Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'онуфрије:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Анђео чувар радује се нашим добрим делима и тугује када чинимо зло. Морамо покушати да живимо тако да се Анђели радују нашем житељству. Да би се склонио од греха, човек мора да зна шта је воља Божја. То учимо по својој савести. И то је оно што сазнајемо из Светог Писма. Особи која непрестано има молитву у устима и срцу, у свези са покајањем, мрачним силама је тешко приступити, јер је молитва штити. Данас су одговорна, тешка времена, али у овим временима треба да будете пажљиви према себи. Тако да нас политичке страсти и људске философије не одведу с пута правилне вере. Ако веру чувамо у чистоти, трудимо се да живимо по вери, и тада ће нам Бог послати мир и тишину. Ако заронимо у понор људских страсти, непријатељстава, противљења, онда ћемо, наравно, залутати са Божијег пута, а то неће одвести у добро. Способност трпети ближњег мудрост је живота. Свог ближњег треба да доживљавате онаквим какав јесте. Да ли желиш да он постане бољи? Моли се за њега. Бог га може учинити бољим. Тако се испољава хришћанско трпљење. Као што се без ваздуха човек гуши, тако душа која нема молитву постаје мртва и неосетљива. Молитва није потребна Богу, нама је потребна, као да је то духовни кисеоник, без којег човек умире. Овај разговор са Богом открива изворе живота у човеку. Једно је када људи проливају крв за Христа, друго када трпе прекоре, вређања, увреде због своје вере. Такви људи добијају венац бескрвног мучеништва. Мисли испуњене љубављу, милосрђом, трпљењем, поштовањем привлаче Божју благодат, а оне које гаје злобу, мржњу, гордост, одагнавају Божју благодат. Ако смо преплављени мислима о бесу, мржњи, гордости, ото је знак чињенице да је слика Божја у нама оштећена. Данас посебно морамо да живимо по хришћанским законима, а не по законима овога света. Не треба гледати како свет живи, пошто у њему владају нешто другачија правила. Ако нема благодати Божје, тада човек може бити постављен на најлепше место, окружен свим благословима света, али ће и даље бити несрећан. Што више човек сакупља земаљска добра, то више постаје очајан, јер му она не доносе духовну радост. Можете сакупити сва земаљска блага и положити их пред себе и истовремено бити најнесрећнија особа. Туга је духовна лекција кроз коју човек сазнаје сопствену слабост и силу Божју. И што је јача туга, то је дубља лекција за човека. Једино што се тражи од нас је да трпимо ове невоље са стрпљењем и са захвалношћу Богу. Нема потребе да се чека. Велике приче су посао великих људи, а ми смо мали људи. И морамо да радимо мале ствари. Љубав према непријатељима није лака, али морамо се, уз помоћ молитава, читајући Свето писмо, самоприсиљавањем и стрпљењем борити сами са собом и опраштати онима који су вређали. Током нашег земаљског живота морамо да водимо рачуна о томе да имамо одговарајућу одећу за душу. Одећа наше душе је замрљана грехом. Сагрешивши, треба одмах да се покајеш пред Богом. Храброст jе покрет против плиме. Као што знате, само мртве рибе слободно пливају низводно, а живе рибе пливају узводно до чистог извора и нетакнутог окружења. За стварну храброст способни су само они који су стекли бар неку меру понизности. Кажу да у хришћанству постоји много забрана, али то није тако. Све је дозвољено, али умерено и мудро. Светитељи нам показују како је мало потребно да човек живи своj живот. Ако је човек пажљив према себи, води пристојан живот према заповестима Божијим, тада осећа присуство Бога — и у себи, и поред себе, и у читавоj васиони. Свака личност је сасуд Божје благодати. Додирни личност — и додирнућеш благодат Божју. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Зашто Бог једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? Који је главни задатак хришћанина? Како правилно исповедање вере утиче на молитву и наш земаљски живот? Зашто је спасење немогуће без испуњавања заповести Божјих? На ова и друга питања „Црквене православне газете“ одговара Његово блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Информационо-просветитељско одељење УПЦ објављује интервју с поглаварем уочи имендана блажењејшег владике. — Ваше Блаженство, Бог све воли подједнако, зашто онда једном човеку даје више талената и могућности у животу, а другом мање? — Да, наравно, Бог све воли једнако и не гледа на то ко је ко. То значи да Он у Свом односу према човеку не гледа на лепоту лица, на његову одећу и друштвени положај... Али су Богу пријатнији они који Га воле, односно они који испуњавају Његове заповести. Сам је рекао: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме љуби“ (Јн. 14: 21). А што се тиче могућности и талената – нема човека без талената и способности. Сваки човек има своје способности, сваки човек је у том смислу јединствен. Животни задатак човека јесте да не закопа своје таленте, већ да их развије и употреби у славу Божју и људима на корист. Таленат се може упоредити са зрном које је Господ посејао у сваком човеку, а човек већ треба да га гаји како би добио духовне плодове. Помоћу талената треба да учимо да се молимо, да праштамо, да трпимо, да волимо, да благодаримо Богу, да славословимо Бога и да се кајемо пред Богом – таленти нам се дају како бисмо кроз њих гајили у себи хришћанске врлине које човека воде ка вечном спасењу на Небу. А што се тиче тога зашто Господ не даје сваком човеку исти број талената рећи ћу следеће: то је Божја, а не људска ствар. Са захвалношћу треба да примимо од Бога таленте којих нас Господ удостоји и да се потрудимо да их молитвено умножимо. — У чему се састоји главни задатак хришћанина према Богу? — Хришћанин треба стално да се духовно усавршава. Ако се умешан лекар или уметник стално усавршавају како би избрусили своје мајсторство, како би побољшали своју вештину, и хришћанин треба непрекидно да ради на себи како би побољшао свој лик који му је Бог дао. — Шта је најважније у духовном раду хришћанина? — Молитва је најважнија у животу хришћанина. Молитва има огромну снагу – она приближава човека Богу, руши зид који сами подижемо између Бога и себе, омогућава човеку да осети Истину и даје му прилику да схвати вољу Божју. А кад схвати вољу Божју човек је исправно твори и тако постаје сличан Богу. Ипак, не приближава свака молитва човека Богу, већ само она која се заснива на правилној вери и на правилном знању о Богу. — Без правилне вере не може бити правилне молитве? Како правилна вера може да помогне у молитви Богу? — „Правилна вера је основа свег човековог духовног живота. Ако човек има правилну веру, из ове вере се рађа правилна нада – човек се не узда у себе и богатство, већ у Бога. Из правилне вере се рађа и правилна љубав – не комерцијална, већ пожртвована љубав. И на правилној вери се твори правилна молитва – смирена молитва, молитва покајања, управо она приближава човека Богу. — Бог је савршен и нису Му потребне никакве наше додатне услуге. Зашто нас Господ Исус Христос упозорава: „Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који Ме воли“ (Јн. 14: 21)? — Заповести које нам је дао Господ наш Исус Христос потребне су самом човеку, а не Богу. Позивајући нас да поштујемо заповести Бог нам објављује Своју божанску вољу. Господ нас упозорава да је како бисмо постали учесници и становници оних предивних обитељи које је припремио за оне који Га воле, потребно да живимо по Његовим заповестима. Господ нам је ове заповести дао за наше добро, оне су нама потребне. Ако човек вара, краде и чини друге грехове, он самим тим повређује себе, рањава своју душу, наноси штету себи. Бог не жели да грешник пропадне, зато нам даје заповести као лекове, помоћу којих можемо да се сачувамо од греховних падова и да се исцелимо од греховних рана како бисмо овде на земљи и у вечности били с Богом. Господ жели да сваки човек буде заједничар Његовог добра, Његовог блаженства. Човек је створен за блажени живот, да живи у миру, радости и срећи, он није створен за мучење. Нажалост, ми то губимо кад чинимо оно што је штетно по нашу природу. Божански закон нас подсећа на то какав човек треба да буде, како треба да поступа, шта треба да ради живећи на овој земљи. — Неки људи кажу да су заповести Божје толико узвишене и тешке за испуњавање (љуби брата свог, окрени леви образ...), да је врло мало оних који могу да их испуне и да се спасу у вечности. И да би их због љубави према човеку на неки начин требало олакшати и прилагодити нашем свету... — Такво мишљење је погрешно. „Оно што је немогуће за човека – могуће је Богу“ (Лк. 18: 27). Бог спасава човека ако човек то жели, ако човек све своје напоре улаже у то да испуњава заповести Божје. „Царство Небеско се на силу осваја и подвижници га освајају“ (Мт. 11: 12). Међутим, труд који човек улаже у своје спасење не одговара величини којом ће Бог украсити оне који се удостоје да буду спасени у Царству Небеском. Господ наш Исус Христос је рекао „онога ко долази к Мени нећу истерати“ (Јн. 6: 37). Свакоме ко жели да се спаси Он пружа Своју свесилну руку и води га ка спасењу. Господ нам је у Својој Цркви оставио сву пуноћу благодати за наше спасење. И кад се човек духовно труди, чисти своје срце и тако постаје способан да прими благодат Божју, све заповести за њега постају жељене, радосне и лаке, зато што благодат Божја теши човеково срце и даје му снагу да их испуњава. Ако човек данас не испуњава заповести и правила на које нас подсећа Јеванђеље, али признаје ове заповести, он још увек има шансе да буде спасен. Он може, као разбојник на крсту, да каже у последњем тренутку: „Опрости!“ – и Бог ће опростити. Али за то треба спознати Господа. Разбојник није био индиферентан, није му било свеједно шта мисли о Бог. Рекао је: „Ти си Господ, Ти невино страдаш, а ја страдам по заслугама“ (в. Лк. 23: 42) – ово правилно поимање Бога је учинило разбојника способним да буде спасен у последњи час. — Кажете да је за спасење важно да се признају заповести Божје које се садрже у Јеванђељу и чувају у Православној Цркви. Шта човек за то треба да ради? — За то треба чувати чистоту свете православне вере која садржи неокрњене заповести Божје, никуда не одступати од православне вере, ни налево, ни надесно. Данас неки покушавају да нас залуде, мешају се у послове Цркве, говоре куда треба да идемо и шта треба да радимо. Оно што треба да радимо одавно је написано у светим законима и имамо тумаче ових закона – свете оце. Управо они правилно тумаче свете законе, а не људи, далеки од Цркве који због свог духовног неискуства наводно желе да учине добро, али се испоставља да је ово добро заправо зло. Свети Јован Крститељ је спремајући људе за долазак Спаситеља позивао „поравнитеЈзе путеве своје“ (в. Мк. 1: 3). Криви пут не води до Бога. Зато треба да чувамо чистоту свете вере, како се не бисмо изгубили у овом животу и како бисмо се удостојили да у вечности будемо с Богом. Извор: Православие.ру
  3. Национализам ствара поделу, док се истински патриотизам пројављује у љубави према Богу и другима, сматра Његово Блаженство Онуфрије, митрополит кијевски и све Украјине. „Национализам је када се неко усредсређује на овоземаљско ... Почиње, у најбољем случају, са државом - Русијом, Украјином ... У Русији кажу да је руска нација најузвишенија, најбоља; у Украјини кажу да је украјинска нација најбоља,“ напоменуо је Блажењејши у разговору објављеном на каналу YouTube каналу Korsun Desert. Међутим, испољавање национализма често се ту не завршава; „Иде се даље", нагласио је митрополит Онуфрије. Затим су Север и Југ и Центар почињу да тврде своју надмоћ, „и стиже се до тачке где долази и до поделе у породици“, наставио је Митрополит. А затим, особа почиње да се дели у себи. С једне стране, она разуме да је Бог створио човека од земљаног праха, а с друге, она почиње да мисли да је она заиста нешто посебно. Такав унутарњи рат може преплавити и створити сукобе у породици, селима, градовима и свету. „Према томе, почетак рата је подела", закључује Блажењејши. С друге стране, требало би да сви ми будемо патриоте, наставио је Митрополит. „Патриота је онај који воли оца и мајку. „Патер“ значи отац. Сви би требало да буду патриоти, јер треба да волимо оца и мајку. Написано је у Божјим заповестима: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти да Господ Бог твој.“ (2Мој. 20,12). Ако човек поштује свог оца, онда поштује и друге такође - вашег оца. Поштујем свог оца, али исто тако поштујем и вашег оца, јер знам да је то ваш отац, и кроз њега вам је Бог дао живот, и поштујем и другедруге оце и мајке“, објаснио је Блажењејши Митрополит. Премда је патриота онај који воли и поштује друге људе, ово је, пре свега, немогуће без Божје љубави. „Али то се не може учинити ако човек не воли Бога, јер снага љубави долази од Бога. Ако не волимо Бога изнад свега - нашег Небеског Оца, онда нећемо бити спосони ни да волимо наше родитеље или родитеље других на исправан начин. Стога је патриота лице које воли Бога и воли ближњега: оца, мајку, брата и тако даље“, рекао је украјински Предстојатељ. Његово Блаженство Митрополит се дотакао сличних тема почетком марта, примећујући да док политичари, националисти и расколници имају своју визију Украјине коју покушавају да остваре, он сања о Украјини у којој је љубав према Христу на првом месту. „Онај ко воли себе више од других, није патриота, већ је умишљен и горд човек, који никоме не чини добро - ни себи, ни онима око себе", рекао је тада Блажењејши митрополит Онуфрије. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Позив Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија одражава предузете заштитне мере Украјинске православне цркве и Московске патријаршије, уз неке специфичности применљиве за Украјину. Сви јерарси позивају верни народ да буде дисиплинован у ово време пандемије. Ипак, цркве нису затворене, и Света тајна причешћа је на располагању свима. Поздрављам вас од срца, драги слушаоци, и нека вас Бог све благослови! Налазимо се у тешком времену, доживљавамо недаће; заразна болест која се зове вирус корона се шири светом. Грех је као пилула пресвучена површним задовољством, с једне стране, а горчином, са друге. А кад неко учини грех, он узима ову пилулу и пуни себе горчином. Ово је горчина нашег општег друштвеног греха, не само личног, већ греха целог света. Данас се тај грех пројављује у болести вируса короне, која нас је снашла, која је одвукла многе људе у очај и страх. Многи људи једноставно не знају шта да чине и куда да иду. Као и у свим животним случајевима, можемо наћи себи наук у Светом писму. Постојала је таква страница у историји људској кад се појавио вавилонски цар Навуходоносор. Он је освојио Египат, поразио фараона и окончао Египатско царство. И отпочело је ново царство – Вавилонско царство. Господ је допустио Навуходоносору да казни Јудеју због народа који се недолично понашао, који је вређао Бога и чинио грехе. И тако, Господ шаље Навуходоносора на њих, који први долази у Јерусалим и узима свештене судове из Храма, затим узима многе младе људе и одводи их у ропство. И Господ објашњава Јудејцима речима пророка Јеремије: „Шаљем вам Навуходоносора, јер много сагрешисте; морате испаштати за своје грехе. А онда ћу вас Ја избавити.“ Али Јудејци то не желе да учине. Кад је Навуходоносор дошао први пут, узео је судове и младиће, након чега су се они побунили против њега. Онда је тај исти цар дошао други пут, и нанео је још веће губитке. Опљачкао је Храм и одвео још више људи, преселивши их у Вавилон. Јудејци су мало испаштали, али су се опет побунили против њега. Онда је Навуходоносор послао заповедника своје војске, који је опљачкао и опустошио Јерусалим, разорио Храм и одвео скоро све Јудејце у ропство, а оне моћне вође који су се побунили против њега, одвео је у Вавилон и тамо их и погубио. Навуходоносор је за нас данас тај вирус короне. Ми га морамо прихватити и испаштати кроз њега и исправити своје животе. Ми се, најпре, морамо молити Богу и окајати наше грехе, јер су они разлог зашто нас овај невидљиви Навуходоносор држи поробљене. Не смемо се бунити против (безбедоносне) дисциплине, због техничких и здравствених прописа којих се морамо држати да би се спречило ширење овог вируса. Морамо им се повиновати, а не занемаривати их. Постоје одређени здравствени прописи који нужно не уништавају вирус корону, али га заустављају, не дозвољавајући му да се прошири. А вирус корона се уништава Силом Божјом, која долази на нас преко доктора и лекова. Према томе, позивам вас, као што је претходно говорио пророк Јеремија: будите стрпљиви, покајте се и молите се! И чините оно што вам данас доктори кажу, јер се они разумеју у мере предострожности за ову болест. Чините то, али имајте поверење у Бога и покушавајте да исправите свој живот. Јер наши су греси узрок овога што нам се дешава. Наша Црква се прикључила кампањи изолације од овог вируса. Прво што чинимо јесте да се молимо у црквама и манастирима еда да би нам се Бог смиловао и опростио нам сва наша сагрешења. Ми православни хришћани Украјинске православне цркве молимо се за све људе, за све Украјинце – да нам свима опрости, јер смо сви, у извесној мери, криви за ово што нам се дешава. Код нас се звона чују много пута, јер њихово звоњење (уз молитву) уништава све врсте зараза и болести. Нарочито се молимо за докторе који су данас на првој линији фронта у борби против вируса короне. Покушавамо да им обезбедимо не само молитвену помоћ – ми примамо докторе у манастирима, обезбеђујемо им храну, помажемо им пре и после посла. А у нашим манастирима припремају се просторије које би биле коришћене као последње уточиште попут подручних болница за оболеле. А манастири не само да ће обезбедити ове просторије, већ ће и услужити људе. Правимо маске, и купујмо и бесплатно разносимо хигијенске производе. Развијајмо добровољачки покрет који ће да разноси лекове, храну и све што је неопходно за живот, за старије људе који не могу то сами да чине. Постоје људи које је већ захватио вирус короне – шта треба чинити с њима? Поново се позивам на Свето писмо. Библија говори о једној заразној болести која се некад звала губа. Према Божјем закону, губавци су били изоловани од општења са другим људима. И онда кад су били излечени, долазили су свештенику (свештеник је био и физички и духовни лекар), и он је испитивао особу и доносио закључак и давао дозволу да ли је та особа спремна или не да се врати у заједницу са другима. Данас следимо исти пример. Можда вирус короне није исто што и губа; ова болест је блажа, али је ипак заразна. А људи који су захваћени овом болешћу – као што се дешава, а ми им желимо здравље – морају се молити дома, да не би њихово присуство у цркви угрозило оне који су здрави. Наиме, то не би било из љубави, то би било из других разлога. Бог тражи од нас да љубимо једни друге. Љубав увек пита: шта могу дати на жртву за свог ближњег? Жртва за ближњег зове се љубав. Где год да смо – у болници или стану – морамо се молити. Почните се молити ту где сте, узмите Молитвеник, Псалтир, узмите Јеванђеље, неку другу душекорисну књигу и читајте, молите се. Или само читајте „Оченаш“, „Богородице Дјево“, „Возбраној Војеводје“, Исусову Молитву – и на тај начин ћете бити уједињени у Телу Цркве. Јер није простор тај који нас сједињује, није физичка раздаљина. Ми се сједињујемо око Богу молитвом и добрим делима – то нас сједињује са Богом. Црква се не окреће од тих људи. Таква особа може позвати свештеника, свештеник ће доћи и исповедити и причестити га Светим тајнама Христовим. Цркве су током ове пандемије места где су људи у миру и где налазе утеху за себе. Према томе, цркве се неће затварати. Морамо се придржавати здравствених мера које данас постоје, и не доводити у цркве стотине људи као пре, већ почети са само двоје. Боље је унапред се договорити са свештеником преко телефона да желимо да се причестимо, а свештеник ће одредити време, и људима ће бити омогућено да дођу и да се на миру исповеде и да узму учешће у исцељењу душе и тела. Нека би нам Бог помогао да будемо дисиплиновани. Наиме, самодисциплина је увек неопходна, нарочито у опасним временима. Ми смо спремни да помогнемо, колико можемо, оним људима који немају средстава за преживљавање током ове пандемије корона вируса. Коме год је потребна помоћ, нека се обрати својој цркви. Ми ћемо вам помоћи колико можемо. Више од свега, окренимо се Богу, са Богом је све могуће. Он ће нам послати све што нам је потребно – и за духовни и за телесни живот. Његово Блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша високопреосвештенства, преосвећени и љубљени у Христу браћо и сестре, Срдачно вам честитамо празник Преподобног Симеона Мироточивог. Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивање Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима. О љепотама Црне Горе писали су многи познати поесници и писци. Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим сведочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца Богу и Његовој Светој православној Цркви. У Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска, која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморски, као и многи други. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон мироточиви, отац првог архијереја Српске Православне Цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник Православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу. Сигурно тврдим да је овај Светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске Правосклавне Цркве. Он и данас као и за свог овоземаљског живота, наставља да се моли за Свету Српску Православну Цркву и за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима Преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху. За осам вијекова од дана утврђења епископије у Црној Гори, коју је утврдио Свети Сава, било је много радосних и тужних догађаја, а ипак, али сви ти догађаји су ипак утврђивали ваш богољубиви народ у истинитој вјери у Бога, који се нада у заштиту својих светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, смутњу и раздјељење у јединственом тијелу Христовом, Светој саборној и апостолској Цркви, не могу да нас не оптужују. Кроз многе вијекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убјеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије, ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и крсном ходу. У овај дивни и светли дан, јединосушно молимо од Бога благослов, да благослови наш живот, наше народе наше, наше државе, наше ближње и све оне који живе са нама, као и све оне који се труде да живе богоугодно. Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свима светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека би, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава се напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију. Такође желимо да вам поклонимо икону Светога свешетномученика Владимира Митрополита кијевског и галицког који је пострадао мученичком смрћу послије Октобарске револуције. Он је био велики исповједник и дао је свој живот за јединство Цркве православне. У овој икони се налази и честица Његових светих моштију. Нека Господ молитвама Својих свешетномученика утврђује све нас. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис разговора *Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите! -Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова. *Који је разлог ваше посјете? -Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква. *Који су разлози црквене кризе у Украјини? -Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке. Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење. *Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине? -Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром. *Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини? -Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе. *Како видите рјешење украјинског проблема? -Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе. *За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква? -Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад. *Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи? -Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве. *Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе? -То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве. *Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу? -Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство. *С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ? -Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио. *Као овдје код нас. -Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души. *Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви? -Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији. *Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде? -Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио. *Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља? -Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају. *Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста? -Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа. *Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога. -Да нас Бог све укријепи. Разговарао: протојереј Никола Пејовић С руског превела: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, казао је данас на конференцији за новинаре у Подгорици да се догађаји у црквеном животу у Црној Гори и Украјини налазе у центру збивања читавог православног свијета. “Веома јасно схватамо ситуацију у којој се налази ваша света Црква, зато што је нешто слично већ преживјела и у одређеном степену наставља да преживљава и наша Црква. У црквеној историји су бивали разни периоди, како мирнодопски тако и периоди исповједништва и мучеништва. Без обзира на све то, Господ је увијек био са својим народом и никада није остављао своју Цркву”, рекао је предстојатељ Украјинске православне цркве. Додао је да је увјерен да Господ ни сада неће оставити своју Цркву и да ће помоћи своју Цркву у искушењима која данас трпи и у Црној Гори и у Украјини. “Више од тридесет година је прошло од кад је пао комунистички режим. Још прије него што је постала независна Украјина, у њој се појавио раскол. Тај раскол је уз помоћ појединих представника државних власти и политичара наставио да живи и до данашњег дана. Нажалост, тај раскол је данас изашао ван граница Украјине и пријети да подијели читаво православље”, казао је он. Митрополит кијевски је казао да украјински расколници, који су без покајања били примљени у црквено општење од стране Патријарха константинопољског његовом једностраном одлуком, немају апостолско прејемство. “И та чињеница не само што чини немогућим евхаристијско општење са њима, већ оскврњава и Цркву Христову”, поручио је Митрополит Онуфрије. Подсјетио је да Свети апостол Павле учи да је Христос заволио Цркву и себе предао за њу да би она била без мрље и порока, света и непорочна. “Тужно је да се таквим безаконим дејствима нарушавају, не само принципи црквене саборности и апостолског прејемства, него се нажалост унижава и морални лик Цркве Христове. У вези са тим, хтио бих да од лица Украјинске православне цркве изразим благодарност вашој најсветијој Српској православној цркви за канонску и светоотачку позицију коју је заузела непризнавањем раскола у нашој држави”, рекао је предстојатељ УПЦ. Он је рекао да је УПЦ, упркос расколу, не само преживјела и не само остала најдомицилнија Црква у Украјини него је постала још јача. “Данас у њој имамо 53 епархије, 12 300 парохија и 250 манастира. УПЦ има више од стотину архијереја, око 12 400 свештенослужитеља, око 4 600 монаха који се брину о многомилионској украјинској пастви”, објаснио је он. Додао је да је неријетко бивало, а и данас тако бива да политичари подлијежу искушењима да се мијешају у црквени живот и да Цркву користе за своје личне и поилитичке интересе. “Политичари желе да управљају Црквом. Без обзира на то, Црква не смије да то дозволи. Црква не може да се мијења по мјерилима људским. Наравно да разимијем да је Црква као организам неудобна за грешног човјека који је навикао да живи по својим страстима. Но, без обзира на то, није Црква та која треба да се мијења и да се усаглашава са потребама грешне људске природе. Онај ко треба да се мијења је сам човјек да би постао бољи, чистији и уподобљен Христу”, објаснио је Митрополит светога града Кијева. Рекао је да је задивљен масовношћу литија у Црној Гори у којима учествује безмало половина становништва ради духовног укрепљења и заштите светиња. “Пријатно смо задивљени како штитите вјеру, вашим јединством и васкрсењем православне вјере у Цртној Гори. За нас, православне Украјинце ваш примјер је веома охрабрујући и надахњујући. Данас смо овдје са вама, не само да подијелимо радост празника (Светог Симеона Мироточивог), него да још једном потврдимо истинитост библијских ријечи: Кад брат брату помаже, он остаје тврд као град”, поручио је Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да однос Црне Горе са Кијевом није од јуче и подсјетио да је Петар Други Ловћенски Тајновидац пјевао како је славио Божић и у Витлејему и у Светој Гори и како је славио у свето Кијево. Истакао је да је овај долазак Блажењејшег веома значајан за утврђење јединства Православне цркве за које се он упорно бори читаво ово вријеме и представља огромну већину православних Украјинаца: “Украјинска православна црква је једна установа веома крепка и снажна, гдје се обнавља духовни живот”, казао је владика Амфилохије и подсјетио на остатке комунистичке власти и унутрашњих црквених проблема, који су настали од 1920. година када је била група тзв. самосвјатих, тако да се данас уз помоћ Цариградске патријаршије ствара посебна црква од тих расколника. Он је казао да је добра идеја да се обједини народ, али да не може на такав начин, јер у православној Цркви постоје услови које треба испунити да би једна Црква могла да добије своју аутокефалност: “Прије свега то треба да буде Црква, не може самопроглашење аутокефалности, као што је случај и код нас гдје се појавила секта. Митрополија црногорска је у своје вријеме, с обзиром да је она стварала независну државу Црну Гору, словила да је у том смислу аутокефална, али је била Црква, Митрополија Пећке патријаршије већ 800 година, и као таква била призната у читавом свијету. Не може на градским трговима група људи да се скупи и прогласи себе за аутокефалну цркву.” Указујући на остатке комунизма, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да наши људи из појединих партија мисле да је Цркву створити исто што и партију, које настају тако што се скупи група људи и прогласи свој програм. Срећом народ је у Црној Гори разуман и већински, без обзира на њихово национално опредјељење, припада и зна шта је Црква, што свједоче и ове литије. Одговарајући на питања новинара Митрополит Амфилохије је рекао да Црква у Црној Гори разговара са Европом и Америком о питању Закона о слободи вјероисповијести. “И они се чуде и траже да се питање Закона о слободи вјероисповјести рјешава дијалогом. Забрињава ме то што је Влада Црне Горе повукла закон за мајке, а нијесу смјели. Мада то значи да могу да повуку законе, а Закон о слободи вјероисповјести, који треба да повуку и промјене не желе, већ га се држе као пијан плота”, казао је он. Он је изразио чуђење како Влада није сазвала експертске комисије и тимове, а њихови представници изјављују да неће повући закон. “Имам још наде, јер разговарамо и са овима из Европе и Америке и они се чуде и траже да се то питање рјешава дијалогом. Вријеме је да се насиље прекине и да будемо демократска земља, а не демонократска”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У Недељу о Страшном суду (Недеља месопусна), 23. фебруара 2020. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих Антонија и Теодосија Печерских, у Кијево-Печерској Лаври. Беседећи о прочитаном јеванђелском зачалу, митрополит Онуфрије је истакао да није случајно што нас Црква, уочи почетка Великог поста, подсећа на Страшни суд. У животу сви људи живе на различите начине: неко покушава да чини добро, да опрашта и воли, а неко други ленчари и чини све што жели. Међутим, за све људе крај ће бити исти – наступиће приликом Другог доласка Спаситељевог, за време Страшнога суда. На Страшном суду Господ нас неће питати да ли смо се молили и постили, него ће питати: „Јесте ли чинили добра дела?”. Чињеница је да човек не може чинити добро уколико се не припреми. Помоћу поста и молитве човек себе чини добрим, тојест испуњава душу добром благодаћу Доброга Бога. На тај начин човек постаје способан да чини жртвено добро – да чини добро и да не очекује ништа заузврат. Драга браћо и сестре, нека нам Господ помогне како бисмо се – свако по својим могућностима – током Великог поста трудили, молили, постили и како бисмо постали способни да чинимо добро према нашим ближњима, и да бисмо се удостојили да чујемо Господње речи: „Ходите, благословени Оца Мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света” (Мт. 25, 34), навео је Предстојатељ Цркве Божје у Украјини. Митрополиту Онуфрију саслуживали су Митрополит вишгородски и чернобиљски г. Павле, Епископ баришевски г. Виктор, гости у свештеничком чину и свештено братство Кијево-Печерске Лавре. Током богослужења проузношене су молитве за мир у Украјини и за јединство Православне Цркве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству. Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља. Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику. Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана. Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине. Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије. Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности. Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. На дан празновања Покрова Пресвете Богородице, 1/14. октобра 2019. године, Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије началствовао је светом Литургијом у Светониколајевском храму Покровског манастира Пресвете Богородице у Кијеву. Обраћајући се верницима, Митрополит Онуфрије је у архипастирској проповеди указао на значај молитвеног обраћања Пресветој Богородици. Предстојатељ Цркве Божје у Украјини је подсетио присутне вернике да је Мајка Божја заступница и молитвеница за све људе и да је неопходно само искрено и смирено обратити јој се за помоћ, нагласивши да се човек у сложеним животним моментима увек молитвом обраћа Богу и Богородици. Када је човек здрав и не проживљава искушења, његова молитва је слаба и немоћна. Међутим, када човека снађу туга, болести и остале животне потешкоће, његова молитва постаје другачија – снажна, смирена молитва, казао је Митрополит Онуфрије. Када не можемо сами да решимо своје проблеме треба да се обратимо Божјој Мајци и да иштемо Њену помоћ. Не постоје безизлазне ситуације у животу, него ми не видимо увек тај излаз, будући да смо грешни – немамо мудрости, разборитости, нити смирења. А Мајка Божја, Својим молитвама, увек нам помаже и показује пут којим ми можемо изаћи из тешких животних ситуација. Најважније у земаљском животу је испуњавање јеванђелских заповести које ће нам помоћи да пронађемо тај прави пут. На путу испуњавања заповести човек налази све што му је неопходно за земаљски живот и за живот небески. Ходећи путем јеванђелских заповести, човек свој живот утемељује на законима Божјим, а не на законима греха, поручио је Митрополит кијевски и све Украјине. По завршетку свете Литургије верници, предвођени Митрополитом Онуфријем, учествовали су у литији, а потом је служен молебан Пресветој Богородици. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру
  13. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије изјавио је за програм радија „Радар“ следеће: „Овај томос који је Цариградски патријарх доставио тзв. Православној Цркви Украјине није томос аутокефалије, него је томос робовања. Једноставно, под називом „томос“ изложени су такви услови који сав украјински народ поробљују под Цариградског патријарха.“ „Сви схватају да је Цариград прекорачио своје опуномоћење и права које он може имати. Он нема право да се меша у послове друге Цркве. У питању су канони који су свима познати. О њима се не расправља, сви сматрају да је то безакоње,“ истакао је митрополит Онуфрије. Извор: Српска Православна Црква
  14. После Литургије у катедрали Покрова Пресвете Богородице у Бориспољу, Блажењејши митрополит кијевски и све украјински Онуфрије обратио се вернима, апелујући на њих да остану верни Христу у канонској Украјинској Православној Цркви и да се одупру притиску од стране политичара и расколника. Према његовом мишљењу, православни хришћани у овој земљи доживљавају тешка искушења којима не може свако одолети. „Неки су огорчени, неки оклевају идући од једног табора до другог. Вама је познато да не треба да идете нигде; ми већ имамо стазу којом су ходили наши преци и ми идемо истом том стазом. Нећемо скретати ни на лево ни на десно.“ Митрополит је ипак подсетио да „нико осим самога Бога не може управљати Црквом. Сада желе да створе своје Цркве како би њима управљали људи, а не Бог. Ако Црквом руководи човек, неће то бити Црква, већ политичка странка. Њено постојање трајаће тек онолико колико та политика управља друштвом, а сведоци смо тога да су многи политичари и политичке странке били моћни, снажни и економски богати, па ипак су отишли у историју; све је пропало, али је Црква остала и остаће.“ На истој Божанској Литургији архиепископ Пољске Православне Цркве Авељ изложио је чврст став своје Цркве којим се подржавају митрополит Онуфрије и канонска Црква, а против једностраних радњи Цариграда у Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  15. Упркос невољама које су спопале Православну Цркву, она ће остати непоколебива заувек, написао је митрополит Онуфрије у писму митрополиту Илариону, првојерарху Руске Заграничне Православне Цркве. У писму се на првом месту захваљује на молитвеној подршци коју Загранична Црква пружа канонској Цркви Украјине. У писму стоји: „Света канонска УПЦ и богољубиви украјински народ пролазе кроз један од најтежих периода у историји...“ „На нашу велику жалост, услед сталних војних непријатељстава у источној Украјини, непрестане претње Врховне Раде која је донела неколико антицрквених закона, а нарочито услед антиканонског мешања Цариградске Патријаршије у унутарњи живот наше свете Православне Цркве, настала је нека духовна збрка у верском животу Украјине, при чему се крши не само право на верску слободу него и уставна права сваког верника“. „Благодаримо Богу за све што нам Господ допушта. Господ нам даје да пијемо из чаше жалости, и пијемо из ње смирено и благодарно Богу. Верујемо да ће упркос свима невољама које су пуштене на нас, Црква Христова остати неразорива за во вјеки и врата пакла неће је превладати“, пише Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  16. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић).
  17. Блажењејши Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, приликом проповеди на Литургији у Спасо-Преображенском Саборном храму у месту Болграду, 30. септембра 2018.г, позвао је православне хришћане да не слушају политичаре већ да се занимају делом личног спасења – преноси Православная жизнь, позивајући се на Информационо-просветитељско одељење Украјинске Православне Цркве. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић). View full Странице
  18. У савременом свијету има доста искушења, а један од главних тестова за човјека је неистинита информација, сматра Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. -Лаж коју медији преносе је отров, навео је митрополит Онуфрије у литургијској проповиједи у Преображењској цркви у Болграду, саопштава информативно-образовни одјел УПЦ. Блажењејши је нагласио да је данас свијет преплављен лажима. – Лаж запљускује човјека преко интернета, путем телевизије и путем разних средстава информисања. На основу овога, митрополит Онуфрије дао је и духовну поуку, -Мање времена проводите на интернету и у гледању телевизије, а више се молите. Митрополит Онуфрије је и раније говорио да читањем Светог Писма добијамо духовна расуђивања која нам помажу да препознајемо шта је лаж а шта истина. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. У савременом свијету има доста искушења, а један од главних тестова за човјека је неистинита информација, сматра Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. -Лаж коју медији преносе је отров, навео је митрополит Онуфрије у литургијској проповиједи у Преображењској цркви у Болграду, саопштава информативно-образовни одјел УПЦ. Блажењејши је нагласио да је данас свијет преплављен лажима. – Лаж запљускује човјека преко интернета, путем телевизије и путем разних средстава информисања. На основу овога, митрополит Онуфрије дао је и духовну поуку, -Мање времена проводите на интернету и у гледању телевизије, а више се молите. Митрополит Онуфрије је и раније говорио да читањем Светог Писма добијамо духовна расуђивања која нам помажу да препознајемо шта је лаж а шта истина. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Епархија има 18 викарних епископа, 33 архијерејска намесника, од којих 15 само у Кијеву и 17 широм епархије. Од 396 парохија, 163 су у Кијеву, а 233 ван престонице. Епархија има 23 манастира, 13 мушких (међу којима Кијево-печерска лавра) и 10 женских. Поред овога, ту је и 9 ставропигијалних манастира( међу којима Успенско-почејевска лавра, и три мушка и пет женских манастира) и 1.035 монаха и монахиња (455 монаха и 580 монахиња). Извор: Српска Православна Црква
  21. Крајем 2017. године Кијевска епархија Украјинске Православне Цркве има 396 парохија, 777 свештеника, и више од 1.000 монаха и монахиња, изјавио је митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије на епархијском заседању ове Цркве. Епархија има 18 викарних епископа, 33 архијерејска намесника, од којих 15 само у Кијеву и 17 широм епархије. Од 396 парохија, 163 су у Кијеву, а 233 ван престонице. Епархија има 23 манастира, 13 мушких (међу којима Кијево-печерска лавра) и 10 женских. Поред овога, ту је и 9 ставропигијалних манастира( међу којима Успенско-почејевска лавра, и три мушка и пет женских манастира) и 1.035 монаха и монахиња (455 монаха и 580 монахиња). Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ.
  23. Ми се не питамо увек каква испитивања пролазе људи који су решили да посвете цео свој живот служећи Богу. Ово је рекао Његово Блаженство Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, уочи Дана Ангела, Светог Онуфрија Великог, у интервјуу Информативно-просветној служби УПЦ. "Једна је ствар доћи у манастир на два или три дана, недељу или чак годину дана, знајући да ћете отићи из манастира и наставити да водите другачији начин живота. Друга је ствар - када особа бира пут сопственог живота. Ова особа ће имати јаку духовну борбу, сам ђаво биће против тог човека, покушавајући да га заведе. Најчешће, ђаво нас наводи у пад и пролом, дубоко нас озледи, али ако онда устанемо, кроз стицање духовног искуства, његов следећи напад, биће искушење којем можемо да одолимо. Онуфрије Велики био је један од оних славних испосника који могу да нас подуче овој духовној борби, коју су и сами прошли. Не треба само веровати у Бога, човек мора себе да се повери Богу. Када се особа поверава Богу, отвара јој се пут који води до истине, пут знања о Богу. Онда човек почиње да у свом уму, осећа вољу Божију. Дакле, Онуфрије Велики се понизио пред Богом и то нам је најдрагоценије духовно наслеђе светитеља. Земаљски живот човека је кратак, има свој почетак и крај. Овај живот смо добили да бисмо показали своју оданост Богу, љубав према Богу и ближњем, као носиоцу слике Божије. Манифестација ове љубави је различита. Понекад захтева малу жртву, а понекад сведочење током читавог живота. Онуфрије Велики, као и други пустињски оци, био је сам спреман за сведочење целог свог живота. Наш Бог не захтева велике жртве, али очекује једну ствар - да ближњег прихватамо онаквог какав јесте. Не смемо да постављамо услове: "Ако постанеш бољи, онда ћу те толерисати. У супротном, не могу да те поднесем. " Бог нас све толерише, али с времена на време смо веома грешни, ни не приметивши то за себе саме"- рекао је Предстојатељ. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...