Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'цркву'.
-
Патријарх Порфирије посетио цркву Светог Саве у Њујорку
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 25. јануара 2023. године цркву Светог Саве у Њујорку и том приликом се упознао са током радова на обнови цркве тешко оштећене у пожару на Васкрс 2016. године. Како стоји у објави на Патријарховом Инстаграму у пратњи Његове Светости били су Његово Преосвештенство Епископ канадски г. Митрофан, протојереј-ставрофор Велибор Џомић и протођакон Драган Радић. У разговору са протојерејом-ставрофором Живојином Јаковљевићем, старешином храма; г. Вељком Добриловићем, председником Црквене општине њујоршке; и г. Марком Јовановићем, чланом Управног одбора; закључено је да је у протеклих шест година обављен значајан део радова, али да је преостало још веома много посла који изискује већу ефикасност и ангажованост у обнови цркве Светог Саве. Извор: Инстаграм патријарха Порфирија -
Патријарх Порфирије: Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
„Молимо се Светом Димитрију да заступа Цркву Христову. Да се моли и за оне који се противе њему, вери Христовој, јеванђељу Христовом, вредностима хришћанским, молитвама својим да отвори и њихова срца“, рекао је у беседи Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије након Свете Литургије коју је служио поводом храмовне славе 8. новембра 2022. године, на празник Светог великомученика Димитрија Солунског, у храму посвећеном овом Божијем угоднику на Новом Београду, и додао следеће: "Вером својом, без обзира на то у каквој се ситуацији налазимо, да ли смо на крсту, да ли смо распети, да ли страдамо, да ли имамо проблема, тешкоће, искушења - то није нешто нас може одвојити од Христа, од Цркве. Може бити да ћемо у неком тренутку бити помућени, да ћемо се поколебати, али увек, будући да смо вером везани за Христа, ми смо везани за чврсту котву и знаћемо да не постоји та струја, та бура, која нас може однети валовима својим у беспуће и никада изгубљени бити нећемо". Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија "Вера наша увек је спојена са надом, али исто тако, истинска и права вера која се изражава у нашем подвигу, труду, посту, у молитви, у покушају да испуњавамо све заповести Божије у нама ствара дубоко духовно знање, спознају, познање Бога, у којем одмах познајемо и себе, своје назначење и свој пут. Тим знањем ми знамо да, без обзира што понекад имамо тешкоће и није нам увек све онако како смо желели, без обзира што имамо страдања, знамо да, иако у том тренутку не схватамо, Бог стоји уз нас! И као што смо чули из Посланице Јеврејима где Апостол Павле, обраћајући се Јеврејима, каже да би их утешио, да истински и прави родитељ васпитавају своју децу, укоравају их, стављају их на испите, али не да би потонули, не да би пострадали него да би ојачали и да они који се не поколебају и онда када им не иде све од руке – духовно јачају и постају спремнији за теже подвиге и битке јер нечастиви никада не спава. Силе поднебесја увек дејствују, понекад директно и онда њихове намере увек можемо препознати. Али, будући да растемо у Христу и што ми више постајемо искуснији у борби, што више откривамо њихове намере, утолико они постају перфиднији и онда почињу да нам се представљају у облику који је скривен, нудећи нам понекада нешто као врлину – нуде нам уз ту врлину осећање самозадовољства, гордости, самољубља и онда заправо хоће да нас наведу на још већи пад него да смо директно погрешили", казао је Патријарх Порфирије и истакао: „Дакле, истински и прави родитељ увек васпитава своју децу. Није неко ко повлађује слабостима деце, незрелости деце, њиховим прохтевима. Наравно, увек јесте на путу онај који безусловно воли, ко се распиње за своју децу, али баш због тога када је потребно помиловаће их, похвално подстаћи да буду још активнији у добру, али када је то потребно – укорити, исправити, имати одлучан став и не дозволити да анархична слобода детета буде нешто што ће га сурвати у понор“, поучио је Патријарх српски г. Порфирије. Како је известила Информативна служба СПЦ, Патријарху Порфирију су на Литургији саслуживали Преосвећена господа Епископи шабачки Јеротеј и ремезијански Стефан, изабрани Епископи новобрдски Иларион и јегарски Нектарије, као и директор Патријаршијске управне канцеларије архимандрит Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода архимандрит Нектарије, протојереји-ставрофори Божо Бакајлић и Рајко Недић, јеромонах Никон, јереји Раде Деспотовић, Богољуб Остајић, Владимир Левићанин и Предраг Тимотијевић, протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, ђакони Србољуб Остојић и Николај Вуковић, у молитвеном присуству старешине храма Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве и свештеничког братства храма Светог Димитрија. Славском сабрању присуствовали су директор Упрсве за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде др Владимир Рогановић и председник ГО Нови Београд г. Бојан Бован. У току свете Литургије, Патријарх српски г. Порфирије је рукоположио ђакона Србољуба Остојића у чин презвитера. Вест припремила Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Фејсбук страница Патријарха српског Порфирија -
Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ
-
- архиепископију
- охридску
- (и још 10 )
-
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ -
Протојереј Слободан Лукић: Не заборавите Цркву
тема је објавио/ла JESSY у Духовни живот наше Свете Цркве
Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав. У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела. Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено, појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!? У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби. На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу, неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала. https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/ View full Странице-
- заборавите
- лукић:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Црква постоји са једном сврхом – да приведе човека Христу. А бити у Цркви подразумева свесну жељу да свој живот градиш око Христа и да Га ставиш изнад свега. Христос је Глава Тијела, Цркве и њен врховни ауторитет (Кол 1,18). Цркву води Дух Свети и у свакој духовној служби не зависимо од људског разумевања, већ од силе Духа Божијег. Тело Христово – Црква – није организација, већ живи организам, који је нераскидиво повезан са Главом и своје руководство и правац добија искључиво од Христа: «…Него да будемо истински у љубави да у свему узрастемо у Онога који је глава – Христос. Од кога све тијело, састављано и повезивано помоћу свих зглавака, тако да један другог потпомаже по мјери сваког појединог члана, чини да тијело расте на изграђивање самога себе у љубави» (Еф 4,15–16). У најтежим временима, Савршени Пилот – Господ наш и Бог Исус Христос – водио је Црквени брод кроз олује и невреме. Тако ће без сумње бити и сада. У наше дане је Црква опет клеветана, прогањана, а силе ђавоље се на њу наоружаваjу, покушавају да је растргну, унесу раздор, искриве Истину, али она ће, као и пре, опстајати. Прави верник који свим срцем тражи Бога не може отпасти од Бога и Његове Цркве. Немогуће је изгубити Оца Небеског за оне који Њему свим срцем теже и Њиме живе. Господ ће свакако дати све што је потребно за спасење сваком тражитељу. Ми, верници, треба да следимо Христа и да стојимо у истини. Учитељ Цркве, Свети Василије Велики, учио је да је „одбрана истине чак и до смрти директна дужност и највећа заслуга хришћанина“. Оданост Истини је и оданост својим обећањима, принципима. Крштени смо у Цркви земаљској, која води људе у Цркву Небеску, Тријумфалну у Вечности, заклели смо јој се на верност. А изневерити заклетву значи издати Бога и изгубити Његовог Утешитеља – Светог Духа. Дух Свети не живи у зидовима, него у Цркви. Црква је била, јесте и биће. «И врата пакла неће је надвладати» (Мф 16,18). Нико не може да уништи Цркву Христову, да је уништи и однесе. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. «…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека» (Мф. 28:20) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkvu-vodi-duh-sveti
-
"Антиохијска црква остаће јединствена, а руководство Сирије ће је подржати!" Асад: Покушавају да поцијепају Антиохијску цркву по украјинском сценарију објављено: 2021-12-23 Сиријски предсједник Башар ал Асад рекао је да је у току покушај цијепања Антиохијске православне цркве по истом сценарију који је спроведен у Украјини, преноси Интерфакс. Он је то изјавио током састанка са посланицима Државне думе Руске Федерације, на којима се састао, између осталих и са предсједником Интерпарламентарне скупштине православља Сергејем Гавриловим. „Асад је рекао да ће Антиохијска црква остати јединствена, а руководство Сирије ће је подржати на сваки могући начин“, рекао је новинарима Дмитриј Саблин, координатор групе за сарадњу између Државне думе и сиријског парламента. Башар ел Асад је изразио поштовање патријарху московском и цијеле Русије Кирилу и патријарху антиохијском и цијелог истока Јовану Х. Медији су раније писали да се антиохијски патријарх заложио за одржавање Сабора православља у Дамаску. Извор: https://etos.press/post/2431
- 21 нових одговора
-
- сценарију
- украјинском
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Асад: Покушавају да поцијепају Антиохијску цркву по украјинском сценарију
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из осталих цркава
Сиријски предсједник Башар ал Асад рекао је да је у току покушај цијепања Антиохијске православне цркве по истом сценарију који је спроведен у Украјини, преноси Интерфакс. Он је то изјавио током састанка са посланицима Државне думе Руске Федерације, на којима се састао, између осталих и са предсједником Интерпарламентарне скупштине православља Сергејем Гавриловим. „Асад је рекао да ће Антиохијска црква остати јединствена, а руководство Сирије ће је подржати на сваки могући начин“, рекао је новинарима Дмитриј Саблин, координатор групе за сарадњу између Државне думе и сиријског парламента. Башар ел Асад је изразио поштовање патријарху московском и цијеле Русије Кирилу и патријарху антиохијском и цијелог истока Јовану Х. Медији су раније писали да се антиохијски патријарх заложио за одржавање Сабора православља у Дамаску. извор-
- украјинском
- цркву
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Сиријски предсједник Башар ал Асад рекао је да је у току покушај цијепања Антиохијске православне цркве по истом сценарију који је спроведен у Украјини, преноси Интерфакс. Он је то изјавио током састанка са посланицима Државне думе Руске Федерације, на којима се састао, између осталих и са предсједником Интерпарламентарне скупштине православља Сергејем Гавриловим. „Асад је рекао да ће Антиохијска црква остати јединствена, а руководство Сирије ће је подржати на сваки могући начин“, рекао је новинарима Дмитриј Саблин, координатор групе за сарадњу између Државне думе и сиријског парламента. Башар ел Асад је изразио поштовање патријарху московском и цијеле Русије Кирилу и патријарху антиохијском и цијелог истока Јовану Х. Медији су раније писали да се антиохијски патријарх заложио за одржавање Сабора православља у Дамаску. извор View full Странице
-
- сценарију
- украјинском
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
И у цркву са потврдом о вакцинацији или тестом
тема је објавио/ла JESSY у Јеладска-Атинска Архиепископија
АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе. Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг. У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве. Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника. У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције. Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље. У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0 -
Епископ Сава: Својим доласком у Цркву сведочимо име Христово
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми у понедељак, 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија. Преосвећеном Епископу саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом у којој је говорио о животу Светог великомученика Димитрија, рекавши да Свети великомученик Димитрије није послушао царску наредбу о прогону хришћана, већ је пригрлио Христову заповест о љубави, пре свега према Богу. "Био је сведок две највеће заповести Христове, да је потребно Господа љубити свом снагом својом, свим срцем својим и свим умом својим, али љубити и другога и ближњег свога као самога себе. Као такав, Свети Димитрије уместо да прогони хришћане у ствари им је био апостол." Епископ Сава је апострофирао да је потребно да и ми као хришћани посведочимо веру и имамо храбрости јер и доласком у свете храмове сведочимо име Христово, сведочимо да смо хришћани. Извор: Телевизија Храм -
Данас ћу писати о својеврсном „чуду“ савременог црквеног живота. Претпостављам да је током шездесетих и седамдесетих година прошлог века било много оних који су очекивали да ће се Црква у Србији спонтано угасити јер ће баке које су верно и у тим временима ишле у Цркву поумирати (наравно ово очекивање у себи вероватно скрива предрасуду оних који везе са Црквом нису имали јер ми је један свештеник из нашег храма који је, додуше, осамдесетих година, студирао у Београду, у више наврата причао да је одлазећи тада у београдске храмове био фасциниран јер је тамо виђао многе успешне и чувене људе из свих сегмената друштва). Међутим, насупрот очекивањима ових људи свако ко недељом дође у наш краљевачки светосавски храм на Свету Литургију својим очима може видети мноштво деце, младих људи најразличитијих профила, средовечних људи, па и оних који су већ загазили у пределе старости како се једнодушно моле свом Оцу Небеском. Не треба ову слику ни преувеличавати јер исто тако у нашем граду има и много људи који немају никакву представу шта се то недељом збива у храму и који су прилично незаинтересовани за веру (свакако постоји и одређен број људи који се отворено декларишу као атеисти), али је јасно да је црквени живот, на изненађење многих, показао изузетну виталност и очигледно је да се више никако не може маштати о дану када ће Црква и вера престати да постоје. Зашто сам на почетку текста ову појаву назвао „чудом“? Па, осим чињенице да постоје људи који се и дан данас чуде („ишчуђавају“) над чињеницом да су многи људи итекако заинтересовани за црквени живот, разлог овоме је и у томе што је можда заиста и чудесно како то, у време невероватних чуда савремене технологије и савременог ритма живота (и у позитивном и у негативном смислу) кандило вере ипак гори, и то, чини се, све сјајније и снажније. Шта је то са човеком, па и сада, када практично има све о чему је миленијума и вековима маштао (или чак није ни могао толико далеко да машта) опет буде некако нефасциниран свим тим и чак сматра, и то врло тврдоглаво, да се оно што је заиста везано за његово истинско биће налази у некаквом црквеном приступу животу? Вероватно бисмо били ближи одговору када бисмо отишли на недељну Литургију и покушали да интервјуишемо све људе који су тамо дошли укључујући и малу децу (додуше искрен дечији одговор „лепо нам је овде, и дружимо се са другом децом“ вероватно би услед своје неинтелектуалности био мало релевантан за оне који никако не могу да схвате овај феномен). Верујем да би у тим интервјуима било и много кратких одговора попут ових дечијих али би сасвим сигурно било и много оних који би се распричали износећи своје животне путеве (не нужно и „бродоломе“) у покушају да нам расветле ову загонетку и, с обзиром на то, уверен сам да би та књига сведочанстава верника светосавског храма (мислим да нема преувеличавања у овоме што ћу рећи) морала имати макар хиљаду страницу. Било би ту неких можда и сувише једноставних разлога, било би вероватно и неких који би код нас изазвали осмех на лицу, било би оних који би нас навели да осетимо симпатију према том човеку, било би много речи о патњи, несрећама, радостима, љубави, утехи, чудима, о запитаности над овим животом, о богатству и сиромаштву, о милости Божијој, о бризи за најдраже, о сатанским препонама које се налазе на животном путу, о ђаволу, о најгнуснијим греховима и најдивнијим врлинама, било би речи о поезији и уопште о књижевности, о сликарству, о неверју, о доброти, о појању, о историји, о манастирима, о животу и смрти, о покајању, о милости Божијој, о (ово је можда и најневероватније) добром свештенику и много чему другом. Неко је дословно преко ноћи постао верник, има оних који су се годинама рвали са својим трагањима, има оних који су рођени у хришћанским породицама, још је много више оних који су сами утабали ову стазу, свега би било у тој књизи и можда једина заједничка увереност свих тих одговора (изузев дечијих јер код њих је одговор везан за атмосферу у којој бораве и која се сама по себи подразумева без икаквих посебних уверености) лежи у чињеници да сви ти људи дубоко у себи сматрају да без Бога њима нема истинског живота и истинске радости. Многи од тих људи би сасвим сигурно радије дали своје животе него да се одрекну свог живота у Христу, у ствари још прецизније би било рећи да би неки од тих људи заиста дали своје животе када би били у ситуацији да бирају, а огромна већина њих, без сумње, воли да мисли за себе да би одабрала живот у Христу пре него свет без Христа. Ја бих овоме додао и свој лични став са којима се људи могу, а и не морају, сложити, а то је да сва ова прича о доласку у Цркву и о ступању на пут богопознања, није везана само за човека, већ и да Бог има итекако има Свога удела у свему томе. Рекао бих да Он неким Својим путевима и начинима призива човека, куца на врата људскога срца и уколико му се она отворе улази унутра и води домаћина ка светлости, радости и миру. Многи људи не чују тај позив, многи затворе врата и не желе да укажу гостопримство, али сви су добили позив јер Бог је Неко ко нас воли и ко нас жели крај Себе у слави Свога Царства. И, на самом крају, то што неко још увек није зачуо позив и што се можда чак и декларише као атеиста, још увек не значи да баш тај неће постати већи верник од многих па и од писца ових редова. Тужно је само ако живот прође својим путем, а човек још увек није зачуо позив којим је све време призиван. Још је Достојевски давно рекао да су речи „прекасно је“ најстрашније речи које човек икада може чути. Дај Боже да их нико од нас никада не чује. Ђакон Стефан Милошевски
-
Vandaliski napad na crkvu na Kordunu (FOTO) | Vidovdan | Srpska tradicija i nacionalni interes VIDOVDAN.ORG Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта саопштио је да су вандали... Република Хрватска, Европска унија.
-
Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав. Повезана вест: Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу. Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве. Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла. „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао: „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”. Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао: „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”. „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић. Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио: „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”. *** Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони. Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником... Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- патријарх
- порфирије:
- (и још 11 )
-
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је благовремено и у законом предвиђеном року поднео Влади Републике Србије примедбе и мишљење о предлогу закона о истополним заједницама. Поменути предлог закона за Српску Православну Цркву је неприхватљив, јер је огромна већина предложених одредби у супротности са Јеванђељем Христовим и свеукупним искуством и праксом Цркве на којима је духовно и морално утемељен наш српски народ, као и целокупна европска цивилизација. Недопустиво је истополне заједнице законски изједначавати са браком и породицом, како је наведено у тексту Нацрта закона, јер се тако дискриминише брачна заједница, као хришћанска и Законом заштићена вредност. Црква поштује слободу коју нам је Бог даровао и разуме људску тежњу да своју слободу исказује на различите начине. Свети Архијерејски Синод је сагласан да постоји потреба за остварењем одређених личних, имовинских и других права оних које третира наведени нацрт закона, али је аргуменовано указао на могућност да се она у правном поретку Републике Србије остварују у потпуности административним путем, без задирања у брачно и породично законодавство. Свети Архијерејски Синод наглашава да прихвата и промовише дијалог, као једини и неопходан пут за изналажењe решења у вези свих питања од општег друштвеног значаја, као и по овом питању које је изазвало велику забринутост. Свети Архијерејски Синод је изразио очекивање да ће по овом питању бити уважени аргументи Српске Православне Цркве. Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
-
Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Свете Тајне изображавају Цркву, али не као символи; оне су за Цркву оно што су удови за срце, или што је корен биљке за њене гране, или што су винове лозе за чокот, као што је то Господ рекао. Јер, овде није у питању само заједничко име или сличност својстава, него истинска истоветност. 2. Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: „Ви сте Тело Христово, и удови понаособ“. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему – као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима – него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело. 3. Због тога никако није неприлично што се овде о Цркви говори кроз свете Тајне. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Ризница литургијског богословља и живота: Свети Никола Кавасила: На који начин свето Причешће изображава Цркву BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM -
Удружење за очување древне традиције чувара Христовог Гроба, наше Удружење је са великом тугом примило вест да се упокојио у Господу Високопреосвећени Архиепископ Цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Памтимо многе сусрете, а највише нашу посету митрополији 2018 године за Лучиндан. Смрт Митрополита Амфилохија је велики губитак за Митрополију црногорско-приморску, за Српску Цркву и за цео српски народ. Нека је вјечна памјат рабу Божјем Митрополиту Амфилохију! За Удружење: Драган Павловић, Председник Удружења Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
Епископ Арсеније: Дух Свети конституише Цркву Христову!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Саборни храм Силаска Светог Духа на апостоле у Лесковцу и Град Лесковац обележили су данас 08. јуна 2020. године, на Духовски понедељак, храмовну и градску славу. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству су саслуживали: крстоносни протојереј Зоран Стојановић, парох трећи власотиначки у пензији и архијерејски намесник власотиначки, крстоносни протојереј Славко Милановић архијерејски намесник лесковачки у пензији, протојереј Далибор Стефановић, архијерејски намесник лесковачки,јереј Иван Марковић, архијерејски намесник јабланички, јереј Иван Ганић, војни свештеник,јереј Марко Николић, парох први власотиначки и свештеници из лесковачких храмова. У току малог входа Преосвећени Владика одликовао је чином протопрезвитера оца Мирослава Јовановића. Саборни храм је био препун верног народа, уз присуство градоначелника Лесковца, као и припадника јавног и културног живота града Лесковца. Након Свете Литургије, уследила је велелепна градска Литија, након чега је у порти Саборног храма Преосвећени Владика освештао славске дарове и преломио колач, а окупљени народ поучио пригодном беседом о данашњем празнику. Извор: Епархија нишка -
У духовски понедељак 8. (26) јуна 2020. године када се присјећамо и преноса моштију светих преподобномученика Медљанских Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастирском Храму светих преподобномученика Медљанских, Серафима, Авакума и Мардарија у Манастиру Медна. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Маринко Радмило, архимандрит Василије (Рожић), јеромонах Јеротеј Влајковић, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. Послије прочитаног јеванђелског зачала Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије бесједио је поучавајући и тумачећи Јеванђеље у духу Празника. Да би прославили Оца Небескога гледајући добра дјела једна других и задобили спасење, водимо се овом мишљу и заповијести. Љубити све људе и љубављу приступајући Светој Чаши и Светој Трпези Господњој. Дух Свети дошао је међу нас и остаће у нама градећи Цркву само онда ако ми будемо хтјели да саградимо Цркву која се зида и гради љубављу. Послије заамвоне молитве Владика је благословио вјерни народ и прочитао молитве које се традиционално читају о Празнику Педесетнице. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
-
Интернет литије су ушле у дванаесту недељу емитовања и са нестрпљењем се у вјерном народу очекује обнова литија и наставак борбе за одбрану светиња, тј. за повлачење Закона о слободи вјероисповијести. Двадесет трећу Интернет литију предводио је протојереј Немања Кривокапић, парох которски, а доминирале су теме клевета режима и блиских им медија на Цркву. Традиционално, хришћанска заједница у Котору је била на удару медијских спинова због великог броја црквених и других институција са предзнаком српски. „Све што има предзанак српско отворено је за све људе добре воље“, рекао је которски парох, одговарајући на питање о томе да ли су врата српских институција затворена за Црногорце или Хрвате. Он је подсјетио да чак и званични документи то потврђују. „Статут Српског пјевачког друштва Јединство из Котора предвиђа да члан може бити сваки добронамјерни грађанин, а да то није мртво слово на папиру потврђује историја и презент СПЦ Јединство. Имали смо Чеха диригента, чак и Јеврејина а данас има и католика и Црногораца у великом проценту“, закључио је отац Немања. Званична застава СПЦ на Цркви Светог Николе трн је у оку шовиниста који се нису либили клевета не би ли приморали Цркву да је уклони. „Била је нека прича да ми не дамо да се неко вјенча у Цркви Светог Николе са црногорским барјаком, што је потпуна бесмислица“, рекао је Кривокапић, додавши да свако ко се осјећа лијепо у цркви је добродашао увијек, без обзира на било коју припадност. Питање заставе на Цркви Светог Николе усмјерило је разговор у правцу коментарисања подјела, које се форсирају у Црној Гори деценијама из кругова блиских режиму, а које се често преламају преко питања симбола. „Дуго траје гушење српског идентитета у Црној Гори и Закон о слободи вјероисповијести био је окидач за изражавање различитих незадовољстава, која су се годинама нагомилавала“, прокоментарисао је отац Немања, објашњавајући како је настала та „интересантна ствар“ са цртањем тробојница на зидовима. Он је додао да је застава на Цркви Светог Николе можда инспирисала многе, али мотиви за њено постављање били су драгачији. “Отац Момо је поставио оног дана када је у Котору основана тзв. ЦПЦ и у самом почетку реакције су биле различите. Чак сам и ја био против тога да застава стоји из разлога што би неког могла да одбије од уласка у цркву“, присјетио се отац Немања, рекавши да је ипак та застава много важна за велики број људи. „Управо због тога што је људима било онемогућено да искажу своје Српство, та застава људима је много значила“, рекао је прота Кривокапић и објаснио да би, чак и када би из техничких разлога на кратко скинули заставу, одмах људи звали и питали шта се догодило са заставом. Отац Немања каже да је након упокојења проте Момчила размишљао како да поступи. „Чак и када је тијело попа Мома стајало у храму нисмо поступили у складу са обичајем да се застава скине при тужним моментима, сматрао сам да се он не би сложио са тим.“ Гостовање протојереја Немање Кривокапића обиљежило је и сјећања на блаженог спомена оца Момчила, чији је одлазак губитак за читаву Српску православну цркву. Поводом 40 дана од упокојења оца Мома, у петак, 5. јуна, у цркви у Шкаљарима биће служена Света заупокојена литургија, са почетком у 9 часова. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер
- немања
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
У седму недјељу по Васкрсењу – Светих отаца Првог васељенског сабора, 31.маја 2020.љета Господњег, када наша Света Црква прославља Светог мученика Теодота Анкирског, молитвено је било у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је острошки сабрат јеромонах Владимир, а саслуживали су му јереј Ранко Радоњић и јерођакон Зосима. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало острошко монаштво и вјерни народ, а током Литургије узношене су и молитве за оздрављење болесних од вируса корона, као и за здравље свих. На крају богослужења сабранима је бесједио о. Владимир који је подсјетио да је Први васељенски сабор када је Црква у лику својих светитеља одбранила један од основних догмата свог учења, а то је догмат да Господ наш Исус Христос није обичан човјек и пророк, него да је Оваплоћени Син Божији, који је бивши Богом вјечним постао Човјеком, да би нас искупио крсном својом жртвом и да би Својим васкрсењем и нас васкрсао и даровао нам опроштење грехова и живот вјечни. – Арије безбожни свештеник није имао Духом Светим познање ко је Господ наш Исус Христос, него је почео да умује својим гордим умом отпалим од Бога, отпалим од саборног тијела Цркве Христове и почео је да говори и учи да је Христос створење Божије, најсавршеније, да није исте природе са Оцем небеским. То је вријеме велике борбе и спорова – подсјетио је о.Владимир и савјетовао сабране да читају историју васељенских сабора, што је ако је казао веома душекорисно. О. Владимир је казао да су наши свети оци говорили да је Христос једносуштан са Оцем, што ми исповиједамо у Символу вјере. – Сви они који покушају гордим умовањем, без Бога и благодати Божије, без јединства са светим, да донесу неку истину о Цркви и Христу, бити одлучени од Цркве – нагласио је о.Владимир. Осврнуо се и на актуелна дешавања у Црној Гори наводећи да се појавио памфлет у коме наводно власт нуди договор Цркви да се зове Православна црква у Црној Гори. – Замислите, Свети Сава није био довољно православан, па се у 21. вијеку морао појавити један обезбожени неокомунистички човјек који није крштен и који нама говори да ми морамо бити православнији. Наводно та Црква коју је Свети Сава установио није довољно православна, па ћемо сад ми да правимо нову цркву. Ми говоримо да је наша Црква православна – Српска Православна Црква и нема потребе да ми мијењамо тај назив дајући јој оно што она јесте. Само у Православној цркви ми имамо спасење и ми се Христом Богом Сином Божијим кога су исповједили свети оци на Првом васељенском сабору спасавамо. У ту Цркву призивамо да дођу и ти људи који би данас да праве нове цркве, да дођу, да се врате, да се крсте, дасе не баве ћоравим послом – казао је о. Владимир. Извор: Манастир Острог
-
Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка
-
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 23. маја, на празник Светог апостола Симона Зилота, са свештенством Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља, Високопреосвећени владика је подсјетио на једно од девет блаженстава које је Христос у бесједи на Гори изрекао: Блажени су чисти срцем, јер ће они Бога видјети. Истакао је да су међу онима који су своје срце и своју душу очистили и Свети Божији угодници које данас прослављамо: Преподобна Исидора Јуродива, која се правила луда, да би скрила своју врлину и свој подвиг и у срцу и души својој само са Господом разговарала, Симон Ревнитељ, један од дванаест великих апостола, на чијем вјенчању у Кани галилејској је Господ учинио прво чудо, претворивише воду у вино, као и Свети Алфеј, Филаделф и Кирин, тројица браће мученика, који су све што су имали подијелили и жртвовали за Господа и били мученички убијени за Његово име. “Сви они су остали запамћени до наших времена и запамтио их је и записао Господ у књигу вјечнога живота, као и друге свете своје угоднике. Дивни Господ који је диван у светима својим који Га прослављају и који су Га прославили и овдје на земљи, и које је Он прославио својом божанском силом и благодаћу, својим присуством и својом свјетлошћу их просветио, свјетлошћу вјечном и непролазном и својим божанским даровима, учинивши их сасудима своје благодети и истине, своје доброте”, рекао је Митрополит Амфилохије. Божији угодници који су послужили Господу, који су се очистили, чија срца су постала сасуд Божије благодати, којих је од памтивијека до данас било само Бог знаде колико, како је казао, чистотом свога срца су Бога видјели и доживјели још овдје на земљи, ходеће за Њим и задобивши Царство Божије вјечно и непролазно. “Таква је била је и жена Самарјанка која је припадала оном обезбоженом дјелу јеврејског народа, који се одрекао био правога закона Божјега”, рекао је владика и подсјетио да се Господ срео са женом Самарјанком на кладенцу Јаковљевом, која је признала и исповједила Господа а преко ње и други Самарјани. Самарјанка је постала Христова ученица и Његов свједок, мученички је пострадала за Господа и зато је ова недеља посвећена “Светој мученици Фотини Самарјанки, великој угодници Христовој, која је завољела Господа свим срцем својим, свом душом и мишљу својом, коју је Господ примио у своје вјечно и непролазно Царство”. Архиепископ цетињски је нагласио да преко свих ових мученика које данас прослављамо, али и других Божјих угодника, живих свједока Господњих, међу којима су били и сви они први апостоли Христови, Црква Божја и Христови ученици утврђују Цркву кроз вјекове свуда па и овдје, на овоме мјесту. “И ево и данас у читавом свијету Црква Божја проповједа и свједочи благу вијест. На свим земаљским језицима се проповиједа блага Христова вијест, православна, хришћанска блага вијест, свједочи се Црква која је и данас на распећу распињана као што је била кроз вјекове, као што је Христос разапет. Али Црква је носилац и те силе Божје, силе васкрсења Христовога, силе преображаја и препорода духовнога, силе Царства Божјега, које је међу нама, које је у нама, сила Духа Светога, која рађа и препорађа свако створење које се обраћа Христу Богу и задобија Царство небеско”, поручио је на крају архипастирске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Бешка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- митрополит
- амфилохије
- (и још 12 )
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.