Претражи Живе Речи Утехе

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је на Инстаграму известило да је на другој ЉУБАВ журци, коју организује Удружење "БИТ", сакупљено за црквену кухињу 1.801.600 динара, и овим путем је изразило захвалност свима који су послали поруку 200 на број 2844. Удружење "БИТ" је најавило да припрема за ово лето Фестивал којим жели да пружи прилику што већем броју људи да слуша своје омиљене извођаче са хуманим циљем, а то је помоћ онима којима је потребно - донира се новац Црквеној кухињи Верског добротворног старатељства СПЦ - као и за сваки догађај који организује БИТ - неће се куповати улазнице, већ ће уместо тога бити потребно послати 3 хуманитарна СМС-а са садржајем "200" на број 2844. Фестивал Љубав, чији систем приступања функционише путем пријава, почеће 24. августа у Луци Београд. Опширније на страници ВДС на Инстаграму. Радио Слово љубве подсећа да о раду удружења Бит (Beat.bgd) можете да чујете из разговора са једним од организатора, Стеваном Радуловићем, инжењером информатике, музичаром и хуманитарцем, који је био гост Јутарњег програма. Извор: ВДС

Када се дете роди, очекујемо да ће мајка адекватно бринути о својој беби, у складу са родитељским капацитетом који у том моменту почиње да се развија. Када се дете роди, рађа се и родитељ. Међутим, да ли је то баш увек тако? Да ли све мајке постају барем релативно добре мајке? Појам мајке је нешто за шта се везује топлина, брига, пожртвованост, одрицање, безусловна љубав. У нашем друштву, скоро па универзално знак за нешто лепо и добро. Нешто попут мита. Истина је, велики број мајки је добар или бар довољно добар. Знате, када узмете у обзир да жена није само мајка него и људско биће које је понекад ведро и расположено, а понекад уморно, тужно, нервозно и у борби с личним бригама, онда је јасно да се савршена мајка не може бити свакога дана. Зато је довољно да будете барем довољно добра мајка. Одбаците грижу савести ако сте неки дан викнуле на децу услед премора, уколико нисте баш на најадекватнији начин одговорили на баш сваку дечју потребу јер сте били тужни. Одбаците грижњу савести уколико јуче нисте одвели дете у парк јер нисте имали снаге. Сетите се да већи део времена ипак јесте посвећене детету и ту грижу савести и кривицу оставите за онда када сте стварно криве. А када смо то криве? Онда када другима чинимо велико зло, када недужне повређујемо, када чинимо кривична дела па нас судови за то правично осуде. Дакле, нисте криве ако у сваком моменту нисте савршена мајка. Већина нас смо „само“ довољно добре мајке. Међутим, постоје веома окрутне мајке. Оне за које потребе детета представљају нешто узнемиравајуће, нешто што их омета. Мајке које недовољно воле своју децу или их уопште и не воле. Постоје мајке с којима је одрастати прави пакао. То су мајке које пате од нарцисоидног поремећаја личности (или од неких других поремећаја личности или понашања којима се данас нећу бавити). Да апсурд буде већи, оне се не осећају кривима за тако нешто. Да, добро сте прочитали. Не осећају се кривима ни најмање. Нарцис никада или ретко осећа кривицу. Тако је и нарцисоидна мајка не осећа или осећа јако ретко за све оно лоше што чини свом детету кроз одрастање. Имала сам много клијената који су долазили као већ одрасли људи, а одрастали су са нарцисоидним мајкама. Оно што су у себи носили је углавном један велики осећај недовољности, неспособности, кривице. Осећај да нису за ништа довољно добри. Осећај да су криви што су уопште рођени. То свакако није било истина, али за њих је то била једина истина јер је то било од малих ногу усађивано у њихову слику о себи. Наравно да, када вам мајка од малена говори или понашањем показује да сте јој терет, да сте глупи, неспособни… списак је дуг, нема вам друге него да од боголиког родитеља (како их мала деца доживљавају), прихватате ове чињенице о себи. Тек у адолесценцији постајете способни да преиспитујете ова схватања о себи и најчешће људи након оваквог одрастања нису увек у стању да одговоре себи на питање: „Да ли ја ипак вредим или је мама била у праву?“ Остају збуњени у тој недоумици “ваљам ли или не “ и у одраслом добу. У психотерапијском процесу с њима углавном радим на томе да увиде своје добре особине, да заволе себе поново, да схвате да они нису лоши људи него је мајчино родитељство било лоше. Изграђујемо корак по корак, никад довољно изграђено самопоштовање и самопоуздање. Даћу само један пример одрастања са мајком нарцисом. С. Б. је дала пристанак да објавим њену причу. „Сећам се свог детињства јасније од неке четврте године. Знам да је мама била нервозна у већини случајева када бих јој нешто тражила. На пример, када бих је питала када ће ми купити оне лепе, црвене јабуке одговорила би ми са: ‘Никад, а можда ни тад.’ Знате, ја сам је волела, али сам примећивала да су јој моје потребе напор. Да сам јој ја напор јер претежно жели да се бави собом. Када би морала да ради са мном домаће задатке, осетила сам колико је бесна што мора да ми помаже да учим да читам и пишем. Уколико бих је дозивала када имам температуру она би ми говорила да сам фолирант. Нисам се фолирала него је њој било тешко што мора да ме негује или води по лекарима. Пред гостима, често би ме као малу ударила преко уста ако говорим јер сам ометала њено дружење са тим гостима. То се дешавало и када ручамо с гостима па сам развила, како ви, Ивана, кажете, фобију од једења пред другима и страх од јавног наступа. Углавном, од малена сам осетила да нешто није у реду, да ја треба да смањим или угушим своје потребе за негом и бригом, али ја сам мислила да тако треба и да су маме такве. Осетила сам се кривом јер имам потребе и што уопште постојим. Онда, како сам улазила у пубертет јако ме је контролисала. Прислушкивала је моје разговоре с пријатељицама испред врата моје собе иако никад нисам дала повода за то. Мрзела је сваку моју пријатељицу, а ја сам се трудила да стекнем друштво. Уколико бих и позвала другарице у кућу она би им говорила јако ружне речи тако да су одустајале од тога да уопште долазе код мене. Нико није смео да долази осим њених пријатеља. Дакле, изоловала ме је од других, а ја ни тад тога нисам била свесна. Оговарала ме је по комшилуку, а себе је увек у јавности представљала као предивну маму. Рецимо, у школи или пред фамилијом, пред њеним и очевим пријатељима. Због тога, када бих покушала неком од родбине и да се пожалим они ми нису веровали јер је мама имала ту фасаду за спољни свет. Фасаду брижне мајке. Уколико би ми неко и поверовао, не би смео ништа да уради јер ипак она је мајка и то се поштује. Редовно би ми говорила да нисам за ништа, да сам ружна, неспособна, тешка и лоша. Када сам почела да имам момке, негде око седамнаесте говорила би ми да сам курва. Курвом ме је називала и када изађем у студентским данима па дођем касно. А била сам један од најбољих студената. Чак сам и радила повремено за време факултета, завршила сам га на време, запослила се и уписала магистратуру. Због ње, два пута сам покушала суицид. Први пут јер ме је данима игнорисала, а ако бих је нешто питала вређала би ме константно на најгори начин. У ствари она је тад имала проблеме у браку с татом и сметало јој је опет моје присуство, моје било које питање јер је она имала своје потребе и проблеме који су се вредновали, а моје потребе су морале да буду ућуткане. Није она реаговала ни кад сам попила ту шаку таблета за смирење, не бих ли убила ту бол у себи. Бол је могла да умре само уколико нестанем и ја. Тако сам ја то осећала. Ви, Ивана, кажете да сам подсвесно желела и да јој удовољим. Да нестанем да јој не бих сметала Тад када сам попила те таблете њу је било страх да пријави то некоме. Сећам се кроз маглу тога јер сам била опијена. Сад разумем да ако би то пријавила онда бих ја некоме испричала зашто сам то урадила и она би била у проблему. Њене потребе и углед су чак и тада били важнији од мог живота. Затворила је врата собе, доносила ми воду повремено па ако преживим, преживела сам. Данас, на вашем психотерапијском каучу, разумем да је добро што сам преживела и да ја вредим. Мој живот вреди. Ја сам добра особа. Она је данас стара. Има 70 година. Ништа се није променило. Још увек је себична, егоцентрична, нема емпатије и брине само о себи. Чак што је старија све је више љута, више вређа и мисли само о томе како да што дуже живи. Никад, за мојих 43 године није показала трунку кајања нити увида у своје понашање. Разумем, нисам ни ја сјајна, али нисам ни најгора особа на свету. Не помаже ми око моје деце. Ни према њима не показује саосећање него их критикује и грди. Ја од ње више ништа ни не очекујем. Научили сте ме, Ивана, да не треба да очекујем од ње баш ништа јер скоро ништа од људскости није у стању ни да даје. Од када не очекујем, осећам се лакше.“ Нарцисоидне мајке се са старошћу не мењају, најчешће због тога што не сматрају да имају било какав проблем у свом родитељству. Постају с годинама још горе према својој деци јер у уму нарциса, други су лоши, а они добри и тачка. Другачија поставка у уму нарциса не постоји. Из приче ове дивне жене видели смо неколико битних ставки у понашању нарцисоидне мајке: Не препознају довољно добро дечје потребе за: блискошћу, негом, пажњом, подршком. Када и препознају да дете нешто треба, то доживљавају као обавезу која прети њиховим потребама. Због тога су им сопствена деца често терет, а мајка нарцис често нервозна и љута на дете јер није спремна да одговара на дечје потребе. Потребе нарциса су увек важније од туђих потреба, па и од потреба детета. Критикују своју децу јер у њиховим очима нико није довољно добар осим њих самих. То важи за све особе у спољном свету па тако и за рођено дете. Немају довољно емпатије нити саосећања за никога, па тако ни за своју децу. Контролишу понашање своје деце јер су деца за нарцисоидну маму попут неких објеката који су, ништа друго, него продужетак њих самих. У спољном свету, пред фамилијом, родбином и пријатељима, мајка нарцис брижно одржава фасаду идеалног родитеља. Таман посла да мајка нарцис дозволи да неко помисли да је она лош родитељ. Заправо ни она сама то најчешће не мисли за себе, него верује да дете није довољно добро. Мајка нарцис не прихвата кривицу нити се икад извињава својој деци за бол коју им је нанела. Она заправо и не сматра да је било коме нанела бол. Уколико сте и ви одрасло дете нарцисоидне мајке, знајте да нисте били лоше дете него је она била јако лош родитељ. Нису све мајке добре, то је велика заблуда. Волела бих да се о овоме више прича, али као да људи не смеју да дотакну тај појам мајке у негативном контексту. Због тога ја ћу о томе причати када год имам времена. У вези с овим проблемом можете ми се увек обратити за помоћ. Волите и цените себе и поред свега што сте преживели са својим мајкама нарцисима. Аутор: Ивана Синђић, психотерапеут https://zelenaucionica.com/psihoterapeut-nisu-sve-majke-dobre-to-je-velika-zabluda-prica-moje-klijentkinje-je-dokaz-za-to-i-tipican-primer-narcisoidne-majke/

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. Синаксар у Свету и Велику среду Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју. На свету и велику среду свети Оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања. Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, тојест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу. Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоуст (у Беседи 13. на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28. и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро на Христове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (Лк. 7, 36 – 50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би после тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповедајући и благовестећи Царство Божје (Лк. 8, 1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију, где беше Лазар који умре, кога Он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоценога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12, 13). Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус беше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоценога, и изли на главу његову када сеђаше за трпезом (Мт. 26, 2 и 6 – 7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад Он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена (Мк. 14, 1, 3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудеја, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела. Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: …код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 26, 18). И још: И срешће вас човек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: онде нам зготовите (Мк. 14, 13 – 16; Лк. 22, 8 – 13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоуст. Затим, за време вечере, тојест Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да „пистикон” тојест верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља. Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/4000/sveta-velika-sreda

Света Тајна јелеосвећења ће у Велику среду, 1. маја 2024. године, бити служена у Саборном храму св. Архангела Михајла од 17 часова и 30 минута, а у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка од 18 сати, саопштено је из ових светиња. Подсетимо да треба понети спискове имена живих сродника и пријатеља за здравље, а по могућности, литар уља и килограм брашна. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! Извор: Радио "Слово љубве"

Пост је сећање на Спаситељев крсни пут и што се више приближавамо Страсној седмици, то се више сећамо шта је тачно Христос претрпео ради нашег спасења. Међутим, страдање Христово на крсту није само неки догађај из далеке прошлости, иако важан. То се директно тиче сваког хришћанина. У Јеванђељу по Јовану налазе се важне Исусове речи, упућене не само апостолима, већ и хришћанима свих времена: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Опомињите се речи коју вам ја рекох: ‘Није слуга већи од господара свога.’ Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Који мрзи мене и Оца мог мрзи. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мога. Али да се испуни реч написана у Закону њихову: ‘Омрзнуше ме ни за што.’ А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене. А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном” (Јован 15:18–27). Ово је посебно важно сада, када наша Црква доживљава најтежи притисак од безбожне атеистичке власти 20. века, када епископ, свештеник или мирјанин може бити оклеветан, пребијен или ухапшен, када се нико од верника не осећа безбедним.„Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” – то значи да ће свако од нас имати своју малу голготу у животу, у овом или оном облику, у складу са својим снагама. Па ипак ово не треба да нас плаши, управо супротно: велика је милост Божија да страдамо са Христом, да поделимо Његово бреме крста, да се укључимо бар мало у Његову муку. То би требало да нас ојача на свим нашим путевима: нисмо сами у својој патњи, у угњетавању, у прогону. Ми смо са Христом. Главно је да не будемо малодушни, да не одбацимо овај подвиг – и тада ћемо моћи достојно да стижемо до Светлог Васкрсења Христовог. https://mitropolija.com/2024/04/24/mitropolit-antonije-pakanic-velika-je-milost-bozija-da-stradamo-sa-hristom/

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/?fbclid=IwAR2-ZSO20nWbTMMwbM1SE_m-kMNHWhgf3zYS7rxJm_gI3cM6aCZc1Rn8KYI

Сваки пут када дође Велика недеља, она са собом носи другачији осећај за живот. Мислите да је цео свет концентрисан на Цркву, са Христом у центру. Да све престаје са ‘Данас виси…’. Колико се прича у црквама, колико је текстова – теолошких, књижевних и тако даље – написано ових дана. Велика недеља! Пут до Васкрса. После бола, туге, меланхолије долазиш на празник Васкрсења. Без журбе, али и без дуге, развучене сентименталности која разводњава искуство. Догађаји Господњег страдања приказани су једноставно, као покрет који се осећа у нашим срцима. Догађаји који су се десили у месту и времену приказани су као овде и сада. Када је Христос рекао својим ученицима на Тајној вечери да то што чини, чини „за сећање“, то има значење понављања тих догађаја у Духу Светом, иако су се десили пре две хиљаде година. „Данас виси“ је истина! Јер и данас је Христос издан, напуштен, разапет и умире. Христос не хода сам кроз историју. Са њим су сви они који желе да постану хришћани, они који се слободно и свесно „одричу себе и узимају свој крст“. Међутим, одлука није увек тако одлучна, нити је наша воља тако чврста. „Мој грех је увек преда мном“ изражава стварност нашег сопства, које се мења, постаје узнемирено, напушта, долази и одлази. Са изузетком наше Пресвете Богородице, ко није прошао кроз те фазе? Велика недеља: наш суд, наше огледало. Динамика љубави нашег Бога. Манифестација његове савршене понизности, пошто се предао у руке својих непријатеља, без отпора, молећи се за њихов опроштај. Предао се својим џелатима, својим ученицима, слабима и грешницима. Без отпора, вољно и с љубављу. Велика недеља: за вернике и невернике. За оне ближе и даље. За праведнике и грешнике. За оне за које то представља нови почетак у животу и за оне којима је то добродошао одмак од рутине. За оне који су постили и за оне који нису. За оне који разумеју догађаје и за оне који не иду даље од површине. За свакога. „Када Христос дође на своје добровољно страдање“ у име целог света, он постаје наш Спаситељ. Он умире, да ми живимо. Он нуди оно што желимо: вечни живот. Од сада, не временски већ квалитетно. Оно што смо тражили у страстима, у материјалним добрима, у слави, у новцу и у задовољствима, налазимо овде у страдању и васкрсењу Исуса Христа. То схватамо када га пронађемо. Велика седмица: од Женика, до Крста, до „Устани Боже“ и до „Христос васкрсе“. Сваки дан, нешто важно и сјајно. Отуда Велика недеља. „Дођи, Господе, мом слабашном и хладном срцу и преобрази га у место твога присуства, да бих, колико нам је то могуће, доживео твој пут ка крсту и васкрсењу“. о. Андреас Агатоклеус https://mitropolija.com/2023/04/14/velika-nedelja-nekad-i-sad/

ВЕЛИКА СУБОТА. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). Рече им Пилат: „Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља. Тропар (глас 2): Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио. Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан. При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/velika-subota-5

У среду Страсне (Страдалне) седмице се у богослужбеним песмама говори ο жени грешници која је миром помазала Господа Исуса Христа у Витинији, у дому Симона губавога (Лк. 7,36-50), а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после. Тога дана се престаје са служењем Пређеосвећене литургије, као и са читањем молитве Св. Јефрема Сирина коју прате велики поклони, а у великом броју храмова се служи Света Тајна јелеосвећења. Према информацијама са којима располажемо, ова Света Тајна ће у Београду бити служена у следећим црквама: Храм Светога Саве на Врачару - од 18 часова Саборни храм св. Архангела Михаила - од 17 часова Вазнесењска црква у центру Београда - 18 часова Храм св. Марка на Ташмајдану - 18 часова Богородичина црква у Земуну - 17 часова Храм Рођења св. Јована Крститеља на Петловом брду - 18 часова Извор: Радио "Слово љубве"

ТУМАЧЕЊЕ БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ И ПАСХЕ Коментари и напомене професора В. Н. Иљина У овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. То су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових). Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља. Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. То је суштина речи пророка Исаије, који каже: „Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо“ (Ис. 53,5). Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом. Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Логос страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем. Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је распаљивање блуда неиздрживог, а мрачна и без зрака је жеља Греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима низводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштва Грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасв мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем… Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2015/04/blog-post_67.html

СЛАВА ТЕБИ БОГОМАТИ, ТИ НАМ РОДИ ЖИВОГ ХРИСТА. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века. Тропар (глас 1): В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја. Господ Вишњи тако рече Из твог срца, Дево чиста, Вода жива да потече, Те да жедни пију Христа - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Те да жедни Христа пију: Горки Њиме да се сладе, Слепи Њиме да се мију И жалосни лече јаде - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Из вечности пиће стиже, Сух времена поток нали, И опет се к небу диже; Окрепи се свет сустали - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Слава теби, о Пречиста, Слава теби, Богомати! Ти нам роди Живог Христа, Живу воду благодати - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! ****** Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари.Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/uspenije-presvete-bogorodice-velika-gospojina-1

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/

На Велику суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља. Статије на Велику суботу „Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење.” „Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља.” „Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету”. „Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу”. „Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова”. „Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас”. „Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти”. „О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога.” „О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?” „Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља.” СИНАКСАР НА СВ. И ВЕЛИКУ СУБОТУ Стихови: Узалуд гроб чуваш, стражо: гробница неће задржати Живот Самобитни. На Свету и Велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот. Све дане надвисује Света и Велика четрдесетница, али изнад Свете четрдесетнице је Света и Велика (страсна) седмица, и изнад саме Велике седмице је ова Велика и Света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера. У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну. Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин. https://svetigora.com/sveta-i-velika-subota/

“Навршивши четрдесет дана који доносе корист души нашој, молимо те у човекољубљу твоме: дај и нама да гледамо Страсну недељу твојих страдања, да у њој прославимо силна дела твоја и неисказани промисао твој за нас, једнодушно певајући: Господе, слава Теби” (Доксастико, јутрење). Као што сви знамо, Лазарева субота означава крај Великог поста. Благословени период који је почео Чистим понедељком се сада завршио – поменута химна се певала и на Вечерњој служби на Лазарев празник. Шта нам поручује свети химнограф? Прво да ово време Великог поста „доноси корист нашој души“. Друго, иако је то „крај“ у погледу завршетка четрдесет дана, он такође функционише као полазна тачка. Ово је само по себи разумљиво: Црква је одредила Велики пост да бисмо се ми хришћани припремили за ту конкретну недељу, током које се фокусирамо на догађаје који су донели спасење људском роду – Христове муке и његову жртву на крсту. Није ли Христос на крсту узео наше грехе и победио ђавола? „Ето, кроз крст радост дође у цео свет“. Због тога ову недељу називамо „Великом“. Како примећује Свети Јован Златоуст, не зато што сваки његов дан дуже траје, већ зато што је све оно чиме се бави у вези са Христовим страдањем значајно и дирљиво. Суочени са духовном важношћу ових дана, с једне стране, од нас се захтева да извршимо посебне, јасне припреме – нико неупућен или неозбиљан не сме да додирне Свету тајну; с друге стране, они који су иницирани и припремљени позвани су, са онолико вере колико им је на располагању, да славе Господа, сагледавајући дубину љубави самог Створитеља. Четрдесетодневна припрема, као својеврсно увођење у духовност ове Свете седмице, објашњава израз „која доноси корист нашој души“ – да Црква нуди овај период Великог поста (са мноштвом богослужења, нагласком на истинском посту) духа и тела, као непрекидно подсећање на покајање које је једини пут који води у Царство Божије, чиме се храни и оживљава наша душа. Па ипак, чак и уз сву ову припрему, и даље нам је потребна милост Господња да бисмо добро ишли целим путем Велике недеље- „Дај нам благодат да јасно сагледамо смисао свете недеље твојих страдања“. https://mitropolija.com/2022/04/21/velika-strasna-nedelja-i-njen-smisao/

Дух овог времена тражи човјека за велика дјела. Хришћанин није човјек који се боји, човјек од ината, него од правде и љубави, праштања и мира. Са собом и другима. Оно што смо дали то смо и имали. А оно што смо од Бога на дар добили, то не смијемо дати, ни изгубити. Слобода, коју нам даје Бог, у Тројици осунчан, бесцјен је благо човјековог живота. Правда, којом се она чува закон је људског дјелања. Вјера којом душа путује ка Царству небеском – темељ је наше наде. А нада у страх не смије никад прећи, ма како тешка била искушења, и како силни изгледали они који насрћу. У очајању човјека увијек најјаче вуче оно што је погубно за њега. Кад угледа макар и крајичак свога ништа живота – човјеку живот престаје, а оно што остаје није живот, него јад и биједа. Протопрезвитер др Никола Маројевић

У септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом уметницом Даницом Крстић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. *Драга Данице, потичете из честите и побожне породице, а често истичете да сте се правим вредностима и врлинама научили у својој породици која је домаћа црква. Поделите са нашим читаоцима те важне детаље о породици као темељу свега доброг и честитог? – Сматрам да је дете у већини случајева слика породице. Породично васпитање (култура), љубав и традиција је нешто што свако дете понесе са собом када стаса и одметне се у авантуру која се зове „живот“. Ја сам имала предивно детињство, одрастала сам окружена породицом која је увек била брижна, пуна љубави, а онда када сам кренула да се бавим певањем, породица ми је била и остала највећа подршка. То су ствари које су мене обликовале као особу каква сам данас, наравно када се одвојите од породице посао је тај који вас даље формира, васпитава и учи, али праве моралне вредности које вам породица усади никада се не изгубе колико год да је невреме јако или вас је олуја однела на другу страну, човек увек осећа шта је исправно и у целом том мраку успе да нађе своју звезду водиљу (што би била породица, вера, снага, љубав) и да се врати на прави пут. *Прва школа побожности био Вам је родитељски дом, а затим и часови верске наставе. Каква су Ваша сећања на то узрастање уз породицу и верску наставу? – Верска настава у основној школи је по мом мишљењу право време да се код деце поставе основна знања о нашој вери, иако деца не разумеју већину ствари која им се пласира. Добро је да млади имају са киме да причају о недоумицама, јер се дешава да код куће деца гледају слављење славе, Божића или било ког хришћанског празника, али да никада не причају са породицом зашто се то ради или и ако деца питају, породица не зна да дâ адекватно објашњење. Тако да би заједништво породице и образовног система требало да буде нераскидиво при подизању деце. Моје искуство је такво, да сам се интересовала, поштовала, али нисам разумела, требало ми је времена да сазрим и да водим дугачке разговоре са разним особама да бих схватила суштину. *Да ли бисте поделили неку анегдоту или лепо сећања са неког од часова верске наставе? – Није било неких посебних анегдота, али у средњој школи је веронаука попримила потпуно другачији облик, тако да је сваки час веронауке у средњој школи био наш простор за ширење видика, размишљање о озбиљним темама, па чак и размишљање на глас! Наш професор је имао потпуно другачији приступ, јер је био свестан да ради са децом која су музичари, што би значило да су у питању адолесценти који су додатно раздражљиви, обично се младе особе први пут сусрећу са неразумевањем или неодобравањем неких личних ставова од стране средине у којој живе, тако да је био свестан да је он тај који нам може помоћи да схватимо сами себе и како да се носимо са свим стварима које нас тек чекају у животу. Час смо почињали и завршавали молитвом, али градиво никада није bило сувопарно. Организовао нам је певање Литургије у главној цркви, излете, хуманитарне акције и кроз то нас је едуковао како да постанемо добри и поштени људи. Реченица коју ћу памтити до краја живота, која уједно савршено описује и његов приступ нама је: „Децо, ако постите, постите због себе! Немојте да идете по улици и да причате како постите да би вам се људи дивили, него у сред поста залепите себи јаје на чело па се шетајте по улици, јер прави хришћанин је СКРОМАН!“ *Када се и како појавила Ваша љубав према певању? – Када сам први пут наступила, нико није ни знао да знам да певам, иако сам стално нешто певушила по кући. Тата и мама су то повезивали са КУД-ом у коме сам играла и проводила доста времена слушајући и гледајући и њихове пробе. Онда се десио тренутак када смо сви схватили да знам да певам захваљујући захваљујући Биљани Крстић, коју сам упознала са шест година на њеном концерту у Крагујевцу. Родитељи су ме одвели пре концерта да ми дâ аутограм и Биља ме је питала да ли знам нешто да певам од њених песама. Рекла сам јој да знам све, тако да сам јој отпевала цео њен албум... Жена је била у шоку и онда је кренула да се убеђује са мојим родитељима да ја знам да певам и питала их је да ли би ми допустили да отпевам једну песму те вечери на њеном концерту. Родитељи су чврсто тврдили да ја не знам да певам, али свакако не би забранили детету да доживи такво искуство, и сад доста година касније ево мене на музичкој сцени са разним титулама и наградама иза себе, а искрено да вам кажем што се тиче певања била је то љубав на први поглед. *Ни један почетак није лак, али у Вашем случају љубав је та покретачка снага која Вас увек и изнова чини да будете на висини задатка. Вођени личним примером реците нам колико је важно да препознамо дар којим нас је Бог благословио? Хришћански етос нас учи да нема веће радости за човека, него када умножава дарове и тако прославља Бога. Уверен сам да и Ви личним примером сведочите о томе? – У претходном одговору сте имали прилику да прочитате о томе како сам почела да се бавим певањем, тако да сам сигурна да је то била воља Свевишњег. У том тренутку се могло учинити као случајност, али после толико година на сцени ја то могу да схватим као пут који ми је Он подарио. Није било лако, нити је, али Бог нам даје онолико колико можемо да изнесемо на плећима, из искушења учимо, излазимо још јачи и као бољи људи. *Да ли је наш народ свестан уметничког и културног богатства које имамо? – Чини ми се да многи јесу свесни, али да у тој већини нема довољно учених људи на битним позицијама који би могли да донесу осетну промену у земљи. Доста се потенцира на поистовећивању са Западом, али не у добром смислу, чини се као да се трудимо да идемо у корак са временом, али да се уједно јако ради и на губљењу српског културног идентитета. *Често учествујете на духовно-културним сабрањима која се одржавају у окриљу наше Свете Цркве. Једном приликом сте изјавили да Вас окриље Цркве надахњује и побуђује да још усрдније делате на пољу уметности и културе, знајући да права и истинска култура увек проистиче из култа, тј. богослужења. – Заправо су светиње места у којима ја налазим смирење и ума и душе, јер уметници знају доста да лете у мислима, да стижу до других планета и универзума. Понекад то постане контрапродуктивно, па у тим ситуацијама како бих се сабрала и дошла к себи одем у цркву, манастир, прочитам молитву и нађем свој мир, тако да након тога могу нормално да функционишем. *Шта бисте поручили младим људима? – Да истрају пре свега, да се не предају, јер сваки предан рад и труд на крају резултира позитивно. Живот је пун искушења, тако да би требало паметно да бирају, ко стоји уз њих јер када падну ти које су изабрали ко ће им пружити руку да устану и наставе даље? То је живот, пут пун успона и падова, али као што сам поменула, не предајте се лако и следите своје снове. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Да буду срећни, да уживају у радостима живота које нам Бог свакодневно пружа, да не забораве да се добро добрим враћа. *У име наше Редакције, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом разговору и желим Вам свако добро од Господа и пуно успеха у даљем раду. *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара" (стр. 48-51) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епархија тимочка саопштила је да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у недељу 8. августа 2021. године, освештати новосаграђени парохијски дом при храму св. великомученика Георгија у Кладову и том приликом уручити добротворима, породици Болботиновић, Орден св. Краља Милутина, као и архијерејске захвалнице Општини Кладово и бројним појединцима. Протонамесник Радоје Мијовић: Посета патријарха Порфирија Епархији тимочкој историјски је догађај Најава: Патријарх српски Порфирије у посети Епархији тимочкој На дан св. Пантелејмона, 09. августа 2021. године, Свјатјејши Патријарх српски г. Порфирије ће богослужити у Доњем Милановцу уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона и више Архијереја СПЦ, најавила је Епархија тимочка. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Православна епархија врањска и Манастир Свети Прохор Пчињски, позивају Вас на прославу велике Годишњице 950 година манастира Преподобног Прохора Пчињског, 700 година од упокојења другог ктитора манастира Светог краља Милутина. Хиљадугодишње молитвено поштовање Преподобног Прохора Пчињског, у чију је част пре 950 година подигао манастир византијски цар Роман IV Диоген на обали реке Пчиње, право је духовно благо Србије. Ова значајна годишњица Манастира биће свечано прослављена 13. јуна 2021. године. Централна прослава великог јубилеја која је требала да буде обележена 2020. године, одлуком Организационог одбора је одложена за 2021. годину због пандемије вируса Ковид-19. Литургијском сабрању у манастиру Преподобног Прохора Пчињског началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве. Покровитељ прославе је Председник Републике Србије господин Александар Вучић. Позивамо све верне да свечано обележимо велики јубилеј ове наше српске светиње. Извор: Епархија врањск

У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. Повезано: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. „Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић

Гле Женик долази у поноћи и блажен је слуга којега нађе будног; а недостојан је, опет, којег нађе ленствујућег. Гледај, зато, душо моја, да те сан не савлада, да не будеш смрти предана, и изван Царства закључана; него се отрезни кличући: Свет, Свет, Свет си Боже наш, молитвама Бестелесних Сила помилуј нас. Дани Страсне седмице Катихета Бранислав Илић за васељенски Радио "Светигора" о страсној седмици: Дa сила Васкрсења одагна од нас сва искушења, а особито ово искушење пошасти вируса-корона! Емисија о богослужбеним особеностима Великог понедељка, Великог уторка и Велике среде Емисија о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе Свети Теофан Затворник: Мисли за сваки дан у години (страсна недеља) Архиепископ Аверкије Таушев: Типик богослужења Страсне седмице Победилац смрти, филм о Страсној Седмици и Васкрсу у манастиру Високи Дечани (видео) Протојереј-ставрофор Гојко Перовић: Страсна седмица (аудио) Jереј Иван Станишић: Страсна седмица (аудио) Презвитер Вељко Васиљев: О Страсној седмици Протопрезвитер мр Јован Милановић: Типик Страсне седмице Ђакон мр Бошко Савић: Химнографија Страсне седмице Свети Теофилакт Охридски: Тумачење светог Јеванђеља по Матеју Архимандрит др Јустин Поповић: Тумачење светог Јеванђеља по Јовану Катихета Бранислав Илић о данима Велике (страдалне недеље) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег Катихета Бранислав Илић: Велика субота - дан Спаситељевог погреба и силаска у ад Свети и Велики понедељак Свети и Велики понедељак Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Великом понедељку Острог ТВ студио: О Великом понедељку ТВ Храм: Верске недоумице - Велики понедељак (видео) Свети и Велики уторак Свети и Велики уторак Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светом и Великом уторку Острог ТВ студио: О Великом уторку ТВ Храм: Верске недоумице - Свети и Велики уторак (видео) Света и Велика среда Света и Велика среда Ђакон Александар Лекић: О богослужењу Свете и Велике среде Острог ТВ студио: О Великој среди Радио Светигора: Велика Среда (аудио) ТВ Храм: Верске недоумице - Света и Велика среда (видео) Протојереј Андреј Ткачов: Последња молитва последње Литругије Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светој и Великој среди Свети и Велики четвртак Свети и Велики четвртак Протојереј Мирчета Шљиванчанин: О богослужењима Великог Четвртка ТВ Храм: Дванаест страсних Еванђеља Радио Светигора: Велики четвртак Протојереј Андреј Ткачов: Јуда Протопрезвитер Бобан Стојковић: Свети и Велики четвртак Протонамесник Дарко Ђурђевић на Велики четвртак: Света Литургија – печат нашег хришћанског живота! ТВ Храм: Свети и Велики четвртак Свети и Велики петак Свети и Велики петак Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Свети и велики петак Школованој девојци: О пет рана Исусових – Свети владика Николај српски Епископ браничевски Игнатије: Слово на Свети и Велики петак Епископ Сергије: Тишина Великог петка Протојереј Андреј Ткачов: Беседа пред Плаштаницом Протопрезвитер Бобан Стојковић: О Светом и Великом петку Из хиландарске ризнице: Нотни запис 15. Антифон јутрења Великог петка Радио Светигора: Свети и Велики петак (аудио) ТВ Храм: Свети и Велики петак (видео) Света и Велика субота Света и Велика субота Радио Светигора: Света и Велика субота (аудио) ТВ Храм: Света и Велика субота (видео) Када се славни Ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља, помрачиваше, и Тебе, праведнога Судију, предаје неправедним судијама. Љубитељу новца, погледај онога који се због тога обесио; бежи од ненасите душе, која се дрзнула да тако поступи са Учитељем. Према свима добри Господе, слава Теби. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У Свету и Велику среду сећамо се жене грешнице која је умила Спаситељеве ноге, обрисала својом косом и помазала их миром. У овај трећи дан страсне седмице Црква нас подсећа и на Јудину издају. На свету и Велику среду свети оци су заповедили да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром. Богослужење овог дана открива нам силу покајања и љубави, ради којих се сила Божја као уље изобилно излива на све оне који се искрено кају. У личности покајане жене блуднице видимо пример велике покајне љубави. Сва четири Еванђелиста описују догађај када је жена блудница помазала скупоценим миром Спаситељеве ноге, наглашавајући да ово помазање представља вид припреме за Христово страдање и погребење. Свакако да овој покајање жене блуднице није било одједном и није се догодило случајно, она је прошла кроз унитрашњу пприпрему и обасјна Спаситељевом силом, омрзнула своја гнусна и греховна дела, и док је Господ вечерао у дому Симона губавога она се делатно покајала за сва своја учињена сагрешења која су помрачивала њену душу. Химнографија Велике среде нас подсећа да је жена скупоцено миро купила од продаваца, и побојавши се због својих сагрешења она се одлучила да драгоцено миро излије на Спаситељеве нога и на видљив начин изрази своје покајање. Насупрот великом покајању жене грешнице, знаменити химнографи нас подсећају и на мрачно Јудино издајство. Занимљиво је тумачење Светог Јована Златоустог о догађају помазања Спаситељевих ногу: „Жена, дакле, види Исуса и приступи му са смелом надом. А ако је жена која је боловала од точења крви приступила са трепетом и збуњено иако ништа нечисто није исповедила у себи, јер је њена нечистота, очито, била последица њене природе, колико ли је већи страх и стид морала да осећа ова жена због своје нечисте савести! Зато је и пришла Исусу после многих жена – Самарјанки, Хананејки, крвоточиве и других, и то не пред народом, него у кући. И док су други долазили да им исцели тело, једина је она дошла да ода поштовање Исусу и ради оправдања душе. Она није имала никакву повреду на свом телу, и нарочито зато свако треба да јој се диви. Она не прилази Исусу као обичном човеку – иначе не би обрисала Његове ноге својом косом – него као бићу које је изнад човека. Управо зато полаже пред Христове ноге онај део који се у целокупном човековом телу цени више од свих осталих делова – своју главу.ˮ Црква нас у овај дан подсећа на безумно дело Јуде који издајничким целивом издаде Христа за тридесет сребрника. У богослужењу Велике среде своје молитве и упућујемо Господу нашем да нас учини достојнима покајања покајане блуднице која постаде образац истинског покајања и преумљења целог бића које је окорело у греху, али молимо се спаситељу нашем да нас сачува од безумног и погубног пута Јудиног издајства. Свети Оци јасно говоре да се на Велику среду сећамо Јудиног безумног дела, не зато што је такво дело достојно сећања и помињања, већ да би нас подсетило на страдални пут Господа нашег Исуса Христа и његово крајње смирење. У богослужбеној пракси на Велику среду се усталило и савршавање Свете тајне јелеосвећења. Овде је потребно нагласити да Свету тајну јелеосвећења не би требало служити ако за то не постоји нарочита потреба, тј. ако нема тежих болесника који потребују ову Свету тајну. У Светој тајни јелеосвећења Дух Свети, својом благодатном силом силази на болесника над којим се ова Света тајна и служи. Циљ њеног савршавања је двојак, а састоји се у опраштању грехова и молитви за исцељење болесника од болести и немоћи. Говорећи о Светој тајни Јелеосвећења, Свети Владика Николај охридски и жички поучава: „Апостол Јаков пише нам: „болује ли ко међу вама нека дозове старешине црквене те нека читају молитву над њим, и нека га помажу уљем, у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ; а ако је грехе учинио, опростиће му се“ (5, 14-15). Не треба дозвати ма кога него свештенике, старешине црквене; не треба га помазивати ма у чије име (да не буде враџбина) него у име Господње; неће га подићи ма ко други, него сâм Господ, нити му ма ко други може опростити греха осим једино Господ. Зашто уљем а не нечим другим? Зато што је тако заповеђено, те да бисмо ми показали послушност и веру. Зашто је заповеђено да се крштавамо водом, и миропомазујемо миром, и причешћујемо хлебом и вином? То је Божји избор и Божје смотрење, а наше је да слушамо и верујемо. Различити се елементи употребљују у разним тајнама, но благодат је једна као што је Господ један, а од Господа је све. Зашто Господ потребује неку материју да би излио благодат Своју на нас? Не потребује Господ материју, него ми: док смо у материји, потребујемо материју. Снисходећи нашој немоћи Господ се служи материјом. Нематеријалним ангелима Он даје благодат нематеријалним начином. Немоћан је јелеј сам по себи, као што је немоћна свака материја сама по себи, но благодат је Божја свемоћна. Кроз јелеј Господ даје благодат Духа Свог Светог, и та благодат лечи болне, подиже раслабљене, повраћа сумашедше.ˮ На крају, када је у питању богослужење Велике среде, потребно је нагласити да се у овај трећи дан страдалне седмице престаје са служење Литургије Пређеосвећених дарова, као и са читањем великопосне молитве Светог Јефрема Сирина. Из химнографије Свете и Велике среде: Безаконовавши више од блуднице, Блаже, кишу суза никада Ти не принесох, но ћутањем молећи се припадам Ти, љубављу целивајући пречисте ноге твоје, да би ми као Владика подарио опроштај дугова, мени који Ти вапијем Спаситељу: Од нечистоте дела мојих избави ме. (кондак Велике среде) Блудница приступи к Теби, миро са сузама изливајући на ноге твоје, Човекољубче, и смрада од зала избавља се заповешћу твојом. А неблагодарни ученик, дишући благодат твоју, ову одбацује, и смрадом се одева, среброљубљем продајући Тебе. Слава Христе милосрђу твоме. (први сједален) Скупоцено миро, блудница помеша са сузама, и изливашена пречисте ноге твоје, љубећи их; њу си одмах оправдао, а нама опроштај даруј, који си нас ради пострадао, и спаси нас. (прва стихира на хвалитне) О Јудине несреће! Гледаше блудницу која целиваше стопе, и размишљаше лукаво о издаји целивом. Она плетенице развеза, а он се гњевом свезиваше, носећи уместо мира злосмрадну злоћу; јер завист не зна да претпостави корисно. О Јудине несреће! од које избави Боже душе наше. (четрвта стихира на хвалитне) Данас Христос долази у дом фарисејев, и жена грешница приступивши к ногама, превијаше се вапијући: Види погружену у греху, очајну због својих дела, које се не гнуша твоја доброта; и дај ми Господе опроштај зала мојих, и спаси ме. (прва стихира на стиховње) Господе, жена која је пала у многе грехе, осетивши Твоје Божанство, узела је чин мироносице, и ридајући Теби миро пре погреба приноси. Авај мени! говорећи: јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Прими моје изворе суза, Ти који облацима изводиш воду мора. Пригни се мојим срдачним уздасима, Ти који си приклонио небеса неизрецивим снисхођењем твојим. Да целивам пречисте ноге твоје, и обришем их опет косом главе моје, од којих се Ева у рају, предвече шум ушима чувши, страхом сакрила. Мноштво грехова мојих, и бездане судова твојих ко ће испитати. Душеспашче Спасе мој, не презри мене, слушкињу твоју, Ти који имаш неизмерну милост. (Слава и сада на стиховње) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:

С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље? Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно. Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу? Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати. Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће. Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства. Ваш, у Христу Господу, епископ бихаћко-петровачки и рмањски + Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка

„Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ПРВИ ДЕО) - сабрани прилози СВЕТА И ВЕЛИКА ЧЕТРДЕСЕТНИЦА - ВЕЛИКИ ПОСТ (ДРУГИ ДЕО) - сабрани прилози ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА

У пету недељу – Глувну Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода, Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић. У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава. Извор: Епархија горњокарловачка