Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лек'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Крв - лек који се не може направити и који здрави дају пуна срца. Сарадња Института за трансфузију крви Србије и Српске Православне Цркве је одлична и континуирана, деценијска - са многим храмовима у Београду, као и светињама у Србији, попут манастира Каона и Тумане, а као давалац посебно је истакнут - Православни Богословски факултет у Београду - добитник првог признања за најуспешнији у давалаштву крви. Овогодишња потреба Србије била је 250.000 јединица крви, недељно је потребно преко 4000 јединица. Институт у Београду снабдева највеће здравствене центре у нашој земљи и неопходно му је - око 2000 јединица недељно. Несташице крви су најчешће у летњим месецима и у периоду годишњих одмора. Сад крећемо акцију едукације средњошколаца, каже Ивана Родић, начелник Одељења за мотивацију добровољних давалаца Института за трансфузију крви Србије. Питања постављају Нешка, Наталија, Катарина, младе сараднице Радија Слово љубве. Разговор са Иваном Родић из ИТКС: Актуелне акције - где се може дати крв, поред Института. Извор: Радио Слово љубве
  2. Fragment Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере. Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
  3. Хајде да унесемо мало ведрине специфичним хумором српског народа. Неко ће разумети неко неће. Углавном тема је да се забавимо и пустимо мозак на пашу што би се рекло. Kamiondžija.mp4
  4. Покајање је последњи чин излечења од психијатријске болести. Човек, самосагледавши се током терапијског поступка, или видевши се у огледалу своје унутрашње чистоте. Одбацује све те наносе, и јавља се у својој првобитности. Постајући здрав, сам од себе престаје да обавља своје присиле, изгубе се параноидне мисли, или депресивна расположења, и човек се чуди себи како је могао тако дубоко да упадне у све то. Посебно ако је уз све ишао алкохолизам (или нека друга зависност) – то се све сада одбацује са гнушањем. Све је то пропраћено и са сасвим експлицитним исказивањем тежње за опроштајем од оних, које особа, која је дошла себи, воли, а који су трпели због њене менталне слабости. Светомир Бојанин, Под дрветом сазнања, 45–46 Извор: Епархија жичка
  5. “Очајање не допушта ономе који је пао да устане, а немар чини да и онај, који још стоји, падне. Оно прво [очајање] чини да се не извучемо из глиба постојећих зала, док другим [тј. немаром] траћимо и она богатства која су већ стечена. Као што нас немар баца стрмоглавце и са самих небеса, док нас очајање сурвава у сâм бездан зла, тако је и нада једино средство да се отуда што пре ишчупамо“. Свети Јован Златоусти, Беседа о покајању Извор: Епархија жичка
  6. У ове немирне дане испуњене паником око COVID-19 вируса (у даљем тексту корона-вирус) и пандемије са дискутабилним бројевима, увукао се у народ велики страх око свега што је неразумљиво и непознато. Страх се јавља пре свега од вируса, од болести и преношења истих, а у основи леже егзистенцијални страх и исконски страх од смрти. У условима свеопште смутње и пометње на удару се нашло и Свето Причешће као Света неупитна Тајна за хришћане, а тајна, тојест непознаница за оне који то нису или се хришћанима само условно назвати могу. У тексту Епископа бачког др Иринеја „Причешће – извор здравља или извор болести?“ Епископ на свеобухватан начин у потпуности разјашњава новонасталу проблематику из теолошког угла и наводи значајне теолошке и историјско- медицинске чињенице. Једноставно разјашњење ситуације – свако има право да верује у шта жели Ситуација је крајње једноставна. За све нас је питање вере: верујем ли у Васкрслог Господа? Ако верујем и себе називам хришћанином, онда следим Христа и Његове заповести. Избор је, дакле, једноставан: или верујем или не! Ово право није само Богом дан избор већ и право регулисано и Уставом и Законом о Црквама и верским заједницама, у којима су гарантована верска права и слободе. У данашње време сведоци смо увођења разних нових интерпретација такозване равноправности, нових права и подела, слобода, ненормалности, а вербално се свакодневно крше основна људска права и верске слободе. Скандалозно је да се у емисијама забавног карактера Црква и вера извргавају руглу. Недопустиво је да се јавно улази у конфликте у црквеним круговима и да се још више збуњује народ. У Цркви постоји јасна хијерархија која мора да се поштује. Срамно је да неко себи даје за право да јавно коментарише и критикује црквене великодостојнике. Да подсетимо и да ниједна држава ни у једном тренутку није забранила богослужења, нити причешћивање верника, јер на то нема ни права, али се упркос томе подигла непотребна медијска хајка. Да л` се то враћамо у доба првих векова кад су хришћани гоњени само зато што су хришћани? Када су добровољно страдали за Христа? Чак и тада, када су их убијали и гонили, бацали пред дивље звери, нису им забрањивали Свете Тајне. Напротив, хришћани су их носили са собом. Да л` то данас руља поново виче: „Распни га, распни га!“? Новонастала ситуација се може посматрати као сензационалистичко-политичка медијска кампања против Светог Причешћа, суштински против саме Цркве. Напад на Причешће је напад на верника, на Цркву, на Христа лично. С тим у вези је још у марту, на почетку кризе, Синод Српске Православне Цркве издао саопштење у коме се између осталог каже да ће се у Цркви поштовати прописане мере за овај тешки период, али да нико нема права да улази у литургијски простор и било шта мења било у начину богослужења било у начину причешћивања верника, као и да Свето Причешће као најсветије и најважније за вернике не сме да им се ускрати. Уосталом, нико се не причешћује на силу већ добровољно. На тај начин се Синод оградио од будућих манипулација и на време стао у заштиту верника и православне вере и традиције. Избор хришћанина и шта за њега представља Свето Причешће Од када је одслужена прва Литургија, причешћивање Светим Телом и Крвљу, којима смо скупо искупљени, представља за хришћане сједињавање са Христом, Богом Живим, на исцељење душе и тела. Свето Причешће је Лек бесмртности, Лек за душу и тело. Сврха служења Литургије је узношење славословља и молитве Богу, силазак Светог Духа на Часне Дарове, тојест хлеб и вино, претварање истих у само Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа и сједињавање са Христом кроз причешћивање. За хришћанина, у Чаши, тојест у Светом Путиру, налази се само Тело и Крв Христова, највећа Светиња, те је самим тим немогуће да се било шта рђаво у њему нађе. Несумњиво је да се у црквеном простору, као и у простору уопште, налазе голим оком невидљиви микроорганизми, и то на предметима и људима, али не и у Светој Чаши. То представља суштину хришћанског веровања. Свако од нас има пред собом логичан избор: да верује да Живи Бог постоји или не. Ако не постоји, веровао или не, резултат је исти, последица је иста. Али ако постоји, а вера изостаје, пропаст је неминовна. Ако верујеш – спасен си за вечност. Из угла неверујућих – одакле долази страх Зашто се одједном Причешћем баве они који се можда никад нису причестили или се засигурно не причешћују? Зашто се диже толика бука? Људи се боје заразе. За оне који не верују, у Чаши се налази обичан хлеб и вино у коме могу да се нађу и микроорганизми. Они не разумеју потребе и начин размишљања верујућих и осећају се угрожено. Страх је одговор. Људи не поштују једни друге нити туђе изборе. Ово је нарочито изражено када се нађу у егзистенцијалној кризи. Ако упоредимо број активних хришћана који учествују у светој Литургији, и то у свим градовима, у односу на укупан број становника, видимо колико мали број верника, нажалост, уопште долази на Литургију и колико се мало њих од тог броја причести. Шансе за заразу у храму много су мање него у кафићима, ресторанима, супермаркетима, лифтовима, јавном превозу и тако даље. Замислимо колико хиљада људи дневно седи на седиштима у јавним просторима, колико руку дотакне шипке у јавном превозу, колико је људи у кафићима пило из исте чаше и користило исту кашичицу која је вероватно ручно опрана и није дезинфикована ни стерилисана? Колико пушача баца опушке по улици и унаоколо као потенцијални извор заразе? Пљувачка се налази и на опушцима и потенцијално је заражена корона-вирусом. Зашто нико од душебрижника за ствар јавног здравља није предложио да се забрани пушење у читавој земљи јер се у форсираном издахнутом ваздуху из плућа приликом пушења теоретски налази већа количина вируса него приликом нормалног дисања? Да се направе специјални бункери у којима може да пуши петоро људи на 1,5 метара одстојања? Звучи бесмислено, зар не? Колики је број пушача у земљи у односу на број верника који се причешћује? Колико је потенцијално заражених међу њима? Шансе да се човек зарази постоје свуда, а највеће су тамо где је велика концентрација вируса, на пример у болницама, и тамо где је велика концентрација људи. Чак и ако стварима не бисмо приступили као верници, закључили бисмо да је много већа вероватноћа да се неко зарази хватањем за кваку него причешћивањем. Ризик од преношења заразе преко усана је мањи него преко руку. Да ли заиста мислите да можете у потпуности да се изолујете и 100% да се заштитите? Зашто се бојати да би шачица верника или свештеника и теоретски могла да, не дај Боже, прошири епидемију? Опасности од заразе вребају на сваком кораку. Шта ако је баш онај који меси хлеб који свакодневно купујемо заражен, а нема симптоме и није тестиран? Кроз колико руку прође и са ким дође у додир тај хлеб, као и већина ствари које свакодневно купујемо и употребљавамо? Не заваравајмо се да ми бирамо – вирус бира нас! Једино у шта се можемо поуздати је одбрана, то јест добар имуни систем и Божја помоћ. Ни у јединицама интензивне неге и у изолацији није могућа 100% изолација и заштита. Чак ни хирушке маске не штите у потпуности. Оне су важна мера предострожности, али већ после сат времена, или чим се овлаже, треба их заменити јер више нису непропусне. На њима се такође могу размножавати микроорганизми. Зато их треба што мање додиривати, редовно мењати и, уколико су платнене, често прати на високој температури. Колико само људи пије лекове верујући да им помажу, и помажу им, упркос доказаним нежељеним ефектима. Причешће нема нежељених ефеката. Свети Владика Николај је експлицитан: „Како се неко може разболети од лека?“ Колико се људи свесно трује и трује своје ближње дуванским димом? Колико људи свакодневно у тело добровољно уноси разне хемикалије, а дошло се до тога да се доводи у питање Свето Причешће? Човек се може заразити на разне начине, а више независних студија је показало да је ризик од заразе приликом причешћивања минималан и занемарљив у поређењу са другим начинима заразе. Резултати студија су објективни и заснивају се на истраживањима, без могућности утицаја личних или религиозних убеђења научника и лекара који су их објавили. Инфектолог O.N. Gill 1988. године објавиo jе студију „Света Чаша као извор инфекције“. У закључку је навео да нема података да се преко Свете Чаше могу пренети микроорганизми. Разлог је синергистичко антибактеријско дејство метала од ког је Чаша направљена и алкохола у вину, али и чињеница да се ланеном крпом бришу уста верника и сасуди. Навео је и да трансмисија микроорганизама не значи обавезно и инфекцију. Питање је која количина вируса је потребна да би се човек заразио. Вирус ван људског тела не може да се размножава и сигурно не у тако кратком временском року. Закључио је и да нема доказа ни да се HIV и Hepatitis B могу пренети Причешћем. Постоје, по овом аутору, индиције да би се можда директно, али у ретким случајевима, могао пренети вирус херпеса уколико неко има рану на устима, али је у односу на друге начине преношења херпеса овај пут преноса занемарљив. G. Dorff објавио је 1980. године студију „Ризик од Причесне Чаше“. Закључак његове студије је био да је број микроорганизама нађених на рубу Чаше после причешћивања занемарљиво мали и да варира од особе до особе. Ризик од евентуалног преношења заразе је знатно мањи у односу на друге начине трансмисије. Године 1997. објављена је и епидемиолошка студија у којој је праћено 621 особа које се редовно причешћују, чак и свакодневно. Дошло се до закључка да они нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују. Године 1998. у америчком Journal of Infection Control објављена је студија „Ризик од инфекција пренетих преко Причесне Чаше“. Закључак ове студије је идентичан као и у претходним студијама. Значајно је да се ова студија позива на још осам референтних студија са сличном тематиком везаном за микроорганизме и Причешће. Године 1999. Америчко друштво за контролу инфекција и болничку епидемиологију (Тhe Society for Healthcare Epidemiology of America) објавило је као одговор на контроверзне расправе о могућности заразе приликом Светог Причешћа студију „Мали ризик од заразе преко Причесне Чаше“. Тестирано је 681 причасника и дошло се до закључка да постоји само теоретски ризик од трансмисије, али је толико мали да је занемарљив. Људи који се причешћују редовно и/или свакодневно нису под већим ризиком од инфекције у поређењу са онима који се не причешћују. У закључку стоји још и да се ризик, иако веома мали, додатно смањује брисањем уста причасника и Сасуда. Већину верника који редовно долазе у цркву на богослужења и причешћују се чине стари и болесни људи. Да се Причешћем може проширити зараза, колико би се њих кроз векове заразило и умрло? Ко би се добровољно причешћивао? У условима ван и/или у току епидемија грипа, али и куге, колере и тако даље, прво би се разболели свештеници, јер они употребе (читај: попију из Чаше) остатак Причешћа после причешћивања верника на свакој Литургији. Ко би добровољно постао свештеник? Заразила би се сигурно и већина, ако не и сви присутни верници, што, како је вишевековно искуство показало, никако није случај. У време епидемије великих богиња (Variola vera) 1972. године у тадашњој Југославији власти су тражиле од Цркве да се уведе причешћивање сваког верника стерилизованом кашичицом, на што Црква, наравно, није пристала, али се епидемија због тога није раширила. У свом тексту Епископ бачки др Иринеј износи примере свештенослужитеља, па и наших савременика, као пример да Свето Причешће никад није било и самим тим не може бити извор заразе. Бројни су свештеници који су служили при болницама и на инфективним клиникама и причешћивали пацијенте оболеле од туберкулозе и разних других инфективних болести, па чак и губаве, и користили Свете Дарове после њих, а да се при том нису заразили. Свети Филарет Московски је храбро служио и за време епидемије куге, која је много опаснија од корона-вируса. Владика Макарије је само један од примера бројних мисионара, који је служио и мисионарио преко четрдесет година у Африци, где још увек владају озбиљне инфективне болести, и никада се није заразио. Свети Јован Шангајски је једном приликом причестио жену која је оболела од беснила. Она је, мученица, доживела напад непосредно после Причешћа и испљунула, заједно са пеном из уста, и Свето Причешће. Како честица Светог Прицешћа не сме да буде бачена, Владика је покупио честице са пода помешане са пеном и ставио их у уста. На упозорење присутних да је беснило јако заразно, он је мирно одговорио да су то Свети Дарови и ништа му се није догодило. Није се заразио. Аргумент да ми не знамо како је раније било не може послужити као аргумент. Ми и те како знамо из историје медицине како је било у првим вековима и касније, у каквим се нехигијенским условима живело: није било средстава за хигијену, није било ни тоалета, ни тоалет-папира, градске канализације су се тек касније појавиле. Врло често није било ни чисте воде, није било прибора за јело, па се јело се рукама, није било дезинфекционих средстава, није било лекова већ су се користиле биљке као медикаменти. Људи су често умирали од разних инфекција. После разних терапијских поступака и хирушких интервенција, у почетку углавном ампутација, а касније, са развојем хирургије, и других интервенција, постоперативне инфекције односиле су преко половине оперисаних. Масовно се умирало и у доба епидемија. Људи су се обраћали Цркви, веровало се у лековитост молитве, освећене воде и Светих Тајни. Обраћали су се Богородици и светитељима са молитвом да зауставе епидемију и пошасти, баш као што чине и данас. У условима који са данашњима не могу да се пореде, људи су живели, учествовали у богослужењима и причешћивали се око две хиљаде година. Оно што сигурно знамо јесте да им Причешће нису стављали у салвете, јер салвета и папирних корпица тада није ни било. Свако време носи своје бреме. Људи долазе и пролазе, а Црква и традиција опстају. Израз је крајње гордости у мишљењу да је новонастала ситуација посебна и другачија од историјских чињеница, као и да је могуће бити изолован од других људских бића и од живота. Лично мишљење једног лекара Хаџи др Јелена Јанковић Као лекар, анестезиолог у Немачкој, на одељењу интензивне неге, свакодневно се суочавам са критично оболелим пацијентима, између осталих и са оболелима од корона-вируса у терминалној фази. Ми, анестезиолози, свакодневно доносимо одлуке у оквиру максималне интензивне терапије, између осталог и кога ћемо да интубирамо и ставимо на респиратор, а за кога више нема шансе. Константно корачамо по танкој линији између живота и смрти. Свакодневно сам сведок колико су наше људске могућности и са најсавременијом опремом, достигнућима и лековима ограничене. Лекар лечи, а Бог исцељује. Ми лекари урадимо све што је у нашој моћи, користимо сва знања, ресурсе и искуство које смо по Божјој милости имали прилике до тог тренутка да стекнемо да бисмо помогли пацијенту, а онда чекамо, јер Бог има последњу реч. Није лако ујутру кад кренем на посао. Знам да ћу бити у контакту са корона-вирусом и да могу да се заразим сваког тренутка. Најтеже ми је ових дана да гледам неке од својих колега, сада као пацијенте, како се боре за ваздух, да их гледам у кревету, без свести, беспомоћне, прикључене на респираторе, сећајући се заједничке борбе за пацијенте и њиховог осмеха негде у пролазу. Питам се ко је следећи. Иако знам да за њих чинимо све што је у људској моћи, често нема побољшања. Једино могу да их препустим Богу и да се надам да у некој широј слици у вечности све ово има смисла и да ће неко добро да донесе. Свако јутро пре него што кренем на посао, прекрстим се и кажем себи: идем, па како ми Бог да! Нека буде воља Твоја! И, исто тако, знам да сам се причестила и чврсто верујем да сам заштићена. Хвала Богу, и после три месеца и небројено много пацијената, још увек сам здрава, што за велики број својих колега, на жалост, не могу да кажем. Пацијенти, када су суочени са смрћу, сви верују у нешто. Већина њих се тада сети Бога. Из искуства знам да најбоље пролазе они пацијенти који имају поверења у лекара, који верују у излечење и који се уздају у Божју помоћ. Чак и ако дође њихов час, они умиру мирно и спокојно. Страшне су муке безбожника и оних који ни у шта не верују, који умиру бесни и очајни. У болести су сви исти. А смрт је неминовна за све нас. Питање је: шта ћемо после тога? Истраживања су показала да позитивна антиципација значајно утиче на смањење постоперативних компликација и повољно утиче на позитиван ток болести. Нема бољег лека ни превенције од вере. Као лекар и верник причешћујем се, по благослову, редовно. Свето Причешће сматрам универзалним леком за душу и тело. Чврсто верујем да Причешћем Светим Тајнама свако добија лек по својој потреби и не би ми пало напамет да се не причестим иако често знам ко се испред мене причешћује и од чега болује, јер знам и Кога примам. У медицини је познат плацебо ефекат. „По вери вашој нека вам буде“ (Мт. 9:29)! Али у Светом Причешћу нема плацеба. Ми верујемо да је само Тело и Крв Господа Исуса Христа лек. Да ли је ова Тајна икад истражена? Не би смела да буде, јер то би било светогрђе и унижавање Причешћа. „Ко има уши, да чује!“ (Мт. 13:9). Па ипак, по Својој великој милости, снисходећи раслабљеном човеку, Господ нам се често открива. Тако нам је у осмом веку објавио чудо у малом италијанском градићу Ланчано (Lanciano) док је још Христова Црква била јединствена. Наиме, током Литургије, у време Свете Тајне Евхаристије, у срцу свештеника који је служио изненада се јавила сумња да ли су заиста Тело и Крв Господња скривени иза хлеба и вина. Покушавао је да се ослободи тих сумњи, али су се оне упорно враћале. Јављале су му се мисли: „Зашто сам дужан да верујем? Ко ће доказати да вино постаје Крв, а хлеб Тело? Они се никако не мењају, мора да су то само символи!“ Док је изговарао речи Канона Евхаристије: „Те ноћи у којој беше предан Он узе хлеб у своје Свете руке и, благословивши, преломивши, даде Својим ученицима говорећи: Примите, једите, ово је Тело моје које се за вас ломи на опроштење грехова; тако и чашу по вечери говорећи: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе излива на опроштење грехова“, сумње га нису напуштале. „Није ли света Евхаристија само обред и не више од тога, није ли се Тајна вазнела заједно са Христом и отишла на Небо?“ У међувремену дошло је и претварање Дарова. Уз речи молитве он је преломио евхаристијски хлеб и тада је избезумљено вриснуо јер се у његовим рукама преломљени хлеб претворио у комад меса, тојест Тела, а у Чаши више није било вино већ житка Крв. Монаси који су се налазили у олтару били су у чуду, а свештеник избезумљен. Он је тада исповедио своје мисли и сумње које су чудесно разрешене. У овој цркви St. Legontian у Ланчану већ дванаест векова чувају се ови за време Литургије материјализовани Тело и Крв. Наравно да су ови чудесни Дарови привукли пажњу ходочасникâ и научникâ. Професор медицинског факултета Odardo Linoldi, стручњак за анатомију, патолошку хистологију, хемију и клиничку микроскопију при болници Arezzo, спровео је са својим тимом 1970-1971. године истраживање и дошао до закључка да Свети Дарови представљају људску крв и тело. Тело је део мишићног влакна срца и садржи делове миокарда, ендокарда, нерва вагуса и део леве коморе срца. Oвaкав део представља и потпуно срце у његовој основној структури. Тело и крв припадају мушкарцу старом тридесет три године са крвном групом АБ. Крв садржи серум, протеине и минерале у процентуалном односу нормалном за човека. Задивљујуће је да су се Тело и Крв дванест векова сачували без икакве заштите, конзервирања или примене специјалних мера. Крв је течна и поседује сва својства свеже крви. Ruggero Bartelli, професор анатомије на Сијенском универзитету, радио је паралелна истраживања и добио потпуно исте резултате. У току каснијих поновљених експеримената, 1981. године, од стране др Linoli-ја са савршенијим апаратима резултати су поново потврђени. Лепотом овог чуда потврђене су нам Христове речи: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате Живота у себи. Ко једе Моје Тело и пије Моју Крв има живот вечни; и Ја ћу га васкрснути у последњи дан“ (Јн. 6:53-54). Остала нам је као доказ и Торинска Плаштаница, платно у које је Христово Тело било умотано пре него што је положено у Гроб после Распећа. Године 1889. први пут је фотографисана и на негативу се појавио Христов Лик и Тело Христово. О пореклу Плаштанице говори чињеница да је направљена на начин који се примењивао пре две хиљаде година на Блиском Истоку и да су на њој пронађени и остаци полена биљака које расту само у Палестини. На њој се јасно уочавају отисци ранâ од бичевања, од трновог венца на глави и пробадања копљем. Ране одговарају страдањима Господа Христа баш као што су у Светом Писму описана. На Плаштаници је откривена крв АБ-крвне групе и нису откривене никакве хемикалије ни вештачке супстанце. Научници сматрају да је лик на платну могао остати осликан само под утицајем јаке светлости унутар Плаштанице и да је овако јака светлост могла засјати само у тренутку Васкрсења. Сваке године на Велику Суботу у Кувуклију у Храму Христовог Васкрсења у Јерусалиму силази Благодатни Огањ и пали свеће у рукама Јерусалимског Патријарха. Огањ који гори, а не пече и не сагорева. Невероватно је да и поред толико опипљивих доказа већина људи на планети и даље не верује у Њега! Божанско присуство обожује нас и храни. Читајући Свето Писмо, можемо да приметимо да свако ко је дошао у контакт са Господом Христом од најобичнијег грешног човека до краја свог овоземаљског живота постао је свет. Господ их је све примио и прославио. Исто тако верујем да се наше тело освети када се причестимо и сјединимо са Господом и да су и Чаша, тојест Путир, и кашичица освећени самим Христовим присуством. Христос се не доказује научно Вера није нешто што се научно доказује. Христос се не ставља под микроскоп. Вера се не прилагођава околностима. Христос се не прилагођава нама. Он је исти јуче, данас и сутра, ми смо ти који смо трулежни и пролазни. За све нас је извесно једно: у праху ћемо завршити. Ми хришћани верујемо у вечни живот. Има и оних који не верују. То право нам је свима Богом дано. Бог нас ставља у разне ситуације, а на нама је како ћемо да се понашамо. То је слобода и избор који нам је дат. Покушај доказивања Христовог постојања представља светогрђе. “Благо онима који повероваше, а не видеше” (Јн. 20:29). Медицина и наука имају своје границе, Бог не. Питање „која стручна, научна анализа доказује да се стварно никада и нико није заразио причешћујући се“ светогрдно је питање. Као верујући лекар посматрам пацијента не само као тело већ као целог човека са душом и духом. Мора да постоји нека танана нит која научницима промиче. Како објаснити како трулежно постаје непропадиво? Како иконе мироточе? Како се дешавају необјашњиве ствари? Колико би људи данас дозволило да Господ Своју пљувачку помеша са блатом и њиме им намаже очи да би прогледали? Колико је Христос болесника исцелио? Да ли се и данас широм света постом и молитвом људи исцељују? Да ли пред кивотом светог Василија Острошког и данас неми проговоре, непокретни устају, а болесни се исцељују? Зашто толики народ хрли моштима светих? Зато што не помажу? Не исцељују? Због тога што се чуда и даље дешавају онима који верују. Како? Није ли то питање последицâ оне „јабуке” са дрвета познања са које су прародитељи недозвољено окусили? Ко смо ми да тражимо објашњење? Зато и јесу тајне, Свете Тајне. Верујемо и нема потребе да разумемо. Не можемо научно доказати како тела светитељâ не труле, зашто им расту нокти и коса, како иконе мироточе и крвоточе, зашто је температура тела светитељâ као код живог човека, зашто им крв има особине живог човека, не хемолизира и не пропада. Не могу се медицински објаснити небројена исцељења којима сам и сама била сведок. Не може се на кантару измерити љубав. Јесте ли се икад запитали шта вам даје живот, како то да сте уопште живи? Да л` верујете да сте случајност у овом универзуму? Не може се доказати, нема ни потребе да се докаже. То је разлика између вере и невере. Оно над чим сви треба да се замислимо јесте: зашто је Господ ову ситуацију допустио, тојест колико је до нас? Осврт на добронамерне модерне теологе и поверење у Мајку Цркву Пандемија корона-вируса узбуркала је и јавност и црквене кругове. Они добронамерни “модерни теолози”, модерни фарисеји и садукеји, који, и лаицима је јасно, одступају од црквеног учења уносећи непотребну духовну пометњу и разједињујући православне, требало би да се сете да ћемо сви ми једног дана стати пред Господа и колики смо део колача добили, а неки су и Агнец примили у руке, толики ћемо одговор Господу морати да дамо. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Мт. 7:16), поручио нам је Господ наш. За оне што хоће хришћанство без Христа и да не искушавају Бога свога, помолимо се усрдно речима: опрости им, Боже, не знају шта раде! Кренули смо у вечност, пловимо са нашим Патријархом и нашим духовницима на кормилу. А добронамернима желимо да буду послушни Мајци Цркви да бисмо и ми њима били послушни и да на истом курсу сви заједно, сједињени у Христу, и останемо. Вера наша православна и Свето Причешће су ствар слободног избора који је Господ сваком човеку оставио. Онај ко сумња боље да не прилази Путиру и да се не причешћује, да не стекне осуду души својој. Ко приступа „са страхом Божјим, вером и љубављу“ претходно изговара речи молитве: „Верујем Господе и исповедам да си Ти ваистину Христос... и да је ово сâмо пречасно Тело Твоје и ово сâма Часна Крв Твоја. Стога Ти се молим: помилуј ме..., нека ми Причешће Светим Тајнама Твојим не буде на суд или на осуду већ на исцељење душе и тела. Амин (нека тако буде!). Суштина и порука јесте у питању које је, како Свето Писмо сведочи, Христос често постављао, а и данас га поставља и мени и теби: Верујеш ли? По вери твојој нека ти буде... Хаџи др Јелена Јанковић У Штутгарту, 3. јуна 2020. Извор: Епархија крушевачка преузмите текст у пдф формату ОВДЕ
  7. Са жељом да Вам кажем неку реч и насликам слику у коју и сам верујем, сећам се осамдесетих година када сам у ужичкој Гимназији стицао знања изучавањем различитих световних наука. Тих година сам видео и сазнао како је могуће пропустити обичну дневну светлост кроз стаклену призму а да се у позадини добије спектар боја сличан дуги. Тада је тај призор изазвао у мени дивљење. Такође, отворио је и питање – Како једно обично стакло, у облику призме, чини таква чуда? У међувремену, свој живот и знање обогатио сам даровима Божијим који су ме научили да је Бог Творац и Сведржитељ и да види свет и човека до његове најскривеније мисли и најтананије боје. Потпуно сам сигуран да ћемо онога дана када изађемо пред Дародавца живота, стати пред Његову призму и бити разложени и показати се пред Њим и пред собом ко смо, какви смо, у кога Бога смо веровали и коме смо за живота служили. Из страха да то што будемо видели неће бити Добро за нас, пишем и Вама и себи, са жељом да на време, док смо још живи, искористимо живот као шансу како бисмо на прави начин открили у чему је смисао нашег живота и постојања. Некада су ђаци добијали домаћи задатак да за време распуста прочитају школску лектиру како би у датом тренутку показали знање из прочитаног. У нашем времену, ђаци мање читају и све чешће се уздају у шверц методе, попут читања скраћених верзија на интернету, шаптања и преписивања. У овој тачки наглашавам и верујем да ће се већина вас сложити са мном да је темељ наше вере унутрашњи осећај и реално знање, да је наш Бог изван и изнад наших људских подвала и превара. Верујемо, дакле, и знамо да је наш Бог, Бог љубави, али и Бог правде, Онај исти кога Матија Бећковић описује у поеми Богојављење: „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Ћути, јер нам је све потребно рекао преко Сина свога, Исуса Христа, преко својих светитеља, и вековима нам то понавља кроз уста Цркве. Ко има уши да чује, ако жели – чуће. Гледа нас и хвала Му на томе, хвала што није окренуо главу од нас оваквих какви смо, а, поштења ради и исповести ради, признаћемо да смо далеко и од људи, а камоли од православних хришћана. Народ Светог Саве посвађан је и подељен. На место Бога ставио је многе лажне богове, и светске и наше. Тражимо спасење земаљско и кунемо се у пролазне страначке прваке, који данас јесу, а сутра их прекрива срам и заборав. Хвалимо се идолима политичким, спортским, музичким, модним и ко зна каквим. Тако смо, нажалост, заборавили и Прву и Другу заповест Божију: „Ја сам Господ Бог твој, немој имати других богова осим мене… „Не прави себи идола или каквог лика, немој им се клањати нити им служити.“ Псујемо када се ударимо по прсту, псујемо и за многе друге ситнице, а камоли у већим искушењима. То значи да нисмо научили ни Трећу заповест Божију: „Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.“ Радимо недељом и празником, не поштујемо Божији календар, већ свако има свој, и не читамо поуку Четврте заповести Божије: „Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради…“, а седми посвети Богу и љубави према ближњима. Себични и горди, не поштујемо ни оца ни мајку, ни ближње своје. Обострано криви и родитељи и деца нашли су се у зачараном кругу где се заборавило ко је кога родио, ко је ђак, а ко учитељ. У том кругу не чује се Пета заповест Божија: „Поштуј оца свога и матер своју да ти добро буде…“ Од Каина па до данас, брат не престаје да диже руку на брата, са лажном вером да ће без њега бити срећнији. Физички, али и духовно, насрће син на оца, отац на сина, муж на жену, жена на мужа, мафијаш на другог мафијаша… Свакодневно се убијамо речима. Питам се коме је Бог преко Мојсија упутио Шесту заповест: „Не убиj!“ Издаја љубавног и пријатељског завета, истополне везе и разни ријалити безобразлуци постали су свакодневна слика наших дана, стварајући код немоћног човека лажни осећај да је све то нормално. Потпуно раслабљени не умемо ни реч да изустимо, нити глас да дигнемо, против таквог зла. Када чују Седму заповест Божију: „Не чини прељубу“, (не)људи се смеју. Да се краде из градске и државне касе, нема збора, да краду сиромашни од богатих и богати од сиромашних – то је стварност, али се бојим да смо дошли до дна на коме се краде и у Цркви и из Цркве. Џаба је Господ поручио човеку у Осмој заповести: „Не кради.“ Ко има моћ и новац купиће са њима и диплому и посао и судију и сведока. Човек је изгубио лик Божији у себи и никада није био јефтинији. Некада је продавао веру за вечеру, а данас образ за сендвич. Оговарамо сви, заборављајући Бога и Девету заповест: „Не сведочи лажно…“ Завист сиромашних према богатима, немоћних према моћнима, подигла је енергију злобе до неслућених размера мржње која је далеко од Десете Божије заповести која упозорава: „Не пожели ништа туђе.“ Ова мала шетња кроз Закон Божији доводи нас до реалног закључка да смо далеко од Новог завета Господа нашег Исуса Христа који нас учи да љубимо Бога свога и ближње своје, јер како можемо рећи да волимо Бога кога не видимо, ако не волимо човека крај нас. Каква је наша вера ако том човеку радимо о глави и достојанству, како у кући, тако и у комшилуку и на послу. „А Бог као Бог, само ћути и гледа…“ Из ове долине туге и плача, раслабљености, чамотиње и депресије – ко ће нас избавити? Има ли лека за болесног човека наших дана? Одговор је јасан, поуздан и тачан: „Има лека!“ Сведоци смо да се данас на сваком ћошку отварају апотеке, али саветовање и са лекаром и са фармацеутом, као и употреба лекова, може само привремено залечити наше бољке. Хвала им на томе што ће залечити прехладу, продужити за неко време рад срца и зглобова, побољшати вид и слух, али нас не могу избавити, нити спасити од нашег највећег и последњег непријатеља – смрти. Једина апотека која вековима чува и прави Лек бесмртности јесте Црква и тај лек је одувек био бесплатан. Да бисмо пришли и узели овај Лек бесмртности неопходно је да будемо крштени у име Оца и Сина и Светога Духа. Потребан нам је и минимални подвиг и преображај како би нам Свето Причешће било на здравље душе и тела. Не можемо постати православни хришћани ако нисмо људи са ликом и образом Божијим, а како ћемо постати људи, ако нисмо кадри да постимо душом и телом бар неколико седмица? Духовно осмишљена промена исхране мења из основа човеков смисао живота. Само стомаку угађати значи стомак претворити у божанство. Отежа ли тело пијанством и преједањем, и душа се приземљује и лепи за пролазно и привремено. Пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, а преједање и клањање стомаку претвара га, прво у болесника, а на крају у гомилу трулог меса. Пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљује човекову душу, а са њом и тело. Духовна димензија поста открива нам светињу самога хлеба који једемо и благословену употребу хране. Земља и све око нас представљају трпезу на којој је Бог, као вечни Домаћин, позвао све људе да се у заједништву са Њим хране Његовим даровима и да се са благодарношћу радују гледању лица Домаћина. Неморално је, злочин је, грешно је и безумно, понашати се у туђој кући безобразно и употребљавати храну у Његовој кући супротно Домаћиновој вољи. Још је већи злочин покушати убити Домаћина и Његову имовину прогласити својом, а јела са трпезе, припремљена за све госте, саможиво отимати само за себе, презирући тако друге госте и красти им залогаје из уста. Јесмо ли се препознали где смо и какви смо за трпезом Господњом? У пространом Божијем свету има места за све и свакога. У том свету изобиља дарова Божијих тужно је и срамотно да брат убија брата за стопу земље и недопустиво је да вршимо насиље над земљом и над небом трујући и њих и себе. Имајући све ово у виду, чини ми се да је само пост кадар да човека ослободи од похотне прождрљивости и од реалне опасности да и сам постане ствар међу стварима коју ће други употребити, искористити и одбацити. Онај који пости стиче искуство како је хлеб светиња. Добровољно га се одричући, човек сазнаје шта значи бити гладан и колико је хлеб битан за њега и његове ближње. Такав се сећа да у свету постоје милиони гладних и да су и они иконе Божије и да их Бог не заборавља. Само такав човек долази до истинског Смисла живота да је све што има примио на дар и зато долази у Цркву да благодари Богу на свему и за све. Кратко речено, као што цео човек учествује у греху, тако треба цео да се очисти и да своју душу и тело испуни врлинама. Наш човек се често правда речима Светог Писма: „Не улази грех на уста, него из уста…“, али то лажно правдање превиђа да из уста излази грех као похота за храном и пићем, грамзивост за земљом и одећом, похота за другим бићем, похота за новцем и влашћу. Нису, дакле, саме ствари оно што их чини отровним, већ наш однос према њима, неприродна везаност за њих и робовање њима. Отрежњен од себичности и гордости, човек схвата своје истинско призвање да буде богат Богом. Такав иде у Цркву како би своју глад нахранио Телом Христовим, а своју жеђ утолио Крвљу Христовом, јер зна да је то једина Трпеза после које неће бити гладан ни његов стомак ни његове очи. То је једини Извор Воде живе са кога се пије, а не жедни. Ово је кратка дијагноза, још краћа терапија и сигуран пут ка излечењу од свих наших болести и слабости, бесмисла и депресије. Ово је вековни пут који води до Христа и Лека бесмртности. Истовремено, то је пут који нас води и ка нама самима, нашем истинитом Ја, а не лажном. Тако просвећени и обожени излазимо изван врата Цркве и видимо свет другим очима. Причешћени Богом, добијамо призму Божију и сада знамо како Бог види свет и како ће видети и нас када изађемо пред Њега. Са Богом у себи, позвани смо на одговорност да се светли Светлост наша како би други људи видели наша добра дела и тако упознали Бога. Једно је сигурно, Бог верује у нас, гледа у нас, ћути и нада се сваком од нас, нашем оздрављењу и спасењу од греха и зла. Верујемо ли ми Богу? Драги пријатељи, пред нама је још један Васкрс. То је још једна прилика да се преобразимо на боље. То је шанса за нас како нас смрт не би пресрела неспремне и такве нас извела пред Бога, где бисмо могли чути те тешке речи: „Идите од мене јер вас не познајем.“ Сваки нови дан је нова шанса, нова нада, нова радост, а Васкрс је дан над данима, Празник над Празницима. Хвала Богу што смо још живи и што смо дочекали Васкрс. Христос Васкрсе! Заиста Васкрсе! Протојереј-ставрофор Милић Драговић Извор: Епархија жичка
  8. Свети Божји угодници никад нису сумњали у силу Светога Причешћа. Ево примера из житија Светог Јована Шангајског, кога је Бог прославио многим чудима и нетрулежним моштима што почивају у Сан Франциску: „Госпођу Мењшиков ујео је бесан пас. Одбила је да прими прописане инјекције или је то учинила немарно… и разболела се од страшне болести. Чим је за то сазнао владика Јован је са Светим Даровима пожурио код жене на умору. Кад ју је причестио одмах је имала напад: почела је да пени и испљунула је Свете Дарове које је управо била примила. Међутим, Свете Тајне не могу да се баце и владика их је прикупио и потребио иако их је испљунула болесна жена. Прислужитељи који су били с њим повикаше: „Шта то радите, владико?! Беснило је страшно заразно!“ Међутим, владика је мирно одговорио: „Ништа се неће десити – то су Свети Дарови.“ И заиста, ништа се није десило.“ Ако се Светом Јовану Шангајском није десило да га порази беснило кад се причестио Светим Телом и Крљву Господњом које је из уста испљунула жена заражена беснилом, зар ми да не идемо у своје храмове и да се не причешћујемо Христом, и то у доба Светог и Великог Поста?
  9. Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио
  10. Поуке.орг - инфо

    Свечев лек

    Безимени летописац Горњег манастира острошког и чувар Светога Ћивота Свечевога, кадар да истину Божију "по укусу" духовноме препознаје, у архивску збирку чуда Светога Василија уврстио је и приповетку Симе Матавуља, "Свечев лек", ценећи, јамачно, да ју је писац написао на основу истините животне приче коју је могао чути лично од сведока или као месно предање, које је он само уметнички обрадио, не додајући и не одузимајући ништа његовим кључним истинама. У неком селу у новопазарском Санџаку живио је човек по имену Јован Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма кога од његових сељака има ли Шибрак какав недостатак, свако би вам одговорио: "Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!..." Шибрак је одувијек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће и пашњака и стоке и шуме и новаца, заштјеђених од сувишка рода родних година. Рано се ожени дјевојком у свему према себи. Задуго нијесу имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ од пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп, а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака није било на далеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божији што је боље могао, сеоски свештеник, човјек неук и припрост, али пун страха Божијега, поучаваше народ да се угледа на Шибрака којега је Бог наградио. Али је срећа човјекова ћудљива и превртљива, те се и Јованова показала таква - одједном га остави, а њу замијени њезина сестра - несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво: на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу! Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године над болесником изређаше и врачаре и хоџе са записима, па и учени љекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити са мишљу да ће им смрт уграбити сина јединца. А и несрећни младић, који није имао болова, него је чилио и венуо, поче да жели смрт. И тако срећни човјек кому су многи завидјели, поста тако јадан да се нико не би мијењао са његовим удесом! Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је напријечац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести - зацијело би све то лакше подносио него то што имаше гледати гдје му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: "Бог Сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном!" А свештеник говораше Јовану: "Ко зна, брате, може бити да те Господ само куша, као оно праведнога Јова, па да ће се све добро свршити!" Тако је вријеме протицало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио. Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину: "Де, Јоване, сине, послушај један мој савјет! Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом Чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци и да је силном свијету Светац помогао. Пости Свецу неко вријеме, па иди с вјером и смјерношћу!..." Јован послуша свештеника и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику. Тако прође још шест мјесеци. Једном, предвече, бијаше претпосљедње недјеље Великога поста, Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од прољетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зелењеле од младих бујних усјева. Шибрак, и поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти те, онако, у мислима и у доколици, ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај на домаку његове куће раван је као длан, готово без иједног дрвета, јер је ту земља веома родна и свугдје обрађена. Али, на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег, и баш Шибрак стаде да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрмје и просу се плахи дажд. Сусрет са непознатим свештеником Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов крај. Како ли се зачуди кад под дрветом затјече неког свештеника! Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник, који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе, заподјену разговор о времену: "Ево Божијег дара!" "Јест", потврди свештеник, "прољетна је кишица - Божији дар!" Шибраку се учини да глас непознатог човјека не излази из његова грла, него да допире однекуд са стране, из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је брадица црна, ријетка и без сјаја - сачувај Боже, као у каква покојника, након неколико недјеља, пошто је сахрањен. "Путник ли си?", запита Шибрак мало у страху. "Путник сам", одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну. "У Митровицу?", упита опет. "У Митровицу", потврди онај. "Ако милујеш, можеш свратити к мени, у моју кућу на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде". "Не могу, брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату!" Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтједе поставити путнику питање ко је, шта је, одакле је, куда иде, као што је већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некакво велико бреме на срцу. Зато узе говорити о себи, о свом злом удесу, исприча намјернику како му се син разболио и како је ходио к Чудотворцу Василију Острошком, али узалуд! И заврши: "Био је силан свијет, јер као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него и Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац више неће чинити чуда..." Након дужег ћутања, намјерник ће Јовану: "Свеци не могу помоћи што неће и они измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни. Него, реци ти мени - дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?" "Дијелим, заиста колико могу", одговори Шибрак. "Дајеш ли толико да и сам осјетиш или дајеш од свог сувишка", пита даље свештеник. "Право да кажем, дајем од сувишка", рече Јован. "То је оно, видиш, што сам слутио и што не ваља", настави свештеник, као из још веће даљине, "од сјутра ради друкчије, намјењуј, али не као до сада, него како ћу те ја савјетовати, ако ћеш ме послушати!" "Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свог оца. Само говори", убрза Шибрак, устајући. Ноге су му клецале, а свештеник из мрака поступно, удаљујући се, започе: "Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сјутра изабери оног за ког мислиш да има највећу потребу и ту потребу одмах намири. Али, запамти добро, да нико не дозна за твоје добро дјело. Нико. Ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: "Да не зна љевица твоја шта чини десница твоја!" Изазови насамо онога коме си то добро дјело намијенио, па га закуни да то ником не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана, од непознате душе, за непознато доброчинство, почеће помагати". "Хоћу, учинићу тако!", рече скрушено Јован. "Па онда", настави већ невидљиви и нечујни човјек, "таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осјећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце да не зажалиш, јер срце човјечије сувише приања за земаљска блага." "Хоћу, све ћу тако урадити!" "Још нешто. Твој младић лежи у кући?" "У кући!" "Од сјутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека лежи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећи ћу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!" И чудни путник - ишчезну. "Приступи синко!..." Кад се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али, зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га нека неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним, а о којој не говори. Сјутрадан, зором, устаде Шибрак, узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу, коме бијаше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече: "Ево ти да купиш вола, али те преклињем свијем што ти је најсветије да о томе ником не говориш. Не било ти благословено, ако ме одаш. Јер, знај да је ово намјена. Моли се Богу за мог Миленка!" Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште, под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цијели дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима. То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи. И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да се његов мили болесник помало снажи. Али, истом, кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад видје да лице његове Станије поста све брижније и да она одгађа нека питања која је муче, истом се онда увјери да је његову јединцу знатно боље. Након три мјесеца Миленко се тако опоравио, да је могао сједјети и помало ходати, а након још толико времена, устаде и поче радити, те се отац и мати озбиљно договараху да га ожене. Наврши се година. Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је онај необични свештеник Божији човјек који је у животу или то бијаше Божији човјек који је нарочито дошао са онога свијета, да му помогне. Кад дође ред на онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи његов мили пријатељ кога они не знају. Али, не дође нико. Те ноћи Шибрак усни истог свештеника, на истом мјесту, али свештеник бијаше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној, необичној свјетлости. Утвара рече Шибраку благо: "Приступи, синко! Ја сам Свети Василије Острошки!" И ишчезну, као и првога пута. Симо Матавуљ Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Речено је да је ПОКАЈАЊЕ почетак истинитог Хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, када је почео да проповеда, биле су: " Покајте се".Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо Свето Причешће (једном у години) и онда сматрамо да је " све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви, зар није онда и наша дужност да разумемо учење своје Цркве о Великом посту, да покушамо да будемо Православни Хришћани не само по имену, него по животу, како бисмо се вратили у Очево наручје, односно у кућу из које је Адам, својом погрешно изабраном слободом изашао. Извор: Телевизија Храм
  12. Речено је да је ПОКАЈАЊЕ почетак истинитог Хришћанског живота и његов услов. Прве Христове речи, када је почео да проповеда, биле су: " Покајте се".Али шта је покајање? У журби нашег свакодневног живота, немамо времена да о томе мислимо, и једино што сматрамо да треба да чинимо за време поста састоји се у томе да се уздржавамо од извесне хране, да скратимо са забавом и разонодом, да одемо на исповест, да нас свештеник разреши грехова, да примимо Свето Причешће (једном у години) и онда сматрамо да је " све у реду" до следеће године. Ипак мора да има некакав разлог да је Црква издвојила шест недеља као посебно време за покајање и да нас позива на дуги и упорни духовни подвиг. Све ово, свакако, треба да се тиче мене, моје вере, мог живота, мога учешћа у Цркви, зар није онда и наша дужност да разумемо учење своје Цркве о Великом посту, да покушамо да будемо Православни Хришћани не само по имену, него по животу, како бисмо се вратили у Очево наручје, односно у кућу из које је Адам, својом погрешно изабраном слободом изашао. Извор: Телевизија Храм View full Странице
  13. Часни оци, побожна браћо и сестре, помози Вам Бог! У Русији у неким манастирима се чита непрекидно Пслатир уз паралелно помињање другог молитвеника имена за здравље, или за покој душе - на руском језику можете наћи под једним од имена , а то је НЕУСЫПАЕМАЯ ПСАЛТИРЬ . Консултујући се са разним духовницима, свештеницима и побожном браћом и сестрама дошао сам до идеје да би ми у Србији на неком месту могли да организујемо непрекидно читање псалтира, са помињањем имена за здравље и за покој душе. По мени требало би узети благослов од владике који би подржао идеју - предлог, а да владика за такву организацију одреди духовника, било из манастира, или мирског свештеника који би руководио и надгледао читаву организацију и др. Да не би правили монаштву и парохијским свештеницима превелико оптерећење, мислим да би било пожељно формирати у датом месту ПНХЗ (Православну Народну Хришћанску Заједницу) са својим просторијама по узору на Централу Богомољачког Покрета која се налази у Крагујевцу, која је била под надзором и благословом Светог Владике Николаја. Предлог је за почетак кренути са "малим амбицијама", формирати ПНХЗ у месту где има ревносних верника, пронаћи дародавца куће, или просторије где би се читао псалтир - не мора кућа да се поклони, већ може да се да на коришћење. Онда почети са читањем псалтира "колико се може", неколико катизми, до пола псалтира, па за неки временски период увећати до целог псалтира, па увећавати све више док се не дође до непрекидног псалтира. Колико ће тај процес да траје увећавања, можда месец дана, или више до годину, или ако нема капацитета и Божијег благослова можда неће ни да се успе да се чита непрекидно, али бар се покушало. Било колико се достигне, је успех, него нечитати псалтир, али заједно на једном месту... Па ако се успе на једном месту, покушати по том узору читати и на другом месту у Србији где се покаже да је то изводљиво и умножавати, ако буде могуће. Значи мирјани да читају псалтир и наравно свештеници и монаси који изразе жељу да узму учешће, одредити, смене и резерве, ако је неко спречен и видети колико је то људи потребно - у ходу ће се видети колико људи и цела проблематика. Зашто не у парохијском храму, или манастиру, рекао сам због оптерећења свештеника, њихових породица и монаштва. Треба да се носимо мишљу да је Богу све могуће и ако то до сада нигде у Србији није било. Одлично противу најезде туђинаца, разних болештина, непријатељског тровања и здрачења, кварења омладине и деце итд. Велика корист за све – и који читају и који дају просторију и за које се моле, а узгред стварање једног православно-патриотског језгра. Неко ће рећи, па како то до сада није било и да ли је то могуће? Можда је сазрело време, или ће тешка мука да нас натера. Ево велике литије (крсни входови) не бејаху у Црној Гори, па сад се чине... Чуо сам да су чреде (смене) у неким руским манастирима на сат времена и да ту гравитира око 50 људи, што монаштва, што искушеника, што манастирских радника, што верујућих поклоника гостију који су познати игуману. Ми би размотрили у ходу како би се организовали и да ли би нам то нпр. месечно требало - 50 људи, 200, или 300 , или више. Битно је да се почне. Нека овај предлог буде "иницијална каписла", а духовнији и позванији могу да модификују и побољшају предлог. Мирослав Павловић из Љига На Свештеномученика Власија 2020. г. Г
  14. О милосрђу и сарадњи са ВДС-ом разговарамо са јеромонахом Игнатијем Шестаковим, сабратом московског Сретењског манастира. Преносимо уводник овогодишњег Летописа, из пера јереја Владимира Марковића, генералног секретара ВДС-а, који је Инфо служба СПЦ објавила на својој интернет страници. Позивамо на традиционални 11. Литургијски фестивал, који Актив вероучитеља основних школа Чукарице и Раковице организује заједно са Верским добротворним старатељством, уз подршку ГО Чукарица. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/01.06.19 - Budimo Ljudi - Jeromonah Ignjatije sestakov - Milosrdje je lek koji isceljuje dusu - 0.40.09.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  15. Како преноси данашња Политика (на насловној и стр.8) америчка федерална агенција за храну и лекове објавила је "историјски догађај", односно да је регистровала лек за рак који се прави од белих крвних зрнаца самог пацијента. Ћелије се потом генски репрограмирају да траже и нападају ћелије рака, па се тако нови лек прилагођава пацијенту, за разлику од конвенционалне хемиотерапије. Професор Звоно Магић са ВМА, износи своја прва сазнања о овом великом новитету, и каже за Политику да је заправо одбрена генска терапиа за пацијенте до 25 година оболеле од акутне лимфобластне леукемије (АЛЛ).. Примена лека се заснива на трансформацији Т-лимфоцита да синтетизују нови протеин који их усмерава да убијају леукемијске ћелије које на својој површини имају специфичан антиген (ЦД 19). Успешност лека је за сада проверена на 63 пацијента. Др Владимир Ковчин са Бежанијске косе каже да је потребно још доста времена да овакво лечење постане рутинско. Улога овог лека је добра, јер не уништава здраве ћелије, већ напада само болесне. То је добро решење у теорији, али мислим да није лек који ће моћи да лечи све пацијенте, каже он. Др Војин Ракић, шеф Центра за биоетичке студије поздравља напредак у тзв. "персонализованој медицини" и "индивидуализованој терапији", али упозорава да је потребно време да се установи ефикасност ове врсте лечења. Он поставља и етичка питања доступности лека свим оболелим, јер је јако скуп, Новартис га продаје за 450 000 долара.
×
×
  • Креирај ново...