Претражи Живе Речи Утехе

Улогу родитеља добијамо оног момента када се роди дете. И уопштено гледано, то је улога коју бирамо у свом животу (не бих много улазила у детаљисање ове реченице, јер није тема овог текста). Та улога нас прати, од момента рођења детета, па све до наше смрти. Али, сама улога родитеља се мења како беба одраста у дете, а потом у одраслог човека. Улогу бебе ми добијамо по рођењу, која се једнако одрастањем мења, па постајемо дете, ћерка или син, да би уласком у одрасло доба постали одрасли синови или ћерке. Дакле, када дете одрасте, он постаје одрастао човек. И то за родитеља значи да сада има одраслог сина или ћерку. Не значи да има одрасло дете. Без обзира на то, чујемо од неких родитеља како говоре свом одраслом сину или ћерки: „Ти ћеш за мене увек бити дете, ма колико година имао/ла.“ Шта је проблематика? Не само што тако говоре, него што се заиста тако и понашају. Одрасле људе третирају као децу, кроз неприхватање да се њихова улога мора мењати. Страх да им више неће или нису потребни, кочи их у сагледавању своје родитељске улоге, на другачији, развојно адаптивнији начин. Мешају им се у доношење одлука, у везе, бракове, сталним саветовањима, захтевима да буду присутни у њиховим животима више него што је потребно. Не схватају да се њихова улога родитеља мора променити. Наравно да и даље требају својим одраслим синовима и ћеркама, али на другачији, одрастао начин. Понекад, то оде у екстреме где траже посебну пажњу, посебно опхођење, разне посебности јер су они родитељи и као такви незамењиви. Ово су родитељи који су допустили себи да не одрасту, не само кроз своју улогу родитеља, већ и као засебне индивидуе… Неприхватање родитеља да одрасте у својој улози може да има високу цену по сам однос, али и живот њиховог одраслог сина или ћерке. Прво, сигурно да су конфликти чести, јер сви ми мање више желимо своју самосталност, желимо да наш живот буде само наш. Ако немају капацитет да се изборе са својим родитељима, дешава се да просто одустану и допуштају да родитељи „вршљају“ по њиховим животима, што може скупо да их кошта на професионалном, друштвеном, партнерском пољу. Или, друга ситуација је да из немогућности да се поставе здраве границе, одрастао син или ћерка ограничава комуникацију и виђање, а понекад је и у потпуности прекида. Човек о себи учи док је жив, јер као што рекох све се мења, па и наше улоге унутар својих постојања. Kао што би потпуно бесмислено било да свом тинејџеру дајемо флашицу са млеком да једе, када је одавно научио да влада собом по питању исхране, једнако је бесмислено и нездраво третирати свог одраслог сина или ћерку као тинејџера и својим понашањем га позивати налаз у раздобље које је савладао, само зато што не знамо како сада треба да изгледа наша родитељска улога. Овде је важан рад на себи и схватање да без обзира што су одрасли не значи да вас више не требају, ви сте старији и ваша мудрост може да им буде од велике помоћи, ви сте прешли пут који они нису. Али, сада комуникација треба да иде из позиције одраслих и границе морају да постоје. Имати само родитељску улогу у животу није добро. Ту су и друге улоге, улога партнера, пријатеља, можда сте и ви још увек син или ћерка, професионална улога… Постоје разна животна поља која једнако траже вашу пажњу. Kомуницирајте са њима, поштујте границе, чујте их шта вам говоре, како желе да им помогнете, не помажите онако како ви мислите да треба, усклађујте се, тако ћете позиционирати себе у њиховим животима. На нов и другачији начин, и пре свега, на обострано задовољство. А тамо где се све пробало и не иде комуникација и не иде успостављање граница, ок је и прекид односа. Свако има право на свој живот. На нашим просторима, родитељи предуго држе децу везану уз себе, праве од њих смисао свог живота и не дозвољавају им да буду јединке за себе. До 18. године родитељи су и у законској обавези да воде рачуна о детету, до 21. шта сте га научили, научили сте га, остало треба да је искључиво његов живот, али оно што је научен, надаље се пресликава. Многи родитељи се и увреде када кажем да није добро да им дете буде смисао живота, јер код нас се такво мишљење предуго преноси без промишљања. Сваки родитељ, након што се дете осамостали, има још много свог животног пута и својих личних спознаја кроз које треба да прође као индивидуа. Што доводи до поновног преиспитивања приоритета. Ако кочи свог одраслог потомка да живи свој живот, кочи уједно и себе. Родитељ је психолошки, емоционални, духовни, телесни учитељ свом детету, али дете не може довека бити ученик. Аутор: Вања Орловић https://www.detinjarije.com/mnogi-roditelji-se-uvrede-kada-kazem-da-nije-dobro-da-im-dete-bude-smisao-zivota/

У цркви св. Апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици ће у четвртак 30. марта 2023. године бити одржано духовно вече на тему "Светиња живота и репродуктивно здравље", сазнаје Радио "Слово љубве". Предавање др Бојана Цакића и др Љиљане Савић почеће после вечерњег богослужења, од 17 часова и 30 минута. Сви су добродошли, поручује братство ове дивне светиње. Извор: Радио "Слово љубве"

Створитељ је створио свемир, Васиону, људе, видљиви и невидљиви свет. Он је творио дарежљиво, са безграничном љубављу, улажући сву Своју бесконачну величину и снагу, обилно удахнуо дух вечног живота. Господ је свако своје створење обдарио исконском лепотом, украсио небеским бојама, испунио добром, тако да би се сви радовали, ликовали, дивили једни другима и Њему. Слобода, дана људима као савез вјерности и вечне љубави, постала је круна Божје доброхотности према човеку. Шта је био резултат? Господ, који највише чезне за општењем и љубављу своје деце, понизно ишчекујући наше духовно стремљење, остаје сам. Мало људи ће се током дана сећати Бога, разговарати са њим од срца. Брзо нас тера река живота и покушавамо маневрисати, хватати се за обале, позивати помоћ. Слепи смо. Заборављамо да је Бог и само Он контролише ток ове брзе реке, заповеда олујама и ветровима, отвара хоризонте и уклања непредвиђене сметње. Наша сигурна пловидба не зависи од наших напора, знања, вештина, страних људи, већ искључиво од Његове воље и плана. У било којој ситуацији, најбоље је да пожуримо до Бога, тражимо Његову помоћ и заштиту, тражимо само у Њему утеху и умиривање, само Њему веруjемо и у Њега се поуздавамо. Господ нас воли беспоговорно, савршеном љубављу, и немамо право да је одбиjемо, одбацимо, јер је наша љубав према Богу плод нашег живота. Без испољавања и показивања те љубави, ризикујемо да постанемо дрво које је посађено, неговано, донело плодове, али нико није успео да их убере са њега. Шта ће бити са плодовима уколико их баштован не убере на време? Они труле. Иста ствар се дешава и с нашом душом, која Господару није на време дала плодове — своју љубав. Не обраћамо се Богу, игноришемо Његову помоћ и знакове, остајемо глуви за Његове речи. Ми немамо захвалност и саосећање према Господу, према Створитељу, који нас је створио из ништавила, удахнуо живот у нас, дао Себе за нас. Време лети неумољиво. Сва наша дела и догађаји пре или касније ће пасти у Лету, а само ће главни плод целог нашег живота остати за вечност — љубав према Богу. https://pravlife.org/sr/content/glavni-plod-celog-nasheg-zhivota

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава. Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано. И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо. Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо. Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим. Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин. Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи. Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане. ___ Проф. др Светомир Бојанин https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Већина људи схвата да су несретни, али не могу да схвате због чега? Неки то повезују са суморном усамљеношћу и емоционалном хладноћом друштва, други са непоштеношћу и лажљивошћу људи у окружењу, не изузимајући ту ни сроднике; трећи на нерешене проблеме, тешко материјално стање и непрекидни страх пред будућим. Међутим, нису несретни само сиромашни, већ и богати; не само они који су болешћу приковани за постељу, већ и сасвим телесно здрави, који су пропутовали читав свет, завукли се у све углове земље, попели се на врхове планина и спустили у дубине мора. Сузе се лију и у неугледним колибама сиромаха и у домовима богаташа. Чак је и неизвесно ко је несрећнији: Они који су малаксали под притиском сиромаштва, или они који су добили све што се за новац може купити, још у младости кренули погрешним путем и преситили се свим пороцима. Савремени људи су несретни и збуњени, у шта се чак и визуелно можемо уверити. Уколико отворите албум са старим фотографијама, тамо ћете видети спокојна, као просветљена лица, на којима стоји печат племенитости и достојанства – не гордости, већ управо душевног достојанства, чији је синоним част. Ове фотографије, избледеле од времена, као да су прожете зрацима залазећег сунца и зраче топлотом која загрева и умирује душу. Погледајте затим на савремене људе и видећете другачија лица: смркнута, узнемирена, напрегнута, непрекидно забринута и несрећна, као да ти људи нису нашли своје место у хладном и равнодушном, као и они сами, свету. Огромна сенка муке надвила се над човечанством. Људи беже од сурове реалности и од самих себе у виртуални свет компијутера и телевизора, траже заборав у алкохолу и наркотицима; бацају се у циклус демонских представа и илузија, даве се у бездану метафизичке таме и безумља; чини се као да им је ад пријатнији него земља, али живе стога јер се боје да умру. Неки се труде да угуше осећање глуве меланхолије и као глумци, играју неку представу среће: такве ликове, са празним очима и намештеним осмесима, прилепљеним за лице, можемо видети на рекламама и страницама модних журнала. Моги траже заборав у разврату и изопаченостима: у топлоти ђубрета и сладости гноја. Они се упорно ваљају у блату, као да у њему желе да нађу златну жилу. Зашто су савремени људи несретни? Зато што је грех, на који су се привикли и са којим су се сродили узео од њих оно што је најдрагоценије и незамењиво: чистоту срца и целомудерност. У чистоти је велика радост и светлост, а у греху је тама и туга. Чак мислени греси и страсна маштања у душу уносе метафизичку хладноћу и пустош. Душевни премор има своје нематеријалне бакциле и вирусе, који живе и размножавају се у моралној прљавштини као што се муве и црви размножавају у гомили смећа и трулих отпадака. Ову прљавштину људска душа свакодневно конзумира. Како постати срећан? Како стећи истинску, а не илузорну срећу? Како сачувати радост која није преварна попут ноћне сени и која неће одлетети као птица? Да би се то постигло, треба се, као са најљућим непријатељем, борити са грехом, зачетим у срцу. Људско је срце велика тајна. У срцу се сумира читав живот човека и сво искуство његове душе. Ништа се у животу не дешава што не оставља последице, све оставља печат, запечаћен невидљивим словима, на сећању срца. Цар Соломон је писао: „Више од свега чувај срце своје, јер је у њему извор живота“. Стога треба непрекидно чистити срце од греха, покајањем и молитвом, да мртве воде, које истичу из ада, не би у њему нашле свој властити базен. Бог је огањ који загрева срце, а ђаво је хладан као леш. Срце које је кроз грех предано демону из себе зрачи некаквом мртвачком хладноћом и тананим смрадом трулежи који који интуитивно осећају људи из околине таквога човека. Трагедија савремених хришћана је у томе што они заборављају на оно најглавније у духовном животу: на чување срца. На неопходност да га ограђују од мутних потока греха који земљу претварају у духовну пустињу и врелу мочвару страсти. Савремени хришћани, погружени у бриге о спољашњем, заборавили су на бригу о сопственом срцу – центру живота, акропољу душе, царској ризници у којој треба да се чувају нетрулежна богатства – дарови благодати. А ђаво ни на тренутак не заборавља на човека: он непрекидно стреми да завлада над срцем, да га обмане, пороби, да га учини својим престолом. Ако размотримо помисли које се рађају у срцу, у њему нећемо видети лик Божји, већ безличје греха. Проклетство нашег времена је у томе што смо заборавили да је благодат Божја света и чиста и да се не може сјединити са грехом. Зато, без обзира на посету храмовима и светим местима, домаће молитве и читање духовних књига, наше срце остаје празно, као пробушена посуда којом захватају воду. Срце предано страстима и гресима не може да стекне и задржи благодат. Такво је срце налик на запуштени врт без ограде, или на оронули дом без врата и прозора, где улази свако ко пожели. Страсно срце се противи речима молитве, одгурује их од себе и молитва губи животну силу, постаје површна и мртва. Од такве молитве човек не добија духовну утеху и стога са нестрпљењем чека њен крај. Истинска молитва је немогућа без благодати, а благодат – без чистоте срца. Господ је рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Зато човек, не бринући се о чистоти срца, не борећи се са гресима и страстима, остаје духовно слеп, иако поседује светске таланте и душевне квалитете, бави се добротворним радом, произноси красноречиве проповеди па чак иако би писао научне апологије у одбрану хришћанства. Неписмени старац који је сачувао чистоту срца мудрији је од теолога који није победио своје страсти. Наше време се може назвати безблагодатно, али не у смислу да је Црква осиромашила благодаћу, већ зато што људско срце, затровано грехом, губи способност да прими и задржи благодат. Древни хришћани су се од савремених разликовали пре свега у томе што су се налазили у благодати, живели и дисали благодаћу, јавно осећали њена дејства, као да су осећали благодат срцем и слушали њене неизрециве безгласне речи. За њих благодат није била само нада на будућа блага у небеском царству, већ и радост која је испуњавала њихов земаљски живот, без обзира на невоље и гоњења. Благодаћу су се хришћани осећали као најсретнији људи на свету, а хришћанске заједнице су биле попут острва светлости у тамном мору незнабожачког света. Човек је осећао реално присуство благодати, а њен губитак доживљавао као највећу несрећу, као мрак и бол душе, као одлучење од Бога, извора живота. Зато су хришћани чували благодат као што се пламен свеће чува од ветра, своје срце су чували од нечистих помисли као очи од песка и прашине. У данашње време, када је стицање благодати престало да буде циљ и садржај хришћанског живота, њен се губитак скоро и не осећа. Савремени хришћани не схватају шта губе од грехова, не увиђају шта се дешава у њиховим срцима, какве се немани гнезде у њему. Због тога, њихов живот као да је обојен у сиво, слично сумраку; њихове су душе налик на небо прекривено густим облацима: на тренутак блесне између облака сунчев зрак и поново нестане. Без чистоте помисли душа не може у себи одразити светлост благодати. Шта треба учинити да би смо стекли и сачували благодат? Најпре треба очистити душу покајањем и исповешћу, као што рђу која се нахватала на метали стружемо гвозденом четком. Треба успоставити контролу ума и воље над пет органа чула, нарочио над видом и слухом. Треба стражити, да грех не би продро у душу читањем страсних књига, испразним разговорима, гледањем јавних дешавања и развратних слика. Треба се удаљавати од зачетака греха – саблазни, као што пчеле беже од дима, а такође избегавати она лица и места која нас подсећају на претходне грехопаде. Тада ће, при умањењу спољашњих греховних утисака и унутрашњи импулси греха почети да слабе, као плитка река у време суше. Треба знати и о следећем лукавству демона: понекад он на извесно време почиње да отступа од човека и он почиње да уображава да су страсти изагнане, да је духовна опасност прошла и сматра себе победником. Такво лажно бестрашће је уствари демонска замка, да би успавао будност човека и изненадио га када не очекује. Најчешће у ову замку упадају горди људи и они који се уздају у саме себе, који проводе духовни живот без послушања и савета. Зато треба свагда бити опрезан и имати на уму да ђаво не напушта човека, као сенка, и бориће се са њим до саме смрти. Христос нас је пронашао на крсту кроз муке распећа, а ми њега морамо да нађемо у своме срцу сузама покајања. Овај је сусрет са Богом сличан новом рођењу. Тада благодат обасјава човека несагледивом светлошћу, исправља душу погнуту под гресима, даје молитви крила, у срцу отвара извор живе воде, обнавља дечју чисоту, враћа изгубљену радост, као пролеће душе, и човек доживљава своје васкрсење из мртвих још за време живота. арх. Рафаил Карелин https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-rafail-karelin-u-srcu-je-izvor-zivota-i-smrti/

Бесједа оца Оливера Суботића 17. јула 2022. у цркви Светог Николе у Котору након прочитаног Јеванђелског зачала Јеванђеље Матеј, зачало 28. (8,28-34; 9,1) 28. А кад дође Исус на ону страну у земљу гергесинску, сретоше га два бесомучника, излазећи из гробова, тако опака да не могаше нико проћи путем оним. 29. И гле, повикаше говорећи: „Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији? Зар си дошао амо пре времена да нас мучиш?” 30. А далеко од њих пасијаше велико крдо свиња. 31. И демони га мољаху говорећи: „Ако нас изгониш, дозволи нам да идемо у крдо свиња.” 32. И рече им: „Идите.” И они изишавши отидоше у крдо свиња. И гле, навали све крдо свиња са брега у море, и утопише се у води. 33. А свињари побегоше; и дошавши у град казаше све, и за бесомучнике. 34. И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видевши га, молише да оде из њиховог краја. 1. И ушавши у лађу, пређе и дође у свој град. SPC Kotor

Коjа је корист од тебе? Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус. Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили. Дакле, дан за даном наш живот пролази. Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио? Смоква се уздигла недалеко, Без плодова, само гране и лишће. А Он јој рече: «Која је корист од тебе? Каква радост за мене у твом стаjању Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет, А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...» Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве. Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста. Пре него што буде касно Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши. Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23). На шта је Господ мислио? Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово. А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве. Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа. Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу. Добро кроз снагу Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота. Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором. Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити. Не заустављати се У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани. И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени». И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте». Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза. И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта. Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања. https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

Коjа је корист од тебе? Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус. Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили. Дакле, дан за даном наш живот пролази. Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио? Смоква се уздигла недалеко, Без плодова, само гране и лишће. А Он јој рече: «Која је корист од тебе? Каква радост за мене у твом стаjању Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет, А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...» Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве. Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста. Пре него што буде касно Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши. Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23). На шта је Господ мислио? Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово. А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве. Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа. Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу. Добро кроз снагу Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота. Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором. Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити. Не заустављати се У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани. И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени». И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте». Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза. И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта. Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања. https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

"Молећи се пред иконом Пресвете Богородице за Њено заступништво, није само довољно да ми тражимо, ми морамо нешто и да пружимо живоме Богу и да покажемо Мајци Божјој да смо ми молиоци који хоће - зато су нам дати пост и молитва, да будемо што бољи, да се угледамо на Њу и друге свете, у трпљењу, праштању, највише у смирењу које је царица врлина док не дође Љубав која је савршенство свих дарова...", рекао је у беседи архимандрит Стефан, игуман Манастира Светих Козме и Дамјана у Зочишту. Поучну реч оца Стефана забележио је г. Слободан Станковић, а Радију Слово љубве доставила гђа Татјана Кременовић Шарић: Извор: Радио Слово љубве Беседа оца Стефана:

Треће недеље Великог поста, Крстопоклоне, 27. марта 2022. године, Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Саслуживали су протојереј Никола Перковић и протођакон Иван Савић. Божанско сабрање верног народа својим појањем увеличале су милешевске монахиње са својом игуманијом мати Аквилином. У пастирској беседи Епископ Атанасије је говорио о значају Часног Крста за хришћане: – Крст је главно обележје нашег живота...Као што се на завршетку овог Часног поста поставило Васкрсење Христово, тако, ето, и наш сав живот тако је планиран да се заврши том победом, Васкрсењем и радошћу. Извор: Епархија милешевска Беседа Владике Атанасија у Крстопоклону недељу:

Преосвећени Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, служио је овог јутра Свету Литургију пређеосвећених Дарова у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду, сазнајемо благодарећи колегама из ТВ Храм. У беседи је Владика Сава подсетио на смисао и суштину четрдесетодневног поста - пута којем идемо у сусрет празнику Васкрсења Господњег, победи живота над смрћу, а који овенчавамо Светим Причешћем. Вест приредила Редакција Радија Слово љубве. Беседа Владике Саве, белешка ТВ Храм: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Episkop marc.Sava Centralno gr.16.3.22.tv hram.mp3

У недељу 26. по празнику свете Педесетнице, 19. децембра 2021. године, а на дан свештеног спомена на светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, Његова Светост Патријарх српски господин Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светониколајевском храму у Земуну. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник светог оца Николаја, 19. децембра 2021. године Првојерарху српске Цркве саслуживали су архимандрити Серафим и Данило, свеколики клир Архиепископије београдско-карловачке, као и верни народ Божји, испуњавајући на тај начин Спаситељеве речи: "Где су двоје или троје сабрани у Моје Име, онде сам Ја међу њима.“ (Мт. 18, 20). Радост сабрања удвостручена је празничним торжеством поводом прослављања престоног празника овог древног земунског храма, светиње која као молитвени дом и место сабрања представља драгоцени духовни украс Земуна. Речима надахнуте архипастирске омилије, сабране је поучио Патријарх Порфирије, тумачећи светописамска чтенија којa се према богослужбеном правилу произносе у овај недељни и празнични дан. Чинећи осврт на јеванђелску причу која се чита у 26. недељу по празнику свете Педесетнице, Патријарх Порфирије је указао на правилно разумевање богатства: Ми нисмо власници ни свога живота, нисмо одлучили да ћемо доћи у овај свет, а од нас не зависи када ћемо из њега отићи. Да би плодови нашег напора, рада и труда били нама на корист, неопходно је да на уму имамо чињеницу да је Бог почетак и крај, да је Он љубав и из љубави све ствара, истакао је Патријарх српски. Беседећи на тему наведене јеванђелске перикопе, Патријарх српски је указао на светитељски пример светог оца Николаја мирликијског чудотворца кога су красиле хришћанске врлине, и сабране позвао да следе његов свети пример којим је Богу угодио: Свети Николај је имао чврсту веру у Христа, та вера је почетак и крај, основ онога чему се надамо. Вера је извор и смисао нашега живота, она је пут који нас води ка Христу, али истовремено и пут којим Господ шаље благодат своју у наше животе, рекао је Патријарх Порфирије. После заамвоне молитве Патријарх Порфирије је освештао славске приносе - колач и кољиво - поводом престоног празника Светониколајевског храма у Земуну, који је у многоме јединствен и знаменит. У овом храму се чувају цестице моштију светог апостола Андреја Првозваног, светог Николаја мирликијског чудотворца, преподобне мајке Параскеве-Петке, светог Нектарија егинског, као и светог Стефана. * * * Светониколајевски храм у Земуну, саграђен је у славу Божју, а у част светог Николаја мирликијског чудотворца, у подножју Гардоша, недалеко од обале Дунава. Спомиње се у списима немачког проповедника Стефана Герлаха из 1578. године где се наводи да су Срби у селу Земуну имали црквицу делимично покривену сламом и даскама. Црквене власти почеле су изградњу 1717. године те је до 1731. на овом месту саграђен скроман храм посвећен оцу Николају. Године 1745. добијена је дозвола за зидање нове богомоље и она је највероватније завршена 1752. У порти је смештен парохијски дом, изграђен на месту где је 1745. основна прва српска школа на овим просторима у којој је почетком 19. века службовао Јоаким Вујић. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић. Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије. Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу. Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква. Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста. Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства. У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку. Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара. Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“ Извор: Епархија ваљевска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Николе на Озрену поводом празника Велике Госпојине, у оквиру традиционалног црквено-народног збора. Владика Фотије је током бесједе поручио да је задовољан што се традиција сабора и саборности код ове светиње одржала вијековима - током мира, рата, болести. "Много људи данас тражи помоћ од својих светитеља", изјавио је владика Фотије и поручио да Срби буду народ Божији, вјере и љубави јеванђељске. Владика је указао на бројна страдања Срба само зато што су православни и да та страдања нису наилазила на осуду код других народа, те истакао потребу искреног јединства Срба и живота у љубави према Богу. Епископу Фотију је саслуживало монаштво и свештенство Епархије зворничко-тузласке, као и гости из других епархија уз молитвено присуство архимандрита Гаврило, игумана Озренске свете обитељи. Кум славе за наредну годину је Хаџи Мирослав Мићановић из добојског насеља Бољанић. Светој архијерејској литургији присуствовали су и командант Шесте пјешадијске бригаде Оружаних снага БиХ Радован Јовић, начелник општине Петрово Озрен Петковић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. Након литургије предвиђено је свечано откривање спомен-кипа Споменка Гостића, најмлађег борца Војске Републике Српске који је са 14 година погинуо 20. марта 1993. у Јовићима код Маглаја. Спомен-кип је у уторак, 24. августа, постављен у порти манастира Светог Николе. Иницијатор и организатор пројекта је Миле Савић, аутор документарног филма "Споменко на вјечној стражи" и књиге "Споменко и Озрен", а кип је исклесао Жељко Алексић из Требиња. Према народном предању, манастир на Озрену је задужбина краља Драгутина Немањића, који је овим крајевима владао крајем 13. и почетком 14. вијека. Манастир је посвећен светом Николају, архиепископу Мириклијском, а од 2003. године проглашен за национални споменик БиХ. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је један од највећих хришћанских празника, успомена на дан када се Пресвета Богородица вазнела на небеса. О Великој Госпојини манастир Озрен традиционално организује велики народни сабор. Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а велики број окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа, који овај манастир има са побожним народом овог краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.

На дан када света Црква прославља Пренос моштију Светог великомученика и архиђакона Стефана, у недељу 15. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Игор Ивковић и Томислав Станковић, јереј Марко Радосављевић и архиђакон Илија. Отац Томислав беседио је након читања светог Јеванђеља тумачећи прочитану јеванђелску перикопу, а по завршетку Литургије говорио је и Епископ Иларион. Преосвећени владика говорио је сабраним верницима о благодати коју нам Господ непрестано и несебично излива а коју примамо у оној мери у којој смо за то способни, те је позвао све да стражаре над собом, да се труде и да стасавају у врлини како би били способни да приме благодат Божју. Такође, владика Иларион је поново позвао све који су у могућности да помогну обнову Саборног зајечарског храма. Извор: Епархија тимочка

Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе. Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч. Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву. *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас? Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу. Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског. *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас? Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара. Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу. *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама? Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара. Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара. Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање. *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама? Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара. Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе? Порука не би била упућена само њима, можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“. А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“. У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини. Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“ И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас. *Хвала Вам на овом разговору.  Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. Свако добро. Разговор водила: Сандра Момчиловић, новинар Радија Глас Извор: Радио Глас *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, изговорена 28. јула 2006. године, у Велики код Плава, гдје су 1944. године балисти побили преко 700 житеља У име Оца, и Сина и Светога Духа, управо смо прочитали у Светом јеванђељу ријеч Христову, која је вјечна и непролазна: ,,Не радујте се томе што вам се духови покоравају, него томе што су ваша имена записана у Књизи вјечнога живота.” Па онда додаје Господ: ,,Хвала ти. Оче неба и зеље, што си ово сакрио од премудрих, а открио си дјеци. Да, Оче, јер је тако била воља Твоја.” Овим ријечима, драга браћо и сестре, садржана је велика и света истина живота људскога. Људи често мисле да је снага њихова у оном што они ураде, у њиховим дјелима, у њиховој земљи, у њиховом стваралаштву. И јесте то велико и зато је човјек створен овдје на земљи, да буде Божији сарадник и да дјела дјело своје до краја свога живота. Тиме се мјере прави, истински људи и прави, истински народи. И то је оно што остаје иза њих будућим покољењима. Има оних других који мисле да је највише људско достојанство, и најзначајније, да буду велики научници, да им се покорава природа. Јесте, и то је велики дар од Бога. Природу укротити, бити господар природних стихија, и то је дар од Бога људима. Али није то оно што је највише за људе овдје на земљи. Има оних који мисле да је власт она која је најзначајнија. Зависи каква је власт и зависи какви су властодршци. Сигурно, и власт је од Бога дата, јер је Бог дао поредак васиони, творевини, па је ето дао поредак и призвао људе на поредак, на устројство, право устројство људскога живота. А тај поредак не може да буде и да постоји без власти, без оних који воде и руководе тим поретком. Нажалост, има власторджаца и било их је одувијек, који су, намјесто да воде поредак и доносе поредак, уводили безвлашће и насиље, користећи положај на коме се налазе. Такви трагови смрде на нечовјештво. Има других који мисле да је врховно људско достојанство у нечему другом – у сили, у снази тјелесној, у знању. Све су то дивни дарови Божији, али није то оно што је најзначајније. Има оних који мисле да је најзначајније да им имена напишу на споменицима. И то је добро, јер споменик подсјећа на људе и говори о њима, али није тај запис онај који је истински и прави запис о људима и о земаљским народима. Зато Господ и каже: ,,Све то је добро, али радујте се једино томе да вам имена буду записана у Књизи вјечнога живота.” Ако све то што ми јесмо, што радимо овдје на земљи, што стварамо, што мислимо, што проналазимо, све оно чиме живимо овдје на земљи, ако све то не допринесе да нам име, а преко имена и наше биће људско, не буде записано у Књигу вјечнога живота, све је то лук и вода, све је то ништавно и пролазно. Јер свим тим на земљи, па и нашим земним, тјелесним животом и нашим дјелима и нашом културом, господари смрт. А све оно над чим је смрт последња ријеч и последњи господар, претвара се у прах и пепео и у томе не може бити слава људска. У томе се не може открити ни смисао људскога живота. И опет кажемо, када све то, и наше име и наше биће, буде записано у Књигу вјечнога живота, тек онда су вриједни да се такви људи рађају. Људи који, пролазећи кроз овај живот, сачувају и задобију вјеру у живога Бога, творца неба и земље, Онога који је Пут, Истина и Живот, који задобију Њега као вјечни живот, живећи по Његовим заповјестима и по Његовој науци, и који се причесте Његове светиње и који све оно што раде, раде у име живога Бога, и на све што чине и што раде призивају Божији благослов, онда то што су урадили, кроз тај Божији благолсов, свети Божији благослов, добија свој смисао и постаје вјечно и непролазно заједно са онима који су то радили. Ми данас, драга браћо и сестре, овдје прослављамо, малога Кирика, три године му је било, и његову мајку Јулиту. Они су своја имена записали у Књигу вјечнога живота. Зато видите, прошли су вијекови и памте се, а безбројних силника је било у њихово вријеме и скоро ниједан од њих се не памти, чак ни имена нису записана, али је записано име, неизбрисивим словима, малога Кирика. Зашто? Зато што није хтио да се одрекне Христа, свога вјечнога смисла и значења. И његова мајка је гледала смрт свога дјетета и она га је подстицала да се не одрекне Бога. Душе своје да се не одрекне, да не пљуне на своје вјечно достојанство, на своје вјечно име и заједно са њим је створила вјерност своме вјечном имену, звању и призвању, своју вјерност живоме Богу је запечатила мученичком крвљу. Велика је жртва била малога Кирика и његове мајке Јулите. И благодарећи тој жртви, ево помињу се кроз вијекове и овдје, у овом селу Велика, добили су овај спомен. Има ли већега храма, већега спомена на овим просторима, од спомена Кирику и Јулити. Њихова жртва записала их је у Књигу вјечнога живота! А по чему се Велика тако назвала? Moжда се тако назвала због тога што је била велико село, ви то Величани боље знате од мене. Али ја бих друго нешто рекао – Велика је пророчки добила своје име. Неко је предвидио, у нека древна времена, да ће ово село постати велико, не само по дивним својим шумама и долинама, по дивним и чудесним изворима, него да ће постати велико ово село по великој жртви. И када би човјек размишљао мало дубље, Европа има много великих градова и много већих села, али ја сам сигуран, и пред Богом и пред људима, да су у читавој Европи ријетка села толико велика и толико непролазна као што је то Велика. Благодарећи управо великој, страшној жртви, на данашњи дан, овако чудесни дан, 1944. године, покланих људи, жена и дјеце, нерођене дјеце, вађене из утробе материне и дјеце прикиване на распеће. Нема Европа, нема Азија, нема таквога села ни таквога мјеста ни таквога града, у коме је у року од два сата поклано толико невиних људских бића. Нема веће жртве од те и такве жртве, невино принесене, невино покланих, оних који су крв своју мученичку помјешали са крвљу Христовом, коју је Бог лично одабрао, да на дан мученика Кирика и Јулите принесу ту своју невину жртву. И како вријеме буде пролазило, Велика ће бити све већа, не само у очима потомака тих невино покланих људи, жена и дјеце, него ће бити све већа и у оку Црне Горе, у нашем народу светосавском, у Цркви васељенској, у читавом свијетy! Велика жртва је мјера, истинског људског достојанства. Има жртва и проливање туђе крви, као што раде злочинци, као што су урадили безумни злочинци и злотвори 1944. године, поклавши толико невиног народа. Није то жртва злочинаца коју Бог прима! Велика је жртва она која се пролива невино. Крв за слободу, за Божију правду, за Божију истину. И само ти су велики људи у историји рода људскога! Зато је и мали Кирик од три године постао велики и добија овакве спомене као што је овај свети храм. Зато су и она мала дјеца, овдје поклана по кукурузиштима величким, 1944. године, све већа и већа пред Богом, пред људима, пред људском савјешћу. Све већа и већа у нашем светосавском народу. Њихова имена су записана у Књизи живота. И зато, не радујмо се што им се силни овога свијета покоравају, него зато што су имена њихова записана у Књизи живота. Гледам вас овдје, па се радујем. Гледам вас с вашим владиком, вашим свештеницима, а сјећам се, није то давно било, кад смо започели први овдје састанак и први спомен величким жртвама. Морам да вам признам, био сам онда тужан. Зашто сам био тужан? Били смо, некако, као овце без пастира, били смо ту поред храма непостојећег, будућег, али као да нијесмо били ту. Видио сам народ који је носио на себи ту дубоку рану, а који се, изгледа, скривао од самог себе. Питао сам годинама: ,,Шта се то догодило?” Тешко је било изговорити ту ријеч, скривана је та истина, од вас самих скривана, од нас скривана, али не може се сакрити крв мученичка. Она, прије или касније, завире из земље. И данас, у овом мјесту осјећам како је оно освештано мученичком крвљу. Данас њиве овдје рађају, оне рађају добро зато што их је освештала мученичка крв. И ове горе су овако чудесне зато што су заливене крвљу мученика. И ви сте, хвала Богу, овдје не само саградили храм, него се сабирате сад свим срцем и свом душом око овога светога храма. И треба да вам кажем још једну ствар: вјерујем да има још Величана који нијесу крштени. Молим вас, немој случајно, да идућих година, дођем овдје међу вас и да нађем Величанина који није крштен. Мученичка крв, ваше дјеце, ваших предака, захтјева од ове садашње дјеце да се крсте. Да приме часни крст на себе, да би онда и њихов живот добио и прави смисао и да би се на истински начин везали за своје претке, мученички пострадале. Ако неко мјесто не смије да има некрштених, то је Велика. Велика која је крштена мученичком крвљу! И та мученичка крв призива вас, њихове потомке, све да се крстите у име Оца, и Сина и Духа Светога. И да се сабирате око храма овога светога, ма гдје били, ма гдје се налазили, ово је њихово мјесто и ово је дан у који требају сви Величани из свих крајева свијета да дођу у ово мјесто. На овом светом мјесту обућу треба сазути, јер је крвљу мученичком освештано. И хвала Богу да је овај храм обновио спомен те мученичке крви, хвала Богу да се ви све више и више окупљате на прави начин, на хришћански начин око ове светиње. И дај Боже да се наша имена запишу у Књигу живота, као што су записана имена свих оних који су се кроз вијекове овдје крштавали, Богу служили, у Христу Богу упокојавали се, као што су записана имена стотину мученика величких, неизбрисивим словима, не у књиге земаљске, иако их треба записати и у земаљске књиге. Још нијесте успјели ни имена сва да прикупите, браћо моја. Ја вас молим, ево у име вашега владике овдје, немојте да остане ниједно име, од оних који су поклани 1944. године, незаписано. Има их, ако се не варам записано триста осамдесет и девет, а ту их је било, мислим, најмање четири стотина и двадесет. Ја вас молим, припитајте старије, погледајте овај списак, пронађите по братствима и она имена која нијесу записана. Да се она стално дају и помињу у овоме светоме храму, као што смо их данас овдје помињали, и да буду путоказ будућим покољењима величким. Нека би Господ њима подарио блаженог покоја, нека би благослов њихов и Светих мученика Кирика и Јулите почивао на овом благословеном мјесту и благословеном селу. Нека нас Бог удостоји да нам имена буду записана у Књигу вјечнога живота, у Књигу Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру. „Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28). Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. Без колевке нема живота, нема будућности. Колевка је радост читаве васељене. Бог нас позива на одговорност Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима. Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи. Вјера и нада корачају заједно. Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала. Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи. Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде. Данас је потребна искрена верничка љубав без граница Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства. Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Морамо ревновати за Бога Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу. Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода. Бог је љубав. „Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима. Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог. Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће. Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко. Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце. Породица је мали сплав спаса у бродолому живота појединаца и народа Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо! Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака. Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16). Брак је подвиг Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице. Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености. Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено. Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их. Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи. Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак. Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака. На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног. Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу. Градите мир у себи Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили. Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно. Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота. Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом. Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења. То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување. Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему. Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека. Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби. Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе. У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа. А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души. Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили. То је људски и разумљиво је. Та хришћани сте! И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале. Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се! На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука: „Живи, љуби да би био љубљен, Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“ Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама. Амин – Боже дај! Епископ сремски Василије Епархија сремска 7/14/2021 Извор: Православи.ру

Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа. Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове. Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије. Оградивши Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј. Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница. У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети. Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи. Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије. Извор: Епархија ваљевска

Читајући свештено Еванђеље, видимо да су Господа нашег Исуса Христа, током Његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут. Неке од жена која се спомињу у Светоме Писму сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних. Текст у pdf формату Прва међу женама које се спомиње је Јелисавета, мајка Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42) У светлим ликовима праведнога Симеона Богопримца и пророчице Ане, Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Тако је она постала друга, после Јелисавете, која је посведочила о доласку Месије. Поред овога, не заборавимо да је жена Самарјанка, са којом је Спаситељ наш разговарао, прва која је Господа Исуса Христа препознала као Месију и вечног Учитеља и Спаситеља. У пету недељу по Пасхи Господњој, заоденути Пасхалном радошћу, а у попразништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана. Дакле, жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта. У недељу седамнаесту по Педесетници на Литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене Хананејке. Иако припадница незнабожачког народа, жена Хананејка, чији је сусрет са Господом Христом описан у Еванђељу по Матеју (зач. 62, 15, 21 – 28), истрајна је у својој вери да управо Он може исцелити њену ђавоиману кћер. Као таква, пример је свима, од ученика Господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи Светога Апостола Павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: Вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих. При спомену снажне вере жене Хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински Лекар душе и тела. Велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Христос је упитао ко Га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула Спаситељеве речи: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све. Ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у Светоме Писму, а чији благословени пример је за нас од изузетног значаја, крунисаћу указивањем на значај светих жена мироносица. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, то је Марија из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица, Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве, Свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према речима Светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима Светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне Господу до краја. Ово нам потврђује и знаменити протојереј Александар Шмеман речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 35-37)

-О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. http://www.pravoslavie.ru/sas/image/102662/266285.p.jpg Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква