Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свештеници'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прота Милош Весин и свештеник Игор Батес одржаће предавање на тему Млади у цркви, у четвртак 30. маја 2024, од 19 часова, у великој сали Пољопривредног факултета (Земун, Немањина 6). Извор: Радио Слово љубве
  2. Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра д‌јела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=468
  3. Понекад се од људи може чути да има свештеника који су веома строги на исповести, па је боље да не идете код њих. Или се парохијани плаше да иду на исповест јер је свештеник престрог. Ситуације су, наравно, у животу сасвим другачије. Свештеник је такође човек, он може имати своје индивидуалне карактерне црте, и на крају, своје проблеме који мењају његово расположење. Сви смо ми само људи. Али, ситуација, у којој се човек плаши да оде код свештеника, неретко може бити ђавољи изговор, невољност да се свештенику на исповести отвори потпуно, до краја. Међутим, у редоследу молитава пре исповести, наилазимо на следеће речи: „Ето, чедо, Христос стоји овде невидљиво, примајући исповест твоју; не стиди се и не бој се, и не скривај ништа од мене, него, не зазирући, откриј све што си учинио – и добићеш опроштај од Господа нашег Исуса Христа. Ево иконе Његове пред нама, а ја сам само сведок да сведочим пред Њим све што ми кажеш; Ако нешто сакријеш од мене, пашћеш у двоструки грех. Зато буди опрезан — јер си дошао у болницу — да не одеш неизлечен.” Овде, наравно, постоји још један негативан тренд, који се сасвим јасно види код одређеног броја парохијана. Исповест се не доживљава као самостална Тајна, већ као додатак Тајни Евхаристије. То јест, да бих се причестио, прво треба да се исповедим. И тако пролазим кроз ову "формалност" да би ми свештеник дозволио да се причестим. И човек често на исповести именује неке уобичајене грехе или изговори неку формулу коју је негде чуо, па чак и измислио. Затим би погнуо главу и то би било то. Али, где је осећај покајања? Где је свест о почињеним гресима и покајање за њих? Где је изношење, у светлост Божију, таме која се уселила у наше срце? Овде се то не дешава. Тама остаје унутра. Греси остају унутра. А споља је нека врста вербалног бирократског протокола, који свештеник мора да потврди и да дозволи човеку да се причести. Наравно, ово је погрешан пут. И погрешан однос према исповести. А исправан однос према њој је спознаја да је то самостална Света Тајна. И човек мора имати потребу за њом, баш као што има потребу за Светом Тајном Причешћа. А када то није случај, онда свештеник мора, сликовито речено, да „засуче рукаве“ и објасни човеку шта је исповест, изазове га на покајање, да би се некако душа пробудила, оживела и да би човек увидео своје грехе и изнео их на светлост Божију. И тако човек отвора своје рањено, окрвављено и грешно срце ка Господу Богу. Јер свештеник разуме: онај ко се формално покаје чини троструки грех. Прво: његови лични греси остају неизлечени. Друго: прима још један тешки грех, јер када дође на Тајну покајања, нема покајања. Он, уместо да открива своје грехе, крије их. Треће: човек долази на причешће Тела и Крви Христове неочишћен од греха и неспреман, што значи да му се причешће може од Бога уписати као осуда. Свештеник све ово разуме, и зато је он, као духовни „медицински радник“, помоћник главног исцелитеља - Бога, принуђен да очисти рану, као знак љубави и милосрђа. Свештеник није строг, већ, напротив, слуга Божији који те бескрајно воли, који заиста жели да се исцелиш и очистиш од греха, да будеш духовно здрав, да ти се душа спасе. Ово је главни циљ и главна победа и вас и свештеника. То је оно, чега увек треба да се сетите када идете на исповест. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru
  4. Свештеници епархије аљаске која је саставни део Православне Цркве у Америци траже смену Владике Николаја Сорајића, на основу тврдњи да управљао епархијом утерујући страх у клирике. "Клирици епархије аљаске и већи део пастве тврде да више не могу и неће да им Владика Николај буде надређени епископ", преноси отац Михаило Олекса, прота при цркви светог Алексеја у Енкориџу. Он тврди да је до тога дошло због година малтретирања клирика и верника епархије. Наводећи као пример, отац Михаило каже да Владика Николај не дозвољава крштење ако особа која се крсти не носи православно хришћанско име ! Такође додаје да Владика са подсмехом и презиром говори о домородачкој аљаској култури, церемонијама и црквеним грађевинама. Заменик Владике је забранио свештенству да пред њим говоре на аљаском домородачком језику. Свештеници епархије свакодневно стрепе од неког новог покушаја малтретирања од стране Владике. Владика служи на Аљасци већ 21 годину. Он је један од 9 канонских епископа у Северној Америци. Владика је изјавио да је изненађен оптужбама против њега и да је сазвао састанак како би се проблеми решили. " Очигледно је да постоје људи који имају проблема са оним што радим" изјавио је Владика за локалне новине. Такође тврди да никада није забранио верницима да говоре на свом матерњем језику. "Чак сам послао окружну посланицу у којој позивам вернике да се служе својим матерњим језиком." Свети Синод Православне Цркве у Америци још није узео у разматрање проблем око Владике Николаја. Синод је примио пуно мејлова од клирика епархије аљаске. Постоје индикације да су у питању озбиљни проблеми које треба што пре решити, писало је на сајту Синода. Такође, Првојерарх ПЦА Митрополит Тихон је у контакту са Владиком и Синодом поводом решавања овог проблема. Владика је изјавио да се неће добровољно повући са епископске катедре. "Од кад сам дошао у Аљаску, покушавам да решим проблеме ове епархије" наводи Владика. "Незнам зашто ме тако клевећу"
  5. Патријарх Порфирије: Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 31. маја 2021. године, у Недељу Самарјанке, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, захумско-херцеговачки Димитрије, мохачки и изабрани ваљевски Исихије, моравички Антоније, ремезијански Стефан, као и изабрани марчански Сава (Бундало) и изабрани хвостански Јустин (Јеремић). Литургијску омилију на прочитано јеванђелско зачало произнео је Епископ крушевачки Давид: „Жена Самарјанка као да говори у име целога света, свих људи из свих времена који имају исту потребу – да пију и да једу. Јер без једнога или другога није могућ опстанак. Самарјанка представља све нас до тренутка док не схватимо да вода и хлеб насушни нису довољни, до тренутка разговора са Оним који јесте Насушни хлеб, Насушна храна, Небески хлеб, Небеска храна, Небеско пиће. До тога долазимо покајањем, до тога долази након вапаја да престане замор за стицањем најосновнијих добара. Тек тада ствари постају другачије и све се мења откривајући нам се тајна Живе воде. Тек у молби Самарјанке да пије од те воде ми видимо да се све поново мења и добија небоземни смисао, све се преображава и човек почиње да постоји на други начин. Али не само једним делом свога бића, рецимо само умом или срцем, већ целим бићем које такође целокупно чезне за преображајем. Уз ту чежњу покајну за оним који је Вода жива која тече у Живот вечни и који је Небески хлеб човек почиње да тражи Другог, да тражи силе Божје, да тражи енергије Божје, али не мимо Христа него у Христу. Тада се пред нама Хлеб живота појављује као једини кадар да напоји и нахрани сваког човека, све људе и да одржи целокупну ствар у постојању, у стању изобиља“. После свете Литургије Патријарх српски г. Порфирије се обратио верном народу поучавајући о смислу и значају Светог Архијерејског Сабора: „Епископи, свештеници и монаси, Сабор, сигурно ће радити оно што је њихово послушање, а то је да служе јединству Цркве, да служе спасењу народа и сваког човека, да служе Тајну Христову. Ми не служимо и не треба да служимо себи и спроводимо своје идеје, него смо на месту Христовом, да би Он у нама, са нама и заједно са свима вама, служио Своју тајну, а то је тајна Цркве, тајна љубави и тајна спасења. Хвала вам за молитве упућене Господу Исусу Христу да Сабор протекне у духу Јеванђеља, у духу љубави, у духу међусобног разумевања и да избегне све сциле и харибде“. Патријарх српски г. Порфирије је упутио позив свима да узму учешћа у Спасовданској литији и молитви пред храмом Светог Саве на Врачару 10. јуна 2021. године у 19 часова. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари: – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани. – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице. – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима. – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима. – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију. – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи? Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Одговор на чланак „Вјерници и грешници“ бившег директора Управе Полиције Црне Горе, г. Веселина Вељовића. Да је Земља округла, први је математички доказао александријски библиотекар Ератостен Киринијески, а успут је прорачнао њен обим, раздаљину од Сунца као и нагиб осе Земљине ротације у II вијеку пре Христа. То је било прихватљиво гледиште мање-више сваком образованијем човјеку, морепловцима, астрономима и картографима касне Антике, као и током цијелог Средњег Вијека независно од вјерских убјеђења. У пракси није постојала примјена. Јелена Балшић у Горичком зборнику, у преписци са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем наводи као ноторну чињеницу да је Земља округла. Ризница Манастира Савина код Херцег Новог чува запис непознатог калуђера из XVII вијека који помрачење Сунца и Мјесеца објашњава хелиоцентричном теоријом. У то вријеме је Галилејево дјело било на индексу забрањених књига. Од античких времена, па све до краја XVIII вијека, било је мислилаца са различитим погледима на свијет који су заступали геоцентрични и равноземљашки модел космоса. Неки од њих су: Теодор Атеос – атеиста, Птоломеј – грчки многобожац, Тихо де Брахе – астролог, па чак и знаменити астроном Касини по којем је сонда упућена на Сатурн добила име. Геоцентризам се предавао на Харварду и Јејлу до дубоко у XVIII век, управо зато што није било чврстих и необоривих доказа који би дали предност једној теорији у односу на другу. С друге стране, утемељивач нововјековног хелиоцентризма је био свештеник и старешина катедрале у Фрауенбургу, Никола Коперник – дубоко побожан човјек. Своје животно дјело „О кретањима небеских тијела“ издато 1453. г. је посветио папи Пију III, а његов пријатељ, чувени пољски бискуп, Тидеман Гизе (1480 – 1550) га је директно подстицао на рад у том правцу. Прије Коперника, нови поглед на структуру васионе су заступали и други истакнути учитељи Римске Цркве претходних генерација као што је био познати немачки кардинал Никола де Куза (1401 – 1464) и чувени доктор Универзитета и бискуп Лизијеа у Француској – Николо Орезмо (1320 – 1382). Јоханес Кеплер (1571 – 1630), Галилејев пријатељ и савременик, који је утемељио законе кретања небеских тијела је био теолог и такође дубоко побожан човјек. Кроз законе које је формулисао је тражио тачно вријеме појаве Витлејемске звијезде – за коју је предпостављао де је везана за феномен планетарне конјукције. Исаак Њутн се споредно бавио физиком, математиком и астрономијом, основно занимање му је било доктор теологије – и то се бавио мистицизмом. Шта рећи о искрено побожним душама међу астрономима као Хершелу или Лапласу, математичару Паскалу или Дарвиновом претходнику биологу Ламарку? Кристофер Колумбо заснива своје путовање за Индију 1492.г. управо на претпоставци округле Земље, а путовање је финансирала изразито католичка Краљевина Шпанија – колијевка инквизиције. Чарлс Дарвин, који је у младости студирао теологију каже за себе да „му се допадала мисао да постане сеоски поп“. Ожењен побожном женом, и активни члан локалне парохије, из његових обимне аутобиографске грађе се види да га је вјера у Бога Створитеља и Законодавца твари, питања истинитости Јеванђеља, као и питања вјечног живота заокупљала кроз читав живот. Колебао се између вјере и сумње, а његова теорија му је давала повода и за једно и за друго. Велику духовну кризу је доживио кроз смрт деветогодишње кћери. Кроз различите фазе свога духовног колебања себе је описивао као хришћанина, теисту или агностика- Никада за себе није рекао да је атеиста. Дарвинова теорија се разликује од идеологије дарвинизма. Галилео Галилеј се хвали да је добио аплаузе од црквених великодостојника за своје нове теорије. Међутим, због свог непромишљеног исмијавања папе Урбана VII кроз своју књигу „Разговори о два система свијета“ издате 1634. г. као и због ривалитета са другим научником – језуитом Шајнером, око тога ко је од њих двојице први открио Сунчеве пјеге дошло је до неславне епизоде у историји између науке и Римокатоличке Цркве. Ово је био више сукоб римског права и еманципованог активисте из виших друштвених слојева, у контексту династичких сукоба реформације и контра-реформације него сукоб Светог Писма и науке. Ова епизода, у дугом трајању религије и науке остаје непресушни извор инспирације богоборцима свих меридијана. Сама чињеница што оваквих епизода има свега неколико, с обзиром на обимност ове теме кроз историју говори о томе колико су овакви напади неутемељени. Ни један Васељенски или Помјесни Сабор Православне Цркве не осуђује астрономију нити природословље као такво. У вријеме превирања о којима је реч, од 1638.г. до 1672. г. одржано је 7 великих сабора Православне Цркве: у Кијеву, Јашију, Јерусалиму и Цариграду. Нигдје није расправљано о геоцентризму или хелиоцентризму нити су природне науке проглашаване јеретичким. Учитељи Цркве су од времена Св. Василије Великог и Св. Јована Златоустог преко Светог Саве, Св. Владике Николаја Жичког, блаженопочившег Патријарха Павла, па све до нашег новопрестављеног Митрополита Амфилохија радо користили научна сазнања свога доба у проповједима и за њих се интересовали јер је Православна Црква увијек гледала на проучавање природе благонаклоно, као на проучавање тајни и премудрости Творца. И није то само у теорији. Писменост, умјетност, владавина права, практичне иновације као воденични точак, сунчани сат или календар су само неки од иновација и цивилизацијских достигнућа које су Свети Сава и његови настављачи донијели са ходочашћа по Истоку у наше крајеве. То су чињенице, а не пропаганда. Насупрот томе, у свом чланку „Вјерници и грешници“ бивши Директор полиције се бави приземном атеистичком пропагандом. Читајући његов став, доживио сам, што каже данашња омладина – „трансфер блама“. Срамота ме је што високи државни службеник и предавач у високошколској установи није одмакао даље од брошура комесара КПЈ од средине прошлог вијека у обрушавању на религију – могао је мало зачинити радовима савременијих атеиста – Докинса, Хиченса или других. Још је нетачно израчунао колико је Галилејева књига била на црној листи Ватикана: до 1833. г, значи 199 година, а не 360 година. Такође ми је криво што се у покушају обрушавања на Српску Православну Цркву обрушио на Римокатоличку Цркву која му ништа скривила није. При том је комплексан и слојевит однос религије и развоја науке свео на црно-бијелу карикатуру из споменутих брошура комесара КПЈ, да би тако, изгледа, оправдао недостатак академске агилности и створио сламнатог човјека насупрот свом слабо утемељеном ставу. Опет је нека неподобна мањина постала жртва његове насилне личности и недостатка промишљања, од страдалих житеља Буковице преко прогона Литија и тробојки до омаловажавања Римокатоличке Цркве – у овом случају, хвала Богу, само на нивоу идеја. Надам се да ће тако и остати. Од оваквог чланка нико неће бити нерасвјетљено убијен, пребијен, бесправно затваран, кажњаван за објаве на фејсбуку, заустављан, претресан, позиван да се јави „у одмах“ на информативни разговор, ускраћиван за привремени боравак и држан на граници 7 дана, хапшен због молитве и кађења, протјериван, клеветан, тучен пендрецима, псован и засипан сузавцем, шпијуниран, лажно оптуживан, ничија богомоља неће бити гађана нити разбијана, никоме недужноме неће бити превртана кућа под изговором тражења оружја и антидржавних завјера и вербални деликт више неће бити сметња за улазак у Црну Гору. Осим горњег приказа односа науке и религије који се у нашем јавном дискурусу често упрошћава кроз атеистичку пропаганду не бих се даље бавио размишљањима бившег Директора полиције о Богу, свијету и људима, него бих само желио указати на један психолошки феномен. Човјекова подсвијест не може остати непримијећена и увек нађе начина да проговори. Читајући његов став о инквизицији, заведеној руљи и религијским заблудама, не могу се отети утиску да се ради о ономе што психолози зову пројекција или чак пројективна идентификација. Aко човјек од своје свијести „одцијепи“ дио себе или неки доживљај, он ће та иста стања примјећивати, па и „изазивати“ код других, а да их сам није свјестан. Довољно је замијенити неколико ријечи у његовом тексту и видјећемо да аутор уствари на цио народ Црне Горе гледа као на примитивну масу која му је подређена, да себе види као неправедно свргнутог жреца религије пост-комунистичке „етатолатрије“ од које се та „руља“ издајнички одмјетнула, те да му је, у ствари, позиција инквизитора интимно блиска. Инквизитор, чувар идеје Приватне Државе, бескомпромисни борац против религијских заблуда је позиција у којој је до јуче видио себе. Концепти слободе мисли, савјести и вјероисповјести, државе као сервиса грађанима, ограничене власти и грађана као носиоца и извора суверенитета су потпуно туђи оваквом интелектуалном склопу. Када би Ричард Докинс, чувени еволутивни биолог, а уједно највећи пропагатор атеизма XXI века (упркос свом радикализму, Докинс је човек углађене енглеске спољашњости) видио како острашћени бивши Директор управе полиције Црне Горе брани дарвинизам рјечима: „научно доказана и једино прихватљива теорија“, жаром и рјечником корифеја контра- реформације, мислим да му не би било добро. Сви Докинсови противници из редова јерархије Англиканске или Римокатоличке цркве широм Комонвелта, поред дискретног подсмјеха не би морали да износе ни један аргумент више. Јавност би била потпуно убијеђена у штетност атеизма и дарвинизма. То је уједно и најсмисленије објашњење бившем Директору полиције зашто су „представници Европске комисије и других међународних адреса“…“све што се дешавало храбро оћутали“. Јер управо је појава атеистичког инквизитора и бранитеља неодбрањивог моралног релативизма попут Веселина Вељовића главни аргумент о штетности дарвинизма и атеизма уопште када се ради о питањима моралних вриједности и етике у друштву, а сходно томе, и подршке таквој политици. Врло је тешко објаснити либерално јавном мнењу западних земаља подршку режимима који се користе оваквим методама. Државним терором и силом санкционисати говор и изражавање увјерења, оправдавати сваки, па и најнеморалнији поступак вољом за моћ, а нечовјечне и неморалне поступке „узвишеним“ циљем „одбране државе“ и све то још у сфери религијског – на либералном Западу се доживљава у потпуности негативно и евоцира торкемадовски, инквизиторски архетип гнусан и најватренијим атеистима. Ђакон Константин Дојић Саборни Храм Св. Василија Острошког, Никшић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Патријарх Данило је рекао да је сагињање кољена, као литургијски гест, Црква научила од светог апостола Петра. Поглавар Румунске православне цркве, патријарх Данило, објаснио је зашто свештеници клече пред светим Престолом у олтару, преноси званична веб страница Румунске цркве. По ријечима Патријарха, Црква је овај литургијски гест научила од светог апостола Петра, који је након чудесног улова рибе пао на кољена и рекао окрећући се Христу: „Изађи од мене, Господе, јер сам човек грешан“ (Лука 5: 8). „Ето због тога данас, када служитељи Цркве улазе у свети олтар, клањају се до земље пред Престолом, који представља гроб и престо Христове славе, и говоре: Боже, очисти ме грешнога“. „О овоме смо сазнали од апостола Петра, јер пред Божијом свјетлошћу човјек треба да исповиједи своје гријехе и затражи њихово очишћење и опроштај. Према мишљењу патријарха Данила, чудесни улов рибе био је „најважнија лекција из еклисиологије“, јер је „у служењу Цркви Христовој прије свега важна Божја благодат и помоћ, а затим и људска вјештина“, јер „благодат се даје смиренима, послушнима и вриједнима“. Нагласио је да је „Спаситељ Исус Христос учинио чудо великог улова рибе не ради ученика, који су били лењиви рибари, већ је чудо улова великог мноштва рибе учињено за рибаре који су се трудили цијеле ноћи, који су били толико исцрпљени, да је чудесна благодат дошла у оном тренутку, када је снага људска дошла до свог краја “. Али, према румунском патријарху, поред марљивости, да би се добила благодат, потребно је и смирење: „Они, који се усрдно труде и постају смирени, осјећају да им је потребна Божја помоћ и ишту је у молитви, добијају благодат да чине чуда“. „Дакле, чудо које је учинио Спаситељ Исус, показује нам да нам је потребно много труда, смирења и послушности. Христос даје своју благодат послушнима, смјернима и вриједнима, зато би нас чудо од великог улова рибе требало побудити на смирење, на послушност Богу, на велику молитву и рад “, рекао је патријарх Данило. Објаснио је да у животу постоје тренуци када „вриједно радимо, али не успијевамо да остваримо оно што смо зацртали“. Тада, према његовим ријечима, „ово је знак да морамо чекати с надом, јер Бог наше захтјеве не испуњава увијек када и како желимо, већ их понекад испуњава касније, неочекивано и на начин који ми нисмо предвидјели (…) како би наградио нашу вјеру, смјерност и наду “. Извор: https://spzh.news/ru/news/74813-patriarkh-rumynii-obyasnil-pochemu-svyashhenniki-preklonyajut-koleni-v-altare
  9. Због литије организоване јуче у част заштитника Бара – Светог Јована Владимира, свештеници Митрополије црногорско приморске јутрос су у Центру безбједности дали изјаве а тужилац је саопштио да нема основа за кривичну пријаву. Изјаве су у Центру безбједности у Бару дали: протојереј ставрофор Слободан Зековић, протојереј Јован Пламенац, протојереј Љубомир Јовановић, јереји Младен Томовић, Никола Радовић, Александар Орландић и Марјан Петковски, док је протојереј Синиша Смиљић изјаву дао у Улцињу. Уз свештенике у Бару су све вријеме били правни заступник Митрополије црногорско-приморске др Владимир Лепосавић и адвокат Бошко Чармак. Свештеницима је синоћ наложено да се рано јутрос јаве у Центар безбједности и дају изјаве због литије која је одржана улицама града под Румијом након вечерње службе и молебна Пресветој Богородици у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Иначе литија се традиционално организује сваке године у част овог Божијег угодника који је небески заштитник Бара. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, синоћ је казао да се Свети Јован Владимир ове године скромније прославља, али да је “Свети Јован Владимир услишио молбу и жељу народа свога и благословио да овај молитвени ход у славу Божију и част његову опет прође његовим градом и да се његов благослов на свима нама утврди”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Протојереј-ставрофор проф. др Милош Весин, парох ленсиншки и јужночикашки, осврнуо се у бесједи, коју је произнио пред својим парохијанима, током Литургије, служене у недјељу Самарјанке, 17. маја, на сраман и противзаконит чин хапшења и утамничења Епископа будимљанско-никшићког и његових свештеника. Он је навео да Световасилијевском литијом у Никшићу вјерни народ исказује велику љубав и поштовање према једном од оних христоносних великана рода нашег, који је свој подвиг и мисију међу људима видио у што доследнијем прилажењу Христу – једином Извору питке воде која гаси жеђ за истином. Свети Василије је оним што је чинио приводио ка том извору повјерену му паству, молећи се за њих, молећи се са њима, дајући примјер свима и онима који ће доћи после њега. „Како су онда могли другачије да поступе у ове наше дане, тог истог дана његовог празника, Митрополит Амфилохије и Владика Јоаникије него да и они пођу ка Извору те питке воде и да поведу народ са собом? Шта су учинили Митрополит Амфилохије са својим свештеницима у Острогу и Владика Јоаникије са својим свештеницима у Никшићу него да су прилазили Христу, том Извору напајајући и себе и оне око себе истином, миром и љубављу“, рекао је свештеник Весин. Он је указао да литије у Никшићу није могло да не буде, јер њу, како је нагласио, није повео Владика Јоаникије, „који се показао као исповједник вјере, спреман и на мучеништво“, него је повео Свети Василије Острошки. „Владика Јоаникије је имао двије могућности: да се заклони иза или испод тренутних околности или да, вођен вјером, али и пастирском бригом и љубављу, крене и превазиђе околности. Владика Јоаникије имао је смјелости, која је била храњена вјером, љубављу и одговорношћу, да буде изнад околности“. „Како и чиме, питамо се. Ничим другим до радошћу. Животно је знао, својим молитвеним искуством и својим подвигом је знао Владика Јоаникије онај стих из Цветног триода који каже: Обећао си Господе да ћеш вјерујућима подарити радост воде са извора непресушног. Та радост, Христова радост, која се излива на све оне који желе за Христом да иду и Христом да живе, као што је у миру сабрала све оне хиљаде Никшићана, који су се окупили да празнују празник Преполовљења и празник Светог Василија Острошког, они су се, послије Световасилијевске литије, у радости и миру разишли својим кућама“, додао је протојереј-ставрофор Милош Весин. У својој надахнутој омилији отац Милош је за оно што се, потом, дешавало у ноћи хапшења и утамничења Преосвећеног Епископа Јоаникија и никшићких свештеника, сликовито казао да је то талог, који се усталасао на дну бунара. „Ти бунари, осим што у себи немају питку воду, покушавају многима да забране да крену ка изворима воде питке, а тих извора питкости, Богу хвала, Светом Петру Цетињском, Светом Василију Острошком, Арсенију Ждребаоничком, Стефану Пиперском, Симеону Дајбабском, извора воде живе по васцијелој Црној Гори има све више. И када се усталасала устајалост са дна бунара тада се дешава само једно, тада проговара сила као израз немоћи. Владику Јоаникија, заједно са његовим свештеницима, те празничне вечери, боље речено ноћи, приведоше и затворише. Три дана и три ноћи је Владика Јоаникије са својим свештеницима провео у притвору“, бесједио је протојереј-ставрофор др Милош Весин. Истакао је да смо се сви, вјероватно, питали како је Владици и свештеницима било све то вријеме у притвору. Отац Милош је додао да он у њихово име не може, нити смије да говори, али, ипак, „вјера коју дијелимо и Васкршња радост коју носимо у себи даје му право“ да изнесе своје мишљење. „Владици и његовим свештеницима је, вјероватно, у први мах, било чудо, јер су послије свјетлости олтара, послије свјетлости Причешћа, послије свјетлости литије, послије свјетлости коју су зрачила сва она лица у литији, оних поносних и честитих људи из дичне Црне Горе, посебно омладине православне и дјечице која је била око Владике, све то одједном, та светлост је била замијењена сивилом бетона и хладноћом. Тај малени простор у ком је био Владика и остали, малени простори гдје су били заточени свештеници, нису били без свјетлости“. „Христос своје никада не оставља и колико год да су били мали, скучени, тамни, хладни ти простори они су у себи имали свјетлост – свјетлост Васкрслог Христа и тако је Христос узвратио својима за љубав и пожртвовање. Они нијесу хтјели да напусте свјетлост и свјетлост није напустила њих“, казао је о. Милош, поручујући: „Хвала од срца и душе Владици Јоаникију и његовим свештеницима што нас живим примјером поучише како се остаје Христов. Наше молитве за Владику Јоаникија, за Митрополита Амфилохија, али и за све свештенике, све монахе и монахиње, за сву нашу браћу и сестре, сву омладину и дјечицу широм Црне Горе, наше молитве за њих не престају, јер знамо да њихова искушења нијесу дошла свом крају. Они, који су данас, заиста, понос и дика не само Црне Горе, него васколиког српства и православља, они који крст носе и крстом се поносе, заслужују наше непрестане молитве. То представља примјер живе и дјелатне вјере, како се брани Христос данас. Рећи: Не дамо светиње значи, исто тако, рећи Не дамо светињу живота, светињу брака, светињу породице, светињу наше дјеце. Све је то укључено у том исповједном поклику: Не дамо светиње!“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и осам свештеника Саброног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, након 72 сата у притвору, биће пуштени на слободу након поноћи, саопштио је руководилац ОДТ-а Стево Шекарић. За сјутра у 10 часова је најављена прес конференција на којој ће детаљније бити образложена одлука. Подсјетимо, притвор од 72 сата одређен је свештеницима: о.Слободану Јокићу, о. Данилу Зиројевићу,о. Жељку Ројевићу, о. Остоји Кнежевићу, о. Мирку Вукотићу, о. Василију Брборићу, о. Драгана Крушићу и о. Николи Маројевићу задржавање до 72 сата одређено је послије литије која је 12. маја на дан Светог Василија Острошког одржана у Никшићу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Поводом медијских напада на јучерашњи ђурђевдански молитвении вход кроз Беране, Епархија будимљанско-никшићка синоћ се огласила саопштењем за јавност које преносимо у цјелости: У вези са данашњим молитвеним ходом наших свештеника кроз град Беране јасно је да су они само вршили своју редовну пастирску дужност уобичајену за велики вјерски празни Ђурђевдан када се традиционално организује литија кроз овај град. Овог пута свештеници, због важећих мјера услед новонастале епидемије, нијесу организовали литију са вјерницима и у потпуности су испоштовали важеће мјере. Уосталом, ово је био једини начин да нашим вјерницима, којима се неоправдано ускраћује право присуства службама у храму, свештеници честитају празник (и то са прописане дистанце), и према њима покажу своју бригу која је основна свештеничка дужност у свим приликама, а нарочито у вријеме свеопште узнемирености и кризе због вишенедељног дјеловања корона вируса. Служба за саопштења Епархије будимљанско-никшићке
  13. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Текст који следи представља интервју дат госпођи Јелени Тасић из београдског листа Danas, објављен 27. марта текуће године у истом листу, на петој страни, под насловом „Душу нам спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци…”. Садржај разговора је пренет верно, са неким изменама у редоследу питањâ и одговорâ. Овде га објављујемо у његовом првобитном облику. 1. Да ли можете да потврдите вести да је епископ ваљевски Милутин због изолованог вируса корона смештен у београдску болницу „Драгиша Мишовић” заједно са једним свештеником и ђаконом ове епархије у којој, наводно постоји вирусни проблем и са другим свештеницима у Ваљеву? Епископ Милутин је заиста један од многих заражених вирусом ковид-19, у тешком је здравственом стању и ја позивам све који у Бога верују да се моле за њега и за све угрожене опасним и опаким вирусом у нашој средини и широм света, без обзира на било чију веру или неверовање, народност или било какву другу припадност. О ваљевском свештенику и ђакону не знам ништа поближе, али мислим да су мање угрожени од свога владике. И њима желим што скорије оздрављење. Ако икад, онда смо данас сви призвани и позвани на свеопшту солидарност и зато са гнушањем пратим медијске вести и коментаре који једног истински Божјег човека и Божјег слугу, у тренуцима када се бори за живот, оптужују и клеветају, о чему је Епархија ваљевска управо издала своје саопштење за јавност. 2. Да ли Синод има податке каква је ситуација међу свештенством и монаштвом у другим епрхијама СПЦ? Синод не располаже прецизним подацима из разних епархија наше Цркве, али непрекидно, службеним актима и јавним саопштењима, апелује на све да ситуацију схвате крајње озбиљно и да се придржавају обавезујућих препорука лекарâ, јунакâ нашег доба, и одлука државних власти, како наших тако и других где живе наша Црква и наш народ, притом не правећи труле компромисе када је у питању богослужбени живот Цркве, а пре свега људско и уставно право свих грађана који то желе да се причешћују, при чему се, уколико смо сви одговорни и као верници и као грађани, може „и ово чинити и оно не изостављати”, по речима Христовим (Лк. 11, 42). 3. Да ли је појава болести код свештеника и владика аргумент за оне који у причешћу и богослужењима виде опасност? Ни у ком случају! Зараза се добија на разне начине, нарочито када се не поштују инструкције државе и медицинске струке, а то погађа и свештена лица. Од Причешћа се за две хиљаде година никад нико није заразио, па ни свештеници који су причешћивали губавце, туберкулозне и друге оболеле од тада неизлечивих заразних болести. Ако је проблем у богослужењу и причешћивању, како то да бивају заражени они који никад у цркву и не улазе, акамоли да се причешћују? Шта нам ти несрећни заблудели људи поручују? Да је опасност у Цркви, а не у кафићима, журкама, непоштовању неопходне самоизолације и другим чиниоцима? Духовно смо као народ спали на ниске гране, али нам душу спасавају лекари, болничарке, војници, полицајци, они који прискачу у помоћ усамљеним или беспомоћним старијим људима, па, штавише, и новинари који говоре истину и не шире дезинформације и панику. 4. Како коментаришете тврдње поједних кругова да је Синод реаговао на страх од причешћа само зато што је снимак на друштвеним мрежама из Новог Сада, где сте Ви надлежни епископ и да је тон синодског саопштења био, како неки оцењују, нетолерантан? Такве тврдње су апсолутно неистините и злонамрне. Уосталом, у Новом Саду у погледу служења Литургије није било ничега чега истовремено није било у било ком граду и селу у Србији. Тон пак синодског саопштења, по мени, не само да није био нетолерантан него је био сасвим умерен и одмерен. Нетолеранцију ваља потражити у оним медијским срединама које пласирају планиране и наручене кампање (као што је ова око Цркве у Новом Саду). Дубоко жалим људе који се у оваквим временима и искушењима баве тако недостојним работама. То су људи спаљене савести. 5. Како је у другим Православним Црквама, које нису искључиле вернике из богослужења, решено питање причешћа и да ли ће СПЦ применити њихова искуства? Ниједна Православна Црква на свету, као ни Римокатоличка Црква, није искључила вернике из богослужења (само је строго ограничен број присутних у храмовима, и то не свугде у свету, уз могућност праћења службе Божје преко радија и телевизије или путем интернета), а лишавање хришћана потребе причешћивања, у храму или дому, јесте опција која се у Цркви не разматра ни као теоретска могућност. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  15. Свештенство Митрополије црногорско-приморске одржало је данас Свету литургију код дрвеног средњовјековног града Свача, али на улазу на локалитет гдје се налази храм. Црногорска полиција није дозволила служење литургије код храма. Читав скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, а нарочито сам улаз на археолошки локалитет древног епископског града Свача, којем, по решењу Управе полиције, свештенству Митрополије — није дозвољен прступ. Намјесник барски Слободан Зековић поручио је током литургије да — „ми нијесмо овдје странци“. „Деценијама излазимо, долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем — да не заборавимо наше свете претке и освештане гробове који се овде налазе. Преносим благослов митрополита Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што раде археолошка истраживања“, казао је Зековић. Он је додао и да ће се, већ наредне године, вјерници окупити код храма, и упутио је поруку мира — „браћи Албанцима“: „Били смо добри пријатељи и то ћемо и остати“, закључио је Зековић. Извор: Спутник
  16. Свештенство Митрополије црногорско-приморске одржало је данас Свету литургију код дрвеног средњовјековног града Свача, али на улазу на локалитет гдје се налази храм. Црногорска полиција није дозволила служење литургије код храма. Читав скуп су обезбјеђивале јаке полицијске снаге, а нарочито сам улаз на археолошки локалитет древног епископског града Свача, којем, по решењу Управе полиције, свештенству Митрополије — није дозвољен прступ. Намјесник барски Слободан Зековић поручио је током литургије да — „ми нијесмо овдје странци“. „Деценијама излазимо, долазимо овдје, на темеље наше државности и духовности, не да барјачимо. Са једним циљем — да не заборавимо наше свете претке и освештане гробове који се овде налазе. Преносим благослов митрополита Амфилохија, који је требало да донесе руку Светог Јована Крститеља. Али, због тензија, то ће урадити наредне године. Предсједник Општине је рекао да је до децембра забрањен приступ локалитету, зато што раде археолошка истраживања“, казао је Зековић. Он је додао и да ће се, већ наредне године, вјерници окупити код храма, и упутио је поруку мира — „браћи Албанцима“: „Били смо добри пријатељи и то ћемо и остати“, закључио је Зековић. Извор: Спутник View full Странице
  17. Иако је протеклих месеци усвојила неколико закона усмерених против канонске Украјинске Православне Цркве, украјински Парламент, Врховна рада, није исказао подршку законском предлогу којим би се канонској Цркви забранила служба војних капелана. Између 14. и 16. маја 2019.г. било је шест неуспелих изјашњавања по нацрту закона бр. 10279 о регулисању капеланских служби у оружаним снагама Украјине и у другим војним формацијама, које је предложио бивши председник Порошенко, преноси Институт за верске слободе. Штавише, Порошенко није имао консултација са Све-украјинским саветом Цркава и религијских организација пре него што је поднео нацрт закона бр. 10279. Истовремено, пред Парламентом се налазе предлози закона бр. 10244 и бр. 10244-1 о војном свештенству, на којима се радило у протекле три године у координацији са разним верским заједницама и стручњацима, посебно са Саветом за пастирско старање при Министарству одбране. Информативно-образовно одељење Украјинске Цркве подсећа да је тенденција да се пружи приоритет расколничким групама и унијатима при постављању војних свештеника, супротно жељи самих војника, почела пре неколико година. Црква је у априлу 2017. обавештена да Генералштаб одбија да прихвати да у војсци раде канонски православни свештеници. Године 2018. сви команданти су добили званичну директиву да не упошљавају капелане УПЦ. У септембру прошле године је народни посланик и председник Пододбора за безбедност и одбрану И. М. Береза предложио забрану деловања канонске Украјинске Православне Цркве "на територији свих војних јединица, укључујући и пограничну службу, Националну гарду и службу безбедности". Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  18. Из пољске стиже вијест да су католички свештеници у Гдањску у оквиру службе, а на иницијативи Фондације "СМС са неба", која се СМС порукама бори против присуства магије у савременом друштву, спалили магијске предмете, укључујући афричку ритуалну маску, фигуру слона, као и књиге о Хари Потеру. Извор:https://spzh.news/ru/news/61224-v-gdanyske-katolicheskije-svyashhenniki-sozhgli-knigi-o-garri-pottere?fbclid=IwAR2RmaSES0wQUSy-e3D8MKLLT7MHeiUUoqT9D-tyPIDq-Rfz2Y_lMeD-7_A
  19. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је, на примјер, тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте недостатак духовности, а из тога произилази да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што јесте најбитније да у њима нема народа, рекао је у интервјуу за ИН4С протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки и сабрат Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу У Вашој књизи „Црквени живот у Црној Гори 18, 19 вијек“ студиозно сте приказали положај Цркве у народу, као и утицај који је Црква имала у свакодневном животу Црногораца. Да ли можете да нам опишете однос Црногораца тога времена према живом Светог Петру Цетињском, колико су га поштовали, односно да ли су га се и плашили? -Када сам кренуо у истраживање за мастер рад који се касније преточио у књигу нијесам био сигуран да ли ће бити довољно материјала за такав посао, али када сам ушао у ту ризницу старих богослужбених и других књига и архивских записа које сам нашао у Никшићу, Цетињу, то је онда било једно право испуњење и људско и свештеничко и научно. У књизи се налазе бројна значајна документа – посланице, записи са канонских визитација, уредбе, наредбе, законике из ова два вијека. Наш народ је увијек имао богобојажљив однос према светињи и према ономе што је свето. Тако је било и са Светим Петром, вољели су га али и уједно су га се бојали, а посебно су се бојали његове клетве када није могао да измири браћу, или да их исправи у њиховим рђавом дјелу. Један од најтежих казни је било затварање цркава. Свети Петар је знао да затвори цркве ако другачије није могао да исправи неправду или рђаву навику своје пастве било то на Његушима, или другим дјеловима Црне Горе. Тада свештеници нијесу могли да служе службе, да крштавају, да вјенчавају, да сахрањују… То је била да кажемо катастрофа за било ког становника тадашње Црне Горе, јер је за Црногорца било незамисливо да било који тренутак његовог живота није спојен са богослужењем, са молитвом, са благословом свештеника, а да не причамо о благослову самог митрополита Петра, кога су за живота сматрали свецем. Људи су носили робу када је неко био болестан да је се он дотакне да прочита молитву и благослови, тако да је постојао тај однос који је у себи имао неку врсту страха у том смислу, али је то више био страх од неприпадања Цркви, о томе да њихов живот неће имати благослов. У књизи такође описујете и канонизацију Светог Петра. За оне који још нијесу читали Вашу књигу, можете ли одговорити да питање из књиге: Да ли је Његош имао право да канонизује Светог Петра? -Један од највећих догађаја у том историјском периоду у Црној Гори је била канонизација Светог Петра. За мене је то дубоко црквени акт, а на који је Његош имао право као митрополит јер знамо да у традицији православне цркве, епископије, митрополије у овом случају имају право за локално проглашавање својих светитеља. Његош је био богословски образован са једне стране и то је нешто што је несумњиво, а са друге стране њему је та прича да је Свети Петар за живота био свет и да га је народ тако поштовао била довољна да из гроба ископа његове мошти и оно што се показало као и што се данас показује да су те мошти биле цјелокупне и то је један од великих знакова светости некога човјека. Такође су се дешавала чуда на његовом гробу и која се дешавају опет и данас и то је оно што је било за Његоша најзначајније. Неко каже да су ту били политички, династички разлози, али ја мислим да су то периферни или маргинарни разлози у које ја не вјерујем да је било, а ако их је и било, мислим да су потпуно небитни. Када гледамо и остале канонизације у том или у ранохришћанском периоду видимо да је Његош имао потпуно право да каконизује Светог Петра, а то и дан данас свједочи толики број људи који се поклањају његовим моштима. Митрофан Бан први дао благослов за Подгоричку скупштину Приближава се јубилеј од уједињења и ослобођења. Када се данас говори о 1918, незаобилазан фактор је и СПЦ. Колико је сама Црква имала утицаја на саму идеју уједињења? -У години смо уједињења и улога црква је врло битна у томе. Оно што је за мене као свештеника најбитније да је 13 свештеника и 3 монаха били делегати Подгоричке скупштине. Први је Митрофан Бан, као митрополит, дао благослов за одржавање Подгоричке скупштине и то је оно што је најбитније. Прве честитке су стигле управо од Митрофана, од владике захумско рашког Кирила, и од Гаврила Дожића, епископа пећкога. То је оно што је веома битно, јер је у том смислу црква имала и директну улогу. Предсједавајући Подгоричке скупштине је био свештеник Симовић са Цетиња као најстарији учесник. То је била пројава народне воље, већинског народа Црне Горе. Постојали су и неки који нијесу били за уједињење, што је чињеница, али они су били мањина, али Црква, свештенство, митрополит и владике који су тада гравитирали у Црној Гори су тај народни замах благословили и учествовали онолико колико је могло да се учествује и благословили и прихватили одлуке Подгоричке скупштине. Ако гледамо данашње европске и свјетске државе, видјећемо да је то иста прича око уједињења као што је Америка ујединила 52 државе, Њемачка је састављена од више држава, па Италија исто итд, па им нико не спори ту њихову жељу и потребу за тим зашто су се ујединили. Не можемо да заобиђемо и појаву расколничких цркви код нас на Балкану, поред НВО ЦПЦ покушава се активирати и Хрватска православна црква. Шта је, по Вашем мишљењу, пресудно да неко жели да буде био тих групација; да ли је то недостатак вјере, религијска несвјесност или нешто треће? -Оно што је пресудно да долази до псеудорелигијских организација као што је нпр. тзв. ЦПЦ у Црној Гори, јесте да су све то неозбиљни покрети који изражавају са собом један нецрквен дух, а оно што је најбитније у њима нема народа. Народ препознаје оно што јесте право и што јесте по Божијем благослову, своју цркву и своје свештенике и свога митрополита. Ове организације су, нажалост, данас присутне медијски, али у животу народа они не постоје. Тај проблем јављања тих парацрквених или псеудорелигијских организација јесте израз једне духовне кризе. Када су се дешавали духовни падови, онда су се и дешавале овакве организације, и не само код нас већ у историји Цркве, али када се народ освијести, продухови, онда су такве организације престајале да постоје, што се надамо да ће и овдје да се деси. Видимо да и послије Подгоричке скупштине и обновљања Пећке патријаршије да су сви свештеници на тадашњој територији Црне Горе наставили да егзистирају у обновљеној Цркви и уједињеној држави, тако да је то показатељ да ништа није укинуто и да ништа није престало да постоји, јер да је неко од свештенства или од тадашњих владика био против тога, онда би већ тада неке од ових организација постојале и тражиле самосталност, али тога није било. Најбољи показатељ тога да они свештеници који су били у Црној Гори прије 1918. они су били свештеници и касније у обновљеној Српској цркви. Цетињски митрополити су били те лучоноше и они који су највише тежили и тражили обновљење Пећке патријаршије. Такође, и краљ Никола је, кад је ослободио Пећ и Призрен, био један од првих иницијатора да се обнови Пећка патријаршија. Најбоље би било да нема антагонизма између Цркве и државе Често из власти кажу да свештена лица не треба да се „баве“ политиком. Који је Ваш лични став? -Мисли да ни држава не би требало да се бави Црквом, а да ни свештеници не би требали активно да се баве политиком, да се кандидујемо за предсједника или рецимо за чланове Владе и слично. Мени, лично, то као човјеку и свештенику није интересантно, али оно што јесте да имам свој политички став и позивајући се на Устав који ми даје право слободу изјашњавања и гласања. Ја сам изабрао да будем свештеник и на један други начин предводим народ. Када као свештеници искажемо своје ставове који се тичу социјалних, економских или моралних проблема, неком се чини да је то политика, али није то политика, то је живот Цркве. То је нешто што је јеванђелски етос који ми морамо да проповиједамо. Неком то може да се свиђа или не свиђа, али ја имам право на став као свештеник, баш као што политичари имају бригу за народ на један начин, тако ја имам право на други. Најбоља би била сарадња, узајамно поштовање када би могло да буде, али нажалост то данас није тако. Било би добро да нема антагонизама између државе и цркве. Мислим да би заједно могли више да урадимо на добробит нашег народа. Најбољи су примјер Митрофан Бан и краљ Никола. Краљ Никола је имао изузетну сарадњу са Митрофаном Баном и на основу тога донијели су доста заједничких закона које су се тицали и Цркве и државе. И Митрофан Бан је учествовао активно у доношењу тих закона и уредби. Даље на примјер Владика Иларион је био први предсједник Црвеног крста Црне Горе. Нажалост то данас није тако, али молимо се Богу да дође до тих заједничких именитеља, а то су истина, љубав, правда, слобода, мир. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  21. Бискуп Камински, из дистрикта Варшава-Прага, упутио је извињење у тренутку када поглавари пољске цркве раде на документу који ће бити објављен касније ове године о злостављању малолетника и начинима да се то спречи, преноси АП. "Желим да се извиним и учинићу све како бих омогућио онима који се осећају оштећеним да се безбедно врате црквеној заједници и поново у њу стекну поверење", рекао је Камински. Он је, на конференцији за новинаре, рекао да су случајеви злостављања покренути против 12 свештеника, али да се од два одустало.Три међу овим случајевима тичу се малолетника млађих од 15 година и тренутно их разматрају варшавски судови.Бискуп Камински је рекао и да је свештеницима умешаним у те случајеве забрањено да раде с малолетницима и да пролазе кроз психолошка тестирања, а тројица су суспендована. извор
  22. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Феномен такозване Црногорске православне цркве, односно псеудорелигијске заједнице која се појавила у Црној Гори 1993. године, има своје дубље мотиве у политичким тежњама за коренитим променама идентитета Црне Горе, њене историје, културе и националног бића. Иако је и у време појављивања, као и данас, ова НВО регистрована у полицијској станици на Цетињу, нема вернике већ само „чланове“, иде наруку акутелном режиму у његовом настојању да се обрачуна с једном пописном, натполовичном већином у држави коју чине верници Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске. А да је ова „црква“ настала вољом власти сада то нико више не спори у Црној Гори. Човек који је аминовао све потезе НВО „Црногорске православне цркве“, лидер владајуће Демократске партије социјалиста, вишедеценијски премијер и сада по други пут председник Црне Горе, Мило Ђукановић је једном подгоричком порталу изјавио да Србија „води рат против независности црногорске државе“ и да то „није од јуче, јер Црна Гора плаћа цену од трагичог краја Првог светског рата, када јој је Србија анектирала територију и када је укинута црногорска православна црква“ . На Лучиндан 31. октобра 1993. године, припадници тадашњег Либералног савеза и још неких мањих сепаратистичких, прозападних партија, као што су Социјалдемократска партија и Црногорски федералистички покрет, на Цетињу су “ основали“ тзв. Црногорску православну цркву, на чије су чело поставили рашчињеног свештеника Православне цркве у Америци Антонија Абрамовића. Абрамовића је, како се касније испоставило, заговорницима аутокефалне “ црногорске “ цркве, подметнула државна безбедност, која је о некадшњем монаху СПЦ-а (био је игуман Високих Дечана током Другоог светског рата, потом и игуман манастира Савина код Херцег Новог) имала компромитујући садржај због којег је и рашчињен током боравка у Северној Америци, а тиче се педофилије. Абрамовић је преминуо 1996. године, а за новог „поглавара“ је изабран актуелни челник ове НВО Мираш Дедеић. Дедеић је вишеструко занимљива личност. Он је био свештеник Цариградске патријаршије у Риму, али му је надлежни епископ због огрешења о каноне забранио да чинодејствује, а после тога је и рашчињен. Почетком деведесетих година покушава да се наметне СПЦ-у, представљајући се као патриота и хуманитарац који скупља помоћ за Србе у ратом захваћеним подручјима. Године 1995. моли Митрополита загребачко- љубљанског Јована да му да парохију у Риму, али му молба није била услишена. Претходно је, још осамдесетих година тадашња Државна безбедност покушавала да га наметне СПЦ-у као викарног епископа, о чему постоје службене забелешке, али је почивши Митрополит цетињски Данило (Дајковић) прозрео „македонски сценарио“ и вешто одолео притисцима из партијског врха и структуре државне безбедности. Наша је новина прва објавила тих година ексклузивни материјал о Мирашу Дедеићу. Током службовања у Риму, као свештеник Цариградске патријаршије, Мираш је био ожењен Италијанком Розаном и не постоји документ о њиховом разводу, те се да закључити да је актеулни црногорски „владика“ и даље званично ожењен, иако „попадија Розана“ не жели да чује за њега више од две деценије. Тада га и Васељенска патријаршија лишава чина, што он у каснијој молби Митрополиту Јовану да га прими на службу тумачи као грчко замерање што је организовао „српску црквену општину у Риму“ и радио за „српску ствар“ као ватрени националиста. Владичански чин је добио од колега Бугара у Софији. Наиме, припадници расколничке групе „патријарха“ Пимена су га „рукоположиле“ у Софији 1998. године. Тек 2000. године тзв. ЦПЦ бива регистрована као невладина организација, што је и њен данашњи правни оквир. Занимљиво је да НВО „ЦПЦ“ ужива наклоност акутелног режима и његову финасијску потпору. У медијима и званичним владиним актима, третира се равноправно са Митрополијом црногорско-приморском, иако се таква „демократичност“ може назвати невиђеном дрскошћу, а у својој суштини нема везе са религиозношћу, већ са чистокрвним атеизмом и похлепном жељом за црквеном имовином која је у Црној Гори велика и прилозима вернога народа који су издашни, посебно они који се остављају острошком или цетињском манастиру. Такође ће бити занимљиво, у контексту најаве великог раскола у православној васељени, збох несхватљиве некаконске и антиправославне тежње цариградског Патријарха да арбитрира на територији Московског патријархата и да томос о независности Украјинске православне цркве. Како ће лавина раскола очигледно да се рефлектује и на апетите македонских и црногорских расколника, биће интересантно видети како ће Патријарх Вартоломеј поступити с истоветним захтевом тзв. ЦПЦ, јер је управо он на челу Светог синода Цариградске патријаршије прво рашчинио, а потом предао проклетству лаика Мираша Дедеића. Тзв. ЦПЦ, осим групице људи, махом атеиста, нема заправо упориште међу православним верницима у Црној Гори и опстајање ове псеудорелигијске заједнице зависи само од тренутних интереса владајуће партије да кроз нови Нацрт закона о верским организацијама покуша да одузме имовину МПЦ-а и да умањи огроман углед и значај Митрополита Амфолохија. Иначе, Мираш Дедеић је најпознатији по скандалима који га прате. Сваке године на Бадњи дан, када се на Цетињу традиционално ложе бадњаци, Мираш организује паралелни „бадњак“ с ефектима на којима би му позавидјеле звезде турбо-фолка, како би испровоцирао вернике СПЦ-а. Захваљујући томе, више је полицијских кордона ових година излазило на улицу него због свих вишедеценијских ломова и трзавица којима обилује социјално-економски живот Црне Горе. Такође, Мираш с групицом насилника, с благонаклоношћу власти и полиције, често упада у храмове СПЦ-а, настојећи да их „врне“. Тако је више пута долазило до тешких инцидената. На странице домаће и светске штампе је доспео и пре две године, када је у Котору ударио старицу, о чему сведочи видео-снимак с милионским прегледима на „Јутјубу“. После расправе о Нацрту закона о верским организацијама, којој је уз верске организације присуствовао и он, наишао је на грађане који су му упућивали погрде. Он је тада отвореном шаком ударио старицу у лице, после чега је она изјавила да је дотакао „сами ђаво“. Недавно су и расколници имали раскол када је становити Лав Лајовић, некадашњи директор у дневном листу „Побједа“ и челник НВО “ Хришћанске цркве“ преобучен у мантију НВО „ЦПЦ“ покушао да детронизује Мираша, али безуспешно. Међу свештенством „ЦПЦ-а“ је и чувени Жика Смедеревац, некадашњи свештеник у Смедереву, који се нашао у Подгорици с парама црквене касе, због чега је против њега покренут поступак пред судовима Србије. Новица Ђурић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  24. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине
  25. Право на пензијско и здравствено осигурање свештеника и верских службеника, поред традиционалних цркава, остварују и друге регистроване цркве и верске заједнице, а тренутно их има 18 које та права и остварују, пише "Политика". Такође, све регистроване цркве и верске заједнице имају право на ослобађање од пореза за богослужбени простор. Поред тога, оне могу да аплицирају и за друге врсте помоћи у складу са процедурама и прописима који регулишу ту област, кажу у Министарству правде. У одговорима "Политици" истиче се и да закон не прави разлику између традиционалних цркава и свих осталих које су у складу са њим регистроване, што је била једна од најчешћих замерки такозваних малих верских заједница. Надлежно министарство може да одбије упис у регистар "ако су циљеви, учење, обреди или деловање у супротности Уставу или јавном поретку или ако угрожавају живот, здравље, слободу и права других, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину". Током ове и прошле године није донето ниједно решење о одбијању уписа у регистар, кажу у Министарству правде. Међутим, одбачена су два захтева (Ничирен будизма и Прве менонитске ромске цркве), због непотпуне документације и непоступања по позиву Министарства да их допуне и исправе. Ничирен будизам поново је поднео захтев за упис под другим називом - Будистичка верска заједница, и тај поступак је у току, објашњавају у Министарству правде. Извор: Радио-телевизија Војводине View full Странице
×
×
  • Креирај ново...