Претражи Живе Речи Утехе

Био је песник, учитељ и један од најзнаменитијих Срба муслимана свог доба Постојала су двојица Авда Карабеговића, Обојица су рођени у Модричи, у старој и угледној беговској кући, а очеви су им били рођена браћа Хасан и Халид. Обојица су рођени 1878. године, обојица су били песници и српски родољуби, и обојица су млади умрли од туберкулозе. Али шабачка улица име дугује само једном од њих: Халид-беговом Авди. Авдо Халид-бегов Карабеговић / Фото: Wikipedia Сама иницијатива није дошла случајно јер је управо то улица у којој је дуго живео сам Шаулић, и која се чак јавља на омоту његове четврте по реду сингл-плоче из 1971. године, за песму „Сада је свему крај“. Омот је, наиме, био дизајниран као поштанска коверта, са Шабановом сликом као маркицом, и адресом у доњем левом углу где је писало: „Шабан Шаулић / 15 000 Шабац, Авде Карабеговића 46 / Сада је свему крај“. Али знамо сви врло добро ко је Шабан Шаулић. Ко је, међутим, Авдо Карабеговић? За почетак, постоје два Авда Карабеговића. Обојица су рођени у Модричи и на свет дошли 1878. године, због чега се пречесто мешају, иако су две различите особе. Заправо, Авдо и Авдо су синови два рођена брата, Хасана и Халида, и изданци старе османлијске беговске куће која се, после слома турске власти у Мађарској крајем седамнаестог века, иселила из Будима у Босну; изгледа је породично предање говорило да вуку од Црнојевића. Ту се сличности између Хасановог и Халидовог сина не завршавају: обојица су били песници, обојици су родитељи рано преминули док су ови још момковали, и, за ову причу најрелевантније, обојица су били носиоци српског идентитета, односно, слободно би се могло казати — српски родољуби. Рецимо, Хасан-бегов Авда у листу Босанска вила, чији је био сарадник као и његов брат од стрица, објављује песму „У очи Видова 1898.“ коју потписује као Авдо Карабеговић Хасанбегов и која гласи овако: I Што то тутњи са далеких страна? Што се плава мргоде небеса …? Је л то оркан бурног оцеана Ил’ се вулкан горостасни стреса?! Чује ли се оно поклич бојни Што потреса моје трошне груди? Звече л’ мачи? је л’ плач дјева гојни У по ноћи што ме из сна буди!? Што то сузе облакови сури? Плаче л’ небо? ил анђели плачу? Да л’ то прошлост на крилима јури Скривајући врх оштроме мачу? Кличе л вила са високих гора? Је л’ још сунце сјетно и крваво? Да л’ вјечитој слави свиће зора Видов дане, тужна давор-славо!? II. Еј, Косово тужно и жалосно! Склањали се за високе горе Јарко сунце сјетно, невесело, Да не гледа ђе се браћа боре? Да не гледа мачеве крваве Ђе брат брату кроз груди пробада, Да не гледа срца издајничка Ђе паклена злоба, завист влада. Да ли чекаш ај, Косово тужно! Нове братске борбе и мегдана? Да ли чекаш — еј судбино клета — Сретнијега туде Видов дана. Или чекаш да изглади врјеме Црне боре са твојега чела, Да на гробљу праотаца својих Загрле се браћа превесела. Да ли чекаш братско разбојиште, Опет бојна труба да затруби? Или чекаш — ах злаћани санци — Да се Призрен с Авалом пољуби?! Авдо Карабеговић Хасан-бегов, српски песник с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, један од најзначајнијих Срба муслимана свог времена / Фото: Wikimedia Commons/srbiubih.com Био је даровит песник, Хасан-бегов Авда, младић у сталном сукобу са конзервативном околином, верским вођама муслимана и сопственом породицом која је хтела да га шаље у верске школе. Супротно очевом науму, грађански се образовао, и на препоруку свог узора, хрватског песника Силвија Страхимира Крањчевића, уписао Учитељску школу у Сарајеву. Никада је није завршио: због туберкулозе прекинуо је образовање и убрзо преминуо у 22. години живота, две године после објаве горе наведене песме, једне од многобројних које је објавио за живота. Међутим, прву његову збирку песама постхумно је публиковао тек мостарски књижевник Светозар Ћоровић пар година доцније, док га је Слободан Благојевић уврстио у антологију „Новије пјесништво Босне и Херцеговине“; неки га зову и првим модерним песником међу босанско-херцеговачким муслиманима. Али то није Авдо Карабеговић по коме „спорна“ шабачка улица носи име — она носи име по Халид-беговом сину (мајка Фатима била је из племићког рода Мустајбеговића), који је имао другачији животни пут. Овај Авдо је после забране својих песама од стране аустроугарских окупационих власти, стигао у Београд 1897. године да присуствује преносу посмртних остатака Вука Караџића из Беча у Београд, као и сахрани, да би потом као питомац српске владе (што је постао на предлог угледних босанских Срба) продужио у Цариград где је уписан на царски војни лицеј. Школовање у тој институцији нагло је прекинуо лета наредне године, и тражио пребацивање у Учитељску школу у Алексинцу, уз следеће објашњење министру спољних послова: „Међу свима Србима највише су заостали у просвети Срби мухамеданци. Желећи ма колико допринети просвећивању своје браће, дошао сам пре годину дана у Србију, да се помоћу српске државе образујем. Моја жеља би испуњена, јер ме је српска држава послала као свог питомца у Цариград у школу. Пробавивши прошлу годину у тој школи дошао сам до уверења, да ћу за српство бити изгубљен ако и даље тамо останем, а ја сам ради српства домовину оставио и у Србију дошао. Не размишљајући се дакле ни мало ја сам напустио речену школу у Цариграду и вратио се у Београд, у намери да се спремим за учитеља основне школе, јер спремни учитељи могу највише допринети, да се моја запуштена браћа мухамеданци освесте и просвете“. Међутим, није био баш добар ђак у Алексинцу, ма колико да се трудио и ма колико да су му због порекла „гледали кроз прсте“, како се каже у једном званичном допису. Зато је тражио дозволу да пређе у пакрачку учитељску школу, која би му, ако је заврши, омогућила да подучава муслимане у Босни-Херцеговини и тамо шири српство. Након „ферија“ у Београду, где је боравио о трошку Аћима Чумића, прешао је на територију Аустроугарске и одмах у Земуну био ухапшен: царске и краљевске власти су га по казни, супротно важећим прописима, послале на трогодишње одслужење војног рока, и то у Пешту (скоро сви Бх. обвезници су војску служили у самој БиХ), што је укључивало и шестомесечни затвор. Заправо је то, укратко речено, била последица његовог одбијања да се одрекне српског идентитета. Штавише, само је на интервенцију српског министарства спољних послова (Чумић је лично путовао у Пешту) касније спречено да буде кажњен додатном годином војсковања. Одмах потом отишао је у Пакрац, где се зближио са Славком Коцићем, који му је постао најбољи пријатељ. Такође се и заљубио у Емиру Ишингер, похрваћену Јеврејку која се чудила томе што он као босански муслиман тврди да је Србин; „Зар ви не знате да сте Хрват?“ питала га је она, на шта се Авдо насмејао и одговорио: „Шта вам је чудно, госпођице? Зар по вашем мишљењу Босанци нису Срби и зар Хрвати и Срби нису један народ, који двема азбукама пише?“. Каснији раскид је овако објаснио пријатељу: „Љубили смо се: ја Србин вере Мухамеда а она Хрваткиња вере Мојсеја. Зар то није игра случаја! И мој је Мухамед са њеним Мојсејем учинио, те смо се ми споречкали.“ Напослетку је у Пакрацу дошао у сукоб са школском управом („Порицали су ми народност српску, они који су у свако доба били у стању да пољубе прљаву чизму каквог мађарског бојтара“), вратио се у Београд, и одлучио да дефинитивно остане у Србији. Отишао је поново у Алексинац, где је уписао трећи разред. Родну Модричу изгледа више није видео, јер му нико близак тамо није остао, будући да је млађи брат од стрица, Шаћир, гимназију похађао у Београду. Касније ће му бити уосталом и забрањено да ступи на тле Дунавске монархије. Пред крај школовања објавио је 1905. године прву самосталну збирку песама у којој је било неколико циклуса („Са источног Парнаса“, „Емира“), и потом се запослио као учитељ у Малом Зворнику. Заправо је школа у том месту малтене отворена само због њега, будући да је већина становништва била муслиманске вере (Мали Зворник је био енклава Босанског пашалука на нашој обали Дрине све до Берлинског конгреса тридесетак година пре ових догађаја). Том приликом је финансијски интервенисала сама држава, иако је подизање школа било у надлежности локалних самоуправа. Шта више, држава је морала и после тога да интервенише, на захтеве Карабеговића, који је муку мучио јер „малозворнички турци“, изманипулисани месним хоџом Мехмедом Ишмировићем, нису хтели децу да дају у српску народну школу. Ствар се решила делом компромисом, а делом тако што су краљевске власти лупиле по џепу и родитеље и месне српске власти које нису радили свој посао (председник суда Михаило Васић — који је Карабеговића питао: „Кад будемо сви писмени, ко ће копати?“ — због одбијања да призна надлежност у целом проблему, остао је после инспекције среског начелника без петнаестодневне плате). Авдо Хасан-бегов се у Србији био често кретао у круговима својих земљака, других Срба муслимана, међу којима је такође било и песника. Баш попут Османа Ђикића и Омер-бега Сулејманпашића (са којима је још 1900. године издао знамениту збирку песама „Побратимство“, која је дочекана нож у Сарајеву а чију су публикацију помогли Коларчева задужбина и Друштво Светог Саве) — био је омиљен међу угледним српским културним радницима. Друговао је са Браниславом Нушићем, са Јованом Скерлићем, са Стеваном Сремцем (који је у штампи велики значај давао Авдиној школи у Малом Зворнику), са Радојем Домановићем, и другима. Његова појава — био је леп човек, „висока узраста, у струку танак и витак као бор“, човек који се држао и носио отмено те „имао у себи нечега аристократског“, који је пленио својом униформом цариградског лицејца са високим фесом на глави — привлачила је велику пажњу, посебно женског света; говорило се да нема варошице у којој није сломио срце некој девојци, док је Стеван Сремац чак за Авдине љубавне згоде написао: „Нова варошица, нова девојчица“. По свему судећи има истине у томе да је био бонвиван (фран. бон вивант; онај који лепо живи, који ужива у животу), да је волео попије и да се провесели (интересантно би било због тога чути његово мишљење о овој иницијативи). 1906. године умало се није оженио једном српском учитељицом из Босне. Издејствовао је њено пребацивање и запослење у Србији, али је то изазвало буру негодовања у јавности. Обичају трпања носа у туђе ствари, тако честом код нас, нису изгледа могли одолети чак ни наши великани попут Сремца и Нушића; сви су, наиме, сматрали да он као муслиман мора узети за супругу девојку из какве угледне беговске куће, а све зарад српства, да се „Срби мухамеданци“ не би одбили од српске идеје (Осман Ђикић се претходне године оженио сарајевском глумицом Зором Милојковић, што је било довело до страшне реакције бх. муслимана). Напослетку је све пропало зато, што се по свему судећи девојка заљубила у неког безначајног полицијског писара. Наредне године поднео је захтев за добијање српског држављанства, које му је Државни савет Краљевине Србије одобрио 16. марта 1907. године. Том приликом је решено да се Авдо Карабеговић, „учитељ у Малом Зворнику, родом из Модрича у Босни и поданик турски, прими у српско поданство изузетно од чл. 44 Грађанског закона“. Краљ Петар је 24. марта потписао одобрење, а аустроугарске власти су му одмах забраниле прелазак границе; била је то само кулминација, кап која је прелила чашу што се њих тиче, пошто је годину дана пре тога био потписник и апела „За слободу штампе“ који је објављен у сарајевском „Дану“ (међу осталим потписницима ту су били и поменути Осман Ђикић, Омер-бег Сулејманпашић, Алекса Шантић, Смаил-ага Ћемаловић, Никола Кашиковић, Светозар Ћоровић и други). Авдо Карабеговић као да је своју горку судбину најавио 13. августа 1906. године, када је славећи свој 28. рођендан, у стану једног пријатеља у београдској Улици Страхињића Бана, мало поднапит, рекао: „Нико у мојој породици није доживео двадесет осам година, а ја сам их ето доживео […] Вјеруј ми, тако је! Све је у мене помрло младо, испод двадесет осам година. Помрло је од сушице. Тога сам се бојао као ђаво крста. Чим се закашљем, ја лијепо претрнем и помислим: Ето је, налећела… Сад се не бојим више, већ сам оматорио за сушицу.“ Али није био, нажалост, матор за сушицу, односно туберкулозу, јер се управо од ње разболео свега неколико месеци касније. Наше краљевство, о чијем се трошку школовао и дуги низ година живео, није ни тада остало немо пред његовим родољубљем, па га је послало на лечење у Италију и Црну Гору, тачније у Улцињ, Палермо и Напуљ, у којем је нешто раније умрла она његова Емира. Помињали смо сличности између Авде и Авде које превазилазе пуко име. Нажалост, постоји и та коначна сличност, због чега њихово име, година и место рођења, родбинска веза, српско родољубље, љубав према песништву, и све остало, сугеришу постојање некаквог фатума. Јер, и Халид-бегов Авдо је млад преминуо од туберкулозе 5. децембра 1908. године, у својој тридесетој првој години живота, тачно два месеца након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине. Последње стихове је написао у београдском хотелу „Национал“, 18. септембра, у присуству пријатеља Душана Шијачког којем је предао нотес са њима. Стихови гласе: „Парче по парче од срца се кида, У црној крви пред ноге ми пада, Ја гледам слику свог бедног живота И тратим дане без вере и нада. Крвца се леди, а срце се кочи, Ни мисли више прибрати не могу, Свечаним миром склапају се очи, Глас тајни шапће: Крећи се свом гробу.“ Тело му је из Лознице колима пренето у Шабац, а одатле у Београд, где је о државном трошку и по исламском обичају сахрањен на Новом гробљу. Џеназа му је клањана у Бајракли-џамији, одакле је поворка кренула даље, уз присуство „пола Београда“. Шабачки хоџа Мехмед Хашимић рекао је том приликом: „Срце ми плаче! Није лако Авду ни ожалити а камоли прежалити, јер га изгубисмо у тренуцима, када је свом роду највише требао… Знамо да се узвишени дух твој винуо небесима зато, да тамо Пророку Мухамеду и Светом Сави каже, да је у нас сваки брат мио, ма које вјере био и да косовским јунацима Лазару и Мурату каже, каква слога у њихових потомака влада и да су сви као један готови да заједнички бране своја права. Авдо, земљаче! На овој грудви слободне земље Србинове нашли смо уточиште и ти и ја. Не жали, Авдо, што ће те она покривати, јер те је волила и сматрала као сина свога рођенога. Ето, воли те и сада и волеће те и довјека и у загробном животу твоме…“ На сахрани је говор држао и Бранислав Нушић, који је, пребацивши се на ијекавицу, између осталог казао: „Пођи мирно пред Алахов пријесто, мој слатки Авдо! Док си задњијем погледом својим сагледао злу судбу твоје отаџбине; дотле си смрћу твојом прогласио празник светога братства Срба православних и муслимана, које је негда вјера дијелила, али које је крв сад зближила, свезала и под заједнички барјак сабрала… Пођи задовољно, Авдо, у рахмет; Твоја пјесма ускоро ће се запјевати у твојој лијепој Отаџбини а твоји снови ускоро ће постати јава, у слободној Отаџбини твојој. Кад будемо загазили Дрину, ево ти беса, Авдо, први плотун намијенићемо теби, то ће бити твој парастос, којим ћемо ти учинити помен на првој стопи босанског земљишта. Вјеруј у то, Авдо, и са том вјером пођи спокојно на они свијет где ти желим слатки и мирни покој. Алах рахмет ејле’н, Авдо!“ Наредних година чак су и песме писане о Авди, а улицу у Шапцу је добио или непосредно пред почетак Великог рата или недуго након, дакле или у Краљевини Србији или у Краљевини СХС. Није на нама да износимо став о овоме, јер то мора бити одлука самих грађана Шапца (иако морамо рећи да би, све узевши у обзир, измена била грехота), али претпостављамо да су поштовање историје и историјских личности, као и дуговечност назива ове улице, чињеница да је преживела толико различитих режима, главни аргумент против промене. А на Шапчанима је да одлуче. Дејан Павић, Биографија Авде Карабеговића Србина / О.Ш, Телеграф Извор

Циљ нам је да ово живи и да се још развија, да помогнемо људима који желе да упознају праву особу за брак. Како да се унапреди? Шта да се уради да добије на масовности (ово није нужно, али јесте пожељно), да се људи отворе, да се више женâ које желе брак пријаве, да се мушкарци ослободе при јавним писањима итд... Молимо вас конкретне предлоге. Злонамерне, неповезане, "тек да кажем" коментаре ћемо ограничавати без упозорења. Ово је озбиљан пројекат желимо да му дамо још већег простора, да постане један од најважнијих наших пројеката. Такође, да ли мислите да треба (мора) да се тражи помоћ од државе и како да се то изведе? Како да се у Цркви још више ово препозна? Оно што знамо јесте да многи свештеници препоручују "КАНУ" својим парохијанима. Још једном, молимо вас тачне, конкретне предлоге.

Гост емисије "Интервју" био је господин ђакон Ненад Илић, један од најистакнутијих стваралаца у модерној српској православној култури. Ненад Илић је почео је да студира архитектуру, али је прешао на позоришну режију. Деценију након дипломирања, режирао је позоришне представе по београдским сценама, писао позоришне текстове, био асистент на Факултету драмских уметности, уметнички директор у више београдских позоришта и позоришних сцена, да би почетком деведесетих уписао теологију. Рукоположен је у чин ђакона. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице

Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Ко је Никола Груевски и да ли са њим Срби у Македонији могу да заштите било који сегмент националног интереса? ИЊАЦ: Груевски је лидер једне националистичке партије у Македонији која баштини политику старе антисрпске ВМРО. Стара ВРМО је била у јакој спрези са усташким покретом почетком и средином двадесетог века. То је партија која је ширила антисрпску хистерију у Македонији на исти начин како је то чинила и чини десничарска ХДЗ у Хрватској. За Србе је дакле ВМРО македонски ХДЗ. Под лидерством те партије Македонија је признала независност Косова. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли то значи да је Заев бољи? Ко је, заправо, он? ИЊАЦ: Зоран Заев је лидер левичарског СДСМ који је директни наследник Комунистичке партије Македоније, чија политика у време СФРЈ није ништа била другачија према Србима од политике садашњих власти у Македонији. Значи у суштини је то једна те иста политика заснована на антисрпском наративу по којем су Срби криви за све. Притом и Заев, као и Груевски, покушавају на све начине да привуку Србе на своју страну, тачније да нас увуку у конфликт. Ево недавни пример колико је њима битно да увуку Србе у своје сукобе је појава батинаша у Собрању са усташком мајицом ХОС-а који треба да изазове код Срба емотивну реакцију и сажаљење према Заеву. Македонци су од Срба практично добили државу на поклон, сад опет Срби треба да буду корисне будале које ће да им помогну да сачувају своју државу или појединцима власт у тој држави, по цену увлачења Србије у конфликт који се веома лако може завршити Балканским ратом. Да ли то нама заиста треба? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Колико је исправно утемељена оцјена да се без албанског фактора у Македонији ништа не може ријешити? ИЊАЦ: Пола милиона Албанаца од укупно два милиона становника чини озбиљну националну мањину, која поред популационог бума територијално покрива већи део западне Македоније. Чак и када би се све македонске партије ујединиле по етничком кључу у један блок, албански фактор у Македонији би и даље био озбиљан. Замислите да се Санџак протеже од Црне Горе до Срема, између Дрине и Мораве, са пола милиона Бошњака. Да ли би тада Србима ико постављао питање колико је озбиљан бошњачки фактор у Србији? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: На који начин да се, онда, Срби поставе поводом дешавања у Македонији? ИЊАЦ: Србија, односно Срби, треба пре свега да гледају да се заштити интерес српске мањине у Македонији. Све више од тога је непотребно уплитање у унутрашње ствари једне суседне суверене државе које може имати несагледиве последице по Србе у региону, пре свега последице по Србе на Косову, затим и јужној Србији, али и Србе у Црној Гори, јер је и Црна Гора на мети великоалбанских аспирација. Срби примарно треба да гледају своје интересе. Срби немају интерес да се стављају на било чију страну у потенцијалном будућем сукобу у Македонији. Сукоби у Македонији могу лако да се прелију преко наших граница и то је оно што у овом тренутку треба избећи по сваку цену. Стављањем на једну страну неминовно би се угрозила безбедност Срба у Македонији. Пре свега стављањем на страну Груевског би нас довело до сукоба са македонским Албанцима. Нама Албанци у Македонији нису непријатељи, с њима немамо сукоб. Имамо са Албанцима на Косову, али са Албанцима у Македонији бисмо чак могли и направити некакав договор. То што Русија или Путин подржавају Груевског, не значи да је то наш интерес. Не морају се увек поклапати наши и руски интереси. Путин подржава и Ердогана, а опет Ердоган с друге стране подржава антисрпску политику Бакира Изетбеговића. Да ли због тога сад ми треба да подржимо Бакира Изетбеговића и његову антисрпску политику? Исти принцип важи и за Груевског и Заева. Пре свега да видимо шта то они нуде Србима за неку могућу подршку. Ако не нуде ништа, онда ништа. Ако пак нуде нешто, треба видети шта је то што нуде, и да ли је ту нама већи интерес или штета. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Постоји ли могућност општег грађанског рата у БЈРМ и, ако се то деси, како ће се окончати актуелна криза? Каква је перспектива Македонаца, а каква Албанаца у Македонији у том, евенетуалном, рату? ИЊАЦ: Америчка дубока држава, која је присута на овим просторима, наставља своју политику из претходног периода, без обзира што је Трамп преузео власт. Ипак постоје одређене, назовимо то тако, измене у тој политици. Американци немају неки нарочит интерес да сад дестабилизују Балкан, али им се можда чини као прихватљивије решење за дугорочну стабилност Балкана уколико би се омогућило формирање етнички чистијих и хомогенијих држава, као што је Велика Албанија, Велика Србија или Велика Хрватска. Формирање чистих етничких држава би донекле зауставио непрестане сукобе и тензије на Балкану али тај процес тешко може да прође без рата. Македонци у том неком будућем сукобу имају мање шансе од Срба током распада Југославије. Међутим, Срби имају шансу да у том сукобу извуку неку корист. Сад је само питање да ли Срби уопште знају шта хоће и који су њихови интереси у овом моменту. Американци ће изаћи у сусрет ономе ко јасно зна шта хоће и начин на који то жели да оствари – при том да превише не килави. Наравно, они и на спољну политику гледају као на тржиште и ту сад треба паметно истрговати. ПорталУЈЕДИЊЕЊЕ