Претражи Живе Речи Утехе

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православног Свето-Тихоновског г универзитета, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу. Видети себе: у плену «православних погледа на свет» – К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами? – Могу рећи да жене «у марамама» код мене не долазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том опису – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном. Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи душевна бол, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но… – Баћушка није благословио? – Да, често и Баћушка. То је уопште распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему добром научити, него ће још почети и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине. – Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним техникама, зар не? – Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози, који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим. И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалиста у својој области, као и доктор-кардиолог, гинеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге. – Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави? – И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи таоци својих искривљених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа. То се обично дешава када се у Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искривљује њихову суштину. Таквих «искривљавања» у погледу имају сви људи, но управо се «православни» веома противе покушајима да се они преиспитају, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горке речи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој аспект и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искривљавања истине, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве. – Какве погледе, на пример, и убеђења? – На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но, видите, произилази да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живети с њим, зато што је «развести се – грех». Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, тешко да ја тако испуњавам свој «хришћански дуг трпљења». Но, ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав. Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опростити!», – говори таква «православна» жена, скривајући мужевљеве увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати повратну информацију». Чему у пракси доводи такво «свепраштање»? Ка скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може непрестано да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не примећујући да све то не води ка праштању. Како кажу на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива. – Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искривљења. Како је то уопште могуће? – Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је, видети себе без улепшавања, лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки. За спасење душе потребан је пажљив поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви говоримо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!» Иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе? – Исповест управо томе учи - како видети себе. Но, говоре како је то веома компликовано! – Компликовано је зато што је далеко лакше сакрити се иза речи, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се треба бојати жена? Да не огорчи свога мужа, да не изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити. «Православни» често затварају очи на то, још и због тога што себи задају исувише висок циљ - да буду «пре времена свети» тј. да се понашају са форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњу побожност, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе. – Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, да помогнете човеку да увиди себе, своју душу? – И у томе такође. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом. Породична срећа: Насиље се не сме прихватати – Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свеједно је у православној средини распострањено убеђење да земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати. – А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то стање човека које одговара највећем унутарњем задовољству животном ситуациом, пуноћи и осмишљености живота, остварењу свог човечанског призвања. – То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба мењати годинама изграђиване улоге у породичном животу? – Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такође нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како човек тревба да се понаша да би испуњаво своју функцију. Није обавезно да то буде функција мајке или жене. И ако очекиване улоге супружника одговарају једно другом, не ничу никакви проблеми. Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно приметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо. Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. да се потрудимо и ограничимо себе у нечему, прилагодимо се, ускладимо свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка хармонији (то је досадно!), него ка сложном многогласју, сагласју. – Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим трудом испунити срећом свој живот и живот своје породице? – Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и хиљаде око тебе ће се спасити»! Да ли је то лако? Наравно да није. Да ли сви имају снаге за то? Такође, тешко. Но, да би то постало могуће, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге устројитељке и чуварке породичног огњишта. И да стреми да је испуни. При правилном унутарњем устројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно. – Интересантно је, колико је важно да устројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће моћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што ипак не треба трпети? – То свако одлучује сам. Не да одлучује, него осећа, шта може да трпи, а шта не. И шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему је, чини ми се, овде реч. Шта значи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схватати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца. Наравно такво трпљење је неопходно. Но, ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље. Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи тако нешто дозвољавамо? Граница моје слободе се завршава тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља. – Да, но, само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно пронаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? – У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и чврста. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, зато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», под условом да то не нарушава права и интересе другог човека. Треба да се научимо да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе». Ако не желиш да ратујеш, не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија рађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг који није лако прекинути зато што свако од супружника види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јер он «само одговара» на узнемиравање, увреде. Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супружника сматра да је он у праву, а да други није. Свако хоће да остане на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу. Деца: "невољник" – не богомољник – Ту победу правосални родитељи хоће да остваре и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима. – Свака од њих неће одговарати за поступке своје деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каква мајка је она била. И «рађањем се жена спасава» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» мајци се даје самом природом – то је посебно јако видљиво у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него и више од себе. Но «православна» мајка може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћинство, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, али код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања». – А ако дете не жели да иде у цркву? Треба ли га наговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четири-пет година? – Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он тамо поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву а да не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестило? Наравно да да ако хоћемо да наша деца буду чланови Цркве као Тела Христовог, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму. Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што ту иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт са дететом, способност родитеља да осећа потребе свог детета и да одговара на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе». – С малом децом је све јасно, но када они одрасту, у младалачким узрасту, они често одбијају да иду у цркву, буне се. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити? – Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник, каже се, није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога иде ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «од њега постати». Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли у атеистичким породицама, нису веровали у Бога, али, Господ нас је ипак привео. Како онда мислите да ће Он да остави нашу децу без бриге ? Ви верујте и ваш пример неће да остане непримећен. Но, стварно верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње узалуд. Радите на себи, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми Његови сараднци. – Последњих двадесет година свет се силно изменио; између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не преобразујући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом? – Устрајност према разним «вредностима» се не гради у стерилној атмосфери. И под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да процењује разне појаве у животу, да чини свој свестан избор како би могао да се супротстави притиску референтне групе – значајних људи за њега, друштву из улице, друштву из школе или реклами. А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Деца треба да знају и наше мишљење поводом спорних питања, наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста може да обрати пажњу само ако су мајка и отац за њега најзначајнији људи. А да би то постали, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим. извор