Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'опет'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Преносим чланак из Новости о срамотном скрнављењу зида са ликовима жртава комунистичког терора. Ово је иста "школа" размишљања која упорно покушава да прекречи мурал Ратка Младића на Врачару. Они причају о неком "грађанском друштву" без корена, смисла и правца. Праве грађане, који су били Срби православци су њихови идеолошки очеви, дивљаци, немилосрдно побили. И многи побијени су верујем управо били са Врачара. ОПЕТ УБИЛИ ЖРТВЕ ОЗНЕ: Оскрнављен зид сећања на Београђане стрељане 1944. у Лисичијем потоку (ВИДЕО) WWW.NOVOSTI.RS ТЕШКА новембарска киша спира лишће и прашину са стрмих падина Лисичијег потока под...
  2. Опет траже "хрватску православну цркву" Срна 19.08.2021 16:24 Опет траже "хрватску православну цркву" ЗАГРЕБ - Хрватски десничари и даље желе "хрватску православну цркву" и наводе да то не би угрозило Католичку цркву у Хрвата. Хрватски десни портали данима коментаришу сесију одржану у просторијама "Хрватске културне закладе - Хрватског слова" гдје се разговарало о "хрватској православној цркви". Сања Вулић, професор на Факултету хрватских студија Универзитету у Загребу и продекан за међународну сарадњу, сматра да "постојање хрватске православне цркве не би угрозило Католичку цркву у Хрвата којој би и даље припадао далеко највећи постотак хрватскога народа". Она, као и сви хрватски десничари, сматра да је Српска православна црква /СПЦ/ "србизирала већину несрпског становништва православне вјере у Хрватској". Вулићева ламентира над непостојањем "хрватске православне цркве", коју је покушао да наметене усташки вођа Анте Павелић. Како наводи десничарски лист "Хрватско слово" као прилог нападима на СПЦ, "дио шокачких Хрвата подлегао је пропаганди и прешао на православље". Десничарске оптужбе по којима су Срби криви и за буњевачко питање, односно за одбијање тог народа да се назива Хрватима, преузела је и хрватска држава, која често позива Београд да реагује. У жељи да докажу потребу да се формира "хрватска православна црква" - пројекат који је пропао у усташкој Независној Држави Хрватској /НДХ/, Вулићева, као и остали хрватски десничари, признају да су многи знаменити Хрвати били православци /односно Срби - што се често прећуткује/. На листи Срба или полусрба /један родитељ Србин/ у Хрватској су Анте Старчевић, за живота називан "оцем домовине" и челник правашког покрета, затим Аугуст Харамбашић, књижевник, те Стјепан Милетић, први интендант Хрватскох народног казалишта.. На листи оних са српским православним поријеклом су и праваш Никола Кокотовић, припадник Чисте странке права, борац против "великосрпства". Хрватски десничари у жељи да покажу како је наводно пожељна "хрватска православна црква" признају и да је Петар Прерадовић, пјесник, заправо српског поријекла /православног како они кажу/, као и Анастас Поповић, оснивач прве новчане установе у Хрватској. На списку знаменитих православних Срба у Хрватској су и Александар Трбуховић, високи крајишки функционер, Мојсије Балтић, унапређивач агрономије, затим Димитрија Деметер, пјесник и први модерни драматург у хрватској, Максо Прица правник и политичар, иначе секретар бана Јелачића... Све то сада постају аргументи хрватских десничара да оживе још једном пропали појекат уништења СПЦ у Хрватској и тако потпуно избришу српско присуство у Хрватској. Вулићева, њене колеге и бројни хрватски деничари узимају себи право да говоре у име преосталих Срба у Хрватској и тврде да "недостатак жхрватске православне црквеж осјећа више хиљада жХрвата православне вјероисповијестиж који данас живе у Хрватској". Међутим, врло је мала вјероватноћа да ће та црква бити формирана, закључују десничари, а преноси "Хрватско слово", јер ће могући покушај њеног оснивања одмах бити схваћен као фашисоидна провокација без хршћанске основе. Удар на СПЦ, задњу велику вјерску али националну институцију Срба у Хрватској, покушај је да се Срби у Хрватској практично избришу из њене историје, процјењују либерални портали у Хрватској.
  3. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић за 40 година свештеничке службе прошао је пут од сеоског свештеника у Горњој Трешњици, Бачевцима, Паунама до пароха и намесника ваљевског, да би последњих 11 година службовао у Београду где је директор Патријаршијске управне канцеларије и свештенослужитељ при Храму Светог Саве. Подигао је и обновио више храмова, од којих издвајамо дивчибарску цркву јер је то прва богомоља у неком туристичком месту. Приредио је више публикација, монографија, књига од којих посебно место заузимају фотомонографија и документарни филм о десетогодишњици патријарашке службе блаженопочившег Патријарха Иринеја. Реализовао је више радијских и телевизијских емисија, написао велики број чланака и колумни, али и основао прву црквену телевизију у Србији. Каже да су његов живот обележили успеси и неуспеси, али и да би опет кренуо свештеничким путем. Енергичан, делатан и пун идеја, жели да га здравље послужи и да уме да препозна опасност и зло. Извор: Радио Источник
  4. Све литије за одбрану светиња у Црној Гори нису биле ни моје, нити владике Јоаникија, нити било кога другога. То су биле литије Светог Василија. Ако буде обнове литија, а биће их уколико се безакоње не уклони, народ ће се поново побунити. Овако митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на дан Светог Василија, најављује за Спутњик наставак народне борбе, која је привремено прекинута због вируса корона, а против закона којим се отимају светиње Српске православне цркве у Црној Гори. Митрополит је, на овај велики празник, служио свету литургију на Острогу. За Спутњик говори о утисцима са службе, односу државе према цркви, новим литијама, светињама на Космету и свом привођењу. По чему ћете памтити ову литургију посвећену празнику Светог Василија Острошког? Да ли је то упорност верног народа да се поклони моштима једног од највећих светаца чак и у доба овог вируса? - Два највећа вируса која владају ових дана су безбожништво и братомржња и то је оно што Свети Василије исцељује. И поред забрана, овде су данас долазила деца и то пешке, кроз шуму из Никшића, Даниловграда и Подгорице, стигли су под Острог да се причесте на Светој служби. Са друге стране, ми смо као црква испоштовали све захтеве здравствених служби поводом вируса. Ипак, и те службе су имале, на неки начин, разумевања за овај велики празник и прихватиле да буду део народа који је овде био присутан. Уверен сам да је Свети Василије помогао и многима да се исцеле и од тог новог вируса који је због људских грехова загосподарио светом. Може ли дух Светог Василија Острошког да помири завађене стране у Црној Гори? - Управо дух Светог Василија мири, што се осетило и овог дана. Управо је полиција, као представник државе, на неки начин, имала разумевања за све што се догађа, а у народу је био дух овог свеца који исцељује од братомржње и богомржње. Неопходно је да се ми у Црној Гори прихватимо духа Светог Петра Цетињског и Светог Василија, јер ће онда у нама да се пробуди братољубље и богољубље, на којима се гради све што је свето, часно и честито у историји рода људскога. Очекујете ли помак у разговорима са представницима црногорске власти око спорног закона? - У контакту смо са државним представницима и надам се да ће код њих преовладати схватање да је донети закон управо безакоње, закон који разара дух братољубља и богољубља у Црној Гори. Уверен сам да ће и наше власти схватити да не могу тим путем да граде будућност Црне Горе. Та братомржња је наслеђена на династичким сукобима двадесетих година, па касније, и на идеолошким сукобима због којих је пало много братске крви од 1941. до 1945. Овај закон је дело неправде и братомржње који подлеже клетви из тестамента Светог Василија Острошког у којем он оставља проклетство на свакога онога који дирне у ту светињу и одузме оно што је он својом крвљу допринео да заживи. Подсећам на тестамент Светог Петра Цетињског у којем он позива своје Црногорце да чувају оно што је црквено као светињу, јер је природно, нико то не одузима од Црне Горе. Зна се да је то Црква божија у коју је народ уграђивао себе кроз векове. Уместо да оно што су безбожници после рата одузели од цркве то сада врате, они настављају тим безакоњем да одузимају божје храмове. А коме их дају? Ја се надам и да ће то овде сазрети и да ће сви схватити да литије нису биле политичке, већ литије пробуђеног духовног народа који се ослободио страха од свих тих деоба и враћа се својим светињама. Свети Василије био је рукоположен у Пећкој патријаршији за митрополита захумског. Ви сте егзарх Пећког трона. Страхујете ли у овим смутним временима за светиње и на Косову и Метохији? - Очевидно је да ови којима су те међународне снаге предале Косово, нису честити Шиптари, него су они који су сами стид честитога шиптарскога и албанскога народа. Они су већ наговестили да ће косовске светиње, а има их око 1500, претворити у имовину секуларне државе, као у Црној Гори. Они већ припремају један такав закон. Ми се надамо у Бога да се то неће догодити, надамо се да ће моћне силе Европе и Америке схватити какав је злочин извршен на Косову и Метохији 1999. Ја сам сведок тога, сахрањивао сам заклане и убијене. То што се догодило горе је од времена фашизма и нацизма и сада, када се обележава годишњица победе над фашизмом, Европа и Америка, које су победиле то опако зло, требало би да не граде будућност на основама наци-фашистичког злочина, него на темељима свега онога што је часно и честито. Они који су сада на власти у Црној Гори извршили су највеће издајство тиме што су признали независно Косово. То је издаја изворне, исконске Црне Горе краља Николе и Светога Петра Цетињског. Са великим поштовањем говорим и о садашњој Русији и Владимиру Путину који штити та исконска права. Не дај Боже да србијанска власт прихвати некакву деобу. То ти је као да расечеш своје срце на делове, да га поделиш. Па коме да даш ону једну половину и како да тим терористима који су стид и срам честитога албанског народа да даш своје срце? Како да изађете онда пред Милоша Обилића. Надам се у Бога да се то неће догодити и да ће и ови који су у Црној Гори на власти поништити своју одлуку о признању косовске независности. Надамо се у Бога да ће зло бити побеђено и да ће светиње косовско-метохијске, као и светиње овде у Црној Гори остати сачуване ради будућности овога народа, будућности Србије и Црне Горе. Морам да вам поставим и једно лично питање. После вашег привођења због служења литургије на Цвети и одласка на сахрану историчара Владе Јовићевића... Очекујете ли да будете оптужени? Било како било, то што је урађено, за нас није ништа ново. Овде је прво убијен митрополит Јоаникије са преко 127 свештеника од ове, обезбожене власти, а данас му ни гроб не знамо где је. Друго, његов наследник Арсеније Брадваревић, дивни и умни архијереј, био је 1954. осуђен на 11 година тамнице. Осуђено је и десетине других свештеника, многи су протерани из Црне Горе. То што црногорске власти покушавају да протерају свештенике који немају црногорско држављанство једно је од безумља које нас овде прати. То је нешто што није здраво и уверен сам да тај дух не може да коначно загосподари. Ово што се сада догађа, наставак је тог безбожног, антинародног, антицрногорског духа, античасног, да не кажем антисрпског духа. Надам се да ће полако нестати, ишчезнути и да ће завладати братска слога и братска љубав; да ће нас Свети Василије и свети Петар Цетињски збратимити, помирити и објединити. То је моје осећање, свих тридесет година, од моје прве беседе у Цетињском манастиру 1991. на Петровдан када је каменован Цетињски манастир, трудим се у том правцу колико знам и колико умем, без обзира на све наше разлике и све наше невоље које су нас сналазиле и које нас и данас сналазе. Извор: Спутњик
  5. Са званичне интернет странице Епархије крушевачке доносимо Васкршњи интервју са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Г. Давидом. Разговор /PDF/ *Ваше Преосвештенство, коју поруку нам је донела прослава овогодишњег Васкрса? Ону исту коју су нам доносиле и све претходне: Празнична пасхална ноћ спасења најавила је светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог свима је засијала из гроба и уклонила нам границу између живота и смрти. Ту је и прегршт црквених, химнолошких порука Празника над празницима: Сав свет, и видљив и невидљив празнује Пасху, и небо и земља и дубина Ада испуњени су светлошћу. Жива и нежртвена жртва Христос – Себе је принео Оцу на жртву. Печате девства и печате гроба Христос није нарушио, него је из обоја иззрачио као Нови Адам, саваскрситељ старог Адама. Празнична ноћ спасења најављује светли и блистави дан Васкрсења. У њој надвремена и натпросторна светлост Тела Христовог из гроба свима нам је засјала. Побожно весеље влада у пасхалној заједници Царства Христовога. Једна божанска најсветија природа уствари је надбожанска, надсвета и натприродна. Најчистија Дјева је уклонила преграду смрти када је родила Христа – вечни Живот, и тиме она још, узрок наше надрадости постала. Добротом ПрисноДјевиног БогоЧеда ми смо ушли у вечни живот. У Дјеви се зачео Саздатељ Адама – Дјевиног Праоца – Који, рађајући се, није као Саздатељ отворио двери девства као што ни при Своме Васкрсењу Он – Саздатељ није сломио печате на гробу. Васкрсењем Христовим све се просветлило, и Рај се опет отворио. *Чини се да је епидемија COVID-19 показала да је јача и од силних модерних достигнућа 21. века, али и од вере. Цркве никада нису биле празније. Да ли се слажете са таквом оценом? Чинило се многима да јесте тако, али тако није, хвала Богу! Ова пандемија поготово није јача од наше вере! Битно је да овајпут храмови у већини нису били ни празни, ни безгласни, нити без Свете Литургије (!), и да смо се ми смиравали пред Господом, опет Га славословећи! Али, нису се сви искрено смиравали, међу којима и они од којих се управо то очекивало, с обзиром да припадају Цркви, као и да заузимају важне црквене службе! *Који наук сви морамо да извучемо из ове пандемије? Она нас није снашла само да би поморила свет, него да свако од нас покаже свој траг. У добру се не понети, у злу се не понизити, молитву Богу не прекидати, Цркви прибегавати, Светим Причешћем се бранити и преисподња искушења побеђивати, наше лекаре не игнорисати, наше доброжелатеље и заштитнике не огорчавати, него са свима њима сарађивати! И опет, за све људе Лекару душа и тела наших се молити! Треба имати још једну чињеницу на уму – чињеницу која нам иначе до овог момента измиче: да овај вирус раслабљује наш имунитет, и да тиме убрзава нашу старост, чиме нас и смрти чини подложнијима! Зато треба већма поштовати наше лекаре! Иначе, и они су, подједнако са нама, на клацкалици живота и смрти. Отуда и наше подсећање да сви стојимо пред живим Господом, Судијом живих и мртвих, коме треба да се молимо да нас не узме у половини наших дана. То јест, да нам дарује покајање и велику милост. За то Му се ми хришћани опет и опет, и безброј пута помолимо: Господе Исусе Христе, помилуј ме грешнога/грешну! Дакле, будимо у јединству и будимо једно са Господом. *Пре монашења имали сте занимљив живот: студирали сте књижевност, а затим се учили филмској, радио, позоришној и телевизијској режији на Академији у Београду. Због чега сте се коначно определили за Православни богословски факултет СПЦ? У то време (1972) био сам неутешни боготражитељ који је у боготражитељству стизао до левитације: желео сам Живога Христа, а не једино оног из књижевности, историје религија и философије, са филма и из сликарства, фолклора, обичајне вере и иконографије. Када сам Га преко светог старца Софронија Сахарова доживео у Хиландару, а затим Га путем хаџилука и у Јерусалиму (1976/7) доживео у благодати, баш онако како сам желео – као Живог (дакле и изван Светих Тајни и Светога Причешћа, а не само и искључиво у њима, како нам неки богослови реформисти намећу начин христофаније)! Зар Дух не дише где Он хоће и зар Му глас не чујеш: но не знаш откуда долази, и камо иде … (в.: Јн 3, 8)? Зар се васкрсли Христос током 40 дана, све до сопственог вазнесења није јављао Богоматери Марији, Марији Магдалини и Мироносицама, Апостолима и Томи, двојици на путу за Емаус, и опет Апостолима … )? Овај доживљај Живога Христа уследио је у мојој 23. години, и са њим наше коначно опредељење за студије теологије и за монаштво, истовремено, чиме смо и позвани на покајничко ревновање. *У том периоду боготражитељства дакле, живели сте годину дана (1972/3) “класичним дијаспорским животом”, радећи у једној фабрици намештаја у Сент Етјену у Француској. Јавност углавном има предубеђење да наша Дијаспора живи лагодно. Да ли је то тако? Сви наши тамошњи (укључујући и мене тадашњег) стицали су свој насушни хлеб у зноју лица свога! (Тако и они који су тамо радили и оперисали као удбаши!) Сви опет налик старозаветном Израиљу, који је зидао пирамиде по Египту, односно изграђивао Француску и футуристички Париз, по много чему налик Египатској цивилизацији. *Мање је познато да у Француској живи и знатај број православних хришћана Француза. То је умногоме и Ваша заслуга, јер за време Ваших постдипломских студија у Паризу и Ви сте учествовали у црквеној мисији за пријем православних старокалендараца Француза. Колико их има, и где их је највише? Њих, православних Француза данас има неколико милиона, организованих Мисијом светог Јована Касијана, на чијем челу је пер Антуан. Они живе у Окситанији, на простору од дванаест Италофонских, односно Франкофонских долина, као и с обе стране Пиринеја, заједно са православним Каталонцима. *Рођени сте на Косову и Метохији. Претпостављамо да Вас за Јужну Српску покрајину везују не само оне духовне, већ и породичне везе? Сви наши преци су тамо на гробној стражи. Моје биће је испреплетено историјом и стварним животом на Метохији до тог степена да је он до данас стопљен са мојом свакодневицом. Радујем се што сам кроз текстове разних жанрова, везане за Косово и Метохију силом прилика остварио првобитну намеру да постанем завичајни хроничар и писац. Једна од таквих спомен-књига је на прагу изласка у читалачку јавност. *Са благословом Патријарха Павла, од средине 1999. године Ви сте боравили у Пећкој Патријаршији са циљем да се омогући опстанак православном Српском живљу на Косову и Метохији. Почев са том 1999. годином започео је најтежи период за Србе. Како га можете сажето описати, и шта је на Вас оставило најтужнији утисак? Дошли су западни крсташи на страшно косовско-метохијско судилиште да одиграју своју ратничко-колонијалистичку фарсу; притом ће се и сами тамо добрано озрачити. Док су они као хуманитарци радили што су радили, све су урадили маскирано, и да буде на штету Срба. Наравно да постоје појединачни случајеви и ставови неких земаља који окрњују овај наш утисак и наша комплетна сазнања, искуства и увиде у нашу трагедију. А то зато што свако правило има свој изузетак. Међутим, чињенице говоре да тамо тада нико није био поштеђен смртних опасности, па тако и овај који разговара са вама: озрачивање, покушаји отмица, покушаји стрељања, уласци у минска поља, излагање атентатима, уласци у осиња гнезда, трагање за несталима, за лешевима убијених, контаминације, инфекције од трулежи и спаљених ствари и нагорелих предмета и пепела … непријатно ми је да говорим о томе. Такође не желим да прећутим јуначка дела наше куме и „генерала у сукњи“ Добриле Ерат родом из Ђаковице, која је, покој јој души, у Пећкој Патријаршији заблистала у борби за опстанак и Патријаршије, и Срба широм Косова и Метохије. Молим Уредништво ваше новинске агенције да се сетимо неких страдалника Срба и Српкиња, који су пострадали од најновијег шиптарског зулума: Педесетшесторо Срба Источкога Подгора је киднаповано и нестало. Знамо да су неки од њих масакрирани у Истоку и у Љугу (Љубомирка Милосављевић и јеромонах Стефан, … и да је о томе посведочила аустријска солдатина. Ми опет, о свему што се збивало на Косову и Метохији у овом периоду српског страдања сведочили смо два пута на Суду за ратне злочине у Београду). Крсту Миловановића из Опрашака на Метохији пронашли смо измасакрираног, и у повртњаку његове куће га сахранили. Костур Мићка Кораћа из Жача нашли смо спаљеног, и у дворишту га сахранили. Младићу Славку из Пећи извађени су органи на домаку Пећке Патријаршије, а пронађене су му само преостале кости. Тело старице из куће Станковића на Пећкој Бистрици било је угљенисано када смо га преузели, и у Пећком гробљу га затим сахранили. Тело старице из Пиштана код Гораждевца пронашли смо јеромонах Јован Ћулибрк и ја, распаднуто и са глином помешано, каквога смо и сахранили, на лицу места формиравши гроб … Детаљне извештаје о свим тадашњим и тамошњим збивањима ми смо слали Светом Архијерејском Синоду СПЦ. *Како данас живи српски живаљ на Косову и Метохији, и можемо ли уопште питати, где им је теже: на северу или “јужно од Ибра”? Наши Срби данас живе тако што незнатно користе начине суживота са комшијама. Да су и један и други народ питани да ли би радије да ратују један против другог, или би да живе заједно на Косову и Метохији, они би верујем, изабрали ово друго: данас би живели заједно, и били би у много већем суживоту, односно међусобној трпељивости. *Када сте последњи пут били у родном крају, и са каквим осећањима сте се вратили? Протекле године, и као опљачкан човек коме ће оданде увек претити опасност од прогонства! Иначе смо намеравали да са благословом епископа рашкопризренског господина Теодосија током те године одслужимо Свету Литургију на албанском језику на темељима Богородице Хвостанске, али нас је благовремено упозорио на опасност неко наш из Истока, и још, како то не би било безбедно по нас. То јест, не ићи грлом у јагоде. То упозорење се показало расудним после каменовања два аутобуса у Врелу, селу лидера Ибрахима Ругове (који је окончао свој живот као римокатолик, крштен у Ватикану), смештеног подно темеља овог манастира, центра некадашње Хвостанске епархије. *Која је Ваша порука Србима на Косову? Иста она која је била и Патријарха Павла: Ништа није готово док не буде готово! *Међу реткима сте који су имали могућност да буду уз блаженопочившег Паријарха Павла до последњих дана? Како га укратко можете описати? Он није имитирао хришћанина него је био хришћанин; стицао је богопознање и блаженство познавањем Јеванђеља и живљењем по Јеванђељу! Равнао се према Христу, и свима је био слуга! Познавали смо га од 1977. године, и за то време ниједанпут нисмо чули да је он икога осудио! *Сигурно је у тим дружењима са Патријархом Павлом било и мноштво анегдота. До сада се о њима углавном слушало посредно? Можете ли нам препричати неке? Он је практиковао шаљивост у општењу: „да би се озбиљне ствари лакше усвајале и да не би биле опоре услед превелике озбиљности.“ Митрополит Амфилохије: Ваша Свјетости, да ли вас слуша овај Давид? Патријарх Павле: Чује само оно што му се свиђа. Архимандрит Јован Радосављевић: Ваша Светости, изволите у нашу келију. Патријарх Павле: Оче Јоване, када будеш одлазио у Рај, како ћеш пренети тамо оволике књиге. Државни Секретар Стејт Департмента Инглбергер: Ваша Светости, како бисмо могли да вам помогнемо? Патријарх Павле: Највише бисте нам помогли ако нам не бисте одмагали. *Незахвално је питати, али какви су били ти последњи Патријархови дани. Шта је оно што можете рећи? Он се већ био преобразио у обоженог младенца који сија као углачани мермер. Преобразио се у сасуд миомира Духа Светога – миомира који смо осетили на дан његовог погребења у манастиру Раковици при целивању крста. Верујемо да је он ушао у небеску житницу Светих. Његовој прозорљивости и срцезналаштву нико није остао недоступан! Односно, од оних душа које су му прилазиле, ниједна није остала непрочитана, укључујући и моју. *Ви сте као професор на Богословском факултету СПЦ предавали два предмета: Хришћанску етику и Аскетско богословље. Какав је значај ових предмета за образовање теолога и будућих свештеника? Значај је пресудан! Ко живи по Јеванђељу, по њему и богословствује, и Бога славослови. Тај живот у Цркви дакле тражи од нас испуњавање Божјих заповести, и ход ка стицању врлина. А те врлине су докази да стичући блаженства-сведочанства, ми заиста волимо Христа. Христа ми, као и Оца и Светога Духа – поштујемо и прослављамо као Пресвету Тројицу. Њој се клањамо и Њу исповедамо у срцу и у стварности. Док без ових блаженстава-сведочанстава ми немамо суштинског доказе о љубави према Христу. То и тако чинимо као ревнитељи и чувари Светога Предања Православне Цркве. Предања које је наш стожер или стуб од светлости! Према томе, наш стожер или светли стуб не огледа се у млаком ревновању, као ни у моралном и теолошком расулу. Наш стожер од благодатне светлости тек се не огледа у неразумној медијској френезији, плаћеништву и модернизму, либерализму и реформизму, епархијском магнатству и власништву црквених добара као корпорација; на самом крају тунела – Црквено Свето Прадање се не огледа у – апостасији! Све у свему, несмирени клирици и узурпатори црквених служби – зборишта су и сабори сујете, и неминовно – апостасије! Свим читаоцима вашега гласила за Дијаспору ми најсрдачније честитамо Празник над празницима, Васкрс, и желимо им изобилну пасхалну радост. Христос васкрсе! – Ваистину васкрсе! Вашој пажњи препоручујемо и Васкршњи интервју Епископа крушевалког Давида дат "Победи" и новинару Сандри Савић.
  6. Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато 26. фебруара 2020. Анастасиадис Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger Copy Link Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ. Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд. Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће: Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао. Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем. Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа. Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве. Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило. Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали. Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи? Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав. И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама. Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати. Видовдан
  7. ОПЕТ О БОЛЕСТИ Ој болести судбино наша, ти си многе песнике, рањене душе узела себи, и они осташе у песмама са болом и уздасима својим. Како онда разумети речи светог старца Пајсија, да је више користи имао од болести, него од свих подвига својих? Људски тешко, али истинито. Ој болести ево те опет са нама, да бисмо призивали Оце и чудотворце и као слепи Вартимеј, викали још јаче да нас Господ чује и помилује. Ој болести ти си друга наша, и ноћу и дању ту си. Ти си наша пратња до гроба, где те у земљи остављамо и прелазимо безболној Светлости вечном миру и покоју нашем. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  8. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  9. Браћо и сестре, православни хришћани епархије крушевачке, чеда наша у Христу, мир вам! Ми будно пратимо ваш хришћански живот, и трудимо се да вам се на све доступне начине приближимо посредно или непосредно, и да заједничимо са вама. Свештена географија наше епархије нам то омогућује: да се чешће сусрећемо широм њене територије. Један од наших хришћана се ради тога досетио да каже да смо ми сеоски владика. Наравно да је овде реч о духовитој досетци а не о заједљивој или несланој шали. Дакле, колико смо ми присутни у нашим малим градовима, толико смо присутни и у нашим селима и засеоцима, односно манастирима, због чега смо веома благодарни Богу, и радосни заједно са нашим православним верницима. Ми ипак не идеализујемо себе и једни друге због тога. Напротив, свесни смо баш свих искушења и невоља које нас сналазе. Но ми притом не губимо наду, и не малаксавамо вером; сви заједно треба да мислимо да је могуће одупрети се свим искушењима, па тако и чинити. О томе смо вам ми говорили у личним сусретањима и у медијским обраћањима, у беседама и кроз текстове. Садржаји нашег епархијског Сајта требало би да су вам такође добро познати. Секташка делатност Пентикосталаца против наше епархије сведена је на најмању меру, али бисмо ми били ради да се постојећи секташи сви до једнога покају, и да се нађу у православној вери. Па ипак, ствар са сектом Марка Радосављевића, рашчињеног и из Српске Православне Цркве искљученог бившег епископа Артемија заједно са његовим припадницима, стоји другачије. Један број верника наше крушевачке епархије, појединаца и породица одлази к њему, у његову парасинагогу или нецрквену скупину, и тамо даје одушка својој вери. Наравно да тај чин наша Српска Православна Црква, према томе и крушевачка епархија не благосиља! Припадници ове секте не служе Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, него се служе Црквом, односно њу саму злоупотребљавају. А то се већ равна са губитком и убиством сопствене душе. Када је то тако онда код њих не може бити речи о Цркви, епископима и свештеницима. Код њих нема Светих Тајни, нема монаштва и верника. Нема спасења!!! Има само свеопште пропасти!!! Зато ми упозоравамо наше епархиоте и вернике да се не играју спасењем! Они могу да га изгубе. Да се не отуђују од своје епархије крушевачке, јер би могли отпасти од ње. Ми им братољубиво скрећемо пажњу и на другу чињеницу. Да не компликују додатно ионако страшан положај Марка Радосављевића, челника ове секте – тзв. артемита. Него да га оставе да он сам још поразмисли о свом положају, па да некако смогне храбрости да се кроз покајање врати у крило Српске Православне Цркве. Јер, уколико не буде то учинио – изгубиће душу – а одговорност за то сносиће и епархиоти крушевачке епархије који су одлазили у његову парасинагогу и потхрањивали му лажну веру и сујету: да је само он у праву, а да су сви други у криву! А слоган: Истина је само једна – Артемије, највише штете наноси, и наносиће самоме Марку Радосављевићу! Овим речима дакле обратили смо вам се ми, драги наши епархиоти, и рекли вам оно што смо били дужни казати вам! Уским путем спасења треба ходити, но нипошто путем погубним! Христос васкрсе!!! 8/25 мај 2019. год. у Крушевцу Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  10. У писму Васељенском патријарху упућеном 30. априла, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве. Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања. Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски". Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година.
  11. Извор:http://www.pravoslavie.ru/120284.html У писму Васељенском патријарху упућеном 30. марта, архиепископ Тиране и све Албаније г. Атанасије, један од најугледнијих савремених богослова, поновио је став да решавање украјинског раскола на начин спроведен од Цариграда, не одговара дејству Светог Духа кроз предање Цркве. Главна теза архиепископа Атанасија јесте да се не могу прихватити рукоположења од стране одлучених расколника, без претходног покајања и хиротесије (прерукоположења) при чему им се, аналогно историјским примерима одређује нови степен у Цркви и место пребивања. Архиепископ Атанасије посебно анализира превазилажење мелатијанског раскола у Александријској цркви четвртог века, на који се у претходном одговору Албанској цркви позвала Цариградска патријаршија. Блажењејши Атанасије показује у свом писму да су ствари тада текле управо другачије него што их представља сада Цариград, док у савременом случају немамо никакву потврду да је анатемисани Филарет Дионисенко поднео икакво покајање. Упркос томе, одлуком Синода Васељенске патријаршије примљен је у Цркву а и даље се представља као "патријарх кијевски". Даље, архиепископ Атанасије одговара патријарху Вартоломеју да се не може правити никаква паралела између "ПЦУ" и сједињења Руске заграничне цркве са Московском патријаршијом, или превазилажења бугарског раскола деведесетих година. View full Странице
  12. Код оца Архимандрита Никодима (Богосављевић) се, на жалост, наставља објављивање суспектних или очито прелесних сновиђења. Једно такво је и управо објављено виђење неке р. Б. Наталије о руском цару. О каквој је духовној патологији реч, процените сами, текст је ископиран у прилогу. Међутим, важно је посебно истакнути неколико заблуда које се на овај начин промовишу. 1. На самом почетку текста стоји да виђење подразумева да је "спасење Русије само у Цару". Да управо тако пише, спасење је у цару, и то цару са великим Ц, а да се при томе ове речи не односе на Цара Славе, Господа нашега Исуса Христа, него на неког земаљског цара. Дакле, није спасење у Богу, него у земаљском цару. То је заиста неко ново јеванђеље, нека нова "блага" вест коју до сад не чусмо. И не знадосмо да спасење било кога и било чега, а нарочито читаве земље и народа долази од човека, па макар он био и цар. 2. р. Б. Наталија приповеда да се она молила да се русији да Цар. И читала је мноштво канона, тако јој је "дошло" да окајава грехе руског народа. Није р. Б. Наталији дошло, на пример, да окајава своје грехе, него грехе целог једног народа! Затим јој је неки свештеник рекао "Цар неће доћи", јер су наводно и прозорљивци рекли да се неће дати Цар због грехова народа. Затим се ова жена у тузи обраћа Богородици, "јер шта она ту може изменити" у Божијој одлуци. Да би јој се затим у сну открило да Цар долази "Цар ће се уздићи"! Дакле, читалац треба да закључи да је Бог променио "одлуку" због молитава р. Б. Наталије. Јер је раније одлучио да неће датати Цара, због непокајања и грехова народа, а сада ће одлучује да ће га дати, што значи да је и покајање ове жене равно сверуском свенародном покајању које је кадро да низведе велки благослов Божији на сав народ и пошаље цара. 3. У сну се чују речи "Цар, Цар, Цар ће се уздићи". Ово неодољиво подсећа на псаламски стих "Врата! узвисите врхове своје, узвисите се врата вјечна! Иде цар славе." (Пс 24.7). А разлика је ипак огромна јер већ у следећим стиховима Давид пита и одговара "Ко је тај цар славе? Господ крјепак и силан, Господ силан у боју....Ко је тај цар славе! Господ над војскама; он је цар славе." Дакле, насупрот овом виђењу Свето Писмо користи овакав језик само за једног Цара Славе, за Господа силног, Господа над војскама. А у сновиђењу се не зауставља све у најави цара него се он најављује за две године, што, гле чуда, треба баш да се деси почетком ове долазеће 2018 г која почиње за петнаест дана од објаве овог виђења на страници Архимандрита Никодима. 4. Најзад, најважнија ствар, коју ће вероватно мало ко приметити, а која потпуно огољује ову духовну прелест, коју Архимандрит објављује, очигледно је сматрајући важном. У виђењу стоји следеће (истицање моје) "Један од свештеника ми је рекао следеће (тада сам ја још ишла у храм): Цар неће доћи. Дакле сестра из овог откровења од колосалног значаја, чије покајање је равно сверуском свенародном покајању, чије молитве мењају ток историје, је престала да иде у храм! На ово можемо да кажемо само, ако је и од Архимандрита СПЦ, много је. А Архимандрит очигледно ова виђења сматра за веома важна јер се око њихове објаве улаже труд у превођењу и објављивању свој нашој црквеној јавности. Његов рад, због службе коју носи и због угледа који је стекао и који ужива и због самог високог чина који носи, не може бити непримећен. Зато се питамо, зашто се са овим наставља? Шта то Архимандрита нагони да објављује ове ствари које су или отворено или прикривено антицрквене и антијеванђељске? И до када ћемо ми као чада Цркве морати да читамо и да до нас долазе овакве ствари из пера Архимандрита СПЦ. Сваког ко има и комарчеву савест (по речи Св Јустина Ћелијског), ово вређа и боли. Вређа и боли када Архимандрит својим погрешним расуђивањем наноси штету како угледу Цркве (што је ипак другостепено) тако и спасењу стада Христовог тако што му нуди духовни отров прелести наспрам здраве хране јеванђеља Христовог. Више пута од више црквених људи су се чули вапаји да се овоме коначно стане на крај. Лично сам писао о заблудама у Архимандритовом ирационално критичком тексту о сусрету руског Патријарха и римског Папе у Хавани 2016. године, као и очитим прелестима из објављеног сновиђења "о екуменизму", у коме се прикривено позива на раскол. А други су недавно истакли заблуде у другим његовим текстовима или некима од мноштва интервјуа и јавних наступа који су популарзивани на друштвеним мрежама. Дај Боже да Архимандрит схвати да ово није на корист, и да се исправи. А ако то не учини сам, да ће неко да му помогне да то ипак схвати. Ја што сам могао да учиним то сам управо и учинио овим и досадашњим речима.
  13. Сигнал Радија “Светигора” опет се чује у Беранама на фреквенцији 106.7 мегахерца, о чему говори протојереј-ставрофор архијерејски намјесник берански Драган Ристић, који такође говори како се у овом граду припремају за Бадњи дан и Божић. Звучни запис разговора Повезане вести: Радосна вест: Бијело Поље опет слуша православни Радио – “Светигора“ на 89.00 MHz Радосна вест: Православни Улцињ слуша православни радио Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Сигнал Радија ,,Светигора“ опет се чује у Бијелом Пољу на фреквенцији 89.00 мегахерца, о чему говори протојереј Дарко Пејић и најављује сјутрашње (02. јануар 2018.) богослужење Преосвећеног Владике Јоаникија у храму Светог Петра и Павла, а слушамо и како се у овом граду припремају за Бадњи дан и Божић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. 26. Октобар 2017 - 23:15 Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву. Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога. Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост? Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat! http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o
  16. Сваком иоле добронамерном човеку, упознатом са чињеницом да сваке године у Србији умре 30.000 људи више него што се роди, апсолутно је неспоран апел Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, изречен 24. октобра 2017. године на Сајму књига у Београду, тачније на промоцији филма и књиге Затирање Срба у Босни и Херцеговини у 20. веку, „да препоручимо нашим матерама да су дужне да рађају децу, по Божјем благослову и дару датом мајкама, да на тај начин останемо у историји“. 26. Октобар 2017 - 23:15 Чак и те једноставне, најдобронамерније речи Светејшег, утемељене у заповести Божјој: „Рађајте се и множите се и напуните земљу“ (Пост. 1, 28), речи које су израз његовог деценијама стицаног духовног искуства које дубоко сагледава нашу националну трагедију, постепено нестајање са лица земље, биле су повод госпођи Зорани Михајловић, потпредседници Владе Србије, да Патријархове речи стави у контекст ратова и страдања. Tиме је госпођа Михајловић потпуно свесно подржала немачку књижевницу Херту Милер, која је само дан раније за ратове у бившој Југославији оптужила српски народ и Српску Православну Цркву. Мотивација госпође Милер, заснована на историјским комплексима и породичном васпитању, јасна је и неупитна. Верујемо да мотивација наше Тузланке да Патријархове речи о деци и о благослову и радости рађања изврће и ставља у контекст ратних страдања, није политичка, што значи да она не очекује да ће тако себи и политичкој странци којој припада донети гласове на изборима. Пре ће бити да је њена мотивација личне природе, да је запретена негде у њеној подсвести и да јој треба помоћ духовника. Нажалост, брзоплета лакоћа са којом свисока критикује поглавара Српске Православне Цркве може се тумачити и као њена отуђеност од те Цркве, Цркве њених предака. То јесте њено људско и грађанско право, али у том случају она не располаже никаквим критеријумима на основу којих би мериторно могла да процењује садржај и вредност Патријархових порука. Не знамо да ли је тако, но ако јесте, онда би јој уместо помоћи духовника добро дошла и помоћ неког трезвенијег политичара, а по потреби и психолога. Као убеђена приврженица „европских”, можда и „евроатлантских”, вредности и стандарда, она је и велики поштовалац људских права, нарочито женских права, иако вероватно не зна да је тим правима извор у хришћанској етици, односно у хришћанском учењу о неприкосновеној вредности и достојанству сваке људске личности. Зна се, међутим, да основно људско право јесте право на живот. Зато питам госпођу министарку: да ли ембрион, нерођено дете, ново људско биће у утроби мајке, има право на живот? И да ли било ко, а поготову родитељи (не апострофирам посебно мајке), има право да одузме било чији живот, у том броју и живот свог нерођеног, али већ постојећег детета? Како то да се за убиство новорођенчета иде на робију, а о убиству потпуно невиног и незаштићеног будућег новорођенчета слободно и некажњиво одлучује само и искључиво жена, како тврди госпођа Михајловић? Где је ту морал, где савест, где душа, где елементарна људскост? Питање брака и породице, па и питање рађања или абортуса као алтернативе рађању, није превасходно правно, политичко, демографско и социолошко питање него егзистенцијално, етичко и аксиолошко питање. Sapienti sat! http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_irinej_zorana_mihajlovitsh_opet_nastupila_u_ulozi_samopostavljenog_oberprokurora_26_o View full Странице
  17. Како, бре, да се 'вако петљамо са темама? Шерујте своју фрустрацију, оправдану или неоправдану, не бирајте!
  18. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ
  19. У „Вечерњим новостима” од 15. августа, на другој страни, под насловом „Самоуправа манастирима”, неуморни новинар необуздане маште, Раде Драговић, опет пушта машти на вољу – овог пута не на тему Степинца, којом се неславно прославио, него на тему такозваног унутрашњег српског дијалога о Косову и Метохији. По свом – и не само свом – обичају, овај аутор је, у недостатку информацијâ и чињеницâ, веома плодан у производњи дезинформацијâ и неистинâ. Он продаје маглу својих претпоставки, нагађањâ и произвољних тумачења. Стога, уместо индикатива презента и других глаголских времена, којим се изражава нека радња или стварно стање, у читавом свом текстићу прибегава употреби кондиционала, глаголског начина којим се изражава само могућа, условна или пожељна радња, односно стање: те „подразумевала би”, те „гарантовале би”, те „имала би”, те „највероватније би се нашли”, те „могуће је да се прошири” и све тако. Ова „димна завеса” ипак је провидна. У самој ствари, овај збрда-здола склепани чланчић и не заслужује осврт, али се на њега морам осврнути ради оних неупућених и притом несвесних чињенице да је „много пропаганде, а мало новинарâ”, како наводи Ги Метан. Још је Гебелс добро знао да дуго и учестало понављана неистина итекако може да собом замени истину. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ View full Странице
  20. Ватикан – У свом говору пред мноштвом својих верника (али његове речи доспеле и у ширу јавност) на тргу Светог Петра у Ватикану (7 јуна 2017 год.) на тему: „Родитељска Господња брига – извор наше наде“, Франциско Бергољо дословно изјавио: „Драга браћо и сестре, никада нисмо сами. Можемо бити далеко, непријатељски (расположени); можемо чак рећи да смо без Бога. Али Јеванђеље Исуса Христа нам открива да Бог не може бити без нас. Он никада неће бити Бог без човека; Он је тај који не може бити без нас, и ово је велика мистерија“ [1], преноси прес-служба „светог“ трона Holy See Press Office папине речи. На Првом ватиканском концилу, 1870. године, ког Латини сматрају васељенским, католичка „црква“ признала лажно учење о папиној непогрешивости за догмат. Једна од његових одредаба гласи: „Папа је непогрешив као Бог“. Саборска уредба каже, „Папска непогрешивост је догма Католичке цркве која говори да папа не може погрешити када говори ex cathedra, тј. обавља своју службу као пастир и учитељ свих хришћана, коначно одлучује на основу своје највише апостолске власти да се цела Црква треба придржавати наука о вери и моралу, онда он на основу божанске подршке, која му је обећана у лицу блаженог Петра, поседује ону непогрешивост којом је божански Спаситељ хтео да буде опремљена Његова Црква“ (Православље, римокатолицизам, протестантизам, секташтво ТСЛ., 1992) [2]. Дакле, из ове уредбе произилази да је папа беспрекорни учитељ вере и побожности. Али да ли је стварно тако? Да ли римски понтифик непогрешиво учи о Христовој вери? Наравно да не. Недавно, римски папа још једном то потврдио, да заправо ефективно удара у католички псеудо-догматизам папске непогрешивости. Али ако Бог не може битисати без човека, ако не може бити Бог без човека, онда: 1) није свемогућ; 2) није самобитан. И прва и друга тврдња представљају богохуљење против Творца. Митрополит Макарије (Булгаков) у „Православно-догматском богословљу“ објашњава: „Бог је вечни Дух, свеблаги, свезнајући, свеправедан, свемоћан, свеприсутан, непроменљив, самобитан, свеблажен“. 1) Свемогућство приписује се Богу, у смислу да Он има неограничену моћ да чини све што може хтети својом савршено светом, савршено добром, савршено праведном, савршено мудром, савршено неизменљивом природом. Он не може хтети нешто, што би било у супротности са његовим вечним бићем и неизменљивим својствима и над свиме има власт [3] допуњује и Преподобни Јустин Нови Ћелијски. Блажени Теофилакт ове речи овако тумачи: „Не захтевајући ништа, он сам сваком даје дисање. Два доказа о божанству, наиме, Богу не треба ништа и сваком даје све“ (тумачење Дела Ап.). Не захтевајући ништа, Он не треба ни човека за Своју егзистенцију и битисање. Свети Јован Златоусти пише: „Брижљиво чувајмо здраве догмате и заробљенике јелинских заблуди учити са кротошћу, како не би нарушили успостављени од Спаситеља ред, не клањати се створењима створеним за наше добро и спасење. Нека Јелини (Грци) понављају (њихова лажна учења) чак до изнемоглости, громко кличем да је све ово створено за људски род да у потпуности свиме буде задовољан (иако) Створитељу нису била потребна ова створења, али да би Његову љубав показао према нама, Он је створио све ово показујући нам како цени људски род и (учи нас) да ми, вођени овим, одајемо одговарајуће Му поклоњење (и почаст)“ (Св. Јован Златоусти. Беседа-6 Тумачење на Књигу Постања). Свети Никодим Светогорац пише: „Богу не треба никакво добро са стране, јер је Он сам Себи довољан и свеблажен. Стога, ако је благоизволео да на нас излије неизрециву доброту и љубав, Он то није излио ради Себе очекујући добро од нас, већ нас ради и ради нашег добра“. (Невидљива борба, Други део, Поглавље 3). Дакле, Бог није имао потребе за човеком, имајући извор блаженства и задовољства у Самом Себи. Ново лажи-учење „непогрешивог“ папе изазвало конфузију и непријатност чак и међу самим папистима. Па тако Џон Пол Минан (John Paul Meenan), професор теологије на католичком колеџу „Центар Богоматерине Мудрости“ у источном Онтарију (САД), у једном интервјуу изјављује да га је збунила категорична и недвосмислена папска максима, посебно друга фраза „Бог не може бити Бог без човека“. После свега, такође и многи други католички теолози и верници почели су доводили у питање Францискову непогрешивост [4] преносе чак и хрватски медији који због говорне мане или незнам чега (ту ћу тему у наредном периоду једном обрадити, па тог папу, иначе њиховог верског поглавара не називају као читав свет, већ на неком њиховом исквареном хрватијанском језику зову – Њофра, или како ли већ…?). Други веродостојни католички теолог познат Life Site News-u, који жели да остане анониман је објаснио: „Због Инкарнације Господа нашега Исуса Христа, истина је да Бог остаје трајно сједињен са човечанством, кроз људску природу Исуса Христа, Другог Лица Свете Тројице“. „Ипак, Бог нема апсолутно никакву потребу за човечанством, наш однос са Богом комплетно зависи о тој бесплатној изобилној бесконачној Божјој Љубави Оца, Сина и Духа Светога“, додао теолог. Свети Иринеј Лионски (130. – 208. год.) епископ, свештеномученик и Црквени Отац,у свом познатом делу „Против јереси“ пише: У почетку није било зато што је Он имао потребу за човеком, да је Бог обликовао Адама, него зато да има некога на кога ће излити Свој благослов. Јер не само пре Адама, него и пре створења, Реч је славила Оца док је пребивала у Њему и била је слављена од Оца. Свети Иринеј додаје: Када људи стоје у светлу, нису они ти који илуминирају светло и узрокују да оно сјаји, него су они илуминирани и сјаје због њега. Без да му било што доприносе, добијају од светла и оно их уздиже. Тако је кад се служи Богу, наше служење не доприноси Богу, јер Бог нема потребе за људским служењем, али онима који Му служе и следе Га, Бог даје живот, непоткупљивост и вечну славу [5], анализирајући папине речи рекао анонимни католички богослов. Заправо, Богу, да би био Бог не треба ништа. Ово је учење Христове Цркве – која је, стуб и тврђава истине [6]. Нова папина јерес још једном потврђује примедбу Светог Јована Кронштатског упућену свом папству као институцији: „Папа је умислио да је глава Цркве и њен оснивач, па чак и Христов намесник, што је апсурдно и без икакве доследности. Отуда сва папска сујетност и њихова давнашња претензија за превлашћу и самовољним управљањем свом Васељенском Црквом. Па, тако су папе и учиниле у својој папској цркви уневши разне трикове, лажне догмате које доводе до фашљиве (лажне) вере и у животу… „(Живи колос. Изводи из дневника 1907-1908 год., Санкт-Петербург, 1909, стр 35) [7] „Бог не може бити Бог без човека“, тако размишљају демони и из тог разлога се боре за човека. Бог је човека створио Љубављу из Љубави и за умножавање Љубави, кроз Христа, у Христу, Човек може бити Син и Бог. Т.ј. кроз Слику (Подобије) Божије долази до „Обожења“ у Идентитету (Азъ рѣхъ: бози есте и сынове Вышняго вси). Када се Васељена почне руководити овим Параметрима, могуће да ће тада и међу нама завладати Божија Љубав и на нама (човечанством) коначно бити Божији благослов. === Напомене: 1./. https://gloria.tv/article/Sxp8CZYBsQC32a7LJAxdYGijW 2./. https://www.bitno.net/vjera/pitajte-svecenika/papina-nezabludivost/ 3./. https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom1/21/ 4./. http://hrvatskikrsnizavjet.com/1032-2/ 5./. https://www.lifesitenews.com/news/pope-francis-says-god-cannot-be-god-without-man.-and-we-need-another-clarif 6./. 1 Тимотеју 3, 15 7./. http://www.christian-spirit.ru/1926-novoe-lzheuchenie-nepogreshimogo-papy-bog-ne-mozhet-byt-bogom-bez-cheloveka.html Славиша Лекић, свештеник http://www.vaseljenska.com/vesti/bergoljo-zvani-papa-francisko-opet-koriguje-boga-bog-ne-moze-biti-bog-bez-coveka/
  21. http://www.spc.rs/sr/ministar_prosvete_kod_patrijarha_srpskog http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22950&Itemid=1 ВЕРСКA НАСТАВA SATURDAY, 13 MAY 2017 КОМИСИЈИ ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПРЕДМЕТ: Обавештење у вези са статусом наставника верске наставе у нацрту Закона основама система образовања и васпитања. Поштовани, Након састанка који су представници репрезентативних синдиката имали са министром просвете у понедељак 8. маја 2017. године, достављен нам је на увид коначни Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, који Министарство просвете, науке и технолошког развоја намерава да стави на јавну расправу, а потом упути у процедуру до усвајања у Народној скупштини. Анализирајући достављени Нацрт закона, приметили смо да се статус наставника верске наставе и даље неће мењати, то јест да је намера да наставници верске наставе и даље буду радници на одређено време. Ово нас је веома изненадило, с обзиром на чињеницу да смо у преговорима са Министарством добили уверавања да ће у новом Закону статус наставника верске наставе бити регулисан на начин да не буду дискриминисани у односу на остале запослене у основним и средњим школама. Штавише, на преговорима одржаним 10. фебруара 2017. године, након нашег предлога да се статус наставника верске наставе уреди у складу са праксом у другим европским земљама, лично министар просвете г. Младен Шарчевић нам је рекао да је већ разговарао на ту тему са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем и да ће нови закон сигурно омогућити наставницима верске наставе заснивање радног односа на неодређено време. Управо због тога смо немало изненађени што у достављеном Нацрту закона, у члану 155, и даље стоји одредба да установа заснива радни однос са наставницима верске наставе на одређено време. Став Уније синдиката просветних радника Србије према овом проблему је већ познат, а он је да ни један просветни радник не сме бити дискриминисан, те да и наставници верске наставе морају имати право на рад на неодређено време, јер из таквог радно-правног статуса проистичу и нека друга права, попут права на стављања на листу технолошких вишкова и добијања другог радног места за које испуњавају услове, па преко права на отпремнину све до баналних права на социјалну заштиту или могућности да подигну кредит. Стога вас овим путем обавештавамо о томе шта садржи Нацрт закона, и молимо да у оквиру својих надлежности предузмете одговарајуће радње да се у Нацрт закона унесу одредбе које ће омогућити да наставници верске наставе, 15 година након њеног враћања у образовни систем, напокон добију статус који имају и остали наставници у српским школама. У прилогу вам достављамо: Део Нацрта закона о основама система образовања и васпитања који се тиче заснивања радног односа Примите изразе нашег поштовања. У Београду, 11.5.2017. Председник Уније СПРС, Јасна Јанковић ПОСЛЕДЊИ ПУТ АЖУРИРАНО ( SATURDAY, 13 MAY 2017 )
  22. И опет Министарство просвете... Наставља се и системска дискриминација веруочитеља јер ни након 15 година рада неће моћи да заснују радни однос на неодређено време. Нови нацрт закона, упркос обећањима министра Патријарху, не дозвољава вероучитељима да имају иста права као и сви остали просветни радници. http://www.spc.rs/sr/ministar_prosvete_kod_patrijarha_srpskog http://www.unijasprs.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=22950&Itemid=1 ВЕРСКA НАСТАВA SATURDAY, 13 MAY 2017 КОМИСИЈИ ЗА ВЕРСКУ НАСТАВУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ПРЕДМЕТ: Обавештење у вези са статусом наставника верске наставе у нацрту Закона основама система образовања и васпитања. Поштовани, Након састанка који су представници репрезентативних синдиката имали са министром просвете у понедељак 8. маја 2017. године, достављен нам је на увид коначни Нацрт закона о основама система образовања и васпитања, који Министарство просвете, науке и технолошког развоја намерава да стави на јавну расправу, а потом упути у процедуру до усвајања у Народној скупштини. Анализирајући достављени Нацрт закона, приметили смо да се статус наставника верске наставе и даље неће мењати, то јест да је намера да наставници верске наставе и даље буду радници на одређено време. Ово нас је веома изненадило, с обзиром на чињеницу да смо у преговорима са Министарством добили уверавања да ће у новом Закону статус наставника верске наставе бити регулисан на начин да не буду дискриминисани у односу на остале запослене у основним и средњим школама. Штавише, на преговорима одржаним 10. фебруара 2017. године, након нашег предлога да се статус наставника верске наставе уреди у складу са праксом у другим европским земљама, лично министар просвете г. Младен Шарчевић нам је рекао да је већ разговарао на ту тему са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем и да ће нови закон сигурно омогућити наставницима верске наставе заснивање радног односа на неодређено време. Управо због тога смо немало изненађени што у достављеном Нацрту закона, у члану 155, и даље стоји одредба да установа заснива радни однос са наставницима верске наставе на одређено време. Став Уније синдиката просветних радника Србије према овом проблему је већ познат, а он је да ни један просветни радник не сме бити дискриминисан, те да и наставници верске наставе морају имати право на рад на неодређено време, јер из таквог радно-правног статуса проистичу и нека друга права, попут права на стављања на листу технолошких вишкова и добијања другог радног места за које испуњавају услове, па преко права на отпремнину све до баналних права на социјалну заштиту или могућности да подигну кредит. Стога вас овим путем обавештавамо о томе шта садржи Нацрт закона, и молимо да у оквиру својих надлежности предузмете одговарајуће радње да се у Нацрт закона унесу одредбе које ће омогућити да наставници верске наставе, 15 година након њеног враћања у образовни систем, напокон добију статус који имају и остали наставници у српским школама. У прилогу вам достављамо: Део Нацрта закона о основама система образовања и васпитања који се тиче заснивања радног односа Примите изразе нашег поштовања. У Београду, 11.5.2017. Председник Уније СПРС, Јасна Јанковић ПОСЛЕДЊИ ПУТ АЖУРИРАНО ( SATURDAY, 13 MAY 2017 ) View full Странице
  23. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:664952-Ministarstvo-prosvete-Novakov-program-nije-sekta Ministarstvo prosvete: Novakov program nije sekta S. VIDAČKOVIĆ - I. MIĆEVIĆ | 13. maj 2017. 20:00 | Komentara: 16 Bura u beogradskoj OŠ "Stevan Sinđelić" zbog pojedinih dečjih aktivnosti. Ministarstvo prosvete potvrđuje da je reč o akreditovanom seminaru. Foto Nebojša Mandrapa POJEDINI roditelji đaka OŠ "Stevan Sinđelić" iz Beograda uznemirili su se zato što su im deca, bez njihovog znanja, uz zvuke gonga učila da meditiraju. Po društvenim mrežama, pa i medijima, počele su da se šire glasine kako je reč o nekakvoj sekti koju je u srpske škole doveo Novak Đoković. Iz škola koje su uključene u program, iz Fondacije Novaka Đokovića, ali i iz Ministarstva prosvete oštro demantuju da je reč o bilo kakvoj sekti, već o akreditovanom programu "Mind up" koji fondacija slavnog tenisera, uz podršku Ministarstva, organizuje u nekoliko škola i vrtića širom Srbije. Propust škole bio je, svakako, što nije zatražila saglasnost roditelja. I Marija Karić, majka učenice drugog razreda ove škole, potvrdila je "Novostima" da škola nije tražila saglasnost, ali veruje da nema razloga za paniku. - Ma kakva sekta, to su gluposti - kaže Marija Karić. - Novakova fondacija finansira učenje kineskog jezika u našoj školi, pa se i taj program odvijao na časovima kineskog. Ne vidim u tome ništa sporno. I meditacija i gong su deo kineske kulture, pa su verovatno u tu svrhu i upotrebljeni. Prema rečima Gorane Džudže Jakovljević, projektnog menadžera Novak Đoković fondacije, projekat "Mind up" počeli su da primenjuju 2015. godine u Srbiji. Na njegovoj izradi u Velikoj Britaniji radilo je više od 30 doktora nauka i u svetu je dao odlične rezultate. DOBRA ISKUSTVA IZ OPOVA- Program su sprovodili učitelji i nastavnici fizičkog vaspitanja, u mlađim razredima, i bili su veoma zadovoljni i oni i deca i roditelji - kaže Milica Cuca, direktorka OŠ "Dositej Obradović" iz Opova, koja je bila u pilot-projektu. - Naglasak je bio na razvijanju pozitivnih emocija u odeljenju. Primenjivane su vežbe aktivnog slušanja, vežbe povećanja koncentracije i pažnje, vođene fantazije, što su sve aktivnosti koje se primenjuju i kroz druge programe u školama. - Programom deca i mladi poboljšavaju aktivnost na času, koncentraciju, olakšavaju uspostavljanje radne navike, a sve aktivnosti su zabavne, kreativne i kratke. Takođe "Mind up" ima velike rezultate u smanjenju vršnjačkog nasilja - poručuje naša sagovornica. - U programu je pet škola i pet vrtića i svi su bili u obavezi da detaljno upoznaju roditelje sa svim informacijama. Program nije obavezan. Nakon godinu dana učitelji i vaspitači su primetili da su deca koncentrisanija na učenje, da bolje sarađuju i da u grupama i razredima vlada pozitivnija atmosfera. I u Ministarstvu prosvete potvrđeno nam je da je reč o programu koji je akreditovan u vreme mandata prethodnog ministra, te da se nalazi na listi besplatnih seminara za prosvetne radnike. - U pilot-projektu učestvovale su četiri škole i četiri predškolske ustanove u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Opovu - kažu u Ministarstvu prosvete. - Naravno, ukoliko se nastavnici u radu sa učenicima odluče da primenjuju nove metode koje su deo ovog programa, u skladu sa propisanom autonomijom, škola je obavezna da ima pisanu saglasnost saveta roditelja i odluku školskog odbora, kao i da obavesti sve roditelje. Iz ministarstva poručuju da će, ako bude bilo dokaza o neadekvatnoj primeni i efektima programa, revidirati njegovu opravdanost. http://www.pravoslavniroditelj.org/upozorenje-ponovo-jos-jedan-obrazovni-paket-koji-se-vec-primenjuje-u-srpskim-skolama-budisticko-sektaske-tehnike-za-decu/ УПОЗОРЕЊЕ ПОНОВО: Још један „образовни“ пакет који се ВЕЋ примењује у српским школама – будистичко секташке технике за децу! Фондација Новак Ђоковић у сарадњи са „Hawn“ фондацијом популарне глумице Голди Хон (Goldie Hawn) која промовише будистичку медитацију кроз образовни систем већ три године спроводи програм под називом Мајнд Ап (MindUp) у школама у Србији! Заиста није шала! Тај програм се спроводи, поново уз здушну подршку одређених људи при Министарству просвете! Поједине групе при Министарству просвете као да су потпуно изгубиле филтер за распознавање шта је заиста образовни програм а шта је промоција сексуализације деце (случај са недавним „образовним“ секс-пакетима) , а сада се показује да не зна да разликује ни едукативни програм од секташког програма који у својој основи садржи источњачке медитативне праксе и зен-будистичку „умну свесност“ (mindfulness). Министре Шарчевићу – знате ли Ви за ово? С обзиром да је у питању програм духовно опасне садржине он се увија у обланду „неуронауке“, „позитивне психологије“, „социјално-емоционалног учења“ и нечега што називају „умном свесношћу“ (mindful awareness, линк ОВДЕ ) како би се лакше пласирао као едукативни програм за децу. Оно што представља кључни показатељ да ствари ту са духовне стране нису чисте је управо овај префињено назван термин „умна свесност“ , термин који се понекад у самом програму и будистичкој медитативној пракси назива следећим речима: “свесност“ (mindfulness) , „свесна пажња“, „фокусирана пажња“, као и употребна термина “свесно“ као придева уз одређене активности попут „свесно слушање“, „свесно гледање“, „свесно кретање“ (mindful). На сајту Фондације Ђоковић можемо видети и називе лекција овог „едукативног“ програма (линк ОВДЕ ) : 15 lekcija „MindUp” nastavnog programa su: Kako radi naš mozak Umna svesnost Fokusirana pažnja Svesna degustacija Svesno slušanje Svesno mirisanje Svesno gledanje (viđenje) Svesno kretanje (prvi deo) Svesno kretanje (drugi deo) Perspektivno razmišljanje Uživanje u srećnim iskustvima Odabir optimizma Izražavanje zahvalnosti Činjenje dobrih dela Svesno delovanje u zajednici Употреба термина „свесно“ и „свесност“ у српском језику има потпуно другачији садржај него што се у овом програму, као и у самом зен-будизму из кога овај програм проистиче – пласира. Духовно објашњење, са становишта православно-хришћанског учења у чему се састоји опасност овог програма Мајнд-Ап који се спроводи већ над нашом децом под окриљем Министарства просвете можете на овом линку – православно апологетско-мисионарски центар при нашој Српској Православној Цркви је већ обрадио ову тему! Напомињемо да за хришћане овај програм крши уставно право родитеља да васпитавају децу у складу са својим верским или филозофским уверењима. Осим тога, оно што је примарније, програм Мајнд-Ап је духовно штетан по душе деце која су њему подвргнута! Овај програм се већ спроводи , без сагласности и знања родитеља деце, али уз одобрење извесних група при Министарству просвете, у одређеним школама у Београду, Новом Саду, Нишу и Опову (слика са сајта Фондације Ђоковић – Мапа школа у којима се већ спроводи „свесност“) Запањени родитељи су тек од сопствене деце после дужег времена сазнали да деца у школи уче технике „свесног“ гледања, медитације, да просветни радници користе и посебне инструменте чији звуци имају за циљ увођење деце у медитативно стање (наводно са циљем да се деца боље фокусирају, смире и снизе стрес). Да ствар буде још гора, Фондација Ђоковић на својој интернет страни јасно истиче циљ да уведе овај програм у целокупни образовни систем Србије, као и да пројекат подржава Министарство просвете. (линк ОВДЕ ) Министре Шарчевићу, време је за велико спремање у Вашем Министарству, јер се више не зна шта се све спроводи над НАШОМ децом уз одобрење Ваших најближих сарадника! О дубљим разлозима како се овај програм, инициран од стране „Фондације Ђоковић“, нашао у нашем школству, прочитајте у тексту: „Зашто Фондација Ђоковић пласира секташка учења нашој деци?“, линк ОВДЕ. Родитељи, распитајте се код своје деце да ли се овај програм спроводи кришом и над њима и јавите нам се да бисмо употпунили и објавили списак школа где смо већ открили да се увелико спроводи овај секташки програм! Редакција сајта ПравославниРодитељ.орг
×
×
  • Креирај ново...