Претражи Живе Речи Утехе

Зашто је Цариград више канцеларија Стејт Департмента, а мање православна катедра RS SPUTNIK 24.08.2021 © Фото : Уступљено Спутњику Наташа Јовановић Присуство патријарха Вартоломеја на прослави 30 година од стицања независности Украјине отворило је Пандорину кутију. Милиони Украјинаца који су одлуком Цариграда да призна расколничку структуру 2019. претрпели прогон, тврде да је ова посета увод у нова страдања. Порука десет хиљада верника УПЦ Московске патријаршије окупљених на молитвеном скупу надомак зграде Врховне Раде у којој је боравио васељенски патријарх гласи: Ниси добродошао. У којој мери су бојазни украјинског народа оправдане, те да ли је посета Кијеву „папе од Босфора“, како Вартоломеја називају православни Украјинци, шољица чаја коју ће у данима који следе моћи дискретно да одбију остале помесне православне цркве, разговарамо са протојерејом Дарком Ђогом, професорoм Православног богословског факултета Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву. „Неминовно је да ће након ове посете доћи до ескалације напада на канонску православну цркву, као и да ће се сузити простор за маневрисање помесних православних цркава па и наше СПЦ које се засада труде да имају јасан канонски став али на неки начин не учествују у сукобу између Москве и Цариграда правдајући се тиме да „сукоб није наш“. Просто ће бити немогуће држати се било каквог неутралног курса али требало би да нам постане јасно да је доживљај Цариграда као доминантне цркве а не геополитичке канцеларије Стејт Департмента илузоран“. Као кијевски предавач и особа која је у живој комуникацији са јерархијом УПЦ, објасните карактер посете истанбулског патријарха Вартоломеја Украјини? Украјинским националистима ова посета је била неопходна како би представили свој новостечени црквени идентитет као ствар општепризнату и општеприхваћену од стране православног света. За украјинске националисте посета псеудовасељенског патријарха требало би да буде врста легитимизације комплетног процеса који је раније започет за време Порошенка и бивше власти. Садашње власти у Украјини имају свој мотив а то је потреба да се наново легитимишу. Самом Фанару је, пак, очигледно потребна нека врста демонстрације моћи коју он у суштини не поседује, а није искључено ни да постоје одређени лукративни мотиви јер као што знамо у оквиру такозваног томоса о такозваној аутокефалности биле су назначене и конкретне финансијске привилегије и статус манастира у Украјини који би требало да донесу привилегије Цариграду. Чињеница је једна. Украјина се нашла између две ватре- Цариградске патријаршије и Стејт Департмента. Патријарх Вартоломеј © AFP 2021 / Анатолиј Степанов Који стратешки правци деловања САД се крију иза покушаја манипулације црквеним питањем у Украјини? Курс обуздавања Русије и конфронтације са Русијом на свим пољима нешто је што ће нова америчка администрација силно подржати у Украјини. Спољнополитички аналитичари упозоравају да ће повлачење из Авганистана и препуштање тог дела света талибанима, у геополитичкој глобалној игри значити преусмеравање ресурса на ескалацију европског театра - геостратешког, војног,економског и безбедносног. Из те перспективе уочљиво је јасно удруживање снага у Украјини и ван ње које практично одговара свим странама осим једној - народу Украјине који се не идентификује ни са Цариградском патријаршијом ни са тренутним властима ни са стратешком агендом САД нити шовинизмом у Украјини. У којој мери је Зеленски оправдао поверење својих гласача, махом русофоних Украјинаца? Зеленски је дошао на власт доминантно гласовима људи који су у њему видели човека који се није либио да говори на руском, који је обећавао грађански концепт слобода унутар кога људи који говоре на руском неће трпети притиске. Човек који је имао медијску машинерију и помно градио имиџ савременог, симпатичног човека у кратком року је направио заокрет десно, на истим основама на којима почивају Азов и најекстремније шовинистичке снаге у Украјини. И то је лекција. Када деполитизујете у потпуности једно становништво и када њиме манипулишете на псеудограђанским платформама, онда имате последице какве имате. Да ли је могуће зaуставити ове процесе, и ко би ту могао да одигра пресудну улогу? Паралелно су се дешавале ствари на неколико планова - језичком, културном, војном и црквеном. Опозициони блок или блок људи којима се политички процеси који се дешавају у Украјини не допадају је дезинтегрисан. Ако погледамо канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије, она се бори за сопствени канонски статус и прилично је инертна када је реч о одузимању права русофоним људима који живе у Украјини, а чији је матерњи језик руски. Такође треба знати да канонску цркву у исто време подржавају и људи који се осећају као Руси, али и огромни број Украјинаца који говоре на руском језику. Која је цена деполитизовања питања језика и цркве? Украјина је настала са програмом да није Русија. Од 1993. до данас суштински разлог постојања Украјине као државе јесте да буде противтежа Русији. Са те стране гледано, било каква врста пактирања неминовно се овако завршава. Огроман број верника УПЦ осим статуса сопствене цркве у свему осталом је прилично незаинтересован за политичку агенду украјинског десног национализма. Они иду у канонску цркву али или су равнодушни према питању уништавања руског језика или једним делом подржавају потпуну украјинизацију Украјине. Истина, милионе људи који иду у нашу канонску цркву погађа та нагла украјинизација. Власт рачуна са чињеницом да ће на једној страни бити маса верника која ће се борити за права УПЦ док ће са друге стране бити огромна маса људи која ће се борити за права руског народа и права на руски језик у Украјини али није неминовно да ће бити реч о истим људима. У том грму лежи зец. Све ово говори да се не можемо борити само за цркве, манастире и правни статус а занемарити питање језика и политичког уређења. Какво је расположење међу богословима, да ли по питању улоге Цариграда у православној екумени постојe спорења? И поред очигледне агресивности Цариградске патријаршије велики број православних теолога које је одшколовала ова катедра, негује идеју да Цариграду припада улога свеправославног полицајца. Са нарочитом зебњом слушам људе који нису генерално наклоњени Цариградској патријаршији али који су упитани шта ћемо ми ако нам Цариград одузме аутокефалију. Поред вишевековног искуства које говори да Цариград није добронамеран, постављање оваквог питања је убитачно за савремено православље. Ми на сваки начин треба да се полако навикавамо на свет у којем Цариградска патријаршија више не постоји. View full Странице

Архимандрит Софроније (Сахаров) о јереси цариградског неопапизма у светлости православне тријадологије Јеромонах Кирил (Зинковски) Јеромонах Методије (Зинковски) Јеромонах Варнава (Снитко) Глава Васељенске Православне Цркве је Христос Тренутно се налазимо у фази заоштравања унутрашњег црквеног проблема који се може назвати „самополагање“ Цариградске патријаршије за наводну главу Васељенске Православне Цркве. Заправо, овај проблем постоји већ више деценија и има корен дубоко у историји Цркве. Наравно, повезан је са општом склоношћу човека према греху гордости с којим се непрестано води борба, која се понекад појачава кад човек прими свештени чин. Страшно искуство Јуде који је Тајну вечеру, као и многе друге трпезе делио са Христом представља истакнути пример за све векове и народе. По сведочанству мноштва светих отаца грех гордости представља корен сваког пада у грех. И овај грех наноси изузетно велику штету црквеном телу, свем народу Божијем, на чијем челу у ствари стоји Сам најсмиренији и најкроткији Господ наш Исус Христос. Идеју савременог богословског поимања света Цариградске патријаршије о патријарху Цариграда као о „глави свих православаца“ разобличавају велики свеци из ранијих времена – поглавари ове катедре. Да, сваки патријарх је управо „поглавар“, а не „глава“ Цркве. Светитељи Григорије Богослов и Јован Златоусти позивајући се на Свето Писмо сведоче о томе да имамо једног Главу Цркве – Христа1. „Ми представљамо једну Цркву, складно састављени чланови једне Главе“ – Господа Исуса Христа2. Идеја неопапизма у ХХ веку У Цариградској Цркви су се идеје источног неопапизма активирале у ХХ веку. Још 1950. године, пре скоро 70 година, архимандрит Софроније (Сахаров) је сведочио да постоје опасне тенденције у Цариградској патријаршији које се појачавају: „Тренутно се у самим недрима наше Свете Цркве појавила велика опасност од извртања догматског учења о њој, дакле опасност од извртања њеног бића, зато што је догматска свест органски повезана са свим током унутрашњег духовног живота. Промените било шта у догматској свести и неизбежно ће се у одговарајућој мери променити и обличје вашег духовног бића. И обрнуто: скретање од истине у унутрашњем духовном животу довешће до промене у догматској свести. Губитак догматске истине ће за своју обавезну последицу имати губитак могућности истинске спознаје Бога, чија је пуноћа дата Цркви... Извртање било чега појединачног одразиће се и на целину. Ако сад изврнемо учење о Цркви, дакле... и обличје њеног постојања, како она може да послужи својим синовима као пут ка Истини? Упитаћете у чему се сад види ово извртање? Одговарамо: у цариградском неопапизму који из теоријске фазе покушава да брзо пређе у практичну3. Као што истиче архимандрит Софроније, „папистичке тенденције“ су сасвим нормалне у палом свету. Притом, нажалост, „нису својствене само старом Риму, већ и Истоку, где су се више пута зачињале у Византији. Међутим, Бог је до сада чувао Источну Цркву и ове тенденције су се гасиле не реметећи дубоки мир Цркве“4. Као пример опасног „варничења“ у животу који изазива грех гордости може се навести давнашњи спор о томе да ли поглавар Цариградске Цркве може носити титулу „васељенски“! За слабе покушаје да се овај термин који припада свој црквеној пуноћи припише поглаварима једне од помесних Цркава захваљујући идеје о „васељени“ као православној империји, односно Византијском царству, нема нимало озбиљних потврда. Тако А. В. Карташов наводи „сведочанство Анастасија Библиотекара (IX в.) који је такође био апокризијар папе у Цариграду“ о томе да се у Византији примена термина „васељенски“ кад су цариградски патријарси у питању оправдавала тиме што је значење термина сужавано на „источно-царски, свегрчки, свевизантијски“5. Међутим, по мишљењу самог Карташова који је истицао неоправданост датог „сужавања“ пракса примене титуле „васељенски“ за патријархе директно је повезана „с тенденцијом узвишавања“6. Није случајно што наводи историјска сведочанства о несагласности, чак и о негодовању светитеља Григорија Великог поводом прихватања и утврђивања овакве праксе на Истоку. Јер само Јеванђеље нам говори о васељени управо као о целом свету у којем треба да буде проповедано: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету (ἐν ὅλῃ τῇ οἰκουμένῃ)“ (Мт. 24, 14). У светоотачким делима термин „васељенски“ се углавном не користи у уском смислу „византијског“ света, већ за означавање целог људског света. Тако светитељ Кирил Јерусалимски у својим „Беседама оглашенима“ каже да је „Исус преузео на Себе грехове васељене“7, док је првосаздани Адам својим грехом привукао „смрт у целом свету“ 8. Сабори који се називају „васељенским“ и које је Црква признала као такве нипошто нису били чисто „византијска“ појава, већ су имали, данас имају, и увек ће имати управо светски значај, пошто представљају највиши орган власти с људске стране наше Цркве! Дакле, уколико једна помесна Црква присвоји титулу која одговара свој пуноћи Саборне Цркве (једно од својстава Саборне и Једне Христове Цркве јесте да је Васељенска) то се не може тумачити другачије осим као узурпација од стране једне црквене „ипостаси“, једне помесне Цркве оног својства које припада свим црквеним ипостасима заједно, иако у суштини представља природно, а не ипостасно својство. Ову линију узурпације општих црквених својстава појединачне помесне Цркве касније су прихватили римокатолици и присвојили својој помесној Цркви свецрквену титулу „католички“, односно саборни. Данас је титула „васељенски“ која се (у суштини незаконито) задржала код поглавара помесне Цариградске Цркве постепено почела да се претвара од чисто титуларне у смисаону, која лицима која је поседују наводно даје право на првенство ауторитета и власти. Догмат о Светој Тројици као основа учења о Цркви Један од одговора на активирање сличних тенденција представља чланак архимандрита Софронија „Јединство Цркве угледу на Јединство Свете Тројице“. У њеној основи се налази тврдња да основу учења о Цркви – православне еклесиологије – представља учење о Светој Тројици – православна Тријадологија. „Саборни принцип Православне Цркве је битије по угледу на једносушну и нераздељиву Тројицу,“9 – ово је главна мисао архимандрита Софронија. Чињеница да аутор у први план истиче тријадолошки аспект изазвана је опасношћу од подела и повреда тела Христове Цркве коју са собом доноси неопапизам. „Пуноћа догматског живота Цркве, – пише о.Софроније, – никад се не прекида и не смањује у суштини. Међутим, у различитим историјским епохама овај или онај аспект јединственог, органски-целовитог догматског учења Цркве долази у центар пажње због опасности која прети у виду губитка истине у целини због губитка у појединачном.“10 Губитак догматског виђења, предавање позиција које се одражава на историјско обличје Цркве далеко од савршенства на које је позвана, дешава се због оскудице љубави. „Изгубили смо љубав и отуда потичу наше поделе и нехришћанске тежње ка власти над браћом,“11 „зато смо неспособни да дубоко спознамо своју свељудску једносушност и једнакост“12. Као што је нешто пре архимандрита Софронија о савременим реалијама црквеног живота говорио атонски аскета и богослов јеросхимонах Теодосије Каруљски († 1937): „Католичанску истину сад не треба да дефинишемо по садашњој, нажалост, разливеној ‘општецрквеној свести’, чија нам јасност данас ‘толико недостаје’, већ на основу ‘општецрквеног предања’ које је у складу с древном Црквом“13. Односно, ни из далека не треба „опште“ или политички ангажовано мишљење, већ црквено предање да постане критеријум истине за нас у свим сложеним питањима данашњице. Као што каже В. Н. Лоски, ово је потребно да би се „католичанска веродостојност актуализовала“14 у свести хришћана који све више губе парадоксално црквено мишљење, сразмерно оскудевању љубави, као што је у Јеванђељу и предсказано. Преподобни Сергије Радоњешки је учио наше претке: „Гледањем у Свету Тројицу превладава се мрска неслога овога света.“ Превладавање неслоге и распада може се остварити само у Цркви, чије виђење у светлости догме о Тројици омогућава људима да мисле, живе и чувају црквено јединство по угледу на Триједино Битије. У недокучивом савршенству Тројичног Битија по мишљењу архимандрита Софронија ми видимо „утврђивање у једнакој божанствености, једнакој царствености, једнаком господству... једнакој апсолутности Три Лица Свете Тројице“15. И као што у животу унутар Тројице нема „ни сенке потчињавања, субординације“16, тако и односи између Помесних Цркава које су призване да се угледају на Триједино Битије, искључују било какву међусобну доминацију. Догма о Светој Тројици сведочи о савршеној љубави, „која искључује сваку врсту власти једног Лица над другима“. Зато Црква одбацује „све облике субординационизма исповедајући о Светој Тројици: „Ништа (у Њој) није веће и ништа није мање: већ су целе три ипостаси, међусобно увек постојеће и једнаке“17. Тријадолошки субординационизам, истиче о.Софроније „који је пренет на структуру Цркве претвара се у облике папизма који представља паралелу овог или оног облика тријадолошког субординационизма. Дакле, римски папизам, који узводи римског епископа на степен који га одваја од свег осталог тела Цркве, који га чини не само већим, већ и ИНОСУШНИМ, представља пример еклесиолошког субординационизма који одговара онтолошком аспекту аријанског тријадолошког субординационизма“18. У коначном, римокатоличко филиоквистичко богословље је довело до „својеврсног христоцентризма“ кад Свети Дух „губи Своју једнаку апсолутност са Оцем и Сином постајући само Христова сила, сила која је предата власти и нахођењу римског епископа“19. О јереси цариградског неопапизма Дакле, још средином ХХ века архимандрит Софроније нас је упозоравао да се цариградски неопапизам, без обзира на то што се налазио у стању зачетка, врло брзо развија. Он је „већ много пута променио своје лице и зато га није могуће јасно окарактерисати“20. Његове присталице су „прво прогласиле да Цариград има предност права јурисдикције ‘зато што има првенство у Васељенској Цркви’. Затим су почели да тврде да Цариград има право као највиша апелациона инстанца у Васељенској Цркви заборављајући на вишевековну борбу против претензија Рима на ово право; заборављајући да су управо ове претензије Рима довеле до велике и коначне поделе Цркава (1054)“21. Присталице цариградског неопапизма су такође заборавиле да је на Фирентинском сабору 1439. године Рим на сличан начин покушавао да издејствује да му Исток призна „право највише апелационе инстанце у Васељенској Цркви“22. Међутим, канони васељенских и помесних сабора негирају да било која помесна Црква има овакво право. И сама Цариградска Црква се чврсто придржавала овог православног става у борби против претензија Рима. „Прихвативши римокатолички принцип развоја, – наставља о.Софроније, – они су објавили да Цариград има искључиво право на сву православну дијаспору у свету, негирајући такво право другим аутокефалним Црквама у погледу своје дијаспоре. Немајући за то никакве основе ни у канонском устројству Цркве, ни у њеној вишевековној пракси, они су попут првог Рима почели да тврде да ова права немају на основу канона, већ на основу заповести ‘Самог Бога’“23. Архимандрит Софроније са чуђењем наводи њихове речи по којима им је „БОГ (?) заповедио“ „да чувају не само јединство вере и благодатних установа, не само јединство у љубави, већ и нераскидиво ЈЕДИНСТВО свете хијерархије и ЦРКВЕНОГ УПРАВЉАЊА како у ЦЕЛОЈ ВАСЕЉЕНИ, тако и на сваком месту где постоји Црква“24. Колико далеко може отићи слична мисао и где се налази граница тврдњи овакве врсте, не говоримо више о догматској граници, али макар о моралној, просто људској? О томе да је Цариград прекршио принцип аутокефалије Уколико говоримо о садашњем времену лаж црквено-политичких амбиција истамбулских кројача црквено-политичке карте света посебно се запажа у томе што наводно штитећи право других Цркава на аутокефалност Цариград, изашавши ван граница, како канонског, тако и догматског поља, грубо крши ово право, пошто својим поступцима руши сам принцип аутокефалности. Тако откривајући један од најбитнијих момената из Енциклике патријарха Атинагоре архимандрит Софроније говори о очигледној тенденцији „подривања принципа једнаког достојанства аутокефалних помесних Цркава“, другим речима, ради се о борби Цариграда против „принципа аутокефалности“30. Истичући да Црква не мисли и не верује тако о.Софроније пише: „Једна Црква је пре свега Света Црква... Јединство Божије и јединство Цркве и Господа представља извор јединства Цркве. Црква је једна и због тога што има јединствени извор Своје светости и не може да не буде јединствена због Своје светости... Кад апостол Павле говори о јединству Цркве он га не доводи у зависност од потчињавања јединственој управи, већ од причешћивања једним хлебом Тела и Крви Господње (1 Кор. 10, 14-17) и од тога да Црква има једну Главу – Христа (Еф. 4, 15-16)“31. Као потврда служе речи професора С. В. Тројицког: „Добијајући своје освећење непосредно одозго од Духа Божијег свака помесна Црква остаје сама себи довољна, али пошто је овај извор освећивања један, она уједно остаје и јединствена Црква. Не може постојати никакав заједнички земаљски центар којем треба да буду потчињене све помесне Цркве, јер би постојање оваквог центра уз постојање заједничког небеског центра, уносило дуализам у Цркву и реметио би јединство“32. Чак и ако се допусти да се Цариград „заиста може назвати Мајком свих Црква... свеједно ће, – истиче о.Софроније, – извођење потчињавања из чињенице историјског материнства – представљати одступање од православне тријадологије по којој Очинство или Синовство не укида пуноћу једнакости. Оно што се рађа из суштине је једнако Ономе што рађа. То је мишљење светих отаца.“33 Ради још веће потврде наведене мисли архимандрит Софроније наводи пример Јерусалимске Цркве која је „једина неспорна Мајка свих Цркава, не искључујући и први Рим“34. Она представља очигледан пример за то „да се у животу Цркве чињеница материнства није сматрала за основу не само власти, већ чак ни части“35. „Рим се хвали Петровим гробом. У Јерусалиму је Најсветлији Гроб Самог Спаситеља света. Рим се хвали ‘јарко црвеном крвљу’ Петра и Павла. У Јерусалиму је Своју божанску Крв пролио Искупитељ света. Рим се хвали славом ‘вечног града’. У Јерусалиму је учио, страдао и васкрсао Велики Цар Славе – Господ. Тамо, на Маслинској гори Он је благословио ученике и у слави се вазнео на небо. Тамо, у Сионској горњој одаји Свети Дух је сишао на апостоле и људе који су били с њима, односно на Васељенску Цркву. Тамо је протекао живот Најсветије Богомајке. Тамо је одржан први Апостолски сабор под председавањем Јакова, брата Господњег. И без обзира на све то, у периоду до Првог Васељенског сабора он је изгубио чак и своју самосталност и потчињавао се митрополиту Кесарије палестинске.“36 Нема ничег чудног у томе што је Цариград започео борбу с аутокефалношћу помесних Цркава, јер је „таква природа сваког папизма“37. Истакавши да римокатолицизам не може да се помири с „аутокефалношћу“ архимандрит Софроније се ради веће очигледности позива на речи римокатоличког богослова, свештеника С. Тишкевича: „У Цркви је дозвољено појачавање и слабљење ‘централизације’, у зависности од услова времена и места; али нипошто није дозвољена потпуна аутокефалност помесних Цркава: Црква би постала поликефална, вишеглава, што је незамисливо с тачке гледишта њене богочовечанске природе... У Цркви може постојати само једна хијерархија; федерација неколико потпуно самосталних хијерархија се коси са њеном суштином.“38 Видимо да се у оваквој парадигми устројство Цркве не предлаже по угледу на Свету Тројицу, већ по потпуно земаљској слици у чијој основи се налази идеја о административном центру попут „непогрешивог Ватикана“ чије апологете изјављују: „Никад немојмо заборавити да између Бога и нас постоји нешто што нас повезује, то што нас повезује је Рим.“39 Истом идејом одише „Посланица“ првосвештеника „другог Рима“, као и црквена политика његових наследника који инсистирају на „вези с Цариградском катедром и потчињавању истој као обавезном услову за пребивање у Васељенској Цркви“40. „Ко ће од истинских хришћана који се клањају ‘у духу и истини’ прихватити ову реч? – пита о.Софроније. – А ако, претпоставимо да, због ове или оне катастрофе с лица земље нестану први и други Рим, зар ће свет остати без истинске везе с Богом, зато што су нестале карике које нас повезују с Њим? Не, то је туђи глас (Јн. 10, 5). То није наша хришћанска вера.“41 Говорећи против неопапизма који се појавио у недрима Свете Цркве архимандрит Софроније истиче: „Ми одбацујемо сваки ‘Рим’: и први, и други и трећи, уколико се ради о уношењу принципа субординације у биће наше Цркве. И римски, и цариградски, и московски, и лондонски, и париски, и њујоршки, и сваки други папизам одбацујемо као еклесиолошку јерес која изврће хришћанство.“ 42 Веродостојно исповедани принцип аутокефалности у чијој основи се налази свест о једносушности говори нам о једнаком достојанству помесних Цркава, по угледу на једнако достојанство Лица Свете Тројице: „Ни место, ни титула, ни расно порекло у Цркви не дају предност у смислу власти или наставништва у односу на друга места и народе.“43 То је догматско виђење и осмишљавање принципа аутокефалности које нам у есхатолошкој перспективи, у свом последњем остварењу омогућава да говоримо „о заједничкој нади да не само свака помесна Црква, већ и сваки њен поједини члан, свака појединачна личност-испостас, треба да буду носиоци СВЕ КАТОЛИЧАНСКЕ ПУНОЋЕ црквеног битија по угледу на Свету Тројицу, где је свака Ипостас носилац све апсолутне пуноће Божанског Битија; разуме се, не захваљујући укидању или апсорбовању других Лица-Ипостаси, већ кроз пребивање у пуноћи и целовитости јединства суштина“ 44. Видећи звезду-водиљу чувамо се од грешке да снизимо и умањимо предвечну замисао Бога о човеку, о Његовој Цркви. Наравно, постајући сведоци онога што се дешава морамо видети „како је далеко обличје историјског живота Цркве које видимо споља од оног савршенства на које смо позвани...“45 Ипак, превладавање „мрске неслоге овога света“ сваког члана Христове Цркве подстиче на то да у саборном јединству тражи од Бога заповеђено јединство по речима Спаситеља: „Да сви буду једно“ (Јн. 17, 21), и савршенство: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш Небески“ (Мт. 5, 48). Ово савршенство по угледу на Божанско Тријединство у историји и животу Цркве испољава се у „саборности и аутокефалности“, односно „у слободи саборне љубави и једнакости једносушности“46, што служи као потврда нераскидиве везе између православне еклесиологије и православне тријадологије. О догматском виђењу и црквеној свести У контексту савремених догађаја још једном се уверавамо у то у којој мери догматско виђење одређује духовну, канонску и сваку другу област живота Цркве. И без обзира на то што „пројекција нетрулежног, благодатног начела Цркве у условима нашег земаљског, палог битија неизбежно поприма извесну условност, због чега канонско устројство Цркве не представља апсолутну правну норму“, оно увек без промене увек чува своје дубоке корене, своју суштину, и не може противречити нашој догматској свести“47, као што учење о Цркви не може противречити учењу о Светој Тројици. Уколико то применимо на данашњу ситуацију можемо видети како се присталице „украјинске аутокефалије“ труде да нивелишу управо догматски аспект питања покушавајући да га „реше“ ван црквеног поља и разматрања. Зато, без обзира на аргументе које наводе како би своје првенство образложили они који га желе и који покушавају да га остваре – све је то у суштини, испољавање фарисејства, лицемерног поступања против љубави, а то значи греха који не представља само обично ремећење етичке норме, већ злочин против Очеве љубави. Нажалост, најновији поступци Фанара су поново довели у опасност очување мира и црквеног јединства. Патријарх Вартоломеј је једнострано донео одлуку која очигледно носи у себи поделу, не лечење раскола, већ његово још веће продубљавање. И какве год канонске и историјске разлоге да наводи за оправдање својих поступака, у њима нема ни јеванђељског духа, ни братске љубави, већ постоји само покушај да утврди своју власт и надмоћ у односу на „мање“. Тежња ка власти која уништава све на земљи, представља резултат испадања из догматске свести и губитка црквеног мишљења код оних који су, наизглед пре свих позвани да чувају јединство које нам је Бог заповедио. Они својевремено нису чули глас људи, који су их, као архимандрит Софроније, позивали да буду свесни „предстојећих... догматских питања као питања од кардиналног значаја у делу спасења“48). Архимандрит Софроније је говорио непосредно о духу властољубља и тежње ка господарењу, којим су били заражени цариградски патријарси, који су прво подржали (Мелетије IV) раскол обновљенчества и задали ударац поглавару – светитељу Тихону Московском у најтеже време искушења за Руску Цркву, и који су затим наступили (Атинагора) с доктрином о искључивим правима цариградског патријарха. Њихови поступци по дубоком уверењу архимандрита Софронија нису представљали само најгрубље гажење канона, већ, пре свега последицу озбиљне догматске грешке коју су учинили поглавари цариградске катедре и њихове присталице. У својој тежњи ка власти и доминацији постали су слични кнезовима овога света који седе на „врху пирамиде човечанства“ и владају народима. Како је то туђе духу Христа Који „није дошао да Му служе, већ да послужи и да положи Своју душу за искупљење многих“ (Мт. 20, 28). Христос је, – рећи ће о.Софроније, – „дошао и окренуо пирамиду људског постојања“49 и зато „они који иду за Њим иду истим путем: силазе доле како би се сјединили с Главом обрнуте пирамиде, хришћанин иде доле, тамо – у дубину окренуте пирамиде где се налази концентрација страшног притиска где је Онај Који је преузео грех света – Христос“50. То је истинско кретање – кретање љубави која је по мишљењу светих отаца увек смирена. Зато и власт, тим пре власт у Цркви, о.Софроније схвата „као служење свима и свакоме, као бригу о најслабијима“51. У закључку ћемо, по угледу на архимандрита Софронија, навести речи патријарха Алексија I, које подсећају на молитву за јединство Цркве. Његова мисао се односила на првосвештенство првог Рима, али се у светлости данашњих догађаја у потпуности може прихватити као молитва за првосвештенство другог Рима: „Христос је рекао Својим ученицима: ‘Који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга’ (Мт. 20, 26-27). Нека Господ просветли мислене очи римског (и цариградског) првосвештенства и нека оно, уз помоћ Божију, прими силу Духа како би се одрекло частољубиве тежње да утврди своје земаљско поглаварство међу свим апостолским следбеницима!“52 [1] Григорий Богослов, свт. Слово 37. На евангельские слова: «Егда сконча Иисус словеса сия...» // Он же. Творения. В 2-х т. СПб.: Типография П. П. Сойкина, 1912. Т. 1. C. 510–522, здесь: С. 514. [2] Иоанн Златоуст, свт. Беседы на Деяния Апостольские. Беседа 24. 4 // Творения отца нашего, свт. Иоанна Златоуста, архиеп. Константинопольского в русском переводе. В 12-ти т. СПб.: Издание СПбДА, 1898–1906. Т. 9. Ч. 1. С. 226–235, здесь: С. 234. [3] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы (Православная Триадология как основа Православной Экклезиологии) // Вестник Русского Западно-Европейского Патриаршего Экзархата. 1950. № 2–3. С. 8–32, здесь: С. 18–19. [4] Исто. С. 19. [5] „Кад сам налазећи се у Цариграду често осуђивао Грке због речи ‘васељенски’ и прекоревао их због таштине и гордости они су негодовали говорећи да патријарха не називају васељенским – икуменикос (што су многи превели речју ‘универсалис’) зато што је он епископ целог света, већ зато што има власт да руководи једним делом света у којем живе хришћани. Оно што Грци називају васељеном – икумени, код Латина означава не само ‘свет (orbis terrarum)’, од којег у смислу ‘васељене’ и потиче назив ‘васељенски’, већ и ‘свако обитавалиште или настањено место’. Икуменикос је овде значило: ‘који се односи на источно царство, свегрчки, свевизантијски’“ (Карташев А. В. Вселенские Соборы. Клин: Христианская жизнь, 2002. С. 479). [6] Исто. С. 478. [7] Кирилл Иерусалимский, свт. Поучение огласительное 3. 9 // Он же. Поучения огласительные и тайноводственные. М.: Издательство Благовест, 2010. С. 36–47, здесь: С. 44. [8] Кирилл Иерусалимский, свт. Поучение огласительное 13. 2 // Там же. С. 180–209, здесь: С. 181. [9] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 17. [10] Исто. C. 16. [11] Исто. C. 17. [12] Исто. [13] Глас са Атона. Светогорски јеросхимонах Теодосије Каруљски о старом и новом календару // http://afonit.info/biblioteka/nasledie-svyatoj-gory/o-novom-i-starom-stile [14] Лосский В. Н. Кафолическое сознание. Антропологическое приложение догмата Церкви // Журнал Московской Патриархии. 1969, № 10. C. 74-80, здесь: С. 80. [15] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 17. [16] Исто. [17] Исто. C. 20. [18] Исто. [19] Исто. [20] Исто. [21] Исто. C. 20–21. [22] Исто. C. 21. [23] Исто. [24] Исто. [25] Исто. C. 24. [26] Цит. по: исто. [27] Исто. C. 25. [28] Довољно је видети тврдњу актуелног поглавара Цариградске Цркве о томе да „Словени не могу да се помире с првенством наше (грчке) нације у православљу“! В.: URL: http://nk.org.ua/politika/varfolomey-slavyane-ne-mogut-smiritsya-s-pervenstvom-nashey-natsii-v-pravoslavii-167074 (датум обраћања 01.12.2018). Док је јерес етнофилетизма Црква осудила већ одавно, на помесном Цариградском сабору 1872. године. [29] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 25. [30] Исто. C. 27. [31] Исто. C. 25. [32] Троицкий С. В. О церковной автокефалии // Журнал Московской Патриархии. 1948, № 7. С. 33–54, здесь: С. 34. [33] Софроний (Сахаров), иером. Единство Церкви по образу Единства Святой Троицы. C. 25. [34] Исто. [35] Исто. [36] Исто. [37] Исто. C. 28. [38] Исто. С. 32. В.: Тышкевич С. Церковь Богочеловека. Львов: Типография Варяг, 1993. С. 70, 256. [39] Исто. С. 32. [40] Исто. [41] Исто. [42] Исто. C. 31. [43] Исто. C. 30. [44] Исто. C. 31. [45] Исто. C. 17. [46] Исто. [47] Исто. C. 32. [48] Исто. C. 17. [49] Софроний (Сахаров), архим. Духовные беседы: В 2 т. Т. 2. Свято-Иоанно-Предтеченский монастырь, Эссекс-М., 2007. С. 131. [50] Софроний (Сахаров), архим. Преподобный Силуан Афонский. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 2010. С. 266. [51] Софроний (Сахаров), архим. Письма близким людям. М., 1997. С. 117. [52] Деяния Московского Совещания глав и представителей автокефальных православных Церквей в связи с празднованием 500-летия автокефалии Русской Православной Церкви. М.: Изд. Московской Патриархии, 1949. Т. 1. С. 90. http://www.pravoslavie.ru/srpska/print125180.htm

VLADIKA BAČKI OBRUKAO SPC Nemušta pravdanja bojkota carigradskog patrijarha Željka Jevtić 14.10.2019. 20:07 FOTO: OLIVER BUNIĆ / RAS SRBIJA Sinod Srpske pravoslavne crkve bez ijednog valjanog razloga "lupio je šamar" prvoj među patrijaršijama - Carigradskoj. SPC je ušla u opasnu igru protiv nadmoćnijih od sebe samo jer je grupa vladika preuzela odlučivanje u Crkvi. Šta se događa? Prvi među patrijarsima, carigradski Vartolomej, organizovao je proslavu u čast Srpske crkve, njene autokefalnosti i hirotonije Svetog Save baš tamo gde se sve i dogodilo - u Nikeji, davne 1219. godine. Dvodnevna svečanost ovog vikenda posvećena SPC prošla je, međutim, bez SPC. Sinod Srpske crkve, u kojem su četvorica vladika i jedan član zamenik, krio je od "sopstvenih vladika", ali i vernika da poziv uopšte postoji. I to ne bilo koji poziv, već od patrijarha - koji odlučuje o autokefalnosti crkvi i koji je u nekoliko navrata štitio SPC. Poslednji primer je pre izvesnog vremena kada je poslao oštro pismo u Crnu Goru da tamošnja vlast ne preduzima radnje protiv Srpske crkve i da neće dobiti priznatu crkvu. Svečanost u čast SPC držana je, bukvalno rečeno, u toj istoj Crkvi u strogoj tajnosti iako su pismom patrijarha Vartolomeja pozvane sve vladike da dođu. I ne samo to - carigradskom patrijarhu na dva pozivna pisma vladike iz Sinoda nisu ni odgovorile kako dolikuje. "Blic" je, međutim, pre dva dana otkrio i objavio ovaj skandal u SPC i tajnu grupice srpskih vladika. Na to se oglasio jedan od članova Sinoda, pretpostavljamo u ime Sinoda, portparol SPC vladika bački Irinej (Bulović). U izjavi za medije upitan o događaju vezanom za Carigradsku patrijaršiju i činjenicu da nijedan vladika nije otputovao jer nisu ni znali, episkop bački je izneo nekoliko navoda. Problem je, međutim, što ne odgovaraju sadržini zvaničnih dokumenata. Vladika bački Irinej na početku svoje izjave praktično priznaje pisanje "Blica" da je bilo pozivnog pisma patrijarha Vartolomeja, a da je neodlazak vladika - odluka Sinoda. Dalje nastavlja o razlozima i kaže: - Razloga su dva - praktične teškoće, tek je završena višednevna proslava u Žiči, Peći i Beogradu, pa carigradski poziv nije bilo moguće ni saopštiti arhijerejima pošto je stigao uoči naše proslave, kao i načelni razlozi... - navodi vladika bački. Međutim, "Blic" poseduje oba pozivna pisma patrijarha Vartolomeja. Prvo je upućeno 5. septembra, a drugo 25. septembra. Proslava u Žiči počela je 6. oktobra, dakle 12 dana kasnije od upućenog pisma iz Carigrada. Ako bismo čak i banalizovali problem - nijedno pismo, a posebno carigradskog patrijarha, ne putuje 12 dana. Vladikama, međutim, nije saopšteno ni za prvo pismo poslato mesec dana ranije. Drugi pokušaj vladike bačkog je navod o tome šta Srpska crkva slavi. Tako on kaže: "Naša Crkva ne proslavlja, naime, 800. godišnjicu hirotonije Svetog Save u episkopski čin, a na tu proslavu nas poziva Carigradska patrijaršija, nego proslavlja 800. godišnjicu autokefalnosti naše Crkve. Hirotonija Svetog Save je, prema našem shvatanju, samo deo ukupnog događaja koji proslavljamo". "Blic" poseduje pismo, koje je sa potpisom patrijarha srpskog Irineja, a koje je poslato svim patrijarsima kao poziv da prisustvuju jubileju SPC. "Blic" prenosi deo tog pisma: FOTO: PRIVATNA ARHIVA "Ovim bratoljubivim pismom čast nam je obavestiti vas da se 2019. navršava osam vekova od kada je Sveti Sava hirotonisan i potvrđen za prvog arhiepiskopa srpskih i pomorskih zemalja u Nikeji... Ovaj goržestveni čin koji je venac hrišćanskog prosvetljenja srpskog naroda naša sveta Crkva će obeležiti u sabornom duhu sa predstojateljima namesnih pravoslavnih crkava...", navodi se u pismu SPC upućenom između ostalih i carigradskom patrijarhu, gde se poziva na našu proslavu u Srbiji. FOTO: PRIVATNA ARHIVA U pozivu sa potpisom patrijarha srpskog Irineja za obeležavanje jubileja SPC govori se o proslavi rukopoloženja Save Nemanjića Dakle u ovom pozivnom pismu srpskog patrijarha uopšte se ne pominje reč "autokefalija" nego proslava rukopoloženja Save Nemanjića. Tako se i patrijarh Vartolomej u svom obraćanju srpskom patrijarhu pozvao na sadržaj tog pisma - pozvao na proslavu onoga što i SPC slavi. Ukoliko se carigradskom patrijarhu "uzme za zlo" što je pozvao na "pogrešnu" proslavu, onda podjednako nije jasno ni kako je takav isti previd mogao da se dogodi onom koji sastavlja pisma u ime srpskog patrijarha. Takođe, i da Sinod dopusti da se takav previd "pošalje u beli svet". Međutim, igri reči ili samim događajima, za kojima je posegnuo vladika, jednostavno nema mesta. Opšte je poznato i bar za života sadašnjeg carigradskog patrijarha neupitno izjednačavanje vrednosti hirotonije i autokefalije. Carigradska patrijaršija nijednog trenutka u novijoj istoriji nije postavila pitanje autokefalnosti SPC. U Carigradu nije postavljeno pitanje, primera radi, da je autokefalija data u Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca koja, međutim, više ne postoji. Ali zato jesu poslate jasne poruke i to u nekoliko navrata po pitanju Crne Gore i Makedonije, koje su u duhu očuvanja teritorije SPC. Vladika bački Irinej navodi za medije da ukoliko neko od vladika i ode, "to će biti nezvanično, odnosno u svoje lično ime". Međutim, u oba pozivna pisma patrijarh Vartolomej zove patrijarha i odreda sve episkope, tako da ne bi bilo ni prirodno da je svakom episkopu slao posebno poziv. Odnos sa drugim patrijaršijama u SPC, a posebno bojkot prvog patrijarha, nije nikada bio u ovoj meri stvar jednog čoveka pa čak ni samo Sinoda, a da je Sabor sveden na one koji treba da "upale sveće". Bojkot prve među patrijaršijama ne sme biti odluka u kojoj ne učestvuje Sabor. Inače, pisma koja je poslao carigradski patrijarh sročena su u lepom i iskreno bratskom tonu. U njima je izraženo veliko poštovanje prema SPC, kojoj je na kraju Carigradska patrijaršija i ukazala čast proslavom, što do sada nije činila drugim crkvama. Narodski rečeno, kulturno je bilo odgovoriti na tu ljubaznost i čast. Mitropoliti Carigradske patrijaršije bili u Nikeji Bez SPC tokom vikenda u sklopu obeležavanja jubileja 800 godina autokefalnosti Srpske crkve, u subotu su jerarsi i sveštenstvo Vaseljenskog trona posetili drevni grad Nikeju (Iznik). Poklonici su u Nikeju stigli u podne gde su obišli ostatke hrama Uspenja Presvete Bogorodice u kome je, po mišljenju nekih istoričara kao i Sv. Justina Popovića, 19. avgusta 1219. rukopoložen Sveti Sava za episkopa. FOTO: GORAN SRDANOV / RAS SRBIJA Patrijarsi Vartolomej i Irinej uputili su pozive za svečanosti u bratskom tonu U ovoj pokloničkoj poseti učestvovali su sedmorica mitropolita Carigradske patrijaršije. Liturgijom je juče načalstvovao patrijarh Vartolomej. FOTO: PRIVATNA ARHIVA Prevod pisma iz Carigrada Prvo podvučeno: svedoči da je patrijarh Vartolomej prvo pismo poslao 5. septembra Drugo podvučeno: radi većeg učešća Srpske crkve pomera datum na 12-13. oktobar Treće podvučeno: poziva svakog arhijereja pojedinačno Četvrto podvučeno: datum ovog drugog pisma je 25. septembar Drugi pasus: "Kao nastavak naših bratskih patrijaraških pisama od 5. septembra ove godine, želimo ovim pismom da obznanimo Vašem ljubljenom Blaženstvu da, želeći veće bratsko učešće svetih arhijereja i klirika Vaše vozljubljene najsvetije Srpske crkve, prenosimo vreme proslave na dane 12-13. dolazećeg oktobra". Treći pasus: "Stoga upućujući otvoreni bratski poziv Vašem Blaženstvu i svakom od svetih arhijereja pojedinačno, očekujući Vaše učešće u ovoj sveštenoj jubilarnoj proslavi, celivamo Vas svetim celivom..."

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Николе у Бандићима. На почетку Литургије Владика је у чин протопрезвитера произвео мјесног пароха презвитера Илију Зекановића поводом десетогодишњице његовог свештеничког служења. ,,Потрудио си се, за то вријеме, колико ти је Бог дао снаге, да служиш храму и народу Божјем у овој парохији. Својим породичним примјером показао си право хришћанско живљење“, рекао је Митрополит Амфилохије. Благодарећи Митрополиту на љубави и чину протојереја, којега је удостојен, отац Илија је казао да ће се трудити да убудуће буде још бољи, како би заслужили спасење и он и паства која му је повјерена. Након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је у литургијској проповиједи казао да се око Христа сабирају милиони људи кроз вјекове да Га се дотакну, Њега као живога Бога који је постао човјек, савршени Бог и савршени човјек ради нас и ради нашега спасења. ,,Тако се сабира Црква Христова, једна, света, саборна, католичанска, апостолска Црква кроз вјекове, која постоји кроз вијекове до данашњега дана и присутна је и данас у овом храму Светог оца Николаја у Бандићима“, казао је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је на ријечи апостола Павла да у Цркви нема ни Грка ни Јеврејина, ни роба ни слободњака, ни мушкога бни женскога. „Нема ни Кинеза ни Јапанца, ни Руса ни Американца, ни Србина ни Црногорца – само је Исус Христос и они који су сабрани око Њега. То је Црква Христова. Таква је она била кроз вјекове и таква ће она остати до краја свијета и вијека. Много је значајно да то знамо у ово наше вријеме, када су се људи отуђили од Цркве. Многи су се отуђили од Цркве, а хтјели би да они управљају Црквом“, нагласио је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да такви често пута ни у Бога не вјерују, без обзира на којем су мјесту. „Али мисле да сад они имају право да располажу са Црквом и са њеним животом. А то није могуће“, казао је он. Владика је поставио питање како може да се у секуларној држави било који владар мијеша у црквена питања. „То је потпуно безумно. Нарочито овдје код нас у Црној Гори, гдје је у вријеме братоубилаштва убијен Митрополит црногорско-приморски са преко стотину најбољих свештеника Митрополије. И створена је држава оваква каква је данас. Она би требала да поштује Цркву. То је право Цркве“, нагласио је Владика. Митрополит Амфилохије је рекао да се боји да је и то непоштовање Цркве показатељ повампирења братоубилачког духа у Црној Гори. „Ни за кога то није доброо, поготово када се ради о Цркви која је заиста створила ову државу“, упозорио је Владика Амфилохије. Рекао је да је властољубље најопакија болест у свим заједницама и да је оно у Римокатоличкој цркви било догма кроз вјекове, а у Православној искушење. „Тако је до наших дана. То се види данас и по понашању Цариградског патријарха у односу на Украјину. Властољубље његово довело до велике невоље у Украјини, до подјела које су катастрофалне за будућност не само Украјине и свих словенских народа него у исто вријеме и свеукупног православља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, око храма је прошла литија са читањем Јеванђеља, а онда је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао славски колач и служио помен за упокојене осниваче, ктиторе и приложнике храма Светог Николе. На крају је Митрополит Амфилохије честитао славу храма и Дјетињце сабраној дјеци. „Кроз Христа, који је најљепше дијете, ми поштујемо и сву дјецу свијета. Нека је срећна слава, дјецо, на многаја и благаја љета“, казао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је архипастирском похвалницом одликовао Жарка и Жељка Митровиће из Марковине „за показану љубав приликом градње капеле и порте при храму Вазнесења Господњег у Марковини. http://mitropolija.com/2018/12/22/mitropolit-amfilohije-vlastoljublje-carigradskog-patrijarha-je-katastrofalno-za-buducnost-pravoslavlja/

Свештени Синод Руске Православне Цркве донео је одлуку да прекине молитвено помињање цариградског патријарха Вартоломеја и саслуживање с јерарсима Цариградске Патријаршие. У патријаршијској и синодској резиденцији у Даниловском манастиру у Москви, под председавањем Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, одржано је 14. септембра 2018. године ванредно заседање Свештеног Синода Руске Православне Цркве. На заседању је било размотрено питање одговора на постављење два „егзарха“ цариградског патријарха у Кијеву, сходно одлуци Цариградске Цркве „о давању аутокефалног статуса Православној Цркви у Украјини“. Раније, у саопштењу од 8. септембра 2018. године, Свештени Синод Руске Православне Цркве изразио је одлучан протест у вези са противканонским назначењем архиепископа памфилијског Данила и епископа едмонтонског Илариона за „егзархе“ Цариградске Патријаршије у Кијеву и најавио узвратне радње у најближе време. Украјинска Православна Црква је такође осудила постављење „егзараха“ Цариградске Цркве, назвавши то „грубим нарушавањем канонске територије Украјинске Православне Цркве“ (изјава Одељења за спољне црквене везе Украјинске Православне Цркве од 7. септембра 2018. године). Свештени Синод Руске Православне Цркве, на свом заседању од 14. септембра, проучивши новонастало стање, донео је одлуку да прекине: молитвено помињање цариградског патријарха Вартоломеја на богослужењима; саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије и учешће Руске Православне Цркве у свим епископским сабрањима, богословским дијалозима, међуцрквеним комисијама и другим структурама у којима председавају или сапредседавају представници Цариградске Патријаршије. У вези с неканонским радњама Цариградске Патријаршије Свештени Синод је донео посебну изјаву. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Издавачка установа Епархије зворничко-тузланске Синај издала је књигу презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880). Реч је о докторској дисертацији одбрањеној на Аристотеловом универзитету у Солуну 2000. године, а иза чијег квалитета је стао ауторитет Митрополита пергамског Јована Зизиуласа као ментора. Књигу је са јелинског превела Лада Јагушт - Аккад. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Представници Патријарха васељенског Вартоломеја ће стићи у Москву 9. јула да размотре идеју о аутокефалности украјинске цркве, саопштио је шеф Одељења за спољне цркве односе Московске Патријаршије Митрополит волоколамски Иларион. „Наравно, ми ћемо пажљиво слушати аргументе који ће бити представљени. Мислим да је најважније то што ће међу нашим двијема црквама, Руском и Константинопољском, почети пуноправни дијалог. По мом мишљењу, коресподенција која се последњих мјесеци о том питању одвија путем медија је погрешан пут за решавање проблема украјинског раскола“, казао је он у интервјуу грчој информативној агенцији „Ромфеа“. Делегација Константинопољске патријаршије обилази помјесне цркве да би сазнали како се оне односе према идеји аутокефалности Цркве у Украјини, објаснио је предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије. Деветог јула она ће бити у руској престоници. По мишљењу Митрополита Илариона, важна је солидарност помјесних цркава, јер је она залог јединства. „Било која подршка расколу може подрити то јединство, јер подршка подјели на једном мјесту одмах изазива расколнике и у другим мјестима да подигну главу“, упозорио је Митрополит Иларион. Извор: РИА Новости С руског: Рајо Војиновић Извор: http://mitropolija.com/2018/06/28/228337/ View full Странице