Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мене'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Од чега се плаши срце људско? Или боље: Од чега се не плаши? Плаши се света, плаши зла у свету; плаши се људи, плаши богова; плаши се смрти, плаши греха, плаши се многих појава, плаши демона; плаши се мржње, плаши љубави, плаши се мисли, плаши осећања; а сврх свега плаши се себе. Све је то зато што је слабо, а сувише много осећа, много види, много зна. Лек је од страха, шта? Бог, вера у Бога, вера у Богочовека. Јер га она испуњује Богом, Његовом мудрошћу и силом: и оно и осећа и зна да промисао Божји у свету влада, да ништа не бива без воље Божје, да ни длака с главе не пада без воље Божје. Оно онда осећа и зна: Бог Логос води све светове од њиховог почетка њиховом крају, њиховом циљу; води логосно, мудро, логично; води и свако срце људско, али – увек у споразуму са његовом вољом. Јер је оно обдарено највећом слободом, боголиком а то – бескрајно. Поверује ли у Богочовека, срце се онда не плаши ни смрти, јер зна и осећа да је побеђена Христовим васкрсењем; не плаши се ни зла ни ћавола, јер осећа и зна да је несравњено јаче од зла – добро, и од ђавола – Бог. Верује ли у Богочовека, срце се не плаши ни себе, ни својих осећања, ни својих мисли: јер од старог вером постаје ново, и све мисли његове постају нове, постају – богомисли; и сва осећања његова постају – богоосећања; срце које је дотле било радионица сваког зла, постаје радионица сваког божанског добра. „Добар човек из добре клијети срца свог износи добро, а зао човек из зле клијелта срца свог износи зло“ (Лк. 6,45). Док не поверује у Богочовека, и не испуни себе Његовим божанским силама, срце је извор свакога зла. „Јер изнутра из срца људскога излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумље“ (Мк. 7,21-22; Мт. 15,19). Вером се обнавља срце у човаку: и све ново твори. Испуњује се Божје обећање: "Даћу им ново срце и нов дух“. И заиста даје – Христом. Вера у Бога и вера у Богочовека, вера у једног истинитог Бога Тројичног. Зато су по светој речи Спасовој оне изједначене. Јер Син увек одводи Оцу, као што и Отац увек приводи Сину. Тако смо у Богочовеку видели како стварно изгледа Бог, и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Доброта, и Његова Љубав. И кроз Њега истински поверовали у Бога. Без Богочовека и мимо Богочовека немогућа је права вера у једног истинитог Бога. Јер без Њега Бог увек остаје за људе неко далеко, наднебеско, недостижно, недокучиво биће, неки апстрактни појам, или логичка и етичка неопходност, или логички појам, логичка схема и теорема. Са Богочовеком Христом све се мења: Бог постаје у нашем земаљском свету најнепосреднија и прочињеница људске стварности; тако и Божја Истина, и Божји Живот, и Божја Љубав, и Божја Правда, и сва Божја својства и савршенства постају најнепосредније и прочињенице људске стварности, људске емпирије, људско искуство и живот. Преподобни ава Јустин Ћелијски извор
  2. "Без Мене не можете чинити ништа“. (Јн. 15:5) И када људи забораве ову реч, они тада све своје напоре усмеравају на то да саздају, како им се чини, бољи живот, али учинак њиховог стваралаштва бива крајње баналан и скучен. Људски дух се не може сместити у тако уске оквире: посуда се мора разбити да бисмо постали свесни да смо сви ми – људи, а не лутке. А видимо да се данас свуда [у свету] та посуда разбија но без икаквога смисла и да се, управо услед те бесмислености, рађа следеће схватање: ако би апсурд лежао у основи постојања, онда би такво постојање напросто било немогуће. Отвара се пут ка достизању апсолутне Правде, ка поимању дубокога Смисла; изнутра се утврђује увереност у коначну победу Љубави. Са мном је бивало овако: од виђења онога што се збива у свету душа моја је западала у страшну, убиствену недоумицу. Измицало ми се упориште под ногама: све моје биће се болно урушавало! И када је у мојим очима апсурдност свих људских поступака достизала врхунац, тада се у души, на неки чудан начин, рађала увереност у неизбежност вечне победе разума и истине. ... Ево молитве моје за тебе и за све који су са тобом: „Нека открије Господ твоме дубокоме срцу Своје Тајне, Своју од вечности скривену Премудрост. Дух Свети нека те учи познању Тајни кроз Љубав, коју Он улива у срце“. И када се овај вечни Дух прикосне [човека], тада једини природни покрет срца бива неописиво сажаљевање свецеле творевине. Тада постаје нормално волети непријатеље. И ово је знак да је човек прешао из смрти у живот вечни. (ср. Јн. 5:24) И то је пут ка миру, и то је непобедива победа. (ср. Јн. 16:33) И за то се моли душа моја све време. Нека те свагда прати милост Бога Љубави! И дели са другима – са онима који су већ спремни и, чак, са онима који тек чезну за спасењем, оно што ти даје Бог. Уверен сам да тако и поступаш. Још много, много пута: Христос васкрсе! са великом љубављу ваш Софроније (одељци из писма сестри, из књиге ПИСМА У РУСИЈУ) https://www.facebook.com/photo/?fbid=1194856935554488&set=a.117204529986406
  3. Монах Игњатије: Цело дело Ваше Пречасности познато је да је било само по себи христолошко. Реците нам, шта значи Христос за Ваш цели живот? Отац Димитрије: Христос представља за мене сав смисао егзистенције. Кад не би било Христа, кад не би било Сина Божијег који се очовечио, и да није победио смрт ради нас, обећавши и нама победу над њом ради вечног сједињења с Њим, сва би егзистенција у свету била бесмислена. Све философије које знају само за овај свет, немају никакву логику. Смисао има само нада да ћу у Христу имати будући вечни живот, избављен од свих патњи, ослобођен од ропства материјалних задовољстава која руше тело и не задовољавају потпуно без Христа. Иначе, све би било узалудно, све би било апсурдно и нелогично. Христос је за мене све. Он је узор Човека који је победио страдања јер их је претрпео, а претрпео је не зато што је био дужан да их претрпи, него зато што их је добровољно прихватио да би их победио на Крсту ради нас, а и да нас помогне да их и ми победимо. Христос је све за мене. Он је највиши узор Човека, Син Божији који је постао и Човек, али Човек који је све наше примио, све осим греха, и Који је претрпео страдања, и који је толико добра човечанству учинио, и дао је тако дивну науку и показао нам пример Човека којег никад не можемо стићи, мада непрестано напредујемо према Њему. Христос је за мене сав смисао егзистенције. Из књиге „Речи за изграђивање“, Источник https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8816
  4. Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави? Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса. „Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић. Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење. „Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић. Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени. „Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/
  5. Немој мислити да у било чему трпиш од брата свога. У нама самима, и поред његових поступака, постоји зло. Ако и претрпиш неку неправду, онда за будућу награду у свему прекори себе, а не ближњег. У свакој ствари покушај да себе осудиш, сматрајући се обичном земљом, јер ћеш, ипак, опет у њу отићи. Увек реци ове три речи: „Опрости, благослови и моли се за мене грешног“. Никада не тражи нешто што ти није потребно. Навикни се да о свима говориш само добре ствари и понизи се. У томе се састоји велико смирење, извлачење душе из пакла, одсецање страсти, велика победа и јако оружје против ђавола. Нека нас Господ Бог укрепи, да издржимо све увреде. Онај ко хоће да се спасе не треба да се плаши гневних јадиковки које долазе од демона или од људи, јер се у људском животу дешавају многе промене: људи се мењају из зла у добро, из туге у љубав. Онај ко се уплаши обично пада у слабост и малодушност. Ако се неко навикне да бежи од туге, или да се сели са места на место, или да бира време када почне да се подвизава, у све дане свог живота неће наћи ни времена ни места где ће му то имати користи. Треба да видимо милост Божију, и да се у њу надамо, и да се сећамо Његових славних чуда, и да тражимо помоћ од Њега јер, у свакој потреби или тузи Бог нас не оставља. Он никада не допушта искушење које је веће од наше снаге, и зато треба увек са благодарношћу према Њему, а зарад будућих вечних благослова, храбро носити свој крст и трпети све тешкоће које нам се дају на одређеном месту и време. По речима апостола: „Морамо ући у Царство Божије кроз многе невоље“ (Дела 14, 22). Тим уским и тешким путем достићи ћемо веће и савршеније трпљење, и не само да се нећемо лишити корисног, него ћемо задобити и милост Божију, и нећемо губити време свог живота у празно. Подвижнику приличи да буде јак у свакој тузи, и да срце своје учини као тврђаву, а не да буде слаб као вода. Овај живот се окреће као точак, никада није трајан и ни у чему није доследан. Некад човеку дође благостање и сви га поштују, а некада се деси да га људи прогоне. Онда не треба бити тужан. Понекад туге, напади и страсти долазе од демона, и због тога не треба да се жалимо. Све нам то долази по допуштењу Божијем и ради нашег спасења. Све то тада пролази, како је уређено Његовом благодаћу, која нас кажњава, али нам и опрашта. Преподобни Пајсије Величковски приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  6. Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности. С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом. Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже: – Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године. Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица. – Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем. На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла. – Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин. Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе. Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка. – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога. А треба ли родитељу ауторитет? И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети. – Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/
  7. Као свештеник, Старац је прихватио позив старца Јосифа да служи у Светом Василију. Након литургије тражио је да му исповеди своје помисли. Договорили се за неко вече. Попео се до Светог Василија, сео на један зидић испред мале гостопримнице (архондарики[1]), док му се под ногама простирала тајновитост дивље ноћне природе, молио се до поноћи, чекајући да старац Јосиф заврши своју молитву. „Читавих пет сати“, говорио је касније Старац, „нису престајале да ми теку сузе из очију“. У истом тренутку Старац Јосиф размишљао је, преплављен помислима малодушности: „Шта ми треба да се бавим оцем Јефремом? И он ће бити као и сви остали!“. Коначно је послао оца Атанасија, свога брата, да га позове. Старац му је исповедио три случаја врховних духовних стања[2] које је доживео. Кад је завршио, рече старац Јосиф одлучно: „Ти си тражио мене, а ја тебе.“ И тако отпоче један однос дубоке духовности. Старац је, од тад па надаље, називао старца Јосифа својим старцем. И признавао је: „Ниједног човека на овом свету нисам толико волео и бојао се.“ Поче редовно да долази у Светог Василија да би служио Литургију код старца. Сваког уторка, четвртка, суботе и недеље око поноћи, окачио би о свој појас малу светиљку на уље, и са штапом у десној, а бројаницом у левој руци, успињао би се пола сата до Светог Василија. Напустио је молитве које је сам изабрао да би се налазио у духовној будности и почео је да упражњава срчану молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Уз ову молитву је држао и службе, како га је поучио учитељ. (Тако су га сви називали из поштовања.) Отац Никифор није имао ништа против, и драговољно га је слао учитељу. Програм старца Јосифа је отприлике био следећи: ручали би и одспавали три сата до заласка сунца. Тада би, уз припомоћ једне кафе, отпочињали бденије са бројаницама које би трајало до поноћи. У поноћ би отпочињали Свету Литургију у малом храму. Како су то заиста биле дивне Литургије! Како их се Старац сећао са ганућем! Након Литургије би се одмарали док не сване, да би отпочели рукодеље од кога су се издржавали. Тај типик је старац Јосиф чувао као зеницу ока. Нипошто није прихватао његово нарушавање зато што је последица била нарушавање молитве. Чак би након ручка затварао капију и није прихватао ниједног посетиоца. Требало је да се одмори да би био спреман за ноћно бденије. Повикао је неком закаснелом посетиоцу: „И да си анђео, у ово те време не примам“. Говорио је Старац: „Провео сам два месеца поред старца Јосифа и открио сам благодат. Једно вече се молио стојећи у својој келији. У трену ми се учини да се отворио зид наспрам мене, и видех да ми се приближавају три лика. Моја душа рашири сe и загрли се са средишњим. Оно шта сам осетио не може да се искаже. Мој ми је духовни осећај говорио да је то био Христос у пратњи два анђела. Чим сам дошао себи, узео сам свој фењер и кренуо ка Светом Василију. На путу су ми душу опколили демони. Обузели су ме страх и ужас. Коначно стигох, у агонији и задихан, у Светог Василија. Рекох оцу Атанасију: „Обавести одмах старца да желим хитно да га сретнем!“ Одмах ме је примио. Сео сам. Шта ти је?“ рече ми. „Сачекај, старче, да мало дођем себи и испричаћу ти“. Испричах му шта ми се десило. Старац устаде, загрли ме и прерадостан рече: „То је, чедо моје, прва степеница. То је благодат. Од сада па надаље ће бити другачија духовна одежда, другачији хоризонти, другачија духовна храна, друге те молитве чекају. То многи монаси годинама чекају и мало је њих који то доживе. А теби је Бог то тако брзо подарио!“ Једном када је отишао до Светог Василија да посети старца Јосифа, пронашао га је у стању радосне молитве. Он му загрли главу, привуче је себи на груди и настави да се моли. (Тако је обичавао да се моли за своја чеда.) Као да се налазио у екстази. – Старче, зар ћеш сам да поједеш колач? прошапута отац Јефрем желећи да окуси оно што је кушала душа старца Јосифа. Али је осетио као знак да заћути благо стезање загрљаја старца. Убрзо старац дође себи, прекиде молитву, слатко уздахну и рече: „Чедо моје, немаш само чистоту душе, поседујеш чедност.“ То је видео у својој молитви. https://svetosavlje.org/starac-jefrem-katunakijski/9/
  8. Његова Светост Патријарх српски Господин Порфирије, стигао је у уторак, 16. новембра, у прву званичну посету Епархији бачкој. Испред Саборног храма у Новом Саду, Његову Светост дочекао је Његово Преосвештенство Епископ бачки Господин Иринеј, и Његово Преосвештенство викарни Епископ мохачки Господин Дамаскин, са свештенством и верним народом. У пратњи Његове Светости стигао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички Господин Јеротеј. Након свечаног дочека, Његова Светост началствује Светом Архијерејском Литургијом уз саслужење Преосвећене Господе Епископа, бачког Иринеја, зворничко-тузланског Фотија, крушевачког Давида, ваљевског Исихија, осечкопољског и барањског Херувима, толичког Јеротеја и мохачког Дамаскина. Након прочитаног Светог Јеванђеља Патријарх Порфирије се верном народу обратио беседом и између осталог рекао: "Радујем се кад идем у било коју Епархију и радујем се сусрету са сваким нашим Православним сабратом, и заиста нема разлике у слави између места и простора где год се служи Света Литургија, јер је она сабор Сина Божијег. Света Литургија је простор у којем се пројављује и показује Црква као јединство у вери, нади и љубави свих оних који су се сабрали на једном месту, јединство са Богом.“ И додао: "Увек постоји посебан додатак и посебна радост за мене. Посебну радост за мене данас представља долазак у Нови Сад, да пре свега служимо Свету Литургију, да се видимо лицем у лице, и готово све вас лично познајем и ви познајете мене, и сваки долазак у Нови Сад, нарочито у последње време за мене представља повратак у очев дом, у најбољем смислу те речи. Где год смо, свуда је Господња земља, свуда смо на своме, али ипак кад смо удаљени од свог корена, и духовног и биолошког, осећамо извесну ноту странствовања, а ја опет, опоростите на личној ноти, све што имам, а да ипак личи на нешто што вреди потекло је из ових крајева, из Епархије бачке, из Новог Сада. Духовна је радост и посебно сам духовно ганут што ево и данас, на дан храмовне славе Господ је хтео да се заједно молимо." Извор: Телевизија Храм
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  10. Пре него што је постао патријарх, владика Порфирије био је познат као духовник и игуман Ковиља. Обновио је опустели манастир, претворио га у духовни центар који је нашој цркви дао чак пет епископа. Ковиљ је чувен по доброј ракији која се одувек ту пекла. Спутњик открива тајну манастирске ракије - коју је пекао и нови патријарх српски. Дужности игумана светоархангелске обитељи ковиљског манастира партијарх Порфирије прихватио се 1990. и са њом остао све до 2014. године. Игуман духовне матице младих коју је патријарх подигао готово из пепела, данас је његов достојни наследник, епископ мохачки и викар епископа бачког, владика Исихије. Чим смо ушли у манастир, послужени смо кафом, али и чувеном ковиљском ракијом. Екипа Спутњика имала је част да проба посебну, зову је "игуманска шљива". Ракија је одлежала 12 година, а пићем нас је послужио лично владика, јер у Ковиљу нема беспотребних формалности. Манастирска ракија изоштрава чула Док пажљиво пробамо ракију која моментално изоштрава сва чула, епсикоп Исихије прича нам како је провео прве дане са патријархом Порфиријем, на његовој новој дужности у Београду, али и како се упознао са својим братом у Христу. Рођен у Москви, пратећи очеву каријеру дипломате, владика Исихије живео је у Кини, Мјанмару, Судану и Вашингтону. Студирао је психологију на Универзитету Колумбија и Филозофском факултету у Београду, а онда се 1991. године поново родио - патријарх Порфирије крстио га је у Ковиљу. "Долазећи као гост кад је основано братство, свим срцем сам заволео духовни живот, посебно монашки, а игуман, патријарх Порфирије, био је за мене узор, учитељ који ме је руководио у духовном животу, то је врло брзо израсло у жарку жељу да постанем члан овог братства", прича нам владика Исихије. Пет епископа и патријарх – из Ковиља Манастир Ковиљ је српској цркви дао чак пет епископа, а сада и патријарха. Није запамћено да је једно место дало толико, пре свега интелектуалаца, нових, младих људи у Цркви који су невероватном љубављу и енергијом подигли манастир из пепела. "Поред садашњег патријарха Порфирија, овде су у почетку још била четворица млађих људи који су већ били монаси, пред крај студија, владика Иринеј их је поставио да обнављају монаштво. Сви су они потоњи епископи наше Цркве, то су били владика Фотије, владика Андреј и блаженопочивши владика Јероним, који је био најмлађи", прича наш саговорник, пети ковиљски епископ, док шетамо кроз манастир. Он додаје да је реч о промислу Божијем, али да је уз њега, увек потребно и наше садејство, а братија је итекако одговорила на поверену мисију у опустелој светињи о којој је, пре него што су дошли, бринула једна породица из Ковиља. "Живели смо у старом конаку, требало је оспособити сваку келију, све је било јако оскудно, није било прихода, све је морало да се обезбеди. Живели смо врло скромно, имали неколико животињица које смо гајили, једну краву коју смо сами музли, башту коју смо узгајали". Молитва и рад подигли су све и вратили живот у манастир. Све послове тада, старац Порфирије, како су га као игумана звали, делио је са братијом, открива нам владика Исихије: "Музао је и краву и козу коју смо имали, заједно смо купили јаја од кокошки, трагали за њима. Обрађивали смо башту, све смо радили заједно", присећа се уз осмех. Мисија лечења од болести зависности Манастир је од 2004, на иницијативу данашњег патријарха Порфирија, у јединственој мисији лечења од болести зависности људи који су спас потражили у вери. Тада је настала прва заједница чувене "Земље живих", а данас их је четири, у Ченеју, Вилову, Сланкаменачким виноградима и Брајковцу. До почетка ове године , кроз лечилишта у којима су знања савремене медицине спојена са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4 хиљаде штићеника. "Програм траје 30 месеци, након тога углавном сви буду продуктивни чланови друштва. За нас је јако важно да буду и истинити верници, али не инсистирамо да постану православни хришћани, примамо све људе, атеисте и нехришћане. О млађим штићеницима све време брину искуснији, са њима су по цео дан, упућују их у правила рехабилитације. У заједници има доста мануелног рада, духовног рада, молитве, али и спорта", објашњава. У "Земљу живих" долазе и жене, када прођу програм рехабилитације, женске и мушке заједнице могу да се друже, па је тако захваљујући лечилишту већ склопљено неколико десетина бракова, "Земља живих" сада има и своју децу, што братију посебно радује. Производе хлеб, свеће, мед, сир… Сви учесници овог програма, али и монаси, раде на манастирском имању које се простире на чак хиљаду хектара. Ковиљ има своју пекару, израђује иконе, производи свеће, мед, сир и надалеко чувену ракију, која даје и главни приход манастиру. И враћамо се на почетак приче. Владика нам открива како је почела производња чувеног жестоког пића, а и у томе је велику улогу имао патријарх Порфирије. "Манастир је увек производио ракију, када смо дошли затекли смо и неке залихе, а ми смо кренули са једноставним малим казаном од 60 литара. Патријарх је у свему учестововао, долазио је и његов покојни отац, заједно су са братијом пекли ракију онако на прост, сељачки начин. Служили смо ту ракију, показало се да је добра, па смо је полако усавршавали и набавили већи казан", сећа се владика мохачки. У видео прилогу погледајте како је, уз велики рад и труд, ковиљска ракија постала бренд који обезбеђује новац за функционисање манастира, његовог огромног имања, али и лечење у "Земљи живих". Сазнајте и зашто се верује да је манастир Ковиљ основао први српски архиепископ, како је Свети Сава донео мир на ове просторе и зашто је важно што је његов наследник на трону управо ковиљски монах Порфирије. Извор: Спутњик
  11. У оквиру новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Стеван Рапајић поделио је са гледаоцима своја аутентична сећања на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја.
  12. Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије синоћ је гостовао у емисији ТВ Нови “У жижи” и одговарао на актиелна питања из живота СПЦ и црквено-народног живота у Црној Гори. Уредник и водитељ емисије: Перица Ђаковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  14. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  15. Када је вавилонски цар Валтазар једне дивље ноћи пировао са својим дворјанима и крвожедним хордама, скрнавећи сасуде из опустешоног јерусалимског храма, у једном тренутку невидљива рука исписала је на зиду палате три ријечи: мене, текел, ферес… Властодршци наших дана, у свом “вавилонском пијанству“ донесоше закон, чија суштина би укратко гласила: отети цркве од Цркве. И како то обично бива, кад “отац лажи“ удари на Пастира, стадо се помете, збуни и уплаши. Па су се с једне стране чули позиви да се гласно устане против неправде и узврати ударац, а с друге пак, да се у тишини клијети (Мт. 6,6) поведе духовна борба. Одговор је пронађен у Писму: И ово треба чинити и оно не остављати (Лк. 11,42). Почетни немир, блокаде путева и улица и стихијска окупљања са повицима “држ’те лопова“ полако су прерастала у организована сабрања у храмовима и величанствене свештене ходове црногорским градовима. Десетине хиљада душа сваке ноћи (па и оне “најлуђе“) слиједило је своје свештенике са свијећом и иконом у рукама и молитвом на уснама. Свету тишину прекидали су једино гласови о допуни Примјера чојства и јунаштва часним и храбрим подвизима честитих службеника. Потврдила се она древна истина да се највећи Божији благослов излије и пројави у тренуцима највеће немоћи. Невоља је ујединила народ у спознању да је једино у Божијем имену и суд и правда. Важно је знати да главна борба тек предстоји, она је неизбјежна: Ако мене гонише и вас ће гонити, говори Господ сваком покољењу хришћана. У одбрани Цркве није најважније да ми некога побједимо, нарочито не путем насиља. Побједа долази кроз жртву и осјећање трагичне подијељености међу браћом. На једном мјесту о. Софроније Сахаров пише о двије побједе које су нам задате: прва је земаљска побједа која на крају крајева и није истинска побједа јер она значи побједу над својим ближњим (често и путем насиља и неправде) и послије које остаје горак укус несавладане подијељености и подјармљивања брата од стране брата. Друга побједа јесте Христова спаситељска побједа над “овим свијетом“, гријехом, злом и смрћу и та побједа ће трајати заувијек. Битке које сада бијемо нису коначне, оне јесу важне али су само епизоде оне главне битке коју Христос бије против Архинепријатеља. Укључивање у Христову побједу никако не значи строги пацифизам и малодушну пасивност. Кад дођу да нас истјерују из зборница и синагога, можда ће бити потребно да и ми узмемо прут и не допустимо да од дома Очевог безумници направе пећину разбојничку. Свагда имајући на уму оне ријечи: Не бојте се, ја побиједих свијет (Јн. 16,33). Побједа над свијетом значи побједу над трагичном разједињеношћу, изградњу мира који превазилази разум и сједињење свих у благородној борби против заједничког непријатеља-исконског човјекоубице. Ко се окрене на другу страну и остане у замци богоборства, боље би му било да се није ни родио. Исте ноћи кад је угледао оне страшне ријечи на зиду, цар Валтазар је убијен… Недуго потом чувени град Вавилон је, како рече пјесник, “с урликом пао са свог врхунца,“ од њега је остао само прах и пепео. А они бачени у лавовску јаму, који су били свјетлијих лица од одњегованих у раскоши, надживјели су славу великог града и наслиједили вјечну славу вишњег Јерусалима. Црква је жива, њен темељ је Христос, она вјечно живи, а сви горди, некадашњи и садашњи валтазари су – мене, текел, ферес: измјерени, извагани и коначни. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. "Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима&хеллип; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио". Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха Српског Господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. "Новости" су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ. "У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега", - причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота. - "Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову Светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао: -"Ваша Светости, хоћете ли да се причестите"? Тихо је одговорио: - "Хоћу". - "Бог помогао и Бог благословио" , и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова Светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света Литургија...", пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије. Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно,спокојно... - "А од тренутка упокојења Његове Светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је Председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече: - "Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем". Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало - услишили смо молбу председникаТадића тако да смо нас двојица заједно пренели Његову Светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне. А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је Председник Тадић стигао, само је рекао: - "Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?" Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим. Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју: - "Његова Светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио Руци Божијој". БЛАГОСЛОВ Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака. Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења. БРИГА НА ВМА -" Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу", - причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана: - " А кад се Његова Светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина... Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако". 16. децембра 2009. Године Аутор: Љубица Божанић Превод на руски Светлана Лугански Превод и обрада: Танкосава Дамјановић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Париз, 26. март 2019. На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после - Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије. У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим… Рекла сам му : ви Лале Павловићу учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме. Отишао је без речи. Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу. Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардoвања 1999., а да као врхунац понижења то сами Срби организију ! Напустила сам канцеларију пре доласка званица. Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији, јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације нити компетенције за то радно место. Сад и ја видим да немам. Наташа Пејин Координатор за односе са медијима КИЦ-а
  18. Интервју са Џемсом Евансом, православним Британцем Настављамо да објављујемо материјале из емисије Мој пут ка Богу телевизије Спас, у којој свештеник Георг Максим интервјуише људе који су прешли на православље. Гост данашњег програма је Џемс Еванс, православац из Енглеске. Он ће нам испричати зашто више воли да живи у Русији него у Енглеској, шта добија од певања у православној цркви и како је постао Православац. Џемс Еванс Свештеник Георг Максимов: Здраво. Гледате Мој пут ка Богу. Данас имамо госта из Енглеске. Џемс, молим вас, реците нам нешто о себи. Џемс Еванс: Рођен сам у Лондону у католичкој породици. Касније смо се преселили у Солзбери, који је од Лондона удељен 3 часа. Похађао сам англиканску школу, јер је образовање у тим школама било боље него у католичким. Англиканска служба се не разликује много од католичке. Допадало ми се да певам у школском хору током служби. Међутим, у католичку цркву сам одлазио само на причест. Све моје баке и деке потичу из Шкотске, Ирске и Велса, тако да сам Келтског порекла. Одрастао сам у Солзберију а у Оксфордсам отишао након што сам дипломирао. Док сам још похађао школу у Солзберију, положио сам испит из латинског језика, а годину дана раније и понудили су ми да одаберем додатни предмет. Изабрао сам информатику, међутим, уписали су ме на часове руског језика. Нисам био одушевљен, али сам невољно започео са учењем. Неколико месеци касније, речено ми је да су те године организовали програм размене студената и указала ми се прилика да одем у Русију. У Русију сам отпутовао сам за летњи распуст 1989. године, када ми је било 16 година. То путовање је променило мој живот, и одредило нови правац у будућности. Када сам се вратио у Енглеску, схватио сам да не могу да живим без Русије. Наговорио сам директора да ми да прилику да посебно учим руски језик и књижевност. Направио је изузетак и доделио ми личне професоре. На Универзитету у Оксфорду, наставио сам студије руског језика. Не зато што сам желео да постанем лингвиста, већ зато што сам осетио да ме Русија зове. Не знам зашто, али имао сам осећај као да за мене нема живота без Русије. Тако је све почело.
  19. Навршило се 50 година од када је на празник Светог Прокопија 1968. године у Кефалонији митрополит црногорско-приморски Амфилохије рукоположен у чин јеромонаха. Тим поводом за радио Светигору Митрополит је говорио о сусрету са Грчком кроз сјећања о светим Старцима, свом монашењу, рукоположењу, првој парохији. Разговор водио протојереј Никола Пејовић. Звучни запис разговора View full Странице
  20. Помаже Бог драги оци и драга браћо и сестре, Неофин сам и као такав наилазим на многе нејасноће које ми стварају помутњу а и страхове. Иначе сам јако анксиозан па ми то додатно прави проблем. Психологија ме је можда највише привела к вери обзиром да сам схватио да је обожење нешто много више од индивидуације и дијаметрално супротно. Читајући Јеванђеље наиђох на овај стих "Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан" Да ли је то Господ дао као препоруку да томе тежимо, да нам буде циљ то да га љубимо највише од свега или је то пак грех ако не љубимо Бога који морамо да исповедимо и због кога евентуално нећемо стећи спасење?
×
×
  • Креирај ново...