Претражи Живе Речи Утехе

Изложба „Милунка Савић и хероине Великог рата“ аутора Димитрија Вујадиновића биће одржана вечерас, 1. децембра 2022. године, у галерији ИК „Прометеј“ у Новом Саду, са почетком у 18 часова. На свечаном отварању говориће Батрић Ћаловић, председник Удружења „Обилић 1912–1918“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ и уредник едиције „Србија 1914–1918“, др Видоје Голубовић аутор књиге „Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части“, др Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада и аутор изложбе Димитрије Вујадиновић. Изложба ће бити отворена до 7. децембра, а радно време галерије је од 7 до 15 часова радним данима. Реализацију изложбе подржала је Градска управа за културу и улаз за све посетиоце је бесплатан. Извор: Прометеј Нови Сад

У сали парохијског дома цркве Светог Ђорђа под Горицом одржана дијалошка трибина на тему “Црква и музика”. О томе су говорили протојереј Бранко Тапушковић, парох подгорички, мр Људмила Радовић, диригент хора “Свети Марко” из Подгорице и мр Милица Калуђеровић, филолог и појац. Модератор је био протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински. https://www.youtube.com/watch?v=OjMxiEX1Ll4&t=3s https://mitropolija.com/2022/11/29/dijaloska-tribina-crkva-i-muzika-video/

У Светогеоргијевском дому код цркве Светог Ђорђа под Горицом, 14. јуна је одржана дијалошка трибина на тему “Религијски мотиви у филмској умјетности”. Отац Гојко Перовић, модератор трибине, овога пута угостио је Радисава Раја Јеврића, режисера више награђиваних филмова на фестивалима православног филма, и др Горана Радоњића, професора на Филозофском факултету у Никшићу, који се, између осталог, бави филмом и филмским темама. Професор Радоњић казао је да је филм умјетност нашег времена, јер има највећи домет, највећу публику, и тај домет је готово тренутан: “Да би настао, филм углавном подразумијева огроман број учесника и огромна средства. Будући да је уложен новац, он се мора и вратити и то врло утиче на избор тема и приступа, на стил. У том смислу, избор библијских и уопште религиозних тема није само идеолошки мотивисан, личним опсесијама стваралаца, него и тиме што су приче које се налазе у светим књигама најбоље приче. Људи их знају и воле, и људима нешто говоре.” Осврнуо се на филм „Највећа прича икад испричана“, који говори управо о Исусу, а говорио је и о пољској серији „Декалог“, у којој се приказује зачуђеност смртношћу. Изнио је своје виђење опијума за народ, који је по њему конформизам и одсуство вјере у било какву награду, казну или суђење за учињена дјела. Говорећи о Тарковском, казао је да свако ко воли њега, воли и Достојевског, што значи да воли православну мисао: “Порука Тарковског, коју шаље кроз лик Рубљова, је да умјетник постоји у заједници, да комуницира са њом, и да теме којима се бави јесу у вези са том заједницом. То је један од омиљених филмова многим људима зато што нас он суочава са граничним ситуацијама, и наводећи нас да поставимо крупна егзистенцијална питања, нуди одређене могућности, али нас оставља да се сами суочимо и нађемо за себе одговор.” Присјетио се пар врхунских режисера као што су Бергман и Буњуел, који су се бавили истим темама као и Тарковски, и који су се међусобно цијенили. Осврнуо се на визионарски аспект филма „Време чуда“, у коме људи крече фреске и цркву претварају у школу, али те фреске се ипак поново појављују: “Скоро идентична ситуација се догодила прије неколико година, када су нам пријетили да ће у црквама отварати посластичаре, али те фреске и људи нису дозволили да се то уради. У том смислу је ово једна архетипска прича”, казао је др Горан Радоњић, професор на Филозофском факултету у Никшићу, и закључио да радикално негирање осјећаја који је у самој основи људскости мора довести до пораза. Господин Јеврић увео је гледаоце у предисторију филма, упознајући их са далеким претечама филма, какви су били camera obscura или источњачке игре сјенки, које су производиле слике које се помјерају у простору. Потом је говорио о утицају који је на њега остављао боравак под Острогом. „Ја сам у слободно вријеме посматрао људе, тражећи на њиховим лицима одраз светости Светог Василија и Господа Васкрслог, њихових жеља, потреба, проблема, нада. То је било идеално мјесто гдје човјек може да направи филм”, казао је Јеврић и као један од најинтересантнијих сусрета, који је снимљен, навео сусрет са израелским ходочасником Ширином Бен Јакобом. Подијелио је своја искуства прављења филмова „Такве вјере ни у Израиљу не нађох“ и „Тихи кутак Христов“. Говорећи о свом филмском остварењу о Светом Мардарију Љешанском, казао је да је за њега највише што је човјеку потребно када снима филм слобода, а то је добио од Митрополита Амфилохија. Основно што је хтио да покаже снимајући овај филм је чињеница да је сваки владика прво монах, његову жртву и пожртвовање за Господа и за свој народ. Овај филм сниман је у неколико држава, а улоге су, између осталих, тумачили велика глумачка имена Небојша Глоговац и Слобода Мићаловић. Такође је подијелио и сјећања на сусрет са Николајем Бурљајевим, глумцем из филма „Андреј Рубљов“, који је глумио дјечака који излива звоно. Једна од занимљиости које је том приликом сазнао је неуобичајена техника Тарковског који је код дјечака природно изазвао осјећање несигурности, доводећи другог глумца и стварајући му страх од губљења улоге. Говорио је о свом учешћу на неколико фестивала православног филма у Русији, као и руској политици помагања овој врсти филма. Било је ријечи и о многим врхунским филмским остварењима која су на њега оставила најјачи утисак и за које свакако вриједи издвојити вријеме. Отац Гојко се на крају захвалио учесницима и публици, најављујући следећу трибину, последњу у овом циклусу, за Видовдан. https://mitropolija.com/2022/06/15/dijaloska-tribina-religijski-motivi-u-filmskoj-umjetnosti-video/

Синоћ, 10. априла 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина на тему „Лијечење болести зависности“. Учесници трибине били су др Љубинко Калуђеровић, психијатар – нарколог, свештеник Блажо Божовић и студент Дамјан Пејановић. Доктор Љубинко Калуђеровић казао је да научници данас о болестима зависности говоре као о болестима мозга, јер различите супстанце дјелују на центар за награду у мозгу и стварају осјећаје задовољства, пријатности и среће. Човјек тако стиче потребу да стално понавља те осјећаје, за шта му је потребно све више и више одређене супстанце. „Тада се ствара нешто што се зове болест зависности, гдје нема уопште простора за одлуку. Када је човјек у оквиру болести зависности, уколико се она формирала, човјек већ не одлучује да ли ће или неће да узме-он узима механички, он узима „зато што то мора“.“ Доктор је нагласио да човјеку који болује само квалитетан програм опоравка може да врати могућност одлучивања да ли ће да буде у оквиру одређене супстанце или неће. Многи програми подразумијевају духовно мијењање човјека. Центри за рехабилитацију практикују одвојеност и изолацију штићеника, која није лака, али ти програми дају најбоље резултате. Казао је да када човјек уђе у болест зависности, долази до пропадања на свим пољима, пропада његова могућност да буде добар супруг, добар отац, и врло често се породични односи распадају. Осврнуо се и на значај духовности у процесу лијечења, јер када говоримо о наркоманији, говоримо о болести која има био-психо-социо-духовну сферу. Нагласио је да не може човјек да буде духован само док је у рехабилитационом центру, а онда да изађе и настави по старом, већ да то што је добио треба да буде трајна вриједност и да излијечени оно што им је омогућило да остану чисти и да успоставе апстиненцију треба да упражњавају до краја живота. Казао је да је заиста могуће опоравити се и живјети нормалан живот, наводећи и примјере својих породичних пријатеља који су после излечења успјели и на породичном и на професионалном плану. „Трагедија болести зависности је та да човјек мора да прође кроз сва та пропадања, кроз сву ту муку да би схватио да се даље може проћи, али само онако како сви ми идемо, полако и уз све недаће са којима се свакодневно сусрећемо“, закључио је доктор Калуђеровић. Јереј Блажо Божовић казао је да је Црква још од Миланског едикта оснивала своје болнице и заједнице, управо кроз те видове склањања људи са улице и упознавања са хришћанским животом и Живим Богом. Молитва и духовни подвиг је само један дио излечења, поред осталих сегмената. Пост и молитва обично тешко падну, али треба остати пријемчив, како би се видјеле благодети молитве и духовног живота. Отац Блажо објаснио је да грчко име за молитву „пροσευχή“ значи управо да оно што човјек жели, ка томе и хрли и иде. Тај моменат треба зависнику у почетку да се дометне. Кроз молитву, заједницу и пост, страсти које су подивљале, узбуктале, које су узавреле, добијају свој други смисао, враћају се реду у којем никад нису биле до тада. Догађа се рушење зависничке природе и зидање новог човјека. Отац Блажо је констатовао да данашњи човјек који болује не само од болести зависности, већ и од депресије, анксиозности и многих других проблема, чак и када има жељу да се излијечи и промијени доста пута нема коме да се јави или то много кошта, и један проблем вуче други. У циљу превазилажења тог проблема, свештенство цркве Светог Ђорђа у поступку је оснивања једног савјетодавног центра који би окупио што већи број психолога, психијатара, дефектолога, свештеника који би помогли у ублажавању и рјешавању оваквих проблема. Навео је примјер таквог савјетодавног центра који је деведесетих година отворен у Београду и који је од тада имао више од осамдесет хиљада посјета, што би значило три до четири хиљаде посјета годишње. Присјетио се и једног занимљивог мурала на згради старог Универзитета у Атини, који говори о сарадњи теологије и медицине. Наиме, на муралу су осликане науке у виду дјевојака које шетају, и теологија и медицина ходају руку под руку, што је и за њега представљало мотив да удруже снаге. Господин Дамјан Пејановић подијелио је своје искуство опоравка у Земљи живих, заједници у оквиру Српке Православне Цркве. Казао је да зависници престају да буду способни да помогну себи. Он је завршио програм у трајању од 30 мјесеци. „Тридесет мјесеци у почетку звучи нереално и немогуће, то изопштавање из живота, али мени који сам био потпуно промашен и у неком стању беспомоћности дало је прилику да посвједочим, баш вечерашњим појављивањем, да дрога нема последњу ријеч и да је могуће опоравити се, поново имати породицу, пријатеље, имати каријеру за неки свој труд.“ Казао је да је сусрет са породицом могућ тек после шест мјесеци, када породица поново може да се увјери да постоји решење. После годину дана, штићеник одлази на прву провјеру, када 21 дан проводи кући са својом породицом. У току програма постоје три овакве провјере. Штићеници тамо имају прилику да „наоштре савјест“ која се вишегодишњим лошим животом отупила, и да љепше виде ствари. Након боравка у Земљи живих, штићеници не само што изађу здрави, већ и пронађу утемељење у Цркви. По њему, битно је да се из суштине свог бића препустите нечему што оа сада нисте пробали, што је супротно дотадашњем егоцентризму и самодовољности. У заједници нема мјеста за самовољу и гордост. „Православна Црква сваког од нас понудула је да у своје биће учитамо неке нове контексте, а то је: дати се за ближњег, прихватити муку, носити свој крст, а не избјећи га, пошто је наркоманија један вид анестезирања стресне ситуације.“ „ У Цркви и у заједници ја сам научио да Крст треба да се понесе и да је то јуначки и да је трпљење уствари врлина, што је за мене било парадоксално“, нагласио је Дамјан. У заједници раде свештеници, васпитачи, психотерапеути. Када процијене да је штићеник спреман да изађе, потруде се да човјек добије посао и да ако је потребно, оде у нову средину, пошто повратак у стару може да буде окидач за рецидив. Отац Гојко захвалио је учесницима и присутнима, и најавио наставак дијалошких трибина, уз позив свим заинтересованим да упуте своје сугестије. https://mitropolija.com/2022/04/11/dijaloska-tribina-droga-nema-poslednju-rijec-video/

Говоре: Александра Нинковић – Ташић и Драгослав БоканФестивал хришћанске културе Зајечар 201829. септембар 2018. године епархија тимочка

епархија тимочка

ФЕСТИВАЛ ХРИШЋАНСКЕ КУЛТУРЕ 2018 Трибина: Границе духовности у уметности са посебним освртом на филм и музику Говоре: Зоран Костић Цане и Дејан Дабић Позориште „Зоран Радмиловић“ Зајечар 28. септембра 2018. године епархија тимочка

У препуном амфитеатру „Слободан Јовановић“, присутнима, међу којима је највише било студената, обратили су се Арно Гујон, оснивач добротворне организације „Солидарност за Косово“ и носилац ордена Светог Саве првог степена, затим проф. др Даница Грујичић, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и проф. др Сима Аврамовић, декан Правног факултета у Београду

Предавачи ће, пре свега, изложити један кратки историјски пресек у контексту историје филма и адаптације библијских тема у кинематографији. Након тога, на основу досадашњег искуства у адаптацији библијских наратива и на основу најрелевантнијих примера из историје филма, говориће се о комплементарности филмског језика и "језика" Библије. На крају, фокус предавања ће се усмерити на саврмене аспекте филмске индустрије, независног фимла, аутентичног ауторског израза и визуелне културе у најширем смислу у односу на интерпретацију и адаптацију Библије у актуелном религиозном дискурсу.