Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мати'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Увек сам знала да је моја небеска заштитница Блажена Ксенија Петроградска. То се десило некако само по себи. Рођена сам и одрасла у Санкт-Петербургу и од самог рођења сам била веома болесно дете... ...Час ме је болело једно, час друго и моја јадна мајка ме је стално лечила од неких болести. Једном сам с мамом отишла у мали град недалеко од Санкт-Петербурга. Не сећам се како се звао тај град, јер је прошло већ око петнаест година, сећам се само да се тамо налазила потпуно бела велика и лепа црква, у коју смо одлучиле да удјемо. У црквеном киоску сам угледала малу икону Блажене Ксеније о којој ни ја ни моја мама ништа нисмо знале. Иконица ми се веома свидела иако се ничим није издвајала, мама ми ју је купила и данас иако живим у другој земљи та иконица је увек са мном. Без обзира на то што сам радила на Васиљевском острву морам са стидом да признам да сам на Смоленско гробље дошла први пут тек пре две године, иако сам прочитала књигу о Блаженој Ксенији одавно и знала сам да се њена капелица налази близу. Три године сам била заљубљена у једног човека и била уверена у његову љубав према себи, али се ништа није дешавало - очигледно нам није било судјено да будемо заједно. У том за мене тешком периоду први пут сам дошла у капелицу али је она већ била затворена, само је на вратима висио дјачић за цедуљице. Написала сам своју и замолила Светитељку да ми пошаље човека који ће ме заиста волети и са којим ћу моћи да оформим породицу. Кроз неко време у ноћ на 6 фебруар сањала сам сан као трчим из све снаге у капелицу Блажене Ксеније и бојим се да нећу успети да ће се затворити. Дотрчала сам и видим да су врата заиста затворена а около су шетале огорчене жене са децом и још неки људи. Зауставила сам се збуњена и одједном су се врата отворила, провирила је једна жена и рекла ми: "Уђи, остало је још једно место". Ушла сам а унутра као да није била црква, већ нека кућа у којој су људи шетали и нешто разгледали. Било је јако пуно људи, поред прозора је стајала читава гомила, и сви су нешто гледали само ја нисам видела због леђа. Одједном се жена која ми је била окренута леђима окренула и ја схватам да је то Блажена Ксенија преда мном, падам на колена и молим је за помоћ да средим свој приватни живот. Она ме пита; "А колико имаш година?" - "Двадесет пет, - кажем - већ је одавно време да се удам, а ништа се не дешава". "Да - каже, - време је да се удаш". Даље се сећам како је изашла из капелице, а преда мном је седела старица и питала ме да ли сам чула нешто о Ксенијином сину Андреју. "Нисам, - кажем - Андреј је био њен муж, а децу није ни имала!" - "Како није имала_ - каже ми она. - Имала је сина Андреја". Тада сам се пробудила. Тачно после годину дана у фебруару сам се удала. Срећан стицај околности који су довели до мог брака ме подстиче да мислим да се то није десило без Божијег Промисла. Мој муж је странац, али његово име практично у потпуности одговара руском имену Андреј. Ана Голубева http://lepavina.teleklik.net/vijest_cir.php?id=668
  2. Кћерка албанског кнеза Аријанита из елбасанског краја, свастика чувеног кнеза Ђурађа Кастриотића – Скендербега и жена српског деспота Стефана Бранковића, сина Ђурађа Бранковића. Са својим мужем делила је сву горчини његовог живота, како у Србији, тако и у изгнанству у Албанији и Италији. Своје синове Максима и Јована васпитала је у хришћанском духу. Када јој се муж упокојио, замонашила се и посветила молитви и делима милосрђа, те оправљању и зидању цркава и манастира. Народ је назива „Мајка Ангелина“. Њене чудотворне мошти почивају са моштима праведног јој мужа Стефана и посвећених синова Максима и Јована у манастиру Крушедолу. Света мати Ангелина предала је своју душу Господу почетком XVI века. Тропар (глас 8):У теби се, мати, сигурно спасе боголикост, јер си примивши Крст, следила Господа Христа. Делима си учила презирати тело, желећи више за душу ствари бесмртне, зато и са Анђелима, света Ангелино, радује се дух твој.
  3. JESSY

    Блажена мати Матрона

    Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку. О томе да ће дете бити нешто посебно остало је сведочанство са њеног крштења. Када је свештеник спустио Матрону у купељ, сви присутни су угледали над дететом миомирисни дим. Свештеник отац Василије, кога су мештани сматрали за праведника, био је веома изненађен: „Многу сам децу крстио, али овако нешто доживех први пут. То ће дете бити у Богу свето“. И додаде да ће дете њему предсказати дан смрти. То се касније и десило. Једне ноћи Матрона рече мајци да је отац Василије умро. Уплашени родитељи отрчаше до цркве, и заиста, отац Василије се упокојио у Господу. Девојчица је имала и спољашње обележје. На прсима је имала испупчење у облику крста. Кад јој је мајка замерила што је скинула са себе крстић, Матрона рече: „Па ја имам свој!“ Матрона није била само слепа, она је рођена потпуно без очију! Очне дупље су јој биле затворене очним капцима, као код оне птице која се јавила њеној мајци у сну. Деца су је задиркивала, ругала јој се, гурала је у јаму да виде како ће се јадна извући. Зато је веома рано престала да се игра са децом, проводећи скоро читаво време у кући. Већ са седам-осам година код ње се открио дар исцељивања и прозорљивости. Кућа њених родитеља била је близу Цркве Успења Пресвете Богородице, лепог храма, јединог за десетак околних села. Благочестиви родитељи су веома често посећивали богослужења водећи увек Матрону са собом. Кад је поодрасла, почела је сама да одлази у храм, па је убрзо научила молитве. Када би се њеној мајци омакло из сажаљења „моје јадно несрећно дете“, она би одвратила са чуђењем: „Зашто сам ја несрећна? То су Миша и Вања несрећни“. Од раног детињства Бог је обдарио Матрону даром прозорљивости и исцељивања. Она је предвиђала несреће и упозоравала људе. Од њене молитве људи су постајали здрави и добијали утеху у невољама. Почели су да долазе болесници и други невољници из удаљених места. Желећи да се захвале девојчици, остављали су родитељима намирнице и поклоне. Тако је то нежељено дете постало хранитељ породице. Касније, Матрони се пружила прилика да путује. Ћерка оближњег спахије, благочестива Лидија Јањкова водила је девојчицу са собом на ходочашће у Кијево-Печерску лавру, Тројице-Сергијеву лавру, Петроград и до других светиња Русије. Посетиле су Кронштат. После завршетка Свете литургије, Свети Јован Кронштатски замолио је вернике у Свето-Андрејевској цркви да ослободе пролаз до амвона 14-годишњој Матрони, речима: „Матронушка, дођи к мени. Ево ми долази смена, осми стуб Русије“. Свети праведни отац Јован није објаснио своје речи, али је свакако тиме предвидео да ће Матрона служити Русији и руском народу у најтежа времена безбожног бољшевичког прогона Цркве. Кад је Матрона напунила седамнаест година изненада су јој се одузеле ноге. Ево како је она сама описивала тај тренутак: „После причешћа ишла сам кроз цркву и знала да ће прићи жена која ће ми одузети моћ ходања, али је нисам избегла јер је то била воља Божија“. И до краја живота остаде одузетих ногу. Али никад није роптала на Бога, већ је покорно носила тај тешки крст. Још у младости Матрона је предсказала револуцију: „Пљачкаће, рушиће храмове, све од реда ти“. Нека спахиница је непосредно пре револуције купила у Себину кућу и дошла код Матроне да јој каже како је наумила да подигне звонару. Матрона јој на то рече: „Ништа од тога неће бити“. Тако се и десило. За Цркву Успења Божије Мајке, настојањем Матроне била је насликана икона Божије Мајке „Помоћ несрећницима“. Ево како се то десило: Једном је Матрона замолила мајку да се обрати свештенику, јер он у библиотеци, у том и том реду полице има књигу са том иконом. Свештеник се веома зачудио јер је то била истина. Матрона је рекла да ће наручити такву икону, али наравно, имати такву икону било је јако скупо. Она је благословила жене да скупљају прилоге по околним селима. Многи су радо давали колико су имали, али је један мужик дао преко воље само једну рубљу, а његов брат само једну копејку шегачећи се. Када је Матрона пребирала тај новац, издвојила је рубљу и копејку рекавши: „Мајко, врати оним људима овај новац, он квари остале паре“. Кад је сакупљено довољно новца наручена је икона од иконописца из Епифаније. Матрона га је питала да ли може да наслика такву икону. Он је потврдио, али после доста времена признаде да му ништа не полази за руком. Матрона рече иконописцу да се покаје за своје грехе, исповеди се и причести. Тек кад је послушао, икона је била урађена. Матрона се читавог живота није растала од ње. Икона је била завршена око 1915. године, и убрзо је постала позната светиња овог храма и народ је поштовао јер је била чудотворна. Та икона се данас налази у Покровском манастиру у Москви, где почивају и мошти Блажене Матроне. Блажена Матрона је целог живота била окружена иконама. У цркви, у коју је ишла кад је била у Москви, тачно је знала где се која икона налази. Једном јој је неко рекао да је штета што не види сву красоту Божијег света. На то је Матрона одговорила да јој је једном Бог отворио очи и показао цео свет, и звезде на небу и све што је на земљи: планине, реке, зелену травицу, птице… Блажена Матрона је била потпуно неписмена, зато је следеће сведочанство о њеној видовитости још необичније. Једна познаница Матроне, Зинаида В. Жданова, сећа се како јој је блажена помогла. „Ја сам 1946. године морала да браним свој пројекат зграде Министарства флоте. Мој ментор стално је цепидлачио, није ме примао на консултације и све је било јасно, намеравао је да обори пројекат. Чак ми је и претио комисијом. Вероватно је знао да ми је отац у логору. Тај рад ми је био од животне важности јер сам издржавала мајку. Матушка Матрона ме је тешила и обећала своју помоћ. Једне вечери, док смо пиле чај, рекла ми је да ћемо прошетати Италијом, Фиренцом и Римом, да погледамо дела њихових великих мајстора. И стаде да набраја и описује улице, зграде! Код палаче Пити она ми скрену пажњу на сводове и неке друге детаље који ми могу послужити у доради пројекта. Та њена видовитост ме страшно потресла. Рано ујутро сам дотерала пројекат и он је прошао одлично!“ Много је људи долазило код Матроне да тражи помоћ. Један сељак из суседног села тражио је, преко других људи, да га исцели. Матрона је поручила да он допузи у њено село (удаљено 4 километра), па ће се помолити за њега. Његова вера је била толико снажна да је он то учинио, а назад је отишао на здравим ногама. Помоћ коју је пружала Блажена Матрона болесним људима била је заснована на њеној вери и њеним молитвама и није имала ничег заједничког са такозваним народним надрилекарима, враџбинама, магијама, биоенергетичарима. Зато су они мрзели Блажену и чинили јој свакојаке пакости, нарочито кад је прешла у Москву. Матрона је, у првом реду, помагала заједничком молитвом. Прелазак у Москву био је донекле изнуђен, јер су њена браћа постала партијски активисти и долазак побожних људи у њихову кућу није им био по вољи, а могао је да има и нежељене последице. Тако је Блажена Матрона 1925. године напустила родни дом и преселила се у Москву коју је веома волела и називала је „светим градом и срцем Русије“. Тако је почео нови период у животу Матроне, период скривања (неколико пута је једва избегла хапшење) и сељакања код познаника и побожних људи. Пре рата матушка је живела код свештеника Василија и његове попадије Пелагије, док нису ухапшени. Једно време боравила је у бараци од шперплоче, где јој се вода смрзавала у посуди и где јој се залеђена коса лепила за зид… Најдуже је боравила (1942-1949.) на Арбату, код оне Зинаиде Жданов (којој је помогла око пројекта) и њене мајке. Она није могла добити „прописку“, тј. одобрени боравак у Москви, тако да јој је претила непрестана опасност од милиције. Међутим, она би неколико дана пред њихов долазак прелазила на друго место, штитећи тако и оне људе који су јој пружали уточиште. Једном се десио и овакав случај. Неко је из комшилука пријавио да слепа жена прима и лечи људе. Послат је милиционер да приведе прекршиоца. Када је ушао у собу и хтео да ухапси Блажену, она му рече: „Ја сам слепа и непокретна, не могу ти побећи. Него ти трчи брзо кући, јер се тамо десила несрећа“. Зачудо, он је послуша, похита кући и затече пожар и своју жену већ захваћену ватром. Срећом, стигао је на време да је пребаци у болницу. Кад су га у станици упитали да ли је покупио слепицу, он им одговори да није, а и неће, јер му је чудом спасила жену. Боравећи у Москви, Матрона је често одлазила у своје село, или су је звали да помогне некоме, или би се ужелела своје мајке и својих најближих. Иначе, њен живот је текао прилично једнолично, преко дана сусрети са људима, а ноћу молитва. Као и подвижници старих времена, она никад није припремала постељу, већ је само дремала између две молитве са главом на длану уместо јастука. Тако су пролазиле године. Једном приликом, године тридесетдевете или четрдесете, Матрона рече: „Ево ви се стално око нечег свађате, никако да се нагодите, а рат само што није почео. Многи народ ће изгинути, али наш руски народ ће победити“. Почетком 1941. године, сестра З. Жданове Олга Носкова упита матушку да ли да оде на годишњи одмор (добила је упут у одмаралиште, али јој се није ишло зими). Матушка одговори: „Иди одмах, јер после дуго, дуго неће бити никаквих годишњих одмора. Биће рат. Победићемо. Москву непријатељ неће освојити. У њој ће бити само нешто пожара. Из Москве не треба одлазити“. Кад је почео рат Матрона, која је духовно могла да се налази на више места, често би понављала да је невидљиво присутна на фронтовима и да помаже ратницима. Она је предвидела да Немци неће заузети град Тулу и њено пророчанство се обистинило. У току дана Матронушка је могла да прими педесетак људи који су јој долазили са својим душевним и телесним невољама. Ником није одбијала да пружи помоћ, али је препознавала оне који су јој долазили са злим намерама. Неки људи су долазили мислећи да је она народски лекар који може да скине урок, али би брзо схватили да је пред њима Божији човек који их враћа Цркви. Матрона никад није наплаћивала своје услуге. Она је гласно читала молитве, најчешће оне најосновније – „Оче наш“, „Да васкрсне Бог“, деведесети псалам и друго. Пружајући исцељење невољницима матушка је тражила од њих да верују у Бога и да не греше више у животу. Са каквим невољама су хрлили људи к њој? Па, са најобичнијим, свакидашњим, као што су тешке болести, опасност да се распадне породица, тешкоће на послу, прогони и слично. Једна од жена блиских Матрони, П. С. Аносова, која је често посећивала свог брата на клиници за нервне болести, испричала је следећи догађај: „Једном, кад сам ишла код брата, са мном је путовао један брачни пар – ишли су по своју ћерку. И у повратку смо путовали заједно. Одједном је та осамнаестогодишња девојка почела да лаје. А ја кажем њеној мајци: „Жао ми је вас. Ми сад пролазимо поред Царицина, хајде да одведемо вашу ћерку код Матроне…“ Отац девојке, генерал, ни да чује. Али мајка, као мајка, пристаде и ми свратимо код Матушке… Кад су девојку довели пред Матрону она се сва укочи, стаде Матрону пљувати, отимати се од родитеља. А Матрона каже: „Пустите је. Сад ће је проћи“. Девојка паде, поче да се ваља по поду, бљујући крв… Али се убрзо умири и заспа. Спавала је три дана и три ноћи, а кад се пробудила била је потпуно здрава“. З. В. Жданова прича да је 1946. године у њихов стан, где је тада боравила Матрона, дошла једна жена, која је је била безбожник. Користећи свој високи положај она је болесног сина водила лекарима широм Европе, али му није било лека. „Чула сам за вас и дошла сам да тражим помоћ као очајна мајка. Немам више коме да се обратим“. Матрона је упита: „Ако ти Господ исцели сина, хоћеш ли поверовати у Бога?“ Жена одговори: „Ја, нажалост, не знам шта је то“. Тада Матрона затражи воде и у присуству несрећне мајке стаде наглас да чита молитву над водом. Пружајући затим ту воду мајци, Блажена рече: „Иди одмах код њега у болницу, договори се са болничарима да га чврсто држе. Он ће се отимати, али ти настој да му ову воду сипаш у очи и свакако у уста“. Жданова се даље присећа: „Нешто касније брат и ја смо били сведоци када је та жена опет дошла код Матроне. Она се на коленима захваљивала матушки, јер је њен син потпуно оздравио. Кад је дошла у болницу урадила је све онако како је Матрона тражила. Када су јој извели сина, пошла је према њему. Бочица са светом водицом била јој је у џепу. Син се отимао и викао: „Мама, баци оно што имаш у џепу, немој да ме мучиш!“ Жена се пренеразила откуд син зна шта она има у џепу. Хитро извадивши бочицу, попрскала га је по очима, а успела је да погоди и уста. Син се одједном умири и за неколико дана био је отпуштен са клинике.“ И многа још чуда и исцељења чинила је Блажена матушка Матрона, помажући несебично људима. Каквом су запамтили Матрону људи који су јој били блиски? Била је ситна женица, са малим скоро детињим рукама и ногама. Седела је обично прекрстивши ноге на кревету или на великом сандуку. Благо, просветљено лице, благи глас. Она је пружала утеху болеснима, миловала их је по глави, често би их прекрстила, понекад се шалила, а понекад, богами, знала и да их строго прекори. Никад се није жалила на своје муке и невоље. Она никад није проповедала, никад није подучавала. Давала је одређени савет, како да се поступи у овој или оној ситуацији, затим се молила, давала благослов. Матушка је била шкрта на речима. На питања је одговарала веома кратко. Међу људима блиским њој остале су у сећању и неке њене поуке опште природе. Матушка је учила да се не осуђују ближњи. Она је говорила: „Не треба осуђивати друге људе. Боље је да мало чешће мислиш о себи. Свака ће овчица бити окачена за свој репић. Шта те се тичу туђи репићи!“ Матрона је учила да се људи морају препуштати вољи Божијој. Да живе са молитвом. Да се често крсте, да крсте и околне предмете као заштиту од злих сила. Саветовала је да се људи што чешће причешћују: „Браните се крстом, молитвом, светом водицом, светим причешћем… увек пред иконама нек вам гори кандило“. Блажена матушка учила је да се воле стари и немоћни: „Ако вам неко од њих почне да говори нешто увредљиво или непријатно, немојте слушати и љутити се, већ им помозите. Опростите им и помозите, ма шта они рекли или урадили“. Матрона није дозвољавала да се сновима придаје некакав значај: „Не обраћајте никада пажњу на снове, они могу бити ђавоља работа“. Осим тога Блажена матушка је упозоравала људе да не трче од једног до другог духовника или видовитог учитеља, јер је то само узалудно трошење духовних снага. „Ако већ идете код свештеника или духовника по савет, онда се усрдно молите да му Господ пошаље мудрост да вам да прави савет“. Говорила је да се не треба много интересовати за лични живот свештеника. Саветовала је онима који теже хришћанском савршенству да се не издвајају од других спољашњошћу (црном одећом или слично). И стално је поучавала да се све невоље морају стрпљиво подносити. „Кад идете у храм немојте ни у кога гледати, молите се затворених очију, или свој поглед усмерите према икони“. Матрона је сматрала да је употреба козметике велики грех, јер човек изобличује свој лик, додаје му нешто што му Господ није дао, ствара лажну лепоту. Матронушка је говорила: „Враг не спава – молите се стално. Смрт увек изненади, па се не сме живети без молитве. Враг нам је на левом рамену, а анђео на десном. И свако од њих своју књигу има: у једну се бележе наши греси, а у другу добра дела. Крстите се што чешће! Крст је као брава на вратима. И храну треба прекрстити. Снагом Часног Животворног Крста браните се и спасавајте!“ О враџбинама матушка је често говорила: „За онога ко је добровољно ступио у савез са силама зла и бави се разним чаролијама пред Богом нема спаса. Они могу можда некад у нечему да помогну, али душу сигурно уништавају“. Масовно кидање веза са Црквом, агресивни атеизам, јачање отуђености и зла међу људима, одбацивање традиционалне вере и живот милиона људи без црквеног покајања, довели су до тешких духовних последица. Матушка Матрона је то одлично осећала и схватала. У дане масовних манифестација матушка је тражила од свих да не излазе на улицу, да затварају прозоре, ролетне, врата, јер тушта и тма демона испуњавају читаво пространство, читав ваздух и обухватају све људе. Једном приликом Зинаида Жданова упита Блажену Матрону: „Како је Господ допустио да се толики храмови разоре и затворе?“ (Мислила је свакако на све године после победе безбожника у октобру 1917. године). А матушка јој рече: „То беше воља Божија и број храмова се смањио зато што је број верујућих људи страшно опао па нема коме да се служи“. „Па, што се нико не супротставља?“ А она ће на то: „Народ је као под хипнозом, не зна за себе, страшна сила је покренута… Та снага лебди у ваздуху, продире свуда. Раније су људи посећивали храмове, носили на себи крстиће, њихови домови били су заштићени иконама, кандилима, освећивањем. Те силе су могле само да пролазе поред, а сад се насељавају међу људе који су одбацили Бога.“ Живећи код породице Жданов, у рејону Арбат, Матронушка се исповедала и причешћивала код оца Димитрија из Цркве на Улици Краснаја Пресња. Непрестана молитва помагала јој је да носи тешко бреме служења људима, што је с обзиром на њено здравље био прави подвиг, и израз највише људске љубави. Делећи са људима њихове невоље, болести, муке, молећи се за њих матушка би се тако умарала, да пред крај дана није била у стању ни да говори, већ је, лежећи ослоњена на своју руку, тихо јечала. Али унутрашњи духовни живот Блажене Матроне ипак је, чак и за најближе, остао тајна. То међутим, није сметало људима да чврсто верују да је она прави подвижник Божији и свети човек. Подвиг Матроне био је у огромном трпљењу, чији је извор био ватрена љубав према Богу и чистота срца. Управо су о таквом трпљењу, које ће спасавати хришћане кад дођу последња времена, говорили свети Оци Цркве. Као права подвижница, Блажена матушка је поучавала не речима, већ читавим својим животом. Рођена без очију, она је све учила да иду трновитим, али правим путем спасења. Она је цео свој живот провела немајући свој кров над главом, немајући никаквих добара. Сваки дан њеног живота био је лавина невоља и јада људи што су долазили к њој. Пружала је помоћ и исцељење небројено пута. Узела би својим детињим рукама главу несрећника, помолила се за њега и човек би од ње одлазио пун утехе. А она, онемоћала, само би мало прилегла и настављала да се моли по целу ноћ. За време рата било је много случајева да је родбини несталих својом прозорљивошћу откривала да ли је њихов најближи жив или га већ треба помињати као мртвог. Поштовали су је и долазили код ње и многи јереји. Примала је и младе и старе, али неке је и одбијала. Са некима је разговарала кроз поуке, а са другима најобичнијим језиком. Једном јој се пожалила Зинаида: „Јао, матушка, моји живци…“ А она ће на то: „Какви живци! … Зашто на фронту и у тамници нема живаца? … Треба трпети, владати собом“. Кад би некога исцелила од физичке болести она би објашњавала: „Тело је кућица Богом дана, па је треба обнављати. Бог је, стварајући свет, дао нама и лековито биље и то се не може пренебрегавати“. Матушка је често била тужна: „Жао ми вас је… Дочекаћете последња времена, живот ће постајати све тежи и тежи… неиздржљиво тежак. Доћи ће време и пред вас ће ставити крст и хлеб и рећи – бирајте!“ Матронушка је понављала: „Ако народ изгуби веру у Бога, разне ће га патње снаћи. А ако се не покаје – нестаће са лица земље. Колики народи нестадоше! Молите се, преклињите, покајте се! Господ нас неће оставити и сачуваће земљу нашу“. Последње станиште на овој земљи Матронушка је имала у улици Курганској број 23. у Подмосковљу. Као да је, осећајући велику изнемоглост, желела да се бар мало склони од људи. Међутим, и овде су у великом броју долазили к њој невољници и несрећници. Пред само упокојење Блажена матушка, већ потпуно изнемогла, замоли да се ограничи број људи које је дневно примала. Време преласка у други живот Господ јој откри три дана пред смрт и она је то искористила да се опрости од најближих и да да потребна упутства. Замолила је да је опоје, у Ризоположенској цркви, у Донској улици, отац Николај (Голубцов) који ју је изузетно поштовао. Забранила је да јој се на сахрану доносе венци и цвеће. Кад је пред саму смрт отац Димитрије дошао да је исповеди и причести она је била страшно узнемирена: „Зар се и ви бојите смрти?“ – упита је он. „Бојим се!“ Блажена матушка Матрона упокојила се у Господу 2. маја 1952. године. Сахрањена је 4. маја, по њеној жељи, на Даниловском гробљу, крај цркве „да би могла да слуша службе Божије“. Блажена Матрона је предсказала: „После моје смрти мало ће људи долазити на мој гроб, само најближи. А кад они умру, мој гроб ће остати сасвим запуштен. Али проћи ће године, сазнаће људи за мене и поћи ће овамо да моле за помоћ. И ја ћу свима помагати, јер ћу их све чути“. И још је пред смрт рекла: „Долазите к мени и причајте ми као да сам жива, а ја ћу Бога молити да ваше молбе буду услишене. Све вас, који ми се обраћате тражећи помоћ, ја ћу после ваше смрти горе дочекивати“. Прође тридесетак година и њена хумка на Даниловском гробљу постаде једно од светих места православне Москве и Русије. Сада за Матрону знају десетине хиљада православних људи. „Матронушка“ – нежно је зову, а она, као и за живота, помаже људима. Обретеније моштију блажене матушке Матроне У недељу православља, 8. марта 1998. године, са благословом Патријарха Московског и целе Русије Алексија II, извршено је обретеније моштију велике подвижнице ХХ века Блажене матушке Матроне. На челу комисије био је архиепископ Истрински Арсеније. Осим представника Руске Православне Цркве, у комисији су били стручњак за судско-медицинске експертизе, антрополог, доктор медицинских наука, професор Виктор Н. Звјагин и археолог, доктор историјских наука Андреј К. Тањукович. Комисија је завршила рад 13. марта. Занимљиво је да је на моштима Свете Матроне откривено оно испупчење у виду крста које се помиње у њеном житију. Одлуком Његове Светости Патријарха Алексија II, мошти Свете Матроне пренете су у Свето-Покровски женски манастир у Москви (између Таганске и Абелмановске улице), где их свечано дочека сестринство тог манастира на челу са игуманијом Теофанијом. Затим је почела рад Комисија за канонизацију Светог Синода Руске Православне Цркве. На основу њеног извештаја 2. маја 1999. године свечано је обављено проглашење Матроне Димитријевне Никонове за нову подвижницу Руске цркве као Свете Блажене Матроне Московске. Тог дана одслужен је последњи парастос за покој душе Матроне, а затим је почела свечана литургија коју је служио Његова Светост Патријарх Московски и васцеле Русије Алексије II, са више архијереја и свештеника. У храм је унет ћивот са моштима Свете Матроне. После литургије одслужено је прво молебствије новој светитељки и подвижници Руске Православне Цркве, Светој Праведној Блаженој Матрони Московској. + + + У септембру 1999. године у Београд је, ради учешћа на Скупу слависта у Вукове дане, стигла благочестива Московљанка Наталија Маслењикова, професор Московског универзитета. Она је донела књижицу „Житије и чудеса Свете Праведне Блажене Матроне Московске“ и иконицу са њеним ликом. Тако је православни Београд сазнао за ту нову велику подвижницу Божију. У недељу свих Светих на руској земљи прослављених 19. јуна/2. јула 2000. године Преосвећени Епископ Бачки др Иринеј (Буловић) служио је свету архијерејску Литургију и молебан Блаженој Матрони Московској у Свето-Тројичком храму Подворја Московског Патријархата у Београду. За ово празновање Старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду, јереј Виталије Тарасјев, донео је из Покровског манастира у Москви икону Блажене Матроне и свето уље са њених моштију. Тако се молитвено поштовање Свете Матроне Московске проширило и међу православним народом српским. https://radiosvetigora.wordpress.com/2010/05/02/света-блажена-матрона-московска/
  4. У суботу, 11. марта, у храму посвећеном Успењу Пресвете Богородице, у манастиру Грачаница, опростили смо се од вољене и драге нам схимонахиње Теодоре, игуманије манастира Грачаница", објављено је на интернет страници Епархије рашко-призренске. Заупокојену Литургију служио је Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење свештенства и свештеномонаха Епархије. За певницом су појали ученици Призренске богословије, а присуствовао је и велики број монаха и монахиња, родбине, пријатеља и верника који су дошли да се опросте од вољене нам мати игуманије. Након Литургије, служено је монашко опело, на коме је Епископ Теодосије беседио: "Преподобни оци игумани и браћо монаси, преподобне мати игуманије и сестре монахиње, пречасни оци свештеници, професори и ученици Призренске богословије, драга браћо и сестре, Данас смо се сви сабрали у овој древној свештеној обитељи, да молитвено испратимо нашу игуманију, мати Теодору, из овог пролазног, земаљског и привременог живота, у онај, нама од Бога обећани, непролазни, вечни живот на небу. Живећи овде на земљи и благодарећи Богу на Његовом дару- својом вером, трудом и подвигом, и наду у безмерму Божију милост и доброту, непрестано тежимо оном лепшем, од Бога нам припремљеном, животу у Царству Небеском. Чак, шта више, све оно што чинимо и живимо овде на земљи, свој пуни смисао и значај може добити једино у заједници свих Светих и спашених на Небу. Господње су речи Његовим ученицима да „оно што око не виде и ухо не чу, и у срце човека не дође, то уготови Бог онима који га љубе“. Ове Господње речи и обећање, многи су, живећи земаљски живот у подвигу и труду, имали као водиљу кроз свој живот, да би у датом тренутку ушли у радост Господа свога. Стојећи данас, сабрани у овом храму, пред одром наше мати Теодоре, сведоци смо ових Христових речи, јер пред нама је наша мати, која је свим својим срц2м и бићем љубила Господа и ближње Своје. Тако су се над њом у правом смислу испуниле ове речи. Од раног детињства свог, научена од својих честитих и побожних родитеља, двенаестогодишња девојчица Милена (које је име добила на светом крштењу) напушта топли родитељски дом и на Христов позив, попут Светих апостола и жена мироносица, креће за Њим да Му служи целим својим бићем и животом. У тим њеним девојачким данима, за њу није постојала препрека у идењу за Христом, као што ће то показати и касније, током целог њеног живота. Као искушеница трудила се да угоди Господу и сестрама, најпре у манастиру Покрова Пресвете Богородице у Мрзеници, затим у манастиру Руденици да би, благословом Патријарха Германа, 1955. године дошла у ову свету обитељ Пресвете Богородице, манастир Грачаница, заједно са својом сестром (сада мати Тавитом) и игуманијом Татјаном. Након четири године, од стране тада Епископа рашко-призренског Павла, бива монашена, добивши име по мученици Теодори, која ће јој бити пример како се воли Господ и како да Му цео свој живот верно служимо. У свом монашком животу, мати Теодора је прошла кроз многобројна послушања. Никада јој ништа није било тешко и са радошћу и песмом радила је и најтеже послове у манастиру. Сва њена радост и утеха били су јој манастир, мати игуманија и сестре монахиње. Скоро седам деценија свога монашког живота, мати Теодора је подарила овом манастиру, житељима Грачанице и нашој заветној земљи – Косову и Метохији. За то време, она је многе задужила својом несебичном љубављу. Ширином своје душе, она је све грлила и Христом љубила: старе и младе, сиромашне, болесне, и све потребите. Њена милостива рука, била је стално испружена ка онима којима је помоћ била потребна. На својим послушањима, попут најсветијих, ревновала је за дом Божји, за храм, за манастирску економију, за све посетиоце и ходочаснике, а као игуманија трудила се да свим сестрама буде права мајка, па некад и више од тога. Зато су је сви волели и ценили као особу која је увек била свима све, како би Божанска љубав кроз њу могла да дође до свакога. Та Божанска, несебична љубав, била је главна одлика њеног живота. Захваљујући тој свакодневној жртви свога духа и живота, и несебичној љубави, којом је стално зрачила, наша мати Теодора се храбро и трпељиво суочавала са многим болестима и тегобама. Била је и остала нама свима пример како се радосно и трпељиво носи свој Крст кроз овај живот. Остаће нам у памћењу како се молитвом Господу побеђује и болест и сва искушења. Сестре монахиње су је затицале како је посвећено, седећи на свом одру, окретала бројаницу и понаособ се молила многим светитељима, призиваући њихову помоћ за себе и за све којима је Божанска помоћ и милост потребна. С тога је она, свој неизоставни крај у овом земаљском животу, у тешкој болести, лежећи на болесничком одру, окружена љубављу многих, дочекала насмејано, ведрог лица, мирно и спокојно, имајући чврсту веру, да је дошао тренутак да се она сретне са многожељеним Жеником своје душе. Само пре неколико дана Господ ме је удостојио да је посетим у болници. Иако без свести, прикључена на апарате, наша мати је била спокојног лица. Изгледало је, као да је утонула у дубоку молитву и да жељно очекује када ће њена душа напустити многонапаћено тело и узлетети Господу у наручје. То се, ево, ускоро и догодило. Њена чиста душа је сада са светима и са анђелима, а ми овог тренутка спремамо и њено тело да буде погребено и сахрањено на овом светом месту, у ову свету косовско-метохијску земљу, где почивају кости многих мученика, преподобних и подвижника. За нашу мати, можемо са сигурношћу данас рећи да је „блажен пут којим данас иде њена душа, јер јој је од Господа припремњено место покоја“. Блажен је данас пут њене душе, јер је посве био блажен и њен живот овде на земљи. Вољеном Господу и Мајци Божијој предала је сву себе и сав свој живот, и зато се она данас неизмерно радује, рекао бих са свима нама заједно. Смрт праведника није губитак, већ је добитак за све нас у Цркви Божијој. Зато, данас сви овде заједно у глас кличемо Господу: Вечан јој спомен и Царство Небеско! Вечан јој спомен код Господа и свих нас. Амин". Вечан ти спомен, драга наша мати Теодора! Извор: Епархија рашко-призренска
  5. Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење. https://srpska.pravoslavie.ru/51414.html
  6. Са благословом Митрополита дабробосанског г. Хризостома, монахиња Минодора (Ружић) покренула је обнављање богослужбеног живота, оснивање монашке ћелије у Челебићима, у Митрополији дабробосанској. Мати Минодора Рођена је у челебићком селу Рајковићи, а пре пола века се одселила у Београд, где је радила у правосуђу до распада Југославије. Њено интензивније занимање за боготражитељски пут почело је са радом у организацији поклоничких путовања у Србији и иностранству. Замонашила се 2009. године у Eпархија банатској, али родни крај није заборављала. Започела је обнову цркве у Челебићима у којој је служио свештеник, који је мученички пострадао 1945. године. То је Свештеномученик Момчило Гргуревић, који је канонизован 1988. године. Чврсто решена да у Челебићима заживи манастир, своју идеју је саопштила Митрополиту дабробосанском г. Хризостому. Владика је у априлу ове године дао благослов да се крене са прикупљањем средстава за градњу конака и тако је у Челебићима почела да се гради монашка келија, која ће бити посвећена Светим богородитељима Јоакиму и Ани, а замишљено је да временом прерасте у први манастир на подручју општине Фоча. Сви који желе да помогну градњу монашке келије у Челебићима могу то учинити уплатом прилога на рачун Митрополије дабробосанске у НЛБ Банци, број 562-012-81443528-04; средства могу у Србији да се уплате на динарски рачун у Поштанској штедионици, број 200-272-311-0101033-27, са назнаком "За изградњу конака монашке келије у Челебићима". Опширнији разговор са мати Минодором о изградњи монашке ћелије у Челебићима можете чути у петак, 16. децембра 2022. године, у 10 часова, у емисији „Српски мост“ Радија „Слово љубве“. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=36859
  7. Ова славна светитељка би пореклом Српкиња, рођена у Епивату, близу Цариграда у 10. веку. Родитељи њени беху имућни и побожни, те своју децу Петку и њеног брата Јефтимија, васпитаваху у богоугађању и врлинама. (Брат њен је постао монах, потом Епископ Мадитски и његов спомен празнује се 5. маја.) По смрти родитеља, девица Параскева, напустивши родитељски дом замонаши се у Цариграду, где се предаваше све ревноснијем подвижничком животу. После пет година проведених у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, отпутова у Јерусалим да се поклони светим местима и вођена огњеном љубављу према Господу, настани се у Јорданској пустињи. Који језик може описати њене трудове и подвиге у пустињи током 40 година, којима се уподобила пророку Божијем Илији и Крститељу Господњем Јовану… У женском телу, у суровости пустиње, мужаствено је угодила Господу и задобила дар чудотворења. Кад дође време, јави јој се анђео Господњи на ноћној молитви и објави да треба да се врати у своје отачаство и тамо преда дух свој Господу. Покоривши се небеској вољи, она похрли најпре у Цариград да се поклони својој заштитници, Влахернској Богородици, а затим се врати у Епиват, где је више нико није памтио. Наставила је да се подвизава ходећи пољима и брдима свога завичаја још две године. Молећи се свим срцем за сав свет, она предаде дух свој Богу и добри људи је сахранише као странкињу, не на гробљу, већ где је смрт затекла, у једном пољу близу мора. Тајну њене светости Бог је открио људима много година касније. Близу гроба светитељке сахранише неког морнара и том приликом нађоше нетрулежно тело у земљи, али не обративши потребну пажњу на то, тело поново закопаше. Међу присутнима беше и неки христољубиви Георгије и он ноћу у сну имаде чудесно виђење- Царица седи на пресветлом престолу и мноштво светлих војника око ње, која поручује да похитају и изваде из земље мошти које су нашли близу морске обале. Исто виђење угледа и нека благочестива жена Јефтимија. Чувши за чудесно јављање, благочестиви народ са свећама и појањем, свечано са свештенством нађоше мошти Преподобне Параскеве као скупоцено благо и положише у цркви Светих Апостола у Епивату. Од тада до данас, мошти Свете Петке точе исцељења слепим, одузетим и ђавоиманим, болесним и свим ожалошћеним… Упокојила се у првој половини 11. века. У делу „Опис како је Преподобна Параскева пренесена у српску земљу“, средњевековног књижевника Григорија Цамблака, биографа Стефана Лазаревића, имамо опис како је кнегиња Милица 1398. године измолила од султана Бајазита да пренесе мошти Свете Петке из Видина у Србију. Ту налазимо претпоставку да су мошти привремено биле смештене у манастирску цркву насеобине синаита, близу видинског друма, на три сата од Паракиновог брода, да би потом почивале у цркви Лазарици у Крушевцу до 1404. године. Када је деспот Стефан 1404. године Београд прогласио престоницом, пренео је и мошти Свете Петке у Београд, прво у Успенску цркву, а 1417. године у капелу посвећену Светој Петки на Калемегдану. У капели је потекао чудотворни извор исцелитељске воде, који постоји и данас. У Београду су мошти остале до 1521. године када су у походу султана Сулејмана поново враћене у Цариград. Коначно, 1641. године мошти Свете Петке пренесене су у град Јаши, у цркву Света Три Јерарха, где се и до данас налазе. https://www.svetapetkaizvor.com/prepodobna-mati-paraskeva/
  8. Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао! Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита! *** Ово је она: Покајање убице нашег оца Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици. Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима. Били смо срећна породица. У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици. По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати. Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох: "Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан." Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца. Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи. Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб. Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље. Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину. Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало. Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе. Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача. Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља. Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно. Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради. И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио: "Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом." "Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију." Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу: "Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши." Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца. Човек је наставио исповест: "Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши. У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан. Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо: "Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио. Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију." Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила: "Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу. Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ: "Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас." "Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција. Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом. "Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка." "Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек." "Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу." Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест. Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве. После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот. Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима. Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав. https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  9. У издању „Библоса“ појавила се лепа књига коју је о Достојевском написала преподобномученица Марија Скопцова, под насловом „Достојевски и данашњица“, у преводу Јелене Недић и Ивана Недића и са сликама Достојевсског и мати Марије које је за корице урадио владика Максим Васиљевић. Књига је написана 1929. године и, у складу са насловом, Достојевском приступа управо из перспективе свог времена. Мати Марија је и сама имала бурну трагалачку биографију и препознавала је трагалачко искуство великог писца, али и његово виђење људске слободе као одређујуће за човека, коју је понекад тешко разликовати од самовоље. То су, може се рећи, питања која су мучила и саму мати Марију, коју је апорију између слободе и самовоље у основи и непобитно потврдила својим делом и животом и коначно смрћу у нацистичком логору, и то жртвеном смрћу за другог и уместо другог. Светитељка је, наиме, добровољно отишла у смрт уместо једне младе жене, заменивши њену одећу са логорашким бројем. Између два рата у круговима руске емиграције већ је постојао својеврстан култ Достојевског, и он је био један од беочуга који су их везивали како за своју домовину, тако и између себе, али и, с обзиром на универзални значај његовог дела који су често истицали, и са Европом у којој су се обрели. Мати Марија Достојевског правилно види пре свега као писца, уметника, а претежно је интересује и интригира његово разумевање човека. Велики писац, по њој, „велича“ човека управо кроз оно најмање и најпониженије у њему, у ком се и кроз које се најбоље назире његов божански лик, јасније и снажније него у његовом узношењу, гордости или конформираности. Сусрет са овим писцем је искуство, он је вододелница у људској историји али и међу људима међусобно и у човеку самом. Људи се, према њој деле на оне који су само читали Достојевског, али нису кренули његовим путем, и оних који јесу, који су били спремни да се суоче са муком и жалошћу, страдањам и сумњом, унутрашњим и спољашњим борбама, његовим „осана“. Достојевски је тако дубоко заронио у дубину људске душе да је тек кроз њу могао да сагледа спољашњи свет, који није укинут или сведен на илузије, али прожет је људском унутрашњошћу, раскидајући заправо јасну границу између спољашњег и унутрашњег и свакако је не сводећи на предметни однос субјекта и објекта. Иако некад представљају носиоце идеја, јунаци Достојевског никада нису њихово пуко отелотворење, него конкретни, високоиндивиуализовани и непоновљиви појединци „од крви и меса“, који живе у свом месту и времену. Али он своје јунаке као да пушта на пробу слободе, простор слободе, који има основ у њима самима, у њиховој боголикости заправо, и која да их искључује из уобичајеног светског поретка, испробавајући га наспрам људске слободе и људску слободу наспрам тог поретка. Човеку је, закључак је који доноси Скопцова о Достојевском, неоходна слобода да би уопште постојао и био човек, а не ствар, не „клавирска дирка“. Али пошто је пали свет хаос или макар увек на рубу хаоса и пошто је људска слобода увек на рубу самовоље, која је један још гори хаос, јер је људски, вољни, наспрам бесвесности и неслободе материје, шта је то што човеку „преостаје пред лицем хаоса и бесмисла, у његовој немоћи и распарчаности“? Мати Марија на то одговара како је једино, својим животним подвигом сведочећи, и могла да одговори – једино „сажаљење према себи сличнима, једна самртна нежност према свакој травчици“. Људи, науспрот хаосу и насиљу , имају потребу да се прибијају један уз друе пред претњом пропасти, грејући се међусобно телима и – љубављу. Човечанство је пало, пао је човек, али Достојевски га, према светитељки, не прекорева, него му се диви што у његовом срцу још увек има места за Бога, за тежњу за Богом, у његовом мраку и мраку који га окружује још места за светлост и уопште некакво знање и слутњу светлости. То за њега значи да је Христова истина сродила са човековом душом, да је, како би се рекло, „људска душа хришћанка“, што је најбоља потврда човекове боголикости, створености по лику Божијем. А та светлост у свету делује као светлост љубави, као љубав која отапа хладноћу света, растапа окове наших кавеза, раствара царства којима влада насиље и сурвост, прорачун који човека своди на предмет и број, којим влада „кнез овога света“. Науспрот насилном путу „Рима“, царства дакле, света овога, „истиче се Христова слобода, слободно јединство љубави које остварује Црква“, која је „једина потпуна, од самовоље слободна, истинска слобода у Христу“ и „предмет крајњег очекивања и наде човечанства“. Као емигранткињу, мати Марију је занимало и питање судбине и евентуалне мисије руског народа, па је истраживала и идеје Достојевског о „народу богоносцу“. А за њу то није могло бити ништа друго – никаква национална, културна, цивилизацијска или нека друга овосветска гордост и престиж – него једино тежња, права бол за истином, и то не неком апстрактном истином, него оном која је Христос и за свеопштим јединством у тој истини, јер ко воли Бога, као и Он жели да сви учествују у тој истини, да се сви спасу. Стање једног народа и његова улога у свету и човечанству није у сили оружја, ресурса, новца или спољашње културе, него је одређена ликом Христовим: једино „у Њему нема зла и нема Њему равног у свету“. Сваки народ, па и руски, према мати Марији, може бити велики само ако „носи у себи истину Христову“. А та истина није ни у законима, ни у обичајима, ни у владару, ни у државној управи, него у срцу сваког од нас, као јединствене и непоновљиве личности, и зато смо сви ми одговорни, застрашујуће одговорни, и не можемо своју одговорност преместити на народ, државу, било кога и било шта изван и изнад нас самих. Мати Марија је животом и смрћу посведочила своју спремност на ту и такву истину. А ми, да ли смо и ми на тако нешто спремни? Од сваког од нас, дакле, зависи судбина света. Марија га је спасила. Нека га исто тако, на себи својствен начин, спаси свако од нас. Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса
  10. Опело новопрестављеној слушкињи Божјој, игуманији врдничке Раванице, мати Анастасији (Поповић) данас, 28. марта 2022. године, служио је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење високопреподобних архимандрита Доситеја игумана гргетешког и Нифонта, архијерејског заменика (Епархија шабачка), свештенства и монаштва Епархије сремске и других Епархија наше Свете Цркве. Литургији и опелу су присуствовала сестринства фрушкогорских манастира, духовна чада, родбина, пријатељи и сарадници манастира, кумови славски и многобројни народ. Мати игуманија је сахрањена у врдничкој Раваници. Мати Анастасија је уснула у Господу у Недељу Крстопокону, 27. марта 2022. године, нешто после 13 часова. Рођена је 30. августа 1946. године. У Манастир у Боговађи ступила је 27. августа 1964. године, а замонашена је на Ђурђевдан 1968. године. Малу схиму је добила 27. јуна 1990. године, са благословом Епископа сремског г. Василија. За игуманију манастира Раванице у Врднику постављена је 27. јуна 1991. године. Вечан спомен мати Анастасији. Извор: Радио Слово љубве Беседа Владике Василија на опелу мати Анастасији: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.sremski Vasilije opelo mati Anastasiji vrdnicka Ravanica 28.03.22.mp3
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. децембра 2021. године у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду опело новопрестављеној великосхимници мати Михаили (Влачић). Новопрестављена мати Михаила је рођена 3. децембра 1934. године у околини Сарајева, у месту Тврдићи. Са породицом је током колонизације дошла у Лазарево код Зрењанина. Свој искушенички живот почела је као тринаестогодишња девојчица 1948. године у манастиру Свете Меланије код Зрењанина. У манастиру Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у непрестаној молитви и подвигу је живела од 1958. године. Беседу Његове Светости Патријарха г. Порфирија изговрену на опелу мати Михаиле доносимо у целости: Браћо и сестре, Јесте, сад је суд свету. Свако је рођен у своме времену и своме простору, а ми често неимајући снаге да промисао Божји прихватимо, а то значи и Његову љубав, размишљамо о прошлим временима и са носталгијом говоримо о томе како је некада било боље, на разне начине и у разним контекстима. У исто време, опет не без снаге - јер увек имамо снагу, зато што снага зависи од благодати Божје, а не од тога какава је наша памет и наша мудрост - дакле, увек имамо снаге да се суочимо са изазовима и са искушењима која стоје пред нама, толико да их можемо превазићи. Дакле, не због тога што немамо снагу и немамо могућности, него зато што нећемо да се ухватимо са оним задатком који је Бог поставио пред нас, јер као што је радост дар Божји, лепота и смисао, исто тако дар Божји је крст. Ми хришћани знамо да без крста нема васкрсења, али не без било каквог крста, већ без крста Христовог, тј. онда када своје изазове, задатке, искушења и тешкоће, свој крст спојимо са крстом Христовим. Тада смо већ у старту у радости и у победи васкрсења. Дакле, не због тога што немамо снаге, него због тога што често нећемо из разлога који су самољубиви, егоистички, када маштамо како би могло бити у будућности. Ми, овде сабрани, рођени смо у своје време и на свом месту. Сваки покушај да то своје време и своје место заменимо врменом и местом других, макар они били и наши најближи, у најмању руку јесте избегавање своје одговорности, а више од тога јесте избегавање радости и победе само због тога што смо мало требали да потрпимо, само због тога што је било неопходно да понесемо свој крст и да га одмах наслонимо на крст Христов и да тај наш крст постане бреме благо и јарам лак. Данас смо сабрани овде на овом месту и у своје време пред нашом мати и сестром Михаилом. Она заиста припада нашем времену и нашем месту; и не само она, него заједно са њом и друге монахиње, од мати Агније, мати Серафиме и других, све до наших дана и нас млађих. Ми бисмо понекад хтели, зато што нам је оптерећење да узвратимо за љубав коју смо добили од наших отаца, матера, браће и сестара, хтели бисмо да избегнемо да учинимо свој дуг. На овом месту и у наше време - кад кажем наше време то није само овај тренутак, наше време јесте време буђења зрелости у нама и спознаје да је Христос почетак и крај - на овом месту и у наше време та истина, баш онда када је изгледало да није истина, а то значи да није трајна вредност, баш тада када је изгледало да је истина да Христос није почетак и крај - то јест када се чинило да је крај трајању те чињенице да је Христос почетак и крај - овде и на овом месту и у наше време показало се да је Христос не само почетак и крај, него да је Христос све; да је смисао, да је основ нашега живота, наша нада, да је Он пуноћа. Овде у манастиру Ваведење у временима која су споља била другачија него времена у којима ми живимо тренутно, али у којима се пројавила и појавила жеђ за Богом, за Христом, жеђ за аутентичним човеком који не може да постоји изван граница и оквира тајне Христа - а те границе и ти оквири су безгранични, безобални, то је вечност - благодарећи монахињама које су указале гостопримство, отвориле своје срце глади и жеђи десетинама, стотинама, хиљадама, милионима наше православне браће Срба, отворила су се врата овде у овој светој обитељи и молитвама Светог Мардарија Свеамеричког и Свесрпског, чији помен данас славимо, молитвама Светог владике Николаја, молитвама Светога оца Јустина, као и подвигом изданка свих ових светих отаца наших у Христу Амфилохија, Атанасија, Иринеја и многих других, овде у манастиру Ваведењу отворила су се врата и, важније од свега, било је већ унапред отворено срце и отворена душа монахиња које су живеле тада и живе и сада. Ова света обитељ била је, браћо и сестре, била је и јесте - сигуран сам без обзира што нама у датом тренутку то тако не изгледа - место непрестане обнове, духовне обнове нашег народа, обнове молитве пре свега, обнове спознаје да без Христа, бездуховног живота, без Јеванђеља, без молитве Њему, без смирења, без покајања, без искања опроштаја од браће и сестара и праштања, да без свега тога не само да нема напретка, него већ сада и овде смо мртви. Са свим тим и више од тога, Господ је са нама и сада и овде. Не само да смо живи, већ смо и учесници Царства Божјег, лепоте Његове, грађани вечности. За монахе, опростите што ћу рећи, за нас монахе не постоји дилема да ли живот има смисла, да ли је човек биће које има само своје биолошке потребе и карактеристике или је неупоредиво више од тога. За нас ту не постоји дилема. И мати Михаила је тајном Христа живела од најраније своје младости. Чудно је вероватно многима ако чују данас - не само лаицима, него чак и монасима - да је у време када је мати Михаила била млада монахиња било неопходно да иде у надницу заједно са својим сестрама, другим монахињама, да у безбожничким предузећима и задругама окопава кукуруз, плеви репу, залива поврће које је засађено, да ради тежачки надничарски посао како би заједно са својим сестрама стекла не могућност да обнавља манастир, него да има корицу хлеба и тањир супе. У том подвигу није било могуће добити средства за обнављање храмова и светиња, али обнављао се унутрашњи духовни живот; а и није било потребно да се обнавља, он је постојао, он је растао и умножавао се у тим светим душама. То је тешко разумљиво, дакле, не само онима који ниси монаси, него и монасима и монахињама који данас живе у манастирима и који многе ствари подразумевају. Данашња јеванђељска прича о милостивом Самарјанину, коју смо слушали на светој Литургији, поред наравно, свеукупног Јеванђеља показује нам какав треба да буде наш хришћански живот. Ми често питамо ко је наш ближњи; питамо и Господа, на то нас подсећа данашње Јеванђеље, а Господ - не можемо рећи да иронише са нама - упућује нам једну духовну пацку. Каже да није главно питање ко је наш ближњи тј. није ствар у томе да ми треба да испитујемо ближњег какав је он, шта он према нама треба да чини, какав треба да буде да бисмо га могли загрлити и рећи да је он наш ближњи. Питање је коме сам ја ближњи. То је Господ хтео да постави питање свакоме од нас: Коме смо ми ближњи? И одговор је у причи ближњи смо онима којима чинимо милосрђе. Браћо и сестре, драге монахиње, сестре манастира Ваведења. Сабрала нас је данас мати Михаила да тражимо опроштај од ње за све чиме смо је на било који начин повредили, а и она, сигуран сам, не само да нам прашта, него нас и грли, јер је у наручју Божјем. Као што је била ова света обитељ, таква је била и мати Михаила. То знају многи Београђани. Била је управо онаква како милостивог Самарићанина описује Јеванђеље које смо данас чули у цркви. Била је огромног срца, срца које је имало место за свакога, место на којем може да смести сваког човека независно од тога да ли се у датом тренутку са њим слаже или не, да ли му нешто замера или не, независно од тога шта је тренутни осећај или емоција. У њеном срцу је било места за све, за читав Београд, у свако доба дана и ноћи, у сваком тренутку и независно од тога какав је проблем и каква је мука тог неког који јој се обраћао. Чак и онда кад је искушење неког било материјалне природе, она - иако није била у позицији и стању да на таква питања одговара - није жалила времена и труда да знајући овога или онога ако је могуће и таквој потреби изађе у сусрет, а камоли када су биле у питању муке и искушења духовна, ако хоћете и психолошке природе, здравствени проблеми. Дакле, свакоме и у сваком тренутку независно од тога ко је и шта је, штавише чак и онда кад је незнатнијег места у друштву, места на које готово нико не обраћа пажњу, тада је много више улагала напоре. Заправо, улагала је љубав и веру у то да је сваки човек онолико њен ближњи, онолико њен брат или сестра. колико она себе дарује, себе даје и себе распиње за тог неког или неку, брата или сестру, који јој се обраћају у свако доба дана или ноћи. Многе речи када одлазимо у наручје Божје из овога света нама хришћанима нису потребне. Једно нам је потребно: вера, нада, љубав, молитва и смирење. Потребна нам је вера да је Бог наш жив. Немојте замерити што ћу, ево, и лично исказати своју захвалност и љубав према мати Михаили. Лично смо од својих студентских дана све до тренутака до којих је она могла да општи и комуницира имали прилике да будемо обаснути њеном љубављу, њеном нежношћу, њеним бескрајним широким срцем у којем је било и има место за све и свакога, па и за нашу маленкост. Ми смо, дакле, заједно са многим и многим данас епископима, па и онима који су отишли пред лице Божје, имали прилику да будемо охрабрени љубављу и вером мати Михаиле, као и других сестара ове светиње, да будемо подржани, да будемо помогнути да разумемо шта је то тајна живота, ко је Христос, да разликујемо добро од зла и да никада ни на који начин у срцу, својом вољом и својом одлуком, Христа и Његову Цркву не можемо и не смемо напустити и издати. Може бити да понекад не разумемо нешто, да као људи погрешимо, да скренемо са пута, али засигурно оно што смо примили у овој светињи то је Христос који је темељ нашега живота, то је угаони камен. То је сигурност да никада и ни на који начин као удови тела Христовог не можемо прихватити било које мерило за све што смо били, што јесмо и што ћемо бити изван и мимо Христа, а у исто време да ћемо све што је изван тела Цркве са љубављу гледати и служити му и својим сведочењем, уз благодат Божју, уводити у Цркву, у тајну Христову. Ево, све ово што у овом тренутку на срцу имам и неколико речи које сам изрекао мали је део онога што би требало да буде уздарје можемо слободно рећи Београда и читаве наше Цркве сестринству манастира Ваведења, а у том сестринству и мати Михаили као бисеру на бројаници онога што се зове светиња, на бројаници онога што сви ми заједно јесмо као Црква и као Тело Христово. Молимо се да јој Господ подари Царство Небеско. Знамо да је она већ у радости те светлости, да је у овом тренутку испуњена радошћу и молитвом за сестринство ове свете обитељи, за све оне који су на било који начин са њом били везани, али исто тако и за све грађане, браћу и сестре наше престонице и за сву браћу и сестре наше свете Цркве, али и за читав свет. Нека јој Господ подари Царство Небеско, а њеним молитвама нама да утеху и да је увек имамо као пример за углед. Нека јој Бог да Царство небеско, да јој душу прости и да живот вечни. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Дана, 19. новембра 2015. године упокојила се мати Февронија – игуманија Пећке патријаршије, која је пуних 59 година била игуманија и бранич ове српске светиње Мати Февронија је свој овоземаљски живот провела скромно и побожно, била је права мајка и утјеха како сестринству Пећке патријаршије, тако и свима којима је требала помоћ. Сјећамо се мати игуманије и држимо се свих правила која нам је оставила. Захвалне смо јој на свему и остајемо њена вјерна чада. Хвала Богу, боримо се, остајемо и опстајемо да се не постиди ни мати игуманија, ни све наше упокојене сестре овдје. Овим ријечима је мати Харитина, игуманија ставропигијалне лавре Пећке, са слушаоцима Радио Светигоре прије двије године подијелила успомене на своју претходницу, блаженопочившу мати Февронију, игуманију Пећке патријаршије, која се на данашњи дан 2015. године упокојила у Господу, а која је важила за источник православља на страдалном Косову и Метохији. Мати Харитина је тада казала да је сестринство ове свете обитељи свакодневно помиње и моли се за њену душу, иако вјерују да је она већ спашена с обзиром на њен живот. Говорећи о животу мати Февроније, игуманија свештене лавре Пећке каже да је она била скромна, честита, побожна, даноноћно се молила, тако да се слободно може рећи да се њена побожност одвајала од свих других монахиња. “Живећи с њом стекли смо доста искуства и скромности, што нас је одржало током ових тешких година на КиМ, а и не желимо другачије да се понашамо”, поручила је мати Харитина и додала да је монашки пут мати Февроније јако дуг. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару, за вријеме владике Николаја, гдје је провела 12 година, од 1940. до 1952. године, а послије тога била је и у другим манастирима. Када се угасило мушко монаштво, 6. априла 1957. године прешла је у Пећку патријаршију. Успостављање женског манастира, како каже мати Харитина, наишло је на противљење становништва Пећи и околине. “Али живећи овдје и показујући велику скромност и духовност, народ је прихватио и поштовао мати Февронију са сестринством”, наставља своје сјећање мати и истиче да је то поштовање народа присутно до дана данашњег, као и жеља да увијек буду са сестрама и помажу за све што је потребно. Мати Харитина је упознала блаженопочившу мати Февронију када је са љубављу примила у ову светињу. Поред многих послушања, била је уз мати у многим приликама кад је требало, али, истиче, није се тиме издвајала од других сестара. Мати Февронија је са сестринством прошла сва искушења кроз која је прошао и наш народ на КиМ, поготово у току и послије ратних дешавања: “Било је много тешко, и 1999, и послије 2004. године… било је муке и невоље, али молили смо се Мајци Божијој, Светим патријарсима и архиепископима у овој светињи, да нас сачувају. Мати игуманија је казала да не желимо одавде да идемо, да се селимо, што су све сестре и прихватиле. И заједнички смо остале све до њене смрти, ако Бог да и даље остајемо у овој светињи.” И у својој болести, мати Февронија се није предавала, пуно се молила и трудила да све буде у реду: “Често бих је затицала и послије поноћи да чита Псалатир, Јеванђеље, житија…па јој кажем: Мати, молим вас лезите, одморите се, не можете да издржите тако. Она би одговарала да мора да се потруди и моли за све нас, да нас Господ заштити од свега што се овдје дешава и да нам помогне. Имала је велику вјеру и љубав према Цркви, сестрама, народу, овој светињи… и била је упорна да се не иселимо, па ако треба и да пострадамо.” Своје сјећање мати Харитина је завршила ријечима да нема потребе да она много говори о животу мати Февроније, јер је она својим животом све казала, а да сестре Пећке патријаршије остају вјерне њеном животу и љубави којом их је окупила и сачувала. Митрополит Амфилохије: Увјерен сам да ће Црква мати Февронију Пећку прибројати лику светих Блаженопочивши Митрополит Амфилохије, говорећи о овој исповједници и подвижници Цркве Божије, истицао да је ова светитељка, мати Февронија Пећка, свој живот посветила Христу Господу: “Ходила је као богомољка за Светим владиком Николајем, замонашила се и бринула о Светом Арсенију Брадваревићу Митропилиту црногорском током његовог кућног притвора у манастиру Озрен. 1957. године је послата у Пећку патријаршију, која је сачувана захваљујући њој и сестринству”. Миторополит је казао да се мати игуманија нарочито показала 1999. године када је дошло ново нацифашистичко зло на КиМ, под видом НАТО пакта, које је бомбардовало, отело, оскрнавило и порушило преко 150 храмова на КиМ. Благодарећи останку мати и сестринства, хиљаде наших страдалника и мученика је прошло и уточиште нашло у Пећкој патријаршији. Упркос упозорењима Кфора, да не могу да гарантују безбједност, током погрома 2004. године на КиМ, и захтјева да мати са сестрама напусти Патријаршију, мати Февронија је рекла да је њен живот и гроб у Патријаршији и ту је и остала до упокојења. Задивљен њеном храброшћу, италијански генерал је помогао да се заштити ова светиња Божија. „Права наследница Свете Февроније, подвижница и исповједница Цркве Божије, и увјерен сам да ће је наша Црква и званично прибројати лику светих, тако да и ове наше данашње Февроније, имају на кога да се угледају“, казао је тада Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На монашењу сестре Наде, којој је дао монашко име Февронија, у манастиру Бешка на Скадарском језеру, блаженог спомена Митрополит Амфилохије је рекао да је мати Февронија Пећка једна од најдивнијих подвижница рода нашега: “Мати Февронија једна од најдивнијих невјеста Христових у нашем роду у овом злом и смутном вијеку и времену.“ Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Емисија “Косметска кандила” Радио Светигоре прошле, 2020. године, била је посвећена управо овом кандилу вјере Српске православне цркве на распетом Косову – мати Февронији, поводом пете годишњице од њеног упокојења. Емисију можете послушати на линку: Косметска кандила: Воштаница мати Февронији Кратaк животопис мати Февроније Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак… У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве – Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Светом заупокојеном Литургијом и монашким опелом, на празник Светог Лонгина Сотника, свештенство и монаштво Епархије ваљевске на челу са Преосвећеним Епископом ваљевским Г. Исихијем опростило се од мати Анисије, која се преставила Господу након шест деценија монашког служења. Звучни запис беседе Већи део скоро девет деценија дугог земаљског живота мати Анисија провела је у монаштву и била подвижница Христова, попут мудрих девојака из Светог јеванђеља, које са упаљеним лампама чекају свог женика.Зато је блажен пут којим је она данас кренула, јер то је пут у Царство небеско ка женику њеном, Ком је читавог живота стремила и за Кога се подвизавала, рекао је Епископ Исихије у опроштајној беседи од мати Анисије у манастирском храму у Лелићу где је, служећи Богу, провела последњих двадесет година. Монах и монахиња повлаче се из овог света, из радости, погодности и удобности које пружа овај свет, али и из невоља световних. У монашком подвигу усредсређују се ка ономе што је најважније, а то је љубав према Господу и ближњем, јер љубав је та која употпуњује подвиг и чини га богоугодним. Зато, знамо и верујемо да данас, стојећи пред лицем Господа, мати Анисија Га препознаје као свог вољеног и одлази у Царство Божје – поручио је Владика Исихије. Мати Анисија је сахрањена на монашком гробљу манастира Ћелије, где је и отпочела свој монашки пут и провела деценију и по крај великог теолога и молитвеника Преподобног Јустина Ћелијског. Извор: Епархија ваљевска
  14. Поводом јубилеја – 20 година постојања и рада црквеног хора Преподобне мајке Ангелине, под диригентском палицом проф. Ане Бојић, у препуној сали Никшићког позоришта, у недјељу 24. октобра 2021. уприличен је концерт овог хора са гостима. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Двадесет година славопоја Господу и сведочења љубави у Христу Прилог Радио-Светигоре Високопреосвећеног Митролита црногорско-приморског Г. Јоаникија, представнике Општине Никшић, свештенство, монаштво и грађане, поздравио је мр Милош Ненезић, у име Секретаријата за културу, спорт, младе и социјално старање Општине Никшић, која је заједно са никшићком Црквеном општином и ЈУ Никшићким позориштем организатор овог догађаја. Сабрање је благословио Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је члановима хора и диригенту Ани Бојић честитао значајан јубилеј, нагласивши да је у обнови Епископије будимљанско-никшићке хор Преподобне мајке Ангелине имао веома значајну улогу. „Зна га народ цијеле Епархије, али и читава Црна Гора и много шире, се чуло за овај хор који је имао прилику да пјева у другим земљама и у иностранству. Слава Богу што је то тако, али, најважније је што је овај хор уљепшавао црквена богослужења у храму Светог Василија Острошког, живу цркву тог светог храма за ово протекло вријеме“, навео је Митрополит. Пригодну бесједу одржао је Јанко Милатовић, пријатељ хора. Хор Преподобне мати Ангелине приредио је затим цјеловечерњи концерт у којем су направили избор духовних, свјетовних, изворних српрских и руских, те дјечјих композиција. Гост вечери био је Радован Суконовић на фрули. Извор: Радио Светигора
  15. Црквени хор Преподобне мати Ангелине из Никшића одржаће у недјељу, 24. октобра, у Никшићком позоришту концерт поводом јубилеја 20 година постојања и рада, са почетком у 19 часова. Сабрање ће благословити и поздравити, како су најавили организатори, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, бесједиће Јанко Милатовић, док је гост у умјетничком дијелу програма Радован Сукновић – фрула. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. На Празник светих преподобномученика Медљанских Серафима, Авакума и Мардарија у понедељак 11. (28) октобра 2021. године када Манастир Медна прославља своју славу у лику светих преподобномученика Серафима, Авакума и Мардарија сабор народа Божијег се окупио око својих Епископа где је у манастирском Храму светих Преподобномученика служена света Архијерејска Литургија коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког и рмањског г. Сергија и свештеноархимандрита Стефана (Вучковића) Епархија сремска, Василија (Рожића), протопрезвитера Милоша Станисављевића (Епархија жичка), презвитера Славише Милиновића, протођакона Немање Рељића и ђакона Алексе Марића. Послије прочитаног јеванђелског зачала бесједио је Епископ Димитрије и поучио вјерни народ надахнутом бесједом истакавши љубав према Богу и ближњем највећим хришћанским идеалом и једином правом истином овога свијета. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Послије заамвоне молитве извршено је освећење славског колача и жита, а потом је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије поставио нову игуманију Манастира Медне високопреподобну мати Стефанију устоличивши је као прву игуманију ове свете Обитељи са свим правима и почастима. Након постављења Игуманија Стефанија је заблагодарила Његовом Преосвештенству на указаном повјерењу и љубави коју је показао од њеног доласка у ову Свету Обитељ. Послије свете Литургије Владика Сергије се захвалио Епископу Димитрију на доласку у нашу Епархију и у ову свету Обитељ да на данашњи дан манастирске славе предводи свету Архијерејску Литургију. Орденом новомученика бихаћко-петровачких Владика Сергије одликовао је г. Јована Тодоровића за његову показану љубав и пожртвовање према Епархији бихаћко-петровачкој а посебно за доброчинство према Манастиру светих преподобномученика Медљанских у Манастиру Медној. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  17. -Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8)- Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. Повезана вест: Хор преподобне мати Ангелине из Никшића учествовао на шестом Фестивалу хришћанске културе у Епархији тимочкој Доносимо видео запис концерта који је уприличен љубављу и умешним појањем чланова знаменитог никшићког хора којим уметнички руководи проф. Ана Бојић. Вашој пажњи препоручујемо: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Хор преподобне мати Ангелине из Никшића својим славословним и љубављу испуњеним учешћем увеличао је свечано отварање шестог Фестивала хришћанске културе, као и свечаност поводом премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" чије ауторство потписује новосадски катихета Бранислав Илић. У пратњи знаменитог никшићког хора налазила се и етно појац Бранка Зечевић, млада уметница из Подгорице. Повезане вести: Премијерно приказан документарни филм аутора катихете Бранислава Илића "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења" Епископи Иларион и Давид богослужили на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Свети Василије је звезда водиља у нашем хришћанском животу Певајте Господу песму нову, певајте Господу сва земљо. Певајте Господу, благословите Име Његово, благовестите дан дану спасење Његово; објавите у незнабожцима славу Његову, у свима народима чудеса Његова. Јер је велик Господ и хваљен веома, страшан је над свима боговима. (Пс. 95, 1-4) Наведени псаламски стих актуализује се и његова поука пројављује се кроз двадесетогодишње славословље хора преподобне мати Анегелине крушедолске из Никшића, којим умешно руководи проф. Ана Бојић. Љубав, саборност, молитвеност и појање из дубине срца одлике су овог чудесног хора који у окриљу Световасилијевског храма у Никшићу узноси умилни славопој Господу, следујући свештени пример преподобне мати Ангелине која се Господу уподобила бивајући неуморна у молитви, подвигу и узношењу срдачне песме благодарности Створитељу неба и земље. Чланови наведеног хора предвођени протопрезвитером-ставроформ мр Слободаном Јокићем и проф. Аном Бојић, уградили су своју љубав у овогодишњи шести Фестивал хришћанске културе који се одржава са благословом Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Након световасилијевске беседе проте Слободана Јокића, одржан је концерт који је у присутнима изазвао осећај благости. Уверени смо да би распеване душе, а у недостатку сопствених речи, свако од присутних поновио онај истински потресан стих црквеног песника који сведочи Као да на небу стојимо, мислимо, Богородице! Након премијерног приказивања документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок васкрсења", хор је узео славословно учешће у трибини на којој се говорило о филмском остварењу катихете Бранислава Илића. Као израз христолике љубави, благодарности и искреног поштовања, аутор филма је проф. Ани Бојић уручио икону Светог Василија Острошког, на молитвено сећање, али и као свештено сведочанство да просторна удаљеност не може да угаси ону блискост којом острошки чудотворац збратимљује христочежњиве душе. Предајући свој скромни, али искрени дар проф. Ани, катихета Бранислав је истакао да су његове молитве и љубав свагда са овим хором према којем изражава посебно поштовање и који заузима посебно место у његовом срцу. Сутрадан, 14. септембра, када наша света Црква савршава свештени спомен на Преподобног Симеона Столпника и почетак Црквене нове године (начало индикта), хор преподобне мати Ангелине милозвучним појањем допринео је благољепију литургијског сабрања којим је на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана предстојао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида, као и многобројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше помесне Цркве. Овај празнични дан, сабрање и сусрет у љубави Христовој крунисан је посетом свештене обитељи манастира Буково, где је драге госте из Никшића дочекао и богатим даровима обрадовао игуман Светониколајевске обитељи архимандрит Козма (Радовић). Након послужења и дружења у духовној колевци Епархије тимочке, са псаламским речима на усманама и у срцу Готово је срце моје, певаћу и псалмопојаћу славу Твоју! (Пс 56, 8), окончана је ова дводневна посета Епархији тимочкој. Драге госте испратили су игуман Козма и катихета Бранислав Илић који је на молитвено сећање свима поделио иконице Господа и Пресвете Богомајке, изражавајући наду у скори поновни сусрет и заједничарење у љубави Христовој, јер нас то и Господ позива речима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубави међу собом, (Јн. 13, 35) Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. „Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули. https://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/?fbclid=IwAR2Wl3IcOKvisUGkjAZkrvpbyJQxyqsAZzvfP4Vc6h_1IAsUOOldpv7udOg
  20. У уторак 12. јануара 2021. године у болници у Београду, након четрдесетак дана борбе, од последица побеђене болести изазване корона вирусом, упокојила се у Господу игуманија манастира Давидовица мати Дарија. Игуманија Дарија је рођена 1950. године у Нишу у честитој, угледној грађанској породици Пантић. На крштењу је добила име Драга. Детињство и младост провела је у родном граду где је завршила основну и средњу школу као и Факултет физичке културе. Након удаје, заједно са својим супругом, Нишлијом Небојшом Поповићем, долази у Прибој где су обоје нашли посао и засновали своје породично гнездо. Мати Дарија је била професор у прибојској основној школи “Вук Караџић”. У новој средини стекла је велики углед као вредан радник, врстан педагог и омиљени професор. Како је васпитана у патријархалној породици никада није заборављала своју веру. У тешко комунистичко време била је дужи низ година председница Кола српских сестара при прибојском храму Св. Кнеза Лазара. У браку се остварила и као добра супруга и узорна и брижна мајка. Са својим супругом изродила је два сина Срђана и Ивана од којих има седморо унучади. Након смрти супруга одлучује се да крене монашким путем па је замонашена у манастиру Куманици 2009. године. Вредна и радна по природи одмах након монашења тражила је од Епископа да је упути у манастир Давидовицу који је желела да обнавља. И у томе је у потпуности успела. На Цвети 2010. постављена је за игуманију манастира Давидовица. Оно што су други рушили и разграђивали 350 година она је вредним радом и трудом обновила тако да је данас манастир Давидовица један лепо уређен, изграђен и угледан манастир. Након монаха Давида који је саградио манастир Давидовицу она је практично други ктитор јер је сву своју имовину и све што је имала дала за његову обнову. А углавном је ишла у старој закрпљеној одећи. Осим градње манастира мати Дарија је градила и добре међуљудске хришћанске односе. Са свима је знала да поразговара, сваког да саслуша, колико може помогне. По природи је била вредна, али и велики борац, изузетно енергична. Свима је била као мајка, али и као отац. Такву су је сви познавали. Већ дужи низ година имала је здравствених проблема, највише са астмом. И ту своју последњу борбу овде на земљи храбро је изнела. Победила опаку болест али њено ослабљено тело није успело да се избори са последицама. Бог ју је позвао из овог пролазног трулежног света у један бољи и непролазни. Молимо се Господу да њену племениту душу насели у рајска насеља где све праведне и честите душе почивају. Извор: Епархија милешевска
  21. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Данас, 19. новембра 2020. године навршава се пет година од упокојења знамените мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије, древног седишта српских патријараха и архијереја, Манастира за који је Мати, током шест деценија подвизавања на том месту, учинила много, стекавши поштовање читаве Србије. Бог да јој подари вечно Царство Своје. Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчару. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у манастир Пећка патријаршија. Тада је у њему боравило свега четворо људи — отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак... У ноћи 16. марта 1981. године избио је пожар на крову конака из 15. века. Мати Февронија је тада стицајем околности стекла поштовање читаве Србије. Десило се то да је, спасавајући од ватре древне реликвије, остала пожаром заробљена у манастирској ризници. Врата су била затрпана, на прозорима су биле гвоздене решетке, а плафон је претио да падне сваког тренутка. Мати Февронија је ипак упорно сакупљала иконе и крстове у филиграну, рукописне књиге и остале драгоцености. Славна монахиња се спасла интервенцијом монаха Дамаскина, који је успео да ишчупа решетке са прозора. Сматра се да је пожар подметнут. Присуствовала је чину устоличења 43, 44. и 45. патријарха Српске православне цркве - Германа, Павла и Иринеја. Била је сведок свега што је задесило Пећку патријаршију и Косово и Метохију у другој половини 20. и почетком 21. века. Веома је омиљена међу косовским монахињама и војницима Кфора који чувају манастир. Вукову награду је добила 2009. године. Примила је 2012. године награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије. Преставила се у Господу 19. новембра 2015. године. Ризница литургијског богословља и живота: Пет година од упокојења мати Февроније (Божић), игуманије Пећке Патријаршије BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  23. Огради ум мој, Спасе мој, јер Ограду света хоћу да похвалим - Пречисту Матер Твоју. Тврђавом речи оснажи ме, и дубином појмова ојачај ме. Јер си Ти рекао да ћеш испунити, молбе оних који с вером ишту. Зато ми даруј језик, и говор, и мисао непостиђену. Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе, Светлодавче, који се усели у утробу Вечнодевствену. (Икос на Успеније Пресвете Богородице) Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...