Претражи Живе Речи Утехе

за све који су заинтересовани, ево корисних информација... ХРАМ СВ.ЈОВАНА ВЛАДИМИРА - УТОРАК - АКАТИСТ СВ. ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ У 17 ЧАСОВА ЧЕТВРТАК - АКАТИСТ БОГОРОДИЦИ МЛЕКОПИТАТЕЉНИИЦИ У 17 ЧАСОВА

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. Jerusalim,_SOBA_TAJNE_VEČERE.mp4

Актуелна пандемија вируса корона поставила је пред нас, између осталог, нека суштински важна питања нашег црквено-богослужбеног живота, превасходно питања (не)оправданости причешћивања вјерних током трајања пандемије. Протеклих дана објављено је неколико текстова посвећених том проблему чији су аутори имали различита и често потпуно супротна гледишта, а ни црквена јерархија није била унисона у свом ставу. Овај текст представља скромни прилог овој веома важној теми, а значајно је подстакнут и тезама које је г. Владимир Латиновић изнио у чланку Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Основна теза коју Латиновић образлаже јесте да није оправдан став и позив појединих архијереја и свештеника на причешћивање народа за вријеме епидемије вируса корона, будући да носи потенцијални ризик преношења и ширења заразе на велики број људи. Осим филантропских мотива, и социјална одговорност јесте један од аргумената којим се брани овакав став. Аутор карактерише као ретроградно поимање Причешћа као „Лијека бесмртности“, пошто, наводно, оно може итекако да буде преносилац или чак извор заразе. И јесте у праву када каже да исцјелитељско дејство вјере не смије да буде пасивно. Погрешан је и погубан сваки вид магијског приступа Светим Тајнама, па тако и вјера да Причешће, као по неком аутоматизму односи и лијечи сваку болест код људи. Међутим, такво гледиште нико од архијереја и свештенослужитеља у званичним саопштењима, колико ми је познато, није износио. Оно на чему се, заправо, заснива жеља истинског вјерника за причешћивањем, није доживљај Причешћа превасходно као лијека (од тјелесне болести) већ као извора његовог хришћанског и црквеног идентитета. Отуда и неприхватање уздржавања од Причешћа из страха од потенцијалне заразе вирусом. Аутор наводи како у Светом Писму нема говора о исцјелитељском дејству Причешћа и као примјер наводи, између осталог, то да Христос „никога није исцијелио Причешћем“, што је веома необична констатација ако знамо да је Евхаристија установљена на Тајној вечери, непосредно пред Христово страдање. И уопште, стиче се утисак да Латиновић једино исправно поимање и описивање Причешћа види у прва три вијека историје Цркве. Ако изузмемо свједочанства Игњатија Богоносца и Кипријана Картагинског који (ваљда неопрезно) приписују Причешћу и исцјељитељско дејство, аутор каже да се „тек“ од четвртог вијека помињу љековита дејства Причешћа, да би нешто касније такво поимање добило и теолошко утемељење. Да ли то значи да искуство отачке теологије од четвортог вијека до данас носи у себи једну заблуду о Причешћу као нечем што има исцјелитељско дејство на вјерујуће? Да ли због недостатка простора или нечега другог, Латиновић изоставља христолошки аспект, који је неизоставан када је у питању проблем Литургије, односно Евхаристије. Основна мисао еклисиологије Апостола Павла јесте да је Црква – Тијело Христово. На тој основи се развија цјелокупна потоња евхаристијска еклсиологија отацâ која води ка Евхаристији као заједници Тијела и Крви Христове. Та истина је садржана већ у бесједи Господњој у Капернуаму (Јн. 6) гдје Он себе назива „хљебом живота“ који даје живот свијету, те ко не једе од Тијела и Крви Његове, нема живота у себи. Без тог „хљеба живота“ дариваног у Евхаристији, нема живота (ни здравља, цјеловитости) за Цркву и њене чланове. Христос се Оваплоћењем обукао у тијело и у сву творевину, тако да и сва творевина буде (постане) тијело Божије. У Евхаристији се причешћујемо Богочовјеком који има, како божанску тако и људску природу. Евхаристијско Тијело Богочовјека није само Његово есхатолошко тијело, већ и оно историјско (реално човјечанско) у којем је ишао међу губавце и које, иако подложно болести, зарази а у коначном и смрти, могло је да се не зарази (а и након смрти да васкрсне), јер је у Његовој Личности оно непрекидно било у јединству с Божанством. Зато сваки онај који се причешћује, заједничари и учествује у божанској природи Христовој, кроз то сједињење бива освећен и исцијељен. У конкретном случају, човјек који је заражен вирусом корона, у светом Причешћу бива исцијељен самим учешћем у преображеној и обновљеној људској природи Богочовјека, иако ће можда и послије тог литургијског сабрања он остати заражен вирусом. Исто као што и након Христовог Васкрсења и уништења смрти, ми и даље умиремо (биолошком смрћу), истовремено знајући и вјерујући да смрт више нема коначну ријеч над нама. Овдје се долази до најпроблематичнијег момента: питања одговорности према осталој браћи којима пријети да се кроз заједничко причешће са зараженим, такође заразе. И као по неком правилу се истиче и питање социјалне одговорности и људске солидарности, као категорија које су изнад нашег учешћа у Литургији Цркве. Али, зар није заједничко причешћивање здравих и болесних узвишенији израз човјекољубља и братољубља од оног које се испољава и препоручује кроз уздржавање од Причешћа. Аргументи социјалне одговорности су немоћни пред небоземном тајном Цркве. Поражавајуће дјелује то што аргументи у корист непричешћивања народа за вријеме епидемије чешће долазе из теолошких, него из медицинских кругова. Заправо, велики је број љекара (епидемиолога, микробиолога) који признају научно необјшњиву чињеницу да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом (овај став заступа, између осталих, један од најпознатијих епидемиолога у Србији, проф. др Братислав Тиодоровић). Доказ је и вишевијековно искуство Цркве. Научно јесте рећи да постоји могућност и пријетња да се то деси, и савјесни љекари су и дужни да на то укажу и упозоре, али неријетко и они исповиједе своју немоћ пред Тајном, пред оним што је умом немогуће обухватити. Проблем настаје у покушају да се осталих, у потрази за вирусима и бактеријама на евхаристијском хљебу. Јасно је да предложени хљеб и вино у Литургији, не престају да у својој суштини буду хљеб и вино. И као такви, могу да се убуђају и ускисну. Дакле, подложни су физичким и биолошким процесима и промјенама. Али управо зато што смо и ми подложни истим таквим промјенама – труљењу и пропадљивости – ми и предлажемо и приносимо хљеб и вино да би преко њих, у тајни евхаристијског приноса, окусили од нетрулежног и живототворног хљеба, те тако примили залог бесмртности. Извор: Теологија.нет View full Странице

„А шта је са мртвима сада, када је Исус устао из мртвих?“ Исус је устао и прославио се… Он каже „онај који верује у мене, не може умрети“. Ап. Павле каже: „имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; али остати у тијелу потребније је вас ради.“ Христос је васкрсао и прослављен и налази се са десне стране Оца. Та најчешће поновљена реченица Старог и Новог Завета налази се у псалму 109. Псалам каже: „Рече Господ Господу моме: седи мени с десне стране док положим непријатеље Tвoje за подножје ногама Твојим“. Последњи непријатељ који треба бити положен је смрт. Када се смрт уништи, све ће бити подређено Христу, а он ће све покорити Богу Оцу да Бог буде све и у свему. То ће онда бити месијанско доба, када мртви бити подигнути, а Бог ће славом испунити сву творевину. Тада ће наступити живот за све оне који се покају и који желе бити праведни с Господом, односно наступиће мучење за непокајане и који не желе праведност Божију. Шта са онима који су мртви, где су сада и шта раде? Ми не знамо шта мртви сада раде и мислим да нико то не зна прецизно и јасно. Ипак, постоје одређене ствари које се могу рећи и мислим да треба рећи да је за нас који верујемо смрт већ уништена у Христу. Последњи непријатељ је већ уништен. Христос је васкрсао и живот живи, како се каже у последњој реченици Омилије Светог Јована Златоуста која се чита у пасхалну ноћ. „Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели! Васкрсе Христос, и живот живује! Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу“. Живот не може бити уништен, то је наша вера. Ми смо живи у Христу и наше крштење јесте смрт у Христу. Већ сам рекао да сви ми, свидело се то нама или не, биолошки мртви људи. Такође је тачно да они који верују и они који су крштени и прихватили крштење, али и они за које Свети Григорије Богослов каже да су „желели крштење, али можда нису чули за њега“, су већ мртви у Христу. Ми смо сви умрли са Христом и више не живимо у овом свету. Ми смо су-житељи са светима, једући и пијући са трпезе Царства. Већ смо прошли кроз вео. Већ смо подигнути (васкрснути) и прослављени. Још увек смо у овом свету, носимо тело, али Дух Свети нас је све запечатио… Они који су се крстили, умрли су, васкрсли и запечаћени животодавним Духом. Они су дословно васкрснути из мртвих и не могу умрети, тако да смрт постаје преображај или пролаз у вечни живот у Христу, зато што је Христос васкрсао. Ово је важно, не зато што имамо бесмртну душу; по Библији, наша душа је мртва као што је и наше тело. У нашој Цркви ми не поучавамо бесмртност душе, ми не следимо ни Сократа ни Платона, већ следимо Библију. Смрт је непријатељ душе и тела, а Христос нас подиже и у телу и у души. Ми имамо наду наспрам смрти, не због некаквог природног учења, него зато што је Христос васкрсао. Имам осећај да су већина хришћана, генерално, углавном пагани док су живи, а платонисти кад умиру. Као пагани функционишемо како док у животу иде добро, тако и кад ствари крену лоше (јер, зовемо свештеника да (очитавањем молитава) поправи ствари). А, када ствари постану скроз лоше и када умремо, тада се претварамо у платонисте говорећи: „овако је боље, јер душа иде у рај да коначно буде са Богом“. Добро, хајде да усагласимо свој ум: ако је души боље да иде Богу, зашто онда ни бисмо одмах одустали и сви се лепо убили? Зашто стално зовемо свештеника да се моли за нечије оздрављење или благостање, а када тај неко умре онда кажемо „свеједно, то је Божија воља“? Да, то јесте Божија воља, али желим да кажем да је цео тај приступ, према Писму и Светима, потпуно погрешан. Ми не живимо овај живот само да би нас Бог учинио здравим, богатим и срећним, а када умремо да кажемо: „ма, тако је и боље“. Ми не живимо овај живот ради одеће, здравља и богатства. Ми живимо овај живот ради узимања на себе крста Христовог, волећи Бога љубављу којом су Исус Христос и Бог заволели нас (а то је заповест нова), како би смо срушили смрт вером и благодаћу кроз Исуса Христа и силом Духа Светога која нам је дарована. Дакле, ми већ сада морамо живети као мртви људи и ако не чинимо тако, ми нисмо хришћани. Нисмо хришћани, ако не живимо као они који су већ умрли овом свету. Има једна дивна прича од пустињских отаца. Један човек је питао једног старца: „Шта је то хришћанско савршенство којем тежимо?“. Старац одговори: „Дођи, показаћу ти“ и одведе га до свежег гроба на гробљу говорећи мртвом човеку: „Брате, ти си најгора свиња која је икада живела. Нико није толико покварен као што си ти“. Старац онда упита младића: „Шта је учинио овај?“. Младић одговори: „Ништа, он је мртав“. Старац онда опет погледа у исти гроб и рече: „Ти си највећа особа која је икада постојала. Нико није попут тебе. Ти си најлепша и савршена особа.“ Онда, опет, погледа у младића и упита га: „Шта је овај учинио?“. Младић одговори: „Ништа, мртав је.“. Старац рече: „Савршено“. Он живи само пред лицем Божијим. Он не живи за то шта ће људи рећи, да ли ће му ласкати или га проклињати, он живи пред лицем Божијим. Због тога, он је слободан и већ влада. И, ако је сада са љубављу којом нас воле Бог и Христос, немогуће је бити пред лицем Божијим, а не волети га. Дакле, сви ми смо већ мртви. Верујемо да ми, хришћани који умиремо, умиремо у нади да ћемо ући у славу коју Исус већ има у на десној страни Оца и да ћемо с њим бити живи у векове векова. Такође, верујемо да, пошто је Христос, Син Божији, живео људски живот и умро, сви они који умиру, биће такође васкрснути да у Христу буду са десне стране Оца. Проблем је тај што се то не свиђа баш свима, односно није баш да сви то верују или то желе. Чак и људи који су убеђени да је то истина, они то не желе. Зато, можемо рећи да су у Исусу сви васкрснути из мртвих, да су греси свих опроштени и да су сви спасени, желели то или не, свиђало им се то или не, знали то или не. Ако то желиш, ако ти се то свиђа и ако то знаш, онда је то рај и благовање у самом животу. У супротном, то је пакао. Пакао и рај почињу кад умремо. Парадоксално, када нека особа умре, ми кажемо да она долази у близину Божију бивајући духовно подигнута у Христу. Ако Га воле, они већ доживљавају крај векова, рајску радост у присуству Божијем. Уколико се опиру и то не желе, то исто искуство за њих је мучење. Они су мучени злом којим су тежили, мучени су ђаволима којима су служили уместо живом Богу и мучени су свим злим духовима који су испуњавали њихов живот уместо Духа Светога. Даље, они су мучени и самим присуством Христа који воли, опрашта и позива их у Рај. Али, они не желе да дођу тамо иако мисле да тамо припадају. Зато они и нису тамо са добрима и праведнима. То је нека слика коју нам даје Свето Писмо. У том смислу, веома је важно да, кад сада умремо, већ тада добијамо подобије онога што ће бити на крају времена. Тако да ми верујемо да они који су нам се открили као заиста свети, као они који заиста воле Бога и Христа и заиста су пуни благодати, су већ прослављени са Христом и да управо из тог разлога ми и можемо да им се молимо. Зато смо у могућности да кажемо, молимо и да нам они посредују, јер је и сам Христос жив и у наше име посредује за нас код Бога Оца до свршетка века.. Дакле, у Њему мртви у Христу посредују за нас пре краја времена. Све то видимо у контексту краја, завршетка, а не некакве бесмртне душе, која лебди тамо негде, незнано где. Не, него све њих, видимо у околностима коначне Христове победе која је нама, овде на земљи, већ антиципирана кроз наше Крштење и Евхаристију. Даље, кад умремо напуштамо временске и просторне услове на планети Земљи и улазимо у само присуство Боже, антиципирајући време које ће наступити. Управо из тог разлога, у нашој Евхаристији, када Богу предлажемо оно што је Његово, кажемо „Твоје од Твојих…“ И тада свештеник наставља да побраја све што се догодило за нас, Крст, Гроб, тридневно Васкрсење, улазак на Небеса, седење с десне стране и Другог и Славног Доласка, сећајући их се у садашњем времену. И у према Богородици (Дјеви Марији) и свим светима односимо се као да су на крају времена када су у слави и молимо их да нас заступају, док предлажемо Евхаристију смрти Христове и за њих. Пошто кажемо „још ти приносимо ову словесну службу… а особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владарку нашу Богородицу и увек Дјеву Марију…“, јер је Христова смрти била и за њено спасење. Рекавши ово, поставља се питање: да ли је прекасно за покајање када умремо и уђемо у ову стварност? Да ли је све готово? Да ли су у потпуности изгубљени они који су упорни у свом непокајању и неправедности? Морамо ли бити потпуно савршени да би ушли у рај? Како све то функционише? То је питање о коме се данас веома много расправља. То је питање шта се догађа са особом када умре. Некада се о томе расправља у појмовима душе. Али, то може бити погрешно, јер се под „душом“ у Библији подразумева „њихов живот“ или „особа“. [Душа] означава оно што [људи] јесу. О њој не треба мислити као о неком бестелесном духу, јер ми нисмо комбинација духа и тела, већ смо целина као људи. Има ли покајања након смрти? Има ли очишћења након што умремо? Можемо ли се предомислити након што нам се оконча земаљски живот? Како се односимо према свему овоме? Мислим да би најједноставнији одговор на то био да је смрт коначни тест. То је суштинска одредница хришћанина, цео његов живот је потврђен/доказан начином на који умире. Хришћански живот има једну сврху, да смрћу надиђе смрт Божијом благодаћу. Дакле, преображај смрти је оно где се све доказује и то како умиремо показује све. Све што урадимо до тог тренутка је припрема за тај тренутак. И зато, уколико нисмо умирали сваког дана, нећемо бити у могућности да преобразимо смрт у тренутку кад буде дошла, када будемо морали да прођемо кроз своје страдање, распеће и смрт, на који год начин да се то догоди. Православно учење је јасно, смрт је тренутак истине и смрт је коначни суд нашег живота и зато и јесте коначна шанса и коначна прилика. Мислим да овде треба једноставно рећи да ми не верујемо у посмртна обраћења или еоне живота у којима се можете непрестано кајати, као што будисти верују. На основу Светог Писма, живота светих верујем, а и сам чин опела нам то говори, да у процесу умирања и уласка у присуство васкрслог Христа морамо бити очишћени од свега што је противно животу, Богу и истини у тој одређеној радњи. То се догађа у самом присуству Божијег огња, прожимајућег Божијег огња који, како каже Писмо, током умирања, у нама сагорева све оно што не може ући у живот тј. Царство Божије. Учење Писма јесте да је смрт процес очишћења чак и за најправедније особе. Богородица је можда једина особа за коју је смрт била лак прелаз, пошто је била толико пуна Бога, живота, вере и благодати да је, за њу, смрт била чист улазак у рај. Сви ми, остали, нисмо Богородица и нисмо чисти. Постоји смеће, грех и одметништво у нама, чак и тамо где је наша жудња за Богом и наша молитва Богу, чак и ако желимо да се покајемо, ипак постоји у нама то што не може ући у присуство Божије или само срце Очево (а што је вечни живот). Те препреке морају бити сажежене. Верујем да је наше учење да је управо чин умирања тај очишћујући процес на чијем крају излазимо или заувек са Богом или заувек од Бога мучећи се са демонима и мучећи се љубављу Божијом која је још увек на нама чак и ако смо непокајани грешници. У ствари, многи свети кажу да највеће мучење пакла није оно које потиче од зла, него оно које потиче од милосрђа и љубави Божија која остаје на нама (јер Бог нас воли без обзира на све). Свети Исак Сирин је рекао да не постоји веће мучење од бичевања бичем љубави. Кад умремо и уђемо у присуство љубави и опиремо јој се, то за нас постаје мучење. Свети Марко Ефески, велики отац Цркве, одбио је да потпише [договор] на сабору у Фиренци због папства, филиокве, али и због латинског учења о материјалном пакленом огњу. Ми немамо такво учење, Бог није онај који кажњава. Исус на Крсту није кажњен за наше грехе. На Крсту, Исус је љубио и веровао Богу тако да је могао смрћу могао уништити смрт. Кад указујем на ту нијансу, кажем да не постоји таква ствар као што је кажњавање. Казна долази од нашег сопственог зла и љубави Божије која је на нама, чак и када је одбацујемо. Бог нас нити мучи, нити кажњава. По нашем предању, учење по којем је потребно да будемо очишћени ради уласка у Царство развило се касније у врсту алегорије познату као „митарства“. У некој од хришћанске литературе можете прочитати да треба прођемо кроз 20-22 теста како би ушли у Царство Божије. Мислим да су се развила нека чудна учења, која нису православна и нису у складу са Писмом, али као и свако лажно учење у себи имају зрно истине. То чудно учење јесте да, кад умремо, морамо бити кажњени за ствари које смо учинили и морамо проћи кроз свако од ових митарстава како бисмо били кажњени од демона за сваки појединачни грех. Кад пролазимо кроз митарство пожуде, бивамо кажњавани за пожуду, на митарству за похлепу примамо казну за своју похлепу, а на митарству за гнев бивамо кажњени за свој гнев и тако редом док не примимо довољну казну. У западној цркви, чак и пре Реформације, постојало је учење по којем, ако се молимо за ове људе, можемо да их ослободимо дела казне. То се називало привремено мучење услед наших греха и то [делимично ослобађање] називало се „опроштајница“, тако да се могло отићи у цркву, упалити свећу, изговорити молитва или приложити новац ради скраћења тог мучења. То се називало „чистилиште“ и у вези је са доктрином кажњавања и наношења бола проистеклим из тога. То није наше православно учење. Православно учење јесте да требамо бити „тестирани“ од стране сваког могуће демона и да их победимо, благодаћу Божијом, заступништвом светих и свим што можемо учинити како бисмо себе отворили за веру у Бога и били ослобођени. Тако да истина о миту или алегорији о „митарствима“ није та да душа мора проћи кроз некакав „астрални простор“ и бити искушана од стране демона и бити кажњена за грех. Правилно тумачење, како је исказано од стране многих отаца, попут Светих Јована Лествичника и Атанасија, јесте да је смрт тренутак истине и да ће сваки демон покушати да нас наведе на отпадништви, да замрзимо Бога и да нас наведе на приклањање телесним стварима. Они би желели да нас зауставе у одбацивању свега онога што нам стоји као препрека на путу да једино Бога волимо и да Богу допустимо да нас спасе. Дакле, тест ће бити за то да ли остајемо привржени својој гордости, умишљености, итд. То су провере које морамо проћи, а које су симболички представљене као митарства. И ту нам молитве Цркве и молитве светих помажу да се одупремо демонском искушењу и да останемо верни и да имамо поверење у Бога; али то је нешто што је истина у сваком тренутку нашег живота. Већ сада се молимо једни за друге и већ сада се свети за нас моле да не бисмо поклекли пред искушењем пожуде, похлепе, моћи, итд. тако да кад умремо, будемо спремни да запловимо право и да не морамо да се тиме бавимо на самом крају свог живота. Ипак, наше учење је да се с тим морамо борити, јер морамо радити дело које је и Исус Христос сам чини. Исус је рекао: „ко верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити“. Морамо покорити ђаволе онако како је он учинио. Морамо се одупрети искушењима онако како је он то радио. Морамо уништити смрт Његовом начином. Он нам, кроз дарове Духа Светога (свете тајне и живот у Цркви), даје моћ да то чинимо. И зато, народе, хајде да кренемо сада, ослобођени свега тога, јер ће нам свет то у часу смрти доћи попут силе. Али, не само у часу смрти, већ и ако особа сада жели да умре, а пре него што умре сви демони ће доћи да му досађују. Евагрије Понтијски је рекао „Кад долазиш у цркву и изговараш своје молитве, стани тамо и реци Богу: ‘Господе, помилуј ме; Боже, спаси ме; Боже, буди са мном; Боже очисти ме’, па ће Пресвета Богородица са свим анђелима и свим светима доћи и молити се с тобом.“. И још је додао: „тако и сваки демон у паклу“. Покушаће да те наведе да не волиш Бога и да му не верујеш, већ да се бавиш собом, влашћу, похлепом, новцем и свим оним што је твој идол. То се догађа стално, али се, по нашем учењу, то интензивира у самом часу смрти. И зато, молитве у часу смрти су веома важне и постоје посебне молитве за људе који умиру. Имамо два канона и чин опела. У нашој Цркви, 40 дана је потребно да се умре. Неки људи кажу: „Добро, кад умреш, сувише је касно и сигурно прекасно за нас да се молимо за неку особу. Зашто би требало да се молим за своју упокојену мајку и оца? Они су мртви и већ су ушли у близину Божију. Молитве ту више ништа не могу, јер је за њих све завршено“. На то, наша Црква каже следеће: „Све док сам жив у овом свету, за мене није прекасно. И не знам шта се тамо дешава, али ако волим своју мајку и свог оца, па и свог најгорег непријатеља, и ако знам да они умиру и да ће доћи у близину Господа и морати да прођу тај невероватни тест и морати да заиста воле Бога и имају веру у њега, онда ћу се за њих молити свим својим срцем и душом. Молићу се до последњег свог даха да прихвате милост и љубав Божију и да буду спасени“. Али, морам рећи и то да наша Црква учи да Бог наше молитве чује и пре него што их изговоримо. У ствари, наша Црква учи да Бог чује наше молитве чак и пре него што је створио овај свет и нас. Тако да, чак и ако се сада молим за свог оца, као што сам то учинио на јутрошњој Литургији на којој се говорило да [Бог] сети упокојених, ја увек, као и остали, изговорим њихова имена (Џон и Ана), Бог је ту молитву чуо и пре него што је створио цео свет. Та молитва постаје део целокупног божанског провиђења за моју мајку и мог оца и за остале за које се молимо. И зато, за Бога ништа није прекасно, јер кад код ми произнели наше молитве, Бог их чује од вечности и оне имају утицај на цело стварање. Једна мала молитва мења целокупно божије провиђење. Тако да, ако се сада молим за своје родитеље, јасно је да ћу се молити за њих као већ упокојене у Господу, јер они и јесу биолошки мртви. Мада, ја верујем да су они живи у Богу и понекад морам замолити милост за њих. Једном сам се чак и њима молио рекавши: „мама и тата, молим вас, помозите ми данас, јер морам одржати говор у Бризбејну“. Верујем да су моји родитељи с Богом и имам право да у то верујем. И могу толико ризиковати у вери да чак и заискам од својих родитеља молитвену помоћ, на исти начин као што затражим од епископа. Исто тако, могу затражити молитвену помоћ од епископа који се већ упокојио у Господу, епископа који ме је рукоположио. Богу је то све за целокупну вечност. И зато, није прекасно, иако се молимо из наше перспективе/позиције. Ако је особа болесна, молимо се за њу као за болесну особу, ако је упокојена, молимо се за њу као за мртву. Ми се за људе молимо из своје перспективе, али Бог узима у разматрање целину ствари у целој вечности и устројава цео [Свој] план на основу наших молитава, укључујући и молитве које чинимо за умрле. Због тога, не само да верујем да молитва за мог оца не само да му помаже да уђе у присуство Божије и буде спасен у будућем веку, него верујем и да му је [та молитва] помогла када му је, као 12-годишњаку, много пре него што сам се ја уопште и родио, умро његов отац. Да му је помогла да се запосли у фабрици и помогла му да ме подржи на мом путу да постанем свештеник. Ја верујем у то, јер Бог обухвата целину ствари. Због тога ми уопште и имамо помене и молитве. Није ствар у томе да одржимо један помен и бинго! – тата је ушао у рај. То није наше учење. Бог зна свачије потребе и Он зна шта ми све радимо и заједно устројава целу ствар, по Својој љубави и зато што то Он и може. Дакле, ми смо сарадници Божији и велики део тог нашег сарадничког дела је сећање и заступање оних који су се упокојили и већ ушли у живот будућег века. На тај начин се ми, у животу Цркве, односимо према њима. Извор: Теологија.нет View full Странице

Наша Православна Црква нема јаснодогматско учење о смрти и о томе шта се догађа када умиремо. Огроман број књига написаних о загробним искуствима говори о великом интересовању које постоји за ову тему. Даље, постоје и питања у вези са душом након смрти, као и о међустању (тј. Времену између наше смрти и краја света). Христос долази у слави, а пошто са 2001. годином долази и нови миленијум (при чему је 2000. година, последња година другог миленијума), то је покренуло још веће занимање за „последња времена“, „Христов долазак“ и „Страшни Суд Божији“. Постоји много расправа управо на тему смрти, нашег разумевања умирања и шта треба да говоримо о онима који су биолошки већ умрли. С тим у вези су и питања молитве за преминуле. Ми, православни, баш волимо заупокојене службе. Имамо Божанску Литургију на коју нико не долази, али је зато црква препуна кад имамо заупокојене службе. Овде ћу указати на пар битних ствари, за које сматрам да су јасно учење наше Православне Цркве, иако се о томе може расправљати. Не износим само своје мишљење, износим своје став о томе шта ја сматрам да нас Црква учи. Хајде да узмемо тумачења Светог Писма, Отаца Цркве, светих, као и служби које врши Црква и да поставимо нека питања, попут: Шта је смрт? Како схватамо смрт? Шта мислимо да се ту догађа? Како треба да се односимо према томе? Какве одговоре бисмо могли да добијемо од Светог Писма Свет Писмо је наш основни ауторитет вере и сведок тога шта хришћанска вера јесте, а наше Предање представља тумачење и разумевање Писма. Наше Предање је начин разумевања Писма и садржи смисао у којем је и само Писмо по себи сведочанство предања вере или правила вере које и претходи писању Писма. И зато, засигурно је да је хришћанска вера постојала и пре књига Новог Завета, која су суштински тумачења књига Старог Завета. Узгред, новозаветни појам Писмаподразумева оно што називамо Старим Заветом, а то укључује Законе, Псалме и Пророке. Шта православни хришћани уче о смрти и томе шта се дешава када умремо? Ми, хришћани смо, без икакве сумње, убеђени да смо створени за живот и да умирање није Божија воља. Бог не жели смрт, Он жели живот. За Свето Писмо, смрт је непријатељ. Апостол Павле, чак, смрт назива и „последњи непријатељ“. Смрт није природна, нити је природни део нашег живота и Бог њу није желео. Премудрости Соломонове, који су део Светог Писма, врло јасно кажу: „Бог није створио смрт“. Смрт у овај свет долази као побуна против Бога. Смрт у овај свет долази зато што људи не бирају живот, већ бирају смрт, таму и себе, уместо Бога. Свети Атанасије каже: „ако бираш себе, бираш ништа, јер без Бога си управо то, ништа“, јер смо ни из чега и створени. Јер, Бог нам дарује цео живот, Он који је Живи Бог и једини Који Живи. Наше учење јесте да је смрт последица људске побуне против Бога у самом почетку, а с помоћу демона (који воле смрт, таму и зло). Библија учи, заправо учи да постоје „пакети опција“: имаш Бога, истину, живот и славу или имаш демоне, таму смрт, сатану, грех, пропадање, ружноћу и труљење. Ово је основна стварност и ту нема средњег пута. У седмој глави посланице Римљанима, Апостол Павле каже: „видим други закон у удима својим“.Људска бића мисле да су економисти; другим речима, сматрају да су сами себи закон, али Писмо тврди другачије. Или постоји Христов закон, којег у својој посланици Римљанима Апостол Павле назива Закон Светог Духа и Живота или закон греха и смрт. Делује један или други закон, и ако се не примењује један, примењује се други. Овим причу из Постања тумачимо као избор смрт. Даље, чак није ни сасвим православно сматрати грех за искварен избор или чињење погрешног избора. Верујем да је наше учење то да проблем није да ли је то исправно или погрешно, већ избор сам по себи (како учи Свети Максим Исповедник); јер, ако си створено биће, онда и немаш избора. Ако постоји Бог, и Бог је Бог, и Бог је живи Бог, и Бог је Онај Који јесте, онда је наш једини избор тај да се одрекнемо свог избора и повинујемо Њему. Веома је важно разумети ово, јер савремени људи мисле да што имају више избора, то су више слободни, али то није библијски став. Ми кажемо да, ако већ постоји Бог, онда једини избор који имамо пред нама у било ком тренутку времена, јесте да се одрекнемо свог избора, да Њега слушамо, у Њега имамо поверење, Њега волимо и Њему верујемо. Првобитни грех је управо исказ „Не, ја нећу да се повинујем, верујем или волим Бог. Радићу како ја желим“. Свесни сте шта наступа када ствари радите на свој начин: нестајемо и умиремо. Одатле долази смрт. Тамо где је следовање, љубав и веровање у Бога, тамо смрти не може бити. Уколико се неко потпуно покори Бог, живи у заједници са Богом, верује Богу и воли Га у свему, та особа неће моћи умрети. У причи о Постању, занимљиво је да Адаму и Еви Бог није рекао: „ако једете од тог дрвета, убићу вас“. Он каже „немојте јести од Дрвета познања добра и зла“, што пре значи избор него покоравање, „јер, ако једете од њега, сигурно ћете умрети“; јер није грех то што нас убија. У том смислу, Бог никога не убија, него убијамо сами себе. Оног часа када свој живот узмемо у своје руке како бисмо чинили оно што желимо чинити, и да се не повинујемо Богу, ми тада вршимо самоубиство. Даље, ми у смрт увлачимо и своју децу која су рођена у истом смртном стању приликом доласка у овај свет. У томе је ствар са првородним грехом. Друга ствар јесте да је задатак људи да превазиђу и униште смрт, да учине да смрт умре, како би живот живео. Читав Стари Завет, који укључује Законе, Псалме и Пророке, поучава људе о намери Божијој да обнови побуњено човечанство како би, у коначници, смрт била уништена. На пример, Мојсијев Закон садржи две врло занимљиве ствари: прва, где Бог кроз Мојсија каже „представљам ти само 2 пута: благослов или проклетство“ (тј. живот или смрт), а затим каже: „изабери живот, немој бирати смрт“. Закон, Псалми и Пророци кажу „повинуј се Богу, остави свој избор, повинуј се Богу и живећеш“. На пример, Псалам 118 (119) који се чита током службе опела и током Велике Суботе, каже: „Благо онима којима је пут чист, који ходе у Закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем траже Га“. Псалам затим наставља: „Ако чувам Закон твој, наћићу живот у њему и нећу умрети“. То се чита над телом мртвог Исуса, јер је Он једини који је потпуно чувао Закон Божији и зато не може умрети. Ми верујемо да је Исус Христос, Спаситељ наш, дошао у овај свет да би умро. Он је Једини који је дошао како би умро и зато он може, Својом смрћу, преобразити смрт у победу. Он је Једини, једина Личност и једини Човек икада који је рођен с циљем да умре. Такође, он је једини Човек који је Син Божији, који је по Свом божанству истоветан Оцу; рођен од девице, рођен од Оца, који долази у свет с једним циљем: да разори дела ђавола и смрт и да нам подари живот. По Библији, пре Христовог доласка, свако је био у раљама смрти, без обзира како добри или лоши били. Можемо чак и данас рећи да је то истина. Биолошки, сви смо ми мртви, ово је простор мртвих људи. Добра је идеја да се то запамти. У ствари, многи наши монаси чак стављају и ковчег у своје келије како би то увек имали у виду. Постоји једна америчка црквена прича о неким јужњачким протестантима који су чули за једног римокатоличког монаха који је писао „сећај се смрти“ и који је држао ковчег спреман за свој покоп. И један рече другом: „Знаш да они то раде и да понекад чак и спавају у ковчегу?“. Други рече: „Да, они нису тако напредни као ми“. Ипак, питање је ко је овде у предности? Проблем је тај што је у нашем времену смрт постала тако природна да је нико више чак ни не сматра за непријатеља. У мноштву литературе, она се сматра за нешто нормално, последњи чин живота или одлазак у неку врсту светла негде, па ако сте уморни од живота или овог света, ви позовете лекара да вам оконча живот. Ипак, то апсолутно нема везе са вером библијских хришћана. Хајде да упоредимо Сократову и Исусову смрт. Сократ је философ, „кварио“ је атинску омладину својим философским учењем говорећи да је прави философ онај који може да се суочи са смрћу. Када су га коначно ухватили и осудили на смрт, а његови пријатељи покушали да га спасу, он је то одбио. Када су му донели отров кукуте, он га пије и умире. Узгред, друштво за еутаназију државе Масачусетс, САД, управо се зове „Кукута“ Даље, погледајмо како Исус умире. Он је у Гетсиманском врту и преклиње Оца да Га „мимоиђе ова чаша“, крвавог зноја. Њему је страшно не само да Он сам умре, него и да умре било која друга особа, јер то је потпуна победа ђавола.Ми нисмо створени да пропаднемо и трулимо у гробу, већ да Богу певамо „Алилуја“. У Старом Завету, постојала је велика расправа о смрти. Неки су сматрали да је смрт природна, да просто умиреш и одлазиш својим прецима. Они су, такође, веровали да Бог наставља да живи у људима и да ће суве кости Израиља (или народа Израиља) бити васкрснуте, али да је појединачна личност изгубљена. У Исусово време, ови људи су били познати као Садукеји. Ако читамо Библију, видимо да Садукеји нису веровали у дух, душу или васкрсење мртвих. С друге стране, Фарисеји су веровали у све то. По њиховом тумачењу Писма, биће васкрсења мртвих и мртви ће устати. Они су, такође, веровали да, када дође Божије месијанско доба, када Божија слава буде испунила творевину, када Божије Царство, кроз Месију, буде коначно успостављено, главна ствар која ће се догодити јесте да ће се отворити гробови мртвих (поред тога што ће слепи прогледати, раслабљених проходати, глуви чути, неми проговорити…). Тада ће сви мртви устати и Бог ће судити свакој особи која је икада живела. Ово је било учење фарисејске групе и апостола Павла. У Делима Апостолским, сваки пут кад упадне у невољу због проповеди Исусовог Васкрсења, апостол Павле прави сукоб међу Јеврејима. Он каже да му се суди због вере у васкрсење, након чега Садукеји улазе у расправ уса Фарисејима, док он стоји са стране и посматра. Из ове перспективе, Исус је био фарисеј, јер је веровао у Васкрсење. У ствари, Он је рекао да је Он Васкрсење и Живот Који год да је став о васкрсењу у Старом Завету, сви су били мртви. Место или стање у којем мртви обитавају, у Библији се назива Шеол (на јеврејском) или Хад (на грчком). Проблем је што се понекад Шеол/Хад на енглески преводе као пакао, па људи онда говоре у Богу који је сишао у пакао, али то место не треба тако назвати, јер пакао не постоји све до краја времена. У Библији, тачније у Премудростима Соломоновим, каже се да ако си био добра и праведна особа, када умреш, на неки начин ћеш бити у рукама Бога који брине за тебе. Људи то виде као трагедију, али то није, јер је Бог још увек ту. То је неко стање блажене смрт и називано је „наручје Аврамово“. Дакле, праведни преминули су били у наручју Аврамовом а они који су веровали у Васкрсење, веровали су да ће бити у стању блажене смрти све док не дође месијански Краљ који ће подићи мртве и увести их у славу. Давид, Соломон, пророци, чак и Јован Крститељ били су у том стању, у наручју Аврамовом. По нашем православном Предању, Јован Крститељ је претеча Исусов, чак и у Шеолу. Као што певамо у његовом тропару, он умире пре Исуса да би у царству смрти објавио да долази Син Божији да разруши то царство, да све подигне из мртвих, да их уведе у Царство Божије и да нам подари велику милост вечног живота са Богом. Такође, постоји учење по којем је ово царство смрти или Шеол имао део где су били зли људи. По доласку месијанског Краља, ти људи такође устају, али на суд и осуду. Треба рећи да се управо на то односи прича о богаташу и Лазару. Та прича нема ништа са рајем и паклом. У њој, богаташ који борави у свом делу, разговара са Аврамом, а не са Богом. Смисао приче јесте да ако не слушаш Мојсија и закон пророка и ако заиста не волиш, бираш и повинујеш се Бог, нећеш бити спашен, чак и ако сиромах устане из мртвих. Другим речима, ако не волиш Бога и не пронађеш живот пре смрти, онда га нећеш пронаћи ни након смрти, чак и ако Исус, Син Божији, дође с намером да буде распет, да умре и сиђе у Шеол и подигне мртве. За нас, то је само средиште Еванђеља. Јеванђеље је да сад имамо новог, коначног и последњег Адама који се зове Исус. Свети Павле каже да је први Адам био образац (типос) Онога који ће доћи. Исус је прави Адам, јер Он је тај који се стварно повинује Бог, свом Оцу. Он се повинује Богу од вечности, као Син Божији рођен од Оца и очовечио се рођењем од Дјеве Марије, постајући Човек који, буквално, није могао умрети, да би био Човек који је дословно, потпуно и сасвим посвећен Оцу, Његова воља била је Очева воља, Његово дело било је Очево дело, све што је Он чинио било је од Оца, и кад видимо Њега, видели смо Оца. Све што се приписује Богу у Старом Завету сада се приписује Исусу, том Човеку који је истински човек, али не и само човек. Он је Човек који је Син Бога, Који је извор и створитељ живота, Који силази на Земљу и на Себе преузима грех, проклетство и све оно што се односи на наш људски пад, укључујучи и последњег непријатеља (саму смрт), како би смрћу уништио смрт. Наше учење јесте да је то једини начин на који се смрт може уништити, јер Бог жели да сви људи живе, сви греси да буду опроштени и да Га волимо свом својом душом, умом и љубављу. Даље, уколико држимо Његову реч и волимо Га, можемо живети вечно, али то нико не ради. Нико од нас није потпуно праведан и ми нисмо способни да сами себе спасимо. Псалам пита „Ко нас може избавити из Шеола… ко нас може подићи из мртвих?“. Чак и Дјева Марија, мајка Исусова, није могла спасти себе од умирања, јер сви су под проклетством смрти и у власти злога. Нама је потребно да будемо ослобођени и спасени, али ко нас може спасити? Бог не може просто рећи „буди спасен“, јер да то може, тако би и урадио, али не може. Он је морао да уништи саму смрт, а једини начин за то јесте да смрт буде уништена животом. Тама се једино светлошћу може уништити. Зло се једино може уништити добрим, а мржња једино љубављу. Дакле, морамо имати Једног који је Љубав, Истина, Светлост, Добро, Лепота и Савршенство и који то дословно то мора актуализовати у овом животу. Мада, ако то актуализујеш у животу, бићеш разапет. Уколико потпуно и сасвим живиш по Богу у овом свету, буди сигуран у једну ствар: бићеш разапет. Исус је дошао да би био разапет. Исус је једини дошао да би умро, јер Он и јесте дошао да воли, повинује се и верује Богу, Свом Оцу, без обзира на све. Чиме се показује да волиш Бога? Тиме што волиш свог суседа и свог најгорег непријатеља и узимањем на себе њиховог греха и зла, па чак и умирањем њиховом смрћу, како би их избавио од смрти, пошто они сами немају моћ да то учине. Исус управо то чини и то је оно што јесте наша вера. Дакле, Исус долази у свет како би умро и Он Својом смрћу уништава смрт. У нашој Православној вери, ово је једини начин да се то учини. Зато центар наше Цркве оно „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи“. Нема другог пута, чак ни за Бога. Он је постао човек и на себе примио проклетство, грех и умро за нас, јер је то чин крајње покорности, поверења и љубави. То је савршени чин љубави, који изнутра уништава смрт и подиже све мртве, желели они то или не. У ствари, како Православна Црква учи у Свеопштем Васкрсењу, сви ће бити подигнути из мртвих, без обзира на њихове жеље. Тако и наша пасхална икона приказује Исуса који вуче Адама и Еву из мртвих, са свима и праведнима и неправеднима Ако сте икада били на православној сахрани, могли сте чути читање пете главе из Јовановог Еванђеља које каже: „долази час и већ је настао, када ће мртви чути глас Сина Божијега и чувши га, оживеће. И изаћи ће ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који зло, у васкрсење суда. Ја не могу ништа чинити сам од себе; Како чујем онако судим, и суд је мој праведан; јер не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.“ Овај, изузетно важни одломак из Еванђеља каже да ће сви и свако бити васкрснут. Не само добри људи, него баш сви. Опште васкрсење је наше учење, јер смрт је уништена. Извор: Теологија.нет View full Странице