Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'слобода'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Уколико погледамо наслеђе и искуство светих отаца и подвижника побожности као духовника можемо видети да они нису везивали своју духовну децу обавезом да испуњавају савете које су им давали и да нису инсистирали на свом мишљењу у избору ове или оне одлуке, већ су то препуштали духовном чеду на вољу и слободно разматрање. Може се видети да је управо такав био став светитеља Игњатија (Брјанчанинова) према давању савета, који се заснивао на учењу апостола и светих отаца: „Скроман однос саветника према ономе кога саветује разликује се од односа старца према безусловном послушнику, слуги у Господу. Савет не садржи у себи услов да буде обавезно извршен: он може бити испуњен, а не мора. Онај ко саветује није нимало одговоран за свој савет уколико га је дао са страхом Божијим и смерно, а не по свом нахођењу, већ ако га човек упита и замоли. Исто тако, савет не везује ни онога ко га је добио; на њему је да одлучи и да види хоће ли испунити савет који добије или неће. Очигледно је колико је пут саветовања и придржавања Светог Писма у складу са нашим слабим временом. Приметићемо да оци забрањују да се савет ближњем даје по сопственом нахођењу, ако нас ближњи не пита: самовољно давање савета јесте знак да човек сматра да поседује знање и духовно достојанство у чему се очитују гордост и самообмана.“ Светитељ Теофан Затворник детаљно разматра питање могућности духовног руковођења у једном од својих писама и притом га разликује од живота по расуђивању (саветовању): „Са мном можете само да расуђујете. А расуђивање и руковођење су две различите ствари. Руковођење захтева: уради овако и овако, и да се ниси усудио да поступиш другачије, а расуђивање уопштено расуђује, препуштајући човеку на вољу хоће ли га послушати или неће. Руковођа преузима на себе одговорност за душу коју руководи, а онај ко расуђује може само да јој жели добро. Не могу вам обећати руковођење у смислу да вас узмем за руку и водим. За то немам умећа и то не могу ваљано да обављам и због мојих и због ваших околности. Изволите сами да идете, а ја ћу вам описивати путеве и распућа. Више од тога вам не могу обећати.“ Светитељ Теофан Затворник је писао и о саветима који се дају: „Кад ме неко нешто упита ја му кажем оно што ми се чини да је одговарајуће <…> – а остало препушта ономе ко пита. – И сами гледајте шта вам је чинити, с молитвом и поукама отаца.“ Схиигуман Јован (Алексејев) приликом решавања разних питања која су му упућивала духовна чеда често је говорио: „То <…> види сама, помоли се и поступи како ти срце каже,“ истичући главно: „Сама гледај у зависности од ваших животних услова“. Приликом духовног руковођења свети оци и подвижници побожности нису захтевали беспоговорно испуњавање својих одлука у овој или оној ствари, већ су крајње опрезно и пажљиво говорили о саветима и поукама које су упућивали људима: „Молиш ме да ти дам савет или да ти одредим правило и да усмерим твој живот на истински пут. Ова твоја молба премашује мој ум и духовне способности, али ти због послушања, заборавивши на своју немоћ и неспособност пишем шта ми Господ положи на срце. <…> По Божијој милости сам ти написао оно што ми је било на срцу, и то немој примити као закон или заповест, већ као савет.“ Као што можемо видети, с подједнаким опрезом и пажњом према слободном човековом избору духовници приступају кад им неко упути питање: „Дакле, онима који ми се обраћају <…>: говорим своје мишљење, а онда увек кажем: ‘Уосталом, види сам или сама.’ Правилан савет могу да дају само свети људи као преподобни Серафим Саровски и Сергије Радоњешки. А како ја могу да дајем правилне савете ако сам ходам по пипању?“ Игуман Никон (Воробјов) је обраћајући се у писмима духовној деци истицао: „Молим вас да не узимате у обзир моје мишљење. Ја ништа не знам, већ чините како је боље и како Бог благослови. ‘На основу околности разумите вољу Божију,’ – каже преподобни Варсануфије Велики.“ Такође је наводио: „Већ сам ти раније говорио: према мојим речима се односи потпуно слободно. Ја изражавам извесно мишљење, а да ли ћеш га прихватити или нећеш – у твојој је власти, немој се збуњивати, само то чини расуђујући и без страсти. И ја могу да грешим као и ти, и као свако други: сваки је човек лаж (Пс. 115: 2). Притом је за игумана Никона главна ствар била могућност да духовно чедо добије од њега користан савет сачувавши у потпуности духовну слободу: „Нека <…> не придаје апсолутни значај мојим речима. Ако види да је нешто тачно или корисно може да прихвати, а ако је нетачно, нећу се нимало увредити ако моје мишљење буде одбачено. Зар је мало бескорисних речи које говоримо? Ни сам себи не верујем превише.“ „Уколико посумњаш у моје речи, немој се сама секирати, него ми одмах пиши о својим сумњама. Буди отворенија са мном у свом духовном животу ништа не кријући. <…> сама долазиш код мене и потпуно си слободна у односу на мене: можеш да одржаваш са мном духовне односе ако ти буду од користи, а можеш и отићи уколико не буду.“ Обраћајући се онима који га нешто питају архимандрит Јован (Крестјанкин) истиче: „У духовном животу не може бити наређења. Господ је човеку даровао духовну слободу, и Он, Сам Он ни у ком случају и никад не лишава човека ове слободе,“ указујући притом на потребу и спремност да свако сам одлучује размишљајући о својим животним околностима. Притом у односима између духовника и духовног чеда не може бити места за „духовни диктат“, напротив, важно је да и духовни руковођа и духовно чедо „оцене дар духовне слободе који им је Бог дао и да га сматрају драгоценим. То ни у којој мери не нарушава духовне односе између духовника и чеда уколико су потпуно здрави.“ Јеромонах ЈОВАН Лудишчев https://svetosavlje.org/duhovna-vlast-pastira-i-sloboda-licnosti-duhovnog-ceda/
  2. Викарни Епископ хвостански г. Јустин је у пету недељу Великог поста, 10. априла 2022. године, служио Свету Литургију у Храму светих апостола Петра и Павла на Топчидеру. У беседи коју бележи ТВ Храм, Епископ Јустин је подсетио на подвиг Свете Марије Египћанке као пример истинског покајања, поучио да је "покајање - ствар срца" и истакао да је највећи дар који нам је Бог дао, слобода, "дар да сами креирамо свој живот овде на земљи, који ће као резултат имати и наш положај или наше место, стање, у вечном животу". Владика је указао да је слобода у популарном тумачењу - могућност да радим све што хоћу и све ми је дозвољено и има разлога и оправдања - "међутим", казао је Владика, "из хришћанске перспективе тако схваћена слобода је - право ропство". Појаснио је даље: "Ако свако од нас погледа своје лоше навике, пороке, страсти или нагоне које имамо, видећемо да је тако схваћена слобода у ствари - право ропство, јер ми често не можемо да то контролишемо и то постаје друга природа која усмерава наш живот, уништава наше и духовно и физичко биће". Беседа Владике Јустина: http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=33136
  3. У молитвеном присуству Патријарха српског г. Порфирија, викарни Епископ марчански г. Сава служио је 6. априла 2022. године Свету Литургију пређеосвећених дарова у цркви Свете Тројице у Земуну. Након Литургије исповеђено је свештенство намесништва земунско-новобеоградског, известила је ТВ Храм. На крају Литургије сабранима се обратио Патријарх Порфирије који је говорио о храму као месту слободе и истакао да тамо где је Господ, ту је истинска слобода. "Слобода је у томе да очистимо своје срце, јер када данас многи говоре да човек треба да чини оно што му жели срце, што је израз његових жеља и да је тада слободан, заборавља чињеницу да није свако срце слободно, да срце може бити поробљено грехом и страстима, острашћеним жељама, да може пре свега бити поробљено егоизмом, гордошћу и ако тако заробљеним срцем хоћемо да остваримо слободу чинећи оно што нам јесте жеља срца, онда засигурно ни наше речи, ни мисли, ни дела неће бити слободна, али слобода која се темељи у Христу јесте слобода која се шири и простире и пре нашег доласка у овај свет и после доласка", рекао је Патријарх Порфирије. Његова Светост је нагласио да тамо где царује смрт и где нема Христа не можемо говорити о слободи: "Тек кад уђемо у простор слободе вечности заједице са Богом можемо размишљати о свакој другој врсти слободе, тек пошто благодаћу Божијом будемо преобраћени изнутра и споља, отуда су најслободнији светитељи Божији, а нама је дато да као Његова деца учествујући у Литургији окусимо ту слободу, окусивши радост и живећи у радости са Богом". Беседа Патријарха Порфирија у земунској Цркви Св. Тројице, белешка ТВ Храм:
  4. Зашто свети апостол Павле ово говори? Зато што ми обично мешамо појмове греха, слободе и праведности. Грех обично схватамо као слободу. И лоше би било ако није тако. Лоше је ако човек није слободан да греши у свом животу. Зато што он онда почиње да мисли као да грех и јесте слобода. Зато и треба да имамо слободу да грешимо, а ову слободу треба да допустимо и другима. Сам Бог нам оставља слободу да грешимо. Јеванђеље је пруно позива типа: „ко хоће за мном да иде“, „ако ко хоће“ (Мк. 8:34; Мт. 16:24). Слобода је првостепени елемент, на који се ослања Бог, јер је слобода – Његов лик у нама и нема духовног живота без слободе. Неки ће наивно упитати: „Ако је Бог знао да ће човек пасти, зашто га је уопште и стварао?“ Зашто га је створио? Да би био слободан, да би био по Његовом лику! Бог се више од свега радује човековој слободи и ништа у њему не воли толико као слободу. Он никада не нарушава слободу човека. Бог управо зато и воли, јер је слободан, па стога очекује и од човека, да такође заволи Њега, као слободан. Јер само слободан може да воли. Уколико се бојиш Бога и још шта знам чега, то је већ стање роба, кажу оци. Ово стање није срећно, већ стање којег човег жели да се ослободи. „Дозволи ми да учиним грех“, рекао ми је један човек. Видео је да сам свештеник, а ми свештеници сметамо људима да греше и самим својим присуством. Тада сам седео на пријему са званичним лицима и овај човек, који није био равнодушан према вину, рекао ми је: „Оче, дозволи ми да учиним мој грех!“. Све што чинимо у Цркви савршава се у синергији са Богом. Бог говори и ја говорим. Бог дела – и ја суделујем, сарадник сам. Ништа се не савршава само по себи. То значи да смо ми слободни. Духовни живот јесте слобода, стваралаштво, лепота и још једном слобода. А то значи да ја увек могу да учиним грех. Имам слободу да грешим, да кажем „Не“ Богу. Јеванђеље је пно људи који су Богу рекли „Не“. А затим они говоре огромно „Да!“, јер су већ прошли кроз своје „не“. Наше је право да постанемо Замбија и Мозамбик. То је свакако наше право! Наше право! Схватате? Наше право је да идемо од зла на горе. Ово је јако важно. Треба да схватимо да човек има право (односно слободу) да учини грех. Опростите ми што ја ово истичем толико пута. Али нема ничег горег него мислити да су свештеници као тужиоци, а Црква судница, где је мало то све што носиш кроз живот, него још мораш и (казну) платити! Платити? Да, платићеш, али не зато што је Црква судница и што ће ти Бог судити, већ зато што си се упутио ка туђој земљи, Мозамбику например. Дођеш тамо, а тамо – Мозамбик! Платиш и идеш куда пожелиш, јер тамо има то што ти желиш, а не зато што Бог жели да ти будеш тамо и истим тим те кажњава. Бог не кажњава. Хајде да будемо прецизнији: Не кажњава у томе смислу у коме ми кажњавамо. Ми сами себе кажњавамо. Сами себи стварамо проблеме и, што је трагично, долазимо дотле да почињемо да грех сматрамо слободом. А то све због тога што нам нико није ништа другачије рекао о греху и праведности. Апостол је стога овде и рекао: „као човек вам говорим“, да ви сами не схватате шта се са вама дешава: „Постали сте слуге праведности. Говорим вам као човек, имајући у виду вашу немоћ, јер ви ово стање схватате као ропство, иако оно уствари није ропство“. У наставку он одмах објашњава зашто ово није ропство. Понекад се од стране одраслих у Цркви, породици, на децу врши притисак, и они одрастају са осећајем да су принуђени да чине оно што не разумеју. Али уколико нешто не волиш, ти ћеш то одбацити, и уколико нешто не схваташ, ти то већ мрзиш, а замрзевши нешто добро, ти ћеш зажелети грех. Понекад је боље да човек то нешто одбаци и поново открије то за себе онда када му то постане важно. Као блудни син који се у једном тренутку нашао далеко од свога оца и имао је пуно право на то. Отац, међутим није ишао за њим: „Дођи овамо, несрећни створе! Бог ће те казнити, ђаво ће те спржити, огањ ће се Божији стуштити на тебе, гром ће те разнети!“ Овако је било: „Дај ми део имања који ми припада“. „Узми и иди“. Без сувишних речи, без икаквог расуђивања, никакав се разговор овде не помиње. Ово је огромно уважавање човека од стране Бога – јер га Бог воли, а ко воли, увек уважава вољенога. Уколико не уважавамо некога, то значи да га не волимо. Међутим, Бог воли човека и уважава га, јер га воли. Блудни син је отишао, а потом схватио да му је потребан отац и одлучио: „Вратићу се кући!“. Он то не чини да би га други заволео, једноставно недостајала му је топлина дома и заштита. И ето, враћа се. Отац му, пак, не говори: „А ти, сада си тек нашао да се вратиш назад? Сада, када си скоро па умро, ти се враћаш?“ Ништа слично му не говори. Ово је чудно. Зашто ми не говори? Зато што уважава његову слободу у датом тренутку. Слободу да греши, коју је поседовао. Бог, пак, има слободу да воли овог пропалог човека и да му искаже своју љубав управо сада, када је пао. Схватате? Такву нарав има Бог, а наша нарав обично није таква. Амин. https://manastirpodmaine.org/otac-nikolaj-ludovikos-greh-i-sloboda/
  5. Спознаја своје отуђености од Бога и жеља да му се вратимо јесте покајање, а покајање нас враћа у јединство са Богом које се запечаћује литургијским слављем. Покајање је могуће јер нам је Бог открио да је по својој суштини Бог, да Он има закон љубави, али да тај закон љубави подразумева и нашу слободу, нагласио је Патријарх српски г. Порфирије у својој јеванђелској омилији произнесеној са амвона београдског Саборног Светоархангелског храма. У другу припремну недељу Великог поста - блудног сина (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, првојерарх Српске Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму. Предстојатељу Српске Цркве саслуживало је свештеничко братство Саборног храма, као и протођакони др Дамјан Божић, др Драган Радић, као и часни ђакон Радомир Врућинић, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Након произнесених светописамских чтенија, Патријарх српски је беседио на тему јеванђелске перикопе која се пред верне износи у другу припремну недељу Великог поста, а кроз коју се открива вернима димензија покајња као повратак из греховног изгнанства. У предању Цркве и светоотачком предању данашња јеванђелска прича названа је причом о Милостивом Оцу. Она садржи три димензије, јер у причи учествују три личности, са једне стране имамо сина који напушта очев дом, још једног сина који остаје у очевом дому и као централну фигуру са којом је све повезано имамо фигуру оца, указао је Патријарх Порфирије у свом објашњењу концепта јеванђелске перикопе која нам доноси велику поруку. У наставку своје надахнуте омилије Патријарх Порфирије је подробно приближио поуке које нам доноси једна од најлепших прича у историји књижевности, којом су се бавили и тумачили је не само свети оци, него и многи други мудри људи кроз историју, уметници и философи који су имали ову причу као мотив и повод за анализу себе и људске личности. Дарови су нам дати да створимо уздарје и узвратимо љубављу и благодарношћу према Богу, али исто тако да живимо љубављу у односу на друге људе сведочећи Бога као Дародавца и сведочећи да све што имамо јесте дар љубави Његове, а дато нам је да га поделимо, дато нам је да кроз свој дар са другим израђујемо заједницу. Ако нема смирења и благодарења Богу, онда и слобода коју смо добили као неприкосновени дар од Бога, претвара се у своју супротност и постаје ропство, рекао је Патријарх Порфирије указујући на праве основе слободе и љубави на коју нас позива јеванђелска прича о љубави Очевој. Извор: Телевизија Храм
  6. Потребно је да будемо деца Божја која ће знати и умети да користе љубав Божију, а тек онда да испуњавамо правила која нам Црква одређује, али не у томе да видимо суштину, јер и то може да нам не дозволи да учествујемо у великој гозби, а то значи у Литургији Цркве Божије, рекао је Епископ хвостански г. Јустин беседећи на литургијском сабрању у земунском Светотројичном храму. У недељу о блудном сину (о љубави Очевој), у другу недељу наше духовне припреме за свету и велику Четредесетницу - Велики пост, 20. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у земунском Светотројичном храму, који се налази у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће сабраног народа земуна и околине. Након прочитане јеванђелске перикопе о љубави Очевој, Епископ Јустин је беседио указујући да је љубав Божја према нама безгранична, те да наше искрено покајање и увек јесте израз прихватања великог човекољубља Божјег и притицање Оцу небеском који нас увек раширеним рукама чека радујући се нашем покајању. Једини закон Божији јесте љубав и по томе закону Он ће нам судити и по томе закону нам заповеда да живимо, љубећи Њега свим својим бићем и ближњега као себе самога. Дани свете Четрдесетнице - дани духовнога подвига који нам предстоје, служе да дођемо к себи, јер у свакоме од нас крије се и старији син и млађи син, али је најбитније да схватимо да смо деца Божија, да када сагрешимо и залутамо имамо коме да се вратимо, а то је Отац који нас воли и који нас неће ништа питати, него ће нас само загрлити и заволети и волети као своју децу. То треба да буде смисао и подвиг наш у току свете Четрдесетнице, а не да се, иако смо у храму који је дом Оца небеског, иако испуњавамо сва правила, никакав однос са Богом и својим ближњима немамо. Немојмо никога осуђивати и немојмо се много обазирати шта свет прича о нама, поучио је Епископ хвостански г. Јустин у својој надахнутој беседи са амвона Светотројичног храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  7. ...... и не дозвољавају људима да изађу из њега. Да ли и ви, као што су некад католици у средњем веку, верујете да пакао овако изгледа ?
  8. Патријарх Порфирије: Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 21. марта 2021. године, у Недељу Православља, светом архијерејском Литургијом у крипти храма Светог Саве на Врачару. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан, викар Патријарха српског, као и јереји Драган Шовљански и Иван Штрбачки, јерођакон Сава (Бундало) и протођакон Младен Ковачевић. Aпостол je прочитао чтец Милош Стаменковић. - Пост је установљен још у рају када је Господ Адаму и Еви рекао: „Не узимај са дрвета познања добра и зла“. Та заповест није била забрана, није била ограничавање слободе, као што и свака Божја заповест не ограничава наше биће, нашу вољу и нашу слободу. Напротив, све заповести и правила која сусрећемо у искуству Цркве, а које извиру из Светог писма, постоје да бисмо живели истинску, праву и пуну слободу. Слобода није у томе да чинимо шта хоћемо, слобода је у ономе да творимо истину. Слобода је у животу који је у сагласју са вољом Божјом, а то значи у сагласју са оним што је наша истинска и права природа, рекао је патријарх Порфирије истичући: - Ако и можемо рећи да пост нешто ограничава, то је онда да је пост ограничење свога егоизма, свога самољубља и анархије у себи, ограничавање својих поступака којима ограничавамо слободу ближњега. Стога нам пост открива истинску и праву веру. Зато и није чудно што је Црква богомудрим својим искуством и умом прву недељу поста установила као недељу која се зове Недеља Православља - недеља истинске и праве вере и недеља истинског и правог живота. Тај празник је установљен 843. године у Цариграду. Те године је само потврђена вера Отаца Седмог васељенског сабора. Ова вера је прописала да ваља поштовати свете иконе и да можемо целивати исте те иконе и свете мошти. - Све јереси, од оних најранијих, имале су за циљ да устврде како Син Божји није Исус Христос, како Син Божји није истински Бог или са друге стране није истински човек. А Црква је самим тим истинама живела од самог тренутка оваплоћења Божјег. Управо борбом против икона, они који су зловеровали, сматрали су да не може да се слика руком човечијом лик Божји. Тврдећи то, они су порицали много дубљу и важнију истину без које нема спасења, а то је да је Син Божји постао човек. То нам даје могућност, на начин на који нам се открио, да ми са Њим можемо успоставити заједницу, те Га стога можемо и насликати, јер је пре тога Он осликан у нашим срцима, поучио је патријарх Порфирије о смислу догмата о светим иконама. - Важна је, дакле, истинска и права вера. Јер наша Црква не постоји као идеолошка творевина људска, макар и са најчаснијим циљем. Неопходно је да се ми преображавамо, а тиме и свет око себе да преображавамо, али то није довољно, рекао је патријарх Порфирије закључујући: - Црква је Тело Христово као искуство победе над смрћу, као искуство вечног живота. Истинском и правом вером православном ми то сведочимо јер то искуство имамо и ту истину нудимо свету. Нудимо је свету који у злу лежи, који чезне за пуноћом истине и љубављу. Права вера није скуп ставова. И та вера је врло једноставна, такава да је блиска срцу и најученијем и најједноставнијем и неуком човеку. То је вера Отаца наших, вера јеванђељска, вера хришћанска и вера православна. Зато данас читава Православна Црква слави Недељу Православља којом се открива темељ нашег живота, а то је Живи Господ један од Свете Тројце. Светој архијерејској Литургији, поред многобројног верног народа и деце свих узраста, присуствовали су министар спољних послова г. Никола Селаковић и директор Управе за сарадњу с Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић. Прослављајући Недељу Православља у наставку свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је прочитао, заједно са Преосвећеном господом Епископима далматинским Никодимом и ремезијанским Стефаном, Синодикон Православља из 843. године у којем се говори о смислу и значају православне вере и у том контексту о значају и смислу православних икона. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У смирај недељног дана Господњег, 19. Јула 2020. Лета Господњег емитовано је уживо друго по реду издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гост новог издања ове катихетско-мисионарске емисије био је Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски Г. Јован, који је говорио на тему слободе у хришћанском етосу. Говорећи на наведену тему блажењејши владика је посебно нагласио да је слобода велики дар Божји, те да нема те животне околности која може да наруши тај благословени Богом даровани склад. Пред крај разговора своја питања и погледе изнели су ђакон Илија Јовић, докторанд Универзитета у Гетингену и клирик Епархије горњокарловачке, као и Крсто Станишић, докторанд Православног богословског института из Минхена, клирик Митрополије црногорско-приморске. Са блажењејшим владиком разговарао је Г. Марко Делић. Поред Архиепископа Јована гост овог издања емисије "Живе речи" био је протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије светих Кирила и Методија у Нишу, који је на почетку прочитао акатист Пресветој Богородици Тројеручици. Благодарећи нашем брату у Христу Милошу Николићу, искусном појцу византијског појања, програм је употпуњен са неколико богослужбених песама које је са посебни благољепијем отпојао наш драги гост. НАЈАВА НАРЕДНЕ ЕМИСИЈЕ "ЖИВЕ РЕЧИ" Наредна емисија на програму "Живе речи ТВ" биће уживо емитована у среду 22. Јула 2020. Лета Господњег од 20:30ч, када ће акатист Светом Петру, првом Митрополиту и чудотворцу Цетињском читати презвитер Слободан Лукић, парох црмнички из Митрополије црногорско-приморске. Музички део емисије употпунићемо спотовима две нове песме наше сестре Данице Црногорчевић, младе уметнице која делатно сведочи како се дарови Божји умножавају. Модератор емисије биће катихета Бранислав Илић. *НАПОМЕНА: О специјалном госту Вашу љубав обавестићемо благовремено! https://youtu.be/zTwCNXCOhJM https://zivereci.com/zhive-rechi-tv-arkhiepiskop-Јovan
  11. “Све оно у шта сам вјеровао, о чему сам читао и пишем видио сам лицем у лице у никшићком затвору. У духовном смислу, у тамници сам био свој на своме. Осјећао сам се слободно. Кад смо коначно, након што је истекло пуних 72 сата притвора, изашли из притвора, испред суда у Никшићу дочекао нас је онај хук слободе, који се не да ријечима описати а који смо осјетили на литијама. Ми морамо његовати тај огањ слободе који се разгорио у народу. Дочекао нас је велики број слободног нашег вјерног народа, који је од јутра тога дана чекао свог Владику и свештенике пред судом“, казао је за Радио Светигору јереј др Никола Маројевић један од свештеника, који је, заједно са својим Владиком Јоаникијем, након Световасилијевске литије, на празник Светог Василија Острошког у Никшићу, провео у притвору пуних 72 сата. Отац Никола у емисији “Питајте свештеника” каже да је заједно са својим Владиком и сабраћом свештеницима у затвору пјевао пјесму слободе, али наглашава да то што им је урађено није хришћански нити људски. “Ви нисте оптужили Николу Маројевића, ви сте оптужили Цркву док смо ми остали слободни људи. Бјежања нема јер човјек од себе не може побјећи, а зашто бих и бјежао када сам у Цркви нашао себе, каже отац Никола и додаје да у овој земљи најмање приводе оне који стварно крше закон. Свештеник Маројевић каже да им се све ово догодило потпуно незаслужено. Он је објаснио да Световасилијевска литија у Никшићу има традицију дугу 26 година, али да и поред свега тога ове године није било никакве најаве за њу. “Чак је и Владика Јоаникије рекао у бесједи тога јутра, на слави никшићког Саборног храма, да ће због новонастале ситуације литија бити одржана наредне године. Чак ни ја, као свештеник у храму, нисам знао да ће бити литије све док се није окупио велики број народа на молебну те вечери. Ми нисмо могли да кажемо скоро десет хиљада људи, који су се самоиницијативно окупили, да само оду кућама. Световасилијевска литија која постоји двије и по деценије је догађај који превазилази Никшић. Људи су осјетили позив Светог Василија и окупили се“, објашњава отац Никола. Наглашава да су након њиховог хапшења људи били повријеђени, да их је бољела неправда. “По нас су дошле три марице, као да су криминалци у питању. Они који су их послали били су немилосрдни у свом безакоњу, знајући и сами да проводе безакоње. Осјећали смо се понижено, јер су од нас тражили да уђемо у марицу. Отац Слободан Јокић је у суд и дошао у полицијској марици. У реду би било и то да смо направили прекршај, али ми смо само вршили свој посао. Иако смо успјели да убиједимо народ да се разиђе у миру након литије, због чега би полиција требала да нам буда чак и захвална, они су нас стрпали у тамницу. А у ствари, они су нам уводећи мјере НКТ-а угрозили вјерска права која су загарантвована Уставом“, каже отац Никола Маројевић. Отац Никола подсјећа да је у полицијској станици ипак упознао фине људе, који морају да раде свој посао, и додаје да има и оних других. “Нису криви они који раде свој посао у затвору већ они који су нас тамо смјестили кршећи закон. Одвести Владику и девет свештеника је језиво и понављам да није људски а камоли хришћански. Ипак ми смо имали снаге да у затвору пјевамо пјесму слободе. Полицајац може да нам веже руке, али не може везати оно људско у нама. Човјек се не може се везати. Не могу се везати ни они људи који долазе на литије јер су то слободни људи“, каже отац Никола, додајући да је све ово само почетак. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић) ући ће у црквену и државну историју Црне Горе као први српски владика који је ухапшен у 21. вијеку у Црној Гори. Иако Црква званично није била организатор Световасилијевске литије 12. маја у Никшићу, већ следећег јутра, прије првих петлова, владици и свештеницима је изречена мјера притвора од 72 сата. Они се терете за „кривично дјело непоступања по здравственим прописима за сузбијање вируса корона“, што је у већем дијелу јавности схваћено као нови прогон Цркве у ЦГ. Основно државно тужилаштво у Никшићу предало је Основном суду оптужни предлог против Преосвећеног владике Јоаникија и свештеника Епархије будимљанско-никшићке: Слободана Јокића, Данила Зиројевића, Жељка Ројевића. Остоје Кнежевића, Мирка Вукотића, Василија Брборића, Драгана Крушића и Николе Маројевића, зато што су 12. маја у том граду поступали супротно наредбама Министарства здравља – окупили се на Тргу Шака Петровића и учествовали у литији заједно са грађанима. Њима се на терет ставља кривично дјело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести, за које је предвиђена новчана или казна до једне године затвора. Тужилаштво, како су саопштили из те институције, није ставило предлог за одређивање притвора за свештенике јер за то “нема законског основа с обзиром на то да је подигнут оптужни предлог”. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Постоји велика опасност од статичког разумевања догађаја Васкрсења. Уколико се оно посматра само као један од догађаја који су обележили историју везану за личност Господа Исуса Христа, оно постаје предмет сећања и успомена вредна поштовања. Наиме, често се дешава да се такав однос према празницима у стварности успоставља. Одређеног датума сабере се група људи да испоштује велики празник. Најчешће је и формално историјско знање о суштини одређеног празника веома оскудно, а шире разумевање важности празника за нас и наше спасење остаје у измаглици. Понека проповед ревносног свештеника, неки текст у штампаном или електронском формату учине да могућност разумевања буде већа. Ипак, разумевање и даље није довољно. Наше очи остају и даље неспособне да угледају светлост коју доноси тајна празника. Неопходно је учествовање. Учествовање (ή μετοχή) је веома важан богословски појам. Свети Григорије Богослов и Свети Максим Исповедник нам дарују важне увиде који тумаче место учествовања у животу Цркве. А, оно је свуда. Од крштења па све до упокојења. Зато су ушима и срцу потписника ових редова посебно одјекнуле речи једне учене православне хришћанке српског рода која је признала да је била одушевљена васкршњом Литургијом. На даље питање, где је то присуствовала богослужењу, одговорила је да је путем тв преноса пратила Литургију из свог стана уз топле напитке и грицкалице. Ово је пример неучествовања и позив на промишљање многих тема из живота Цркве и друштва. Заједница Свете Тројице носи изворну снагу која се кроз Цркву као Тело Христово даје нама на заједничење. Само у заједници човек добија своје назначење. Оно је биолошки поткрепљено, јер сами не долазимо до свог биолошког почетка. Добијамо га на дар и залог. Најтрагичнији проневере овај дар подижући руку на себе и одузимајући оно што нису себи дали. Живот је тада изневерен. Најбољи међу нама га проживе кроз тајну смирења и служења Богу и ближњима. По речима Борислава Бекића: они не гледају своју корист, већ да буду корисни другима. Они се уче од Онога Који је приклонио небеса и сишао на земљу, отворивши нам двери тајне потпуног смирења, јер „Син Човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе“ (Мт 20, 27–28). Од тада ми смо позвани на последовање овом начину живљења. По речима једног од мотивима и дубином израза најправославнијих српских песника модерног доба, великог и исказима у камен исклесаног Момчила Настасијевића: Благо ономе ко има коме да послужи. Суноврат савременог света се састоји у томе што људи нису несрећни јер немају коме да послуже, већ што не желе другима да послуже. То је обрнута логика од оне којом је Богочовек живео не земљи. Стога, није ни чудно што је поље безблагодатног живљења тако широко и тако безмиомирисно у савременом друштву. Загађеност ваздуха, настала коруптивним шкртостима оних најбогатијих који не улажу у филтере за пречишћавање у производњи, свима нам смета. И све више. Осећамо честице нечег прљавог, које нам сметају да дишемо. Ово је хипербола земље, а само бледа сенка и покушај метафоре небеске истине, по речима истанчаног и често мистичног певања код Бродског. Зар сви не бисмо могли да будемо мање штетни за околину и да састрадавамо са целом творевином која „ишчекивањем тугује да се јаве синови Божији“ (Рим 8, 19)? Духом Светим ми постајемо усиновљени Богу, а међу собом браћа и сестре. Тајна Свете Тројице почиње да живи у нама. Тачније, ми постајемо учесници (удеоничари) исте. Тада постајемо истински слободни. Ослобађамо се од гнева, од порива за владањем другима, од најразличитијих страсти. У светлости Васкрсења слобода бива јача од могућности избора. Она постаје истрајавање у добру, а одолевање злу. Не због тога што желимо да будемо горди морални чистунци, већ што не желимо да својим грехом ожалостимо Бога и ближње. Савремени човек слободу види у ропству. Поједини мислиоци, са предзнаком хуманости, човеку поручују да није ништа друго него роб – спуштајући га на ниво онога који се предаје уживањима која му најчешће одузимају физичко, психичко и духовно здравље. Само што му то не кажу у очи, него га уверљиво лажу да он поверује у исто. Болести зависности се могу разумети само ако имамо на уму мисао О. Вајнингера који поручује: Свака вид зависности је израз метафизичке жеђи човека. Недостатак смисла, или најпрецизније Бога у човековом животу, чини отвореном могућност зависности од нечега што је изван тмурне свакодневнице. Саглашавамо се са мислиоцем који је приметио да се у Светом Писму реч смисао не помиње, изузев као име за Сина Божијег – Логос. Такође, примећујемо да се недостатак смисла најчешче надокнађује неким видом зависности. Тако, када се алкохоличар или наркоман одвикну, популарно „скину“, са опијата, они скоро по правилу постају депресивни. То показује да су опијати били само средство којим су безуспешно покушавали да реше егзистенцијална питања. Патријарх Павле овакве проблеме тумачи у светлу драгоцености слободе којом нас је Бог даривао, као и свих заплета који уз ово иду. Поучава нас: „Зато, да би остали усправни пред злом и да се не повијемо пред њим као робови, треба стално да се опомињемо речи Светог Јована Златоуста да се ђаво ни око чега толико не труди колико око тога да човека лиши вере у то да га је Бог одликовао и уздигао слободом воље да изабере добро и да чини добро. И још да нам је: Бог зато даровао слободу и у природу савести положио познање добра и зла, и допустио да ђаво постоји и паклом прети, не само да не уђемо у пакао, него да задобијемо Царство небеско.“ Ми болујемо јер смо смртни, а тек потом умиремо од неке болести. Смрт је извор патњи и трагичан догађај на који немамо одговор све док га не осветлимо животом. Без повезивања, живот и смрт остају подједнако непротумачени. Зато је неопходно сведочење Цркве о јединству свих у Христу, као и о победи коју је Својим Васкрсењем донео целокупној твари. Ова победа се нуди као могућност у којој се слободно учествује. Стога, уместо оптерећујућих и нагађачких теза о стању у загробном животу, уместо апокалиптичарске панике, Црква нас позива на есхатологију која сведочи о Христу Који непрестано долази у свет кроз светотајинско дејство. По речима протопрезвитера Александра Шмемана: „Молитва Цркве за мртве није молитва о смрти; него јесте (мора бити) њихово непрестано Васкрсење, јер Црква је живот у смрти, победа над смрћу, универзално Васкрсење.“ Апостол Павле нас поучава да Васкрсење Христово отвара пут у васкрсење наше (1 Кор 15, 15-17). Зато нас и храбри: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“ (Гал 5, 1). Та слобода нам не гарантује срећу, као уживање у повољним овоземаљским околностима. Истраживачи су приметили да се реч „срећа“ не користи у Светом Писму, а са гледишта психијатрије дуготрајно стање интензивне среће би могло да се тумачи као вид душевног обољења и да изазове оштећења мозга. Ваљда је наш народ зато и измислио изреку: Смеје се к’о луд на брашно. Радост је нешто друго. То је на првом месту благодарност Богу, али и поверење у Њега као Васкрслога и Васкрситеља. Васкрсење је као зора коју облаци наткриљују, али само да би једног тренутка сунце било још драже и још већим сјајом нас обасјало када поново изађе. Протонамесник Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
  13. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки” у Фочи, за Радио Светигору говори на увијек актуелну тему – слобода. Доносимо звучни запис овог надахнутог и поучног разговора. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  14. Јединство у исповедању вере одликује православне хришћане. На таквом исповедању темељи се Црква. Управо у њему налазимо потврду истине - ”многи сабрани у Једноме” - поручује игуман Манастира Тумане јеромонах Димитрије. У овом за савременог човека тешком тренутку јединство вере много значи. Оно нас уверава да нисмо сами нити остављени. Бог је са нама и наша браћа и сестре у вери такође. Јединство почиње, али се нипошто не завршава на декларативној припадности, већ на делима, која у овим данима треба да красе свакога од нас. Пре свега ИМАЈМО РАЗУМЕВАЊА ЈЕДНИ ЗА ДРУГЕ. Не носи се свако са овом ситуацијом на исти начин. Нису сви довољно снажни да се идеално понесу. Зато помозимо им! Благом речију, топлим осмехом, радосним приступом. Људи су усамљени и то је страшна епидемија нашег времена. Док у празно гугламо да убијемо време, сетимо се “тих малих и самих” позивом, поруком и много ћемо урадити- јер ће осетити да нису остављени и презрени. Говоримо о љубави- покажимо је, будимо њени носиоци. Не штедимо је за себе, јер таква она ничему не вреди. Има много начина да је искажемо на прави хришћански начин- настојмо на томе! Пост је – постимо, али не са хистеричним читањем декларације, већ са пажњом и свешћу. Уздржавамо се од хране, одлично. Уздржимо се од љутње на ближње, осуђивања, пребацивања, гунђања. Будимо и не нападни према онима који не посте, не прождиримо их, не претимо им са “свих девет кругова пакла”. Покажимо им да је пост слободан живот у уздржању по љубави, а не по морању.
  15. У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  16. У молитвеном ходу за одбрану светиња, а против насилно усвојеног тзв. Закона о слободи вјероисповјести у Црној Гори, у четвртак, 23. јануара 2020. Беранци су се окупили, као и претходних вечери, у импозантном броју. Звучни запис беседе Литија, предвођена свештенством и свештеномонаштвом, кренула је од храма Светог Симеона Мироточивог и, на достојанствен, миран, хришћански начин, са црквеним барјацима, иконама, свијећама и пјевањем црквених пјесама, прошла кроз Беране све до манастира Ђурђеви Ступови. Након одслуженог Молебана, којим се вјерници моле Богомајци да им помогне у невољи и не дозволи отимање светиња, сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. „Величанствена је ова ваша борба, борба свих нас заједно који се окупљамо око Престола Божјег, око наших светиња, штитећи завештања наших предака да оно што је Божје, Богу посвећено и Цркви за молитву и службу, да наше светиње које су наши преци, међу њима велики жупан Првослав, посвећивали Богу за своју душу и за вјечно спасење, да могу бити предате било коме другом“, казао је Владика Јоаникије. Он је нагласио да борба против отимања светиња у Црној Гори, свакако, има и правни дио. „Ово је борба за наше претке, за очување њихових завештања, за нас и за наше потомство. Ми ћемо се борити и на подручју права одавде до зелених столица Брисела и Стразбура. Добили смо, већ, велику подршку од људи којима је стало до права и правде, до цивилизацијских вриједности, од свих оних којима је, нарочито, стало до слободе вјере, а слобода вјере је основно човјеково право у које не смије нико да дира. То је очни живац сваког народа, а посебно српског“, казао је Преосвећени Епископ, најављујући обраћање Дамјана Ћулафића, члана Правног савјета Епархије будимљанско-никшићке. Ћулафић је захвалио својим „узорним суграђанима“ на њиховом бројном присуству у сванародном сабору за одбрану светиња на Тројчиндан у Подгорици, те Световасилијевском сабору у Никшићу. „Захваљујући вама и вашем присуству на недавном Световасилијевском сабору у Никшићу, с поносом сам могао рећи како је, у циљу одбране православних светиња, а тиме и у циљу одбране нашег укупног бића, међу онима који су цјеливали мошти Светог Василија Острошког, опет, било највише Беранаца“. „Захваљујући вама се данас у цијелој Црној Гори, и на свим земаљским упоредницима и меридијанима, поручује бесловесним насилницима да православни Срби не дају своје светиње! Историја ће памтити да је једна, бројем мала, али духом врло снажна, православна заједница у престоном граду Епархије будимљанске, у Беранама, заискрила пламен слободе, пламен који се развио у духовни и морални пожар“, навео је Ћулафић, додајући: „Храброшћу и одлучношћу, коју показујете у отпору против погубног и врло лукаво сроченог правног акта, цинично названог „Закон о слободи вјере“, свако од вас је сачувао свој образ свом претку и пружио му достојанство“. Поздрав: „Бог се јави“, којим се, како је казао, православни хришћани поздрављају ових дана, може се тумачити да се Беране, древна Будимља, ваистину јавило Влади и Скупштини Црне Горе с јасном поруком. „Јавило се с поруком да Ђурђеве Ступове, на чијим зидовима су фреске светитеља и у којима столује један од најузорнијих владика свеправославне Цркве Божје, не дамо безбожницима, а посебно не ђаволовим потомцима, распопу и осталим непоменицима!“ „Сматрам, као члан Правног савјета наше Епархије, да имате пуно право да знате да је ваше достојанствено, мирно и молитвено окупљање у литијама и око ове древне светиње, с јасном поруком: „Не дамо светиње!“, основа и правне и сваке друге борбе. У вашем држању је снага Цркве, јер Црква је сабран, сложан и незавађен народ“, поручио је Дамјан Ћулафић. Његове ријечи окупљени народ поздравио је срдачним аплаузом и узвицима: Не дамо светиње. Народ у Беранама, констатовао је Ћулафић, рекао је јасно предлагачу и доносиоцу закона да неће на себе клетву, већ благослов Светог Василија Острошког Чудотворца и благослов свих светих. „Тај благослов је већ са нама. Ваше истрајно присуство је томе најбољи доказ“, закључио је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Са јеромонахом Макријем Игуманом манастира Савина разговарали смо о празнику Нова година по Јулијанском календару (православна, српска) који славимо 14. јануара, о литијама уопште али и литијама које се одржавају у Црној Гори у знак протеста против диксриминаторског закона о слободи вјероисповијести и увјерења, а отац Макарије се сјетио и лика свог претходника Игумана Савинског блаженог спомена Архимандрита Јустина (Тасића) од чијег се упокојења 11. јануара навршило 15. година. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  18. Nastavno-naučno veće Bogoslovskog fakulteta 12. novembra raspravlja o smeni dekana Akademska javnost protiv sinodskih odluka Sednica Nastavno-naučnog veća Bogoslovskog fakulteta Beogradskog univerziteta na kojoj bi trebalo da se razmatra odluka Svetog arhijerejskog sinoda SPC o uskraćivanju blagoslova dekanu ove visokoškolske ustanove zakazana je za 12. novembar, nezvanično saznaje Danas. Piše: D. J. - J. T.05. novembra 2019. Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu Foto: spc Iako je bilo nezvaničnih najava da bi episkop braničevski Ignatije (Midić) mogao sam da se povuče sa mesta dekana, da bi se sprečili dalji progoni na ovoj visokoj školi, u crkvenim izvorima spekuliše se da su mnogi profesori Bogoslovskog fakulteta za glasanje o sinodskoj odluci. Sinod traži povlačenje vladike Ignatija zbog nesprovođenja ranije sinodske odluke o uklanjaju iz nastave dvojice predavača Bogoslovskog fakulteta – redovnog profesora episkopa zapadnoameričkog Maksima (Vasiljevića) i docenta Marka Vilotića, sekretara episkopa diseldorfsko-nemačkog Grigorija (Durića). Posle pisma podrške vladici Maksimu i Marku Vilotiću, kojim se 86 pravoslavnih teologa sa 40 akademskih institucija iz 13 država obratilo Sinodu, juče se oglasila i Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti (MASA). Mreža poziva kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta, kao punopravne članice BU. U saopštenju Mreže ističe se da je „Sinod SPC mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu PBF da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju“ i „zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen Statutom ovog fakulteta“. „Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao ‘posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta’, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu Srbije… Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutarcrkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta“, traži se u peticiji Mreže, koja će biti predata Univerzitetu, Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu i Ministarstvu prosvete pre održavanja sednice Nastavno-naučnog veća 12. novembra. Peticija za podršku očuvanju autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu November 4, 2019 In Vesti Mreža akademske solidarnosti i angažovanosti poziva koleginice i kolege sa univerziteta u Srbiji i ostale zainteresovane, da potpišu peticiju kojom se od nadležnog ministarstva i uprave Univerziteta u Beogradu traži da stanu u zaštitu autonomije Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta (PBF), kao punopravne članice Univerziteta. Ukazujemo da je Sinod SPC sledećim postupcima grubo prekršio i nastavlja da krši prava nastavnika i autonomiju PBF, a time i autonomiju Univerziteta u Beogradu. 1. Sinod Srpske pravoslavne crkve je mimo svih zakonskih ovlašćenja naložio dekanu Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu da oduzme pravo dvojici nastavnika ovog fakulteta da na njemu predaju. Episkop Maksim Vasiljević, redovni profesor i docent Marko Vilotić lažno su optuženi da krše Statut Univerziteta u Beogradu. 2. Sinod zloupotrebljava institut običajnog davanja saglasnosti za izbor u nastavnička zvanja predviđen članom 95. Statuta PBF, te proizvoljno tumači i povlači odobrenje nastavnicima, čime narušava radna prava i autonomiju nastavnika koji predaju na Univerzitetu u Beogradu. Nakon odbijanja dekana PBF Ignatija Midića da otpusti pomenute kolege, Sinod je izvršio pritisak na Nastavno naučno veće PBF da pokrene proceduru za smenu dekana. Sednica NNV je zakazana za 12. novembar. 3. Sinod se direktno meša u unutrašnja pitanja fakulteta i univerziteta imenovanjem svojih predstavnika kao „posmatrača i izaslanika na sednicama fakultetskih tela, a među njima i Saveta Fakulteta“, protivno Zakonu o visokom obrazovanju, Statutu Univerziteta i Statutu PBF. 4. Pritisci na kolege sa PBF traju još od istupa grupe od 12 nastavnika i saradnika koji su zajednički potpisanim Stavom ustali protiv Peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije u obrazovnom sistemu R. Srbije. Patrijarh Irinej je 20. maja 2017. uputio dekret, koji nikada nije povučen, kojim zabranjuje javne nastupe svim nastavnicima, saradnicima i zaposlenima na PBF bez njegovog prethodnog odobrenja. Apelujemo na Univerzitet u Beogradu i Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja da spreče dalje proganjanje nastavnika i dekana ovog fakulteta. Takođe, tražimo da se rad PBF vrati u okvire regulisane Statutom Univerziteta i Zakonom o visokom obrazovanju i da se iz Statuta PBF ukloni odredba o davanju saglasnosti Sinoda SPC predavačima na fakultetu, koja se koristi za unutar-crkvene obračune kojima ne sme biti mesto unutar Univerziteta. Peticiju možete potpisati na sledećem LINKU.
  19. Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе! Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси? Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија. Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања. На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“. Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација. У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа! Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“. Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи. Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“. Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи. Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“. У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција. Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће! Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално! У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности. Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци. Извор: Теологија.нет
  20. Друге недеље по Духовима, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин молитвено је учествовао у Светој Литургији у новом храму у Обреновцу, посвећеном Сабору српских светитеља. Приликом Литургије, Владика Милутин примио је Свету тајну причешћа и упутио поучно слово сабранима. “Ми који носимо црну ризу, симбол распећа Христовог и мука Његових, да будемо достојни да нас Господ препозна и, када говоримо свом народу, да народ осети да је то од срца и да је једини пут Црква… Господ је дао слободу и Јуди, који Га је издао. Дао је слободу и Петру да Га се одрекне три пута. Ето, вртоглавог искушења слободе… Ако слободу употребимо како треба, благо нама! Бићемо радосни у овом свету, чак и ако нам ране задаје, јер знамо да смо на правом путу – закључио је Владика Милутин. Будући да је у току Петровски пост, велики број верника заједно са својим духовним оцем Владиком Милутином приступио је Светој тајни причешћа. Извор: Радио Источник
  21. Поздрав свима, Раскиди су једна од веома честих појава данашњице. Променом друштва и схватања односа између мушкараца и жена, растанак и чешћа промена партнера се по многима доживљавају потпуно природно. Можда и нема већих проблема ако је споразуман, односно није било довољно љубави са обе стране али шта је са онима у којима један остаје без осећања и оставља оног другог који и даље воли? Душевна патња која настаје потом није нимало наивна ствар јер томе сведоче многи лоши примери самоповређивања, изгубљености, неспособност поновног везивања, туге и сијсет других поремећаја личности; и која, притом, код неких особа може трајати један веома дуги низ година. Дакле да ли се један овакав вид повређивања особе, њене душе, у православљу може сматрати грехом оног који је повлачењем из односа изазвао такву лавину боли или, пак, се такав потез може схватити као слобода избора особе (јер у њој нема више осећања љубави стога не би требала да живи противно томе) и сматрати да у томе нема никакве одговорности? У том случају би се рецимо, патња могла објаснити као сопствена слабост остављеног да настави даље. Каква су ваша мишљења о томе? Хвала.
  22. Негде је на некој теми @obi-wan споменуо појам - слободе од греха као истинске слободе. Жао ми је што нисам запамтила тачно где, цео пост је заиста вредан за прочитати. Зато отварам тему. Волела бих да поделимо конкретна искуства, на који начин се ви свакодневно борите против греха, борите ли се уопште, тј. да ли сте свесни борбе? Мени лично, до скоро су многе ствари "промицале", тек сам касније постајала свесна искушења, када је већ прошло. Сада сам научила и учим и даље да их у ходу распознајем. У конкретним ситуацијама, помаже ми и често користим ону стару методу: табела од две колоне - колона црно и колона бело. Врло лако се некад решавају тако многе ситуације...а некад не баш тако лако, мора рашчлањавање... Како је код вас?
  23. Говорећи 30. јануара на отварању VII Божићних парламентарних сусрета у Државној думи Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил дотакао се актуелног питања у вези с активним развојем дигиталних технологија. „У Московску патријаршију, – рекао је поглавар, – стално стижу многобројна обраћања која сведоче о забринутости људи због свестраног увођења дигиталних технологија и тенденције ка замени свих постојећих докумената и идентификатора електронским аналозима. Још 2013. године ово питање је представљало предмет специјалне анализе и дискусије на Архијерејском сабору који је касније усвојио документ у којем се одражава став Цркве о развоју технологија за евиденцију и обраду личних података.“ „Многи верници сматрају да је важно скренути пажњу на несавршенство средстава за заштиту личних података грађана од злоупотребе. Разуме се, треба примењивати достигнућа научно-техничког напретка на добробит друштва, али је недопустиво заборављати на људе који због различитих разлога одбијају да их користе. Овде се, пре свега, ради о томе да има врло много сведочанстава о крађи или процуривању електронских података. Наравно, у људима се рађа природан страх, зато што губитак ових података често доводи до стварних људских трагедија. Осим тога, постоји још један проблем који за сада у Русији можда још увек није актуелан, али ће ускоро можда постати актуелан за цео свет. Шта значи концентрација података о људском роду који се помоћу савремених техничких средстава могу наћи у једним рукама? Говорећи недавно пред великим бројем младих слушалаца рекао сам да ђаво увек користи две људске тежње како би саблазнио човека – тежњу ка задовољствима и тежњу ка комфору. Како су згодни дигитални уређаји, више не можемо да замислимо живот без њих! А пошто нам је то згодно, људи ће их користити, али који је резултат свега тога? Па резултат је апсолутно неконтролисано слање информација с ових дигиталних уређаја на адресе о којима ништа не знамо. На крају крајева, као што научници већ кажу, све то лако може да се концентрише на извесном месту за прикупљање глобалних информација и, уверавам вас, то неће бити на територији наше земље. Прича се да то већ постоји, само што они који прикупљају информације још увек не могу да смисле методологију за њихово коришћење, толико је огроман масив ових информација. А шта ако сутра буду смислили? Ако на неком месту, не на територији наше отаџбине, све ове информације постану доступне за анализу, за систематизацију, они који буду поседовали ове васељенске глобалне информације, владаће светом,“ – истакао је патријарх. „Неки нам показују прстом да смо луди кад им говоримо о томе и снисходљиво се осмехују, кажу, шта се може – то су људи старог режима, а сви су они против напретка. Ми нисмо против напретка! Али је потпуно очигледно да савремени напредак доноси са собом опасност, пре свега по људску слободу. Јер истинска слобода не претпоставља глобалну контролу над људском личношћу. Кад на основу Светог Писма говоримо о томе да ће доћи антихрист, имамо у виду систем глобалне контроле која се врши из једног центра, и коју ће чак вршити једна личност,“ – рекао је поглавар Руске Цркве у закључку. „Не знам колико су моја размишљања схватљива овде, у овој специфичној средини, али бих веома желео да схватите главну ствар: Црква се залаже за човекову истинску, а не привидну слободу. Зато сва техничка средства која потенцијално могу да ограниче људску слободу или је већ реално ограничавају, изазивају нашу бојазан. Веома ми је драго што ову бојазан данас могу да поделим с овим високим скупом,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...