Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'ситуација'.
Found 6 results
-
Ако говоримо о главном принципу избора – говорити или ћутати, учествовати у спору који је настао или га игнорисати, онда, вероватно, треба погледати колико је ова дискусија (контроверза) стварна; да ли је сигурно да има основу? Постоје расправе које су очигледно вештачке и намерно изазване. Разумемо фабрике тролова које постоје на Интернету; колико људи живи од привлачења пажње јавности, шокирања других, професионалног програмирања сукоба, скандала. Сада се расправља о питању узнемиравања. Чини ми се да овде у принципу не може бити дискусије. Зашто? Може ли бити сумње да је сексуално узнемиравање погрешно? Ако расправљамо о томе да ли је ово добро или лоше, онда је то генерално питање очувања морала. А ако разговарамо о томе да ли је добро или лоше што нема одговарајуће реакције на ово, онда је то питање на сасвим другом нивоу. Али чим почнемо да расправљамо о томе у овој равни, одмах ћемо стати на грабуље, јер није јасно о чему је реч. Уосталом, не знамо да ли је у конкретном случају било узнемиравања. То не можемо са сигурношћу да знамо, јер није реч о пожару у Кемерову, који се очигледно догодио и у то не може бити сумње. Када говоримо о нечему што поуздано не знамо, онда свака реч коју изговоримо може на крају бити окренута против нас. Штавише, ако свештеник ово каже, онда је свеједно да ли то говори као приватно лице или као представник Цркве. Као резултат тога, сви ћемо се наћи у двосмисленој позицији, бићемо тучени и са леве и са десне стране. И плус, можемо одгурнути људе од Цркве. Зато треба да говоримо само у ситуацијама када не постоји ризик од грешке, провокације или употребе наших речи у нечијем интересу. Или када има потребе да се каже нека реч, упркос свим страховима, сумњама и колебањима везаним за то, јер то захтева наша хришћанска дужност. А када дужност захтева, свако то ипак одређује за себе. Стално се воде расправе о виталним темама црквеног живота: да ли је потребно исповедати се пре сваког причешћа, колико често се треба причестити, у којим случајевима свештеник има право да не дозволи Чашу и сл. Сматрам да је свакако потребно разговарати о овим питањима: има о чему да се разговара, постоји тема. Што се тиче догађаја који се одвијају на раскрсници црквеног, јавног и државног живота, у њиховој расправи треба да учествујете само када имате довољно информација; када сте сигурни да ће реч коју изговорите некоме користити. Истовремено, у оним сложеним конфликтним ситуацијама које настају у црквеном животу и о којима се расправља ван Цркве, не треба се плашити полемике. Ако смо у могућности да учествујемо у дискусији и да кажемо своје мишљење, онда је то наша дужност. Ово је посебно неопходно у случајевима када видите да расправа која је настала оставља Јеванђеље ван свог делокруга; да су они који се свађају заборавили на Христа. Ако можете да их подсетите на Њега, онда вероватно има смисла то учинити. У неким случајевима, ћутање је издаја. Када пребију особу која није урадила ништа лоше, која је крива, можда, само за изношење непопуларног, незгодног гледишта, а ми га не бранимо – стојимо у рангу са онима који су мирно гледали како су тукли Христа. И од тога се не може побећи, јер је Господ рекао: као што учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40 ). Постоје и ситуације у црквеном животу када је сама истина у правом смислу те речи у скрнављењу. Питање је да ли човек зна шта је истина, а шта прекор. Ово је питање његовог хришћанског развоја. Колико се људи понекад муче са неким стварима у којима нема претње Православљу и његовој чистоти. Нема смисла некога псовати, свађати се или осуђивати. Али мора се чути здрав глас, мора се прогласити здрав разум. Људи морају да схвате да спасење не лежи у плаћеној „молитви по договору“, већ у животу по Јеванђељу. За мене лично улазак у дискусију је такође радна потреба: да бисте себи у потпуности разјаснили одређену тему или проблем, морате чути аргументе других људи, њихову реакцију на ваше аргументе. Сложена, двосмислена ситуација се разјашњава управо у дијалогу. У њему се актуелизују неке ствари у које сте можда сумњали, а нисте мислили да је све – тако лоше, или тако дивно, или тако контрадикторно. А онда сте добили прави снимак проблема и разумели сте да морате да кажете као одговор на ово - не само на Фејсбуку, већ и у чланку и књизи. Касније донети закључци помажу вам – како у новинарској тако и у пастирској делатности. Свештеник не треба да избегава јавну дискусију : по правилу, он је навикао да комуницира са својом паством, са парохијанима, који су, пак, навикли да га слушају и с поштовањем се односе према његовим речима. А свештеник се, хтео-не хтео, навикава да није као сви, да његова реч има посебну снагу, посебну тежину. А на фејсбуку има небројено много људи којима је посебно задовољство добро "ударити" свештеника , и задају ударце да би испунили план. То је тужно јер осећаш мржњу и боли те срце. С друге стране, за свештеника је веома корисно да се нађе ван свог уобичајеног положаја, без заштите, без статуса, да буде иста личност као и сви други. У том смислу, полемика на друштвеним мрежама нас враћа на земљу. На земљу по којој ходају они којима смо ментори и које подучавамо. Другом човеку можете дати пастирски савет како да поступи у датој ситуацији само ако сте и сами били у тој ситуацији. Често говоримо о негативној компоненти интернета, друштвених мрежа, форума итд. Али постоји и позитивна компонента. Постоје интелигентни, поштени, занимљиви људи који говоре заиста дубоке ствари. А чак и у најтежој свађи можете изненада срести особу која ће вам помоћи у некој мисли, дати вам нешто на шта се можете ослонити. Ако схватите да је дискусија бескорисна, онда више не морате губити време на њу. На крају крајева, све што радимо треба да користи: другима, нама самима, нашој души, и коначно, Цркви. Ако нема користи, нема смисла наставити дискусију. Постоје ситуације у којима заиста не морате ништа да кажете. Пример у Јеванђељу је ћутање Христово пред Пилатом (видети: Мт. 27 , 14, Мк. 14 , 61). Зашто Господ ништа не каже? Зато што нема смисла: шта год да каже, ови људи и даље неће веровати, јер им то не треба. И Он само каже оно чега морају да се сећају: "Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. "(Мк. 14:62 ). Ако говоримо, а они нас не чују, ако постављамо директна питања, а они не желе да нам одговоре исто тако директно, морамо да ућутимо и напустимо такву дискусију. Људи се понекад питају да ли је упуштање у полемику духовно опасно за хришћанина. Цело питање је шта човек улаже у ово учешће. Ево процеса исповести – да ли је он погубан за свештеника? Током исповести свештеник слуша о веома тешким стварима, и то не од једног, не од двојице – од много људи, и то из дана у дан кроз читав свој живот. Мало ко размишља о томе како ово све пролази кроз душу свештеника, шта се са њим дешава. Тешко је зато што није свако ко говори о својим гресима на исповести заиста спреман да промени нешто у свом животу. Сусрет са особом која свесно ради на себи и мења себе на боље је ретка радост и увек непроцењива подршка. Али то што људи не налазе снаге да се промене није разлог да се не исповеде, па чак ни да се напусти посао на који је свештеник позван. Ако извршиш своју дужност, Господ ти даје снагу и штити те од уништења. Исто се може рећи и за јавну расправу. Ако учествујете у томе само да бисте избацили своје емоције, учешће ће бити деструктивно за вас. Али ако разумете зашто ово радите, ако је ово део вашег посла, ваше службе, онда сте заштићени. игуман Нектариј Морозов https://www.eparhia-saratov.ru
-
„Свака Помесна Православна Црква може да се суочи са црквеним расколом који се догодио у Украјини, али ако се ситуација правилно реши, осталима ће убудуће бити лакше“, каже владика Стефан, јерарх Српске Православне Цркве. У интервјуу за украјинску телевизију Перший козацький, владика Стефан је истакао да ситуација у којој се налази Украјинска Православна Црква утиче на читав православни свет. „Раскол је најгора ствар која се може догодити у Цркви (...) Ако се ситуација овде, у Кијеву, реши исправно, на добар начин (а како то остварити сада не знамо, али се надамо да ће Сам Господ помоћи), онда ће и осталим Помесним Црквама бити лакше. Ако се то не догоди, биће велики проблем у православном свету, који није постојао 20 векова“, нагласио је српски јерарх. „Мислим да је Господ удостојио украјински православни свет тога да сада баш он мора да одговори како треба сачувати Православни свет“, рекао је епископ ремезијански Стефан. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
-
- свет
- православни
- (и још 9 )
-
Саопштење Његовог Преосвештенства Кирила, епископа Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Српске Православне Цркве у вези новог вируса КОВИД-19 Корона вирус. Драга браћо и сестре, данас свет пролази кроз веома тешко искушење због новог вируса КОВИД-19 – Корона вирус. Патријарх српски Иринеј и Архијерејски синод Српске православне цркве позивају све вернике широм света да буду дисциплиновани и одговорно да се придржавају свих упутстава које су издали специјализовани одбори и медицинске власти, како би се спречило што је могуће више ширења вируса и на тај начин се смањио број жртава. У свакој од парохија наше епархије руководимо се одредбама које свака влада диктира у складу са државом у којој се парохија налази. У Аргентини је Влада одредила обавезан карантин и позивамо све да се придржавају тога, јер је то за наше добро. И позивамо све наше вернике да појачају молитве, што је најважније у оваквим ситуацијама. Стога, и док траје карантин, овде у Аргентини свештеници који живе у објектима Цркве обављаће свете службе у храмовима. Свештеници који живе у кућама које су далеко од храмова, остаће у својим кућама и молиће се унутар њих, придржавајући се мера превентивне изолације и настављајући свакодневни рад у форми „кућне канцеларије“. У другим земљама наше епархије свештеници ће се придржавати одредби сваке владе. Позивам све наше вернике, да у овом Великом посту и у ово време када се морамо молити још усрдније, да се моле у њиховим кућама, свака породица уједињена у молитви, како би Свемогући Бог чуо молитве својих слугу, да би нас помиловао и учинио да ова инфекција нестане из свих земаља света. Помолимо се за власти сваке земље, које морају доносити веома сложене одлуке, тако да их Бог обасјава мудрошћу. Помолимо се за све оне који раде пожртвовано на пољу здравља, који су у многим земљама преоптерећени због ширења вируса, да им Бог помогне и благослови јачајући их духовно и телесно. Помолимо се за све болесне широм света, како би им Бог омогућио потпуни опоравак, а за преминуле да их Створитељ упокоји. Помолимо се са вером и надом, подсећајући да су у историји човечанства, када су несреће, куге и болести нападали човека и многи масовно умирали, молитве свештенства и верујућег народа доносиле ослобођење дато од Бога. Помолимо се да у дане Светле недеље и Васкрса можемо да прославимо Христову победу над смрћу и Христов тријумф заједно са свима нама и властима над овом болешћу. Желим вам да у миру нашег Господа проведете овај посебан Велики пост и да се ситуација побољша у сваком смислу, и да сви можемо прославити Велики празник Христовог Васкрсења. Ваш владика Кирило, заједно са свим својим свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква -
Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Архимандрит Алексеј: Не можемо да замислимо Блиски Исток без хришћана Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Ајмо да замислимо ово: Вучић изгуби председничке изборе тесном победом Јанковића или Јеремића у другом кругу, призна пораз и ето, нови председник буде Јанковић или Јеремић (мени је свеједно, ја их некако и не разликујем ) Шта даље? Која би даље била политичка ситуација у Србији гледајући на већину у скупштини, где би био Вучић пошто је дао оставку на место Премијера?
- 2 нових одговора
-
- једна
- хипотетичка
- (и још 5 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.