Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ситуацији'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал
  2. Извор: Правблог Ср Телеграм канал Обрада текста: Радио Слово љубве Епископ Герасим: Интервју о ситуацији у Украјини - WWW.SLOVOLJUBVE.COM Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим је дао интервју за Телеграм канал "Прав блог" на српском језику, канал који извештава о стварном стању... 1. Прво, хтели бисмо да Вам се захвалимо што сте прихватили да дате интервју нашем каналу. И желимо да изразимо још већу захвалност за Ваше обраћање влади Хрватске са позивом да помогну у заштити права Украјинске Православне Цркве. Реците, молим Вас, да ли су у Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена УПЦ? Или би наша Црква требала више радити на информисању хрватске публике о догађајима у верској сфери Украјине? Ваистину Васкрсе! Вама и Вашим благочестивим читатељима нека Васкрсли Господ и победитељ смрти подари првенствено мир и радост, а Истина највећег хришћанског празника да оснажи ваша животна стремљења и да Вам снаге да истрајете у сваком Вашем богоугодном труду. Дужност сваког православног хришћанина јесте да сведочи истину, а првенствено Истину Православне вере, тако што ћемо актуализовати истине Цркве у контексту изазова савременог света. Исто тако, дужни смо да подигнемо глас у одбрану истине и у заштиту правде, да би истина и правда тријумфовале, као што то можемо чути од псалмописца Давида у Молби да Господ благослови народ свој: “Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се, Истина ће никнути из земље и правда ће с неба приникнути…“ (Пс. 85). Осврћући се на ваше питање да ли су у Републици Хрватској уопште упознати с прогонима којима је изложена Украјинска Православна Црква, морамо нагласити да у данашњем свијету информације круже великом брзином и просто човјек не може данас да тек тако олако каже како о нечему није упознат, а поготово о капиталним дешавањима у свијету, гдје су све очи свијетске јавности уперене на једно поднебље на којем се управо сада дешавају библијски прогони православног хришћанства. Свакако сматрамо да је данашњи медијски простор онај који диктира и филтрира какве информације долазе до публике, али свакако да су највише инстанце власти упознате са дешавањима у Украјини и прогоном Украјинске Православне Цркве, не само кроз наш апел, него и кроз апеле Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија Уједињеним нацијама, кроз апеле других архијереја Ваше Цркве и Архијереје других помесних цркава, али и путем средстава информисања. Упитно је ипак, колико неко жели да чује “глас вапијућег у пустињи“ и колико је спреман да учини како би дошло до мира и попуњавања јаза јаме отуђења и диверзије друштва у напаћеној Украјини. Ипак, свима морају да буду на уму речи “Ништа не можемо против истине, него за истину“ (2 Кор. 13,8). Управо те речи, речи су апостола који се добар део свог живота борио против Истине, па је спознао шта је права Истина, изменио свој живот и дао му смисао. Дакле, истина мора да добије своје светло, јер без светлости истине настаје мрачни пут са којег је врло лако изгубити правац. 2. Ви сте преузели Горњокарловачку епархију у 2004. години. Какво је њено тренутно стање? Шта сте успели да урадите за њен развој током ових година? И у чему, можда, лежи посебност служења Ваше Цркве у Хрватској? Незахвално је заиста говорити у своје име, јер ништа од учињеног не би било без милости Господа и благодати Духа Светога, јер без Господа смо ништа, а када отворимо себе целога за Њега, своје срце и своју душу, онда дајемо простор Господу да кроз нас чини своја дела. Промишљу Божјом која се пројавила кроз одлуку Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за Епископа горњокарловачког изабран сам 2004. године, када и долазим на њен трон. Епархију горњокарловачку која се није опоравила ни од ужаса и страдања током Другог светског рата, као и од комунистичког режима који је после рата дошао на власт, задесила је трагедија деведесетих година тј. грађански рат. Већина српског православног становништва из Епархије са свештенством је протерана, а један део је мученички страдао. У периоду мог доласка 2004. године затекао сам неколицину свештеника у Епархији чији се број могао избројати на прсте једне руке, данас Богу хвала и Његовом промишљању у Епархији службује многоструко већи број свештенослужитеља Олтара Божијег, обновљени су многи храмови који су порушени, оштећени, девастирани или једноставно који су били ван богослужбене употребе, а многи су још у процесу обнове. Тако данас на простору Епархије горњокарловачке имамо број од преко две стотине храмова, капела и црквишта, од којих је већина у богослужбеној употреби, а на другима се обнова врши у складу са могућностима и потребама. Трудили смо се и заједно са свештенством се и даље трудимо да поред делатности на успостављању редовног литургијског живота које је најбитније за душу сваког хришћанина, да се бавимо и мисионарском делатношћу, те тако наша издавачка установа неуморно већ скоро две деценије ради на ширењу речи Божје писменим путем, штампањем теолошких, историјских и биографских издања, а све са циљем очувања вере и културног идентитета православних Срба на овим просторима. Посебност служења на овом поднебљу јесте истински труд и рад на очувању православног имена, вере, побожности и културе наше Цркве и нашег народа, а првенствено предавање себе кроз служење другима и испољавање љубави и бриге према ближњем и кроз ближњег ка самом Господу, знајући да ће све проћи и све ће нестати, а љубав према Господу и његова милост остаће вјечна, као што то говори и претходно поменути апостол Павле: “Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1 Кор. 13,8). 3. Познато је да сте бранили кандидатску дисертацију о проблемима црквених раскола у Србији. Можете ли укратко рећи који су најозбиљнији проблеми с којима се суочава Српска Православна Црква у овој области? И како су ови проблеми решени? Душепогубност расколничког менталитета огледа се кроз форсирање подјела и раздвајања од другога, и спремност расколника да увек, свим расположивим средствима, угрозе спасење живих личности. Њихова странпутица животна најбоље је описана у речима светог Кипријана Картагинског: “Не могу бити са Богом они који нарушавају јединство Божије Цркве. Јер чак и ако су предани да изгоре у огњу или бачени дивљим зверима – за њих то неће бити венац вере, већ казна за вероломство, то неће бити славни крај благочестивог подвига, већ очајна кончина.“ Кроз историју, наша помесна Српска Православна Црква, као ни многе Православне Цркве где је присутан Живи Бог није била имуна на појединачне поделе и расколе, јер нечастиви најактивније ради тамо где је вера најјача и најпостојанија, како би правоверне скренуо са пута Истине и праве вере. Милошћу Божијом и трудом наших Архијереја, то јест духовних путеводитеља наше Цркве, она се трудила да исте расколе правазиђе на најбезболнији могући начин по своју паству првенствено, како би душе оних који вапију за Господом напојила Речју Живом! Па тако смо превазишли огроман тада звани Амерички раскол Српске Православне Цркве, који је започео 1963. године, а 1992. године за време блаженопочившег Патријарха српског Павла, ова рана на телу Српске Православне Цркве је зацељена, када је служена Литургија помирења на празник Сретења у Саборној цркви у Београду. Још једна рана на Телу Христовом, тј. рана раскола који је проузрокован политичким дјеловањем и утицајем комунстичког режима бивше Југославије, а који је трајао педесет година, првенствено милошћу Божјом, а потом и потребом и залагањем две стране, Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, превазиђена је 2022. године Литургијом помирења који су у Саборном храму Светог Саве у Београду служили Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски Стефан. Заједничким служењем Свете литургије Македонска Православна Црква ступила је у евхаристијско општење са пуноћом Православне Цркве и изашла из раскола који је трајао пуних педесет и пет година. Можемо слободно рећи да је наша Српска Православна Црква живи организам који је увек спреман да пружи руку, да саслуша, да упути и да шансу помирењу и зацељењу рана раскола које су увек дубоке и болне и које свакодневно опомињу да је јединство православне цркве једино испуњење ријечи Господње молитве изречене у Гетсиманском врту – да сви једно буду! 4. На дан светитеља Саве Српског, митрополит Запорожски Лука благословио је у храмовима своје епархије да се узнесе молитва за Србе са Косова и Метохије. Ово је учињено као знак захвалности за хуманитарну и благотворну помоћ коју су пружили деци Запорожја верници Банатске епархије. Његово Високопреосвештенство Митрополит Лука заиста је један неуморни делатељ на Њиви Господњој. Његове речи којима упућује своје свештенство и верни народ да се моли за српски православни народ на Косову и Метохији, док тај исти народ и сам страда и проживљава свој Велики Петак свакодневно, истинске су речи и дела једног правог пастира Цркве на које сви треба да се угледамо. Пуноћа наше Цркве захвална је Његовом Високопреосвештенству митрополиту Луки на његовим делима која ће остати упамћена и записана у срцима свих православних Срба, а првенствено нашег верног народа на Косову и Метохији. Бисте ли могли изнети став Српске Цркве по по питању Косова? Српска Православна Црква и наш Свети Архијерејски Сабор много пута су већ поновили свој став по питању Косова и Метохије као неодвојивог дела Републике Србије и њене жиле куцавице у духовном и културолошком погледу. Чврст и јединствен став целог Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве изречен небројено пута држи да ни под коју цену не сме да се доведе под знак питања пуни суверенитет и интегритет Србије на Косову и Метохији, који је гарантован Уставом Србије и Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. За нашу Цркву, Косово и Метохија никада није било, нити може бити само политичко питање за чије решавање монопол имају искључиво државни органи. За нас је питање Косова и Метохије, кроз сву нашу историју и данас, пре свега питање опстанка нашег свештенства, монаштва, верног народа и, нарочито, наших древних светиња без којих не бисмо били оно што јесмо. Као што о опстанку нашег народа, посебно оне најугроженије већине која се налази јужно од Ибра, не можемо говорити без очувања наших светиња, тако не можемо говорити ни о очувању светиња само као културно-историјских споменика, чији је опстанак наводно могућ без опстанка нашег верног народа. Наше светиње имају свој најдубљи смисао као места литургијског саборовања нашег народа, и то не само оног са Косова и Метохије већ и из свих српских крајева, али и читавог света. И како, по Вашем мишљењу, могу забринути људи из наше Цркве да помогну православној браћи и сестрама у историјском срцу Србије? У чему су потребе СПЦ заједнице на Косову? Првенствено усрдном молитвом за опстанак нашег народа на Косову и Метохији и очување наших светиња, јер ако се усрдно молимо, да Бог испуни наше молбе, Господ ће одговорити на исте молбе са благословом и охрабрењем ка истрајању и утврдиће народ и Цркву Своју. Ако наша молитва буде попут молитве пророка Илије, тада ће Бог услишити наше молитве и сачувати род наш православни ма где да се налази. А шта нам даје боље и моћније уверење да ће се то догодити осим Господа у Светом Писму „да је много моћна усрдна молитва праведника.“ (Јак. 5,16). Поред тога, потребно је ширити Истину и истинску реч и борити се против лажи и демонског утицаја, јер хиљаду пута изговорена лаж једном ће бити прихваћена као истина. Ко год жели да помогне и има истинске намере у томе, тај ће ширити свест и истину о прогону и страдању нашег православног народа не само на Косову и Метохији, него и у Украјини, на Афричком, Азијском континенту и свим другим поднебљима где су православни прогоњени. Потреба нашег народа на Косову и Метохији јесте мир, али не само мир који ће они засигурно сами задобити истом том усрдном молитвом и који им било које светске силе не могу одузети, него мир међу људима, физички мир који ће они други и исти ти светски моћници њима обезбедити како би у миру живели свој живот и прослављали Васкрслог Христа у векове. 5. Тренутно, у Украјини, присталице „ПЦУ“ присвајају храмове УПЦ-а, бију и уносе смутњу међу њене вернике. Како сматрате – да ли може Бог бити у преотетим храмовима, да ли може тамо одјекивати потпуна молитва после учињеног зла у облику проливене крви или крађе туђих светиња? “Бог није у сили, него у правди.” речи су Светог благоверног кнеза Александра Невског. Те речи заштитника Православља и данас након осам векова одзвањају у мислима и дају потврду да је души корисно остати и опстати на путу правде и истине, а не на путу силе. Оно што се било каквим насиљем одузме и присвоји нема утемељење у будућности нити благослов Божји и као такво подложно је брзој разградњи и нестанку. Тамо где сила преузме главну реч, разум се мути, ни молитва није чиста, нити благотворна. Онај који руши, отима и разграђује Дом Божији и Дом Молитве, каквом се животу и благослову нада? То је питање које треба поставити онима који тако чине. Како ће својим поколењима оправдати крв проливену у Дому Молитве у Храму Божјем и на којим темељима ће бити постојана “вера“ његова? Црква Христова стоји на тврдим темељима у којима су уграђене мошти мученика за веру и повезане крвљу мученичком која нераздељиво држи темеље Истине Христове. Они који мисле да могу разградити такве темеље, разградиће себе и своје породице и читаво друштво прије него и било чије име зазову у отетим и оскрнављеним храмовима. А видимо данас, да многи испред још неотетих храмова или у отетим храмовима не зазивају чак ни име Божије, него се представљају слугама ђавољим и његово име призивају. 6. Верници УПЦ све гласније говоре да је одговоран за растуће гоњење УПЦ Патријарх Константинопољски Вартоломеј, који је легализовао украјинске расколнике у облику „ПЦУ“. Сада, када је прошло неколико година од тог корака, како би се могле оценити последице доделе Фанара томоса организацији Епифанију Думенку? Узрочник многих данашњих проблема и прогона канонске Украјинске Православне Цркве своје корене вуче из доделе томоса парасинагоги тј. парацркви на чијем челу данас јесте такозвани митрополит Епифаниј, односно лаик Сергеј Думенко. Не говорим да је намјера икога било узроковање толиких проблема који ће довести до проливања крви на територији Украјине, али знајући од почетка претензије власти и неканонских структура у Украјини који су испољавали патолошку мржњу према Украјинској Православној Цркви и прије “слободе“ и “самосталности“ која им је додељена томосом, прогон Православне цркве, изгон монаха из Лавре, затварања и премлаћивања епископа, свештенства и народа били су очекивани. Зашто ову самосталност стављамо под знаке навода? Аутокефалност и самосталност коју “Православна Црква Украјине“ данас “има“ у многоме је мања од самосталности коју ужива Украјинска Православна Црква. “Православна Црква Украјине“ добила је низ ограничења у погледњу њених права и статуса. Њен “аутокефални статус“ јој је дао много мање самоуправних права него што канонска Украјинска Православна Црква има у саставу Руске Православне Цркве. Тема аутокефалности “Православне Цркве Украјине“ широка је тема, али недвојбено, успоредбном томоса о аутокефалности “ПЦУ“ и других томоса, као и овласти које ужива канонска УПЦ у крилу РПЦ, недвојбено се да закључити да је ова аутокефалија изнуђена и дата “ПЦУ“ у којој ни њене присташе ни главешине не крију разочарање “овластима“ које су им дате, али с обзиром да је све рађено без благослова и попреко, нису пуно прашине дизали, јер боље врабац у руци, него голуб на грани! Недвојбено, можемо закључити да је рехабилитовање, напослетку признавање расколничке структуре и додељивање томоса узрочник прогона једине канонске више и ниже јерархије УПЦ и да је иста тренутно под жестоким ударима који за коначни циљ имају потпуно уништење канонске Украјинске Православне Цркве. Питање је до кад ће ово све трајати и на који начин ће да се размота клупко овог проблема, јер све чешће чујемо позиве свештенства и верног народа из других помесних Цркава који позивају на сазив свеправославног Сабора и да се суди онима који су изазвали метеж и беспоредак у Православној Цркви. Пећка Патријаршија не може заборавити њено насилно укидање од стране Фанара 1767. године, постављање митрополита, епископа Фанара који нису имали очински приступ и бригу према Православнима, већ нажалост однос је био исти као турских завојевача. 7. Шта мислите о концепцији „први међу једнакима“ (примат Патријарха Константинопољског над целим православним светом) коју промовише Константинопољска Црква? Ишчитавајући сва писања, теме и предлоге, видим да поједине идеје све више говоре у прилог концепцији “први без једнаких“ (primus sine paribus), него ли концепцији “први међу једнакима“ (primus inter pares). Исто тако, поједини теолози Цариградски сматрају да свеправославне саборе нема нико право да сазива сем Васељенског патријарха, што нема утемељење ни у историји Цркве, а нити у теологији, односно црквеном праву. Многе саборе нису сазивали патријарси, а на многима је њима чак било суђено за јереси или друге канонске преступе. Но отом, потом, кад за дискусију о томе дође пуноћа времена. Оно што је потребно у свему томе, а како не бисмо продубљиваљи већ предубоке бразде размимоилажења, јесте дијалог, јесте сабрање, сабор, јесте решавање проблема заједнички, а не убадањем прста у око брату своме или “зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осећаш?“ (Мт. 7,3). 8. Недавно је архимандрит Константинопољског патријархата Романос (Анастасиадис) оптужио Руску и Српску Православну Цркву за ауторитаризам, империјалне амбиције, јерес етнофилетизма и замену теологије идеологијом. Он је такође позвао вернике из земаља које обухвата канонска јурисдикција СПЦ и РПЦ да напусте ове Цркве и де факто пређу у Константинопољски патријархат. Како мислите, зашто таква агресивна и несправедна реторика? Да ли је то заиста повезано с чињеницом да је Српска Црква дала аутокефалију Македонској Цркви? Као што стоји у томосу о аутокфеланости, Српска Православна Црква је аутокефалност доделила новој сестринској Цркви имајући у виду новонастале црквено-историјске, историјске и друге околности, а са првенственим циљем да христоименити Народ Божији има што већу духовну корист и напредује ка путу спасења, као и да се управљање црквеним пословима одвија без тешкоћа, целисходно, канонски исправно, чино и благообразно. Наша света Српска Православна Црква, као наследница древне и славне Пећке Патријаршије, саборски благосиља, одобрава, додељује и признаје аутокефални статус Цркви Божјој у Северној Македонији, која се данас назива Македонска Православна Црква, која је наследница древне и славне Охридске Архиепископије, због чега у свој назив укључује и њено часно име, и која обухвата канонски простор пређашње истоимене Цркве, аутономне од 1959. године у саставу наше Српске Патријаршије. СПЦ није доделила аутокефалију некој другој Цркви на подручју неке друге помесне Православне Цркве, нити се мешала у било чију сем своју јурисдикцију, него имајући у виду новонастале црквено-историјске и друге околности, а са жељом да Народ Божији буде у крилу Цркве и Црква у зајединици са свим Православним Црквама, аутокефалију доделила Цркви која се изнедрила на њеном канонском подручју. Претходна реченица, мислим да довољно говори о оптужбама упућеним СПЦ за ауторитаризам, империјалне амбиције и тако редом. Ако је именовани архимандрит позвао вернике Српске Православне Цркве или било које друге Цркве да напусте своју канонску Цркву и пређу под окриље неке друге, ма било које Цркве, шта то говори о претензијама и чијим претензијама? Опет наглашавам, свеправославни Сабор и разговор је потребан, јер оваквим бесчинством према браћи јаз – подела постаје све дубља, демон ликује, а испашта Света Црква. 9. Како се односите к информацији о томе да ће се Фанар и Ватикан потрудити да до 2025. године обнове еухаристијску заједницу без мењања доктриналних основа католицизма? Може ли се у случају реализације таквог сценарија говорити о стварању нове уније? Да, целокупни православни свет упознат је са идејом патријарха Цариградског Вартоломеја и римског папе за црквеним сабором на коме ће, како је најављено као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, и за који је најављено сабрање 2025. године у Изнику тј. некадашњој Никеји. На који начин је планирана реализација односног сабора, као и да ли ће исти кулминирати Евхаристијским сабрање и ко ће у томе учествовати о томе је тешко прејудицирати, а не би било ни озбиљно исто чинити. Историја цркве обилује примерима покушаја “јединства“ источних и западних хришћана. Да ли под евхаристијском заједницом подразумевамо унију? И зар нису уније за свој циљ имале евхаристијско сабрање, уз један за многе не тако тежак, али радикалан услов признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Фиренци и другим местима? Разговор је несумњиво потребан и разговор је увек добар, али са Пуноћом Православне Цркве, у којој учешће морају узети представници свих Помесних Православних Цркава, јер може уродити добрим плодовима. Као што Господ оставља могућност свакоме да се покаје и дао је слободну вољу да чинимо шта мислимо да је нашој души угодно, исто тако Православна Црква не треба да одбацује сваку могућност разговора и дијалога, али свакако треба да остане доследна учењу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве коју исповедамо у Символу Вере Православне Цркве. 10. Представници Украјинске грчко-католичке цркве изјављују да Украјина данас служи као лабораторија екуменизма. У ствари, у њој се данас ради на форматима стварања једне црквене структуре на бази „ПЦУ“ и грчко-католика. Молим вас, кажите нам, да ли у Српској Цркви постоји осећај или чак разумевање да је тренутно уништење УПЦ-а повезано са покушајем да се очисти пут за католичизацију Украјине? Ја не могу говорити у име целокупне Српске Православне Цркве, већ само у своје лично име. Све оно што се данас дешава на територији Украјине тј. канонској територији Украјинске Православне Цркве свакако не доприноси ширењу православља, то се можемо сложити. Наше жеље, а првенствено молитве упућене су Господу са циљем заштите канонског православља у Украјини. И ово тренутно што се дешава далеко је од очувања православља у Украјини од стране оних који храмове отимају, Епископе и свештенство пребијају и у тамнице затварају, а верном народу не дозвољавају приступ богомољама. То је довољно да се закључи да ствари не иду у добром смеру. Све остало што ће се потенцијално изродити из парасинагоге и лажецркве под управом самопрозваног митрополита Епифанија Думенка не сме нас изненадити и на сваки могући сценарио треба бити спреман. Сав православни свет треба да учини шта је у његовој моћи да пружи подршку Украјинској Православној Цркви, а првенствено мислим на духовну помоћ и подршку. Да се подигне глас и да у оквирима у и поднебљима у којима се налазимо учинимо што је више могуће да се сви релевантни фактори и релевантне институције упознају са проблемима и прогонима. Више од тога је тешко очекивати, јер Православље није никада освајало богомоље мачем него их је градило на моштима мученика. Православни хришћани су ти који су страдали и на чијим су моштима грађени храмови у којима служимо. Уздати се у Бога да ће све бити како треба и предати се Његовој вољи, а Господ никада неће оставити праведника, јер онај ко се узда у мач пропашће, а ко се узда у Господа биће спасен. “Мач потежу безбожници, запињу лук свој, да оборе убогога и ништега и покољу оне који иду правим путем. Мач ће њихов ударити у њихово срце, и лукови њихови поломиће се.“ (Псалам 36). 11. Шта мислите – да ли је потребан и могућ стратегијски савез Српске и Руске Цркве у контексту савремених претњи соборности и јединству светског Православља? Православље треба да буде заједница свих. Појединачне интересне стратегије било које Цркве, заједнице или појединца не смеју да буду изнад саборности целокупне пуноће Цркве Христове. Управо стратегије и лични ставови појединаца и интересних скупина довели су нас данас до ситуације у којој се налазимо. Православље је на удару нечастивога од својих почетака, од самог Господа, а данас се испољава на различите начине, цепањем јединства, саборности и ударом на братско разумевање и сестринску љубав међу помесним Црквама. Српска и Руска Православна Црква као две сестринске помесне Цркве кроз историју увек су неговале управо тај сестрински однос и у најтежим моментима биле окоснице и чувари вере и једна друге, а самим тим и пуноће Православља. Управо у том тону и наша узајамна сарадња и стремљење треба да расту и да наставе симфонијску везу и узајамно поштовање и љубав. Молимо се Господу да време које је пред нама не доведе до потребе развоја било какве стратегије сем мисионарске коју нам је и Господ преко својих апостола оставио, а то је новозаветна стратегија ширења речи Његове свима онима којима је Његова реч насушна потреба и оруђе спасења. И на крају интервјуа, били бисмо вам веома захвални, владико, за вашу поуку верницима УПЦ-а који се тренутно гоне због жеље да сачувају верност истинској Цркви Христовој. Бити јагње међу вуковима није лако, али је богоугодно и преживети је могуће, јер Господ нам је оставио речи своје: “Ако су мене гонили и Вас ће гонити” (Јн. 15,20), али ово знајте: “Који претрпи до краја, тај ће се спасити” (Мт. 10,22). Носити крст данас није лако, јер носећи крст ми ходимо Христовим крстоносним путем који је био попраћен понижавањима, увредама, пљувањима и на крају смрћу. Сам Христос је ходио путем поплочаним крсноваскрсном победом, оном победом коју је увидео и покајани разбојник на крсту и који се овенчао венцем непролазним у последњи час поред свог Господа. Знајте, драга наша једноверна браћо и сестре, ако се нађете у ситуацији за коју мислите да је безизлазна, Господ је то већ прошао, јер Он је тај који је победио сва лажна учења, све клевете и све прогоне и на крају тријумфовао је и над смрћу! Господ је стазу којом ходимо пропутио и поставио нам је путоказе, које ми, деца Његова треба само да читамо и пратимо, е да би смо доспели у наручје Оца. Запамтите речи Христове: “Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу.” (Мт. 10,8). Не бојте се, …и само верујте! Извор: Правблог Ср, Телеграм канал View full Странице
  3. Прогон, па чак и физичко уништавање хришћана у низу земаља Блиског Истока и Африке, као и дискриминација верника Украјинске Православне Цркве биле су главне теме наступа митрополита волоколамског Илариона, председавајућег Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, на Међународном самиту о верским слободама у Вашингтону. На захтев водитељке програма Црква и свет Е. Грачове, говорећи о самиту који се одржао у главном граду САД-а 13. и 15. јула 2021. године, архипастир је истакао: „Сједињене Америчке Државе су земља са много лица. Упркос антируској пропаганди која тамо траје већ дуги низ година, у Сједињеним Америчким Државама постоји много људи који гаје велике симпатије, као прво, према нашој земљи, а као друго, према Руској Православној Цркви – они су спремни и желе да нас слушају. Догађај је организовала организација Open Doors која се бави истраживањем ситуација у различитим земљама које су у вези са угњетавањем одређених верских група“. Председавајући ОСЦП-а је изјавио да се последњих година хришћани бројних земаља блискоисточног региона и Африке налазе у трагичној ситуацији. „Ту спада и Ирак, где је за време Садама Хусеина живело милион и по хришћана, а сада је, у најбољем случају, остала једна десетина од тог броја. Ту спада и Либија у којој практично нема хришћана. Затим ту спада и Сирија коју су многи хришћани били приморани да напусте, и то не само због рата, већ због терористичких акција: тамо где су они били на власти систематски су прогонили, па чак и масакрирали хришћанско становништво“, подсетио је владика Иларион, наглашавајући да трагична статистика указује на то да број хришћана на Блиском истоку брзо опада. Чак је све мање и мање хришћана и у релативно просперитетним земљама као што је Либан, иако су донедавно чинили око 50% становништва. Део одговорности за тренутну ситуацију сносе Сједињене Америчке Државе, сматра јерарх: „Будући да су они напали Ирак, они су ти који су обећали да ће тамо успоставити ред и демократију. Но, видимо да тамо нема демократије, да је срушени режим замењен неконтролисаним хаосом, а то је изазвало масовни егзодус, чак, рекао бих, бекство хришћана“. Такође, он сматра да је важно да Сједињене Америчке Државе чују информације о правом стању у верској сфери у Украјини, о положају Украјинске Православне Цркве, која чува духовно јединство са Московском Патријаршијом, а која представља највећу верску организацију у тој земљи. „Обично чују потпуно другачије информације“, рекао је председавајући ОСЦП-а. „На пример, бивши амерички државни секретар М. Помпео, сумирајући своје активности на овој дужности, поносно је на Твитеру написао да је помогао украјинском митрополиту да се ослободи утицаја Москве. Чак и сама искоришћена формулација указује на низак ниво знања о томе шта се дешава у Украјини, што је карактеристично за неке високе америчке званичнике. Због тога је било важно испричати шта се тамо заиста догађа – како се свештеници и парохијани протерују из цркава, а људи моле на отвореном, како су цркве које су запленили расколници празне или закључане. Нека наши амерички партнери чују за то“. Извор: Сектор за информисање ОСЦП-а
  4. Верско добротворно старатељство донело низ мера и одлука о начину рада и деловања током ванредног стања. Верско добротворно старатељство због новонастале ситуације са корона вирусом и проглашења ванредног стања у земљи неће обустављати свој рад. Наша православна вера и љубав према свима у оваквим ситуацијама су на испиту. Од нас се очекује да се молимо за оне који су у потреби и немоћи и да чинимо све што је у нашој моћи па чак и више жртвујући се за потребите, пројављујући своје милосрђе и човекољубље, али на одговоран начин онако како је највише на корист нашим корисницима, не угрожавајући ничије здравље. Позивамо све запослене и волонтере да појачају своје молитве Богу за све ближње. Они који се осећају здравим да се не боје и да пројаве жељу и храброст да се жртвују за своје ближње и све који су у невољи. Они пак који имају назнаке болести да пројаве своје чојство и да све чине да друге заштите од себе. Зато смо донели низ мера и одлука о промени нашег начина рада и деловања и то: 1. У Црквеној кухињи се храна неће спремати посведневно. 16. марта 2020. приликом поделе куваног оброка свим корисницима кухиње испоручићемо залихе хране и намирница за наредних 10 дана. То важи за пунктове на којима се храна дели у Француској улици и при храмовима Светог Ђорђа на Бежанији, Вазнесења Господњег у Жаркову, Сабора српских светитеља на Карабурми, Светог кнеза Лазара на Звездари. Пакети ће садржати основне животне намирнице и конзервирану храну. 2. Корисницима који живе на улици делићемо конзервирану храну сваког понедељка од 9 часова ујутру за наредну недељу. 3. Вишедетним породицама и свима који су стари и изнемогли наши возачи ће достављати основне животне намирнице током радне недеље. 4. Свима који су болесни и којима помажемо делићемо лекове сваког понедељка од 9 часова. 5. Милосрдна секција ВДС-а која се бави обиласком болесника, пошто су посете у болницама забрањене, одолазиће у кућне посете носећи потребну храну и лекове. Као и до сада достављаће нашим духновницима капела потребно за њихове посете ако оне буду могуће. 6. Здравствено саветовалиште и лекарски прегледи ће се обављати према потребама. 7. Активности наших секција: домаћа радиност, часови језика (енглески, италијански, грчки, француски), додатна и припремна настава, правно саветовалиште и саветовалиште за породицу - до даљег се одлажу. Док траје овај ванредни режим рада контактираћемо и тражити помоћ волонтера који нам у датом тренутку буду неопходни. Све вас молимо да не клонете духом него да свесни свога Царског достојанства народа Божјег и наследника апостола и мисионара подижете морал и веру међу људима у вашој околини. Тако ћете најбоље испунити заповест Божју о љубави и хришћанском милосрђу која вас води све ове године и која вас је и довела у Верско добротворно старатељство. Уколико требате помоћ јавите се на телефоне: за здравствене услуге: 064/2020-550 за лекове: 064/800-3829 за кухињу: 064/800-3833 за милосрдне посете: 064/800-3824 Све вас поздрављамо желећи вам благослов Божји! Презвитер Владимир Марковић, генерални секретар ВДС-а, са сарадницима Извор: ВДС Архиепископије београдско-карловачке
  5. Поводом дилема које су се у јавности појавиле због ширења болести Covid-19 изазване вирусом SARS-Cov-2, познатијег као корона вирус, обавјештавамо све вјерне и заинтересовану јавност да ће се Црква, у складу са хришћанском вјером и предањем, одговорно поставити према даљој здравственој ситуацији у Црној Гори и препорукама стручних здравствених органа. У молитвама и усрдним мољењима (литијама) које се редовно организују поводом вируса и епидемије безакоња која нас је снашла угрожавајући наше вјерске и грађанске слободе, придружићемо у наредном периоду и молитве против стварне здравствене пријетње за грађане Црне Горе и цијелог свијета – тзв. корона вируса. Молићемо се Богу, исцјелитељу сваке болести и немоћи, да се кадом тамјана и молитвом свештенства и вјерних одагна ова обострана пошаст од Црне Горе и за оздрављење свих обољелих у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Са званичне интернет странице Епархије аустријско-швајцарске доносимо вандредно саопштење за јавност Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја.
  7. Координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске протојереј-ставрофор Велибор Џомић говорио је у емисији ТВ Нови „У жижи“ о ситуацији у Црној Гори која је створена усвајањем тзв. закона о слободи вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. На жалост наш народ у централној Србији и другим земљама где наш народ живи, није у потпуности увек упознат о ситуацији на Косову - истакао је у интервју за Спутњик игуман Манастира Високи Дечани архимандрит Сава (Јањић). Дечански Игуман је поручио да је ситуација нашем народу у централној Србији али и шире приказана јако нереално и екстремно те да се због тога многи плаше да дођу на Косово и Метохију да посете своје светиње и свој народ: ”Мисле да се људи овде убијају, киднапују сваки дан. Наравно, било је тога и много имамо несталих у првим година након рата, али хвала Богу, сада се потпуно слободно може доћи. Људи имају неки огроман страх који је више производ једног једностраног сагледавања ствари, али то опет не значи ни да је ситуација добра”. Било је минус 12 после рата, сада је минус 3-4, али још нисмо прешли нулу, па да кажемо да имамо нормалан живот. Далеко од тога, али остајемо у нади да ће бити боље „Доста људи из међународне заједнице је захваљујући контактима са Високим Дечанима и током дужег боравка на Косову могло да види да многе приче и предрасуде са којима су дошли нису такве и да су дубоко свесни велике неправде која је чињена и која се чини већ двадесет година над српским народом на Косову и Метохији – који је после 1999, био изложен систематском прогону, посебно правној обесправљенсти, селективној примени закона. Неки су више спремни да о томе говоре, неко мање“ – истиче игуман Сава. Извор: Саборник.нет
  9. Румунска православна црква на заседању свог Светог синода под председништвом патријарха Данила, разматрала је украјински црквени проблем. У саопштењу РПЦ од 21. фебруара о.г. наводи се да раскол у Украјини постоји већ 30 година и да је Васељенска патријаршија доделила Томос о аутокефалности групи која је у расколу са Руском православном црквом и целим православљем. Тиме проблем није решен и Румунска црква предлаже одржавање Синаксиса Предстојатеља помесних цркава како би се нашло заједничко решење. Са своје стране, Румунска православна црква ће даље наставити да прати црквену ситуацију у Украјини. Она је посебно заинтересована за делатност 127 румунско-језичких парохија које се налазе у саставу Украјинске православне цркве Московске патријаршије. Ови румунски православни људи у Украјини требало би да имају могућност да се организују у Румунски православни викаријат и одржавају везе са Румунском црквом, сматра букурештански Синод. Синод РПЦ је, такође, затражио објашњење од Васељенске патријаршије о неканонској јерархији "Кијевског патријархата" у дијаспори.
  10. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. Извор: Српска Православна Црква
  11. Дана 26. децембра 2018. године у сали Високог црквеног савета саборног Храма Христа Спаситеља Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил председавао је редовном седницом Високог црквеног савета Руске Православне Цркве. Отварајући седницу Његова Светост се обратио члановима Високог црквеног савета уводном беседом: -Поздрављам све чланове Високог црквеног савета на последњој седници ове године. Наравно, говорићемо о резултатима постигнутим у овој години. Пре свега бих желео да вас срдачно поздравим. И морам да кажем неколико речи о протеклој години која је, као што сви видимо, била врло сложена. Извор веома велике напетости, фактор који утиче на осећања православних људи и на њихово духовно стање, и даље је ситуација у којој се налази наша Црква у Украјини. У току сте, знате шта се дешава, знате који су се догађаји – радикални и изузетно опасни по интегритет украјинског народа, не само по нашу Цркву – десили у Кијеву након одлуке украјинског парламента који је захтевао промену назива Украјинске Православне Цркве. Након ових измена вероватно ће уследити репресије и потпуно је очигледно да је постављен известан ултиматум: ако Црква не промени свој назив, биће избрисана из регистрације. А ако Црква мења свој назив, разуме се, почеће да се врши врло снажан притисак на украјински народ и на јавност. Нема сумње да ће почети акције за одузимање храмова силом. А народ у Украјини је верујући, православан је, његова вера је јака, емоционалан је, и наравно, постоји ризик да се све оно што се дешава око храмова претвори у крваве сукобе. Зато бих молио да умножимо наше заједничке молитве за очување мира у братској украјинској земљи, и наравно, своје молитве за чување Украјинске Православне Цркве. Свима је добро познато да је окидач за почетак прогона украјинског православља представљала одлука Цариграда без преседана, која превазилази границе сваког канонског поретка, па је стога преступна, да уђе на канонску територију Украјинске Цркве Московске патријаршије, на територију наше Цркве. Резултат овог упада представљају следећи разорни догађаји. Какви су то догађаји? Као прво, мешање државне власти, такође без преседана. И то у земљи која декларише своју приврженост европским вредностима од којих је једна одвајање Цркве, религије од државе! Прекршивши ову фундаменталну европску вредност држава коју представља председник, директно се меша у црквену управу, може се рећи да предводи оно што се назива „црквеним сабором уједињења“, учествује у преговорима с Цариградом о такозваном томосу, и све то – пред телевизијским камерама, да види цео свет. Говорећи недавно на телевизији већ сам постављао питање: како би свет реаговао кад би председник Руске Федерације преседавао Помесним сабором Руске Православне Цркве или представљао неког црквеног јерарха целом свету и јавности у име Сабора. Можемо замислити реакцију у читавом свету! А у овом случају влада тишина, апсолутна и свеобухватна – значи, могу се газити фундаментална права, могу се газити закони, ако се на крају постигне конкретан политички циљ. А конкретан политички циљ је врло јасно формулисан, између осталог, формулисали су га овлашћени представници Сједињених Држава који раде у Украјини, а и сами представници украјинске власти: треба раскинути последњу везу која обједињује наше народе, а то је духовна веза. Сведоци смо цивилизацијске катастрофе. Ништа слично се никад није десило, овакво изузетно грубо и отворено мешање у црквене послове – осим можда у време директних прогона, кроз које је наша Црква такође прошла. Зато догађаји који се данас дешавају у украјинској земљи помрачују душу, али с друге стране, све нас подстичу на појачану молитву. Молим све вас, браћо, и клир који се налази под вашом управом да се и у црквеним, и у личним молитвама молите за Његово Блаженство митрополита Онуфрија и за епископе наше Цркве који се по милости Божијој чврсто држе канонских ставова. Знате да је један од иницијалних мотива Цариграда за директно мешање у украјинске послове упркос свим постојећим канонским правилима, била убеђеност у то да ће одржавање „сабора уједињења“ и легализација расколника довести до краха све Украјинске Православне Цркве. Наводно, чим Цариград уђе у овај процес и легализује расколнике, на „сабор уједињења“ ће похитати јерарси Украјинске Православне Цркве. Ова идеја је заиста обузела патријарха Вартоломеја. Неки су га убеђивали у то да ће чим се то деси, један за другим православни архијереји Украјинске Цркве доћи на овај сабор – као да им је потребан само мали подстрек, иначе су сви спремни. Сервиране су лажне информације о десетинама архијереја који наводно већ подржавају „сабор уједињења“. У току мог састанка с патријархом Вартоломејем он је алудирао да „већина Вашег епископата подржава сабор“ на шта сам ја одговорио да је то лаж и да су то по мојим подацима двојица-тројица људи и дао сам карактеристику њихових личности. То на њега није нимало утицало, али се тако и десило – то чак нису ни тројица, већ двојица архијереја, управо они које сам имао у виду. Уследио је потпуни крах „сабора уједињења“ – није се десило никакво уједињење, већ само уједињење расколника и њихова незаконита, антиканонска легализација од стране патријарха под чију јурисдикцију украјинска земља није потпадала и није могла да потпада. Међутим, поступци Цариграда изазивају чуђење и с тачке гледишта здравог разума. Како је неко могао да изјави да се укида повеља патријарха Дионисија из 1686. године? Да ли неки црквени руководилац здравог разума и памети може да изјави да се укида неки историјски акт који има 300 година? Аристотел у једном од својих дела цитира Агатона, трагичара који је живео у V веку пре Христовог Рођења. Говорећи о паганским боговима он је изразио врло занимљиву мисао коју не би било лоше да знају у Цариграду. Мисао гласи: „Богу није дато само једно – да оно што је било учини као да није било.“ Над оним што се десило нико нема власт, чак ни Бог. А 1686. година је реалност из које је настала читава историја. Да ли можемо да замислимо да Велика Британија укине Акт о независности Индије? Рецимо, да неки луди владар одлучи да га укине – да ли ће Индија нестати? Да ли ће нестати држава, њена економија, друштвени односи и култура? Или ако некоме у Великој Британији падне на памет да укине чињеницу постојања Сједињених Држава? Да каже, није у реду што се тамо водио ослободилачки рат и што се појавила независна држава, значи укидамо двеста и нешто година – шта ће се променити? Сви ће се само насмејати. Какво је то прављење карикатуре од историје! Заиста, то јесте карикатура – али неко то ради! Овде је у питању трагикомедија – зато што једноставно није могуће рационално оценити све што је Цариград учинио. Логично, после тога је уследило наше дејство. Прекинули смо општење. Црква нема другу могућност да заустави раскол осим да саму себе заштити од раскола. Зато је одлука о престанку евхаристијског општења – одлука о спасавању целовитости Православне Цркве, то је жеља да се заштитимо од раскола, од његовог трулежног утицаја. Црква нема друго средство. Зато, кад нам неко каже „а да нисте превише…“ – то је питање како се људи односе према црквеном праву у црквеном животу, али Црква нема других средстава. Желео бих да се искрено захвалим нашим архијерејима због активне подршке ове одлуке Светог синода наше Цркве. Знате да се сад у митрополијама спонтано одржавају различити скупови епископа, савети митрополита и епархијски савети на којима се разматра одлука коју је Црква донела. И данас имамо веома велику подршку од стране епископа, клира и верног народа. Говорим о тужним стварима, али као што је говорио мудрац, и то ће проћи. Црквена организација која се данас на овај начин гради у Украјини апсолутно није способна за живот. Светски људи то не могу да схвате, али црквени добро разумеју. Изузетно добро схватамо ми у Руској Православној Цркви. Јер може се рећи да се данас у Украјини дешава буквално исто оно што се дешавало у годинама после револуције. Украјинска ситуација представља одраз политике револуционарних власти у Совјетском Савезу, која је била усмерена на уништење Руске Православне Цркве. Јер и тада су власти покренуле обновљенчески раскол. Стварање раскола представљало је чудовишно опасан поступак који је смислила совјетска власт. Међутим, раскол који је инспирисан споља реализовали су црквени људи, и међу њима нису били само свештеници, већ и епископи. Врло много архијереја је подржало идеју обновљенческог раскола. Патријарх Тихон је био у изолацији, у извесном смислу је био усамљен – и у том тренутку Цариград легализује расколнике! Цариградски патријарх упућује захтев Његовој Светости патријарху Тихону да оде и да преда власт „највишој црквеној управи“. Сва реална политика Цариграда која се вршила преко сталног представништва Цариградске патријаршије у Москви, као што знате, била је усмерена на подршку расколника и на борбу против канонске Цркве. А како су узвишени били циљеви Цариграда: да добије могућност да користи неколико објеката непокретности ради остварења комерцијалне добити – то је потпуни одраз онога што се сад дешава у Украјини у вези са стварањем ставропигије. Прошли смо кроз то, знамо да је то било велико искушење. Али је на крају крајева победила Божија Црква. Зато гледајући кроз призму сопственог искуства оно што се дешавало и што се дешава у Украјини можемо рећи да ће крај читаве ове приче бити исти као што је био крај обновљенчества у Совјетском Савезу. Зато што су здраве благодатне снаге Цркве и сила Божија јачи од највеће људске силе. Управо Господ је присутан у Цркви, Свети Дух је присутан у њој. Захваљујем се православном народу Украјине, клиру, и епископату који је данас уједињен око Његовог Блаженства митрополита Онуфрија. И несумњиво је да ово јединство представља залог за то да силе зла неће моћи да униште благодатно тело Православне Цркве у Украјини. Као што знате, усвојен је закон о промени назива Цркве. Закон је апсолутно безуман с тачке гледишта савременог права и савремених принципа односа између државе и верских организација. У свим западним земљама, у секуларним земљама, на које се Украјина угледа, назив верске организације се државе не тиче, то је ствар саме верске организације. Такав је принцип; важно је само да нема понављања како би се избегли неспоразуми о томе ко представља које правно лице. Све остало је ствар саме верске организације. Као што вам је познато, имао сам прилике да радим у Светском савету цркава. С времена на време постављало се питање о називу верских организација које су улазиле или желеле да уђу у Светски савет цркава. Дакле, тамо се све решавало једноставно: верска организација у Светском савету цркава треба да се назива онако како се сама назива. То је уобичајени принцип, ништа ново. Али кад држава измишља назив верске организације и то с очигледном жељом да је дискриминише и на крају уништи, то представља кршење свих права и закона прихваћених у цивилизованом друштву. Треба рећи још једном: пошто, као што видимо, постоји наруџбина, укључујући и спољашњу, да се уништи Православна Црква у Украјини, у оквиру спровођења ове политике сва средства су дозвољена. И то што свет данас ћути сведочи управо о томе. А ми треба да донесемо закључке, између осталог, и из бајки које су неки покушавали да нам наметну дуги низ година, о владавини права, о људским правима, о верској слободи и о свему што се донедавно сматрало фундаменталном вредношћу у формирању савремене државе и људским односима у савременом друштву. Несумњиво је да ће догађаји који се данас дешавају у Украјини имати врло опасне последице у животу многих земаља. Оно што се дешава у Украјини може се користити као преседан. А то значи да ће фактори који су одржавали мир међу религијама, верске слободе и стварна људска права, највероватније престати да буду неприкосновени, нарочито ако све ове вредности некоме буду сметале у решавању ових или оних политичких задатака. Десио се догађај који је веома опасан, не само по Украјину, већ бих рекао и по цео свет. Зато што Украјина може постати преседан, пример за то како се лако може обрачунати с било којим законима, с било којим поретком и с било којим људским правима ако је то потребно светодршцима. У одговор на све ово још једном желим да кажем да све позивамо на молитву, на заједнички рад и подршку Украјинске Православне Цркве. Молимо се да Господ сачува благодатну Украјинску Православну Цркву, да уразуми народ, да људи умеју да одвоје политику од вере, а што је главно, да нико не посумња у то да је Свети Дух присутан управо у Украјинској Православној Цркви, да се у њој обављају Тајне и спасавају људи. Ради тога, ради присуства Бога у људској историји, ради деловања Светог Духа кроз Цркву у људима, Црква повремено и трпи поругу и прогоне. Али као што показује историја, крај је увек исти: Црква остаје победник у свим овим искушењима. Не зато што је јака, већ зато што у њој живи и делује Свети Дух. Зато још једном све позивам на молитву и на то не заборавимо шта се дешава у братској Украјини. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_kiril_o_situaciji_u_kojoj_se_nalazi_crkva_u_ukrajini
  12. Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Током засједања одржаног од 3 – 6. октобра 2018. године у Успенском манастиру у Баламди (Либан), Свештени синод Антиохијске православне цркве донио је коминике. У документу стоји: Након разматрања ситуације у православном свијету оци Синода су потврдили да Антиохијска црква изражава велику забринутост у вези с дејствима која воде ка измјени географије Православних цркава због ревизије историје, и сматра да једнострано читање историје не служи православном јединству, већ распаљује раздоре и подјеле међу синовима једне Цркве. Они су истакли да Антиохијска црква одбацује принцип стварања паралелних Цркава на канонским територијама постојећих Патријархата или аутокефалних Цркава као средство за разрешење конфликата или као нешто de facto постојеће у православном свијету. Антиохијска црква устима својих отаца тражи да решење питања даровања аутокефалије за одређену Цркву мора бити сагласно с православном еклисиологијом и с принципима признатим једногласним решењем свих Цркава у последњих неколико година. Ти принципи гласе да решење о аутокефалији обавезно треба да има сагласност Мајке-Цркве и сагласност свих Православних аутокефалних цркава. Антиохијска црква инсистира на неопходности чувања принципа консензуса у свеправославном дјеловању и у односу према спорним питањима у православном свијету као истинске гаранције јединства Православне цркве. Антиохијска црква упозорава на опасност ступања Православне цркве у међународну политичку борбу и на опасност искоришћавања Православне цркве на политичкој, расној или етничкој основи. Антиохијска црква позива Његову Свесветост Патријарха васељенског да сазове хитно сабрање предстојатеља Православних аутокефалних цркава због разговора о изазовима с којима се суочава православни свијет у вези с питањем давања аутокефалија новим Црквама и због васпостављања заједничких решења прије доношења коначних одлука о овим питањима. Антиохијска црква истиче важност духовне будности у овом критичном периоду историје и неопходност чувања мира и јединства Цркве, и позива на опрез да се не уђе у политичку замку, због тога што, како нас учи историја, то узима силу Православној цркви и слаби њено свједочење у свијету. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. - Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити? - Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања. - Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити? - Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол. - Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак? - Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак. - По Вашем мишљењу који је разлог за то? - Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо. - Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву? - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава. - Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава? - Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку. - У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема? - Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било, да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви. - Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије? - Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање. - Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад? - Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу. Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић). https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/
  15. Поводом јучерашње одлуке Светог Синода Бугарске Православне Цркве, разговарамо са Митрополитом Ловченским Г. Гаврилом, који је један од чланова формиране Комисије, која ће се позабавити проблемом Македонске Православне Цркве. Који су били проблеми са МПЦ и да ли је било покушаја вршења притисака на Свети Синод Бугарске Цркве? - Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити? - Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања. - Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити? - Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол. - Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак? - Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак. - По Вашем мишљењу који је разлог за то? - Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо. - Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву? - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава. - Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава? - Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку. - У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема? - Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било, да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви. - Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије? - Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање. - Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад? - Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу. Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић). https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/ View full Странице
  16. Косово је најскупља српска реч ,,Косово је стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско“ казао отац Иларион Eво нас, оче Иларионе, у манастиру Драганац. Данас је служена света литургија и било је двадесетак верника. Ви сте овде игуман последњих неколико година. Можете ли да нам кажете нешто о овој великој светињи? Манастир Драганац је древна светиња.Помиње се први пут у 14.веку.Верује се да је задужбина светог кнеза Лазара којем је родно место налази недалеко одавде, Прилепац. Доживео је процват и развој у доба управе кнеза Лазара Србијом, пред крај 14. века, да би, вероватно, запустео после пада Новог Брда. После, неколико векова, се не зна много о овој светој обитељи, да би у 19. веку почела обнова. Мештани околних села су се заузели да се црква обнови на старим темељима, да се напуне конаци, које је освештао Митрополит Рашко-призренски Мелентије 1868. године. И тада манастир Драганац почиње свој нови живот. У њему се настањује архимандрит Дионисије, пореклом из Страже, и углавном је био настањен монасима, који су вршили службу Божију, молили се Богу и дочекивали народ. Једно кратко време, после упокојења дечанског сабрата, јеромонаха Мирона Бошковића, манастир је био без сталне службе, односно манастир су опслуживали парохијски свештеници из околних села, да би се поново обновио трудом и ентузијазмом верника овога краја 1994. године, када се ту настањује јеромонах Серафим. Тада је направљен конак, у коме се сада налазимо, и од тада непрекидно је настањен монасима.Тренутно манастирско братство броји десетак чланова, нас смо тројица монаси и имамо шест искушеника и, хвала Богу, увек има гостију и све је већи број верника који долазе у ову свету обитељ,иако је мало забачена и није на главним путевима. Овде највише долази народ из Косовског Поморавља, јер је једини живи манастир у Косовском Поморављу, пошто је манастир Бинач, такође посвећен Светим Архангелима као манастир Драганац, уништен током многих ратова и до дана данашњег, нажалост, није обновљен. Народ је вековима долазио чак и кад није било службе Божје, па су се људи пред затвореним вратима некада молили Богу, целивајући двери храма и захватали воду са извора целебног, који се налази близу манастира. Вековима тај извор даје утеху и исцељење потребитима,свим људима добре воље, не само хришћанима, већ, као што је случај у другим нашим светињама у Дечанима, Зочишту, Пећкој Патријаршији, где долазе и Муслимани на пример да се моле и добијају утеху по својој вери, тако је и ова светиња доста утехе пружила људима, и ево у ово време доживљава обнову. Mи се трудимо да увек буду отворене двери нашег манастира, посебно празницима, када се наша црква и трпезарија напуне. Долази верни народ, не само из Косовског Поморавља, него и из централног Косова, али и широм српских земаља. Људи долазе нама у посету и помажу, морам да кажем, и различите организације хуманитарне и парохије наше, које су у иностранству, и људи који имају разумевања за ову ситуацију у којој се налазимо. И тако, уз помоћ добрих људи, али и институција Републике Србије и овде косовских и локалних институција и међународних организација, ми се трудимо да обнављамо манастир Драганац и да оспособимо га, да буде адекватан за живот монаха у њему и да може да прима одређен број гостију. У манастирској цркви су на целивање и мошти Светог Јакова Персијанца. Одакле мошти Светог Јакова овде у манастиру? Мошти су донешене из манастира Бинач, пре него што је срушен. Пре него што су монаси морали да напусте манастир Бинач, зато што им је живот био угрожен, дошли су у манастир Драганац, заједно са неким иконама и црквеним предметима, утварима, књигама, и међу њима су донели мошти Светог Јакова Персијанца. Један део моштију је чуван у манастиру Св. Тројице у Мушутишту, који је такође срушен, па су оне измештене у манастир Кончуљ, а овај други део је био у манастиру Бинач и сада је у Драганцу. Ми се молимо Св. Јакову, заједно са верницима који долазе, служимо му бденије за његов празник у децембру. И утеха нам је што су његове мошти овде, али се надамо да ће манастир Бинач бити обновљен и да ће мошти бити враћене тамо где су биле и да тамо и даље народ иде на молитву. Међу осталим иконама на иконостасу, значајно место заузима икона Богородице на источнику. Да ли је та икона од постанка манастира ту или је из новијег периода? Икона је, као и сав иконостас, сликана у другој половини 19. века, али свакако да је сликана на основу неке постојеће традиције. Вероватно се знало да су такве иконе са Живоносним Источником постојале овде. Обично се Светли петак обележава свечано у манастирима где постоји извор целебне воде.То је случај са манастиром Драганац, и ми имамо два велика сабора. Један је на Источни петак, први петак после Васкрса, када се празнује Живоносни Источник Пресвете Богородице из које истиче живот Христос и тај је празник везан за проналажење извора целебне воде у Цариграду. Поред тога саборује се и за храмовну славу, Сабор Св. Архангела у јулу, када се највише народ окупља, с обзиром да је манастир посвећен Архангелима Михајлу и Гаврилу. Та икона Источника, говори о томе да традиција везана за извор целебне воде је древна и на неки чудесан начин повезана и са тиме и да је ово место благословено од Св. Архангела.Знамо из Светога писма, да је Анђео силазио у Силуамску бању и узбуркавао воду и онај који би први улазио у њу оздравио би. Тако да и ми у томе гледамо и сагледавамо један благослов Св. Архангела и наравно Мајке Божје. Дешавају ли се, оче, исцељења у манастиру у периоду од кад сте ви дошли? Да, дешавају се. Чак смо били сведоци да се и неки неправославни исцеле, добију утеху. Пре неколико година једно дете од неких шест- седам година, пошто је ушло у извор само од себе без да гаје ико на то упутио, пошто се окупало у том извору, изговорило је прве своје речи. Осим тога што сте у манастиру затекли светиње и мошти које су донете, манастир се и даље гради, обнавља. Сада смо у капели, која се ових дана осликавала. Ко је фрескосликар и коме је посвећена капела? Овај параклис је посвећен преподобном оцу Јустину Ћелијском. Ту служимо током хладних, зимских месеци, пошто немамо још увек грејање у цркви. И трудили смо се да капелу украсимо и да буде прави дом молитве и током протеклих година смо почели осликавање, а осликавали су живописци Анастасије Радовић и Вук Дабетић. Они су осликавали и храм у Митровици недавно, као и храм у Бару и многим другим местима. Са њима смо се у Христу зближили и ето радујемо се што су они радили и то је опште једна радост, када свако доприноси светој литургији, даје свој дар. И трудимо се да овај велики комплекс, који сам ја затекао 2011. када сам овде дошао да ставимо у функцију и да неке недостатке који ту постоје, исправимо, да оспособимо, да може одређени број монаха ту да живи, а да можемо и да примимо госте који долазе недељом и празником некад и на преноћиште. Јер још увек немамо ваљане услове, да већи број људи примимо у току целе године, а да се тако организујемо, да се наш монашки живот и манастирски поредак не ремети. Последњих година се имање око манастира продаје Шиптарима, Албанцима. Да ли манастир има проблема са тим, ако знамо да се манастирско имање граничи са неким од тих имања? Манастир Драганац има по оним старим тапијама велико имање. Сва ова шума која се налази око нас је припадала, припада манастиру. То је реституисано од стране институција Републике Србије, али после конфликта, тако да косовски систем то не препознаје, прихвата. Ми се ипак надамо да ће и косовски систем да реституише и врати манастиру земљу и да ћемо ми то несметано да користимо у будућности. Истовремено се трудимо да и оно што је у близини манастира, а што није у склопу тог имања, да и то на неки начин сачувамо, да бисмо избегли развој туристичког насеља у овом крају. На жалост, много је имања српских продано и цео овај крај око манастира Драганац је постало викенд насеље. Мишљења смо да развој и изградња викенд насеља дугорочно може да угрози манастир, па смо се договорили да једно имање откупимо у селу стари Драганац, баш зато да бисмо на неки начин спречили нежељени развој догађаја. Уз Божју помоћ и уз помоћ добрих људи (приватних лица, парохија наших из Цириха, СПЦ, и наших пријатеља са различитих страна који су нам помагали), смо успели да обезбедимо средства да купимо једну парцелу, коју већ обрађујемо. То полако почиње да бива манастирска економија, која је и довољно удаљена од манастира да развој неке економске делатности не ремети наш поредак и живот овде, али опет и довољно близу да може да функционише несметано. Да ли манастир, осим те продаје земље око њега, трпи још неке притиске од стране Албанаца који вас окружују? Највећи проблем je илегална сеча шума, које припадају манастиру и уз помоћ полиције покушавамо да ту илегалну сечу шума спречимо и имамо успеха. Премда је, када се говори о тој врсти успеха, то релативно, зато што је сва територија Косова и Метохије унакажена што се тога тиче. Не знам и да ли уопште има шума које нису потпуно искорењене. Овде имамо још увек доста површина покривених шумом, али то је константна борба са тим људима, који се баве том врстом илегалне делатности. Морам да кажем да смо захвални интервенцијама полиције из станице Ново Брдо. Кад споменусте Ново Брдо, да ли постоји сарадња са том општином? Сарадња са општном Ново Брдо је добра. Имамо подршку у свим нашим подухватима. Где они могу, излазе у сусрет, посебно од када је нови градоначелник Србин, ситуација се значајно променила, па смо доста ових пројеката реализовали захваљујући томе. Асфалтиран је пут, захваљујући помоћи Министарства за локалну самоуправу и уз посредовање општине, гостопримница је направљена и различите друге пројекте смо реализовали захваљујући подршци од стране општине. Рекли сте, оче, да народ из околних места долази у манастир. Како тај народ, ти људи живе? Да ли се они суочавају са тешкоћама, пошто све више људи одлази, и који су по вама њихови највећи проблеми? Различити су примери, има људи који су добро ситуирани, има оних који нису, има неких људи који обрађују имање и од тога живе, има који су запошљени у јавном сектору, државним институцијама, али, чини ми се, да је основни, посебан, проблем неизвесност. Ситуација у којој се налазимо, људи стрепе у вези са тим какав ће оквир нашег живота да буде у будућности, јер треба да постоје одређена правила, озбиљна, по којима ће се сви владати, да би човек могао несметано да се бави својом будућношћу. И зато ја уважавам, чак кажем да се дивим тим људима, који, без обзира на безизлазну ситуацију,одлучују да остану на Косову и Метохији, труде се да развију неки посао и неку привредну делатност и то је свакако за сваку похвалу. Ја сматрам да је сваки дан проведен на Косову и Метохији са том вером благословен и верујем да ће Господ Бог то да награди. Нас је мало остало, нажалост, али имам у дубини душе веру да ће то мало Срба, уз Божју помоћ, моћи да се добро организује и да се окупимо пре свега, око Живога Бога, око свете литургије, око Цркве, око тога што је једина права истина да би нам то дало снагe да и у овим врло специфичним условима останемо и опстанемо као семе и квасац за неке Србе из генерација које тек долазе и које ће, можда, одлучити да се врате на своја предањска огњишта. Сличан сам животни пут и ја имао, зато што су и моји преци у сеобама отишли у Банат. И када сам први пут дошао у Метохију `92. године осетио сам како припадам томе крајолику, амбијенту и надам се да ће и тај крајолик,а и лепота наших светиња, и уопште значај Косова и Метохије које оно има за наш народ допринети томе да се многи људи врате овде, можда не у овој генерацији, али у некој будућој. Али да би се вратили треба да имају где да се врате. Зато је врло битно да ми овде останемо и опстанемо. Која би ваша порука била Србима који живе на Косову и Метохији, али и Србима који живе у другим деловима Србије када је Косово и Метохија у питању? Косово се спомиње у Горском вијенцу нешто мање пута него Бог. То баш Иво Андрић говори о томе говорећи о Горском вјенцу, као нечем најузвишенијем, најзначајнијем што је написано на нашем језику. Па савремени песник говори да је Косово најскупља српска реч..., и тако, то је одјек уметности, поезије, књижевности, тог значаја, које Косово и Метохија имају. Огромна је сила, коју Косово и Метохија имају, и заиста се осећа да је то наша света и заветна земља.То је нешто што је много пута речено и нећу ништа ново да кажем, ал треба то сваког дана да понављамо у себи, да је Косово стални подсетник оне јеванђељске истине да је земаљско пролазно, а да смо ми кроз наше претке опредељени за Царство Небеско.То је оно чему стремимо, па и ако ово што нам се дешава данас није баш сјајно ми видимо више. И у овим хаотичним и мрачним дешавањима видимо неки смисао,који сија изнад свега и видимо коначну победу Бога Логоса, који ће доћи да суди и живима и мртвима, како је представљено на овој икони на западном зиду наше капеле, Господ Христос коме се надамо. И Косово и Метохија имају ту унутрашњу динамику која каже да није ништа готово.Ово је поприште духовно на коме се боримо за Царство Небеско. Мислим да би Срби, и уопште сви људи добре воље, који живе на овим просторима, требало да живе са добром вером, пре свега они који су вековима успели у најтежим околностима да сачувају своју веру, а сада, у овим страдањима садашњим, да је не продају јефтино. Треба да се води рачуна о дедовини, о томе што је баштина. Грех је и срамота да се продаје баштина. Многи наши људи су то урадили, али ја то видим као грех. Наравно, Бог прашта и грехе, али треба да смо свесни тога да је земља коју су преци наши стекли знојем и крвљу својом и очували је под српским именом, ако је неко неодговорно прода,отуђи, да то није у складу са оним што је библијско предање, једно црквено предање и то треба Срби на Косову и Метохији да имају на уму. Ја, у дубини душе, гајим неку наду да ће неко олакшање, растерећење, убрзо доћи. Можда та моја нада није реална, али ја заиста тако осећам, без обзира на све притиске, осећам напредак макар у цркви која се и обнавља, остаје, опстаје.Све више је људи на службама у црквама и манастирима, што свакако охрабрује. А свим људима, који нису били на Косову и Метохији, треба рећи ,,Дођи и види!“.Редак је онај ко није осетио нешто ново, дубоко, када је дошао у Дечане, у Пећку Патријаршију, а ево и овде у манастиру Драганац, за који многи нису чули, многи људи кажу да им се живот променио када су почели да долазе у овај манастир. И за крај оче, пошто идемо у сусрет Васкрсу, да ли да се надамо да ће и наш народ да васкрсне, и да се пробуди и да ће све оно што сте рекли да васкрсне са вером? Сигурно. ,, Праведник ће од вере живети“. Вера је основ, неки предуслов за живот. Без вере не постоји живот, љубави нема без вере.Човек мора у једном тренутку да се преда без икаквог рачуна и потврде унапред да ће нешто да буде како он очекује, него мора да верује да би заиста почео да живи. И независно и од Цркве, него уопште у животу. Вера је неопходна, а посебно овде на Косову и Метохији, вера је толико присутна у нашим животима, посебно код људи који су потомци оних који су овде опстали у тешким временима. А опстали су захваљујући само вери да је ипак добро и сада без обзира на све, а сутра ће бити боље. Захваљујући тој вери, која је у основни израз нашег јеванђељског очекивања, коначне победе добра да се надамо и ми да ће сутра увек бити боље него данас. Оливера Радић 14 / 04 / 2017
×
×
  • Креирај ново...