Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'украјини'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал
  2. Извор: Правблог Ср Телеграм канал Обрада текста: Радио Слово љубве Епископ Герасим: Интервју о ситуацији у Украјини - WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању... 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал View full Странице
  3. „Шта год да је проблем између Украјине, односно колективног Запада и Русије, нико нема право да увлачи Цркву у то, нити било коју другу верску заједницу“, поручио је Епископ бачки г. др Иринеј у интервју у емисији „Релативизација”, ауторке Љиљане Смајловић, која је снимљена у продукцији медијске установе РТ Балкан, известила је Информативна служба Епархије бачке. Коментар Владике Иринеја поводом отимања Кијевско-Печерске Лавре Владика је говорио о улози Запада у давању аутокефалности УПЦ и, између осталог, објаснио зашто је престао да верује да је Запад свет слободе и због чега СПЦ не шири ничију пропаганду - па ни пропаганду сопствене државе. ЛИНК интервјуа, који је објављен на јутјуб каналу "Релативизација". Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Епархија бачка
  4. У данима божићне радости, вечерас, 9. јануара, на празник Светог Првомученика архиђакона Стефана, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару примио је и благословио избјеглице из Украјине. Честитајући им празник сверадосним поздравом: Мир Божији – Христос се роди, Митрополит Јоаникије је подсјетио да су анђели са Неба дочекали Рођење Христово и јавили благу вијест пастирима у Витлејему и обрадовали њихова срца пјесмом: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Истакао је да то славље обухвата и Небо и Земљу, на небесима се прославља Бог од Светих анђела, а у срца човјечија улива се та небеска радост која их испуњава миром Божијим и љубављу једних према другима. “Господ је дошао да донесе мир, да донесе братску љубав, да измири човјека са својом савјешћу, са својим ближњима и да га сједини и измири са Богом. Али, нажалост, у овоме свијету, Господ Исус Христос Богомладенац није нашао мир, осим код малог броја људи, код витлејемских пастира и мудраца са истока и љубави Пресвете Дјеве Богородице и Светог праведног Јосифа. Код других је нашао мржњу, завист и већ као Новорођенче морао је да бјежи да не би био мачем посјечен од безбожнога Ирода”, бесједио је Митрополит, додавши да је Христос био гоњен и да је био избјеглица у Египту иако је Цар над царевима и Господар на господарима. Господ је подијелио са нама, казао је Владика, све радости и све несреће у које човјек запада у овоме грешноме свијету. По његовим ријечима као што су тада били ратови, као и кроз сву историју човјечанства од пада Адамовога па до наших времена, тако смо и данас свједоци, нажалост, једнога ужаснога рата и проливања крви у Украјини. “Ми не можемо ничим друго нарочито помоћи него да се молимо Богу да Он врати мир на свим просторима благословене Украјине, земље освећене многим светињама. Земље која је просијала светошћу многих Божијих угодника и мученика за вјеру православну. И надамо се да ће то вријеме брзо доћи, да престане рат и да се врати мир у Украјини и да се врате својој љубљеној отаџбини сви они који су морали да је напусте да би спасили своју дјецу”, поручио је Високопреосвећени, констатујући да се ради о милионима избјеглих Украјинаца. Како је нагласио то је велика жалост и несрећа, али као што је Господ подијелио судбину са свима онима који су гоњени, својим одласком у Египат, у земљу туђу, али која је постала Његова земља јер се тамо раширило Јеванђеље, тако је Господ и са свима онима који страдају: “Са онима који страдају у Украјини и са онима који су избјегли из ње и налазе се негдје расељени по другим земљама. Тако ће неке од тих земаља, вјероватно, за многе Украјинце постати њихове или, као што се то често догађа, њихова друга отаџбина”, рекао је Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Запазио је да на цијелом простору Црне Горе, посебно по нашим светињама, сретамо браћу и сестре и дјецу из Украјине: “И свакоме од њих се обрадујемо и спремни смо, наравно, да отворимо своја срца и своје домове за све оне којима је милост и помоћ Божија потребна. Ми смо се и раније сретали са браћом Украјинцима, и овдје у овоме храму и у манастиру Острогу и у другим нашим светињама, а посебно нам је драго што имамо прилику да овдје, поводом Божића – Рођења Христовог, поздравимо оне који су могли по овоме невремену вечерас доћи да се заједнички Богу помолимо, да се утјешимо и упознамо како они проводе своје избјегличке дане у Црној Гори”, казао је Владика и још једном поновио спремност да у свему изађе у сусрет избјеглима. Осврнувши се на страдање нашега народа кроз историју, подсјетио је на недавна страдања нашег народа, посебно на Косову и Метохији гдје вјековима трпи неправде и искушења: “Ево за сами Божић, било је пуцања на српску дјецу на КиМ, пребијања вјерника који су се враћали са молитве. Али Боже мој, носимо свој крст и тако показујемо да смо хришћани. И не мрзимо, не дозвољавамо да се мржња усели у наша срца. Нека Господ Богомладенац Христос излије свој мир на цио свијет, и на Црну Гору, а посебно на благословену Украјину и на њен вјерујући православни народ. Мир Божији – Христос се роди!”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Овом приликом Његово високопреосвештенство одраслима је уручио пригодне поклоне, а малишане обрадовао божићним пакетићима. Црквена општина Бар је уприличила празничну вечеру, коју су уљепшала дјеца из Украјине која су пјевала украјинске каљатке (божићне пјесме). https://mitropolija.com/2023/01/09/mitropolit-joanikije-sa-ukrajinskim-izbjeglicama-molimo-se-bogu-da-vrati-mir-u-ukrajini/
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. марта 2022. године мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке, професори Православног богословског факултета и Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верних. Након богослужења патријарх Порфирије је беседио: -Браћо и сестре, служили смо акатист Пресветој Богородици и сугубо, тј. много пута, понављали смо: „Радуј се, Невесто неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста, каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто неневесна!“ како би Њеним заступништвом, Њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце, како би нам подарио мир изнутра и споља, како бисмо имали мир са собом и међусобно. Опет посебно вас подсећам и подстичем да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу да Она заступа нас и наше молитве пред Сином Њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро, као и да што пре дође до тога да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим, знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. Да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви. Сви смо створени по икони Божјој и сви смо међусобно браћа и зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом као Бог мира донесе у Украјину мир, али исто тако да донесе мир и у наша срца, да донесе мир у наш град, у нашу земљу и у читав овај регион, да ловци на појединачне, парцијалне и ко зна каве све интересе ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у потпуно неразумевање и у сукобе. Ми се молимо за мир читавог света, за све људе и молимо Пресвету Богородицу, коленопреклоно, кличући јој: „Радуј се, Невесто неневесна!“, да се и Она заједно са нама моли Сину Њеном и Богу нашем. Нека вас све Господ све благослови. Опет ћемо у петак имати акатист, а у недељу у 18 часова у овом храму недељно вечерње које се служи другачије, за нијансу, него што су то вечерње службе током дана ван Великог поста. Нека сте благословени и Пресвета Богородица да је са свима нама. Архиепископија београдско-карловачка Патријарх
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је, у петак 11. марта 2022. године, мало повечерје са Благовештенским акатистом Пресветој Богородици у Храму Светог Саве. Богослужењу су молитвено присуствовали викари Патрјијаха српског Преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и марчански Сава, као и многобројно свештенство Архиепископије београдске, професори Православног богословског факултета, професори Богословије „Свети Сава“, ђаци и студенти и велики број верног народа. Након малог повечерја са акатистом патријарх Порфирије упутио је кратку поуку о врлини молитве Богородици. Патријархову. „Радуј се Невесто Неневесна“. То је заиста све што можемо да упутимо Пресветој Богородици знајући, како један стих из акатиста каже: „Јер си родила Спаситеља нашег“. Нека Бог да, да наше молитве Пресветој Богородици упућујемо непрестано током овог поста и да непрестано кличемо: „Радуј се, Невесто Неневесна!“, како би њеним заступништвом, њеним молитвама, Господ посетио наше биће и дао нам бодар ум, целомудрен разум и трезвено срце", рекао је патријарх Порфирије. Патријарх Пофирије је посебно истакао важност молитве у нашем свакодевном животу рекавши: "подсећам све вас и подстичем, да коленопреклопно и у покајању молимо Пресвету Богородицу, да она заступа нас и наше молитве пред Сином њеним да што пре престане рат у Украјини, јер рат никада никоме није донео добро. И да што пре дође до тога, да се седне за преговарачки сто и да се постигне мир. Мир је свима потребан, а нарочито данас у Украјини. Међутим, управо, ево молећи се Пресветој Богородици ми добро, Духом Светим знамо да мир није искључиво резултат и да се не може постићи само људским напорима. А да то јесте тако никада не би било ратова и проливања људске крви, а сви смо створени по икони Божијој и сви смо међусобно браћа. Зато је неопходно да молимо Пресвету Богородицу и све свете да се они заједно са нама моле Богу, да Бог благодаћу својом, као Бог мира донесе у Украјину, али исто тако, да донесе мир и у наш град доносећи га у наша срца, да донесе мир у нашу земљу и у читав овај регион. Да ловци на појединачне, парцијалне, ко зна каве све интересе, ублаже тонове и не подстичу поларизације које пре или касније могу да се развију у неразумевање потпуно и у сукобе". http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/11.3.22. Pouka patrijarha Porfirija nakon akatista.mp3 Извор: Радио Слово Љубве
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас. Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти. Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности. Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо. Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце: Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај. Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо: Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Господу се помолимо. Господе, помилуј. Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj
  8. Зашто је Цариград више канцеларија Стејт Департмента, а мање православна катедра RS SPUTNIK 24.08.2021 © Фото : Уступљено Спутњику Наташа Јовановић Присуство патријарха Вартоломеја на прослави 30 година од стицања независности Украјине отворило је Пандорину кутију. Милиони Украјинаца који су одлуком Цариграда да призна расколничку структуру 2019. претрпели прогон, тврде да је ова посета увод у нова страдања. Порука десет хиљада верника УПЦ Московске патријаршије окупљених на молитвеном скупу надомак зграде Врховне Раде у којој је боравио васељенски патријарх гласи: Ниси добродошао. У којој мери су бојазни украјинског народа оправдане, те да ли је посета Кијеву „папе од Босфора“, како Вартоломеја називају православни Украјинци, шољица чаја коју ће у данима који следе моћи дискретно да одбију остале помесне православне цркве, разговарамо са протојерејом Дарком Ђогом, професорoм Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву. „Неминовно је да ће након ове посете доћи до ескалације напада на канонску православну цркву, као и да ће се сузити простор за маневрисање помесних православних цркава па и наше СПЦ које се засада труде да имају јасан канонски став али на неки начин не учествују у сукобу између Москве и Цариграда правдајући се тиме да „сукоб није наш“. Просто ће бити немогуће држати се било каквог неутралног курса али требало би да нам постане јасно да је доживљај Цариграда као доминантне цркве а не геополитичке канцеларије Стејт Департмента илузоран“. Као кијевски предавач и особа која је у живој комуникацији са јерархијом УПЦ, објасните карактер посете истанбулског патријарха Вартоломеја Украјини? Украјинским националистима ова посета је била неопходна како би представили свој новостечени црквени идентитет као ствар општепризнату и општеприхваћену од стране православног света. За украјинске националисте посета псеудовасељенског патријарха требало би да буде врста легитимизације комплетног процеса који је раније започет за време Порошенка и бивше власти. Садашње власти у Украјини имају свој мотив а то је потреба да се наново легитимишу. Самом Фанару је, пак, очигледно потребна нека врста демонстрације моћи коју он у суштини не поседује, а није искључено ни да постоје одређени лукративни мотиви јер као што знамо у оквиру такозваног томоса о такозваној аутокефалности биле су назначене и конкретне финансијске привилегије и статус манастира у Украјини који би требало да донесу привилегије Цариграду. Чињеница је једна. Украјина се нашла између две ватре- Цариградске патријаршије и Стејт Департмента. Патријарх Вартоломеј © AFP 2021 / Анатолиј Степанов Који стратешки правци деловања САД се крију иза покушаја манипулације црквеним питањем у Украјини? Курс обуздавања Русије и конфронтације са Русијом на свим пољима нешто је што ће нова америчка администрација силно подржати у Украјини. Спољнополитички аналитичари упозоравају да ће повлачење из Авганистана и препуштање тог дела света талибанима, у геополитичкој глобалној игри значити преусмеравање ресурса на ескалацију европског театра - геостратешког, војног,економског и безбедносног. Из те перспективе уочљиво је јасно удруживање снага у Украјини и ван ње које практично одговара свим странама осим једној - народу Украјине који се не идентификује ни са Цариградском патријаршијом ни са тренутним властима ни са стратешком агендом САД нити шовинизмом у Украјини. У којој мери је Зеленски оправдао поверење својих гласача, махом русофоних Украјинаца? Зеленски је дошао на власт доминантно гласовима људи који су у њему видели човека који се није либио да говори на руском, који је обећавао грађански концепт слобода унутар кога људи који говоре на руском неће трпети притиске. Човек који је имао медијску машинерију и помно градио имиџ савременог, симпатичног човека у кратком року је направио заокрет десно, на истим основама на којима почивају Азов и најекстремније шовинистичке снаге у Украјини. И то је лекција. Када деполитизујете у потпуности једно становништво и када њиме манипулишете на псеудограђанским платформама, онда имате последице какве имате. Да ли је могуће зaуставити ове процесе, и ко би ту могао да одигра пресудну улогу? Паралелно су се дешавале ствари на неколико планова - језичком, културном, војном и црквеном. Опозициони блок или блок људи којима се политички процеси који се дешавају у Украјини не допадају је дезинтегрисан. Ако погледамо канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије, она се бори за сопствени канонски статус и прилично је инертна када је реч о одузимању права русофоним људима који живе у Украјини, а чији је матерњи језик руски. Такође треба знати да канонску цркву у исто време подржавају и људи који се осећају као Руси, али и огромни број Украјинаца који говоре на руском језику. Која је цена деполитизовања питања језика и цркве? Украјина је настала са програмом да није Русија. Од 1993. до данас суштински разлог постојања Украјине као државе јесте да буде противтежа Русији. Са те стране гледано, било каква врста пактирања неминовно се овако завршава. Огроман број верника УПЦ осим статуса сопствене цркве у свему осталом је прилично незаинтересован за политичку агенду украјинског десног национализма. Они иду у канонску цркву али или су равнодушни према питању уништавања руског језика или једним делом подржавају потпуну украјинизацију Украјине. Истина, милионе људи који иду у нашу канонску цркву погађа та нагла украјинизација. Власт рачуна са чињеницом да ће на једној страни бити маса верника која ће се борити за права УПЦ док ће са друге стране бити огромна маса људи која ће се борити за права руског народа и права на руски језик у Украјини али није неминовно да ће бити реч о истим људима. У том грму лежи зец. Све ово говори да се не можемо борити само за цркве, манастире и правни статус а занемарити питање језика и политичког уређења. Какво је расположење међу богословима, да ли по питању улоге Цариграда у православној екумени постојe спорења? И поред очигледне агресивности Цариградске патријаршије велики број православних теолога које је одшколовала ова катедра, негује идеју да Цариграду припада улога свеправославног полицајца. Са нарочитом зебњом слушам људе који нису генерално наклоњени Цариградској патријаршији али који су упитани шта ћемо ми ако нам Цариград одузме аутокефалију. Поред вишевековног искуства које говори да Цариград није добронамеран, постављање оваквог питања је убитачно за савремено православље. Ми на сваки начин треба да се полако навикавамо на свет у којем Цариградска патријаршија више не постоји.
  9. Зашто је Цариград више канцеларија Стејт Департмента, а мање православна катедра RS SPUTNIK 24.08.2021 © Фото : Уступљено Спутњику Наташа Јовановић Присуство патријарха Вартоломеја на прослави 30 година од стицања независности Украјине отворило је Пандорину кутију. Милиони Украјинаца који су одлуком Цариграда да призна расколничку структуру 2019. претрпели прогон, тврде да је ова посета увод у нова страдања. Порука десет хиљада верника УПЦ Московске патријаршије окупљених на молитвеном скупу надомак зграде Врховне Раде у којој је боравио васељенски патријарх гласи: Ниси добродошао. У којој мери су бојазни украјинског народа оправдане, те да ли је посета Кијеву „папе од Босфора“, како Вартоломеја називају православни Украјинци, шољица чаја коју ће у данима који следе моћи дискретно да одбију остале помесне православне цркве, разговарамо са протојерејом Дарком Ђогом, професорoм Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву. „Неминовно је да ће након ове посете доћи до ескалације напада на канонску православну цркву, као и да ће се сузити простор за маневрисање помесних православних цркава па и наше СПЦ које се засада труде да имају јасан канонски став али на неки начин не учествују у сукобу између Москве и Цариграда правдајући се тиме да „сукоб није наш“. Просто ће бити немогуће држати се било каквог неутралног курса али требало би да нам постане јасно да је доживљај Цариграда као доминантне цркве а не геополитичке канцеларије Стејт Департмента илузоран“. Као кијевски предавач и особа која је у живој комуникацији са јерархијом УПЦ, објасните карактер посете истанбулског патријарха Вартоломеја Украјини? Украјинским националистима ова посета је била неопходна како би представили свој новостечени црквени идентитет као ствар општепризнату и општеприхваћену од стране православног света. За украјинске националисте посета псеудовасељенског патријарха требало би да буде врста легитимизације комплетног процеса који је раније започет за време Порошенка и бивше власти. Садашње власти у Украјини имају свој мотив а то је потреба да се наново легитимишу. Самом Фанару је, пак, очигледно потребна нека врста демонстрације моћи коју он у суштини не поседује, а није искључено ни да постоје одређени лукративни мотиви јер као што знамо у оквиру такозваног томоса о такозваној аутокефалности биле су назначене и конкретне финансијске привилегије и статус манастира у Украјини који би требало да донесу привилегије Цариграду. Чињеница је једна. Украјина се нашла између две ватре- Цариградске патријаршије и Стејт Департмента. Патријарх Вартоломеј © AFP 2021 / Анатолиј Степанов Који стратешки правци деловања САД се крију иза покушаја манипулације црквеним питањем у Украјини? Курс обуздавања Русије и конфронтације са Русијом на свим пољима нешто је што ће нова америчка администрација силно подржати у Украјини. Спољнополитички аналитичари упозоравају да ће повлачење из Авганистана и препуштање тог дела света талибанима, у геополитичкој глобалној игри значити преусмеравање ресурса на ескалацију европског театра - геостратешког, војног,економског и безбедносног. Из те перспективе уочљиво је јасно удруживање снага у Украјини и ван ње које практично одговара свим странама осим једној - народу Украјине који се не идентификује ни са Цариградском патријаршијом ни са тренутним властима ни са стратешком агендом САД нити шовинизмом у Украјини. У којој мери је Зеленски оправдао поверење својих гласача, махом русофоних Украјинаца? Зеленски је дошао на власт доминантно гласовима људи који су у њему видели човека који се није либио да говори на руском, који је обећавао грађански концепт слобода унутар кога људи који говоре на руском неће трпети притиске. Човек који је имао медијску машинерију и помно градио имиџ савременог, симпатичног човека у кратком року је направио заокрет десно, на истим основама на којима почивају Азов и најекстремније шовинистичке снаге у Украјини. И то је лекција. Када деполитизујете у потпуности једно становништво и када њиме манипулишете на псеудограђанским платформама, онда имате последице какве имате. Да ли је могуће зaуставити ове процесе, и ко би ту могао да одигра пресудну улогу? Паралелно су се дешавале ствари на неколико планова - језичком, културном, војном и црквеном. Опозициони блок или блок људи којима се политички процеси који се дешавају у Украјини не допадају је дезинтегрисан. Ако погледамо канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије, она се бори за сопствени канонски статус и прилично је инертна када је реч о одузимању права русофоним људима који живе у Украјини, а чији је матерњи језик руски. Такође треба знати да канонску цркву у исто време подржавају и људи који се осећају као Руси, али и огромни број Украјинаца који говоре на руском језику. Која је цена деполитизовања питања језика и цркве? Украјина је настала са програмом да није Русија. Од 1993. до данас суштински разлог постојања Украјине као државе јесте да буде противтежа Русији. Са те стране гледано, било каква врста пактирања неминовно се овако завршава. Огроман број верника УПЦ осим статуса сопствене цркве у свему осталом је прилично незаинтересован за политичку агенду украјинског десног национализма. Они иду у канонску цркву али или су равнодушни према питању уништавања руског језика или једним делом подржавају потпуну украјинизацију Украјине. Истина, милионе људи који иду у нашу канонску цркву погађа та нагла украјинизација. Власт рачуна са чињеницом да ће на једној страни бити маса верника која ће се борити за права УПЦ док ће са друге стране бити огромна маса људи која ће се борити за права руског народа и права на руски језик у Украјини али није неминовно да ће бити реч о истим људима. У том грму лежи зец. Све ово говори да се не можемо борити само за цркве, манастире и правни статус а занемарити питање језика и политичког уређења. Какво је расположење међу богословима, да ли по питању улоге Цариграда у православној екумени постојe спорења? И поред очигледне агресивности Цариградске патријаршије велики број православних теолога које је одшколовала ова катедра, негује идеју да Цариграду припада улога свеправославног полицајца. Са нарочитом зебњом слушам људе који нису генерално наклоњени Цариградској патријаршији али који су упитани шта ћемо ми ако нам Цариград одузме аутокефалију. Поред вишевековног искуства које говори да Цариград није добронамеран, постављање оваквог питања је убитачно за савремено православље. Ми на сваки начин треба да се полако навикавамо на свет у којем Цариградска патријаршија више не постоји. View full Странице
  10. „Свака Помесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно реши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже владика Стефан, јерарх Српске Православне Цркве. У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свет. „Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свету, који није постојао 20 векова“, нагласио је српски јерарх. „Мислим да је Господ удостојио украјински православни свет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свет“, рекао је епископ ремезијански Стефан. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  11. Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис разговора *Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите! -Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова. *Који је разлог ваше посјете? -Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква. *Који су разлози црквене кризе у Украјини? -Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке. Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење. *Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине? -Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром. *Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини? -Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе. *Како видите рјешење украјинског проблема? -Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе. *За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква? -Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад. *Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи? -Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве. *Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе? -То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве. *Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу? -Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство. *С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ? -Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио. *Као овдје код нас. -Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души. *Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви? -Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији. *Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде? -Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио. *Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља? -Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају. *Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста? -Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа. *Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога. -Да нас Бог све укријепи. Разговарао: протојереј Никола Пејовић С руског превела: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 15. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду новоименованог амбасадора Србије у Украјини, Његову Екселенцију Александра Јовановића. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Само неколико дана након што је архиепископ Јероним признао расколничку „Православну Цркву Украјине“ и Епифанија Думенка као њеног предстојатеља, Пољска Православна Црква је поновила свој чврсти став против ове националистичке групације. Архијерејски Сабор Пољске Цркве, у присуству свих архијереја окупљених у Варшави у уторак 29. октобра 2019, под председавањем Његовог Високопреосвештенства Митрополита пољског Саве, размотрио је више предмета, између осталог, и украјинску кризу. Према архијерејском саопштењу, а после размотрења дописа Његове Светости пaтријарха српског Иринеја, Његовог Блаженства архиепископа албанског Анастасија и самог митрополита Саве цариградском патријарху Вартоломеју, Сабор је решио да „задржи свој став по питању аутокефалности Украјинске Цркве какав је изложен у саборским одлукама од 9.05.2018, 15.11.2018. и 2.04.2019.“ Митрополит Сава је упутио неколико писама у подршку канонској Украјинској Цркви. У октобру 2018. он је писао патријарху Вартоломеју молећи га да сазове свеправославни Сабор који би разрешио украјинско питање, док је у децембру 2018. упутио писмо подршке Његовом Блаженству митрополиту кијевском и све Украјине Онуфрију. Он је овом првојерарху писао и 13. марта ове године у име целога Архијерејског Сабора поновивши раније црквене одлуке. Даље, ови православни јерарси истичу да њихов став нема ништа са наводним антиукрајинским понашањем, већ са учењем Светог православља: „Пољска Аутокефална Православна Црква није против давања аутокефалности Православној Цркви у Украјини на основу догматских, канонских норми, и то васцелој Цркви, а не групи отпалих расколника“. Са своје стране Сабор истиче да канонска Украјинска Црква под митрополитом Онуфријем нити је тражила нити је желела аутокефалност. „Отпадници од учења Свете Цркве не могу представљати здрав црквени организам. То нарушава евхаристијско јединство свег Православља,“ тврде пољски архијереји. У свом саопштењу од 9. маја 2018. Сабор је истакао важност светих канона и покајања у животу Цркве: „Ми изражавамо јасан став Пољске Православне Цркве, наиме, да црквени живот сваке канонске Православне Цркве почива на начелима догме и светих канона Православне Цркве. Кршење ових начела води у хаос у животу Цркве. Постоје извесне расколничке групе у Украјини које се најпре морају покајати и повратити у канонску Цркву. Једино онда можемо разматрати питање давања аутокефалије... Не сме да нас заведе политичка клима кад су у питању догма и канони.“ У својој саопштењу од 15. новембра 2018. архијерејски Сабор Пољске Цркве тражио је сазивање свеправославног Сабора како би се разрешило украјинско питање и „забранио је свештеницима Пољске Православне Цркве да одржавају литургијско и молитвено општење са свештенством тзв. Кијевске патријаршије и тзв. Аутокефалне Православне Цркве, које су учиниле многа зла у прошлости“. У одлуци од 2. априла 2019. Сабор је навео: „Аутокефалност Црве у Украјини треба да почива на догматским и канонским нормама свеколике Цркве, а не на групама расколника. Они који су се одвојили од Цркве и били лишени својих свештеничких рукоположења не могу представљати здрав црквени организам. Ове неканонске радње нарушавају евхаристијско и међуправославно јединство.“ У јануару ове године Пољска Црква је такође изричито одбацила молбу патријарха Вартоломеја да призна нову Цркву у Украјини створену на „Сабору уједињења“ 15. децембра 2018. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019. У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. http://www.pravoslavie.ru/srpska/122305.htm?fbclid=IwAR3kEnw8S59ZYUAKLIrj8wEcGTquIQDg1o9rrxz__52ixNxvkj1qNNlBY_I
  15. (излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019.) У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква
  16. Црквени проблем у Украјини који је у току требало би да реше све помесне Цркве заједно, а не свака појединачно, рекао је јуче у у интервјуу Ромфеи Његово Блажентво Архиепископ Кипра Г. Хризостом. Упитан да ли сматра да грчке цркве треба да буду прве које ће признати расколничку „Православну Цркву Украјине“, Архиепископ Хризостом је подвукао да „једнострана одлука не би била од користи, а последица би била оно чега се плашим. Ја сам, такође, могао да донесем одлуку у корист једне или друге стране, али сам схватио да би то било погрешно. Због тога то нисмо учинили.“ У међувремену, расколници отворено очекују да Црква Грчке буде међу првима која ће их признати, а један архимандрит Цркве Грчке, Епифаније (Димитрију) ће, овог викенда, бити рукоположен за епископа расколничке цркве, како сазнаје Унија праволавних новинара [Union of Orthodox Journalists]. Кипарски Свети Синод је објавио саопштење о проблему Украјине у коме критикују руско прекидање општења са Цариградом, али такође изражавају и озбиљне резерве о украјинским расколницима који су од стране Цариграда примљени без канонског рукоположења. Он, такође, сматра исправним и праведним то што ниједна помесна Црква није заузела став било у корист Цариграда или Москве. У супротном, „имали бисмо коначан раскол, са математичком прецизношћу,“ додао је Архиепископ. Значајно је да он није оптужио ниједну Цркву да је стала на страну Москве, као што грчки и украјински медији нашироко оптужују Српску, Пољску, Чехословачку и Антиохијску Цркву, да су стале на страну Москве из политичких разлога. Његова Светост, Патријарх српски Иринеј и његово блаженство Митрополит Сава Пољски, пак, нагласили су да је њихова одлука да не признају украјинске расколнике, утемељена искључиво на канонском предању Цркве. Потребно је да све укључене стране имају у виду једино добро Цркве, а не сопствене интересе, нагласио је кипарски Предстојатељ. „Црква је једна, и сви морамо да помогнемо да се придигне. Морамо чувати православље као зеницу ока“ – рекао је он. Архиепископ Хризостом је преузео улогу посредника међу Црквама уместо Патријарха Вартоломеја, посећујући предстојатеље братских помесних Цркава као би координисао и пронашао одрживо решење за кризу са којом се Црква суочава. У интервјуу је поменуо да су његове недавне посете предстојатељима Србије, Бугарске и Цркве Грчке добро прошле и да их је предузео са благословом Патријарха Вартоломеја. Према његовом мишљењу, Москва и Цариград не треба да у дијалог улазе саме, већ да, када буде право време, у дијалог треба да се укључе све Цркве, што он настоји да олакша. Такође је објаснио да је идеја да посети друге предстојатеље настала у разговору са Његовим Блаженством Архиепископом албаснким Анастасијем, који није био у могућности да му се придружи због здравствених проблема. Архиепископ Хризостом је такође најавио да ће га током следеће недеље посетити Његова екселенција Митрополит Иларион Волоколамски, председавајући Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. „Не знам шта он жели, али будите сигурни да ћу му директно одговорити“ – нагласио је Архиепископ. У закључку, Архиепископ Хризостом је рекао како је сигуран да ће Бог благословити рад Цркве на решавању проблема, који се предузима са вером и љубављу, и у интересу читаве Цркве. Извор: Теологија.нет
  17. Расколник Филарет Денисенко, бивши поглавар неканонске „кијевске патријаршије“, одбио је да потпише устав „нове цркве“, изјавио је представник такозване „православне цркве Украјине“ Епифаније Думенко. „Донели смо одлуку да се ’православна црква Украјине‘ руководи Светим писмом, светим предањем и уставом који је донет 15. децембра у Цркви Свете Софије у Кијеву. Жалосно је што последњу одлуку није потписао само један члан — патријарх Филарет“, рекао је Епифаније на брифингу. Према његовим речима, чланови „синода“ су покушали да убеде Филарета да правно и фактички више не постоји расколничка структура, јер је на бази ње створена „нова црква“, али су видели да је Филарет „остао непоколебљив у својем мишљењу“. „Наравно, ми смо разговарали о новонасталој ситуацији у ’православној цркви Украјине‘ и изјавама које су се чуле последње две недеље. Међутим, преосвећени патријарх Филарет је изјавио, то што је он открио и показао на седници ’светог синода‘, да постоји ’кијевска патријаршија‘ и да она није укинута“, рекао је Епифаније. Последњих дана Филарет је излазио са оштрим критикама на рачун нове православне структуре у Украјини. Према његовим речима, ПЦУ је подељена, јер је Епифаније прекршио договор који је постигнут током „сабора уједињења“. Филарет тврди да је управо он требало да буде руководилац нове цркве, док је Епифаније требало да се бави представљањем цркве у јавности. Поред тога, он је критиковао Епифанија због несарадње, али и због тога што га не зове. Филарет је критиковао и томос о аутокефалности, који ограничава јурисдикцију ПЦУ на територију Украјине и лишава је неких права, и додао да „кијевска патријаршија“, на чијем челу се налази, није престала да постоји, без обзира на стварање нове цркве. Сам Епифаније тврди да у „новој цркви“ нема раскола. Он је данас сазвао „синод“ ПЦУ. Извор: Спутник
  18. Одлука – став о Украјини АСбр. 63/зап. 89 од 14. маја 2019. године У погледу спорне и болне теме нерегуларног црквеног стања у Украјини после познатих једностраних интервенција и одлука Цариградске Патријаршије, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изјављује и обзнањује, званично и једногласно, да став наше Цркве по овом проблему остаје неизмењен, у складу са њеним досадашњим званичним саборским и синодским одлукама, изјавама и апелима. Следствено, Српска Православна Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем су челу грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу стоји Његово Блаженство митрополит Онуфрије. Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православном Црквама. Понављамо да наш Свети Архијерејски Сабор поново апелује у сваком правцу да се црквени проблем Украјине решава и реши на канонски начин, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом уопште и са Украјинском Православном Црквом посебно, а уједно и после саветовања на свеправославном нивоу. Извор: https://www.serborth.org/
  19. Одлука – став о Украјини АСбр. 63/зап. 89 од 14. маја 2019. године У погледу спорне и болне теме нерегуларног црквеног стања у Украјини после познатих једностраних интервенција и одлука Цариградске Патријаршије, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изјављује и обзнањује, званично и једногласно, да став наше Цркве по овом проблему остаје неизмењен, у складу са њеним досадашњим званичним саборским и синодским одлукама, изјавама и апелима. Следствено, Српска Православна Црква не признаје новоустановљену парацрквену структуру у Украјини, на чијем су челу грађани Денисенко и Думенко, а налази се у литургијском и канонском општењу само и искључиво са канонском Украјинском Православном Црквом, на чијем челу стоји Његово Блаженство митрополит Онуфрије. Наша Црква је, подразумева се, у општењу и са свим осталим канонским Православном Црквама. Понављамо да наш Свети Архијерејски Сабор поново апелује у сваком правцу да се црквени проблем Украјине решава и реши на канонски начин, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом уопште и са Украјинском Православном Црквом посебно, а уједно и после саветовања на свеправославном нивоу. Извор: https://www.serborth.org/ View full Странице
  20. Јуче, 18. априла, у Архиепископији Кипра збио се историјски важан догађај за Православље - сусрет четири предстојатеља најстаријих православних цркав: патријарха александријскога Теодора Другог, патријарха антиохијског Јована Десетог, патријарха јерусалимског Теофила Трећег и архиепископа кипарског Хризостома Другог. Поглавари су размотрили актуелну ситуацију у Православној цркви, нарочито после једностраних потеза Цариградске патријаршије у Украјини. У том смислу, у заједничком саопштењу, затражена је "заштита верних, као и свештеника, храмова и манастира од насиља, било чиме да је мотивисано". Са предлогом кипарског архиепископа Хризостома да он буде посредник у решавању украјинског питања, сагласили су се Блажењејши патријарси александријски, антиохијски и јерусалимски. Они су нагласили да "служе добробити Цркве, у којој могу да постоје различите тачке гледишта, али православни народ остаје јединствен, и под управом Господа Исуса Христа, Црква наставља своју спаситељску мисију у свету и моли се да Господ својом животворном благодаћу исцели ране наших народа и Светлошћу Христовог Васкрсења просветли срца свих верујућих и приведе их јединству у вери и љубави."
  21. По благослову будимљанско-никшићког епископа Јоаникија, свештеник СПЦ уручио је финансијску помоћ вернима Тернопилске епархије УПЦ чије су цркве отете, јавља сајт канонске Украјинске Православне Цркве. Новац су сакупили верници Никшића, а митрополиту термопилско-кременецком Сергију уручио га је старешина никшићке Саборне цркве протојереј Остоја Кнежевић, који је био на поклоничком путу кроз Украјину. Он је архијереју Сергију подарио и икону Светог Василија Острошког коју је осветило манастирско братство над светитељевим моштима. Истога дана прота Остоја је саслуживао са митрополитом Сергијем у манастиру Свете Тројице у Корецу, а на празник Благовести на Литургији у Кијево-печерској лаври којом је началствовао митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Наредног дана њега је примио митрополит бориспољски и боварски Антоније. Извор: Српска Православна Црква
  22. Српска Православна Црква је, прва међу аутокефалним Православним Црквама, званично, на највишем нивоу (Свети Архијерејски Сабор), већ у новембру прошле године реаговала на намеру Његове Светости Цариградског Патријарха да по свом нахођењу и самовласно, као „први без једнаких” (primus sine paribus), а не као „први међу једнакима” (primus inter pares), што је иначе вековно православно еклисиолошко и канонско начело, „решава” и „реши” црквене проблеме на тлу Украјине, и молила ју је да то не чини него да, у братском дијалогу са Руском Православном Црквом и саветујући се са осталим Црквама, стварно помогне да се криза реши. Нажалост, глас Српске Цркве је остао „глас вапијућег у пустињи”: из Цариграда није уследио никакав одговор – само гробно ћутање. Потом се Свети Синод Српске Цркве обратио Цариграду новим апелом да не жури већ да поступа у духу саборности, братске љубави и одговорности не само за Цркву у Украјини него и за јединство Православља као целине. Реакција је била иста – гробно ћутање. Затим је Његова Светост Патријарх српски у Солуну лично, усмено, молио Светејшег Патријарха константинопољског исто то – нажалост, са истим резултатом. Ваља приметити да је Српска Црква о своме ставу и о корацима које предузима сваки пут обавестила све сестринске помесне Цркве. После свега што је Цариградска Патријаршија урадила у Кијеву, – а Кијев је, као што је познато, „мајка руских градова”, – став Српске Цркве, такође званично саопштен свим помесним Православним Црквама, јесте следећи: 1. Српска Православна Црква не признаје неканонско улажење Његове Светости Патријарха цариградског у канонски простор најсветије Руске Цркве будући да се Кијевска митрополија ни на који начин не може поистоветити са данашњом ,,Украјином”, која обухвата и десетине других епархија. Она је 1686. године предата Московској Патријаршији, што се може закључити из граматâ цариградског патријарха Дионисија IV, из декретâ његових наследникâ, из званичних, од тада редовно објављиваних ,,тактикона”, ,,синтагматионâ”, ,,диптихâ”, ,,календарâ” и ,,епетиридâ” (аналâ, годишњакâ) које не издају само друге Цркве већ и сама Цариградска Патријаршија, па, штавише, и из личних изјава и декларација данашњег Цариградског Патријарха до априла прошле године. 2. Српска Православна Црква, исто тако, не признаје вештачку „конфедерацију” украјинских расколничких групација (које се већ поново боре једна против друге и незадрживо хрле ка разлазу), проглашену за „аутокефалну Цркву Украјине”, јер је то канонски непостојећа Црква, а у самој ствари је силом наметнута. Расколници су остали расколници. Једампут расколник — увек расколник, осим у случајевима искреног обраћења и дубинског покајања. Једина Црква коју у датом случају Српска Православна Црква познаје и признаје јесте канонска Украјинска Православна Црква на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и све Украјине г. Онуфријем. 3. Српска Православна Црква не признаје ни кијевски — тобоже „ујединитељски” — сабор, на којем ниједан архијереј канонске Украјинске Православне Цркве није узео учешћа (пошто су, дан раније, и титуларни митрополит Александар Драбинко и митрополит виницки Симеон примљени у јурисдикцију Цариградске Цркве, и то без канонског отпуста од стране њихове Цркве). Читави сценарио и све што се догађало иза кулисâ овог чудног скупа, а што није непознато јавности, изазива само неверицу и тугу у душама православних хришћана широм света. Ради се, заправо, о противујединитељском псевдосабору који раздваја и разбија и који је ископао још дубљу јаму отуђења и распада друштва у несрећној земљи Украјини. Због свега тога Српска Православна Црква сматра његове одлуке антиканонским и неважећим, па, дакле, и нимало обавезујућим за Српску Православну Цркву. 4. Српска Православна Црква не признаје расколничку јерархију за православну јерархију ни расколнички клир за православни клир будући да су припадници Денисенкове групације своју ,,црквену ипостас” стекли од једног рашчињеног, екскомуницираног и анатеми подвргнутог архијереја (ту чињеницу је, својевремено, званично признао и сâм Васељенски Патријарх), а да припадници Малетичеве секте немају ни апостолско прејемство ни свештенство уопште. Ниједан службени акт, ниједан, како се простонародски каже, ,,потез пера”, не може да оно што се догодило претвори у нешто што се није догодило нити да оно чега нема претвори у нешто што постоји. Српска Православна Црква не прихвата, следствено, да је г. Думенко (звани Епифаније) уопште архијереј, акамоли предстојатељ аутокефалне Цркве (ово последње својство не приписује му ни његов ,,духовни отац”, г. Денисенко, ,,стварни предстојатељ” и, штавише, доживотни ,,патријарх”). 5. Најзад, Српска Православна Црква је, силом приликâ, принуђена да својим Високопреосвештеним и Преосвештеним јерарсима и часним клирицима препоручи да се клоне литургијског и канонског општења не само са споменутим г. Епифанијем Думенком и његовим следбеницима него и са архијерејима и клирицима који им саслужују и ступају у општење са њима, сходно канонском начелу да ће се онај ко ступа у општење са неким ко је ван општења и сâм наћи ван општења. * Жалећи и тугујући због разбијеног јединства свете Православне Католичанске Цркве, Свети Синод Српске Православне Цркве поново моли Његову Светост патријарха Вартоломеја да ревидира своје досадашње одлуке и да васпостави пређашњу благословену љубав и јединство светих помесних Цркава Божјих. Ништа није нужније ни драгоценије од љубави, мира и једномислија међу браћом. Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода Извор: Српска Православна Црква
  23. Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије донело је одлуку да почне објављивати писма предстојатеља помесних православних Цркава по питању црквеног стања у Украјини. Најпре је објављен одговор васељенског патријарха Вартоломеја антиохијском патријарху Јовану на његово писмо од 31. децембра 2018. године. У том одговору Свјатејши Вартоломеј каже: „Пошто су четири православне Цркве, са црквеног и богословског гледишта, безразложно одбиле да учествују у раду Васељенског свештеног Сабора, за шта нема извињења, а Ваша древна Црква је била једна од њих, Васељенска Патријаршија има добар разлог да не пристане на такав састанак на свеправославном нивоу који неће бити од користи, јер ће водити у такву расправу да се учесници неће слагати једни са другима.“ Наиме, у свом писму од 6. октобра 2018. Свештени Синод Антиохијски Патријаршије позвао је да се сазове ванредно Сабрање православних Цркава по питању аутокефалије подарене Украјини. Чланови овога Сабора били су уверени да једнострана анализа тамошњег стања не служи јединству Православља, већ нејединству у Цркви. Цариградска Патријаршија је игнорисала апел Антиохијске Цркве по питању Украјине и једнострано одлучила да додели томос аутокефалности. На састанку сверуског патријарха Кирила и предстојатеља Антиохијске Цркве Јована 29. јануара 2019. године Блажењејши Патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован изјавио је да се не слаже са тиме што се чине покушаји унилатералног решења једног броја црквених проблема, што води подели свег православног света. „Апелујемо и даље апелујемо на Васељенског Патријарха и друге црквене великодостојнике да разреше постојеће проблеме, међу којима су питања са којима се наша сестринска Руска Црква суочава данас, дијалогом, преговорима, лепим рауговором“, изјавио је Блажењејши. Писмо Антиохијског патријарха је објављено само у преводу на руском, мада ни Васељенска ни Антиохијска Патријаршија за ово нису дале сагласност. Извор: Српска Православна Црква
  24. Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.
×
×
  • Креирај ново...