Претражи Живе Речи Утехе

"Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђења и откривења Господња.Знам човјека у Христу који прије четрнаест година - да ли у тијелу, не знам, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба. И знам да тај човјек - да ли у тијелу, да ли изван тијела, не знам, Бог зна - Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити. Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим."(2 Кор. 12:1-5) Суштина божанске визије, или заједнице са Богом, даје искуство које је изнад људских могућности. Човек осећа да искуство превазилази његове природне и интелектуалне моћи. Зато се свети апостол може „похвалити“ тим искуством – јер осећа да оно није од њега, нити долази од његових сопствених способности. Духовни учитељ античког доба или хришћански духовни учитељ Запада поноси се оним што прима од Бога кроз свој ум и око тога ствара филозофију. Ми, с друге стране, разумемо да се ово духовно искуство не може схватити само умом, нити дефинисати кроз неколико појмова. Ово је веома важно за хришћански живот. Многи људи тај живот своде само на добра дела, а посебно ми, свештенство, то често чинимо. Неко би могао рећи: „ Добро сам, никоме ништа не дугујем, живим добротворним животом. Шта ми треба Бог?" Али врлина постоји да би се човек могао приближити Богу. Свети Максим Исповедник, као и многи други оци, каже да су добра дела људски начин приближавања Богу, односно пут који је Бог изабрао да нам се обрати и помогне да Му се приближимо. Врлине саме по себи нису праве вредности. Ово је веома осетљиво питање и Запад се због тога суочио са многим проблемима. Ту се развила „метафизика вредности“ – Бог се сматра првом и највишом вредношћу, а следе друге вредности, као што су правда, доброта итд. Дакле, ове вредности се виде као независна „божанства“, која долазе после Бога у свом вредносном реду. У православном богословљу вредности саме по себи нису апсолутне, већ се виде као нематеријалне енергије Божије – начини на које се Бог појављује и делује. Дакле, заједница са Богом превазилази и садржи ове вредности, и не може се у потпуности описати или ограничити у домену природних искустава. То је суштинска разлика и треба бити опрезан – теологија је у својој дубини и искуству сваког верника (не само монаха) нешто што се не може у потпуности исказати речима и објаснити анализом. Св. Симеон Нови Богослов нас поучава својим изванредним тумачењем како можемо ухватити искуство неизрецивог: „Једино искуство неизрецивих тајни које нам се даје јесте Света Евхаристија, као искуство Тела и Крви Христове." Он нам указује на ниво заједнице са Богом који је далеко дубљи и узвишенији од сваког рационалног схватања. „ Где год погледате, нећете наћи ништа узвишеније у овом свету од овог евхаристијског јединства између Бога и човека." Зато оци уче да се созерцање нестворене светлости обично дешава за време Свете Литургије или после Светог Причешћа. Свети Серафим Саровски је током Свете Литургије видео Бога, као и многи други светитељи. Зашто се ово дешава? Јер у Православној Цркви визија Бога није усмерена на одређене појединце, већ припада самој Цркви. Што више човек живи искуством Цркве, то се више приближава самој стварности виђења Бога. Можемо рећи – (и то је веома значајно) – да је за нас визија Бога искуствена еклисиологија, еклисиологија која се живи и која се даје онима који су спремни, попут апостола Павла, да се понизе и виде себе као једног од многих чланова Тела. Бог увек даје благодатне дарове Цркви, а не појединцу. Када се неко заиста укључи у живот Цркве, он добија духовне дарове и богопознање – тај човек жели да заволи свакога, да постане део Цркве, открије се у Телу и каже: „ Ја сам рука Тела и ја припадам Телу; Ја сам око Тела и припадам Телу ." Када човек почне да се тако предаје, и када православни подвиг постане уобичајен, тада почињу да се пројављују благодатни дарови. Нико не прима дар благодати као појединац ако не носи друге у себи. Зато је највише виђење Бога за Светог Симеона Новог Богослова Евхаристија, јер је она саборно општење. Свети Григорије Богослов каже да је Евхаристија у сабрању онтолошки много значајнији догађај од молитве појединца. А онај ко се моли на крају се враћа у заједницу. За нас нема молитве ван Евхаристије. Чак је и света Марија Египћанка чекала да се причести пре своје смрти, иако је та жена имала велике милости од Бога. Када човек општи са Богом, осећа да је то права и жива стварност. Не можете 'поседовати ' Бога само на теоријски начин. Бог се не може обухватити; Он је Тај који ме обухвата, а не обрнуто. Дарови благодати воде ка заједништву у Евхаристији, једином месту где се овај однос са Богом у потпуности остварује. На питање како је могуће да се пустињаци не причешћују, Св. Никодим Светогорац одговара да без Цркве не би постали оно што јесу и да су то су изузеци које Бог уређује у свом промислу. Ови људи се удаљавају од Евхаристије не зато што им није потребна, већ да би је доживели у још дубљој и скривеној димензији. Човек напушта свет не да би га мрзео, већ да би га волео још више. Удаљава се да га чистије воли, да се моли за њега и да му се потпуније посвети, а не зато што га одбацује. Данас нас је индивидуализам у великој мери обузео и то је жалосно. Рећи ћу ово на врло једноставан начин. Када се причешћујемо у цркви, многи од нас имају различита осећања о томе шта радимо, али колико нас има осећај да кроз догађај Светог Причешћа постајемо духовно једно лице? Једно биће, ново биће, ново братство, не биолошко, већ есхатолошко. Свештенике називамо „очевима“, иако они нису наши биолошки очеви, а друге „браћом“, иако нису наша крв; уопште улазимо у нови дух односа. Одакле ово и шта представља? Колико нас се тако осећа? Многи кажу: „Причестићу се да ми буде добро, да се осећам добро“. Или: "Ево – причешћујем се и не осећам се добро." И наравно, Бог није обавезан да се сложи са вашом идејом о индивидуалној срећи. Многи причешћивање сматрају као награду, а неки духовници га чак дају као награду за духовно напредовање. Другим речима, осећамо да Бог треба да нас награди. Постоји и природна љубав, љубав према неком интересовању итд. Али, онтолошка љубав према другима неопходна ми је за вечност. Стога, када је неко замолио старца Порфирија да се помоли за њега, он никада није рекао: „ Господе Исусе Христе, помилуј га “, него „ Господе Исусе Христе, помилуј ме“. Молио је за милост према себи, чиме је показао да су проблеми друге особе и његови сопствени проблеми. Да ли и ми радимо исто? Очигледно не, јер смо научени да веома пажљиво одвајамо своје проблеме од проблема других. У Цркву улазимо кроз Свете Тајне, кроз Исповест и, пре свега, кроз Крштење. Улазим у Тело – Тело Христово – које је постојало и пре мог доласка. Улазим у заједницу, у мрежу међусобних односа. Исповест нас враћа у заједницу. "Оче, сагрешио сам!" У исповести се поново се обнавља очинство и синовство.Затим долази Света Евхаристија, где поново постајемо једно Тело. Где може бити места за индивидуалност? Нажалост, ми смо усамљени и грешни јер обожавамо себе, а корен тога је претерано самољубље. Када таква љубав пређе у патолошко стање, тада не успевамо да истински спознамо Бога, и почињемо да верујемо да је Бог крив, да је крива Црква, да су криве Свете Тајне. Често чујем да људи говоре: „Не разумем!“ Пропаст лежи управо у одбијању одговорности и окривљавању других, испољавању самољубља.играмо „богове“ једни против других. С највећом лакоћом судимо онима које волимо, не слутећи да то указује на нашу духовну болест. Не разумемо сопствено стање и слабост, али дозвољавамо себи да лако осуђујемо друге. Таквим ставом уништавамо једни друге, посебно у црквеним круговима. Хришћанин, пак, треба да буде онај који не суди, јер је свестан да је и сам грешан. Једино што нас хришћане разликује од осталих јесте то што смо ми свесни сопствене грешности, а они можда нису свесни своје, па стога не примају благодат. Ми примамо благодат јер смо свесни својих грехова. Али ако престанемо да их будемо свесни, милост ће се повући. Затим долазе све остале последице – заблуде, атеизам, који се често јављају заједно. Зато кажем да треба препознати Бога у ближњем. Овде лежи суштина читавог проблема. Тренутак када не видите Бога у свом брату је тренутак духовне болести и унутрашње смрти . То је право стање смрти – када нисмо успели да препознамо другог као слику Божију. „ Нигде Те нисмо видели, ни затвореног, ни гладног, ни жедног “, кажу они који нису волели Христа, јер Га нису препознали у страдању. Ми смо позвани да препознамо страдање ближњег. Хришћанско схватање милосрђа није: „ Имам и дајем вам, и осећам се добро због тога!“ већ спознаја да смо сви једно Тело. Хришћански заједничарски дух значи: „Дајем да живим“. „Снажна жеђ за животом коју сви осећамо долази од тога што не знамо како да дамо, предамо се и опростимо. Како је дивна реч - " опраштам " (остављам места за другог). протопрезвитер Николај Лудовикос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Поводом јавног појављивања на прослави војне акције ”Олуја” у Книну господина Илије Ћалине, бившег ђакона Епархије британско-скандинавске, рашчињеног и враћеног у ред лаика од стране надлежног Епархијског суда, обавјештавамо јавност да дотични није нити је икада био клирик Епархије загребачко-љубљанске, као и да се његова било каква дјелатност не може доводити у везу са Српском Православном Црквом или било којом институцијом чији је она оснивач или покровитељ. Информативна служба Епархије загребачко-љубљанске ИЗВОР

Министарство унутрашњих послова ове балтичке републике и представници Естонске православне цркве постигли су сагласност да се формално одвајање од Руске православне цркве спроведе у две фазе: измене статута, потом уједињење свих православних цркава у земљи. Естонско Министарство унутрашњих послова и Естонска православна црква (ЕПЦ) постигли су договор о постепеној елиминацији утицаја Московске патријаршије на Естонску православну цркву. Овај споразум резултат је састанка одржаног 30. јула, на којем су учествовали представници Министарства унутрашњих послова Раиво Куит, епископ Даниел Леписк, представник Естонске православне цркве Московске патријаршије, и адвокат Стивен Евестус, представник ЕПЦ и Ставропигијског манастира Успеније Богородице Пиутичке. После година одолевања притисцима да се одвоји од Московске патријаршијe којој припада, Естонска православна црква започиње прве кораке ка независности. Портпарол министарства поновио је очекивања владе да ЕПЦ формално и правно прекине везе са Московском патријаршијом, наглашавајући да је "дужност државе да заштити становништво Естоније од утицаја непријатељског режима". Такође је истакао да ће решење бити спроведено у сарадњи са свим укљученим странама, без затварања цркава под јурисдикцијом ЕПЦ или манастира Пиутица, обезбеђујући верске слободе и наставак богослужења. Естонска православна црква представила је план о одвајању од Московске патријаршије, који ће се одвијати у две фазе: прво ће се изменити статут цркве како би се прекинуло позивање на оперативни статут Руске православне цркве, а затим ће започети консултације са Естонском апостолском православном црквом о уједињењу свих естонских православних цркава под једном архиепископијом. ЕПЦ је обавестила Синод Московске патријаршије о намери укидања ставропигијског статуса Саборне цркве Светог Александра Невског и о детаљима разговора о раздруживању Манастира Пјутице. Министарство унутрашњих послова изразило је спремност да питања у вези са манастиром разматра одвојено, узимајући у обзир његов посебан статус. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23462/posle-ukrajine-raskol-i-u-estoniji-po-nalogu-drzave-zapoceta-eliminacija-uticaja-moskovske-patrijarsije-na-estonsku-pravoslavnu-crkvu

У светињи посвећеној Светом Илији, на дубини од девет метара, у градићу Купер Пиди на југу Аустралије протојереј-ставрофор Милорад Јовчић и после умировљења предводи српску заједницу и поручује да ће то чинити док је жив. У срцу аустралијске пустиње, дубоко испод земље, крије се јединствено духовно уточиште - православна црква у Купер Пидију, која је изграђена на дубини од девет метара. Идејни творац овог јединственог подухвата је протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, свештеник са више од три деценије службе у расејању, у Аустралији. Био је парох у Аделејду, а његова парохија обухвата и целу јужну Аустралију. - У јануару 1992. крстио сам једну малу девојчицу Јелену, која је рођена у Купер Пидију - присећа се отац Милорад и даље објашњава: - Њена мајка, госпођа Верица, после крштења ми је рекла: "Оче Милораде, да ли би ти дошао код нас у Купер Пиди да нам осветиш водицу пре Васкрса, да нам благословиш дом јер никад ниједан свештеник није био код нас." Рекла је да могу ујутру да седнем у аутобус и увече стижем у Купер Пиди. Тако сам урадио, отишао сам. Тако је почела једна духовна мисија. По доласку у Купер Пиди отац Милорад је био дочекан с топлином и љубазношћу, што га је подстакло да започне необичан пројекат. - Сви су ме грлили, сви су око мене били и деца. Приредили су ми дочек као да је дошао патријарх - сећа се. - Било је топло, а ја сам морао тамо да крстим двоје деце. Крстио сам их у једној грчкој црквици која је била тамо. И онда сам дошао на идеју да у Купер Пидију направимо нашу цркву. Видео сам да су наши људи тамо побожни, љубазни, знао сам да има потенцијала да се ту изгради црква. Предложио сам да се светиња изгради под земљом, испод брда јер због екстремних врућина већина становника Купер Пидија живи под земљом. Сазнао сам да једно брдо које се продаје, па сам предложио да ту правимо цркву - каже отац Милорад. - Рекли су ми да брдо продаје један муслиман који ту живи, Велија. Послао сам поруку пријатељима да ми пошаљу 3.000 долара да купимо брдо. Новац је одмах стигао и купили смо брдо. Све то смо завршили у једном дану. Градња је почела у јуну, а већ за шест недеља сала је била комплетно готова. - У фебруару 1993. цела црква, посвећена Светом Илији, са пратећим објектима, била је завршена. Нигде више на свету не постоји таква црква, с таквим детаљима, с таквом лепотом, уклесана у камену. Уметничко дело које је непоновљиво. То није камен, то је тврди песак. Пре тога у Купер Пидију туризам је у потпуности замро. Када смо ми направили цркву, све је оживело - поносно истиче отац Милорад. Црква, дугачка 30 метара и широка шест метара, поседује све карактеристике једне православне цркве - апсиде, певнице, галерију за хор, крстионицу. Иконостас је урађен од стакла и осликан, док су фреске исклесане у зидовима, чиме је створен аутентичан изглед и светилиште непоновљиве лепоте. Протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, упркос пензионисању, наставља да брине о овој јединственој цркви и српској православној заједници која тамо живи. - Када ме је владика, после умировљења, питао да ли бих прихватио да и даље служим у Купер Пидију јер нема ко други, рекао сам: "Док сам жив, док се крећем, служићу у Купер Пидију" - истиче отац Милорад. Ова црква није само место молитве и духовности већ и симбол заједништва и истрајности Срба у расејању. Изграђена с љубављу и преданошћу, она представља јединствено сведочанство вере која успева да се изрази и у најнеобичнијим условима, далеко од домовине, али близу срца сваког верника. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23323/podzemna-crkva-kuper-pidi-australija

„Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru

Зар заиста нема потпуног јединства у Цркви? У ове дане, када улазимо у Велики пост и сећамо се изгона Адама из Раја, и познавајући себе у Адамовом вапају, желео бих да говорим о несавршености црквеног јединства у овом свету. Нећу да говорим ни о чему радикално новом, али бих пре свега желео да поставим неколико питања. Можда имате, или ваши пријатељи, одрасло дете или тинејџера који више не иде у цркву? Ја лично имам неколико таквих пријатеља. Можда имате познанике са којима сте се дружили у детињству који више не кроче са вама у Куп? На пример, због разлика у календару или због уније са Москвом, као што је случај у мојој цркви. Због тога су многи парохијани напустили моју цркву. Имамо ли ово јединство? Или да поставите питање о некој другој категорији људи. Сви знамо људе који никада нису били православци и припадају другој заједници. Чинећи то, они воде побожан живот и одани су чланови својих заједница. Није ли Православна Црква током векова бринула о оним члановима који су били одвојени од њеног Тела? Када људи напуштају Цркву, они не само да напуштају организацију, већ се одвајају од ње и остаје рана која нас боли. Мислим да ми као чланови Цркве треба да саосећамо са овим болом. Погледајмо сада да ли се променио однос Цркве према онима који су се од ње одвојили, ма када се то догодило. Зашто се не сетимо параболе о изгубљеној овци коју нам је Бог рекао? Добри пастир оставља 99 оваца да пронађе изгубљену. Да ли је Бог забринут за оне који су се отцепили од Цркве? Мислим да је тако. А шта на ову тему кажу Свети Оци? На пример, у нашој свима омиљеној књизи „Пидалион“ (Компендијум канона Православне Цркве са тумачењима преп. Никодима Светогорца). С једне стране, ми верујемо у Јединствену, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. А ми исповедамо једно крштење за опроштење грехова, зар не? Да. Али зар нисмо, током многих векова, примили, крстили и оне који су крштени у јересима? Ми смо их прихватили. Ово је 7. канон Другог васељенског сабора. На Другом васељенском сабору аријанци и Македонци су поново примљени у Цркву без поновног крштења. Да ли је то имало смисла? На крају крајева, ово су добро познате јереси Тринитарија. И данас у текстовима који круже у тзв „Православни интернет“ поводом овог канона изјављује да нико од оних који припадају тројичним јересима не може бити поново примљен без поновног крштења. Да, али тамо је све написано црно-бело. А сада да се подсетимо првог правила Светог Василија Великог. Он каже да се не слаже са епископима азијским који су одлучили да неке расколнике приме без поновног крштења. И свети Василије и свештеномученик Кипријан Картагински, који је живео век раније, веровали су да јеретици и расколници морају бити поново крштени. Али ипак Свети Василије каже да ће због „икономије“ у икономији спасења (јер „икономија“ није само метод тумачења канона, већ циљ свих канона, како нам показује Свети Василије), прихватиће тај одговор. Постоји ли дакле само један начин да се канони тумаче и примењују? Не. Што да не? Јер ми смо Црква Духа Светога и служба свих наших јерараха, као и служба свих чланова Цркве, јесте служба Духа, како нас подсећа апостол Павле у својој 2. посланици Коринћанима. , стих 3:6: „Он нам је омогућио да будемо службеници Новог завета, не слова, него духа; јер слово убија, а дух оживљава.' Ево шта морамо да размотримо. Свети канони никако нису окови који су током многих векова везали Цркву. Насупрот томе, Црква слободно примењује каноне, што садржи и слободу Духа. Данас, започињући Велики пост са Недељом опроштења и сећајући се Адамовог вапаја, желео бих да апелујем на све да схвате да је овај почетак поста подсећање на наше слабости. Заиста смо слаби. Настављамо са употребом речи „цркве“ која се користи са црквеном пасторалном мудрошћу и у дипломатском контексту (ако немате ништа против) уместо да само почнемо да водимо дијалог љубави. Ако седнемо за сто са гркокатолицима, на пример, да ли ћемо их звати унијатима? „– Здраво унијати!“ Да ли је ово добар почетак дијалога? Зар сваки здрав разуман, цивилизован човек не схвата да тако не треба да се води дијалог? Ми људе зовемо како они себе зову. Зато, мислим да Православна Црква треба само да настави у Духу Господа нашег Исуса Христа да брине и улаже све напоре да ту изгубљену овцу врати у тор, чак и ако то чини јадним осталих 99. монахиња Васа Ларина https://zadrugata.com

„Чини ми се да данас у Цркву долазимо на потпуно ненормалан, неприродан начин. Долазимо у Цркву као нека риба коју је тамо бацио талас након што је била прилично исцрпљена у морским дубинама. У првим вековима хришћанства човек је дошао у Цркву кроз опсежну, дубоку проповед Јеванђеља. Видео је праксу хришћанског живота која се није разликовала од речи. Видео је плодове вере. А онда је долазило до све даљег повлачења од свесног, дубоког доласка у Цркву, растао је несклад између речи и дела, испољавало се оно што се зове „историјско хришћанство“ – прилично страшна ствар. Ако говоримо о Русији, овде је израсла Црква, у којој је вековима постојало телесно кажњавање свештеника. Црква у којој су били „свештеници крсташи“ који су стајали на раскрсници и чекали пролазнике да наруче потребну службу и плате новац. Ови крсташки свештеници могли су да се боре једни против других све док не буду убијени. Живот Цркве је сталан процес... Не знам коју реч да изаберем овде да не буде груба. Процес сталног просејавања где се кукољ одваја од пшенице. А пшенице је увек много мање него кукоља. То је страшно. С друге стране, ово је природно. Хришћански живот постоји када постоји трагање, а та потрага не треба да престане ни на тренутак. Христос, хришћанска вера, Јеванђеље нуде човеку позицију „вечитог ученика“ у односу на Бога. Увек отворена перспектива. Само из позиције ученика увек има простора за раст, било да је особа неуротична, психички болесна, шта год. Први хришћани су названи Христовим ученицима. И треба да се сетимо одакле су ученици почели. Од тога што су се препирали ко је од њих већи, ко ће бити први. Ученици су хтели да запале село у Самарији где нису хтели да прихвате Христа. Ученици су заспали када их је Христос, у свом самртном часу, замолио да се моле за Њега. А онда су побегли, оставивши Христа самог у Гетсиманији. И треба да схватимо да ако смо оно што су апостоли првобитно били, онда је са нама све у реду. Суштинско питање је где ћемо даље. Хоћемо ли остати теоретичари, увек читајући шта је хришћански живот и како се на њега прилагодити, или ћемо постати практичари, са тешким искуством победа и пораза. Свештеник који сам не иде овим путем не може помоћи људима. Да, он је извршилац, по Божанској благодати, оних Тајни у којима људи учествују, али њихово хришћанско формирање постаје у потпуности ствар њих самих и благодати Божије. То нас упућује на питање како свештеници треба да се обучавају, колико треба бити опрезан при избору. И ово је такође велики проблем. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru

Јуче, 28. новембра 2023. године, према писању интернет портала kosovapost.net, у цркву Св. Архангела Михаила у селу Ракитници, општина Подујево провалила је група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. Реч је о грубом насртају на имовину СПЦ у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије. Према тврђењу поменутог портала у овој провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15 века, а која је касније и поправљана, учествовали су и представници општине Подујево. Циљ ове групе према писању портала био је да ову цркву прогласе за ”цркву Фана Нолија” која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. (линк чланка https://kosovapost-net.translate.goog/podujeve-per-here-te-pare-ne-historine-e-kosoves-u-mbajt-mesha-e-pare-ortodokse-ne-shqip/) Ово кривично дело је само још једно низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске Православне цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција. Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама: 1. Никола Џуфка је грађанин Републике Албаније из Елбасана и није свештено лице, већ се лажно представља као православни свештеник. О њему је детаљно известила јавност канонска Православна Црква Албаније која је пренела саопштење Митрополије Елбасанске, које преносимо у српском преводу. Текст на албанском доступан је на фејсбук страници Православне Цркве Албаније https://m.facebook.com/121840944657599/posts/kush-%C3%ABsht%C3%AB-nikolla-bllazhde-xhufka-nj%C3%AB-sqarim-i-nevojsh%C3%ABm-p%C3%ABr-opinionin-publik-r/2310443219130683/ КО ЈЕ НИКОЛА (БЛАЖДЕ) ЏУФКА? Неопходно појашњење за јавно мњење. „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ Матеј 7:15 1. Никола (Блажде) Џуфка није православни клирик и као такав није признат од стране било које хришћанске цркве у било којој земљи. Тврди да је рукоположен од стране извесног човека српско-румунског порекла, који нема везе са Православном црквом и није њен клирик. Ово је једноставно обмана јавног мњења. 2. Никола представља само себе, нема ни цркву ни заједницу верника, упркос својим помпезним изјавама које повремено даје у медијима. 3. Импровизовао је оно што назива „црквом“ у подруму своје куће, отворено обмањујући јавност чак и у медијима да је реч о „палеохришћанској катакомбној цркви“. 4. Отворено лаже и обмањује у медијима да је завршио верске студије, иако није учинио ништа слично. Тачније речено, завршио је средњу стручну школу за прехрамбену технологију у Елбасану, чак понављајући последњу годину. 5. Он даје „патриотске“ изјаве, док истовремено исмева и презире албанске православне клирике, такође угрожавајући и исмевајући озбиљност верских лидера и свештених лица других вера. 6. Недостатак богословског образовања показује да су његове медијске изјаве о православној вери нетачне и обмањујуће. Овај појединац није зависан од било којег црквеног ауторитета и није одговоран за своје поступке. 7. Његов једини интерес је медијско промовисање и привлачење јавне пажње, без обзира на штету коју то наноси угледу свештеног чина и православној вери. 8. Његове неодговорне изјаве у медијима, под окриљем верског ауторитета, изазивају незадовољство, подстичући непријатељство међу верским заједницама, недостатак узајамног поштовања и као последица тога, међуверску мржњу. 9. Са забринутошћу пратимо његове медијске наступе. Прикупљањем прелиминарних информација од стране медија о особи која не припада ниједној верској заједници, нема никакав аоритет, нема ни одговарајуће образовање те не представља никога осим себе пружило би довољан разлог зашто он не заслужује да буде узет озбиљно. 10. Аутокефална Православна Црква Албаније је једини духовни и званични ауторитет који гарантује очување и промоцију догматских и црквених принципа, која се води од стране својих легитимних тела у складу са својим статутом и црквеним канонима. Сваки покушај, како у прошлости тако и сада, да умањи улогу и допринос Православне Цркве у Албанији пропашће уз благодат и помоћ Божију. Света Митрополија Елбасана, Шпата и Либражда. Елбасан, 16. новембар 2022. године —— 2. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. У цркви се повремено служило док преостало српскко становништво у околним селима и Подујеву није протерано од стране ОВК 1999. године. Више цркава у општини подујево је руинирано, а посебно је страдала саборна црква Св. Апостола Андреја која је брутално запаљена 2004. године, о чему постоји видео запис са ломљењем крстова и паљењем храма. Храм је после поправљен али због лоше безбедносне ситуације Срби пореклом из овог краја не усуђују се да долазе. Приликом обиласка подујевског краја Епархија је после рата 1999. установила да је више српских православних гробаља по околним селима руинирано. Црква Св. Архангела Михаила у Ракитници је уз мања оштећења преживела јер су је поштовали и старији Албанци који су чували предање да је у њој преноћило тело Св. Кнеза Лазара после Косовске битке 1389. 3. Српска Православна Црква и Православна Црква Албаније су две сестринске аутокефалне Цркве са својим простором јурисдикције и имају изузетно добре и братске односе. Православни верници из Албаније често посећују и наше светиње на Косову и Метохији, а у више наврата могли су са нашим свештеницима и монасима да служе и на албанском језику. 4. Због насилне провале и злоупотребе објекта Српске Православне Цркве у селу Ракитници Епархија рашко-призренска ће поднети кривичну пријаву против Николе Џуфке и тражити да полиција разјасни околности око учешћа представника општине Подујево у овом кривичном чину. Епархија рашко-призренска СПЦ 29. новембар 2023. год. извор

Јерусалимска патријаршија је дубоко забринута због утицаја руско-украјинског сукоба не само на православни хришћански свет, већ на глобалну хришћанску заједницу. Његово блаженство Патријарх јерусалимски Теофил изразио је забринутост током састанка са папом Фрањом у Риму у петак, 29. септембра. и као Мајка Цркава, из које су настале све касније Цркве, Јерусалимска патријаршија је „предузела значајан корак ка подстицању дијалога и помирења у текућем сукобу између Русије и Украјине“, саопштено је из Патријаршије. Патријарх Теофило је у свом обраћању папи рекао: Као Мајка свих Цркава, православна патријаршија у Јерусалиму има посебну бригу за јединство хришћана уопште, а посебно за православне Цркве широм света. Конфликт који траје између Русије и Украјине и претња раскола у телу православне Цркве, представљају дубок бол и тешкоћу не само за православне хришћане, већ за цео хришћански свет и за све људе добре воље. У нашем животу и сведочењу у Светој земљи, ми непрестано тражимо помирење и мир. Током векова смо схватили да је истински дијалог једини пут до ефикасног помирења и трајног мира, и то је била наша стална посвећеност. У том духу и свесности Јерусалимска патријаршија пружа руку и улаже напор за наше сестре и браћу у Украјини и Русији, да посредујемо и учинимо све што можемо да започнемо дијалог који може довести до окончања страдања и на исцељења унутар православне породице. Овај посао неће бити лак. Поделе које су се дешавале деценијама су дубоке. Требаће времена да се залече ране сукоба. А поверење, једном сломљено, тешко је вратити. Али Јерусалимска патријаршија, која је саграђена на искупитељској крви Господа Исуса Христа, све то разуме. Наш живот кроз генерације кован је у истом лонцу. Христос је мир наш, који обоје састави у једно, и развали плот који је растављао, непријатељство, тијелом својијем, Закон заповијести наукама укинувши; да из овога начини собом једнога новог човјека, чинећи мир; И да помири с Богом обоје у једном тијелу крстом, убивши непријатељство на њему. (Еф. 14-16). Путовање у дијалогу ка помирењу је наша духовна мисија, а то је наша жеља за Цркву и народ Украјине и Русије. Спремни смо на било који начин да помогнемо да се оконча сукоб и патња. https://mitropolija.com/2023/10/06/jerusalimska-patrijarsija-putovanje-u-dijalogu-ka-pomirenju-nasa-duhovna-misija-i-zelja-za-crkvu-i-narode-ukrajine-i-rusije/

У име Оца и Сина и Светога Духа! Ноћ Великог четвртка неки сматрају за ноћ рођења наше Цркве. Ово није сасвим тачно, али је ипак почетак овог рођења, почетак тог великог осмог дана, дана вечности, данас, на дан Тајне вечере. Ми у Симболу Вере произносимо овакве речи: «Верујем у једну, свету, саборну и апостолску Цркву». У ове речи је веома тешко поверовати. Лако се слажемо са свим осталим порукама наше вере, јер је природно да човек верује у Бога. Природно је да верујући човек исповеда веру у Оца Без почетка, Сина Рођеног и Светога Духа, од Оца Исходећег. А шта је то – веровати у Цркву? Наша Црква нам даје толико разлога за разочарење, тугу, неразумевање и недоумицу. На крају крајева, ми видимо земаљску Цркву, у њеној земаљској историји, у њеној земаљској устројености, Цркву која живи по законима канона, која, као држава, има границе и јурисдикције; Црква која живи својом самосвести о аутокефалности, националности и својим унутрашњим традицијама. Односно, Црква живи баш као што живи свака држава. Отприлике на исти начин на који се бори Црква, отприлике на исти начин се мири. Црква има своју политику, своју економију, своју идеологију. И у шта ту веровати? Ако је све ово земаљско, ако је све ово пролазно, ако је све ово коначно, као што је све земаљско коначно и пропадљиво? Овде не може бити ни јединства ни светости. И покушавају да објасне да је ово Апостолска Црква, јер у њој постоји апостолско прејемство, а то се од Цркве схвата као преношење благодати Духа Светога рукама епископа. Тада се епископ замишља као нека врста акумулатора Светог Духа, који преноси апостолско рукополагање другим епископима. Још кажемо да је Црква Света јер у њој има много светитеља. Али ми смо грешни, видимо свеце само на иконама и читамо o њима у житијима. Кажу да је Црква Саборна, јер постоји седам Васељенских сабора на којима је Црква усвојила своје вероучење и сада чува свете догмате. Али видимо како данас ми нисмо у општењу са другом Апостолском Црквом, која има исте догмате и исте Васељенске Саборе. У какву Цркву ми верујемо? Уосталом, показује се да се не може рећи да могу да верујем у ту Цркву коју сам управо описао и која нам је свима позната, заправо, какву само и виде људи са стране, читајући о њој у новинским објавама, у новинама или на интернету. Она се само тако и види, друге Цркве нема, а када људима који су далеко од Цркве кажемо да верујемо у Цркву, то изазива велико запрепашћење. Но и за нас саме је то питање: у какву Цркву ми верујемо? Веровати се може само у Цркву Тајне вечере. Ни у какву другу Цркву се не може веровати. И разумљиво је зашто је ова Црква Света — Света је Христом и Светом Евхаристијом. И сви који се причешћују овом Евхаристијом постају и свети. Због тога током Евхаристије звуче речи «Светиње — Светима!». Не онима који су на иконама — додуше и њима, јер су ишли овим путем Цркве — већ нама. Ово је црква Тајне вечере, где сви служе једни другима, где Христос умива ноге ученицима и каже: «Ако сте ви моји ученици — апостоли —онда и ви морате чинити то исто». Управо због тога је то – Апостолска Црква. И ми морамо бити ученици Христови и као Христос умивати једни другима ноге и чути ове речи упућене нама: ко хоће да буде први међу нама, нека буде свима слуга. Ова Црква је Једна — јер је јединство у Евхаристији. То је јединство, када сви постају оно што смо данас чули у молитвама Евхаристије Светог Василија Великог: «Све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо, сједини једне са другима у једно заједништво Духа Светога». Зато је Црква Једна. И ова Црква је Саборна. Не зато што постоји седам Васељенских Сабора. Она је већ била Саборна када још није било сабора, јер Црква у преводу, односно на грчком — «Еклесија» (ἐκκλησία), значи «сабрање». Овде је сабрање, сабрање на Тајној вечери, сабрање са Христом као главом. Ово је Црква у коју верујемо. Ова Црква је вечна. Ова Црква је Царство Небеско већ на земљи. Ова Црква ће се наставити у Царству Небеском, јер, како смо данас чули у Јеванђељу, Христос је рекао: «Пићу са вама ново вино». Ново вино ће Он са нама пити. У такву Цркву ја верујем. Јер ово је Црква мог живота. о.А. Умински https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780 Са фејсбук странице Алексей Шинкевич

Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 25. јануара 2023. године цркву Светог Саве у Њујорку и том приликом се упознао са током радова на обнови цркве тешко оштећене у пожару на Васкрс 2016. године. Како стоји у објави на Патријарховом Инстаграму у пратњи Његове Светости били су Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић. У разговору са протојерејом-ставрофором Живојином Јаковљевићем, старешином храма; г. Вељком Добриловићем, председником Црквене општине њујоршке; и г. Марком Јовановићем, чланом Управног одбора; закључено је да је у протеклих шест година обављен значајан део радова, али да је преостало још веома много посла који изискује већу ефикасност и ангажованост у обнови цркве Светог Саве. Извор: Инстаграм патријарха Порфирија

„Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову. Да се моли и за оне који се противе њему, вери Христовој, јеванђељу Христовом, вредностима хришћанским, молитвама својим да отвори и њихова срца“, рекао је у беседи Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије након Свете Литургије коју је служио поводом храмовне славе 8. новембра 2022. године, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у храму посвећеном овом Божијем угоднику на Новом Београду, и додао следеће: "Вером својом, без обзира на то у каквој се ситуацији налазимо, да ли смо на крсту, да ли смо распети, да ли страдамо, да ли имамо проблема, тешкоће, искушења - то није нешто нас може одвојити од Христа, од Цркве. Може бити да ћемо у неком тренутку бити помућени, да ћемо се поколебати, али увек, будући да смо вером везани за Христа, ми смо везани за чврсту котву и знаћемо да не постоји та струја, та бура, која нас може однети валовима својим у беспуће и никада изгубљени бити нећемо". Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија "Вера наша увек је спојена са надом, али исто тако, истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, у молитви, у покушају да испуњавамо све заповести Божије у нама ствара дубоко духовно знање, спознају, познање Бога, у којем одмах познајемо и себе, своје назначење и свој пут. Тим знањем ми знамо да, без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели, без обзира што имамо страдања, знамо да, иако у том тренутку не схватамо, Бог стоји уз нас! И као што смо чули из Посланице Јеврејима где Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, каже да би их утешио, да истински и прави родитељ васпитавају своју децу, укоравају их, стављају их на испите, али не да би потонули, не да би пострадали него да би ојачали и да они који се не поколебају и онда када им не иде све од руке – духовно јачају и постају спремнији за теже подвиге и битке јер нечастиви никада не спава. Силе поднебесја увек дејствују, понекад директно и онда њихове намере увек можемо препознати. Али, будући да растемо у Христу и што ми више постајемо искуснији у борби, што више откривамо њихове намере, утолико они постају перфиднији и онда почињу да нам се представљају у облику који је скривен, нудећи нам понекада нешто као врлину – нуде нам уз ту врлину осећање самозадовољства, гордости, самољубља и онда заправо хоће да нас наведу на још већи пад него да смо директно погрешили", казао је Патријарх Порфирије и истакао: „Дакле, истински и прави родитељ увек васпитава своју децу. Није неко ко повлађује слабостима деце, незрелости деце, њиховим прохтевима. Наравно, увек јесте на путу онај који безусловно воли, ко се распиње за своју децу, али баш због тога када је потребно помиловаће их, похвално подстаћи да буду још активнији у добру, али када је то потребно – укорити, исправити, имати одлучан став и не дозволити да анархична слобода детета буде нешто што ће га сурвати у понор“, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Како је известила Информативна служба СПЦ, Патријарху Порфирију су на Литургији саслуживали Преосвећена господа Епископи шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан, изабрани Епископи новобрдски Иларион и јегарски Нектарије, као и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Рајко Недић, јеромонах Никон, јереји Раде Деспотовић, Богољуб Остајић, Владимир Левићанин и Предраг Тимотијевић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, ђакони Србољуб Остојић и Николај Вуковић, у молитвеном присуству старешине храма Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве и свештеничког братства храма Светог Димитрија. Славском сабрању присуствовали су директор Упрсве за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде др Владимир Рогановић и председник ГО Нови Београд г. Бојан Бован. У току свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије је рукоположио ђакона Србољуба Остојића у чин презвитера. Вест припремила Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Фејсбук страница Патријарха српског Порфирија

Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ

Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/

Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега. Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег. Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати. Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу. Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима. Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви. Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti

Сиријски предсједник Башар ал Асад рекао је да је у току покушај цијепања Антиохијске православне цркве по истом сценарију који је спроведен у Украјини, преноси Интерфакс. Он је то изјавио током састанка са посланицима Државне думе Руске Федерације, на којима се састао, између осталих и са предсједником Интерпарламентарне скупштине православља Сергејем Гавриловим. „Асад је рекао да ће Антиохијска црква остати јединствена, а руководство Сирије ће је подржати на сваки могући начин“, рекао је новинарима Дмитриј Саблин, координатор групе за сарадњу између Државне думе и сиријског парламента. Башар ел Асад је изразио поштовање патријарху московском и цијеле Русије Кирилу и патријарху антиохијском и цијелог истока Јовану Х. Медији су раније писали да се антиохијски патријарх заложио за одржавање Сабора православља у Дамаску. извор

Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми у понедељак, 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија. Преосвећеном Епископу саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом у којој је говорио о животу Светог великомученика Димитрија, рекавши да Свети великомученик Димитрије није послушао царску наредбу о прогону хришћана, већ је пригрлио Христову заповест о љубави, пре свега према Богу. "Био је сведок две највеће заповести Христове, да је потребно Господа љубити свом снагом својом, свим срцем својим и свим умом својим, али љубити и другога и ближњег свога као самога себе. Као такав, Свети Димитрије уместо да прогони хришћане у ствари им је био апостол." Епископ Сава је апострофирао да је потребно да и ми као хришћани посведочимо веру и имамо храбрости јер и доласком у свете храмове сведочимо име Христово, сведочимо да смо хришћани. Извор: Телевизија Храм

Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски