Претражи Живе Речи Утехе

Сви који познају личност и дело блаженог Августина знају за занимљиву епизоду његовог драматичног живота. Поводом његовог хиротонисања за епископа, високи гости су дошли на верско славље у Епархију Ипонску /Северноафричку/. У току прославе, када су сви почели да му честитају успехе које је пожњео у многобројним храмовима, манастирима, међу великим бројем парохијана који су присуствовали богослужењима, овај изузетни духовник је нешто необично одговорио: „Хвала, али имајте на уму да има много верника који су унутра, али су напољу, и других, који су напољу, али су унутра!“ Ова његова мисао долази као откровење свима онима који су се посветили служењу у Светој Цркви и умеју да сагледају особености црквеног живота у различитим парохијама. Занимљив је увод у вечну тему о достојанству хришћанства и недостојности хришћана. Шта је овај велики духовни човек хтео да каже и зашто је оно што је рекао тако проницљиво и истинито? Не само да је неопходно, већ је обавезно редовно присуствовати верским службама у било које доба дана и године. Нарочито недељне и празничне дане, у које Бог, по својој милости и човекољубљу, шаље још више благодати свим посетиоцима храмова. Православни хришћанин морају активно учествовати у парохијском животу, познавати Свете текстове, редовно читати и помагати црквеном одбору. Шта више – са свом духовном страшћу и пажњом да учествује у Светој Литургији и са одређеним ритмом да се причести Пречистим Телом и Крвљу Христовом. То не захтевају само Правила Васељенских Сабора, већ и конкретна упутства Светих Отаца, наши примери на путу у Царство Божије. Зато парохијски свештеници тако упорно инсистирају да се храмови посећују и да они који верују не буду немарни и лењи у понашању. Али, у којој мери су ти људи прави верници и пример другима и својим ближњима ? Тема личне побожности је увек била, и остаје, деликатна и дубоко вођена, јер се тиче личног односа између Христа и сваког од Његових следбеника. Горка пракса указује на неке ствари преко којих не треба олако и плитко прећи. Приличан је број хришћана који су редовно у храмовима, трудећи се у свим облицима парохијског живота, али њихово понашање је далеко од узора побожности. Систематски се упуштају у оговарање, интриге, злонамерне клевете на рачун своје браће и сестара и свих запослених. Њихов став карактерише нарочита хладноћа и вечита захтевност према свима и свему, себе доживљавају као „нарочито важне“, умеју да маестрално театрализирају и вешти су лицемерју. Пажљиво посматрају све што се дешава око њих, имају критички став и поправљају сваку грешку сабрата, свештеника и духовника, и никада не траже кривицу у себи. Они знају детаље из живота сваког парохијана и спремни су да их поделе са било ким без икаквих резерви. Њихово свеукупно држање је немирно и често постају предмет свађа, чак и скандала пре или чак током богослужења. Све се то преноси и на њихове односе са свештенством, према коме су често сервилни и услужни, а иза леђа шире гласине о њима и њиховим породицама. Врло често нису довољно искрени у односу са својим духовним менторима или их мењају да би прикрили своје праве преступе. И обрнуто, има хришћана који нису стални посетиоци храмова, већ дају прилоге не тражећи потврде, посећују православне сајтове, читају упутства Светих Отаца, воде белешке са омиљеним мислима подвижника и духовника. Штавише, помажу сиромашнима и страдалницима, и увек су спремни да помогну свима онима којима је помоћ потребна. Понашају се кротко и смерно и ни на који начин не желе да пажњу других усмере на себе, нити да било кога ангажују у било чему, крећу се готово непримећено по храмовима и моле се дуго и душевно, када је около тихо и мирно. Када се исповедају, имају посебан тих и сломљен поглед и труде се да буду искрени и темељни. Никада се не свађају нити захтевају било шта. Уопште се не упуштају у оговарање, не праве сплетке и на сваки начин избегавају сукобе са било ким. Цело њихово држање одаје посебно поштовање и стремљење ка побожности. Не чине ништа да провоцирају или чак интригирају, али тиме прећутно стичу поверење званичника и свештенства. Они су Божији, и Христови су, и то искрено носе као огњени печат у својим срцима! Целокупно учење Христово је дубоко скривено и усмерено ка унутрашњем свету човека. Поготово Свето Православље, које није систем норми, скуп правила или нека јасна методологија понашања у духовном животу. То је небеско откривење, исповедно надахнуће и лични однос са Спаситељем. Јединствена литургија која никад не престаје, која се не може ни исцрпети ни изразити речима. Већ у Старом Завету Творац се обраћа онима који желе да га следе дубоким и продорним позивом: „Сине мој, дај ми срце своје!“/Пр.23,26/. Он позива свој народ, не на спољашње обреде и разметљиву побожност, већ на сломљено срце и искрено исповедање Његових правила. У највишем степену то је изражено у лику Христа – Сина Божијег и Сина Човечијег. Током своје велике телесне службе током три и по године, Он је непрестано апеловао на верне да се најпре помире са Богом тако што ће доживети свој унутрашњи слом кроз усрдну проповед покајања! Његове речи су елоквентан израз овога: „Царство Божије је у вама!“/Лк 17,21/. Окреће се личности, души. Свуда, где год да дође, оштро осуђује фарисеје и књижевнике, који су носиоци спољашњих обреда, лажне службе и заразе лицемерја. Ни према коме он није тако неумољив и немилосрдан као према њима. Увек у својим сусретима и разговорима са другим људима указује на обичне и сиромашне људе као на примере истинске побожности. Зато Он бира особе које друштво потцењује и окружује их великом милошћу. Он признаје и цариника Закхеја, и некадашње блуднице и обмануте грешнике, који, међутим, схватају своју потпуну духовну слабост. У том смислу, посебно је дирљив разговор са Самарјанком, када, одговарајући на њено питање ко су прави следбеници, Он одговара: „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."/Јован 4:24/. Престо Божији је дубоко у души сваке Његове творевине, и ту је станиште сваког доброг дела надахнутог одозго. Душа је најинтимније и најдрагоценије место човека и оно носи трагедију целог његовог бића и целокупног изгледа. Бог кога исповеда Свето Православље је тајанствен и недокучив и делује тихо и благо на своје верне! Рај и пакао су првенствено унутрашња стања, а не толико места и правци у времену и простору. Непосредни настављач Спаситељевог дела – Свети апостол Павле, који је учење Исуса Назарећанина увео у историју, обраћа се верницима овако: „Слово убија, а Дух оживљава!“/2 Кор.3:6/. Из Његових уста ово откривење је посебно снажно, с обзиром на специфичности Његове јединствене вишеслојне личности, дубоко повезане са Мојсијевим законом. Правила су важна - ограничавају, штите, ограђују, чувају, али не могу да буду носиоци, инспиратори и не носе набој који мења и ствара! Сами по себи, они у завршној фази могу само да обуставе и замрзну сваки истински духовни импулс! Зато је велики Павле рекао: „Будите усрдни духом! Служите Господу!“/Рим.12,11/. Истинска служба је унутрашња и исповедна, она се не може ограничити, јер трепери жељом за сједињењем са силама Неба и Светим Духом! Бити хришћанин је пре свега позив у свету који је вечно огрезнут у греху, болу и хладноћи. Свемогући и Свемилостиви Бог, и само Он може бити и јесте вечити Судија мисли и дела сваког човека, ма колико он био узвишен или пао, и као Отац свега може бити мерило нечије личне побожности! Нама, бедницима, али и нама који Га искрено тражимо, остаје труд да испунимо Његову Пресвету Вољу и измолимо Његову Свевишњу милост! Не можемо бити оно што нисмо. Не смемо да се понашамо као Оци кад смо синови... Кад год смо обукли маске самозваних судија, не само да смо изгубили благодат, него смо и залутали на уском и стрмом путу спасења сопствене душе! Позвани смо на „ново небо и нову земљу“, али прво се морамо помирити са небом, очистити своје душе од мрља греха, кроз истинску и преображавајућу „метаноју“, и предати се непрестаној и непрекидној служби - да никад не утихне, у Славу Васкрслог Бога и Његових Светих! Амин! отац Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg