Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'неће'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Мајке и ћерке ваљда су и требало би да буду у бољим односима него син и отац. На Балкану су односи сина и оца толико лоши, да ме туга хвата. А то све, вероватно, почиње још од рођења. Балканска мајка се претерано бави дететом. Муж није занимљив. Доноси приходе, можда и не вара. Брине колико брине. О ћеркама скоро па никако. Можда синовима, тамо око треће године, мало почињу да се баве. Све је друго било на мајци. Па шта сад он, балкански муж, још хоће од жене? Треба да кува, да рађа децу, да буде добра љубавница, компликовано је то. Све ово сада што видите, а што личи на некакву сексуалну револуцију – баците у воду. Ништа то не ваља и не вреди. Вреди само љубав између мушкарца и жене која мора да траје. А да би трајала, мора да се НЕГУЈЕ. Све што желимо да траје, морамо неговати. Негујеш зубе увече пре спавања, негујеш саксијско цвеће, а не негујеш мужа/жену, наравно и дете. Али прво муж и жена морају бити у добрим односима да би дете напредовало. Ништа дете неће напредовати, ако је лош однос родитеља. Може мајка колико хоће да посвећује пажњу детету. Она то претерано и ради кад није добро све с мужем. У томе и јесте невоља. Љубав у патријархалном друштву Где је била љубав 2000 година, у патријархату? Очеви су одлучивали за кога ће се удати ћерка и кога ће оженити син. И то не само овде, него и у Европи, само што се тамо раније кренуло са еманципацијом. Улазак у брак јако рано био је нормална ствар. Сад су старији бракови много учесталији. Статистика каже и да у Европи у брак мушкарци сад улазе са 35, а жене са 30 година. И то се стално помера па ће дођи брзо дан кад ће мушкарац који улази у брак имати у просеку 40, а жена 35. Може да се рађа и тад, али, није то више исто. А млади бракови? Њих карактерише јака заљубљеност. То је предивно осећање, али није никако исто што и љубав. Онај у ког си заљубљен у твојим очима нема мана, а онда дође брак, па дете, а понекад се и затрудни раније. Знате, ја нисам неки моралиста, али ако мене питате, немојте остајати у другом стању пре брака. Немојте јер прве свађе у браку ће бити – ти си ме уценила с дететом. Понекад је то и тачно. А родитељи, ако су православни, не доводе ствари у питање, мора се склопити брак ако дође до трудноће. Бар је тако раније било. О искрености Кад се заљуби девојка од 15 година, у томе има много искрености. Код момка слабо. Па ме питају мајке шта да кажу ћеркама. А оне у том узрасту су већ лепе и развијене. Код њих у том узрасту још не морају бити развијене потребе за супротним полом, али код мушкараца јесу. И ето вам разлике. Мајкама кажем једино што знам, није ни то довољно. Нека је учи да чека. Да се пази. Знате, највише побачаја у Европи имају Русија и Србија. И на шта се своди? На непросвећеност. А најмање побачаја има Холандија, веровали или не, 5%. Био сам тамо 6 месеци и радио као лекар. То је дивна земља и дивни људи. Каква је љубав била, а каква је данас? Ваљда је љубави било увек, и пре хришћанства. Али није била та и таква каквом је ми знамо између мужа и жена, родитеља и деце. Школовани људи у Европи, већ дуго, деценијама, отац ради све као и мајка, осим дојења, од првог дана, заједно са женом. Кад сам из Титове Југославије још једва добио пасош и отишао из земље први пут и то у Холандију, видео сам да тамо муж пере судове, а жена брише. Сутрадан обрнуто. То је брак, кад поделе све послове. А не ово што је било на Балкану, да је жена све морала да трпи и да се не буни. Е па нема више! Можда цео 21. век биће збиља тешка криза мушкарца и жене. Мушкарци све несигурнији, па самим тим и насилни. Чувени свештеник Илија Шугајев давно је рекао – љубав се стиче у браку. То је било тада револуционарно, али у томе има истине. Заљубљеност у браку треба да се претвори у љубав, а не у мржњу и равнодушност, али нагледао сам се тога. Жене нису имале права, патријархат је постојао хиљадама година и пре Христа. Сматрало се вековима да су мушкарци паметнији. Па како и не би били кад су се они једини школовали. Зато сам питао наша три епископа – како је хришћанска црква то дозволила, да жене немају ни основну школу? Сва тројица су ћутали. На срећу, то више није тако. Бог је дао мушкарца и жену да се допуњују. Циљ брака нису само деца, него душевно сазревање мужа и жене, једног поред другог. То је права ствар. Оно што нема мушкарац, има жена. Па допуњујте се, а не да се такмичите. Кога ће деца више волети. Грозота. Знате, чак и школовани људи, кад се скупе заједно, па ту фамилија, а они питају дете од 4 или 5 година – кога више волиш, тату или маму? Замислите, да то питате дете! Али оно ће вам често рећи, искрено, кога више воли. А ако не каже, него каже подједнако, то је већ будући компромисни човек. Ако са 4 године каже подједнако, већ је слагало. На такво питање је за дете најпаметније да не одговори. Јер искрен одговор у том узрасту вероватно би био да више воли маму. И то се кроз живот више пута мења и тако и треба да буде. Јер детету је неопходна идентификација и са мајком и са оцем. Фројд је говорио да је нормално да је мушко дете око треће године наклоњеније мајци, а женско дете оцу. То је та Едипова ситуација. Пазите СИТУАЦИЈА, не комплекс. Зато родитељи у том периоду морају јако да пазе, да не направе Едипа и Електру. Професор др Владета Јеротић, за Телевизију Храм https://zelenaucionica.com/prof-jerotic-nista-dete-nece-napredovati-ako-je-los-odnos-roditelja-moze-majka-koliko-hoce-da-posvecuje-paznju-detetu/
  2. Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34). На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин). „Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија, се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње. Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима. Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28) Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“. Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев. Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја). Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21). Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају. Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“. Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци. Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс). Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου https://inpantanassis.blogspot.com
  3. НЕЋЕ МОЋИ, Колико кошта југословенство? ОДГОВОР на ово, наизглед, тешко питање дао је сасвим неочекивано глумац-политичар српског порекла Сергеј Трифуновић. СРБИЈИ треба Сергеј Трифуновић - наслов је текста који је пре неколико година за београдски "Данас" написао Игор Бесермењи, негдашњи спикер телевизије Н1, посебно хвалећи Трифуновићев, како је навео, "шупичкуматерину" став. Морам признати да осећам извесну нелагоду што се, четири године касније, морам сасвим сложити с насловом објављеним у једном таквом листу из пера једног таквог "писца" (како је "Данас" тада представљао Бесермењија). За олакшавајућу околност себи узимам то што су разлози за исти закључак код Бесермењија и мене сасвим различити. Док је "писац из Новог Сада" 2019. био опчињен Сергејевом "борбом против диктатуре" и истицао да "он ту нема коме да се правда", ја сам данас фасциниран системом вредности којим се Трифуновић води и мислим да он може Србима отрежњујуће послужити (поново) као (још) један пример врлина другосрбијанштине. Као да из поступка Пунише Рачића нису научили како просечан Србин реагује на питања типа "Колико кошта та ваша српска крв? Колико кошта Кајмакчалан? Да платимо - па да будемо мирни!", данашњи баштиници западноевропских вредности код нас упорно понављају ту мантру, питајући колико кошта ово и колико кошта оно верујући да буквално све има своју цену. Тако ми је, на пример, пре неког времена у једној телевизијској емисији, залажући се за увођење санкција Русији, директор "Српског телеграфа" Саша Миловановић поставио питање "колико смо то дужни Русији, да платимо". Сличан приступ имао је својевремено и главни уредник "Недељника" када је предлагао да услов за гласање на евентуалном референдуму о очувању Косова и Метохије у оквиру Србије буде уплата од сто, двеста евра, јер "то кошта". И тако даље, и тако даље. Да нас наш понос, врлине и слобода коштају неки новац стално нам помињу. Заборављају, притом, праву цену за то која је плаћана, која се плаћа и која ће се плаћати не у еврима или доларима него у крви. Да они то просто не могу да схвате и да за њих та проливена крв (све док није њихова, ваљда) нема апсолутно никакву вредност најбоље нам је ових дана демонстрирао управо Сергеј Трифуновић и на томе му хвала. У априлу ове године, гостујући на једном подкасту, Сергеј Трифуновић је дословно рекао: "Од Хрвата нисам имао никаква зла, од Срба јесам. Ја лично, коме су Хрвати побили доста фамилије у Јасеновцу, Старој Градишки. Интересантно је да сви ти велики Срби који 'е идеш на море'" Је л' вама неко страдао у Јасеновцу и Старој Градишки? Е, па видиш, мени јесте. Осам у Јасеновцу, 28 су побиле усташе. Ујак ми се родио у Старој Градишки." Дакле, то што су Сергеју поклали 28 чланова породице није ништа против њега лично, и то је, по свему судећи, успео да им опрости, да пређе преко тога у духу братства и јединства и југословенства. У реду, то је лепо од њега, великодушно и "југословенски", да не кажемо хришћански. Али само неколико месеци касније држава Хрватска успева коначно да се замери Трифуновићу. Оно што усташе нису постигле клањем 28 чланова његове породице, успео је неки сплитски судија казнивши га са "преко 1.500 евра". Сергеј се у моменту одриче свог југословенства и у најновијој чланици велике европске породице, "којој сви тежимо", види непатворено зло, заклиње се да "никада више неће доћи у Сплит". Да у хрватским снагама безбедности види реинкарнацију Францетићеве Црне легије било је довољно 1.500 евра, али не и 250.000 протераних и све остало. Ето, имамо одговор колико једног представника "просвећене српске елите" може да кошта југословенство. И то не обично него, како је "Блиц" писао 2014, "право југословенство" јер је Сергеј "радио у Београду, хвалио Загреб и носио мајицу босанског генерала" (Трифуновић је 2011. на премијери филма "Монтевидео, Бог те видео" у Сарајеву носио мајицу са ликом генерала такозване Армије БиХ Јована Дивјака, одговорног, између осталог, за покољ регрута ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву 1992. године). Али ценом од 1.500 евра није плаћена само вера у југословенство него и у једну од најузвишенијих европских вредности - правну државу и владавину права. Треба ли да вас подсећам колико се носиоци проевроунијског и прозападног духа ан женерал куну у владавину права и правну државу? Док Брисел није увео "кластере", најважнија поглавља у преговорима о приступању ЕУ била су управо поглавља 23 и 24 која се тичу правосуђа, људских права, слобода и безбедности, што су, како нам је ономад немачки ГИЗ тврдио, "основне вредности на којима почива Европска унија". Једначина је једноставна - не поштујеш закон, полиција те приводи, судија те кажњава. То је тако у свим "цивилизованим земљама", што би оно рекли. Дакле, ако ти је то врхунска вредност, ствар принципа, онда треба да урадиш једну од две ствари - да поштујеш закон такав какав јесте, или да прихватиш да сносиш последице. Све друго је нецивилизирано, кај не? Да је Сергеј Трифуновић оно за шта се издаје да јесте, требало би у небеса да диже државу Хрватску, а не да му она одједном због примене закона постаје "усташка", кад већ то није била док је протеривала и клала. У ствари, примена закона је ни на који начин и не чини "усташком", мада је једно време тамо и клање било законито. Елем, није ово текст о Сергеју Трифуновићу. Ово је текст о општем духу међу неојугословенима и еуропејцима, којима вредности престају када коштају "преко 1.500" евра, којима је устав светиња када га наводно крши председник, а тоалет-папир када спречава "признавање реалности" у виду косовске независности. Зато нам је потребан Сергеј Трифуновић и њему слични - да се освестимо. https://www.novosti.rs/c/vesti/kolumne/1281437/nece-moci-koliko-kosta-jugoslovenstvo
  4. Познати сплитски и далматински свећеник Анте Ждерић написао је недавно колумну за Аутограф. Па каже: Радикалне идеологије духовна су "Мека" за све оне који нису били кадри остварити се у било чему у животу, што би њиховом постојању дало смисао. Идеологије су, стога, опијум за промашене. Оне су добродошло покриће за садисте и ништарије који се не могу виђети ни у чему другом осим у радикализму насиља које им идеологија нуди. Kако и не би, кад такви нису ни за што. Они свој идентитет граде на обмани да су вреднији од других. Зато броје крвна зрнца, гледају боју пути и очију. Или мотре с колико се тко прстију крсти. Друго и не знају. Нити желе. Међу идеолозима и сродним им злочинцима из исте каше никад нећете наћи самоостварену особу. Једнако као ни међу онима који им се диве, подржавају их или оправдавају њихове политике. То је свијет лажи, полумитова, насиља, нијекања, скривања, садизма и циничног кукавичлука. То је свијет пропалих собосликара, кокошара, манијака, неуспјешних политичара… Насупрот протагонистима идеологија, стоје храбри. Људи. Жртве. Толики знани и безимени. Наша је људска дужност памтити их. Сваке се године 22. травња сјећамо пробоја из концентрацијског логора смрти Јасеновац, који се догодио 1945. године. На тај је дан око 670 логораша голоруко кренуло на стражаре, покушавајући се докопати слободе и живота. Већина их је страдала под стројничком ватром. Спасило их се свега деведесетак. Говорити о броју жртава Јасеновца звучало би као лицитирање, у нашем друштвеном контексту оптерећеном политикама, идеологијама, фундаментализмима, острашћеностима, особним интересима. Да је убијен и један једини човјек – било би превише. Нијекати тај логор смрти, као и друге, значило би суђеловати у злочинима који су се тамо планирали и проводили над Србима, Жидовима, Ромима, Хрватима… Релативизирати злочин, оправдавати га другим злочинима, скривати га или окретати од њега главу, значило би допустити злу да (нам) уграби властиту ђецу. Душу таквих (који оправдавају, скривају, релативизирају) је већ уграбило. Посебно је цинично зло извртати тезе и питање Јасеновца покушати засјенити (или оправдати) питањем комунистичких или злочина из Домовинског рата. Манипулирање жртвама у нашем је миљеу увијек демагошки омиљена ствар, посебно по принципу "колико-толико" или "а колико су тек они!" Туђе зло не оправдава твоје (зло)! Јасно осудити наци-фашистичку (и сваку другу) идеологију, и њезине локалне иначице, није само ствар основне културе, него још више наше уљудбе, цивилизираности и вјерничког свјетоназора (за вјерујуће). Тко то није спреман, једноставно не припада уљуђеном друштву. Такав не може бити вјерник, па имао примљене "све свете сакраменте, уредно и на вријеме". Еванђеоска порука Исуса Kриста једноставно је дијаметрално супротна с геноцидом који стоји као идеја у темељу јасеновачког логора. И сам би Исус Kрист, као Жидов, тамо био смакнут. Не, томе нема оправдања. Зло идеологије и јест такво да се покушава оправдати, камуфлирати. Зато је посебно перфидно. Истина у љубави ослобађа. Осуда споменутих злочина је, једноставно речено, оздрављујућа. За појединца, народ, друштво. За сваког. Осуди злочин! Осуди идеологију, па макар се закотила у твом дворишту! То је слобода за коју те је Kрист ослободио! https://slobodnadalmacija.hr/split/splitski-svecenik-tko-ne-osudi-zlocin-u-jasenovcu-taj-ni-ne-moze-biti-vjernik-nece-mu-pomoci-primljeni-sakramenti-1291851?mibextid=Zxz2cZ&fbclid=PAAaZkHSt0xsmXFrV5_bNcVHIuMYQ_eMvEksCRpBLo_tRwtl06-rxGPl5G9x0
  5. Црква се стотинама година, у припремним недељама за Велики пост, сећа митара и фарисеја, а стотинама година верници својим животом повлаче паралеле са библијском причом. Наше време није изузетак. Сада у штампи и друштвеним мрежама често видимо оштре нападе на Цркву не само њених отворених непријатеља, већ и, чини се, њених чланова, чак и из реда свештенства. Сви, по њиховом мишљењу, греше, сви раде све, говоре и мисле погрешно. Очигледно, само сами тужитељи знају како да живе исправно. И у овој ситуацији видимо оног истог јеванђелског фарисеја из приче: „Нисам као остали људи – грабљивци, неправедници, прељубници". Заиста, у овим опаким суровим насртајима на Цркву и њену децу има свега: од оптужујућег одушевљења до готово пророчке патетике. Нема само смирења и скрушености због сопственог греха, што значи да нема ни љубави. У недостатку смирења, покајања и љубави, никаква добра дела, попут побожних дела јеванђељског фарисеја, неће бити од користи. Напротив, чим се такав фарисеј упусти у неку врсту доброчинства (нарочито оног о коме би се могло трубити преко медија), његова се уображеност уздиже у до тада невиђене висине, не остављајући места за било какву духовну скрушеност. Учешће у добрим делима, како мисли фарисеј, даје му неки опроштаj грехова, јача осећање надмоћности над својом браћом и, по његовом мишљењу, даје му морално право да суди свима и свему. Како се односити према овоме? Најважније је не ићи истим путем: не заносити се сталним разоткривањем, злобом, увредама. У јеванђељској причи понизни цариник, митар је алтернатива охолом фарисеју. Стога хришћанин треба више да тугује због сопствених греха него да одговара увредом на увреду и да се узноси над самопроглашеним „праведницима“. Зло одражава зло, као што добро одражава добро. Нека се фарисеји узвисују, нека сматрају да нису као сви, нека избљувају хулу и злобу. Наш пут је другачији: „Боже, милостив буди мени грјешноме“. И Господ ће, а не грешник, судити свакоме и наградити свакога по делима, речима и мислима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-u-nedostatku-poniznosti-nikakva-dobra-dela-nikome-netshe
  6. Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија. Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве. „Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити." Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву. „А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост. Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили. Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј. Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле. „Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања. „Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј. Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета. „Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј. „Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“ Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио. „Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање био знак незахвалности или незнања. Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј. Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили. „Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије. Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност. Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља. „Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије. Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима. "Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода. Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај. Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија. Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/
  7. Ко је у праву, а ко није? Свако је за нешто крив. Ко воли, а ко мрзи? Ко се заиста понизи, таj воли. Тежак је пут ка познању истине Божије, тежак је и пут у Царство Небеско: грех је заузео људску природу и покварио је. Човек многе ствари доживљава искривљено, пристрасно и површно. Не види суштину и дубину. Али постоји нада за исправљање. Милостиви Господ нас је обдарио способношћу да се преображавамо Божанском благодаћу. Трансформација је највише и најлепше испољавање љубави за коју је човек способан. Ово је одговор осетљиве душе на љубав Створитеља. Потпуно напуштање свог ега и блажено растварање у бесконачном облаку Божије благодати. Неодољива тежња душе да стекне благодат је љубав. Учествујемо у Тајнама, усрдно се молимо, постимо. А све то да би стекли благодат Духа Светога. Али постоји један услов. Благодат неће пребивати у нама ако некога мрзимо. Нема духовних плодова без љубави и смирења. Молитва неће постати утеха, пост неће донети очишћење, Свете Тајне неће испунити душу радошћу. Колико год да је тешко, треба да покушате да избаците бес и мржњу из свог срца. Будимо верни Христу у свему, следимо Савршеног Кормилар до краја, тежимо непоколебљиво да испунимо све Његове заповести! https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-blagodat-netshe-prebivati-u-nama-ako-nekoga-mrzimo
  8. Новоизабрани патријарх српски Порфирије упутио је очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Обилазећи места одакле је већина Срба у мојој епархији, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Ово у ексклузивном интервјуу за “Вести” истиче епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Силуан (Мракић). Владика Силуан се после вишемесечне посете отаџбини недавно вратио у Аустралију, а за наше читаоце открива детаље тог пута, али и које све нове активности чекају једну од најхомогенијих српских заједница. Опустела села *Недавно сте се вратили у Аустралију. Боравак у отаџбини сте искористили да обиђете више епархија. Који су то догађаји и сусрети које бисте посебно издвојили? – Боравак у отаџбини за нас који долазимо са дистанци од више десетина хиљада километара јесте, пре свега, велика радост, а и прилика да обновимо наше духовне снаге, да се напојимо са извора воде живе, који вековима тече и води наш народ српски у свесмисао и живот. Након две одбијенице, најпре у фебруару ради одласка на изборни Сабор, а затим и у мају за редовни пролећни, једва сам добио дозволу за излазак из Аустралије уз одређене услове, од којих је један био да дуже останем ван ње, па сам искористио прилику да обиђем многе епархије наше Цркве и крајеве где наш народ вековима живи. Поред благодатне и окрепљујуће посете Светој Гори – манастиру свете нам српске царске лавре Хиландар, сусрета са драгим нам игуманом Методијем и братијом манастира, имао сам прилику да посетим многе друге епархије наше Свете Цркве у којима сам дочекан отвореног срца и испружених руку браће архијереја, којима сам неизмерно захвалан. *Доста Срба из Аустралије је родом из Крајине. Да ли сте имали прилику да обиђете сва та места која су сада пуста? – Тако је. Било ми је важно да због великог броја мојих епархиота посетим наше епархије у Хрватској. Имао сам жељу и раније, а посебно откако сам постао владика верном народу Петог континента, да посетим просторе Српске Крајине, из које је протеран велики број мојих епархиота. Међутим, због кратког времена и епархијских обавеза, никако нисам успевао да то раније учиним. Посета светињама Епархије горњокарловачке, као што су манастир Пресвете Богородице на Кордуну, Саборни храм у Карловцу, храм Светог Георгија у Ријеци и манастир Гомирје, оставила је велики утисак на мене, а тако исто и долазак у Епархију далматинску. Ту бих посебно издвојио манастире Крку и Крупу, две велике светиње на овим просторима које сам још одавно желео посетити. Поред прелепог пејзажа, тешко је било гледати запустеле и порушене куће, села и градове који су некада врвели од живота пре страшног погрома нашег народа са њихових вековних огњишта. Честитке патријарху *Због пандемије Цовид-19 нисте били у прилици да присуствујете избору новог поглавара СПЦ. Да ли сте сада имали прилике да разговарате са патријархом Порфиријем и коју је поруку упутио верујућем народу у Аустралији и Новом Зеланду? – Током боравка у Србији имао сам пре свега благослов и прилику да лично честитам у име свога свештенства, монаштва и верног народа Његовој светости на избору за предстојатеља наше Свете Српске православне цркве. Такође сам имао благослов да више пута саслужујем Његовој светости, као и благослов да у неколико наврата са њим разговарам о животу и раду наше Цркве на Петом континенту. Свјатјејши се посебно обрадовао отварању прве српске школе у Аустралији – Колеџу “Свети Сава”, изразивши жељу да свестрано подржи ову установу и својим покровитељством. Патријарх је такође упутио своје очинске благослове и поздраве свој верној деци Аустралије и Новог Зеланда, истакавши посебно да као народ Светога Саве треба да светлимо својим животом и делима у друштву у коме се налазимо, да истрајавамо на путу Христовом, да у Њему нађемо свој ослонац, снагу и утеху. Његова светост је такође изразио жељу да посети најудаљенији олтар наше Цркве и своју светосавску децу чим се стекну услови за исто. *Када би могла да се очекује његова посета Аустралији и Новом Зеланду? – Надамо се чим се стекну услови, а то значи, када се нормализује међународни саобраћај, укину рестрикције које ограничавају број окупљања и друго. Можда крајем идуће 2022. или 2023. године. Све зависи од распореда Свјатјејшег, као и прилика и мера које буду на снази. Повратак у домовину *Корона је дефинитивно променила свет, а колико је променила Србе? – Сматрам да, уколико желимо да будемо реални, нема човека или нације коју није погодила ова пандемија, па чак и оне земље које ова болест није дотакла. Мислим, пре свега, на атмосферу коју је креирала ова криза. Ово је исувише велика и веома комплексна тема за оквире једног интервјуа, али бих свакако рекао да је криза Цовид-19 оставила свој траг не само на телу, него и на души нашег народа. Поред чињенице што умемо као народ да се брзо адаптирамо у невољи, што стоички кризе подносимо, свакако нисмо остали нетакнути. Навешћу само један пример колико је утицала ова криза на наш српски народ у Аустралији, а он се садржи у великом броју, на десетине породица, наших верника који напуштају Аустралију и одлазе у Србију. Повратна миграција према отаџбини је сигурно за многе позитивна вест, али и јасан сигнал колико нас тренутна криза погађа. Ми нисмо народ који се лако може ставити у окове, а рестриктивне мере које су на снази у Сиднеју и поготово Мелбурну већ задњих годину и по дана су многе Аустралијанце приморале да се селе у унутрашњост, дакле, у рурална места – на фарме у својој потрази за слободом, а наш народ ка старом крају, где сматра да ће му у сваком случају бити боље, или да ће барем лакше подносити невоље. *Многе је зачудила ваша изјава да је ова пандемија заправо велики благослов? – Постоји у хришћанском животу много парадокса, тако и парадокс да нам невоље могу бити благослов. Свети апостол Павле, када говори о парадоксу Крста, каже да је он за Јевреје сабластан а за логику Јелинску лудост (1Кор. 1, 23), а опет, сила Божја нама (хришћанима) који се спасавамо! (1 Кор. 1, 18). Дакле, Голгота – крсно страдање, тешка, и за ондашњи свет најсрамнија смрт, отворила је пут победи, слави и спасењу – која се задобија у Васкрсењу. Тако у хришћанском животу страдања и кризе постају, када се према њима јеванђељски одредимо – благослов, јер нас покрећу ка дубљем размишљању о смислу живота, преиспитивању себе, вредности иза којих стојимо, које нас враћају Богу и себи. Тако и сама корона, поред свих изазова и страдања која носи са собом, у исто време нам се пружа као прилика за обнову нашег духовног живота, живота у Христу. Косовски завет *Питање судбина Косова уједињује и Српску цркву, али и народ. Чини се да то ипак није довољно? – Косово јесте наше грдно судилиште… Али, у исто време и наш пут повратка исконском себи. Косово је много више и дубље питање него што је географија, територија… оно је план и програм српског народа. Упознавањем са Косовом, са његовим заветом, ће бити пресудно за нас као народ, ма где живели, а с тим у вези и са његовим очувањем. Повратак вери *Патријарх српски Порфирије сваку своју беседу започиње позивом на јединство. Зашто је оно битно? – Јединство нашег народа се једино може остварити и очувати повратком вери, а то значи повратку изворном начелу јединства – Богу, његовој благодати која чини многе једним. Треба да престанемо да се “партијски” посматрамо и делимо. Потребно је, као што је недавно Свјатјеши патријарх српски, говорећи о нашем дубинском идентитету, рекао да се сетимо да нам је “име Хришћанин, а презиме Православни”! Када почнемо једне друге доживљавати као најрођенију браћу и сестре, као децу једног истог духовног родоначелника Светога Саве, онда ће бити много боље. Омладину треба васпитавати да воле своје јуначке претке, витезове и војводе, своју историју, али управо кроз ову призму своје православне вере и њених вредности. То је кључ и решење за многе наше грешке и спотицања. “Тешко против бодила праћати се” *Завршили сте Цетињску богословију. Како гледате на актуелну ситуацију у Црној Гори, посебно када је реч о односу према СПЦ? – Сматрам да и поред вишедеценијских напора од стране режимских структура у Црној Гори да вештачким путем поларизују народ, Бог је опет и опет показао да је “тешко против бодила праћати се” (Дела Ап. 9, 5). Дакле, борба против Српске православне цркве у Црној Гори се показала као борба против народне душе, против бића његовог. То се јасно пројавило у најчудеснијем догађају у последњем времену у православљу, а то су литије или духовни устанак народа који је предводио блаженопочивши митрополит Амфилохије са браћом архијерејима и својим свештенством и монаштвом. Вековна духовна сетва, поготово задњих неколико деценија под патронатом митрополита Амфилохија је уродила великим плодом. Зна се где је и ко је Црква у Црној Гори. Ако политика не жели да препозна, препознаје народ. Мислим да ће нови митрополит, Његово високопреосвештенство Јоаникије, успети да настави и својим радом допринесе унапређењу духовних тековина рада свога великог претходника. Кроз духовно буђење долази до дубље самосвести о томе ко смо и шта смо, шта је највредније и зашто се вреди жртвовати. *Како памтите тај период живота у Богословији? Предавали су вам многи данашњи архијереји, а све под будним оком митрополита Амфилохија. Можете ли са нашим читаоцима да поделите неку лепу причу везану за њега или тај део школовања? – Бити на Цетињу деведесетих година није било лако. Богословија након дужег времена је поново васпостављена, а рат се тек завршио. Међутим, у исто време, наше генерације богослова су имале велики благослов самих светиња, као и професорског кадра који је у то време предавао на Цетињу. Памтим из тога времена храброст и исповедништво митрополита Амфилохија, као и садашњег митрополита Јоаникија, посебно у времену одржавања литија на Цетињу поводом празника Светог Петра Цетињског. Тада није било лако проћи дискретно градом као богослов, а камоли свечаном литијом. Током литије, нарочито централним корзоом где су били распоређени ресторани и кафићи, наилазили би на разне провокације, вређања, пуштања гласне музике и друге непријатности. Митрополит Амфилохије би крстом благосиљао хулитеље, а громким гласом позивао нас богослове да певамо славословни псалам “Славите Господа, јер је добар; јер је довека милост његова” (Пс 135, 1). Чини ми се да смо тада били спремни да живот положимо за Христа, пре свега због храбрости и примера који смо пред собом видели у личности Митрополита Амфилохија. Расадник светосаваца *У марту ове године је свечано постављен крст на куполи Колеџа “Светог Саве”. Колико је ова школа битна за српску заједницу у Аустралији? – Колеџ “Свети Сава” је много више од приватне дневне школе Српске цркве на Петом континенту. Колеџ “Светога Саве” је замишљен као ново поглавље у раду и животу наше заједнице на овим просторима. Битан је пре свега што у средишту своме има као жилу куцавицу свети храм, што школски дан започиње молитвом, мирисом тамјана, целивањем иконе и благословом свештеника. Колеџ је затим важан и битан зато што деца која га похађају неће бити изложена разним изопаченим учењима која су, нажалост, продрла у учионице многих школа, и авај, што је најтрагичније, у многа чиста и неискварена срца деце. Битан је што ће се деца упоредо са академским знањем васпитавати и узрастати у светотајинском и световрлинском животу, што ће ходити путем који води у живот. Битна је ова школа јер ће постати расадник светосаваца, будућих интелектуалаца који ће имати православље као своју врховну вредност. Битна је и због великог доприноса у очувању нашег језика и културе. Исто тако је битна ова школа јер је отворена за све који желе да се васпитавају на православним начелима. Битан је колеџ и из тога разлога што ће бити наш највећи допринос ширем аустралијском друштву. У плану је проширење школе, односно, изградња средње школе. Постоје одређени изазови, али верујемо да ћемо успети да ово остваримо уз Божју помоћ и подршку народа. Рођен у дијаспори *Један сте од ретких владика рођених у дијаспори. Да ли је та чињеница предност или мана када је реч о раду у епархијама које су далеко од отаџбине? – Духовна њива наше дијаспоре је у много чему другачија од оне у матици по својој структури и садржају. Она се непрестано мења, а често може да буде трусна, те изискује додатног стрпљења и такта у приступу решавања проблема и изазова са којима се често суочавамо као архијереји. Сигуран сам да познавање менталитета, политичких прилика, историјског контекста кретања нашег народа на одређеном подручју (поготову дијаспоре), познавање свештенства, као и језика (у случају Аустралије српског и енглеског), јесте велика предност за службу архијереја. Међутим, треба имати на уму да је наше кретање на земљи увек крсто-васкрсног карактера, те увек можемо очекивати потешкоће, али их христовским путем треба решавати. Не губимо веру и наду *Који су изазови са којима се суочавате и на шта вам се верници највише жале? – Тренутно смо сви под истим притиском искушења везаним за кризу короне. Многи су смућени, оптерећени и забринути због оног што се дешава, самом атмосфером која влада. Важно је да не дозволимо да нас она подели и отуђи једне од других. Треба да разумемо, а и да носимо по светом апостолу Павлу слабости једни других (Гал. 6, 2). Оно што је најважније јесте да се обраћамо Богу покајничким вапајем а да никада не губимо веру и наду. Верујемо да ће Бог дати да и ова невоља прође у своје време. Разни су изазови и са децом, са породицом, али морамо се борити, не тражити само људска решења, већ да се пружамо у молитви Богу Који је кадар све наше немоћи и бриге преузети на Себе, а нас саме растеретити и обновити (Мт. 11, 29). Духовно чедо владике Милутина *Духовно сте чедо владике Милутина који је преминуо од последица ковида? – Важан догађај, уједно и потресан за мене, био је одлазак на гроб драгог ми духовног оца владике Милутина. Прошло је више од годину дана од како се упокојио, а да нисам имао могућности да се некако опростим са њим, да му будем на опелу, на гробу. Нема довољно простора у овом интервјуу да сместим све утиске у вези са овим догађајем, као и за оне о посети ваљевском крају. О томе можда неком другом приликом… Порука са Сабора *Присуствовали сте пролећном заседању Сабора СПЦ. Које су оне кључне поруке које сте пренели верницима у вашој епархији? – Присуство архијереја на Светом архијерејском Сабору помесне му Цркве није само ствар канонског поретка, већ пре свега благодатно-педесетнички догађај и искуство. Када се епископи сабирају на Сабору, они то не чине као индивидуе, већ као они који собом представљају – оприсутњују своју локалну Цркву (епархију), дакле, своје свештенство и верни народ. У склопу дискусије о разним темама које су од општег значаја за живот наше помесне Цркве, архијереји подносе и извештаје о локалним приликама, раду и мисији Цркве на подручју повереним их епархија. Поред саопштења са заседања Светога архирејског Сабора Српске православне цркве, који је свима доступан преко црквених гласила, а који углавном излаже све оне главне одлуке и поруке које се тичу живота и рада наше помесне Цркве, порука коју сам пренео своме свештенству и верном народу, намерно кажем порука, јер сматрам да она заправо сабира у себи све поруке понаособ, гласи: као народ Светога Саве у времену великих изазова и тектонских друштвених промена дужни смо да се чврсто и непоколебљиво држимо Богочовека Христа, а то значи наше Свете православне вере. На тај начин ћемо очувати и све оно што нас као народ краси и оплемењује, а исто тако ћемо имати снаге и мудрости да одолимо свим искушењима са којима се суочавамо. Пројекат свих нас *С поносом наводите да је Колеџ “Светог Саве” успех целе српске заједнице? Колико је тешко очувати то јединство, посебно када је реч о младима? – Када сам говорио о успеху целе заједнице по питању колеџа, жеља ми је била да акцентујем да пројекат колеџа не сме да се локализује, да се подреди једном граду или држави. То је пројекат свих нас Срба на овом континенту. С тим у вези, отварање ове школе, њен напредак и очување јесте успех свих нас, радост свих нас, понос свих нас, а у исто време и обавеза и дужност да се сви укључимо и помогнемо овом пројекту не само да заживи, већ и да се одржи. Ретке су етничке заједнице у аустралијском мултикултуралном друштву које имају своју сопствену школу, актредитовану и признату унутар система образовања ове земље. *Да ли су у плану још неки пројекти којима би се унапредио живот српске заједнице у Аустралији и Новом Зеланду? – Сматрам да је упоредо са изградњом прве српске школе (ако Бог да и школа у другим градовима Аустралије), као и обновом наших манастира, дошло време да наша Црква има своју Епископију, институцију која би била симбол јединства наше Цркве и народа на овом континенту. Она би требала да се подигне на имању наше Митрополије недалеко од Колеџа Светога Саве. То би био додатни сигнал и друштву у коме живимо да смо зрела и организована заједница. Она треба да буде огледало наше заједнице. Скромна, али функционална, са свим пратећим садржајем за рад Митрополије и њених централних тела. Дом у коме би епископ као домаћин могао да дочекује своје свештенство, монаштво и верни народ, као и гостујуће великодостојнике и званице. Извор: Vesti-online.com
  9. Наша Света црква данас прославља Преподобног Пимена Великог а ми смо имали част да у нашем Храму Христовог Васкрсења богослужи Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански господин Фотије. На Светој архијерејској литургији саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Мирко Николић, архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Драган Пејчић, парох бијељински; протојереј Раде Танацковић и јереј Бранислав Пејчић; пароси станарски и епархијски ђакон Немања Спасојевић. ''Сила капитализма руши без милости све пред собом, али наравно тако неће бити у вечности. Сила земљска ће бити заустављена. Али оно што неће бити заустављено то су свети Божји људи. То је истина Цркве. То је Божја истина. То су вечни идеали. Чистота, доброта, милосрђа и других хришћанских врлина. У том крстоваскрсном косовском идеалу је живео српски народ кроз историју, '' рекао је у својој бесједи Епископ Фотије. Епископ Фотије је након бесједе одликовао чином протонамјесника јереја Бранислава Пејчића. Општина Станари данас обиљежава и Дан општине. Након Свете литургије коју је служио Владика Фотије и литије коју је предводио, освештан је темељ Светосавског парохијског дома. Кум темеља Светосавског парохијског дома је начелник општине Станари Радојица Ћелић. Потом је одржана свечана сједница Скупштине општине Станари, локалне заједнице оформљене прије седам година одлуком Народне скупштине Републике Српске и вољом становништва. У присуству бројних гостију на свечаној сједници уручене су награде заслужним појединцима. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски
  11. У недељу 25. јула 2021. године, на празник Чудотворне иконе Богородице Тројеручице а поводом обележавања 81. годишњице освећења храма Светог Георгија у Бору, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у борској цркви. На светој служби уз Епископа су слижили протојереји-ставрофори Лука Јовић, Петар Поповић, Славко Јоцић, Нико Туфегџић, Душан Ћирић, протојереји Ратко Тобић и Саша Степановић, протонамесници Радоје Мијовић и Самоило Шергић, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Звучни запис беседе По завршетку Литургије старешина борског храма протонамесник Радоје Мијовић уручио је дарове Епископу тимочком и бившим борским паросима који су овом приликом саслуживали Епископу. Владика Иларион је у својој беседи пожелео свима молитвену помоћ Пресвете Богородице Тројеручице и Њену заштиту од сваког искушења и зла. Да бисмо то завредили, владика напомиње да је потребно да имамо чврсту и непоколебљиву веру удружену са покајањем које мора бити и на личном и на колективном нивоу. Господ неће оставити народ свој без потврде свог присуства. Он неће оставити ниједну душу која вапи за спасењем без Царства небеског, закључио је Преосвећени Епископ и заблагодарио свима на лепом молитвеном сабрању и добијеним даровима. Извор: Епархија тимочка / Радио Светигора
  12. Налазимо се у претпразничним данима када је потребно молитви посветити више времена него обично. Одлика великих празника јесу дани претпразништва и попразништва кроз које богослужбено и у унутарњем смислу припремамо себе за велики празник из домостроја нашега спасења, а у овом случају за празник Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа. Време прослављања великих празника који нам предстоје потребује нашу будност и спремност да васцелим својим бићем учествујемо у њима, најпре учествујући у светим богослужењима, али и трудећи се да умножимо своје личне молитве и добра дела. Будући да су наше емисије усмерене ка конкретној мисији која свој темељ и круну налазе у Светотајинском животу Цркве, вођеним хришћанским етосом и саображавајући ток наших емисија са богослужбеним животом, одлучили смо да у току празничних дана у јануару месецу изоставимо емисије средом од 20ч, указујући тако да су у овом периоду саборна и лична молитва изнад сваке приче. Емисије средом од 20ч биће настављене 3. фебруара 2021. године. Поштовани гледаоци, празнични дани који су пред нама подразумевају да наша прича утихне како бисмо погружени у молитви целим бићем узнели славу Оваплоћеном Логосу Господу нашем Исусу Христу. Вођени речима Херувимске песме да "сваку животну бригу оставимо", оставимо и ми на тренутак сваку причу и људско умовање, и у молитвеној радости и расположењу величајмо Господа нашег, речима ангелске песме: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк. 2, 14) У претпразничној радости, редакција емисије "Живе речи интервјуи"
  13. ,,Након мог повратка из КБЦ-а, гдје сам причестио пацијента, око 6:30 часова обишао сам свој град и видио јаке полицијске снаге које су већ биле блокирале Блажов мост, што сам и фотографисао. Осјетио сам да не слути на добро. Звучни запис разговора У седам часова сам у подгоричком Саборном храму служио Свету литургију. Када сам у току службе, из олтара, видио да се на светом богослужењу сабрао повећи број вјерника осјетио сам да се нешто велико дешава. Убрзо је дошао Владика Јоаникије са свештеницима са сјевера. Помоливши се Богу, позвао сам вјернике да кренемо у литију до Немањиног града, јер смо сви схватили да је куцнуо одсудни час и да не можемо мирно посматрати шта ће се десети са нашим храмовима, јер овдје није била нападнута само имовина наше Цркве, већ и њен континуитет осмовјековног присуства на овим мученичким просторима. Када смо дошли до Блажовог моста, полиција нам није дозволила да прођемо“, овим ријечима је свештеник Предраг Шћепановић за Радио Светигору почео своје сјећање на тај дана 26. децембра 2019. у којем су, по ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија ,,у Скупштини Црне Горе умрли правда и право”. Отац Предраг подсјећа и да се Митрополит Амфилохије, након што је упутио ујутру пастирску поруку поред ћивота Светог Петра Цетињског, око 16 часова срео са тадашњим премијером Душком Марковићем, након чега се обратио вјерницима. ,,Наш Митрополит је и тада, тог 26. децембра, својом мудром изјавом спасио грађански мир у Црној Гори јер је у тих само неколико сати читава Црна Гора је већ била у полицијској блокади. Само једна Митрополитова ријеч могла је све да претвори у много ружан сценарио. Међу нама на мосту је било и неких момака са капуљачама који су очигледно имали прљаве намјере, инструисани од разних служби да изазову немире. То је био један од најтежих дана у мом животу. Сви смо знали да морамо остати и опстати на том мосту слободе“, присјећа се отац Предраг. Ако Бог да, после годину дана тешке борбе, и не само годину него и пет година, сјутрашњим изгласавањем Закона у Скупштини Црне Горе биће заокружена правда јер је овдје, у срцу Европе, без суда и пресуде убијен православни Митрополит Јоаникије и сто двадесет свештеника, да им се још увијек не зна ни гроба ни мрамора, а Цркви, кроз процес експропријације, одузета огромна имовина тако да се полако враћа земаљска правда, каже протојереј Предраг. Свештеник Шћепановић је замолио и апеловао и на оне, који не мисле као ми, да поштују здравствене мјере и да се не окупљају у знак протеста. ,,Храмови у Црној Гори немају точкове. Нико нам неће однијети храмове, они ће остати као духовно благо Црне Горе. Али, исто тако, не можемо брисати Светосавско предање и име Светосавско јер је Свети Сава управо у граду Подгорици основао Епископску столицу. Стога позивамо све оне који другачије мисле на историјску расправу, гдје ће донијети документа, ако их имају и ако постоје, и да схвате да ми само бранимо своје и да ништа туђе нећемо. И не бојте се, наши ће храмови свакако остати у Црној Гори“, поручује подгорички парох Предраг Шћепановић. Отац Предраг је пожелио успјех премијеру Здравку Кривокапићу, новој Влади и свима који ће сјутра у Скупштини Црне Горе гласати за повраћај достојанства, имена и идентитета вјековне Митрополије црногорско-приморске, која је двјеста педесет година старија од самог помена имена Црна Гора и која је кичмена мождина ове државе. ,, Дај Боже да се, у овом секуларном окружењу, поштује одвојеност Цркве од државе, да се на партијским конгресима не формирају Цркве и да се држава бави спољашњим стварима, а Црква оним што је унутрашње, душом овога народа“, каже отац Предраг Шћепановић, помоливши се да нам се више никада не догоди 27. децембар 2019. године, дан када су по ријечима нашег блаженопочившег духовног оца Митрополита Амфилохија у црногорској Скупштини умрли правда и право. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. На средишњим страницама јулско-августовског 374. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Петком Луковић, катихетом Прве београдске гимназије. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Петка Луковић: Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега! О значају исихазма и односу тиховања и мисије Цркве; о начину превазилажења анти-исихастичких исушења, као и о породици као домаћој цркви, разговарамо са Петком Луковић, катихетом Прве београдске Гимназије. *На самом почетку нашег разговора који ће бити саображен са темом овог броја, упознајте нас са ликом и делом Светог Григорија Паламе, као и са његовим доприносом на пољу исихазма? Свети Григорије Палама је један од представника епохе византијског богословља. Живио је у првој половини 14. вијека. Као син сенатора на двору цара Андроника 2. Палеолога, имао је прилику да стекне одлично класично и хришћанско образовање. Међутим, између сјајне свјетске каријере и монашког живота, бира монаштво, у чему ће га слиједити и његова два брата, двије сестре и мајка удовица. Иако је изабрао пут чисте молитве и тиховања, живот светог Григорија, притом и не толико дуг, свега 63 године, није протекао баш мирно. У напору да одбрани не само исихију (тиховање), већ и богословско наслеђе по питању суштине и енергије Божије, Палама доживљава да буде третиран као јеретик у сопственој Цркви. Ипак, доживио је и да се такве осуде оповргну. Истина је убрзо изашла на видјело. Тако и настаје опус овог светитеља, борбом за истину вјере. Његови списи, омилије и писма су догматско-полемичког и морално-аскетског садржаја. Он постаје највећи теолог и теоретичар исихазма (који је потекао још од Светог Симеона Новог Богослова), али је дошао у конфротацију са мишљењем савременикâ Светог Григорија, прије свих са Варлаамом Калабријским. Дакле, говоримо о једном подвижнику, теологу, епископу, о једном светитељу који је врло брзо, након само 9. година од свог представљена, био канонизован за свеца. *У чему је сагледан исихазам и да ли он је својствен само монасима? Исихазам свакако није својствен само монасима. То потврђује и намјера монаха исихаста који су још у јеку те молитвене традиције, у Солуну, створили кружок који се старао да прошири свој утицај и на интелектуалну елиту. Исихазам је подвижнички начин хришћанског живота, који се проводи у тиховању (исихији) уз непрестану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас“. Ову аскетску традицију одликује опитни или доживљајни карактер богопознања. То значи да постоји могућност да видимо, познамо и општимо са Богом, а да то није искључиво путем интелектуалног сазнања, емоција или чула. Исихазам је пут до таквог познања. Онако како су Христови ученици видјели Бога на гори Тавору, како је Павле на путу за Емаус, како су виђене све старозавјетне и новозавјетне теофаније, и ми данас можемо созерцавати ту исту теофанију, свјетлост, ту енергију Божију, кроз исихију. Говоримо о нествореној свјетлости која долази од нествореног Бога, о Божијој оприсутњеној енергији овдје у свијету. Бранећи исихију, Палама брани могућност непосредног општења са Богом и истинско обожење. *Често се каже да живимо у анти-исихастичном времену. Да потреба за аскезом постоји, видимо из тренутне ситуације у којој се налази човјек и сва природа. Свједоци смо једне експлоатације како човјека, тако и остале творевине. Нажалост, тек кад једно друштво погоди нека пошаст, била то болест или рат или нека друга друштвена, економска или политичка, на крају духовна криза, од које можда све и почиње, онда немамо куд него да се лијечимо и поправљамо. Потреба за аскезом долази онда када се човјеково тијело презасити одређеним стварима, а душа остане неухрањена. Човјек постаје уморан и немоћан, осјећа се лоше, док се кроз аскезу добија супротан ефекат, ефекат лакоће, слободе и мира, како душевног, тако и тјелесног. Често слушамо крилатицу: „У здравом тијелу и здрав дух“. Како уопште покренути своје тијело ако је душа уморна и болесна? Одакле онда воља и сила да се то тијело покрене и оздрави? Шта чему претходи. Зар неком (по)кретању (нпр. тренирању у теретани) не претходи мисао и одлука о тој радњи? Ако бисмо овај мото обогатили неком исихастичком кованицом то би, чини ми се, био онда један заиста продуктиван савјет. За Светог Григорија, философија ипак остаје инфериорна у односу на теологију кад је у питању богопознање. Хоће рећи да се Бог не може срести само путем философије, она може веома послужити на том путу, али до обожења нас ипак води благодат. Ту благодат можемо задобити управо исихастичким начином живота, како би задобили „духовне очи“, што не искључује и остале хришћанске праксе, али сада смо посветили пажњу једној од њих, коју не би било лоше испробати. *Према сведочанству преподобног Порфирија Кавсокаливита, безмолвије је постојани темељ мисије Цркве. У овом духу реците нам нешто о односу мисије и исихије (тиховања)? Монаси који су свој живот посветили молитви, свакако представљају постојан темељ мисије Цркве и често се у њих надамо, да ћемо управо њиховим молитвама бити удостојени Божије милости. Још као дијете, често сам одлазила са својим сестрама у женски манастир гдје је наша тетка игуманија. Тада сам схватила да се много тога може примијенити и код нас у кући, или да се већ примијењује, будући да нам је отац свештеник. Мислим да, угледајући се на манастирски поредак битно утичемо на квалитет живота. Није ријеч само о молитви. Живот монаха је и те како дјелатан, активан и динамичан, радостан, весео. Све то се и нама нуди да практикујемо у својим свакодневицама. *Будући да сте вероучитељ лепа је прилика да са нама поделите Ваш опит вероучитељске службе која је истовремено вид катихезе, али и вид молитве и служења Богу? Вјероучитељски позив јесте позив на службу Богу, на објаву Јеванђеља – увијек актуелне новости о томе да је смрт побијеђена, да је Христос дошао. То за нас звучи тако једноставно и јасно, али у учионицама, које по једном њемачко-америчком теологу представљају својеврсне теолошке лабораторије, дешава се једна ерупција питања и одговора. То су често најзанимљивија питања дјеце и младих код којих још увијек постоји оно философско чуђење, које буди и рађа савремено богословље. Опит ове службе је потврда животворности и актуелности Јеванђеља. Такође, поред школе имам и службу код куће, са својом сасвим малом дјецом која ме увијек враћају на она прва и основна питања. Док је год дјеце нећемо престати да се бавимо оним питањима од суштинског значаја. *Одрасли сте и васпитани у свештеничкој породици, шта за Вас значи домаћа црква, и који су то сегменти Вашег духовног и телесног одрастања који ће увек бити урезани у Вашем срцу? Домаћа црква за мене значи наставак заједничарења са Христом, а посвећеност дјеце Богу и Цркви, а не себи, то је нешто што карактерише моје родитеље. Они су нас (своје петоро дјеце) од најранијих дана учили да најприје волимо Бога, па тек онда њих и све остале. То је сигуран кључ мира и слободе, а поготово љубави. Ако заиста волимо Бога, неће нам бити тешко да волимо ближњега. А ако волимо ту конкретну личност, Бога и ближњега, неће нам бити тешко да превазиђемо своје слабости, и сила те пожртвоване љубави ће као магнет привући свако друго добро. *За крај нашег надахнутог и поучног разговора, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Васкрсли Христос је међу нама! Нека нам ништа не буде прече од Њега. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 29-31)
  16. БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета. Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину. Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. "Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић. Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама. Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. "Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић. Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе. Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада. Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено. Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице. Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута WWW.RTV.RS Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар...
  17. БЕОГРАД - Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар Младен Шарчевић поручио је да предмет верска настава у основним и средњим школама и даље има статус обавезног изборног предмета. Министарство просвете је донело Стручно упутство о формирању одељења и група и о начину финансирања у основним и средњим школама за школску 2020/21. годину. Како се наводи у саопштењу, то упутство не уводи нове мере рационализације за формирање одељења и група, већ садржи прецизнија објашњења на који начин школе могу да формирају та одељења и групе тако да то буде у складу са законом и правилницима који се односе на финансирање рада основних и средњих школа. "Верска настава у основним и средњим школама је део наших системских решења која нећемо мењати и овај предмет и даље има статус обавезног изборног предмета за ученике који се за исти определе", нагласио је министар Шарчевић. Према његовим речима, верску наставу ученици радо бирају сваке године и није утврђено осипање броја ученика у претходним годинама. Свака школа ће се за формирање група верске наставе обраћати надлежној школској управи, наводи министар и додаје да ће се у свакој ситуацији водити рачуна о томе да се одобри потребан број група верске наставе тако да се осигура квалитет реализације. "Водиће се рачуна и о томе да ученици у издвојеним одељењима, без обзира на број могу имати верску наставу у објекту где се школују", наводи Шарчевић. Поручује да све верске заједнице са Министарством одржавају најбоље могуће односе у развоју програма наставе и у стварању услова за наставнике верске наставе. Када је у питању Правилник о формирању одељења и група, како наводи Шарчевић, годинама је исти и ништа се није мењало у методологији рада. Министарство саопштава и да је министар Шарчевић обећао патријарху Иринеју да ће се изменама закона образовања и васпитања као што је планирано у наредних шест месеци променити статус вероучитеља и да ће се запошљавати на неодређено. Обим њихових активности се, како се додаје, увођењем једносменског омогућеног рада, проширио на многе радионице. Министарство просвете: Верска настава неће бити укинута WWW.RTV.RS Стручно упутство за формирање одељења и група изборних предмета не доводи до укидања верске наставе, саопштило је данас Министарство просвете, а ресорни министар... View full Странице
  18. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру преподобног Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је, говорећи о недавном рушењу конака манастира Светог Василија Острошког на Бриској годи код Улциња,рекао да присуствујемо наставку рушења светиња које су кроз историју рушили окупатори. “Не би смјело да се настави то рушење, неће дати Бог. Овдје је Црква Божја кроз вјекове, она обнавља непрекидно, обнавља људске душе, препорађа памћењем на Исуса Христа, Сина Божијега”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Владика је рекао да је у улцињском крају саграђено преко 5000 великих зграда, хотела, међу којима и хотели криминалаца – без икаквих дозвола. “Десетине џамија је подигнуто. И нека је подигнуто. Боље је градити, него ли рушити. Међутим, једино што се руши јесу црквене зграде. Просто је то невјероватна прича”, рекао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве
  20. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка
  21. Преносимо беседу протојереја ставрофора Милорада Лончара, произнету у цркви Свете Тројице у Бранзвику, у Митрополији аустралијско-новозеландској, на Благовести 2020. године, а објављену на интернет страници ове митрополије, као и на Јутјуб каналу - страница Св. Тројица Бранзвик. Звучни запис беседе Прота Милорад у својој надахнутој беседи поручује: "Ово је чудно време, време које нас је затекло, збунило, разочарало, уплашило, помало обезглавило и значајно нам променило живот. Ово је време када смо принуђени да остајемо кући. Време када се десило оно што се никад у историји Цркве није десило. Наиме, ово је време када смо стављени у позицију да ми, који предводимо црквени, духовни и богослужбени живот, морамо да молимо народ да у свему томе не учествује. То је парадокс своје врсте. Литургија као круна нашега богослужења, која је принос, који се приноси од свих и за све, која освећује све и истински сједињује човека са Богом, служи се без верних. Храмови наши морају да буду затворени. Врата духовне болнице за људе у ово време нису отворена. Све смо ми то мирно примили, јер смо изложени нападу невидљивог непријатеља званог вирус. Сведоци смо тога да су странице друштвених мрежа за комуникацију преплављене разним информацијама о томе зашто се ове све дешава, како се дешава, од кога долази, ко стоји иза тога итд. Износе се многе теорије завере о томе да је то све организовано да би се срушила економија, припремио народ за тоталну контролу од стране оних који управљају светом, да би се десило ово или оно. Ми нисмо у ситуацији да тврдимо једно или друго. Нисмо стручни ни компетентни да се тиме бавимо нити поседујемо чињенице на основу којих бисмо могли стати на страну једних или других заступника ових теорија. Оно што са сигурношћу можемо да кажемо јесте чињеница да нас је наша држава, а видимо да су и у другим државама заузели сличне или исте ставове, оставила по страни, уврстивши нас у службе без којих се може. Ми свакако поштујемо одлуку државе и није нам циљ да посебно критикујемо, али смо слободни да поставимо питање својој држави о томе. Лагано, ненаметљиво, један мали несташни вирус, који бира оне које жели да поведе са собом, ушао је међу нас и преусмерио нам живот. Ми, који смо васпитани у духу Цркве, знамо да је ђаво, иако побеђен, још увек присутан и да свакодневно нуди нове идеје. Један не мора да верује у теорију завере, али нема сумње да се на примеру овога што се дешава веома јасно види ђаволски посао. Само је ђаво могао да смисли овакво зло са којим се цео свет бори и које прети колапсу светске економије, начина живота и будућности. Оно што је добро у овој невољи, а Бог сваку невољу искористи на неко добро, јесте да се породицама пружила прилика да се друже, да обедују заједно, да се моле заједно, да разговарају, да наглас размишљају о значају слободе, која нам је тренутно ускраћена. Најважније је да се молимо Богу код своје куће усрдније него што смо то до сада чинили. Да забрану доласка на Литургију прихватимо са смерношћу и трпљењем, поучени примером Пресвете Богородице, коју данас славимо. Литургија, која се служи у свим нашим храмовима, приноси се за све, и за вас који сте код куће и неће Бог оставити народ свој зато што је наступила ова пауза за заједничку молитву. Нека се не плаши срце ваше, јер ни једно зло није трајало до века. Сетимо се нашега владике Његоша, који је написао: „Страх животу често образ каља, јунаштво је цар зла свакојега“. Треба бринути о себи и својој безбедности, али треба, такође, разумети да се ништа не дешава без воље Божије. Не треба нико да очајава зато што не може да дође на богослужење, јер Бог нам неће замерити због не доласка у храм, у овим условима, али ће нам зато свима помоћи, ако му се будемо молили, да оснажимо и да схватимо колико нам стварно значи заједништво у Светој Тројици, Богу Оцу, Богу Сину и Богу Духу Светоме. Молите се Мајци Божијој, којој тако често певамо: Пресвјатаја Богородице спаси нас!, да нас спасе и помилује; њој, „која је родила Избавитеља заробљених“, да нас избави из заробљеништва страха и ограничења сваке врсте. Молите се Богородици, која је на данашњи дан, пре два миленијума, изрекла оно судбоносно: „Ево слушкиње Господње“, да нас научи смирењу и извршењу воље Божије, јер је у смирености и послушности истинска снага свакога од нас, снага која сваки страх и сваку болест побеђује. И, на крају, помолимо се Мајци Божијој молитвом коју је написао свети Јустин ћелијски: „Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, (Пресвета) водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин". Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  22. „Узимајући у обзир извештај заменице министра здравља Републике Белорусије Елене Богдан о епидемиолошкој ситуацији и тренутном стању у нашој земљи, Епархијски савет је једногласно одлучио да тренутно нема разлога за затварање цркава и обустављање богослужења“, пише у у посланици Његово Високопреосвештенство митрополит мински Павле после састанка са архијерејским намесницима Минске епархије Белоруске Цркве и с признатим стручњаком Министарства здравља у четвртак, 2. априла 2020. године. Истовремено, Савет поново подсећа све који присуствују службама да се строго придржавају здравствених мера које препоручује Министарство здравља, „а да се при томе не противречи Светом писму и предању Православне Цркве“. Оне који се причешћују не треба брисати убрусом, они не треба да целивају путир, док непричесници треба да пију запивку из чашица за једнократну употребу или приме само нафору, као што се то иначе ради. Помазивање верника уљем током бденија требало би да се врши само уочи великих празника, док ће се у суботу увече и на бденијама за остале празнике помазивање заменити заједничким благословом свих верника у цркви. Сви верници су позвани да буду посебно пажљиви према свом здрављу и здрављу других. Ако је неко болестан или живи са неким ко показује симптоме, мора се уздржати од одласка у цркву и одмах контактирати лекара. Уз то, почевши од суботе, 4. априла, па до краја епидемије, све цркве у Минској епархији звониће звона у 9:00, 12:00, 15:00 и 18:00 у трајању од 10 минута. Верници су позвани да узносе посебне молитве за Божју милост и престанак епидемије током звоњања звона. Текст посебних прозби и молитава разаслаће се свештенству и верницима, који су такође позвани да се моле за све медицинске раднике који су изложени ризику док служе другима. Најзад, у својим проповедима свештенство треба да људима објасни да нас све муке и болести данашњице подсећају на сличне историјске догађаје у Старом и Новом завету и имају везе са грешним животом човека. Из овог разлога, народ треба позивати да се каје и измени свој грешн начин живота. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика). Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику. Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља. Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних. Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика). Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику. Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља. Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних. Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  25. Светски савет Цркава је интервјуисао архиепископа тиранског и све Албаније, који је казивао о тренутној ситуацији и пандемији вируса корона. Такође је говорио о начину на који се Цркве у Албанији и широм света прилагођавају ситуацији. Блажењејши је нагласио: „Цркве могу наглашавати нашу дужност да остајемо код куће, а истовремено да се ослободимо страха и паничења. Морамо пронаћи начине да директно или индиректно помогнемо болеснима док се припремамо за Васкрс и отворимо своје срце за светлост наде.“ Архиепископ Анастасије се осврнуо на начин на који се Албанска Црква бори против ширењем вируса. Нагласио је: „Обраћали смо се свом народу (12. марта и 17. марта 2020.) инсистирајући на томе да морамо избећи панику, депресију и очајање. Најавили смо да отказујемо сва богослужења у нашим црквама и саветовали смо да народ избегава традиционалне загрљаје, целивање светих предмета у цркви, љубљење руку и било какав физички контакт. Сваке недеље, као и на велике празнике, служимо Божанску литургију у капели Синодског центра са затвореним вратима. Саветовали смо нежније, старије и децу да остану код куће неко време. Цркве ће остати отворене током дана за личну молитву.“ Штавише, додао је: „Морамо нагласити нашу обавезу да останемо код куће у складу са директивама владе и здравствених власти. Морамо престати с путовањима и дружењима. Настојимо да ове мере не воде личној изолацији. Напротив, јачамо једни друге бодрењем, молитвом, речима, обичним делима, ћутањем пуним пажње и наклоности; посебно према онима који су изложени већем ризику.“ Блажењејши је говорио о земљама које су забраниле окупљања људи и рекао да су верници имали прилику да гледају службе на Телевизији Цркава, које имају одговарајућа технолошка средства. Додао је да ће се часови недељне школе емитовати на друштвеној мрежи. Најзад, рекао је: „Како смо у току припреме за Васкрс, морамо повећати своје поверење у Његову присутност и у чињеницу да нас неће напустити током нашег искушавања. Ове године нећемо моћи да преносимо пасхалну светлост са свеће на свећу - као што је обичај православних Цркава. Зато, преносимо из срца у срце светлост наде и неполебивост у вери у нашег Васкрслог Господа.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...