Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мати'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.) По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора. Тајну њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним… Упокојила се у првој половини 11. века. У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград. Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/
  2. Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао! Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита! *** Ово је она: Покајање убице нашег оца Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици. Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима. Били смо срећна породица. У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици. По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати. Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох: "Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан." Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца. Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи. Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб. Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље. Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину. Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало. Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе. Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача. Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља. Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно. Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради. И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио: "Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом." "Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију." Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу: "Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши." Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца. Човек је наставио исповест: "Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши. У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан. Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо: "Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио. Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију." Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила: "Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу. Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ: "Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас." "Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција. Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом. "Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка." "Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек." "Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу." Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест. Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве. После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот. Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима. Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав. https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  3. У издању „Библоса“ појавила се лепа књига коју је о Достојевском написала преподобномученица Марија Скопцова, под насловом „Достојевски и данашњица“, у преводу Јелене Недић и Ивана Недића и са сликама Достојевсског и мати Марије које је за корице урадио владика Максим Васиљевић. Књига је написана 1929. године и, у складу са насловом, Достојевском приступа управо из перспективе свог времена. Мати Марија је и сама имала бурну трагалачку биографију и препознавала је трагалачко искуство великог писца, али и његово виђење људске слободе као одређујуће за човека, коју је понекад тешко разликовати од самовоље. То су, може се рећи, питања која су мучила и саму мати Марију, коју је апорију између слободе и самовоље у основи и непобитно потврдила својим делом и животом и коначно смрћу у нацистичком логору, и то жртвеном смрћу за другог и уместо другог. Светитељка је, наиме, добровољно отишла у смрт уместо једне младе жене, заменивши њену одећу са логорашким бројем. Између два рата у круговима руске емиграције већ је постојао својеврстан култ Достојевског, и он је био један од беочуга који су их везивали како за своју домовину, тако и између себе, али и, с обзиром на универзални значај његовог дела који су често истицали, и са Европом у којој су се обрели. Мати Марија Достојевског правилно види пре свега као писца, уметника, а претежно је интересује и интригира његово разумевање човека. Велики писац, по њој, „велича“ човека управо кроз оно најмање и најпониженије у њему, у ком се и кроз које се најбоље назире његов божански лик, јасније и снажније него у његовом узношењу, гордости или конформираности. Сусрет са овим писцем је искуство, он је вододелница у људској историји али и међу људима међусобно и у човеку самом. Људи се, према њој деле на оне који су само читали Достојевског, али нису кренули његовим путем, и оних који јесу, који су били спремни да се суоче са муком и жалошћу, страдањам и сумњом, унутрашњим и спољашњим борбама, његовим „осана“. Достојевски је тако дубоко заронио у дубину људске душе да је тек кроз њу могао да сагледа спољашњи свет, који није укинут или сведен на илузије, али прожет је људском унутрашњошћу, раскидајући заправо јасну границу између спољашњег и унутрашњег и свакако је не сводећи на предметни однос субјекта и објекта. Иако некад представљају носиоце идеја, јунаци Достојевског никада нису њихово пуко отелотворење, него конкретни, високоиндивиуализовани и непоновљиви појединци „од крви и меса“, који живе у свом месту и времену. Али он своје јунаке као да пушта на пробу слободе, простор слободе, који има основ у њима самима, у њиховој боголикости заправо, и која да их искључује из уобичајеног светског поретка, испробавајући га наспрам људске слободе и људску слободу наспрам тог поретка. Човеку је, закључак је који доноси Скопцова о Достојевском, неоходна слобода да би уопште постојао и био човек, а не ствар, не „клавирска дирка“. Али пошто је пали свет хаос или макар увек на рубу хаоса и пошто је људска слобода увек на рубу самовоље, која је један још гори хаос, јер је људски, вољни, наспрам бесвесности и неслободе материје, шта је то што човеку „преостаје пред лицем хаоса и бесмисла, у његовој немоћи и распарчаности“? Мати Марија на то одговара како је једино, својим животним подвигом сведочећи, и могла да одговори – једино „сажаљење према себи сличнима, једна самртна нежност према свакој травчици“. Људи, науспрот хаосу и насиљу , имају потребу да се прибијају један уз друе пред претњом пропасти, грејући се међусобно телима и – љубављу. Човечанство је пало, пао је човек, али Достојевски га, према светитељки, не прекорева, него му се диви што у његовом срцу још увек има места за Бога, за тежњу за Богом, у његовом мраку и мраку који га окружује још места за светлост и уопште некакво знање и слутњу светлости. То за њега значи да је Христова истина сродила са човековом душом, да је, како би се рекло, „људска душа хришћанка“, што је најбоља потврда човекове боголикости, створености по лику Божијем. А та светлост у свету делује као светлост љубави, као љубав која отапа хладноћу света, растапа окове наших кавеза, раствара царства којима влада насиље и сурвост, прорачун који човека своди на предмет и број, којим влада „кнез овога света“. Науспрот насилном путу „Рима“, царства дакле, света овога, „истиче се Христова слобода, слободно јединство љубави које остварује Црква“, која је „једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу“ и „предмет крајњег очекивања и наде човечанства“. Као емигранткињу, мати Марију је занимало и питање судбине и евентуалне мисије руског народа, па је истраживала и идеје Достојевског о „народу богоносцу“. А за њу то није могло бити ништа друго – никаква национална, културна, цивилизацијска или нека друга овосветска гордост и престиж – него једино тежња, права бол за истином, и то не неком апстрактном истином, него оном која је Христос и за свеопштим јединством у тој истини, јер ко воли Бога, као и Он жели да сви учествују у тој истини, да се сви спасу. Стање једног народа и његова улога у свету и човечанству није у сили оружја, ресурса, новца или спољашње културе, него је одређена ликом Христовим: једино „у Њему нема зла и нема Њему равног у свету“. Сваки народ, па и руски, према мати Марији, може бити велики само ако „носи у себи истину Христову“. А та истина није ни у законима, ни у обичајима, ни у владару, ни у државној управи, него у срцу сваког од нас, као јединствене и непоновљиве личности, и зато смо сви ми одговорни, застрашујуће одговорни, и не можемо своју одговорност преместити на народ, државу, било кога и било шта изван и изнад нас самих. Мати Марија је животом и смрћу посведочила своју спремност на ту и такву истину. А ми, да ли смо и ми на тако нешто спремни? Од сваког од нас, дакле, зависи судбина света. Марија га је спасила. Нека га исто тако, на себи својствен начин, спаси свако од нас. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
  4. Опело новопрестављеној слушкињи Божјој, игуманији врдничке Раванице, мати Анастасији (Поповић) данас, 28. марта 2022. године, служио је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење високопреподобних архимандрита Доситеја игумана гргетешког и Нифонта, архијерејског заменика (Епархија шабачка), свештенства и монаштва Епархије сремске и других Епархија наше Свете Цркве. Литургији и опелу су присуствовала сестринства фрушкогорских манастира, духовна чада, родбина, пријатељи и сарадници манастира, кумови славски и многобројни народ. Мати игуманија је сахрањена у врдничкој Раваници. Мати Анастасија је уснула у Господу у Недељу Крстопокону, 27. марта 2022. године, нешто после 13 часова. Рођена је 30. августа 1946. године. У Манастир у Боговађи ступила је 27. августа 1964. године, а замонашена је на Ђурђевдан 1968. године. Малу схиму је добила 27. јуна 1990. године, са благословом Епископа сремског г. Василија. За игуманију манастира Раванице у Врднику постављена је 27. јуна 1991. године. Вечан спомен мати Анастасији. Извор: Радио Слово љубве Беседа Владике Василија на опелу мати Анастасији: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.sremski Vasilije opelo mati Anastasiji vrdnicka Ravanica 28.03.22.mp3
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.” И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.” Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”. Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“ Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења. Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Кратaк животопис мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. Светом заупокојеном Литургијом и монашким опелом, на празник Светог Лонгина Сотника, свештенство и монаштво Епархије ваљевске на челу са Преосвећеним Епископом ваљевским Г. Исихијем опростило се од мати Анисије, која се преставила Господу након шест деценија монашког служења. Звучни запис беседе Већи део скоро девет деценија дугог земаљског живота мати Анисија провела је у монаштву и била подвижница Христова, попут мудрих девојака из Светог јеванђеља, које са упаљеним лампама чекају свог женика.Зато је блажен пут којим је она данас кренула, јер то је пут у Царство небеско ка женику њеном, Ком је читавог живота стремила и за Кога се подвизавала, рекао је Епископ Исихије у опроштајној беседи од мати Анисије у манастирском храму у Лелићу где је, служећи Богу, провела последњих двадесет година. Монах и монахиња повлаче се из овог света, из радости, погодности и удобности које пружа овај свет, али и из невоља световних. У монашком подвигу усредсређују се ка ономе што је најважније, а то је љубав према Господу и ближњем, јер љубав је та која употпуњује подвиг и чини га богоугодним. Зато, знамо и верујемо да данас, стојећи пред лицем Господа, мати Анисија Га препознаје као свог вољеног и одлази у Царство Божје – поручио је Владика Исихије. Мати Анисија је сахрањена на монашком гробљу манастира Ћелије, где је и отпочела свој монашки пут и провела деценију и по крај великог теолога и молитвеника Преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Епархија ваљевска
  8. Поводом јубилеја – 20 година постојања и рада црквеног хора Преподобне мајке Ангелине, под диригентском палицом проф. Ане Бојић, у препуној сали Никшићког позоришта, у недјељу 24. октобра 2021. уприличен је концерт овог хора са гостима. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Двадесет година славопоја Господу и сведочења љубави у Христу Прилог Радио-Светигоре Високопреосвећеног Митролита црногорско-приморског Г. Јоаникија, представнике Општине Никшић, свештенство, монаштво и грађане, поздравио је мр Милош Ненезић, у име Секретаријата за културу, спорт, младе и социјално старање Општине Никшић, која је заједно са никшићком Црквеном општином и ЈУ Никшићким позориштем организатор овог догађаја. Сабрање је благословио Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је члановима хора и диригенту Ани Бојић честитао значајан јубилеј, нагласивши да је у обнови Епископије будимљанско-никшићке хор Преподобне мајке Ангелине имао веома значајну улогу. „Зна га народ цијеле Епархије, али и читава Црна Гора и много шире, се чуло за овај хор који је имао прилику да пјева у другим земљама и у иностранству. Слава Богу што је то тако, али, најважније је што је овај хор уљепшавао црквена богослужења у храму Светог Василија Острошког, живу цркву тог светог храма за ово протекло вријеме“, навео је Митрополит. Пригодну бесједу одржао је Јанко Милатовић, пријатељ хора. Хор Преподобне мати Ангелине приредио је затим цјеловечерњи концерт у којем су направили избор духовних, свјетовних, изворних српрских и руских, те дјечјих композиција. Гост вечери био је Радован Суконовић на фрули. Извор: Радио Светигора
  9. Црквени хор Преподобне мати Ангелине из Никшића одржаће у недјељу, 24. октобра, у Никшићком позоришту концерт поводом јубилеја 20 година постојања и рада, са почетком у 19 часова. Сабрање ће благословити и поздравити, како су најавили организатори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, бесједиће Јанко Милатовић, док је гост у умјетничком дијелу програма Радован Сукновић – фрула. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. На Празник светих преподобномученика Медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у понедељак 11. (28) октобра 2021. године када Манастир Медна прославља своју славу у лику светих преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија сабор народа Божијег се окупио око својих Епископа где је у манастирском Храму светих Преподобномученика служена света Архијерејска Литургија коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија и свештеноархимандрита Стефана (Вучковића) Епархија сремска, Василија (Рожића), протопрезвитера Милоша Станисављевића (Епархија жичка), презвитера Славише Милиновића, протођакона Немање Рељића и ђакона Алексе Марића. Послије прочитаног јеванђелског зачала бесједио је Епископ Димитрије и поучио вјерни народ надахнутом бесједом истакавши љубав према Богу и ближњем највећим хришћанским идеалом и једином правом истином овога свијета. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита, а потом је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поставио нову игуманију Манастира Медне високопреподобну мати Стефанију устоличивши је као прву игуманију ове свете Обитељи са свим правима и почастима. Након постављења Игуманија Стефанија је заблагодарила Његовом Преосвештенству на указаном повјерењу и љубави коју је показао од њеног доласка у ову Свету Обитељ. Послије свете Литургије Владика Сергије се захвалио Епископу Димитрију на доласку у нашу Епархију и у ову свету Обитељ да на данашњи дан манастирске славе предводи свету Архијерејску Литургију. Орденом новомученика бихаћко-петровачких Владика Сергије одликовао је г. Јована Тодоровића за његову показану љубав и пожртвовање према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно за доброчинство према Манастиру светих преподобномученика Медљанских у Манастиру Медној. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. -Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8)- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. Повезана вест: Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Доносимо видео запис концерта који је уприличен љубављу и умешним појањем чланова знаменитог никшићког хора којим уметнички руководи проф. Ана Бојић. Вашој пажњи препоручујемо: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. У пратњи знаменитог никшићког хора налазила се и етно појац Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Повезане вести: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Наведени псаламски стих актуализује се и његова поука пројављује се кроз двадесетогодишње славословље хора преподобне мати Анегелине крушедолске из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић. Љубав, саборност, молитвеност и појање из дубине срца одлике су овог чудесног хора који у окриљу Световасилијевског храма у Никшићу узноси умилни славопој Господу, следујући свештени пример преподобне мати Ангелине која се Господу уподобила бивајући неуморна у молитви, подвигу и узношењу срдачне песме благодарности Створитељу неба и земље. Чланови наведеног хора предвођени протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном Јокићем и проф. Аном Бојић, уградили су своју љубав у овогодишњи шести Фестивал хришћанске културе који се одржава са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Након световасилијевске беседе проте Слободана Јокића, одржан је концерт који је у присутнима изазвао осећај благости. Уверени смо да би распеване душе, а у недостатку сопствених речи, свако од присутних поновио онај истински потресан стих црквеног песника који сведочи Као да на небу стојимо, мислимо, Богородице! Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", хор је узео славословно учешће у трибини на којој се говорило о филмском остварењу катихете Бранислава Илића. Као израз христолике љубави, благодарности и искреног поштовања, аутор филма је проф. Ани Бојић уручио икону Светог Василија Острошког, на молитвено сећање, али и као свештено сведочанство да просторна удаљеност не може да угаси ону блискост којом острошки чудотворац збратимљује христочежњиве душе. Предајући свој скромни, али искрени дар проф. Ани, катихета Бранислав је истакао да су његове молитве и љубав свагда са овим хором према којем изражава посебно поштовање и који заузима посебно место у његовом срцу. Сутрадан, 14. септембра, када наша света Црква савршава свештени спомен на Преподобног Симеона Столпника и почетак Црквене нове године (начало индикта), хор преподобне мати Ангелине милозвучним појањем допринео је благољепију литургијског сабрања којим је на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана предстојао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, као и многобројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше помесне Цркве. Овај празнични дан, сабрање и сусрет у љубави Христовој крунисан је посетом свештене обитељи манастира Буково, где је драге госте из Никшића дочекао и богатим даровима обрадовао игуман Светониколајевске обитељи архимандрит Козма (Радовић). Након послужења и дружења у духовној колевци Епархије тимочке, са псаламским речима на усманама и у срцу Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8), окончана је ова дводневна посета Епархији тимочкој. Драге госте испратили су игуман Козма и катихета Бранислав Илић који је на молитвено сећање свима поделио иконице Господа и Пресвете Богомајке, изражавајући наду у скори поновни сусрет и заједничарење у љубави Христовој, јер нас то и Господ позива речима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, (Јн. 13, 35) Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули. https://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/?fbclid=IwAR2Wl3IcOKvisUGkjAZkrvpbyJQxyqsAZzvfP4Vc6h_1IAsUOOldpv7udOg
  14. У уторак 12. јануара 2021. године у болници у Београду, након четрдесетак дана борбе, од последица побеђене болести изазване корона вирусом, упокојила се у Господу игуманија манастира Давидовица мати Дарија. Игуманија Дарија је рођена 1950. године у Нишу у честитој, угледној грађанској породици Пантић. На крштењу је добила име Драга. Детињство и младост провела је у родном граду где је завршила основну и средњу школу као и Факултет физичке културе. Након удаје, заједно са својим супругом, Нишлијом Небојшом Поповићем, долази у Прибој где су обоје нашли посао и засновали своје породично гнездо. Мати Дарија је била професор у прибојској основној школи “Вук Караџић”. У новој средини стекла је велики углед као вредан радник, врстан педагог и омиљени професор. Како је васпитана у патријархалној породици никада није заборављала своју веру. У тешко комунистичко време била је дужи низ година председница Кола српских сестара при прибојском храму Св. Кнеза Лазара. У браку се остварила и као добра супруга и узорна и брижна мајка. Са својим супругом изродила је два сина Срђана и Ивана од којих има седморо унучади. Након смрти супруга одлучује се да крене монашким путем па је замонашена у манастиру Куманици 2009. године. Вредна и радна по природи одмах након монашења тражила је од Епископа да је упути у манастир Давидовицу који је желела да обнавља. И у томе је у потпуности успела. На Цвети 2010. постављена је за игуманију манастира Давидовица. Оно што су други рушили и разграђивали 350 година она је вредним радом и трудом обновила тако да је данас манастир Давидовица један лепо уређен, изграђен и угледан манастир. Након монаха Давида који је саградио манастир Давидовицу она је практично други ктитор јер је сву своју имовину и све што је имала дала за његову обнову. А углавном је ишла у старој закрпљеној одећи. Осим градње манастира мати Дарија је градила и добре међуљудске хришћанске односе. Са свима је знала да поразговара, сваког да саслуша, колико може помогне. По природи је била вредна, али и велики борац, изузетно енергична. Свима је била као мајка, али и као отац. Такву су је сви познавали. Већ дужи низ година имала је здравствених проблема, највише са астмом. И ту своју последњу борбу овде на земљи храбро је изнела. Победила опаку болест али њено ослабљено тело није успело да се избори са последицама. Бог ју је позвао из овог пролазног трулежног света у један бољи и непролазни. Молимо се Господу да њену племениту душу насели у рајска насеља где све праведне и честите душе почивају. Извор: Епархија милешевска
  15. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  16. Данас, 19. новембра 2020. године навршава се пет година од упокојења знамените мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије, древног седишта српских патријараха и архијереја, Манастира за који је Мати, током шест деценија подвизавања на том месту, учинила много, стекавши поштовање читаве Србије. Бог да јој подари вечно Царство Своје. Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак... У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве - Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Ризница литургијског богословља и живота: Пет година од упокојења мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  17. Огради ум мој, Спасе мој, јер Ограду света хоћу да похвалим - Пречисту Матер Твоју. Тврђавом речи оснажи ме, и дубином појмова ојачај ме. Јер си Ти рекао да ћеш испунити, молбе оних који с вером ишту. Зато ми даруј језик, и говор, и мисао непостиђену. Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе, Светлодавче, који се усели у утробу Вечнодевствену. (Икос на Успеније Пресвете Богородице) Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Света Литургија је служена у Саборном храму Васкрсења христовог у Ваљеву, а потом у просторијама Кола српских сестара „Преподобна Мати Евгенија“ приређена је трпеза љубави у знак благодарја сестрама за сва добра која чине, како за богослужбени живот храма Васкрсења Христовог, тако и све суграђане којима пружају руку помоћи баш како су чиниле мироносице у првим вековима Хришћанства. У име братства храма, свештеник Александар Филиповић уручио им је књиге „Свето причешће – лек бесмртности“, аутора Преосвећеног Епископа бачког др Иринеја, које је управо новосадски архијереј послао на дар браћи и сестрама у Ваљевској епархији. Свака сестра је добила по три примерка – један за себе, а два за своје ближње, како би књига допрла до што више богочежњивих душа. Сваки долазак на свету Литургију прилика је да се подсетимо да је управо она, заједно са Светим причешћем, оно што чини Цркву. Овај свет је створен ради сједињења са Богом, а то остварујемо учешћем у светим тајнама. Црква је кроз векове бивала гоњена, али су хришћани увек налазили начин да се причесте: у шумама, пустињама, тамницама... Зато, ми који исповедамо да смо хришћани у овом свету, који у злу лежи, треба да посведочимо хришћанску љубав према Богу и међу собом по узору на бројне Свете Божје људе које прослављамо, рекао је у литургијској проповеди свештеник Дејан Трипковић. Управо о томе, како се из наслова да закључити – „Свето причешће – лек бесмртности“ говори и књига, својеврстан практикум и одбрана литургијског живота у условима напада оних који га нису искусили, коју је написао Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), објављена у издању Издавачке куће „Беседа“ Епархије бачке. Свестрани ерудита, духовно рођен у ваљевским Ћелијама крај богомудрог оца Јустина, владика Иринеј је сабрао фундаментална богословска учења о светој тајни неопходној за спасење сваке душе, поткрепивши их мноштвом примера из богослужбених пракси Православних Цркава кроз историју. Пишући једноставним језиком уз, за овакав дискурс наметнут у јавности неопходан академски ниво, владика Иринеј објашњава да је света тајна причешћа од памтивека била и остала извор здравља (и телесног и духовног) и да су јој као таквој приступали и приступају свештеници и верници, без обзира на то да ли су у том тренутку од нечега боловали или не. „Од причешћа се за ове две хиљаде година нико није заразио, чак ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих болести“, истиче бачки архијереј, уз опаску на ситуацију коју данас имамо у време епидемије вируса корона – „како то да бивају заражени они који у цркву не иду, камоли да се причешћују?“ Дакле, реч је о свеколико корисном штиву које би данас сваки хришћанин требало да прочита и подели са својим ближњима, будући да смо сви који смо одабрали да живимо хришћански изложени свакаквим малициозним и нимало искуствено утемељеним нападима за „неодговорно понашање“ и томе слично. -Вредност ове књиге је непроцењива. Она говори о ономе што је центар хришћанског живота, центар Литургије – светом причешћу. Многи људи се питају зашто смо се ми определили да недељу проводимо у цркви, да постимо, страдамо и да у овом свету трпимо велика искушења. Разлог свему томе је наша боголикост и ми смо то препознали у Цркви, одлучили да кренемо путем Христовог васкрсења, јер је њиме нама омогућено да учествујемо у Његовој љубави у вечности. Свако од нас је, уверен сам, осетио Божју благодат кроз умиљење, сузе, топлину... То је залог који се нама даје да истрајемо на хришћанском путу, који преко крста води у васкрсење, рекао је свештеник Александар Филиповић приликом даривања књиге „Свето причешће – лек бесмртности“. Питање преношења вируса корона преко кашичице у светој тајни причешћа смислено је само онима који нису осетили Божју благодат и не верују у Христово васкрсење. Стога, Епископ бачки г. Иринеј у овој књизи је направио историјски пресек о светом причешћу, изложио проблематику причешћивања и много тога вредног за све нас. Да се подсетимо суштине наше вере – сједињавања са Христом да бисмо постали богови по благодати, указао је свештеник Александар Филиповић, истакавши да је владика Иринеј у право време написао ову књигу и подарио је сестрама и верном народу Ваљевске епархије. Ова књига је мисионарског карактера и свима који буду желели да је имају братство Храма Васкрсења Христовог и Светог Нектарија Егинског дариваће је наредних дана. Извор: Епархија ваљевска
  19. Мати Ирина, докторанд на Богословском факултету Универзитета у Атини, за радио „Источник“ говори о грчком народу, сличностима и разликама у богослужењима Српске и Грчке цркве, али о односу тамошњих верника према јерархији. „Грци су непосреднији на први поглед и експресивнији су у изражавању својих осећања“, каже мати за једини народ и земљу где су држава и црква једно. Потврђује да је празник Успења Пресвете Богородице за Грке скоро једнако важан као Васкрс, а нарочито поштовање Богородице тамошњи народ повезује са њеним заступништвом и заштитом у најтежим историјским тренуцима. Говорећи о новопросијавшим грчким светитељима, мати прича како је старац Порфирије светио водицу у јавној кући и како се није либио да сваком приђе и свакога да погледа у очи. „Јесмо Црква ако смо свесни да смо Црква“, подвлачи мати. Извор: Радио Источник
  20. Дана 3. јуна 2020. године, на празник светих цара Константина и царице Јелене, у поподневним сатима, Господ је позвао себи своју верну служитељку монахињу Евгенију (Станковић), дугогодишњу сестру манастира Светог великомученика Георгија (на Брзави) у Темишварској епархији. На оданије Спасовдана, у петак 05. јуна 2020. године, заупокојену Литургију у манастиру Св. Георгија служио је Преосвештени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан уз саслужење викарног Епископа лугожанског г. Пајсија (Румунска православна црква) и протојереја-ставрофора Маринка Марков, јеромонаха Варнаве Кнежевић и протођакона Миодрага Јовановић. После свете Литургије, упркос још увек важећим ограничењима и забранам услед епидемије корона вируса а које су на снази у Румунији, окупио се велики број свештенства, монаштва и верног народа како би на вечни починак испратили монахињу Евгенију. Монашко опело служили су господа епископи Лукијан и Пајсије уз саслужење архимандрита Доситеј (Миљков), игумана манастира Гргетег, архимандрит Климент (Ванцу), игуман манастира Сарака, протосинђел Серафим (Грозавеску), духовник манастира Чебза, игуман Јустин (Стојановић), игуман златички Герасим (Милић), игуман светогеоргијевски Никон (Корићанац) и протођакон Миодраг Јовановић. После прочитаног одломка из Светог Еванђеља, од монахиње Евгеније опростио се бираним речима Владика Лукијан који је говорећи о њеном животу и монашком подвигу нагласио да је покојна мајка испунила дате завете, особито нестицања, полушања и љубави ка чистоти живота. Овом приликом Владика је нарочито истакао улогу монахиње Евгеније у обнови српског монаштва на просторима румунског Баната, на чему су јој благодарни и Срби и Румуни. Мати Евгенија је рођена 8. августа 1948. године у честитој и побожној српској породици у Старој Молдави, од оца Стојана и мајке Емилије Станковић, добивши име Добрила. После завршеног основног и средњег образовања у родном месту, радила је неколико првих година у локалном производном предузећу ,,Ирта“ као књиговођа, а затим пуних 36 година као библиотекар Градске библиотеке у Новој Молдави, са ког радног места је отишла у заслужену пензију. По благослову епископа славонског Г. Лукијана, администратора епархије темишварске, у току 1997. године повремено је одлазила у манастир Базијаш поред Дунава, а затим је у току 1998. године постала искушеница при манастиру светог великомученика Георгија (на Брзави), познатијем као Шенђурац. У свом манастиру је у току бомбардовања суседне Републике Србије, на Томину недељу 7. маја 1999. године примила монашки постриг по чину мале схиме и добила монашко име Евгенија, у част преподобне Евгеније, бивше кнегиње српске. Монашки постриг је по благослову Епископа Лукијана извршио протосинђел Доситеј (Миљков), настојатељ манастира Гргетег. Њена духовна мајка је била Параскева, игуманија манастира Јазак. У манастиру Св. Георгија је живела све до свог упокојења, утврђујући себе у монашком подвигу и учествујући у духовној и материјалној обнови манастира, дуго времена и као једини житељ ове древне свете обитељи. Својим преданим радом и љубављу коју је имала према свима, духовно је препородила манастира, који је врло брзо постао стециште многим вернима који траже утеху. По Писамским речима да се „не може сакрити град који на гори стоји“, тако би и монахињу Евгенију у Шенђурцу нашли и Срби и Румуни, и сви којима је била потребна топла реч и утеха, а она им је благим речима и духовним саветима уносила мир у душе и бодрила их да истрају на, нимало лаком путу, спасења. Извор: Епархија будимска
  21. На оданије празника Преполовљења и успомену појаве Часног Крста у Јерусалиму, 20. маја 2020. године, у храму Покрова Пресвете Богородице у манастиру Мала Ремета, свету архијерејску Литургију и четрдесетодневни парастос новопрестављеној игуманији Рафаили служио је Његово Преосвештенство Епископ сремски Г. Василије уз саслужење више свештенослужитеља, монаштва и благочестивог народа. Звучни запис беседе Епископа Василија Звучни запис беседе протопрезвитера Сретена Лазаревића Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, протојереј Сретен Лазаревић, јереј Бранислав Керечки и ђакони Ђорђе Милидраг и Страхиња Џамбић. За певницом је појао вероучитељ Маринко Симић са свештенством румског намесништва. После заамвоне молитве служен је парастос игуманији Рафаили, а на крају Литургије Његово Преосвештенство Г. Василије произнео је беседу сећања на новопрестављену мати Рафаилу и поздравио присутан народ. "Ми се дубоко надамо да наша игуманија мати Рафаила уснула у Господу, радосна чека васкрсење у Његовом окриљу, у станишту које јој је Господ одредио као оној која је предано служила Богу непрекидних 66 година. У послушању које јој је Црква дала, често пута је на своја слаба плећа узимала такав терет да ни неки мушкарац не би издржао што је она издржала, али само снагом Духа и силом Божјом коју јој је Бог дао да понесе терет ове и других светиња у којима је била. Нисам ето био у прилици да дођем на њен испраћај, али данас сам са вама да се заједно помолимо за њену племениту душу, да замолимо Бога да је не заборавимо у својим молитвама, да не заборавимо и чељад која су сада овде и која настављају њен живот и њен рад. Молимо се Богу да им да снаге и међусобне љубави и да Бог умножи ову свету обитељ као и многе наше светиње. А често пута је игуманија мати Рафаила говорила: Владико да сазидамо још један конак, још нешто, даће Бог да ће доћи чељад у ову обитељ и да имају, да се не муче као што сам се ја мучила...", рекао је између осталог Владика Василије. Протојереј Сретен Лазаревић архијерејски намесник румски и отац Бранислав Керечки учинили су и помен на гробу мати Рафаиле, а у манастирској трпезарији, по благослову Епископа Василија, надахнуту проповед је произнео о. Сретен Лазаревић. "Радост Васкрсења Христовог сваку тугу лечи, особито када је у питању растављеност од наших вољених. Ми имамо утеху над утехама, браћо и сестре - Христа васкрслог који нас сабира на ма ком меридијану света се налазили... Сабира нас увек Дух Свети, особито на литургијским сабрањима када се од Адама и Еве до краја васељене сабирају сви на једно збориште, на једно место, на једно средиште Духа Светога, небески Јерусалим који се пројављује и даје свима онима који се окупе око првенствујућег као што смо се и ми данас окупили у овој светој и древној, дивној светофрушкогорској обитељи, око нашег Архијереја који упућује молитве Господу за спас свеколиког рода нашег. Разлог сви знамо. Љубав наше мајке игуманије довела нас је и данас у ову свету обитељ", рекао је о. Сретен. Он је додао да још увек многа срца дрхте од уплашености, од многих информација и дезинформација, од многочега што оправдано, што неоправдано, међутим мноштво сабраног народа данас речитије говори о љубави игуманије Рафаиле. "Сабрани на светој Литургији, подсећамо се данас блаженоупокојене игуманије коју је Бог удостојио да животом својим непрестано служи благодати Божјој коју ишчекујемо у наступајућем празнику, чије Оданије преполовљења данас празнујемо..." рекао је отац Сретен. Данашњој светој Литургији и парастосу су присуствовали молитвено сестринство манастира Јазак, јеромонаси раковачки Варнава и Евгеније, настојатељ манастира Привина Глава отац Макарије, јеромонах раванички Лазар са сестринством, свештенство архијерејског намесништва румског, земунског, родбина и многобројни пријатељи и сарадници манастира Мале Ремете. Извор: Радио Слово љубве
  22. На празник светог, славног и свехвалног Великомученика Георгија, победоносца и чудотворца, служена је света архијерејска Литургија у Манастиру Грачаница. Литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски Господин Теодосије, уз саслужење приштинског намесника Светислава Трајковића, протојереја Саве Шмигића и јереја Дарка Маринковића.Свети Георгије је иначе и крсна слава Епископа Теодосија. Пред почетак свете Литургије, Епископ Теодосије је произвео схи-монахињу Теодору у чин игуманије и увео је у трон славних Грачаничких игуманија. Иначе, новоизабрана схи-монахиња Теодора је у Грачаници провела цео свој монашки живот, где је пожртвовано обављала дужност економа у време блаженопочивших игуманија Татјане и Ефросиније. Том приликом Владика Теодосије је истакао: ,,Вера према Богу и љубав Мати Теодоре за монаштво и верни народ, дубоко осећа свака душа која долази у овај свети манастир. Ту њену љубав је видела и Мајка Божија, која ју је и примила у ову свету обитељ, и она је сада засигурно закриљује својим омофором и биће јој помоћница кроз живот у овом великом и одговорном чину. Епископ Теодосије се захвалио и досадашњој игуманији ове свете обитељи, мати Стефаниди, која је са својим сестринставом поставила основ и темељ општежитељног живота у овом манастиру и дала велики допринос да манастир поново засија славом и лепотом богослужбеног живота. ,,Надамо се да ће манастир Грачаница, која је породила новоосновани манастир Светог Великомученика Георгија у Брњаку, наставити да се као брижна мајка стара о своме чеду за све што буде потребно, а да ће Мати Стефанида са својим многобројним сестринставом бити чврсто везана за манастир Грачаницу, јер су управо у том манастиру оставиле свој печат, како у богослужбеном, тако и у сваком другом погледу." На крају Свете Литургије, освештан је и пререзан славски колач, који је у част Светог Великомученика Георгија принела Игуманија Стафанида са сестрама новооснованог манастира посвећеног управо овом дивном Божијем угоднику. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  23. Његова Светост патријарх српски Иринеј је дана 19 марта 2020.г. поставио монахињу Теодору, досадашњу намесницу, за пету по реду игуманију манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Игуманија Теодора, крштено име Јелена, рођена је у Београду 1967. године, на дан светих Божјих угодника Теодора Освећеног, великомученика Теодора Вршачког и мученика Вукашина Јасеновачког. Родитељи су родом из Бањалуке, престонице садашње Републике Српске. Прадеда по оцу Милан био је солунац. Деда по оцу Петар био је затворен неколико година у Аушвицу. Деда по мајци Јелисије убијен је зверски од усташа управо на празник Ваведења 1941. године. Због службе оца породица игуманије Теодоре преселила се у Београд. Расла је у верујућој породици. Учила је Дванаесту гимназију у Београду и намеравала да упише драмску или ликовну академију. Али је Господ све уредио другачије. У својој 23. години, сазнавши да девојке могу да студирају на Православном богословском факултету, са одушевљењем уписује богословске студије. На том факултету тада су професори били епископи: Атанасије Јевтић, Иринеј Буловић, Амфилохије Радовић, Данило Крстић и Игњатије Мидић, и академик проф. Владета Јеротић. Мати Теодора је дипломирала на Богословском факултету. Као студент теологије певала је три и по године у хору професора црквеног појања Предрага Миодрага у цркви Светог Марка. У сестринство манастира Ваведења примила ју је игуманија Агнија Дмитровић, монахиња ретке духовности и културе. Одличан педагог и појац, била је и изванредан сопран. Блаженопочивши патријарх Павле је 2000. г., на празник Рођења Светог Јована Претече, у чин расе замонашио послушницу Јелену давши јој име Теодора по жељи њене старице-игуманије Агније. Патријарх српски Иринеј је на бденију уочи Преподобне Мати Ангелине Српске 2018. године, у време схиигуманије Анастасије, у чин мале схиме замонашио монахињу Теодору и монахињу Нектарију (мајку игуманије Теодоре) са именом Нина у част Светог равноапостолне Нине Грузијске. Дуго година је обављала послове у вези са администрацијом, изградњом, као гостопримац, послове кореспонденције, бавила се свим техничким питањима која се тичу манастира, држала часове црквенословенског језика, црквеног појања, припремала књиге за штампу и дискове с духовном музиком. Први диск са појањем мати Теодоре издао је манастир Свете Јелисавете у Минску 2007. године, на другом диску су песме јеромонаха Романа Матјушина које пева на српском језику. Игуманија Теодора је велики љубитељ акварела, калиграфије, цртежа, сликања. Пише прозу, воли поезију. Изучава историју, језике, ретке занате и технике разних предмета ручне израде. Једно од њених послушања годинама је и у Резиденцији Српског патријарха. Црквено појање учила је на Богословском факултету и у хору храма Светог апостола Марка код проф. Предрага Миодрага, као и касније у певници уз игуманију Агнију и игуманију Анастасију. По благослову митрополита Амфилохија, још као послушница, Јелена написала је два рада. Један је о „Првој српској игуманији Меланији Кривокућин“, а други „Педагошки допринос у Цркви игуманије враћевшничке Ане Аџић“. Била је келејница игуманији Агнији Дмитровић и схиигуманији Анастасији Савковић. Духовно руководство игуманија Теодора нашла је у личностима својих игуманија, као и у српским и руским духовницима и подвижницима. Монахиње манастира Ваведења су у монаштву по 60-70 година. Богато духовно искуство и богослужење, боравак руских монахиња од оснивања манастира дало је посебан акценат на живот манастира Ваведења. Мати Теодора је постављена за намесницу манастира Ваведења 30. марта 2012. године. У децембру 2012. године на трибини коју организује црква Светог Трифуна са Топчидерског гробља у сали Општине Вождовац, мати Теодора била је позвана да говори о „Препороду српског женског монаштва“. Затим, у априлу 2013. године узима учешће на трибини „Хришћанка у свету“. Године 2013. на празник Богојављења у Санкт-Петербургу у Русији добија Сверуску православну књижевну награду Светог благоверног кнеза Александра Невског за „допринос у развоју руско-српске културне размене“, која јој је уручена у Свето-Тројичној Александро-Невској лаври. Патриотска организација „Српски код“, у сарадњи са Руским институтом за стратешка истраживања под руководством администрације председника Руске Федерације Владимира Путина и Фондом „Наслеђе“ из Москве, реализовала је у Сремским Карловцима од 26. до 30. маја 2016. године пројекат под називом „Белогардејци у Србији - Руски дани у Војводини“. Пројекат је посвећен очувању успомене на руску емиграцију у Србији. Пројекат је подразумевао обнову руског гробља у Кикинди и постављање споменика који је израђен у Русији, постављање спомен-плоче и крста игуманији Јекатарини (Јефимовској) у манастиру Ново Хопово, као и одржавање конференције у Сремским Карловцима под називом „Руска бела емиграција у Србији и меморијал у Кикинди“. У оквиру шире руске делегације, учесници овог догађаја били су генерал-потпуковник др Леонид Решетњиков, директор Руског института за стратешка истраживања; митрополит тјуменски и тобољски Високопреосвећени Дмитриј, депутати Државне думе и потомци белогардејаца из Русије и света. На позив представништва Руског института за стратешка истраживања (РИСИ, Москва) монахиња Теодора је 29. маја 2016. године учествовала са својим рефератом «О вкладе русского монашества в возобновление женского монашества на Фрушской Горе и в Сербии» («Допринос руског монаштва у обнови женског монаштва на Фрушкој гори и у Србији»). У крипти храма Светог Саве у децембру 2016. године, по храмовној слави Ваведења Пресвете Богородице, мати Теодора је, по благослову игуманије Анастасије, организовала духовно вече - академију посвећену 80-годишњици постојања и мисије манастира Ваведења. На позив уредника радија Слово љубве и ТВ Храм, мати Теодора је гостовала у неколико емисија. У парохијском дому Светог Саве током Великог поста 2016. године одржала је предавање на тему „О смислу живота“. На позив поглавара Пољске Православне Цркве митрополита Саве, монахиња Теодора је учествовала од 4. до 5. септембра 2017. године на Међународном симпосиону о монаштву са рефератом и темом по благослову и жељи митрополита Саве «Српско монаштво». Симпосион је одржан у мушком манастиру Јаблочино. По благослову Епископа врањског Пахомија, Свеправославно друштво „Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски“ Епархије врањске организовало је 7. октобра 2017. године симпосион међународног карактера „Монаштво у Српској Православној Цркви данас“. Том приликом позвана је и монахиња Теодора, намесница манастира Ваведење да прими учешће са рефератом на тему „Обнова српског женског монаштва – кувеждинско сестринство“. По благослову Патријарха српског Иринеја, мати Теодора је 2017. године радила на издавању књиге јеромонаха Романа Матјушина „Тамо је моја Србија“ на српском језику. Ова књига је настала 1999. године приликом очеве посете бомбардованој Србији као његове забелешке са тог пута. А 2018. године приредила је издање „Псалтира“ са упоредним текстом на црквенословенском језику и српским преводом еп. Атанасија Јевтића. Сестринство манастира Ваведење се бавило и бави се шивењем, златовезом, плетењем, издавањем књига и музичких дискова духовне садржине. По благослову патријарха Иринеја, у манастиру је отворена школа црквенословенског језика „Чувари светог језика“ у част Светих равноапостолних Кирила и Методија. Затим, школа црквеног појања и литургике за све оне који желе да уче црквено појање са правилом, како би могли да учествују у богослужењима где год да се налазе или у својим парохијским храмовима. Посебну бригу и време мати Теодора посвећује својим старијим и болесним монахињама, као и многим вернима којима је потребна реч утехе, подршке, поуке. Деца и млади су посебна тема и област којa je мати Теодори изузетно важна и којој је посвећена. Манастир Ваведење је света обитељ, повезана је са многим православним светим обитељима, манастирима, монаштвом, свештенством Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Румуније, Грчке, Пољске и осталих земаља на свим континентима. Многи верници из других помесних Цркава долазе овде, као што и сестре Ваведења узврате посете када су у могућности. Духовне и пријатељске везе су градиле претходне четири угледне и врлинске игуманије манастира Ваведења. Ту традицију чува и негује и игуманија Теодора са сестрама и верним народом који се окупља у овој великој београдској светињи. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...