Претражи Живе Речи Утехе

Сваки верник треба да се труди да оде на небо, то је смисао нашег хришћанског живота. Мислим да већ током земаљског постојања учимо шта су рај и пакао. Бунтовни живот, душевна тежина и бол, унутрашња мука - ово је паклено стање. Када имамо мир, спокој и радост у нашим душама, посебно после молитвеног општења са Богом или причешћа , то значи да смо дотакли светлост коју само Господ може дати. Тада се умом, осећањима и целим бићем налазимо у сасвим другом стању и приближавамо се замисли шта праведника чека после упокојења. Морамо да покушамо да живимо овај живот на такав начин да се не плашимо смрти . Штавише: митрополит сурошки Антоније је рекао да га је отац научио да живи тако да радосно дочека своју смрт. Ако човек успе да то схвати, наћи ће душевни мир. Неће се толико плашити смрти и одвајања од вољених, биће миран духом. Светитељи су много година чинили подвиге да би стекли душевни мир и нашли место на небу. Уче нас да будемо стрпљиви и упорни у настојању да задобијемо Царство Небеско. Питање које разматрамо односи се на човеков однос према Богу. Многи Га доживљавају као захтевног, страшног, строгог. То уопште није тако. Наравно, доћи до неба није лако, али Бог чека сваког од нас. Само треба да научите... да будете једноставни. Мислим да се свако од нас сећа речи Светог Амвросија Оптинског: „Где је једноставност, има на стотине анђела“. Такође треба да научимо да прихватамо вољу Божију, Његову промисаону бригу о нама. Морам да разумем шта тачно прекида везу између мене и Бога. Морамо Га осећати као своју породицу. Док се то не деси, Он ће нам се чинити да кажњава и захтева. Али није Господ тај који кажњава! Најчешће се човек кажњава када чини своју вољу и одбија да прихвати вољу Божију. Небо није нека одређена територија оивичена оградом. Има довољно места за све. Немогуће је да човек и замисли како је тамо. Знамо да тамо душе пребивају са Богом – сетимо се шта је Спаситељ рекао добром разбојнику: „... заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Сетимо се и како су први људи, Адам и Ева, окусили ово стање, како им је било добро, али чим су сагрешили, одмах је наступила пометња у њиховим душама, изгубили су блаженство у коме су били. Дакле, рај није толико станиште праведника, већ више стање духа који је у јединству са Богом. Пре него што се забринете да ли ће на небу бити довољно места за све, потребно је да себи искрено одговорите на питање: да ли сам спреман да се сјединим са Богом? Да ли чиним оно што је потребно да стигнем тамо? Ако човек не познаје Бога, шта ће онда радити на небу? На крају крајева, небо нема ништа заједничко са нашим стварним светом. Можда је, ако нисте размишљали о томе, време да то учините и почнете да градите однос са Богом. Где почети? - упознајте Га. Научите комуникацију и молитву. Идите у храм Божији. Неки нецрквени људи мисле да Црква има само забране, али то није тако. Ако човек жели да прима светска добра, брине о њима, зарађује од њих, нико га у томе не спречава. Црква нас учи да стекнемо душевни мир. Она препоручује да се одрекнете непотребног, сувишног, али вас не присиљава на то. У храму чак и атмосфера доприноси промени човека, довођењу његових осећања у ред. Тамо влада добар осећај. Многи људи, чак и нецрквени, долазе у цркву и осећају лакоћу и мир. Ако је тако, онда идите у ову светлост, она ће вас просветлити. Ако не желите мир и светлост, одлука је ваша. Само немојте се изненадити ако одједном нема довољно места за вас на небу. протојереј Георгиј Клапчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве. Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу. Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите. Бог не сређује Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност? Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост! Важнији је онај ко воли више Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе? Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто. Одговорите на Божју љубав Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете! Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу. Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу. протојереј Владимир Шутов https://gorlovka-eparhia.com.ua

Завршен је други дан састанка Сталног Свештеног Синода Цркве Грчке, којим је председавао атински архиепсикоп Јероним. Стални Свештени Синод је информисан о писму васељенског патријарха Вартоломеја у вези са питањем заједничког поступања поводом различитих ставова око Светог Пичешћа и изразио је сагласност с гледиштем Васељенске патријаршије. Такође, поводом упражњавања током вирусног периода „технике јоге као начина суочавања са стресом“, а у контексту поштовања верске слободе загарантоване у нашој земљи, али и пастирске одговорности Цркве за избегавања стварања атмосфере религиозног синкретизма, Синод подсећа православне да је "јога" основно поглавље религије хиндуизма, а није "врста вежбања". Стога, Свештени Синод „још једном истиче да је ‘јога’ потпуно неспојива са нашом православном вером и да нема места у животу хришћана“. Синод обавештава православно свештенство о новој прозелитској активности неопротестантске организације „Јелински мисионарски савез“ и истиче да „православнима као члановима Цркве, једног јединог Христовог Тела, нису потребни различити неојеретички покрети, нити њихови различити проповедници из Грчке или изван ње, и да остану верни Еванђељу Исуса Христа, као што су их изворно проповедали свети еванђелисти и протумачили Свети Оци наше Цркве“. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)

Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље). И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције. Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто. У Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато, дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе. Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“, „крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада смирено стати на своје место. И ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног. Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како? Подићи натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали. Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења. Неко ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла, бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно „за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео. Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“, репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа Сведржитеља. Притом се сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“ написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на памет да оспорава очигледну ствар. Да, неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу. И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом. Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава. Подигните више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично бити криви за такво стање ствари. Извор: Православие.ру

Миси је у име Српске Православне Цркве присуствовао викар Патријарха српског владика Антоније с пратњом. Служби су присусвовали и г. Гаврило Грбан из Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, представници Војске Србије, амбасадор Италије и друге личности из установа црквеног и друштвеног живота. На миси је певао хор „Екуменски мушки збор“ под диригентом Братиславом Прокићем, оргуљашицом Вишњом Димитријевић и гудачким квартетом „Фортуна“. Надбискуп Хочевар је у својој проповеди истакао парадокс да, иако наше људско срце осећа привлачност греха - мислећи на насиље, ратове који се воде и мржњу људских срца данашњице, ипак се то срце много јаче плаши таме зла него доброте, љубави и правде. Подсетио је да, кад говоримо о Божићу, у опасности смо да нам у сећању најпре исплива искуство из прошлости. Многи воле да говоре само о традицији, други о томе како се поздравља, шта се једе и пије… Телевизијски рефлектори заустављају се на украшеним јелкама и даровима под њима. Једва да се сетимо суштине и поруке Божића. У својој поруци Надбискуп даље подсећа како треба више направити места и наћи времена за Новорођеног, мислећи на наше најближе, пријатеље, бескућнике, избеглице, мигранте... -Тајна Божића је, дакле, највећа вулканска снага за све сиромашне, понизне и понижене, за све заборављене и презрене. Управо зато Божић је најдубљи позив на нови стил живота, за нови људски поредак; Божић је она снага која најјаче и најдубље може да преобрази свет и људе. Божић увек пише нову историју, закључио је надбискуп Хочевар. Извор: Српска Православна Црква

Коптски православни папа-патријарх Тавадрос II одлучио је да се ометенима у развоју стави на располагање 5% радних места у египатским црквеним установама. Ово јавља Фондација „Про Оријенте“ позивајући се на сајт „Copts United“. Овај пропис тиче се и подручја социјалног рада, школа и привредних установа које послују са Коптском Црквом. Одељење ове Цркве задужено је са рад са омладином већ је почело да приступа младим ометеним људима нудећи им одговарајући посао. Одлука Патријарха Тавадроса II подигла је углед ове Цркве из разлога што је ситуација са ометеним лицима у овој земљи нарочито тешка и њихова егзистенција је често на ивици. Извор: Катпрес Хришћански свет |

Цркве „духови“ близу реке Јордана, где је Свети Јован Претеча крстио Господа Исуса Христа, можда ће поново бити отворене поклоницима у оквиру пројекта уклањања мина. Наиме, хиљаде мина је постављено на обалама реке која је некада била ратна зона између Израела и Јордана. После заузећа Западне обале 1967. године Израел је поставио мине изненађења око седам данас православних и католичких цркава ради заштите од јорданских упада. Две земље су склопиле мир 1994. године, али чишћење мина је почело после неколико година. Хало Траст, добротворна организација са седиштем у Шкотској, сада настоји да скупи 4 милиона америчких долара како би очистила преосталих 4.500 мина на западној обали реке. Минирано подручје је само пола миље удаљено од већ очишћене локације у Каср ал Јахуду (око пола сата вожње од Јерусалима), где хришћански поклоници већ долазе у великом броју. Фондација наводи да би требало две године да се очисти ова област, и да постане безбедно како би се цркве поново отвориле, а тај посао подржавају израелске, јорданске и палестинске власти. Није јасно где се тачно налази локација наведена у јеванђељу као „Витинија с оне стране Јордана“; обе земље тврде да је Витинија на њиховој страни реке. Први доказ манастира близу места Исусовог крштења потиче из шестог века, када је поменуто да је он подигнут по наредби византијског цара Анастасија I (491-518). Јорданска страна реке је проглашена Унесковим местом културног наслеђа 2015. године, после отварања 2012. године. Израелска страна је отворена 2011. године и примила је више поклоника, али цркве су остале затворене. -Сваке године ова места привуку више од 450.000 туриста и поклоника из целог света, и ми смо сигурни да ће локална привреда процветати након што се очисте мине на територији око цркава, као и после њихове обнове, рекао је Ронен Шимони, директор пројекта Хало Траста за чишћење мина. Извор: Православие.ру (Превод – Информативна служба СПЦ)