Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'него'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави. Нема смисла… Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења. У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми" „Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6). Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан. Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе? Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити. Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест. Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50). Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно… Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“. Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12). о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
  2. Има људи који миришу на Бога. Не знам да ли се то теби десило, али кад им приђеш, осећаш да се нешто дешава. Нешто излази из ових људи - моћ, милост, енергија, светлост. Сладиш се, смириш се, опустиш. Не желиш да одеш, не желиш да се одвојиш од њих. „Где да идем, кажеш, овде мирише на Бога, на небо, овде је радост и светлост. Зар треба да се враћам назад у таму, сада када сам срео Светлост." Кад једном заспиш у наручју Христовом, не можеш осетити мир ни у једном другом загрљају. Осим ако те не подсећа на Његов мирис. Упознао сам такав „други“ загрљај у лицу човека који је за мене био оно што ми зовемо „божији човек“. Не зато што је савршен, на крају крајева, годинама сам престао да верујем у људско савршенство, већ зато што је сладак, пун Христа... Шта то значи сладак? То значи да је, упркос падовима, грешкама и греховима, патњама и неуспесима, успео да задржи сву своју наду у Христа. Осетио је пакао и жудео је за рајем. Окусио је таму и заволео Светлост. Није био разочаран, зато што није био ни фасциниран. Светост није савршенство већ потпуно предавање Њему. Они који су били остављени, били су освећени. Бог је обукао оне који су били голи. Ако верујеш својој логици, полудећеш. Препусти све Богу и одморићеш се. Ум је дивно оруђе, али не доноси радост. У овом човеку, који је као мало дете отишао на Свету Гору, а данас је Епископ цркве, упознао сам љубав Божију. Апсолутно прихватање, подршка и љубав према ономе што јесам, а не према ономе што сам желео или је требало да будем. Јер веруј ми, нисам тако сјајан. Чак шта више. Пун сам грешака, страсти и грехова. Тешко да неко види таму моје душе, а да се не уплаши. Па ипак, овај човек никада ништа није учинио да се осећам лоше због своје таме. Никада ме није изневерио. У мом најстрашнијем греху рекао је: „Више волим тебе грешног са понизношћу, него охолог са врлинама...“ Не очајавај, не губи се у тами, веруј у Светлост коју носиш у себи. Дозволи Богу да у твом срцу сања твоје покајање. Овај човек је постао Божији топли загрљај у хладноћи мог греха. Можемо причати и читати о Божјој љубави, али ако нас нико не загрли, ако се нико не нађе да нас прихвати и да нам опрости, да нас воли без задршке и обавезе, никада нећемо осетити шта значи Божија љубав. Сећам се стихова једног песника који гласе: “Христе мој, заспао сам у многим загрљајима, али само Твој је био тако мирисан..” о. Хараламбос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
  3. 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал
  4. Извор: Правблог Ср Телеграм канал Обрада текста: Радио Слово љубве Епископ Герасим: Интервју о ситуацији у Украјини - WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању... 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал View full Странице
  5. Ко је био Никола Тесла Сведоци смо једног врло штетног идолатријског односа према Николи Тесли у служби култистичког (секташког) псеудорелигијског покрета „теслијанства“, коме би се, да је којим случајем данас међу нама, и сам Тесла жестоко успротивио Пише: Презвитер др Оливер Суботић аутор књиге Тесла: Духовни лик Увремену у коме је цео свет усталасан ратним догађајима и катаклизмама, а наш народ на Косову и Метохији свакодневно на мети шиптарских екстремиста, свака друга тема у јавности делује не само секундарно него и потпуно непотребно. Упркос томе, одлучио сам да напишем текст о једној духовно крајње назадној и штетној појави која је већ годинама присутна у јавном простору Србије, кроз деловање неколицине неодговорних српских интелектуалаца, међу којима неки имају чак и докторске титуле. Реч је о култу формираном око личности Николе Тесле, углавном кроз пропаганде такозваног теслијанства. За термине „теслијанство“ и „теслијанци“ сам чуо пре неколико година, током завршних радова на својој студији о Тесли. Искрено говорећи, нисам томе придавао неки посебан значај у почетку. Међутим, када ми је Зоран Луковић, највећи српски стручњак из области сектних деловања, тоталитарних и деструктивних култова, једном приликом сугерисао да обавезно обратим пажњу на појаву „теслијанства“ јер је заправо реч о псеудорелигијском покрету који се стално пропагира у јавности, схватио сам да су ствари ипак озбиљне и да захтевају реакцију. Погледао сам неколико видео-клипова у којима учествују препознатљиве личности тог дискурса и потпуно ме је запрепастила константност теза на основу којих се изграђује типичан псеудорелигијски култ око лика Николе Тесле. Чињенице да ова појава све више добија на интензитету у медијском спектру, и да новинари свесно или несвесно учествују у ширењу исте, нису ми оставиле другог избора но да као свештеник (који се, при томе, стручно бавио ликом и делом Николе Тесле), из пастирске одговорности, јасно и одлучно реагујем. ПСЕУДОРЕЛИГИЈСКИ ПОКРЕТ И СЕНЗАЦИОНАЛИЗАМ Срж „теслијанства“ као идеје која служи за подлогу псеудорелигијског покрета можемо пронаћи у више интервјуа професора Велимира Абрамовића, који је, по свему судећи, његов зачетник. Овом приликом ћу навести само један карактеристичан интервју, под називом „Цивилизација Теслијана“, који је дат пре нешто мање од једне деценије. У том интервјуу професор Абрамовић, између осталог, говори о „једном новом облику религиозности неопходном данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије“. У наставку, професор наводи да су управо „Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације“. У те две реченице се огледа суштина теслијанске идеје и покрета који је на њој заснован. Поменута парадигма, са мањим или већим варијацијама, понавља се у десетинама видео-клипова професора Абрамовића који се могу пронаћи на интернету, уз експлицитни и редован нагласак на езотерију и езотеријске праксе, као и спорадичну критику Православља и Цркве. Додатно запрепашћују идеје које прате ту парадигму – тако у горепоменутом интервјуу професор своје тезе поткрепљује ставом да „Тесла и највише Тесла повезује људску душу са Светим духом [sic!] који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети закон [sic!], (gr. Hieros Logos) мистичне природне математике“. Да ли је могуће да оваква изјава може доћи од једног универзитетског професора? Додуше, и већина других екскурса професора Абрамовића би се тешко могла уклопити у било шта смислено у религијском смислу, а некад једноставно не оставља простора за било какав коментар осим за смех. Тако, у виралном клипу који ових дана кружи вајбером професор тврди да „кардинали у Ватикану јако добро знају да је Исус Христос Личанин [по професору, Христос потиче из Ликије – Анадолије], да је дошао заједно са њима [прецима Личана] у [ту] Лику и зато целу своју цркву зову КатоЛичка црква“ односно „Доњо-Личка црква“ (!). Посебно забрињава то да се српски новинари позивају на професора Абрамовића као неспорног ауторитета из области лика и дела Николе Тесле. У недавно објављеном тексту „Тесла, јога и Буда“ потписаном од господина Милоша Чолића у дневном листу Нова (текст је, иначе, написан поводом саопштења СПЦ о јоги), професор Абрамовић је представљен као „један од најбољих познавалаца Теслиног научног и животног пута“. У том тексту Чолић не помиње „теслијанство“, које је препознатљив дискурс професора, али зато истиче његов став да је Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи у будизму“. Пошто уважени професор редовно истиче овај цитат (који се, у мање или више сличном облику, може чути и од још неколицине интелектуалаца), волели бисмо коначно да чујемо који је конкретан извор тог цитата, односно где је те конкретне речи Тесла изговорио или записао. До тада, као валидне и референтне остају конкретне речи Николе Тесле упућене као писмени одговор Џону П. Александру (датирано на 10. 12. 1901) када је на питање религијске припадности јасно одговорио (цитирам): „Припадам Грчко-Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“ Вратимо се идеји „теслијанства“ као псеудорелигије засноване на идолатријском односу према Николи Тесли. Да је којим случајем Тесла данас међу нама, потпуно сам уверен да би био први који би се жестоко успротивио таквој идеји и култистичким (сектоликим и псеудорелигиозним) покретима заснованим на њој. Подсетимо се да је још у време његовог живота било разних покрета који су желели да га представе као ванземаљско биће, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни чак сматра да је управо због таквих појава Тесла као својеврсни механизам одбране износио неке бизарне идеје, попут тезе да је човек аутомат, да би тиме показао како је он обично људско биће склоно грешци у расуђивању. А то да је био склон грешци (иако генијалан) Тесла је неколико пута и јавно објавио – вероватно најпознатија његова погрешна теза јесте да зрачење X-зрацима доприноси менталним могућностима, због чега се једно време излагао том зрачењу и ту погубну праксу прекинуо чим је приметио њену штетност, о чему је уредно обавестио америчку јавност. Таквих епизода у којима је Тесла откривао типично људску страну своје личности и њених слабости је напретек и то не треба никога да чуди – бити генијалан не значи бити непогрешив. Стога је једнодимензионално истицање Теслине генијалности у кључу тобожње непогрешивости која није својствена човеку, да би се на основу тога формирао култ личности са псеудорелигијским предзнаком, у духовном смислу ништа друго до крајња девијација заснована на потпуно погрешним претпоставкама. Овде треба скренути пажњу на још једну важну ствар. Наиме, угледни истраживачи Теслиног лика и дела су већ пре неколико деценија указали да постоје места у његовим текстовима и интервјуима (посебно у периоду када више није био на врхунцу научне славе) у којима се може наћи доста чудних изјава које треба читати с приличном дозом критичке дистанце. Но управо те и такве изјаве, настале у тренуцима људске слабости, култисти широм света форсирају да би направили Теслин лик онакав какав њима одговара. О Теслиним сензационалистичким изјавама без покрића, које су у америчкој јавности у великој мери угрозиле његов научни кредибилитет у једном периоду, својевремено је писао и академик Александар Маринчић, некадашњи директор Музеја Николе Тесле. Професор Маринчић сматра да је таквим неодмереним изјавама допринела чињеница да је Тесла у позном периоду живота био лишен лабораторијског рада, што је био простор у коме је био суверен и који га је чувао од разних екскурса у штетна фантазирања и разматрања тема из области с којима није био довољно упознат. Теслини излети у старости су заиста могли да се, према умесном запажању академика Маринчића, подведу под утицај самоће и одсуства из лабораторијских услова. Но Маринчић је посебно у праву у томе да су Теслине сензационалистичке објаве биле погодно тле за разне несавесне људе, који су на њима градили култистичке теме за своје приземне интересе. Тако нешто је пре Маринчића приметио и Вилијам Тербо (унук Теслине сестре Ангелине), када је још осамдесетих година прошлог века истакао да постоје четири категорије људи који се баве Теслом: поред научника и сународника, Тербо са жаљењем истиче још две групе људи: „псеудонаучнике који следују неким Теслиним чудним идејама“ и „култисте који га обожавају као ванземаљско биће“. Посебно је спорно то што људи из две последње групе (које у наше време, како изгледа, иду ка томе да се обједине) тврде да поштују и воле Теслу – да је то случај, чували би самог Теслу од његових чудних идеја (попут еугенике, марсоваца и тсл.) у којима није имао научну уздржаност нити доброг сарадника у својој близини који би му скретао пажњу на непромишљеност у неким изјавама. ШТЕТНА ИДОЛАТРИЗАЦИЈА Теслина проналазачка генијалност је, сасвим несумњиво, била нешто ван премца у историји науке – можда би се у том погледу са њим евентуално могао поредити Леонардо да Винчи. У истом смислу, допринос који је дао цивилизацији је огроман и он тек у наше време долази до изражаја, када му савремено друштво одаје признање за многе изуме. Но Тесла је, као што је више пута наглашено, био само човек од крви и меса, колико год био генијалан. С једне стране изразито племенит човек (милосрдан, правдољубив, честит, трудољубив, несреброљубив, родољубив, спреман да опрости), а с друге човек са типично људским манама које су га пратиле током целог живота и које, подразумева се, не треба постављати као какву парадигму. Ексцентричне идеје, сензационалистичке најаве, претеривања разних врста… били су његов неизоставан пратилац поготово када више није био на пиједесталу научне славе. Зар ту врсту искушења једног генијалног и племенитог човека који је својим проналасцима задужио човечанство треба стално истицати уместо да се, уз критички осврт, покрију чињеницом да је реч о типично људској слабости? Из претходно реченог је сасвим јасно да према Теслиним идејама треба имати афирмативно-критички став. Другим речима, све оно по чему је јединствен у доприносу људској цивилизацији и по чему је човек врлине треба јасно истицати, посебно младим нараштајима, који треба да се надахну примером рада и врлина које је понео још из родитељског дома и упорношћу да своју животну мисију заокружи. Истовремено, Теслин лик не треба ни идеализовати ни идеологизовати, а нипошто идолатризовати, као што је то случај у култистичким приступима. С тим у вези, својевремено сам изнео идеју да би у завршним разредима средњих школа Теслина и Пупинова аутобиографија требало да се проучавају равночасно и упоредо као лектире, са циљем да се ове две личности (које су помирене на крају живота после тродеценијског прекида контакта) обједине и заједнички посматрају, да би се уочиле не само њихове разлике већ и сличности, те да би на примеру њихових заједничких особина попут трудољубивости, алтруизма, упорности, родољубља и међусобног опроштаја деца могла да уче неке ствари. Идеално би, заправо, било да се из обе аутобиографије извуку најбољи и најинспиративнији делови. С друге стране, уколико би се Теслина аутобиографија као лектира обрађивала у целости, неке ствари, попут хипертрофиране фантазије индуковане у детињству или идеје о детерминизму људске воље коју је изнео у зрелом периоду, ученицима треба објаснити с јасним критичким освртом, да би се избегле штетне психолошке последице у случају оних који би хтели те идеје да примене или имитирају. У случају култистичких иницијатива, међутим, принцип је потпуно супротан јер ту изостаје било каква врста критичке опсервације. Људи који се баве проучавањем или афирмацијом лика и дела Николе Тесле поготово данас имају велику одговорност. Био сам затечен у неколико ситуација када сам од озбиљних интелектуалаца чуо да користе термин „теслијанац“ у приликама када су ословљавали поштоваоце лика и дела Николе Тесле. На једном званичном пријему сам чак морао да реагујем тим поводом и исправим господина који је управо тим термином ословио особу која је добила одличје које носи Теслино име. Овом приликом ћу навести и да као један од својих великих успеха на овом пољу сматрам чињеницу да сам успео да убедим управни одбор једне познате и озбиљне организације која се бави ликом и делом Николе Тесле да из вокабулара својих чланова повуче коришћење термина „теслијанац“, будући да он већ годинама фигурира као својеврсни култистички terminus technicus и да га једноставно не треба користити у било којој здравој и озбиљној причи. Узгред буди речено, као други велики успех везан за ову област сматрам и чињеницу да сам успео да убедим једну познату личност која се бави афирмацијом лика и дела Николе Тесле да иступи из лавиринта тајних друштава управо користећи аргумент да Тесла никада није желео да буде члан ниједног тајног друштва. Занимљиво, таква врста аргументације код људи који гаје култистички однос према Тесли се не може наћи – напротив, ту је присутна управо инклинација ка друштвима ка којима Тесла, као што је речено, никад није био благонаклон. ХРИШЋАНСТВО И „ТЕСЛИЈАНСТВО“ После свега наведеног, сасвим је јасно да човек који је хришћанин у исто време не може бити и припадник „теслијанских“ идеја. Но и поред тога, зачуђује што има људи који сматрају да је то могуће. Недавно ми је пажњу привукао коментар једног господина, који је реаговао на мој став изречен у једном интернет видео-подкасту, у коме сам навео да Никола Тесла није личност за канонизацију (будући да, премда је био хришћанин, ипак није имао довољно чист степен исповедања и практиковања вере и да је имао извесних слабости које нису својствене светитељима). Његов коментар је био да Тесла „… не може бити светац кога проглашава Православна црква јер је он светски геније кога признају све религије, али га зато ми, православни Теслијанци, видимо као нашег идола (свеца)…“. Поред чињенице да је синтагма „православни Теслијанац“ типичан оксиморон, овом брату бих поставио једноставно питање: зар православни хришћанин уопште може имати идола? И да ли се тај брат икада, ако је заиста православни хришћанин, упитао колики терет на Теслину душу стављају људи који од њега праве идола? Српска православна црква препознаје Николу Теслу као свог сина, који јој духовно припада по пореклу и рођењу (свештенички син), крштењу, званичном исповедању вере током живота (наведено писмо у којем себе експлицитно назива хришћанином је само један од докумената који то потврђује), личном ставу према хришћанству (за које је тврдио да је изнад свих светских религија), животној етици (у којој су хришћанске врлине милосрђа и правдољубивости заузимале централно место током целог његовог живота), односу према СПЦ (коју је помагао и био кум Цркве Свети Сава у Герију у Индијани), последњим годинама живота (у којима се кроз епску поезију дубље вратио отачкој вери – Православљу) и крају (будући да је испраћен према православном обреду од стране православних свештеника). При томе, следујући истини, не споримо да је Тесла током живота имао екскурсе у разна философска учења, да су га занимали и далекоисточни концепти, да је имао хетеродоксних изјава (које, нагласимо, није износио с богословским претензијама него у научном контексту) и да није живео литургијски у америчком периоду (из више разлога, чију детаљну опсервацију сам изнео у својој студији), те да због свега наведеног он свакако не може бити узет као духовни образац и „правило вере“ када је реч о православном вероисповедању, а о натегнутој идеји канонизације да и не говоримо. Стога Српска православна црква свом сину Николи Тесли приступа на очински одговоран начин, подсећајући на утицај породичног свештеничког окружења на формирање његове личности, указујући на дужно поштовање које као проналазач заслужује за своје изузетне доприносе, подстичући даља научна истраживања његовог лика и дела, и, истовремено, дајући јасан критички осврт у свим случајевима где је то за верни народ неопходно. Управо у складу са свим претходно наведеним, а следујући одговорном и чињенично заснованом приступу када је тема лика и дела Николе Тесле у питању, долази и реакција једног православног свештеника на духовно крајње штетну идеју „теслијанства“ и његову упорну и константну медијску промоцију. Реакција коју би, верујем, први Тесла подржао да је данас међу нама. О празнику Светог Григорија Богослова, лета Господњег 2023 извор
  6. Кратка, жива, свесрдна молитва вреди много више од досадне, свечане, суве, чак и дугачке. Недавно сам питао једног шеснаестогодишњег дечака: - Волиш ли Бога, дете моје? - Много га волим, оче, одговорио ми је спонтано. - Молиш ли Му се редовно? - Не! рече ми искрено. Овај младић није могао да схвати контраст између своја два одговора. Јер немогуће је истински волети Бога, а не молити се. Ако имате пријатеља који вам је изузетно драг, зар не покушавате да нађете начине да често комуницирате са њим и разговарате о разним питањима? Је ли то тачно? Слушај, дете моје, ове бројке које ћу ти рећи. Оне су верификоване. Човек који је умро са 70 година, распоредио је године свог живота на следећи начин: 15 година је радио, 20 је спавао, 2 је јео, 1 се облачио, 9 месеци се умивао, 7 месеци се бријао, 4 месеца је чистио нос, 2 месеца је прао своје зубе итд. Да ли си приметио нешто? Све горе поменуто тиче се само спољашњих активности. То је брига за тело. Али када се, дете моје, појавиш пред Богом, рачун који ћеш морати да положиш биће сасвим другачији. Тада ће те праведни Судија питати: „Колико си добра учинио? Колико лошег?' „Колико си задатака извршио, а колико ниси? "Колико си се дуго молио?" У једној години твоје срце откуца 36.792.000 пута. Од ове огромне количине, колико си пулсева издвојио за свог Бога? -„Али колико треба да се молим?” Мораш да знаш, дете моје, да Бог молитву не мери по трајању, него по ревности, по расположењу, по срцу. Важна је ревност и топло расположење срца. Чини јутарњу и вечерњу молитву. Али немој пропустити да своје мисли и срце окренеш Богу много пута током дана. Биће то, дете моје, благословен дан када своје прве мисли посветиш Богу. И твој сан ће бити миран када, пре него што се предаш његовим рукама, поново окренеш мисли ка Њему. Не препоручујем молитву у кревету! Али ако се уопште нећеш молити другачије, онда не прекидај своју навику. Мада верујем да ни теби неће бити угодно да разговараш са својим Богом и Господом, и лежиш у свом кревету! Можда нећеш имати времена да завршиш молитву и... заспаћеш! Зато, као мудар младић, изговори јутарњу молитву после облачења и своју вечерњу молитву пре него што скинеш своју одећу. Затим, када паднеш у кревет, прати, ако желиш, своје побожне мисли; тако ћеш мирније спавати. Знаш ону мудру изреку „Ништа не може успети ако Бог не благослови“? Па, ако не почнеш дан тражећи помоћ од Бога, како да очекујеш срећу? Погледај око себе, мали. Сва створења на свој начин, моле се и хвале премудрог Творца. Биљке отварају своје цветове и шаљу свој животворни мирис на Творчев престо. Птице својим слатким мелодичним гласовима, хвале Свемогућег. За Њега пчела зуји. За Њега лептир срећно лети. Муње га величају својим сјајем. Хвале га и громови у свој својој страшној величанствености. Да! Сва природа Му се усрдно моли, иако није свесна шта чини. А ти, чедо моје, слободоумниче, хоћеш ли порећи оно што природа својевољно изводи? „Најлепше што се може видети на свету је човек који се моли.” Ова сугестија је веома тачна. Ко се моли, живи у другом свету. У изобиљу удише благодат Божију и жеђ гаси најслађом водом божанског присуства. Рекао сам ти, дете моје, горе, да се сва природа моли. Хтео сам да ти дам симболику, јер права молитва је људска привилегија. Само човек може свесно уздићи своју душу ка Богу, и разговарати са Њим. Истина је да је молитва велика част за човека, а то је још један елемент који човека издваја од других створења. Када се молим, моја душа је усхићена! Преплављују ме небеска осећања. Радост, захвалност, љубав. Осећам их у највишем степену. Па како да не славим свог Бога за овај Његов дивни дар? Крилима молитве можемо се винути у неслућене висине. Можемо да одлетимо до престола Божијег, далеко од света са његовим многобројним тривијама и уживамо у животворном ваздуху божанског присуства. Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан. Као да се мењаш кад летиш крилима молитве. Па дођи, дете моје! Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу. После молитве видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити. Псалам 90. који утехом испуњава твоју душу, написао је велики крунисани псалмопојац и одлична је помоћ онима који желе да корачају животом усправно и поштено. А ти си, дете моје, сигурно један од њих. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин. Молитвом. Немој, дакле, чедо моје, лишити своју нечасну душу животворног даха, него се моли, моли се са ревношћу, да дође дуго-очекивани дан када ћеш бити овенчан венцем славе. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/o-theos-den-ypologizei-tin-proseychi-me-tin-chroniki-tis-diarkeia-alla-me-tin-kardia/#
  7. И ова идеја се тиче не само појединачних судбина људи, већ и судбина земаља и судбине Цркве. Они који добро познају историју Цркве обично су смиренији и скромнији у прихватању свих искушења која падају на судбину црквеног народа. Уосталом, колико би се пута у скоро две хиљаде година историје Цркве могло се чинити да она стоји на ивици провалије, да су архијереји и свештенство изгубили издржљивост, а мирјани размишљаjу само о земаљским проблемима. Али сваки пут је Сам Господ водио Цркву на прави пут. Била су различита времена: било је и најжешћих прогона од стране паганске или богоборачке власти, и унутрашњих раздора и раскола. Понекад су се прогон и раскол дешавали истовремено. Понекад је Црква била принуђена да учини неке уступке прогонитељима. Било шта се десило. Али Црква је увек из свих искушења излазила јача него што је била пре њих. И нама се понекад чини да су сва искушења нешто спољашње, невезано за нас: кажу, живели смо нормално, али онда су дошли прогонитељи (расколници, јеретици, револуције, ратови – шта год). Чињеница је да је "нормалност" била само привидна. Уосталом, сви проблеми, како у животу појединаца, тако и у животу друштва (а Црква у свом земаљском делу је управо заједница људи), резултат су наших грехова. Обично се у глави просечног човека појављује следећа слика: човек почини грех – Бог га кажњава страдањем. Ово није сасвим тачно. Чинећи грех, ми одагнамо Божију милост од себе и тако постајемо рањиви силама зла. Сходно томе, покајавши се, враћамо се не само у љубеће руке Господње, већ добијамо и заштиту од зла. Jер Господ не намеће нама нашу вољу. Наравно, последице грехова се могу осећати дуго. Међутим, наше стрпљиво трпљење искушења и туге свакако ће бити награђено, ако не у овом привременом животу пуном патње, онда свакако у животу будућег века, који чекамо, понављајући ово сваки дан у Символу наше вере. Ма какве драматичне појаве да се дешавају, ма какви догађаји збунили душу, увек и у свему морамо се уздати у Господа и молити Му се, борити се са љеношћу, маловерjем, сопственим гресима да бисмо се очистили од зла, ослободили се свега сујетног и тренутног, да бисмо се спојили са Господом нашим. Смерност, стрпљење, нада, вера и љубав. Тек тада ће свет постати светлији и Господ ће бити у свему. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-uvek-iz-svih-iskushenja-izlazila-jacha-nego-shto-je-bila
  8. Иако ви­тал­ни гра­фи­ко­ни и да­ље бе­ле­же дра­ма­ти­чан по­раст бро­ја пре­ми­ну­лих, из Ре­пу­блич­ког за­во­да за ста­ти­сти­ку сти­жу и оп­ти­ми­стич­не ве­сти – у пр­ва два ме­се­ца ове го­ди­не ро­ђе­но је 611 ви­ше бе­ба не­го у истом пе­ри­о­ду про­шле го­ди­не. Ро­де су нај­ви­ше сле­та­ле у ре­ги­он Шу­ма­ди­је и за­пад­не Ср­би­је, у ком је то­ком пр­ва два ме­се­ца ро­ђе­но ско­ро де­сет од­сто ви­ше бе­ба не­го у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не, а по­том и у пре­сто­ни­цу, у ко­јој је у ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них упи­са­но де­вет од­сто ви­ше бе­ба не­го у истом пе­ри­о­ду про­шле го­ди­не. И Вој­во­ди­на ове го­ди­не бе­ле­жи по­раст но­во­ро­ђе­них бе­ба од че­ти­ри од­сто у од­но­су на пр­ва два ме­се­ца 2021. го­ди­не – са­мо је у ре­ги­о­ну Ју­жне и ис­точ­не Ср­би­је ро­ђе­но 1,4 од­сто де­це ви­ше не­го у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру про­шле го­ди­не. Ма­да ова ви­тал­на ста­ти­сти­ка да­је раз­ло­га за на­ду да де­мо­граф­ска бу­дућ­ност на­ци­је не­ће би­ти баш цр­на, по­да­ци о умр­ли­ма и да­ље су су­мор­ни. Број­ке, на­и­ме, све­до­че да је у ја­ну­а­ру и фе­бру­а­ру број умр­лих био ско­ро два и по пу­та ве­ћи од бро­ја ро­ђе­них, с об­зи­ром на то да је у ма­тич­не књи­ге умр­лих убе­ле­же­но 24.486 осо­ба, док је у ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них за­ве­де­но све­га 9.596 бе­ба. Ни ту ни­је крај су­мор­ној ста­ти­сти­ци, бу­ду­ћи да ви­тал­ни гра­фи­ко­ни ја­сно по­ка­зу­ју да је број пре­ми­ну­лих у пр­ва два ме­се­ца ове го­ди­не чак за пе­ти­ну ве­ћи у од­но­су на исти пе­ри­од 2021. го­ди­не. У свим ре­ги­о­ни­ма Ср­би­је бе­ле­жи се по­раст бро­ја умр­лих, а нај­дра­ма­тич­ни­ја си­ту­а­ци­ја је у ре­ги­о­ну Ју­жне и ис­точ­не Ср­би­је, у ком је број пре­ми­ну­лих ве­ћи ско­ро за тре­ћи­ну у од­но­су на исти пе­ри­од про­шле го­ди­не. У Вој­во­ди­ни, Шу­ма­ди­ји и за­пад­ној Ср­би­ји број пре­ми­ну­лих ве­ћи је за пе­ти­ну, док се у ре­ги­о­ну Бе­о­гра­да бе­ле­жи по­ве­ћа­ње бро­ја умр­лих од два­де­сет од­сто. Иако је број умр­лих од ко­ви­да дис­крет­но по­чео да опа­да у по­след­њој не­де­љи фе­бру­а­ра и пр­вој не­де­љи мар­та, ста­ти­сти­ка све­до­чи да је у ја­ну­а­ру умр­ло 915 осо­ба, про­шлог ме­се­ца умр­ло је чак 1.612 љу­ди, док је у пр­вих 27 да­на мар­та од по­сле­ди­ца ко­ви­да пре­ми­ну­ло 517 осо­ба. Бли­ска бу­дућ­ност ће по­ка­за­ти да ли је оми­крон пе­ти чин пан­де­миј­ске дра­ме или ће ви­рус ко­ро­на и да­ље има­ти фа­тал­ни ути­цај на ви­тал­ну ста­ти­сти­ку. Под­се­ћа­ња ра­ди, на сва­ку бе­бу ко­ја је то­ком про­те­кле го­ди­не упи­са­на у ма­тич­ну књи­гу ро­ђе­них дво­је љу­ди упи­са­но је у ма­тич­ну књи­гу умр­лих, а ка­да се са­бе­ру сви ко­је смо ис­пра­ти­ли на веч­ни по­чи­нак, до­ла­зи се до су­мор­ног за­кључ­ка да је у том пе­ри­о­ду умр­ло ско­ро 21.000 осо­ба ви­ше не­го 2020. Ако има­мо на уму чи­ње­ни­цу да је сва­ко­га да­на око 200 љу­ди ви­ше уми­ра­ло не­го што се ра­ђа­ло и ако у ту ста­ти­сти­ку увр­сти­мо и спољ­не ми­гран­те, до­ла­зи се до за­кључ­ка да смо то­ком про­шле го­ди­не сва­ко­га да­на оста­ја­ли без 274 осо­бе. Ви­тал­на ста­ти­сти­ка је још по­ра­зни­ја ка­да се упо­ре­ди са 2019. го­ди­ном јер се до­ла­зи до по­ра­жа­ва­ју­ћег за­кључ­ка да је ла­не умр­ло чак 30.000 љу­ди ви­ше не­го у го­ди­ни ко­ју је обе­ле­жио зва­нич­ни по­че­так пан­де­ми­је ви­ру­са ко­ро­на. https://www.politika.rs/scc/clanak/503328/U-januaru-i-februaru-rodeno-611-vise-beba-nego-lane
  9. Браћо и сестре, радујем се што је Господ дао да се прве недеље поста, на Теодорову суботу, саберемо овде у храму Светог Георгија и да се заједно Господу помолимо. Ми смо, ево, на крају прве недеље поста која јесте почетак једног истинског духовног путовања и духовног подвига. Већ у тој недељи нама се открива смисао поста, разумемо зашто се и споља и изнутра уздржавамо од свега за шта смо били везани и чему смо били потчињени. Данашње Јеванђеље, као што смо чули, почиње речима о љубави, а то је уједно и одговор на то шта је циљ поста. Наиме, често не само да постављамо себи питање, него нам се пост и своди на спољашњу димензију, на детаљну бригу о томе колико ћемо и коју ћемо врсту хране узети, а онда када се деси да смо и нехотице погрешили онда осећамо грижу савести. Наравно да у посту све има свој смисао како у спољашњој тако и унутрашњој димензији. У том контексту и наш однос према храни има свој смисао. Пре свега уздржавајући се од одређене врсте хране и сводећи количину узимања хране на минимум, ми полако почињемо да вежбамо, да ломимо своју вољу која је постала конформистичка, сладострасна, која је довела себе до тога да не може да управља собом него да зависи од свега што је споља и што се највише види у нашем односу према храни. Друго, у том односу према храни проказује се наш конзумерски однос, тј. наш однос према творевини Божјој, према природи. Водећи рачуна о врсти и количини хране коју узимамо ми враћамо себе у унутарњи положај нашег односа у којем поштујемо све што је Бог дао, поштујемо природу, почињемо да је ценимом. Дошли смо до тога да увек имамо вишка хране, да размишљамо о томе шта нам се допада, шта нам се не допада, шта нам је укусно, шта нам није укусно и да то иде до бескрајних могућности у којој сама храна губи свој смисао као дар од Бога, као прилика да за оно што примамо од Бога за трпезом Њему благодаримо. Уосталом, из тог разлога читамо молитву пре и после јела. Дакле, важно је да водимо бригу о телесном посту. Телесни пост се своди на све што је телесно, јер та прва димензија поста нас припрема за контролу себе и контролу своје воље како бисмо одбацивали све оно што је унутра, унутар нас, што је последица наших помисли и наших жеља. Одбацујући то ослобађамо простор за развијање и деловање и дејствовање дарова Божјих које смо добили, а свако их је добио. Дакле, смисао и циљ поста јесте не само да се боримо против страсти и греха у нама, него пре свега и изнад свега да дођемо до развијања врлина на које смо позвани и за које имамо потенцијал у себи и да се све врлине сведу и оврхуне у једној јединственој врлини, а то је љубав. Волите једни друге и по томе ће вас свет препознати, каже Господ. Прем томе, наш међусобни однос ће показати каква је наша вера у Бога и какав је наш пост. Ако смо постили да би нам се други дивили или сами се себи дивили већ смо у старту промашили. Када говоримо о посту ми говоримо о нечему што припада нашем погледу на свет. То није дијета. У данашњем Јеванђељу Господ каже: Љубите једни друге и немојте да брините због тога што вас други презиру. Он каже и: Ако вас мрзи свет знајте да је мене омрзнуо пре вас. Данас ће многи рећи за нас који се скромно и смирено трудимо да постимо, да се молимо Богу, да испуњавамо заповести и закон Божји, да праштамо, да иштемо опроштај, да љубимо и непријатеље своје - не само да им праштамо, него да их истински волимо – да онда када нас неко увреди ми не желимо да му узвратимо и вређамо њега, да онда када нас неко оговара и оптужује ми нећемо оптуживати и оговарати њега, ако нам неко нешто отме ми нећемо узимати његово, ако нам неко и кућу сруши ми нећемо његову рушити, и тако редом... да то наравно нимало није једноставно и обичном људском уму, необлагодаћеном и неохристовљеном, то не само да није прихватљиво него је и несхватљиво. Али то је позив и заповест Божја! Зато ће неко ће рећи: Ови живе у прошлим вековима, они су заостали, они су конзервативни, у најбољем случају они не разумеју да ми верујемо Христу, у Реч Његову, у Јеванђеље Његово, а често наступају са позиције силе и моћи и хоће своје погледе и калупе да наметну и другима и нама. Због тога их нећемо оптуживати, али ћемо рећи да Црква тј. ми нисмо ни конзервативни ни либерални. Ми не чувамо ни стари систем вредности, ни стари патријархални поглед нас свет, нити се боримо за модеран приступ човеку и окружењу у којем живи. У сваком времену припадамо свом времену и ми данас припадамо овом времену и учествујемо и трудимо се да учествујемо у свему ономе што је добро, што је истинско, што је честито, али знамо да је реч Христова непролазна. Данас смо чули у Апостолу када апостол Павле каже за Христа: Он је увек исти. Христос је увек исти, године његове неће минути. Господ је јуче и данас и сутра исти и Његова Реч је вечна. Према томе, ми не можемо променити, макар нас то коштало и живота, свој поглед на свет, своју веру, а хтећемо увек да начином живота, својим сведочењем будемо актуелни, будемо савремени у своме добу и на своме месту. Јуче, данас и сутра Господ је исти и наша вера је иста. И то је систем вредности. Када нас питају, било кога од нас, почевши од мене: Шта ти мислиш? Ми се трудимо и мислимо да наше срце, наше читаво биће, наш ум буду охристовљени. Ми се трудимо и желимо да мислимо Христом и да Христос мисли у нама. И знамо, ево сам Господ каже, чули смо то у данашњем Јеванђељу, да то свет неће прихватити или ће то сматрати понекад конзервативним или заосталим или ће рећи, са друге стране, да је то исувише модерно. Свет, тј. они који не желе да уподобе себе Христу, да се боре против својих слабости, да завире у своје срце, који не желе да се преображавају, који не желе да живе у покајању, који не желе да посте телом и душом и умом, њима ће бити страна реч Христова, биће им тешком, одбациће је. Назваће је непријатељском по људски род, по човека. Браћо и сестре, то не треба да нас узбуђује, него само да нам буде још већи подстицај, да нам даје још већу снагу да колико год можемо мислимо Христом и живимо Христом, преображавамо се у Њему. То ће бити наш најбољи одговор, истинско и право сведочење да љубимо једни друге и да љубимо оне који нас не разумеју, јер једино кроз љубав и још молитву Господњу и њихово срце и њихов ум може бити просвећен да и они препознају Христа као Спаситеља читавог света коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Сетим сада и увек и у векове векова. Амин! Архиепископија београдско-карловачка Патријарх |
  10. На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  13. Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
  14. На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу: - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије. - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Извор: Радио Слово љубве
  15. У првој недељи Божићног поста, а на празник Светог апостола и јеванђелисте Матеја, сабрали смо се око Свете Чаше, да примимо Крв и Тело Господа нашег Исуса Христа, на спасење наше и живот вечни. Евхаристијско сабрање у овом прохладном новембарском дану, предводио је Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин са свештеним братством овога храма. Јеванђелско зачало нам је говорило о милостивом Самарјанину. Ово је прича из Јеванђеља по Луки која говори о томе како је Господ Исус Христос објаснио законику ко је наш ближњи. Према речима Светог Теофана Затворника: „Ономе који га је упитао како да се спасе, Господ је узвратио питањем: Шта је написано у закону? Како читаш? (Лк. 10, 26). Тиме је показао да се за решење свих недоумица треба обраћати речи Божијој, најбоље је читати Божанско Писмо.“ Након прочитаног зачала, јеванђељско тумачење ове приче кроз беседу произнео је Владика Јустин. Он је изразио радост што се наш храм сада додатно улепшава постављањем новог иконостаса, али је подсетио и да наше тело представља храм Духа Светога. Душа људска вреднија је него читав створени свет и све што је у свету. И као такви, када знамо своју вредност не треба да будемо бедни и јадни. У причи о милостивом Самарјанину, најважније је да знамо да тај Самарјанин јесте Господ наш Исус Христос. Сваки човек који је рођен и пролази овај свет у животу своме наилази на разбојнике, на демоне, на зле духове који сваког нападају. Данашње време нам доноси многа искушења. Видимо како је живот близу смрти, колико су велике тешкоће и патње у роду људском. Било их је и биће. И ко се може спасити? Само онај који послуша глас Цркве, који је и глас Божији. Свети Силуан Атонски је живео у Манастиру Пантелејмону, радио у воденици, у манастиру са великим пословима, великим братством. Иако са честом главобољом, марљиво је радио – јер посао у великој обитељи није могао да чека. У том опиту да задобије живот вечни, он се прекалио и утврдио у истинитој вери. Када су монаси, подвижници, лаици и многи други долазили да га питају како да се спасу, шта да чине да превазиђу све муке, опасности, болести и недаће овог света, он им је говорио: Држи ум свој у аду и не очајавај. А како то да нам ум буде у аду, ако ми стремимо рају? Не може се рај задобити без Голготе. Данас скоро да немамо ниједну породицу а да неко у њој није заражен од ове болести, и свима нама је тешко. Али, нисмо у безизлазу, јер једини излаз јесте име Христово – Личност Његова. Само нас Он спасава, само нас Он лечи од наших болести које по допуштењу Божијем долазе. Зато, речи старца Силуана упућене су и нама да у тешкоћама ум наш остане у молитви и богомислију. Господ је на крају приче о милостивом Самарјанину рекао законику: Иди, па и ти чини тако. И нама исто то каже. Све што знамо у Јеванђељу, све што смо научили и што нам је јасно, и ми да треба да чинимо тако како у Јеванђељу пише. Изговора нема. Можемо да помогнемо сваком онолико колико можемо. Можемо да се молимо за оне који су у болници, и да чинимо добро намењено за њих и њихово исцељење, на исцељење читавог света. Господу је све могуће. И зато док још имамо времена, потребно је да живимо у Истини, да живимо за Истину, а та Истина ће нас заиста ослободити. Данас славимо и апостола Матеја, цариника којег је Господ призвао и у његовом дому обедовао, поучавајући нас да не требају здрави лекара, него болесни. Епископ је беседу завршио благословом Божијим, свима који су данас били на евхаристијском сабрању, али и онима оправдано одсутним, као и болеснима у нади на оздрављење и спасење. У наставку, заједница се причестила спасоносном и животодавном Тајном Тела и Крви Христове. Извор: Епархија жичка
  16. Једном приликом возећи се у кочији, угледни господин угледа сељака где седи на плочнику и плачући говори: “ Не како ти хоћеш, него како Бог да! „. Кочијаш прошапта: „Види, како је од раног јутра пијан“. Господин му рече да заустави кочије и позва сељака да сазна шта се догодило. Он му одговори да у селу има старог оца и седморо деце. Сви су болесни од тифуса. Хране је нестало а суседи их заобилазе бојећи се заразе и једино што им је остало је коњ. Отац га је послао у град да прода коња и купи краву да с њом преживе зиму и не умру од глади. Продао је коња али краву није купио, новац су му узели разбојници. И онда је сео поред пута, плакао и као молитву понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Господин је поставио сељака поред себе у кочије и рекао кочијашу да вози на пијацу. Купио је тамо два коња, добру краву, музару, таљиге (теретна кола), и напунио их до врха храном. Привезао је краву за таљиге, узде је дао сељаку и рекао му да што пре пође кући. Сељак није веровао која срећа га је снашла а господин му је рекао: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ Прекрстио се сељак, прославио Бога и пошао кући. А господин се вратио своме дому. Речи сељака су га толико дирнуле у срце да је ходајући по собама ишао и наглас понављао: „Не како ти хоћеш него како Бог да! Не како ти хоћеш него како Бог да!“. Одједном, долази му његов лични берберин, који је тог дана требало да га обрија и ошиша, пада му пред ноге и кајући се виче: “ Опрости господине! Немој ме погубити! Откуд знаш! Демон (бес) ме је преварио! Молим те Христом Богом смилуј се!“ И у једном даху је, збуњеном и затеченом господину, искрено без околишања, рекао да је дошао са намером да га опљачка и закоље. Видећи његово богатство, одавно је он то мрачно дело замишљао а сад је решио да га учини. Стојећи са ножем иза врата, одједном је чуо како господин говори: „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“. Обузео га је страх и схватио је да господар све зна а није му било јасно како. Тада је пао пред његове ноге и молио за опроштај. Господин га је саслушао, није позвао полицију и пустио га је да оде у миру. Потом је сео за сто и замислио се, ето, да није било несрећног сељака кога је срео успут и његових речи „Не како ти хоћеш, него како Бог да!“ сада би лежао мртав, пререзаног врата. Осврнуо се на свој живот. Како је почео као прости дечак продавац а касније постао власник велике трговине крзном, направио огромно богатство и постао милионер. И одлучио је да све ове милионе препише црквама и сиромашним људима, и отишао је у манастир и тамо примио монашки постриг. Многим послушањима и молитвама достигао је духовне висине и то такве да га је Господ даровао даром прозорљивости, да би се многи кроз њега спасли и многи обратили вери. На хиљаде људи су почели да му долазе и постао је познат по целој Русији. И ми га знамо, поштујемо и љубимо, пошто и после своје блажене кончине он помаже сваком који му се са вером обраћа. Његово име је преподобни Серафим Вирицки, који је целог свог живота учио да се верује светој вољи Божјој у којој је човеку милост и спасење. Свети Серафиме моли Бога за нас! https://www.manastirklisina.com/ne-kako-ti-hoces-nego-kako-bog-da-istinita-prica/
  17. Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији на празник Успења Пресвете Богородице, у петак, 15/28. августа 2020. године, у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, архимандритâ Прокопија (Тајара) и Василија (Костића), свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је истакао да се сви догађаји из живота Пресвете Богородице посебно прослављају. „Празник Успења Пресвете Богородице је празник њеног уснућа, када она напушта овоземљаски свет и живот, и прелази у живот вечни, у заједницу и наручје свога Сина и Господа. Дан упокојења светих се слави као дан њиховог истинског рођења, јер смрт није прелазак у ништавило, небиће, непостојање, него је прелазак душе из тела у Царство Божје. То посебно важи за празник Успења Пресвете Богородице. Она је – будући истинско, најчистије, најсветије људско биће – нова Ева, нова истинска Мати Живота. Њена смрт је прелазак из смрти у живот – животворна смрт. То се истиче у црквеним песмама данашњег празника. Пресвета Богородица није остала телом у гробу, него је Бог на посебан начин њу прославио: Господ је на чудесан начин њено тело, после тродневног почивања у гробу, узео к Себи на небо. У кондаку данашњег празника се каже да тело оне која је родила Живот – Господа Исуса Христа – гроб и смрт нису могли да задрже, него је она претстављена из смрти у живот. Зато и ми, молитвено се обраћајући Пресветој Богородици, као Мајци свих нас, уверени смо да њена материнска љубав као невидљиви омофор закриљује цео свет и сву Божју творевину, и – преко ње – свака наша молитва допире до Господа”, нагласио је Епископ бачки Иринеј, уједно честитајући празник верном народу, а посебно парохијанима Светоуспенског храма у Новом Саду, који прослављају храмовну славу. У току свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је рукоположио ђакона Миладина Божиловића у чин презвитера, а Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио катихету Милована Крстића у чин ђакона. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  18. Постоје тренуци када је наша потреба за подршком велика, изгубили смо поверење у живот и укус стварних ствари. С једне стране, потреба, с друге стране, егзистенцијална питања на која до сада није одговорено, приближили су ме оцу Филотеју Фаросу. Многи од вас сте вероватно већ читали његове књиге, неки само “Природа Ероса” због чега су га многи окарактерисали као “револуционара или анархистичког папу”, док други за њега сада чујете по први пут. Једни верујете у Бога, други не. Оно што је сигурно, сви смо створени од истог материјала и тако човек без брига не постоји. “Одрастао сам у Трумби, мој отац је имао берберницу, тако сам имао прилику да упознам и наркомане и проститутке нашега краја. Уверавам вас да сам у тим људима видео више Бога него у наводно побожним људима. Видео сам људе милостиве, саосећајне”. Зашто сте постали свештеник? Како бих испунио своје потребе, да бих се спасио… Од чега? Одрастао сам у једном веома проблематичном окружењу, са родитељима који нису имали никакву комуникацију и ништа заједничко. Мој отац је био алкохоличар… Желео сам од тога да побегнем, да нађем неки спас. То сам пронашао у речима отаца Цркве. Веома је важно да човек себе познаје, али и своје мотиве (покретаче). Нема значај шта радимо и говоримо, већ зашто то радимо и говоримо. Најчешће није проблем “колико имамо”, већ како тиме управљамо.
  19. “Ако нас је Отац Небески привукао Сину Своме Јединородном и Сабеспочетном, показавши нам, макар и у границама наших слабих способности, дубоку мудрост Свог Слова-Логоса и неприступачну висину Његове Љубави – онда ћемо увидети да у Богу нема трагедије. Она је присутна само у људским судбинама, када њихов идеал не прелази земаљске границе. Христос уопште није трагична личност. Његовим свекосмичким страдањима је потпуно стран елеменат трагизма. Љубав Христова је за све време Његовог пребивања са нама на земљи била многострадална: O роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? (Мт. 17,17). Плакао је због Лазара и његових сестара (Лк. 11,35); туговао је због бездушности Јевреја који су убијали пророке (Мт. 23,30 и даље); у Гетсиманском врту је Његова душа била жалосна до смрти и зној је његов био као капље крви које капљу на земљу (Мт. 26,38; Лк. 22,44). Он је живео трагедију целог човечанства, али та трагедија није пребивала у Њему самоме. То се види из речи које је изговорио Својим ученицима можда на кратко време пре гетсиманске свето-искупитељске молитве: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27). И још: нисам сам, јер је Отац са мном. Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет (Јн. 16,32-33). А на неколико недеља пре Голготе: поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати … и убијен бити, и трећи дан … устати (Мт. 16,21). И опет: не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом (Лк. 23,28). Није у Њему трагизам, него у нама. Слично томе и хришћанин који је добио дар љубави Христове, при свој свести о још недостигнутој пуноти, избегава трагизам свепрождируће смрти; у сапатничком болу и плачу молитве за свет он не постаје жртва безизлазног очајања коначне пропасти. То постаје још јасније када молитва, ма на који начин, уђе у вековну струју Гетсиманске молитве Христа: када су пробијене уске границе индивидуума, срушен зид времена и када је човеку дато искуство стања „Aзъ Есмь“. Осећајући у себи животвореће дисање Духа Светога, који се у њему моли овом молитвом, човек предосећа и коначну победу Светлости. “ Свети Софроније Нови Есекски, О молитви Извор: Епархија жичка
  20. На дан када молитвено прославаљамо празник Силазак Светог Духа на Апостоле, у нишком Саборном храму торжествено је прослављено крсно име овог Светог храма у недељу, 7. јуна 2020. године. Прослава је започела Светом Архијерејском Литургијом, коју је у катедралном храму служио Његово Преовештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније уз саслуживање братства храма и свештенослужитеља Православне Епархије нишке. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики нишком Арсенију саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Борислав Стеменковић, протојереј Владица Савић, протојереј Димитрије Петровић, парох при храму Светог оца Николаја Мирликијског у Нишу, јереј Ђорђе Димић, војни свештеник, јереј Иван Ганић, војни спевштеник при храму Светог Пантелејмона, јереј Дарко Kитановић, парох при храму Светог Луке у Нишу, јеромонах Нектарије Ђурић, јереј Стефан Цинцаревић, парох при храму Светих цара Константина и царице Јелене у Нишу и професор Богословије у Нишу, протођакон Стеван Kричка, ђакон Ђорђе Филиповић, ђакон Јован Васић из Митрополије црногорско-приморске. Благољепију сваке Свете службе у Саборном храму традиционално доприноси Нишка црквена певачка дружина "Бранко" и тако већ 132 године без прекида и са једнаком љубављу и посвећеношћу. Ипак, овогодишња прослава храмовне славе, која је прва већа свечаност која се у пуном сјају прославља након ванредне ситуације у земљи, остаће упамћена по нарочито снажном одговарању и великог и малог црквеног хора "Бранко", које су предводиле диригенти протиница Сара Цинцаревић и протиница Јована Микић. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Јовану, надахнуту беседу одржао је Владика Арсеније, поучивши верни народ о смислу и значају данашњег празника, истакавши да "Педесетница - Силазак Светог Духа на апостоле није догађај који се одиграо изједна, него је то чињеница која трајно сачињава и устројава Цркву." У наставку Свете Литургије служена је Вечења служба Педесетнице, на којој су коленопреклоне молитве прочитали Преосвећени Владика Арсеније и протојереји-ставрофори Бранислав Цинцаревић и Ненад Микић. Владика нишки Арсеније је затим повео свечану празничну литију око храма, а затим и унапред одређеним улицама у близини храма, да би се затим Крсни вход завршио у порти храма. У литији је молитвено учешће узело неколико стотина верника, у чијем присуству су затим освећени славски дарови у порти храма, код иконе на којој су изображена Света Тројица. Свечаности празничне литије допринело је и учешће војног оркестра Копнене Војске Србије, чланова великог и малог хора НЦПД "Бранко", бројни представници културног и јавног живота Ниша, и посебна духовна радост донело је присутво великог броја младих и деце. Домаћини овогодишње славе били су др Драгана Петковић, директор Студентског културног центра, др Марјан Мишић, директор Гимназије „Светозар Марковић“ и Иван Михајловић, директор Регионалне развојне агенције „Југ“, а они су велику част колачара наредне године предали Хаџи Пржи Здравковић, Хаџи Зорану Стаменковићу, власнику познатог нишког угоститељског објекта "Галија", господину Срђану Савићу, директору Нишког културног центра и господину Оливеру Пауновићу, власнику фирме "City Group" из Ниша. Владика Арсеније је на крају честитао славу нишког Саборног храма, али и славу Цркве, братству храма и свима који су се окупили на овој торжественој прослави, посебно се захваливши Војсци Србије и генералу Симовићу, који у свакој прилици помаже своју Цркву, начелници Нишавског округа и градоначелнику Ниша, овогодишњим домаћинима славе, као и онима који су на себе преузели ову часну дужност за наредну годину и свим члановима НЦПД "Бранко", хору катедралног храма Епархије нишке, на љубави и труду коју пружају на сваком богослужењу. Евхаристијском сабрању присуствовали су начелница Нишавског округа гопођа Драгана Сотировски, градоначелник Ниша господин Дарко Булатовић, командант Копнене војске Србије генерал Милосав Симовић, предсеник Скупштине Града Ниша господин Раде Рајковић, као и представници других важних институција у Нишу, личности из култуног и јавног живота Ниша и бројни благочестиви народ. Извор: Епархија нишка
  21. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством је служио данас, 5. јуна, Свету архијерејску заупокојену литургију и четрдесетодневни помен протојереју-ставрофору Момчилу Кривокапићу у Цркви Покрова Пресвете Богородице на градском гробљу у Шкаљарима. Звучни запис беседе Повезан садржај: У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије! Емисија у спомен на проту Момчила - "И рјечи и дјела" Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Високопреосвећени је казао да у ове дане празнујемо Христово вазнесење, дан када се Господ вазнео на небеса и своје земаљско тијело, а преко њега и наше тијело и биће, вазнео на небеса. “Вазнео се на небеса као небески човјек, призвавши човјека и свако људско биће да се онебеси, да се не жртвује земаљском благу и да своје срце не испуњава само оним што је земаљско и пролазно, што је ништавно, него да ходи за Њим небеским човјеком, богочовјеком, да се онебеси и постане небески човјек”, казао је владика Амфилохије. Истичући да је то најдубља истина хришћанске вјере и хришћанског живота, Митрополит је објаснио да су хришћани примили тај небески дар у Тајни светога крштења и миропомазања, запечаћујући се именом Божјим, Духом Светим, онебесивши тиме свој дух, душу, ум, срце, своје тијело. “Сав људски живот овдје на земљи је призван, посебно оних који се крштавајуу име Оца и Сина и Духа Светога, да узрастају у мјеру раста висине Христа богачовјека, небескога човјека. Да тај квасац вјечнога, небескога живота умножавају у себе, да њиме дишу и живе на земљи и да узрастају у мјеру раста висине Христове.” Даље је појаснио да је мјера Христовога напредовања и узрастања безмјерна, јер он није био само човјек, него и Син Божји јединородни, рођен прије свих вјекова од Оца Духом Светим у времену и Пресвете Дјеве, рођен тако да је Његов раст богачовјечански раст. То стање које дарује онима који су Његови је богачовјечанско стање и узрастање у мјеру раста Његове висине и задобијање тога дара небескога човјека и обогаћење тим богатством, које је вјечно и непролазно. Како је казао свједоци тога живога узрастања су свети Божији људи, међу којима је Свети Михаил, апостол синадски, кога данас прослављамо, који је узрастао у ту мјеру раста висине Христове и зато остао запамћен до наших времена. “Такви су били и други свети божји људи, такав је био и Свети Јован Владимир, којега смо јуче прослављали, велики подвижник и онај који је примио Христов крст, који није жртвовао себе власти и властољубљу, него је на христолики начин себе жртвовао за ближње своје и мученички пострадао. Као такав је постао пример и узор свима који припадају његовоме роду и народу.” Говорећи о оцу Момчилу Кривокапићу, чију четрдесетодневницу упокојења данас обиљежавамо, Митрополит је казао да је о. Момо један од оних који је свој живот посветио не благу и обогаћењима земаљским, него Богу и ближњима. “Од свога дјетињства је себе приносио Господу на дар, служећи му 50 година овдје у овој светиње, приносећи себе и своју породицу, своју дјецу и потомство, а и оне који су му били повјерени, том небеском звању и призвању, учећи да се онебесе, да узрастају према небесима, да буду небески људи, а не просто земаљски, пролазни, ништавни, смртни људи.” По његовим ријечима када је отац наш Момо испунио оно на што га је Бог био призвао на овој земљи, испунио свој задатак у току педесетогодишњег служења, Господ га је упокојио, призвао на небеса у своје наручје, у наручје његовога оца свештеника и мајке, као и у наручје светих Божијих људи. “И тако је он испунио године свога живота земаљскога, пролазнога, али обогатио се непролазним, вјечним богатством. Обогатио се оним чиме смо обдарени ми људи овдје на земљи, богатством вјечнога Бога, Његове силе и свјетлости, Његова правде, љубави и доброте, Његове мудрости”, рекао је Архиепископ цетињски. Помоливши се да Господ упокојио оца Мома у њедрима Аврама, Исака и Јакова, у њедрима Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Петра Ловћенског Тајновидца, Митрополит је подсјетио да је захваљујући њему на Прчњу подигнута дивна црква ловћенска. “Даће Бог, сада и молитвама нашега оца Мома и Светога Петра Цетињскога и Петра Ловћенског Тајновидца, да се поново врати црква Светога Петра на Ловћену а кроз њу да се и ова Црна Гора ослободи од свога црнила, од свога безбожништва, од мракова који су је затровали, од отуђења од Бога и светих Божијих примјера и узора. Да се обнови и Ловћен, да се ослободи из тамнице Петар Други Ловћенски Тајновидац, који је утамничен у онај пагански маузолеј, и да се обнови Црна Гора и њена душа вјером у живога Бога, да ходи тим путем који води у вјечни живот, непролазни у Царство небеско – Христово царство, оним путем који јесте сам Христос, који је пут истина и живот”, поручио је на крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије . Након што је одслужен четрдесетодневни помен, у име породице се обратио отац Немања Кривокапић, заблогадаривши свима који су принијели своје молитве за покој душе о. Мома, да га Господ прими у рајско насеље. “У ове радосне празничне дане, попразништва Васкрса, Вазнесења и претпразништва Тројичиндана, када је Господ одлучио да призове себи нашега оца Мома, ми као породица остајемо радосни и поносни што је био наш”, казао је прота Немања. И име Црквене општине Котор Драган Ђурчић се захвалио оцу Мому за све оно што је урадио за Котор, за СПД Јединство, чиј је био почасни члан, за своју паству, подредивши себе не само у служби Господу него и народу. “Опраштајући се са о. Момом, дубоко вјерујући да га је Господ примио у свој топли загрљај и смјестио у луку вјечнога мира и свјетлости, молимо се да нам Господ подари снагу да наставимо његовим стопама у одбрану једне свете саборне и апостолске Цркве, којој је служио, а која је оличена на нашим просторима у Митрополији црногорско-приморској, гдје га је дочекао Митрополит Данило, а сад га испраћа Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Оставио нам је аманет да останемо на бранику Цркве и Јединства. Он се моли да они који су по Уставу задужени да чувају ред, поредак и мир у овој држави, присјете обавезе која стоји према нама који смо дио живе једне свете саборне и апостолске Цркве, као и према нама који смо дио СПД Јединство, да наставимо да служимо Господу и да пјевамо пјесмом срцу – срцем роду”, истакао је Драган Ђурчић, секретар СПД Јединство. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве
  23. Велики угодник Божији и Чудотворац Свети Василије Острошки прослављен је и ове године свечано и молитвено како и доликује том дивном светилу Цркве Божије. Како је Саборни храм у Пријепољу посвећен овом светитељу то је овај дан уједно слава не само храма већ и целог града Пријепоља. Звучни запис беседе Већ дужи низ година организује се и Свечана литија градским улицама након Литургије у храму у којој учешће узме велики број верника Пријепоља и околине који излазе на улице, дочекују учеснике Литије и примају благослов Светог Василија и онда се сви заједно враћају до храма. У навечерје празника, 11. маја 2020. године, служено је Свечано празнично вечерње у коме је молитвено учествовао и Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. На сам празник 12. маја 2020. године Свету архијерејску Литургију предводио је Епископ Атанасије уз саслужење архијерејског намесника прибојског протојереја-ставрофора Драгана Видаковића, пароха ивањског протојереја-ставрофора Дамјана Јанковића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, настојатеља Светоуспењског манастира у Сељанима јеромонаха Петра, пароха пријепољског протојереја Бранислава Стојановића, пароха прибојског јереја Немање Вранића и ђакона Ивана Савића. Хор Саборног храма Свети краљ Владислав одговарао је на прозбе и јектеније. Након заамвоне молитве освештано је славско жито и преломљен славски колач које је припремио домаћин овогодишње славе г. Станко Јањушевић са својом породицом. Честитајући празник братству Саборног храма, свима присутнима али и свим житељима града Пријепоља Епископ Атанасије се укратко осврнуо на житије дивног угодника Божијег, Светог Василија Острошког, кога данас прослављамо: – Бог увек нађе начина да нас обрадује, и да нас подржи, умудри, охрабри, оспособи да наставимо живот, и то да га наставимо у вечности. Нас је Бог сабрао, данас овде, да чинимо оно што треба, и ми управо чинимо оно што треба, јер прослављамо Бога и Његове угоднике који су умели живети, који су исправно живели, успешно живели и прославили се начином свога живота. Својим избором у животу успели су да то добро што су изабрали остваре. Међу таквима јесте Свети Василије Острошки Чудотворац. – Од нас се тражи да знамо држати прави пут и правити праве изборе, одабире, и борити се за оно што је право. Црква Христова нас позива да се не успављујемо него увек да будни будемо, а пример нам даје светитељ кога данас прослављамо. И нама је заиста много лакше јер имамо добре предводнике. Зато погледајмо поново на Светог Василија Острошкога. Пре свега подсећамо се на његове честите родитеље, Петра и Анастасију. – Због разних обмана и превара многи из нашега рода, на жалост, одустали су од својих честитих корена, од својих честитих предака, од своје светле вере, од Јеванђеља, и постали су нешто друго. И не само то, него су покретали и физичке нападе на оне који су се одржали на правом путу. Многи који су, наизглед, желели добро својим сродницима су препоручивали да треба одустати од свог историјског пута, од истине, да би се сачували и опстали. Међутим, није тако мислио Свети Василије. Он је опстојао сва та страдања, и страдао, и био протериван. И он је успео и опстао, и спасао је многе који су веровали као и он да је потребно придржавати се истине па макар се и страдало за њу, знајући да Господ у Јеванђељу обећава живот вечни онима који су са Њиме, који су са истином. – Ми смо се данас сабрали да прославимо Светог Василија, да прославимо Бога који је њега дао, који је њему узор. Да се обратимо Светом Василију са захвалношћу за сва доброчинства која нам је до сада учинио, знајући да ће он и даље наставити да нам чини многа добра, исцељења, умудривања, да ће нам бити орјентир, светионик у нашем животу, поручио је Епископ Атанасије. Старешина саборног храма Светог Василија Oстрошког у Пријепољу јереј Горан Крстић захвалио се најпре Епископу Атанасију, затим и свима који су дошли да заједно узнесу молитве и благодарност Богу и Његовом угоднику Светом Василију и на крају се захвалио и домаћину овогодишње славе г. Станку Јањушевићу и његовој породици као и домаћину који се пријавио за идућу годину г. Ивану Љујићу који је од Епископа Атанасија добио део овогодишњег славског колача. У складу са препорукама Владе Републике Србије због могуће опасности од ширења епидемије вируса Covid19 уобичајена литија, која је дуги низ година ишла улицама Пријепоља, ове године је изостала. Али Пријепољци нису остали без благослова Светог Василија. Икона његова је прошла градским улицама уз два свештенослужитеља који су са благословом Владике Атанасија благосиљали сав град и све мештане кадећи и кропећи их освештаном водицом. Након Божанске службе у порти храма су домаћини овогодишње славе припремили послужење за све присутне, те су се тако верници могли окрепити и телесном храном након духовног окрепљења и благослова у храму. Извор: Епархија милешевска
  24. У Вазнесењској цркви у Београду, данас на празник Светог Георгија, 6. маја 2020. године, свету Литургију служио је јереј Дејан Јаковљевић, а саслуживали су јереј Арсеније Арсенијевић старешина Вазнесењске цркве, протојереј Драган Радовановић, ђакон Бошко Савић и протођакон Стевица Рапајић. Звучни запис беседе „Када прослављамо ове Светитеље схватамо да они нису били храбри сопственом природом него су надишли природу вером у Господа.“ Истакао је јереј Арсеније Арсенијевић у празничној беседи и поручио да све хришћане треба да одликује стање унутрашње радости знајући да је моменат у ком се тренутно налазимо привремени моменат који нас припрема за вечни живот. Извор: Радио Слово љубве
  25. Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је на празник Уласка Господа нашег Исуса Христа у град Jерусалим – Цвети, 12. априла 2020. године у манастиру Милешеви. На литургијском сабрању, Епископу су саслуживали јереј Горан Крстић и протођакон Николa Перковић. Звучни запис беседе Честитајући Празник сестринству милешевске обитељи, Епископ Атанасије је рекао: – Бог је тако хтео да у оваквим условима славимо Христову победу. Знамо из Јеванђеља да је Христос ушао тријумфално у Царски град после извршења славног дела. Учинио је оно што нико од људи није могао учинити, оживео човека. Христос је чинио многа чудеса, многа знамења, многе је болесне чинио здравима, а васкрсавао је умрле и пре приласка Јерусалиму. Али ово дело које је учинио непосредно пред улазак у Јерусалим јесте једно од најславнијих дела. – Није ни чудно што је Он као Цар ушао у Јерусалим и онако славно дочекан од свега народа. Народ му је клицао, певао, поздрављао га палмовим гранчицама, као Цара мира, јер Он јесте Цар, Он показује силу, Он показује моћ. Цар има моћ, има власт. Људи могу да имају власт један над другим, мисле да имају власт над природом. Али имати власт над болешћу, власт над смрћу, бити јачи од смрти, то може само Господ. Истина и неки људи су добијали од Бога посебне моћи, али то су били Божији дарови којима су они служили ближњима. – Иде Господ, и ове седмице ћемо пратити у нашим читањима, у нашим молитвама Његов одлазак на Голготу, Његово суочење са смрћу. Он који је Лазара дозвао из мртвих није хтео да се сам уклони од смрти, него је дозволио да буде изведен на Голготу и буде погубљен. Али то је све био пут да се прослави Син Божији на земљи, да пропрти и кроз смрт пут човеку, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...