Претражи Живе Речи Утехе

“Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета”, поручио је данас након устоличења у приступној бесједи Епископ будимљанско-никшићки г. Методије у манастиру Ђурђевим ступовима, позивајући све да се за њега моле како би још више љубио Господа и повјерени ми народ. Животопис Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића) Беседа Патријарха Порфирија на устоличењу Епископа будимљанско-никшићког Методија Приступна беседа Епископа будимљанско-никшићког Методија (Остојића) Патријарх Порфирије у Ђурђевим ступовима: Жив је Бог у светима својим, жив је Бог овдје међу вама! Патријарх Порфирије свечано дочекан у Ђурђевим Ступовима надомак Берана Поздравно слово Митрополита Јоаникија у манастиру Ђурђеви Ступови поводом доласка Патријарха српког: Ви идете стопама Христовим и стопама Вашега претходника из давних времена Повезане вести: Протосинђел Евстатије поводом устоличења Епископа Методија: Име му је љубав, презиме кротост! Протопрезвитер Мијајло Бацковић: Достојан Епископ Методије – владика љубави и брат сваког човјека са којим се срео Монах др Павле Кондић о историјату Епархије будимљанско-никшићке и о њеној обнови Његова светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је данас, 25. септембра 2021. године, у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке – Ђурђевим ступовима Светом архијерејском литургијом на крају које је у трон епископа ове светосавске епископије увео Његово преосвештенство Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Епископ диоклијски г. Методије изабран је за епископа будимљанско-никшићког на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве одржаном маја ове године. Предстојатељу Српске православне цркве саслуживали су: Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит дабробосански г. Хризостом, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, као и господа епископи: жички Јустин, шумадијски Јован, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, брегалнички Марко, рашко-призренски Теодосије, западноамерички Максим, крушевачки Давид, славонски Јован, буеносајрески и јужноцентралноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, ремезијански Стефан, хвостански Јустин, многобројно свештенство и свештеномонаштво наше Цркве, уз молитвено учешће великог броја благочестивог вјерног народа сабраног из свих крајева Црне Горе. Посебном благољепију Свете службе Божије и свечаном чину устоличења доприњели су: Дивна Љубојевић са својом гупом „Мелоди“ и “Београдски мушки хор”. Устоличењу је присуствовао Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе са министрима: Александром Стијовићем, Весном Братић, Јаковом Милатовићем, Ратком Митровићем, Милојком Спајић, затим градоначелници: Берана Тихомир Богавац, Никшића Марко Ковачевић, Херцег Новог Стефан Катић, Тивта Жељко Комненовић, Котора Владимир Јокић, Будве Бато Царевић, као и представници политичког и јавног живота у Црној Гори. По завршетку Свете архијерејске литургије, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Порфирије је упутио поуку сабранима који су дошли у ову светињу немањићку, у ову земљу у којој су дубоки коријени племена Васојевића, у земљу из чијих коријена је израсло стабло са богатом крошњом и плодовима, стабло које је дефинисано најузвишенијим духовним дометима. Али, како је казао Патријрах, и народним, националним дометима свеукупног православног народа који припада Српској православној цркви, али и српском православном народу. “Када кажемо православни то значи да је у самој својој суштини реч о хришћанском, о јеванђељском, што значи да јесте корен који даје плодове, који су дефинисани и свесни самих себе, који познају ко су и шта су, који знају одакле су и који им је циљ. И баш зато што све то знају бивају управо као народ јеванђељски, хришћански, православни, способни да могу у истој мери, на исти начин као што поштују себе и воле себе, препознају и воле и другога у свим његовим димензијама, било да се ради о комшијама, суграђанима, било да се ради о грађанима једне те исте државе, било да су Бошњаци, Црногорци, Хрвати, или који други народ, и наравно да ли су Срби. Све то скупа, баш због тога што потиче из васојевићког корена, а то јесте корен оплемењен Христом, могу да познавајући себе и своје не буду затворени у себе него да буду Христом отворени за другог, чак и онда када се на други начин моли Богу, јер Бог је тај који процењује.” Патријарх се затим обратио Епископу Методију: “Владико, драги Методије, вољом Духа Светога, благодати Духа Светога и саборских отаца наше Помесне цркве, изабран си за епископа Будимљанско-никшићке епархије. Син си људи чији је корен овде на овим просторима, али си рођен у Сарајеву, месту где се укрштају народи и вере, али у месту у којем иако постоје другачији и различити, присутан је Бог. А онда растао си опет у овом поднебљу, духовно стасавао уз скуте блаженопочившег великог пастира и оца Митрополије црногорско-приморске, великог православног јерарха Митрополита Амфилохија”, казао је Патријарх, подсјетивши да се владика Методије школовао и у другим Помјесним црквама те боравио у западним земљама, што је додатак сјемену које постоји у њему као покретач, орјентир живота , а то је вјера у живога Христа, Сина Божијег који је дошао на овај свијет. Поучавајући владику Методија о значају службе коју је примио, казао је да он добро зна да Црква није од овога свијета, али јесте у овоме свијету: “Зато што овај свет без Цркве не постоји, односно нема смисла. Они којима Црква смета, односно систем вредности, хтели би да Цркву прогласе оним што она није или да је прикажу другачијом него што јесте, а понекад би хтели Цркву да увуку у своје земаљско блато. Црква није од овога света, у овом свету је да га претвара у Цркву. Ми јесмо грађани градова и села, али смо исто тако житељи горњег Јерусалима, житељи Царства небеског. ” По благослову првојерарха наше Српске православне цркве, одлуку Светог архијерејског сабора о избору владике Методија за епископа Богом спасаване Епархије будимљанско-никшићки, прочитао је Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, након чега је Епископ Методије свечано уведен у трон епископа будимљанско-никшићких. У приступној бесједи Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методија, заблогодаривши Богу на Његовом дару и овом Божијем дану, Цркви, Патријарху српском г. Порфирију из чијих руку је примио архијерејски жезал као симбол духовне власти у управљању повјерене му Епархије будимљанско-никшићке, свима сабранима, молитвено је призивао сву пуноћу Цркве Христове на духовну, синовску и братску помоћ: “У овом тренутку желим рећи: Молите се за мене како бих још више љубио Господа, молите се за мене како бих вас, повјерени ми народ, љубио још више, молите се једни за друге и носимо бремена једни других како би нас Господ увијек познао као своје. У Цркви је свако дјело саборно дјело и сви смо одговорни за све и сви су призвани у заједницу светих, да буду свједоци и носиоци вјечне Свјетлости и истине Божје. Човјек обновљен у Христу живи у својој вјери и Цркви, и никада није сам. То заједништво које нам бива даровано не протеже се само на наше савременике, него и на оне који су му претходили и који ће га слиједити, јер човјек у Христу укључује се у заједништво вјерника које надилази границе простора и времена, овоземаљскога живота и смрти.” У свом обраћању подсјетио је на велике црквене оце, учитеље, блаженопочивше: Митрополита Амфилохија, Епископа Атанасије и Патријарха српског Иринеја, као и на надахњујуће епископско дјелање на овоме светом мјесту свог претходника садашњег Митрополита Јоаникија, “чије дјело као Свијетлост свијетли у тами[1] и обасјава двије деценије ово тврдо упориште витезова вјере и слободе[2], који је обновио културни и духовни живот епархије и више од 60 светиња, цркава и манастира. ПОдсјетио је да се под јурисдикцијом Епископије будимљанско-никшићке данас налази нешто мало више од половине укупне територије Црне Горе. “Моја света дужност и обавеза је да продужим свето и свијетло дјело својих претходника, проповиједајући исту вјеру, свједочећи исту Свјетлост и водећи људе ка спознаји Бога и живота у пуноћи, са овог истог трона једног Пастира и једног стада, више од 800 година. Једини програм који смијем данас да изнесем пред вас јесте да, у мјери у којој будем кадар, све што у мени чини личнога човјека, буде покорено васкрслом Господу Исусу, те да ме по милости и љубави Својој Он води и управља, приводећи ме непрестано Себи и путоводећи органском јединству Цркве и спасењу читавог свијета.” На крају је поручио је да је јеванђељска порука увијек савремена и универзална, упућена и намијењена свим људима и свакој епохи те да она руши националне оквире и отвара приступ свима који желе припадати Божјем народу. “С овог мјеста данас свима упућујем позив на јединство јер сви смо подједнако потребни, сви смо заједно и једно, сви смо дио плана Божијег и дјеца Божија, и сви смо призвани да врлинама и причешћем Тијела и Крви Христове непрестано узрастамо. Градимо мир и подижимо Крст љубави најприје у себи, јер градећи мир у себи, истински ћемо га градити и око себе. Нека би дао Бог љубави бескрајне да увијек остављамо обмане и сујете овога свијета на Крсту васкрсном и полазимо вођени тајанственим памћењем срца и душе до Очевог дома и радости непомућене.” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом упокојења архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве на упражњени трон архипеископа цетињских и митрополита црногорско-приморски поставио је Његово Преосвештенство Епископа будљимљанско-никшићког Јоаникија, саопштено је из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Вечерас, на празник Светог Василија Острошког, 12. маја 2020. полиција је, након дуже расправе, у Парохијском дому у Никшићу, око 22 сата, уручила позив и покушавала насилно да приведе у Центар безбједности Епископа будимљанско-никшићки Г. Јоаникија са још девет свештеника управо је саопштено на званичном сајту Епархије будимљанско-никшићке. “Намјера полиције је била понизи угледног Архијереја Цркве Божје на начин што су хтјели да га у Центар безбједности спроведу возилом за крининалце, у народу познатом као марица, што је Владика достојанствено одбио и уз велико негодовање сабраног народа (неколико хиљада) због овако нецивилизованог понашања полиције, упутио се у Центар безбједности пјешке, у пратњи свештеника, које је полиција, такође, имала намјеру да приведе. Оваквим поступањем према вјерским службеницима, у овом случају према Архијереју Цркве Божје и свештенству никшићког Саборног храма, полиција демонострира непрофесионалност, на тај начин покушавајући да испровоцира грађане и вјерни народ и доведе у питање мир и стабилиност у Црној Гори”, стоји у саопштењу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Сврши се Света Четрдесетница, препловисмо пучину Часног поста од Чистог понедељка до Лазареве суботе. Празник васкрсења Лазаревог – Лазарева субота носи предукус Васкрсења Господњег. Има дубоку тајну. Лазарева субота и празник Христовог уласка у Јерусалим стоје на граничнику између Свете Четрдесетнице и Велике недјеље – Страсне (страдалне Христове) седмице. Усходећи ка Јерусалиму да добровољно прими крсно страдање и смрт Господ је припремао своје ученике за те догађаје говорећи им о своме понижењу, страдању и смрти и притом наглашавајући да ће васкрснути трећи дан. За његове ученике, ријеч о смрти из уста њиховог Спаситеља била је застрашујућа, потресала је њихова срца и умове. По Божјем промислу, када је Христос са својим ученицима стигао до Витаније, тамо је прије четири дана био умро и сахрањен Христов ученик Лазар, који је био познат и Светим Апостолима. Господ је саопштио својим ученицима вијест о Лазаревој смрти прије него што су стигли до Витаније и тако их припремио за чудесни догађај који ће услиједити. – Онај који је ишао да прими искупитељну смрт за спасење свијета дошао је да се суочи са смрћу свог вјерног ученика кога је из љубави звао својим пријатељем. Потресно је до суза било то суочење као и сусрет на Лазаревом гробу са његовим сестрама Мартом и Маријом. Њихова вјера (Господе, да си Ти био овдје, не би умро брат мој, Јн.11,20-32) је чиста, пуна оданости Спаситељу али и са назнакама људске слабости. Као да су му говориле: Господе, касно си дошао и зато Лазар умрије и сад више не може оживјети. Можемо само да се на његовом гробу заједно исплачемо... Међутим, и поред дубоке туге и људске слабости њихова срца су била потпуно отворена према Христу, што свједоче Мартине ријечи: Али и сада знам, да што год заиштеш од Бога, даће ти Бог (Јн. 11, 22). Могло би се много опширније говорити како код Марте и Марије пред гробом њиховог љубљеног брата Лазара, под дејством благе ријечи Христове вјера надјачава ограничења и разлоге људског ума примајући Христову ријеч: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн 11,25). Марта побјеђује своје сумње и недостатке и апостолски исповиједа живу вјеру у Христа: Да, Господе! Ја вјерујем да си Ти Христос Син Божји, који долази у свијет (Јн. 11,27). Ту исту вјеру потврђује и Марија у сусрету са Христом паднувши пред ноге Његове у присуству своје родбине и пријатеља. Изазван њиховом вјером и покренут својом састрадалном љубављу према Лазару и његовим сестрама, Христос својим Божанским гласом позива покојника да устане из мртвих: Лазаре, изиђи напоље! (Јн. 11,43) и на запрепашћење свих присутних оживљава га и чини побједником над смрћу. Каква пројава божанске свемоћи и човјекољубља! Какво чудо, каква утјеха за сестре Лазареве и за све тамо присутне! Какво утврђење Апостола у вјери да је Он, Христос, извор новог и вјечног живота! Васкрсење четвородневног Лазара је величанствена потврда ријечи Спаситељевих: Ја сам Васкрсење и Живот (Јн. 11, 25). Тог момента, у Витанији, мала заједница око Христа и васкрслог Лазара предокусила је оно што ће се ускоро збити – Васкрсење Христово. Васкрсли Лазар је слика Христовог Васкрсења. Али предокушај није још пуноћа догађаја, слика не може замијенити насликаног. Лазареву болест и смрт Господ је овим васкрсењем обратио да буде на славу Божју и да се Он, Син Божји, прослави кроз њих (Јн. 11,4). Колико ће се више Христово понижење, страдање и смрт претворити у још већу славу када Он устане из мртвих и јави се као Побједитељ смрти?! Лазарево васкрсење је било истовремено духовно васкрсење његових сестара, које су се у превеликој жалости биле обукле у смрт свога брата, а његовим васкрсењем су се обукле у неизмјерну радост и нови живот. И поред наведених сличности, суштински се разликује Лазарево од Христовог васкрсења. Зато се Лазарево устајање из гроба у богослужбеном језику назива воскрешенијем, чиме је наглашено то да је он васкрснут, а Христос је самовласно васкрсао силом свога Божанства. Зато ће тек Васкрсење Христово, а не Лазарево, дати нови живот и ново биће свима који вјерују па и Лазаревим сестрама. Христос је својим Васкрсењем вјерне учинио учесницима Његове побједе над смрћу и дао им ново живљење и дисање, ново и неразориво заједништво Духа Светога. На Лазареву суботу Христос се јавља као Побједитељ смрти и прије свога Васкрсења. Васкрсењем четвородневог Лазара Он је још једном утврдио вјеру својих Апостола и свих оних који су га слиједили приликом Његовог узласка у Јерусалим и на Голготу. По људској слабости сви Апостоли су се, осим Св. Јована Богослова, поколебали и разбјежали чим је Христос био ухваћен од стране слугу свештеника и фарисеја, али је Спаситељ послије Вакрсења сабрао своје ученике да се више никада не разбјеже и не разједине, ни они, ни ученици њихови до дана данашњег. Помолимо се да се и ми, заједно за Светим четвородневним Лазарем, Дванаесторицом Апостола и са свима Светима саберемо у ове велике дане око Христа у неразориви сабор Цркве Божје коју ни врата ада неће надвладати (Мт. 16,18). Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на Богојављење, данас, у недјељу, 19. јануара, са свештенством Свету архијерејску литургију у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима. Током Свете службе Божје Преосвећени Епископ је рукоположио у чин ђакона о. Михаила (Пајовића), сабрата Манастира. Празник Крштења Христовог, Богојављење, сабраном вјерном народу честитао је владика Јоаникије. Звучни запис беседе „Господ Исус Христос, примајући крштење на ријеци Јордану, устројавао је наше крштење , наше обновљење, препорођење, просвјетљење, очишћење. Све што бисмо говорили било би мало у односу на оно што је Господ учинио. Пјевамо у црквеним пјесмама, када се Христос крштавао у Јордану, и о Јовану Претечи који Га је први препознао и први казао ко је Он: Гле, јагње Божје које узима на себе гријехе свијета“. „Анђели Божји, који су пратили Христа, небеске силе, херувими, серафими и Свети Јован Крститељ заједно су славили Христа Који је својим доласком на ријеку Јордан и примањем крштења, примио, заправо, и наше понижење, наше гријехе на себе; својим погружењем у ријеку Јордан изобразио свој Крст, своју смрт, своју жртву и свој погреб, јер је вода символ живота, а пучина, често, и символ смрти“, бесједио је Његово преосвештенство. Излазећи из Јордана, Христос је назначио своје Васкрсење и побједу над смрћу. „То није обичан символ да се сјетимо, него се ријека Јордан устрашила од Његовог присуства јер је осјетила свог Творца, а Он је њу освећивао да би та вода била наше обновљење, наше очишћење и извор новог живота за све нас“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. По његовим ријечима Богојављење је велики празник, по значају раван Рођењу Христовом или другим Господњим празницима. „Зато имамо свенародна сабрања у нашим храмовима и на нашим ријекама. Обновили смо обичај, који је сигурно некада био на ријеци Лиму, на српском Јордану како су га назвали, и треба да се подсјетимо данас оне пјесме: Од извора до увира Лима седамдесет манастира има, па није чудо што је наш чувени научник А. Дероко, тридесетих година прошлог вијека, писао студију „На светим водама Лима“, а међу светињама и манастирима, посебно, је обрадио Ђурђеве Ступове“, подсјетио је владика. Он је истакао да је Лим света вода која нас напаја и која нас, нарочито, на овај дан очишћава. „Спремамо се да заједно идемо у литију на Лим, да освештамо нашу ријеку која нам живот даје и да се тако освешта наш живот и наше живљење, наша дјела, рад и мисли. Тамо ћемо имати дивни обичај погружење крста у Лим и наши младићи и дјевојке, као и на другим мјестима, ће да пливају за крст. Важно је учествовати у том дивном обичају. Није то обично такмичење, него свечаност за све који дођу на Лим, за оне који пливају и оне који су присутни“, оцијенио је Епископ. Указао је да се навршила 801 година од када се упокојио ктитор овог манастира жупан Првослав, Немањин синовац, чији се гроб налази у Ђурђевим Ступовима. „Ево, 800 година, непрестано, траје молитва код гроба нашег ктитора. Да ли има икакве јаче и увјерљивије легитимације, икаквог документа, папира коме припада ове светиња, у којој је установљена стара Будимљанска епископија?! Зна се, Свети Сава је овдје поставио првог будимљанског Епископа Јакова и ово је епископско сједиште од Светог Саве до дана данашњег које има своју историју, има своје записе, а најјачи запис је, управо, гроб и кости жупана Првослава, који је ову цркву намијенио, не било којој држави или власти, него Богу живоме и служби Божјој, подигао задужбину за своју душу“. „Безуман је свако ко би хтио да преправља његово завештање и да ову цркву, после 800 година, прекњижава. Видимо да тог безумља има, нажалост, а нарочито се показало приликом доношења оног нечасног акта, који је лицемјерно и лажно назван Закон о слободи вјере, а то је закон о прогону вјере православне. То види цио свијет, само не наше власти, али, видјеће и они, прије или касније“, оцијенио је Његово преосвештенство владика Јоаникије. Данас је своју славу прославила пјевница „Жупан Првослав“, при манастиру Ђурђеви Ступови, којом руководи о. Милош Цицмил. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Овакви дискриминаторски закони нигде у свету данас се не доносе, рекао је владика Јоаникије, у интервјуу за Новости. Ми ћемо наставити са мирним, грађанским и хришћанским отпором, јавно и свенародно сведочећи своје противљење злу које власт чини газећи слободу вере и основна верска права. Истовремено ћемо покренути све правне механизме који нам стоје на располагању да код домаћих и страних институција тражимо заштиту имовинских и осталих давностечених права свих епархија Српске православне цркве у Црној Гори. Коначно, спремни смо да са верним народом бранимо светиње, као и наши преци, од отимања и скрнављења, ако буде требало и својим животима. Овако епископ будмиљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић), у интервјуу за "Новости", одговара на питања како ће формално изгледати борба за храмове СПЦ у Црној Гори и стрепи ли да ће све бити завршено за столом, без физичког заузимања светиња. * Да ли у свету, било где, постоји закон сличан овоме у Црној Гори? - У нашем окружењу не постоји. Сигуран сам такође да се овакви дискриминаторски закони у односу на вере више нигде не доносе. Он највише личи на револуционарне законе који су бољшевицима омогућили да опљачкају и присвоје храмове у Совјетском Савезу. Ако закон о слободи вероисповести оспорава било којој цркви право на имовину, и то насупрот Уставу и закону о својинско-правним односима, он не може бити прихватљив ни за једно цивилизовано друштво. То се данас нигде није могло догодити осим у Црној Гори, где један некрунисани аутократа влада пуних 30 година, у овој заробљеној држави, како су је већ назвали поједини западни аналитичари. * Које су ваше основне примедбе на тај закон? - Он једним параграфом омогућава држави да заобиђе Закон о својинско-правним односима и да, насупрот правном начелу о неповредивости свачије законите имовине, Цркви одузме све храмове и остала црквена здања, као и целокупну црквену имовину стечену до 1918. године. Истовремено нас лишава могућности да се, као други власници имовине, бранимо пред редовним судовима ове земље, где би онај ко нам оспорава имовинска права, у овом случају држава, сносио терет доказивања пред судовима. * Шта то практично значи? - Да неће бити доказивања да је нешто било државно него ће се само применити тај параграф, прекњижаваће се на државу уз скраћену процедуру. Догодиће се, заправо, гола пљачка под видом примене закона. Друга, не мање важна примедба је укидање правног субјективитета који је наша Црква имала у свим досадашњим државама, чак и у временима турске, па аустријске, а после и италијанско-нацистичке окупације, јер нас нови закон принуђава да се пријавимо као и новоосноване верске заједнице. * А последица је... - Насилнички удар на наша давно стечена права, на историјски континуитет и цело духовно и културно наслеђе које смо стварали кроз дуги низ прошлих векова. Осим тога, овај закон крши темељно уставно и цивилизацијско начело о одвојености Цркве и државе. Одвојеност утврђује слободу вере, обезбеђује Цркви верска и имовинска права, не спречава него поспешује сарадњу Цркве и државе ради добра грађана којима служе, а овде се ради о пљачки имовине, укидању већ стеченог правног субјективитета, демонстрацији државног анимозитета и насиља према најмногољуднијој цркви у Црној Гори. * Нема, дакле, ни речи о начелу одвојености Цркве и државе? - Не, него само о државном притиску, присвајању и насиљу. * Какав је однос државе Црне Горе према црквама и верским заједницама? Да ли је према свима исти? - Држава је према црквама и верским заједницама заузела дволичан, неискрен став. Са једне стране показала је "добру вољу" регулишући своје односе са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом путем већ потписаних уговора. Лепо је то што је држава претходно водила дијалог са тим верама и што су поменути уговори резултат коначног договора између државе и свих поменутих вера појединачно. * А са Српском православним црквом? - Држава није показала никакву намеру да сличан уговор потпише са нашом Црквом, није било ничега што би се могло назвати дијалогом са њеним епископијама у Црној Гори, нити са Патријаршијом у Београду. Уместо тога, наша Црква од стране власти Црне Горе деценијама трпи увреде и лажне оптужбе. Ако се боримо за своја елементарна права, то власт карактерише као антидржавну делатност. * Однос црногорске власти према СПЦ може се видети и по Закону о слободи вероисповести... - Да, то је закон против Православне цркве. Донесен је са злом намером, уз многобројна кршења уобичајене процедуре, без дијалога са већинском црквом којој припада више од 70 одсто грађана Црне Горе, и наметнут злоупотребом власти и њене већине у Скупштини. Укратко, у Црној Гори се не може говорити о благонаклоном и цивилизованом односу према верама нити према религији уопште. Ако се зла воља власти на овакав начин манифестује према већинској цркви која је у току прошле године прослављала осам векова од свог оснивања, шта данас или сутра могу очекивати друге вере? * Како ви после доношења овог закона гледате на садашње односе међу верама у Црној Гори? - Мултиконфесионалном складу у Црној Гори највише доприносе традиционалне вере, и суштински је важно да се већ постојећи, добри односи међу верама још више унапређују. Држава је доношењем овог закона, који Српску православну цркву ставља у неравноправан положај у односу на друге вере, учинила оно што никако није добро за мултиконфесионални склад. * Како ће се, кад је то у питању, понашати СПЦ? - Ми ћемо, без обзира на такво понашање државе, неговати традиционално добре односе са другим верама. По Уставу Црне Горе, држава треба да обезбеди подједнака права и слободе за све вере, да све оне буду равноправне, а у овом случају је, кршећи свој устав, произвела вапијућу неравноправност међу њима. То ниједна држава не сме да чини, посебно не она којој је стало до мултиконфесионалног склада. * Како тумачите то што део јавности и политичких субјеката у Београду сумњичи митрополита Амфилохија да, у ствари, иза кулиса прави рачун са Ђукановићем? - Приче да митрополит Амфилохије иза кулиса прави рачун са Ђукановићем мени личе на много пута опробане удбашке подметачине, овог пута срачунате да код нашег верног народа ослабе енергију која је покренута за одбрану светиња и слободу вере. Грех је сумњичити човека који је целог себе принео на жртву Богу, својој цркви и своме роду. Молитвом против спорног Закона о вероисповести * Поставља се питање зашто, на пример, није бацио анатему на Мила Ђукановића, а одржао је опело Влади у Србији због КиМ? - Ваљало би се, нарочито у овом тренутку, присетити тога колико је митрополит "попио" псовки и увреда у Црној Гори као архијереј и носилац светосавске и косовске идеје док је овамо васкрсавао веру, градио и обнављао на стотине светиња. Ваљало би се присетити његових заслуга за српски народ од Косова до Јужне Америке и за целу Српску православну цркву, а не да све то занемаримо и да га оцењујемо само по његовим повременим, мање или више, оштрим изјавама. Ако нам је Црква на срцу, онда морамо уважити и њене часне и верне служитеље као што је наш митрополит. У овом тешком моменту најмање су нам потребни интриге и цинични приговори. СВЕНАРОДНИ ОТПОР *Могу ли огромну народну енергију да искомпромитују опозициони политичари који се појављују као дежурни бранитељи српства у Црној Гори? - Уз сав оправдани опрез према свим политичарима из различитих странака, ми не желимо да им оспоримо право да као и остали верници учествују у свенародном отпору овој неправди коју су нам власти Црне Горе приредиле. Ми ћемо настојати да наша даља борба за право и правду буде искључиво црквеног карактера, нећемо дозволити никакве злоупотребе и, истовремено, нећемо искључивати никога ко жели да буде са нама, да се на ненасилан хришћански начин супротстави овоме злу. Ових дана са нама су у храмовима и на улицама били људи који различито мисле о многим важним питањима, али смо сви били јединствени у заједничком осећају за веру, светињу и правду. Извор: Инфо-служба СПЦ

Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је са свештенством и свештеномонаштвом, у 11. Недјељу по Духовима, 1. септембра 2019, Свету Архијерејску Литургију, у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе У литургијској проповједи, којом се обратио сабраном вјерном народу, Преосвећени Епископ Јоаникије говорио је о зачалу из прочитаног светог Јеванђеља у којем господар тражи од свог слуге да плати дугове, а како овај сиромах није имао чиме да плати, он измоли од господара да га сачека и да ће му дугове вратити. „Препознали смо се сви у улози човјека, који је имао велики дуг код свог господара, код цара, дуг који више није могао да отплати, али, када је замолио да се сачека и да ће отплатити, господар му све опрашта. Не само да не тражи од њега да накнадно врати свој дуг, него каже да не мора ништа да враћа, све му је опроштено“, навео је Владика. Тај човјек, додао је Његово Преосвештенство, иако је добио опроштај, није се изнутра препородио, него, чим је срео неког човјека који му је нешто мало дуговао немилосрдно га је напао да му врати тај дуг одмах, без одлагања. „Ко је тај Који је све опростио – то је Господ Исус Христос, Који је то посвједочио својом крвљу на Крсту када је, ради нас и због наших грехова, примивши наше гријехе на себе, примио и страшну смрт, излио своју живоносну крв за нас. Таква је Христова жртва према нама, људима, много већа него што ријечима можемо описати. Љубав Божја је безобална, љубав Божја се јавља као жртва за нас“. „Који је проблем што ми не знамо да опростимо и онда се вежемо? Шта бива са оним који не зна да опрости свом ближњем, а то су, углавном, ситнице? Бива му као оном човјеку, а чули смо у Јеванђељу; чуо онај господар, онај цар да овај није опростио свом ближњем неку ситницу и каже му: Ти си, коначно, себе осудио на пропаст, онда више опроштаја нема“, поучавао је Епископ Јоаникије. У томе је, по Владикиним ријечима, наша трагедија. Господ Исус Христос излио је своју живоносну крв за све нас, и за онога за кога мислимо да нам је нешто крив. „Кад се ради о кривицама према ближњима, човјек може да буде нешто крив, али то се у нашим очима увелича, чини нам се огромно, а кад погледамо боље то је ништа. Заправо, имали бисмо сви снаге да смо имали вјере да опростимо свом ближњем, али, ми се држимо онога што пише у Старом завјету и мислимо да је то праведно, а Господ Исус Христос, видјећи да је то недовољно за спасење, дошао је да све то помакне у страну. То је старозавјетна праведност, која није донијела спасење људима: Око за око, зуб за зуб“, указао је Владика Јоаникије. На такав начин се, појаснио је он, умножава зло у овом свијету ако враћамо истом мјером. Ако имамо ширине срца да опростимо, не само са ће нам бити лакше, него ће се, истакао је Владика, и наш ближњи препородити. „Ми се, редовно, молимо, по заповјести Господњој, оном савршеном молитвом „Оче наш Који си на Небесима“, прослављајући, најприје, име Божје, а, потом, молимо оно што нам треба. Понајвише што нам треба, осим хљеба нашег насушног за сваки дан, је да нам Господ опрости. У молитви „Оче наш“ исповједамо ову истину: И опрости нам дугове наше, можемо слободно схватити као гријехе наше, Као што и ми опраштамо дужницима својим, ближњима својим“. „Нема, дакле, опроштаја ако и ми не опростимо. Ако и ми научимо да опраштамо онда имамо слободу пред Богом да тражимо опроштај. Ма колики гријех човјек учинио у овом свијету, Господ је спреман да му опрости ако се каје. Толика је Божја љубав“, казао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, закључујући на крају своје бесједе да када опростимо свом ближњем ми васкрсавамо из гријеха, јер је сваки гријех мала смрт; ако научимо да праштамо својим ближњима, а то не може без велике Божје благодати и милости, ми, већ, овдје, имамо предокушај васкресења, новог живота, Царства небеског вјечног и непролазног. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Преподобне мајке Ангелине Српске, у понедјељак 12. августа 2019, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је свештенство никшићког намјесништва, а свету службу Божју појањем је пратио хор Преподобне мајке Ангелине, који је, на овај свети дан, посвећен Преподобној мајци Ангелини, прославио своју славу. Ријечима архипастирског бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је подсјетио да је Света мајка Ангелина, са својим мужем деспотом Јованом Слијепим Бранковићем и синовима Владиком Максимом и деспотом Стефаном, живјела у тешким временима када се гасио дио по дио старог српског царства. „Али је остала свијест шта су Немањићи завештали српском роду, завештали су да народ буде вјеран својој Цркви, вјеран Богу живом, да у славу Божју чува своје светиње, да подиже нове и украшава старе и нове светиње, да посвједочи своју вјеру у овом животу добрим дјелима“, навео је Владика. Једна од тих великих мајки је племенита и достојанствена деспотица српска Преподобна Ангелина. „Велика је по томе што је васпитала своје синове, обојица су светитељи. Велика је по томе што је са својим мужем и синовима подигла дивне задужбине. Велика је по томе што је, по примјеру Свете Ане, жене Светог Симеона Мироточивог, примила монашки чин пред крај свог живота да своје последње дане проведе у молитви, посту и да Богу угоди“. „Велика је по својој љубави, а љубав коју је имала према својој дјеци и породици развила је у љубав према Цркви, према свом роду. Она је, по свој прилици, била албанског поријекла, али је била православна, а тада није било много важно ком народу припадаш, важно је да ли си православан и она је постала српском мајком. Велика личност, украсила је дивне светиње, које и до данас поју у славу Божју и блистају у слави Божјој“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Он је честитао славу хору Свете мајке Ангелине, који под диригентском палицом проф. Ане Бојић, украшава света богослужења, у Саборном храму у Никшићу и многим другим крајевима и храмовима Епархије. „Гдје год дође, наш хор Свете мајке Ангелине доноси радост. Основан је као дјечји хор, али су дјеца брзо израсла, међутим, наша диригенткиња Ана се труди да на вријеме обезбиједи подмладак, па у овом хору има дјеце, која још нијесу кренула у школу, или тек што су кренула и уче црквено појање. Ми старији, знамо колика је предност у васпитању дјеце када се од малена укључују у свету службу Божју, да осјете светињу, да оплемене слух, слушају лијепе, умилне, молитвене тонове, а не ону агресивну музику која се данас више форсира и код дјеце и омладине појачава дивљаштво. Тамо гдје нема праве музике потребна су појачала да се бомбардује слух човјеков, а слух је толико племенита ствар“, указао је Његово Преосвештенство. Владика је захвалио диригенткињи овог благословеног хора и свим члановима уз жељу да их Бог благослови, да расту, развијају своје таленте, пјевају у славу Божју, радују се Богу, слави Божјој и животу на многа љета. Потом је освештан славски колач и жито, који је Преосвећени Епископ Јоаникије преломио са г.-ђом Аном Бојић, члановима хора и бројним сабраним вјерним народом. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

(излагање на конференцији „Кршење правâ вјерникâ у Украјини”, Москва, 29. мај 2019.) У поступку који је Цариградска Патријаршија примијенила у Украјини признавањем и спајањем двију група расколникâ (од којих је једна анатемисана) и – додјељујући им аутокефалију коју није признала ниједна друга помјесна Православна Црква – нема ничег што је у складу са светим канонима и уобичајеном црквеном процедуром приликом додјеле аутокефалије. Уколико су у самом старту направљени тешки канонски прекршаји (прије свега упад на канонско подручје Московске Патријаршије и аутономне Украјинске Православне Цркве без њихове сагласности, а затим поништавање важења одлуке цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године којом се Кијевска митрополија уступа Московској Патријаршији, уз упорно одбијање дијалога са Московском Патријаршијом и са другим Православним Црквама које су Цариградској Цркви указивале на речене неправилности), онда су сви даљи поступци били незаконити и неканонски. Руска Православна Црква је благовремено дала озбиљну анализу и оцјену поступака Фанара са становништа канонског права, што је и другим Православним Црквама помогло да заузму правилан став по овом болном питању. Не улазећи подробније у канонску сферу овог питања, указаћемо само на неколико важних детаља у вези са истим. Цариградска Патријаршија је у овом случају показала спремност да вјековне црквеноправне одредбе тумачи само у складу са својим интересима, занемарујући неприкосновена права других и правну логику уопште. У вези са поништавањем одлуке из давне 1686. године о уступању Кијевске митрополије Московској Патријаршији, размишљамо да по истој логици она може поништавати и друга слична документа важна за остале Цркве, укључујући и томосе о аутокефалији које је током прошлих вјекова додјељивала појединим помјесним Црквама. Право примања апелације, које је цариградски престо користио у вријеме Ромејског Царства на подручју своје јурисдикције, он сада жели да прошири на цијелу православну васељену, и то на основу свог тумачења 9. и 17. канона четвртог васељенског сабора. Такво тумачење нема основа у црквеноправној науци нити је прихваћено од стране већине других Цркава, као што није прихваћено ни аналогно тумачење 28. канона истог сабора на основу којег Цариград хоће да својој јурисдикцији потчини цијелу православну дијаспору. Кроз ова и слична тумачења светих канона цариградски идеолози заснивају учење о првенству власти Цариградске Патријаршије. Иако би се назнаке тог учења могле наћи и у давној прошлости Константинопољске Патријаршије, видимо да оно нагло узима маха почетком треће деценије двадесетог вијека, заправо од времена патријарха Мелетија Метаксакиса, па све до времена садашњег патријарха Вартоломеја. Полазећи од првенства части Цариградске Патријаршије међу Православним Црквама, речена идеологија је отишла много даље и стигла до ставова да све Православне Цркве стичу своју каноничност само у заједници са константинопољским престолом, да без тог Патријархата нема Православља и да је цариградски патријарх предстојатељ цијелог Православља, први без једнаких. Када се оваквој новофанарској идеологији о примату власти цариградског престола придружи још једно ново учење, учење о посебним правима Цркве Мајке у односу на Цркве „кћери“ које је она духовно родила, можемо очекивати све веће проблеме. На многим примјерима и у самој Украјини показало се да ова Мајка хоће не само да задржи власт над својим „кћерима“ него и да преузме поједине њихове храмове за своје ставропигије, цијелу њихову дијаспору, да их лиши права освећивања мира и остало. Идеологија – било која, а црквена нарочито – увијек има практичне животне посљедице. Тамо гдје се потискује учење, као што се то чини у Фанару, о Христу као Глави Цркве имамо логичну посљедицу да се цариградском патријарху приписују божански епитети: „Глава православног Тијела“ без којег би све помјесне Цркве биле као овце без пастира, „Први без једнаких“ који у крајњој инстанци има право суда над свим православним архијерејима у васељени... Давни претходници данашњег васељенског патријарха који су римском епископу оспоравали власт над Црквом држали су се новозавjетног начела да је Христос Глава Цркве и да је сваки покушај узимања тог поглаварства противан Његовом учењу. Када видимо да се сада одступа од православне еклисиолигије и учења о саборности Цркве, онда није чудо што су на основу овдје назначене идеологије већ настали многи неспоразуми. Данас је то случај у Украјини, а сјутра их можемо очекивати на многим другим мјестима. Из горе реченог је јасно да је интерес Цариградске Патријаршије био јачи од било каквих канонских разлога приликом доношења већег броја њених одлука које су запечаћене додјељивањем неприхватљиве аутокефалије расколницима у Украјини. Изговор је да се то радило због мајчинске бриге и љубави према одијељеној браћи; циљ је био замаглити материјалне и друге интересе Цариградске Патријаршије. Увјерени смо, међутим, да кључни узрок овог проблема није ни у погрешној примјени канона ни у интересима Цариградске Патријаршије него у антируској политици западних земаља. Свакако, за Цркву је најпроблематичније то што је константинопољски патријарх на таласу те политике, под изговором да лијечи, продубио већ постојеће ране на тијелу Цркве у Украјини. У праву су они аналитичари недавних догађаја у Украјини који насилни преврат на Мајдану, изведен под руководством западних сила, уз свесрдну подршку унијатâ и Денисенкових расколника, доводе у директну везу са механичким обједињавањем расколникâ и додјељивањем аутокефалности тој проблематичној структури. Поменути политички преврат није био довољан да затрује односе између Украјине и Русије него је био потребан и религијски преврат с тим да се у њега увуче, уколико то буде могуће, и канонска Украјинска Православна Црква. Ово посљедње, на сву срећу, није успјело. Бивши предсједник Украјине, Петар Порошенко, узео је на себе душегубну улогу лажног месије, уз свесрдну подршку западних служби и патријарха Вартоломеја, у пројекту формирања „Православне Цркве Украјине“. Он је грубо прекршио Устав своје земље и, злоупотребљавајући свој положај, умијешао се у сферу искључиво црквене надлежности. У вријеме његове владавине имали смо прилику да видимо карикатуралну појаву цезаропапизма, и то у једној, по реторици, проевропској и пронатовској секуларној држави. Све оно што је у западним демократским земљама забрањено и незамисливо у Украјини је било одобрено и логистички подржано од стране Запада, првенствено Америке. Највеће неправде су у вријеме тог несрећног предсједника нанесене канонској Украјинској Православној Цркви, њеном Предстојатељу Блажењејшем Онуфрију, архијерејима, свештенству и народу. Против канонске Цркве употребљена су средства земаљске силе и принуде, отимање храмова, привођење на информативне разговоре, медијски и полицијски притисци и томе слично, са циљем да се она преведе на терен дневне политике и укључи у горе поменути пројекат. Хвала Богу, Украјинска Православна Црква је одољела свим притисцима и провокацијама и остала чврсто на канонским позицијама, чувајући вјеру и своје светиње, његујући и јачајући у најтежим временима јединство свог народа који јој је од Бога повјерен, остајући распета на својој Голготи, кријепећи се Крстом и Васкрсењем Христовим. Нажалост, добила је неколико својих Јуда у лицу двојице архијереја издајника и извјесног броја свештених лица. Колико год је то болно и жалосно, ипак Црква том издајом није ослабила него се прочистила. У анализи црквеног питања у Украјини посебно треба обратити пажњу на етнофилетизам. Уопштено гледано, тај феномен карактерише нетрпељивост или чак мржња према неком другом народу. С друге стране, сви етнофилетисти фанатично наглашавају своје посебности, и националне и вјерске. Етнофилетизам у једном народу подређује вјерско осјећање националном, те се у том облику вјера, макар се формално називала православном, претвара у националистичку и племенску секту. Васељенска Патријаршија била је склона да јерес етнофилетизма припише првенствено словенским православним народима. Остављајући на страну питање да ли је она била у праву и у којој је мјери и сама одољела том искушењу, обратићемо пажњу на то како се одредила према етнофилетизму у Украјини. Типичан примјер етнофилетизма види се у дјеловању раколничких група, Денисенкове и Малетичеве, на подручју данашње Украјине. Ове групе одликује мржња према Русији: то је дио њиховог идентитета јер су и настајале као антируске творевине. У том погледу највише су сродне са гркокатолицима (унијатима) у Западној Украјини. Етнофилетистички настројене расколничке групе искористиле су западне земље приликом преврата на Мајдану 2014. и ојачале га у каснијем несрећном грађанском рату који још траје. Занимљиво је да тај наказни етнофилетизам расколничких група у Украјини није засметао Цариградској Патријаршији када је доносила неканонско рјешење о њиховој рехабилитацији, а додатно га је утврдила додјелом аутокефалије тим вјештачки обједињеним структурама. Усклађеност дјеловања између западних земаља и Цариградске Патријаршије приликом двоструког преврата у Украјини, политичког и црквеног, више је него очигледна. У оба преврата прихваћен је и коришћен украјински псеудоцрквени етнофилетизам као погонско гориво којим се стиже до циља: направити, једном за свагда, политички и духовно антируску Украјину. Послије горе реченог ваља се запитати шта је резултат дјеловања Цариградске Патријаршије у Украјини. Као што се могло претпоставити: ништа осим што је ојачан украјински раскол и што је изазвана опасност од даљих раскола на васељенском плану. У Украјини, уз мање изузетке, свако је остао на свом мјесту гдје је и раније био. Међутим, цијело Православље зна и осјећа да би посљедице неканонског дјеловања Цариградске Патријаршије могле бити кобне. Оне су већ настале свуда, а нарочито су видљиве у дијаспори, гдје се више не организују свеправославна литургијска сабрања. Негативне посљедице речених потеза су већ настале и на Светој Гори, за коју су духовно везани сви православни без изузетка. Уколико украјински расколници, уз подршку Васељенске Патријаршије, наставе да служе на Светој Гори, можемо очекивати опасне расколе међу Светогорцима и продубљивање већ постојећих рана на Тијелу Христовом. Због неканонски изведеног, политичким и земаљским интересом мотивисаног упада Цариградске Патријаршије у Украјину њен углед је веома опао у Православљу. Кривца за то може наћи само у себи и у својој новој еклисиологији, у само њој својственом тумачењу канонâ и у одлукама штетним по цијело Православље. Ниједна од Православних Цркава није жељела да угрози њен углед, нити да јој оспори првенство части, нити да њеном поглавару одузме позицију првог међу једнакима и остале повластице које из тога происходе, али се не могу ширити у недоглед. Данас је положај Украјинске Православне Цркве тежак као што је био и положај некадашње Кијевске митрополије у 16. и 17. вијеку прије њеног припајања Московској Патријаршији 1686. године. У нечему је можда и тежи јер је тадашња Митрополија трпјела притисак од унијатâ и од пољско-литванских власти, а данас против Украјинске Православне Цркве војују подједнако унијати, расколници и дио украјинске власти, а Цариградска Патријаршија је склона да проблематизује њен положај, име и канонски статус. Власт Украјине је такође покушала да насилно промијени њено име, али, хвала Богу, није успјела. Недавне одлуке Цариградске Патријаршије до и послије проглашења такозване Православне Цркве Украјине мотивисале су расколничке групе да уз подршку власти отимају храмове и из њих протјерују канонско свештенство и вјерни народ. Поједини свештеници, поводећи се за одлукама и позивима Цариградске Патријаршије, напустили су Украјинску Православну Цркву и придружили се расколницима. Међутим, вјерност канонском поретку, молитвеност и преданост вољи Божијој су Украјинску Православну Цркву изнутра објединиле, ојачале и оспособиле да неустрашиво одоли притисцима са различитих страна. Благочестиви украјински народ сада има прилику да види гдје је истинска вјера и трпљење светих (Откр. 14, 12). Украјински архијереји, на чијем је челу њихов поглавар Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, одани су пастири свим православно вјерујућим душама, без обзира на страначку припадност и национално изјашњавање. Чувајући вриједности древне Русије (Рус), Кијева као „Мајке руских градова“, православне Малорусије, ова Црква његује коријене, чиме показује да не жели мијењати своју историју током које је стварала блиставу културу, његовала писменост и духовност, изградила прекрасне светиње и родила многе светитеље, исповједнике и мученике. Његујући литургијско и канонско јединство са Московском Патријаршијом као њен аутономни дио, она истовремено изражава посебне одлике украјинског народа. Чувајући свој идентитет, она је истовремено неотуђиви конститутивни судионик „руског свијета“ (руски мир). Она је превазишла сваки вид етнофилетизма. У њој се спасавају Украјинци и Руси и огроман број оних који имају слојевити руско-украјински идентитет, као и припадници других народа који желе да остану у канонској Цркви и у јединству са свима православнима. Она прихвата као своју љубљену дјецу и проруске и прозападне чиниоце друштва на пространој украјинској земљи, градећи духовно јединство свих у Дому Божијем, гдје нема Грка ни Јеврејина, Украјинца ни Руса, Пољака ни Литванца, него су сви заједно Народ Божији, Нови Израиљ, искупљен пречистом Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Извор: Српска Православна Црква

У четвртак, 4. јула 2019. године, када црква прославља Светог мученика Јулијана Тарсијског и Преподобну Анастасију Српску, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Калудри. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће верног народа. Речима архипастирске поуке сабранима се обратио владика Јоаникије честитајући празник Преподобне Анастасије Српске. Освештан је и преломљен славски колач поводом имендана мати Анастасије, игуманије манастира Калудра. Извор: Српска Православна Црква

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе. Звучни запис беседе Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика, зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач. Домаћин славе било је братство Дашић. Извор: Радио Светигора

Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Слава храма Вазнесења Господњег на Топло у Херцег Новомј, свечано је данас прослављена Светом архијерејском литургијом коју је служио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске и Руске православне цркве. Након причешћа Владика Јоаникије је освештао и пререзао славски колач и пастирском бесједом се обратио вјерном народу. Рекао је да је Господ Христос својим вазнесењем на небо узвисио и нашу људску природу. „Наша природа већ је прослављена на небесима до те мјере да говоримо да Господ сједи с десне стране Оца, невидљивога Творца неба и земље. Онај који сједи с десне стране Цара над царевима има исту част као и Онај који сједи на своме престолу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да је Вазнесење пуноћа Васкрсења. „Као неки печат и завршетак свега Христовога дјела спасења рода људскога. Али, треба имати у виду да је Господ обећао да ће послати Духа Светога утјешитеља тек када се вазнесе на небо, када оде ка Оцу својему. И Он је, усавршивши људску природу дајући јој славу сједења с десне стране Бога и Оца, тада послао Духа Светога на Цркву Божју. А дарови Духа Светога су пуноћа истине и вјере, правде и љубави, новог живота, нове радости у Христу Исусу, Господу нашем. Тада се Христос открио као глава Цркве, а ми са Њим као једна грађевина, као тијело Његово“, објаснио је Владика Јоаникије. Пожелио је да свима сабранима данашња служба буде на спасење и радост, и на духовно окрепљење. „Нека буде на здравље и на спасење, на благослов вашим породицама, вашим домовима, да од овога храма Божјег, од овога дома Божјег сиђе благослов и на ваше домове, ваше породице и потомтво. Срећан празник и на многаја љета“, закључио је Владика Јоаникије. Потом је архијерејски протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић заблагодарио Владици Јоаникију и свему свештенству на учешћу у овој светковини и у име архијерејског протопрезвитеријата подарио Владици , свете сасуде, поводом његовог јубилеја двадесет година архијерејске службе. У порти храма приређен је и духовни програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора „Свети Сава“ и полазници вјеронауке из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Литургију, у катедралном манастиру Епархије, Ђурђевим Ступовима, у понедјељак 7. јануара 2019, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и монаштва и молитвено учешће многобројног вјерног народа. Пред свето причешће прочитана је Божићна посланица Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја и архијереја Српске Православне Цркве. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступили су бројни вјерници, који су се постом и молитвом припремали да дочекају велики празник Рођења Богомладенца Христа. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић). –Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика. Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове? – Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље. Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха? –Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу. Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника. Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха. Уједињење са Србијом био највећи народни циљ Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању? – Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно. 2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји? –Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости. Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама. Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ? -Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре. Дражава према СПЦ заузима пријетећи став То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет. Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон. Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије посетио је 13. децембра 2018. године, на празник Светог апостола Андреја Првозваног, храм Руске Православне Заграничне Цркве у Дармштату. Црква је посвећена Светој Марији Магдалини, а подигао је, пре око 120 година, Свети мученик цар Николај II Романов као поклон супрузи Светој мученици царици Александри која је била принцеза хесенске владарске породице. Сачуван је камен темељац који је приликом градње положио сам Свети цар мученик Николај и алат којим је камен поставио у темељ храма. Град Дармштат је удаљен око 40 километара од Франкфурта. У њему су се родиле сестре Алис и Ела, познатије као последња руска царица Света мученица Александра и велика кнегиња Света преподобномученица Јелисавета. Родитељи су им били велики војвода Лудвиг IV од Хесена и Рајне и британска принцеза Алиса. Преко своје мајке, биле су унуке британске краљице Викторије. Обе су пре удаје прешле из лутеранства у православље. Свети мученик цар Николај је подигао православни храм Свете Марије Магдалине у Дармштату како би приликом посјета царичиној фамилији одлазили на православно богослужење. У пратњи владике Јоаникија је јеромонах Сава Вукајловић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Српска Православна Црква

У литургијској бесједи Преосвећени Владика Јоаникије је казао да многи знају податке али да је потребно знати и смисао страдања и да нас велички мученици позивају не на освету и злочин него нас призивају Христу распетоме. Преосвећени Владика Јован подсјетио је на страдање нашег народа кроз бурну историју. Светом богослужењу присустовао је велики брј вјерног народа који је дошао да се поклони иконама Величких мученика. Нацистичка Принц Еуген Дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи – дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Са надлежним парохом оцем Бојаном Радуновиће разговарали смо о томе како је протекла прослава Величких мученика а доносимо и бесједе са Светог богослужења. Извор: Радио Светигора