Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ивана'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, посебно на територији Епархије рашко-призренске, као и о значају Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, за мајско-јунски 379. број "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, говорила је др Ивана Женарју Рајовић, виши научни сарадники Института за српску културу. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Интервју у pdf формату О значају црквене уметности на простору Српске Православне Цркве, са посебним нагласком на територију Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, као и о значају свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана, разговарамо са др Иваном Женарју Рајовић, вишим научним сарадником Института за српску културу, која је за релативно кратко време оставила велики траг на пољу црквене уметности, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. *Када се пројавила Ваша љубав и жеља за бављењем српском културом и нашим светињама? Сплет околности довео је до тога да моја интересовања буду усмерена на српску црквену уметност, и то пре свега ону која се развијала у деветнаестом веку на територији данашњег Косова и Метохије, односно Рашко-призренске епархије. Упоредо са уписивањем докторских студија на Филозофском факултету у Београду запослила сам се на Институту за српску културу који се некада налазио у Приштини, а већ годинама је „привремено“ измештен у Лепосавић. Како је примарни циљ овог института проучавање српске културе на Косову и Метохији, једини исправан пут био је да прихватим идеју свог ментора проф. др Ненада Макуљевића и усмерим истраживање на тај простор и нарочито на XIX век, који је на том простору био готово неистражен. И раније сам гајила интересовање за различите видове визуелне културе XIX века, а временом сам схватила да је овај избор, без обзира на многе потешкоће са којима сам се сусрела успут, био исправан. *Будући да се веома темељно и стручно бавите српском културом, особито на простору Старе Србије, да ли Вас је овај рад усмерио да у дубљем светлу гледате на светиње које су наше бесцен благо? Свакако. На једно такво, дубље сагледавање ствари највише су утицала моја теренска истраживања на Косову и Метохији. По први пут суочена са реалним стањем у којем се налазе људи који тамо живе, креирала сам сопствену слику о тим проблемима која се доста разликује од онога што ми је до тада било пласирано у медијима. Са друге стране, оно што је за наш разговор битније, јесте стање у којем се налазе српске цркве на том простору и схватање о њиховој немерљивој улози у животима Срба. Та улога данас је готово једнака оној у столећима када су Срби живели у Османском царству. Шта више, не само данас, већ безмало две деценије колико траје овај последњи историјски период страдалништва и трпљења српског народа. Био ми је непојмљив и јаз у научним истраживањима, колико је пажње и интересовања посвећено средњовековним споменицима, и колико је занемарено оно што се дешавало у последњем веку османске власти. Такође, на неки начин, изменило се и моје поимање религије. *Користећи ову прилику и част да разговарамо са Вама, значајно би било да нас у кратким цртама упознате са развојем црквене уметности на простору Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске? На овакво питање тешко је дати сажет одговор а да се не сведе на најзначајније и најпознатије црквене споменике, али покушаћу да развој црквене уметности на овом простору сведем на три кључне фазе, свакако зависне од политике, које заправо покривају период од XIII до XIX века. Косово и Метохија је простор који су Словени трајно населили у VII веку, али је у својеврсном историјском мраку био све до XI века, и који је освојио Стефан Немања након смрти византијског цара Манојла Комнина. Важно је поменути и да је приликом оснивања Хиландара Стефан Немања за језгро изузетно великог манастирског властелинства установио управо Метохију. Златно доба црквене уметности на Косову и Метохији био је период власти краља Милутина који је на том простору установио неколико дворова, што је било праћено и експанзијом црквене уметности. Још се краљ Стефан Првовенчани у трећој деценији XIII века старао око обнове Грачанице и Богородице Љевишке, које су представљале епископска седишта у Липљану и Призрену, али их је темељно обновио или изнова подигао краљ Милутин који је, угледајући се на Студеницу Стефана Немање, кaо своју гробну цркву недалеко од Звечана саградио Бањску. Његов син Стефан потом је градио Дечане, али није доживео да их види довршене, те је цркву довршио његов син Стефан Душан, који је, пак, на реци Бистрици у близини Призрена, подигао велелепне Свете архангеле као своју гробну цркву. Тако је највећи део територије слива Белог Дрима подељен међу властелинствима најзначајнијих владарских задужбина, Хиландара, Студенице, Бањске, Дечана и Светих архангела – и отуда и данас има назив Метохија. Дакле, првих деценија XIV века, са откривањем богатих рудних налазишта, Косово и Метохија постају најразвијенија област Српске земље, што је значајно утицало и на развој црквене уметности. Такође, припајање пећког метоха у Хвосну властелинству манастира Жиче око 1220. године било је од далекосежног значаја, како за цркву тако и за црквену уметност. У XIII и XIV веку, захваљујући архиепископима Арсенију, Никодиму и Данилу II, створен је комплекс манастира Пећке патријаршије. Осим великих задужбина, Косово и Метохију краси мноштво мањих цркава; као што су владари следили узор Стефана Немање, владаре је следила властела која је градила властеоске цркве, од којих је најстарија била задужбина великог казнаца Јована Драгослава у Мушутишту из 1315. године. У време краља Милутина у Призрену је породица Владојевић подигла цркву Светог Спаса, а Никола Тутић нешто касније подигао цркву Светог Николе. Племићке задужбине су и цркве Ваведења у Липљану, Преображења у Будисавцима, Светог Николе у Великој Хочи, цркве у Црколезу, Ваганешу, Речанима… Од средине XV века, уз гашење патријаршије, нестају и велики покровитељи уметности, а као културно средиште најдуже се одржала Грачаница, седиште Новобрдске митрополије, првенствено захваљујући митрополиту Никанору. Нови узлет црквеној уметности донело је поновно успостављање Пећке патријаршије 1557. године, што је српском народу донело и општу духовну и културну обнову. Цркве обнављају патријарси, почев од Макарија Соколовића, а за њима и сви остали слојеви црквене јерархије. То је време кадa, на пример, ниче и обнавља се мноштво храмова у Сиринићкој и Средачкој жупи. У свим епохама, градитељство је једнако било праћено сликарством, украшавањем зидова фрескама и сликањем икона, у складу са литургијским начелима и симболичком топографијом светог простора. Последњи замах црквена уметност на Косову и Метохији је доживела у последњем веку османске власти, мада се то може схватити и условно, јер је Српску цркву и у XX веку обележио снажан талас изградње храмова. *Будући да је XIX век посебно значајан за црквену уметност, упознајте нас са развојем црквене уметности у наведеном периоду? XIX век је веома значајан период за црквену уметност на Балкану, а самим тим и у српским срединама. На њен развој су утицале реформе које су креирале политику и однос према верским мањинама у Османском царству, од 1839. године, па све до његовог распада након Балканских ратова. Нови закони су обезбеђивали сигурност проповедања вере свим царским поданицима и сигурност материјалне верске имовине, услед чега се није толерисало рушење и скрнављење постојећих верских објеката. Велика разлика у односу на претходне векове огледа се у чињеници да се храмови не граде и не обнављају захваљујући имућним појединцима, већ захваљујући верницима, црквено-школским општинама и представницима цркве, а многе пројекте финансирају српске владарске куће Обреновића и Карађорђевића, и врло често Русија. Граде се или обнављају једноставне сеоске цркве широм Рашко-призренске епархије, у жупама око Призрена, селима око Грачанице, Косовском Поморављу, Ибарском Колашину, али и северној Црној Гори, Полимљу и Санџаку који су такође били део Рашко-призренске епархије. У другој половини XIX века, у складу са побољшаним положајем становништва, граде се монументални тробродни храмови у Гњилану, Призрену и Косовској Митровици и њихови архитектонски облици показују токове развоја градитељства на Балкану. Изградњом цркве у Косовској Митровици најављено је ново раздобље националног стила у српској црквеној архитектури, који је свој пуни израз добио изградњом спомен-храма Светог архангела Михаила у Штимљу, на месту одморишта српске војске у Балканском рату, а према пројекту Јелисавете Начић. Исто је и са украшавањем црвених ентеријера које осликавају сликари са југа, такозвани зографи из Дебра и Велеса, који на исти начин раде широм Балкана. Делатност македонских тајфи, које су креирале визуелни идентитет верске обнове у складу са балканским културним моделом, у Рашко-призренској епархији део је опште слике верске обнове у Васељенској патријаршији. Толико се интензивно радило на пољу црвене уметности да би било лакше побројати оне цркве које нису осликане или добиле нови иконостас у XIX веку од оних које јесу. *Овај број нашег званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве посвећен је ликовима жена у Светоме Писму. Драга Ивана, Ви сте се бавили светитељским ликовима жена које су оставиле велики траг и показале се као верне угоднице Божје. За почетак, упознајте нас са житијем Свете новомученице Босиљке из села Пасјана надомак Гњилана? Света мученица Босиљка била је из Пасјана, из породице Рајичић која је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, и потом настанила у Пасјану крајем XVIII века. Босиљка је, према предању, отета у својој седамнаестој години, када је са оцем и братом пошла ван села по дрва за огрев. Отета је код Белог Камена на Стружинама, где је извесни Арнаутин из Депца са својом дружином пуцао на њих и потом ју је одвео у правцу према Карадаку. Породица је безуспешно покушавала уз помоћ сеоског свештеника да пред властима у Гњилану докаже да је девојка насилно отета и да није отишла својом вољом. Да би прихватила прелазак у другу веру и брак са отимачем, Босиљка је била излагана разним врстама насиља и мучења. Бранили су јој да једе и пије воду, бранили јој да спава, чупали јој косу, жарили стопала, тукли и газили, облачили у традиционалну муслиманску ношњу и покривали јој главу заром. Како њена непоколебљива вера у Христа није посустала ни након тога, убили су је. Њено тело је искасапљено а посмртни остаци су били сахрањени поред сеоске цркве. Све се то дешавало крајем XVIII или почетком XIX века. Овде примећујемо врло наглашен мотив насиља, који у мучеништву хришћанских светитељки представља опште место у житијима, легендама и предањима. Постоје вишеструка тумачења ове појаве, а једно од њих указује на мучење као средство указивања на људскост светитељке чије је тело било изложено болу какав се може мерити само са страдалним путем Христовим. *Писали сте о култу ове светитељке, замолио бих Вас да нас подсетите на важне детаље у погледу култа који наш народ има према Светој новомученици Босиљки? Однос верника према култовима у XIX веку, који је више био националног него верског карактера, довео је до стварања нових народних култова и поштовања народних светитеља. Визуелна конструкција култа мученице Босиљке поникла је на истим општим принципима и иконографским начелима као култови Светог Георгија Јањинског и Свете Злате Мегленске, који спадају у категорију такозваних нових мученика, чије се страдање везује за период Османског царства. Заједничке карактеристике култова нових мученика представљају њихова младост, мучење којем су били изложени, страдање за веру, и касније иконографске интерпретације којима се инсистира на њиховом народном оделу као симболу порекла. Култове мученице Босиљке и Свете Злате Мегленске повезује и принцип родне еквивалнеције, као и начин страдања. Кроз поштовање оваквих култова одавала се почаст и великом броју припадника заједнице који су страдали од стране Турака или Арнаута. Босиљкина смрт је у локалној заједници представљала симбол отпора против исламизације и херојски пример страдања за веру. С обзиром на то да су иницијатори њеног култа чланови породице, и с обзиром на турбулентна историјска дешавања којима је сведочила и црква у XX веку, култ мученице Босиљке је остао на локалном нивоу, у Преображењској цркву као средишту. Култ мученице Босиљке своје упориште има и у отмицама које се доводе у везу са ктиторком пасјанске цркве, али и са пореклом назива села. Према предању, пасјанска црква је задужбина Бејаз Хануме, односно Беле Госпође – хришћанке из Зајечара која је отета, насилно потурчена и удата за Рашид-бега Џинића. Према другом предању, Турци су покушали да отму девојку Јану (Бојану) коју је одбранио њен пас. Турци су убили пса, а Јана је у жалости за псом ударала ногама у тло одакле је потекла вода која је потопила и њу и Турке. Мештани су Јану сахранили јужно од цркве, а село је добило име Пасјане од синтагме пас Јанин, односно пас Јане. *Канонизација новомученице Босиљке је само потврда да је ово народно поштовање благословено дело. Дана, 23. октобра 2019. лета Господњег, руком Епископа Теодосија обретене су мошти новопројављене светитељке. Занимљива је и важна прича о њеним моштима, те бих Вас замолио да је поделите са нашим читаоцима? Према предању, када је црква обновљена у облику какав и данас постоји, посмртни остаци мученице Босиљке су узидани у храм. Тачније, у део који је дозидан уз северозападни стубац, на улазу из припрате у наос. Ту су потом постављене њене две иконе, и у врху дозидане конструкције је насликан фриз са сценама њеног страдања. Иако није била канонизована, мученицу Босиљку је сликар Константин Јаковљевић на самом крају XIX века насликао служећи се иконографским елементима попут нимба, Христовог благослова и мученичког венца који добија од анђела, који су имали функцију исказивања њене светости. Сцене Отмице и Успења мученице Босиљке, које представљају визуелну конструкцију предања на којем се темељи њен култ, истовремено су и кључне сцене у конструкцији циклуса страдања мученика. Похрањивање њених моштију унутар храма, и док је било само на нивоу предања, имало је за циљ јачање позиције у процесу канонизације, у складу са чињеницом да извориште сваког култа представљају гробови и мошти. Док се још није догодило обретење њених моштију, у храму се чувала, и надам се да се и даље чува, шкриња са Босиљкином гардеробом. То су заправо делови народне ношње који су највероватније представљали мираз, и који су у процесу конструкције култа добили статус реликвије. Гроб, мошти, реликвије и визуелне представе основни су елементи сваког култа, услед чега су употребљени и у пасјанској цркви као центру култа мученице Босиљке. Коначно, заиста велики догађај за вернике и за Српску цркву представља тај 23. октобар када су њене мошти пронађене, односно обретене на месту које је носило ту визуелну конструкцију култа. 23. октобра 2019. године мошти су извађене из стуба, и свечани чин њиховог умивања светом водом и вином обавили су епископ Теодосије и игуман манастира Драганца архимандрит Иларион, у присуству монаха и монахиња из манастира Драганца, Грачанице, Кончула, Кормињана, и надлежног јереја Далибора Којића. Пећки парох Дејан Јаковљевић и монах Давид из Ђурђевих Ступова начинили су кивот за мошти светитељке. *Према Вашем мишљењу, да ли је наш народ у довољној мери свестан значаја и културног богатства великих светиња, које су украс не само Српске Православне Цркве и Епархије рашко-призренске, већ много шире? У српском колективном паћењу, у предањима, књижевности, уметности, и у побожности, трајно је присутна сакрална топографија Косова и Метохије, односно косовско-метохијске светиње и свети. Дубоко верујем да постоји свест о немерљивом значају српског средњовековног наслеђа, задужбина Немањића. Али, већина становника Србије не зна како, на пример, изгледа црква Светог Николе у Гњилану, већина није чула за многа села која сам, Богу хвала, имала прилике да обиђем за потребе истраживања, а у којима се налазе цркве као окамењена сведочанства. Стекла сам утисак да су о важности свих тих малих сеоских или чак и великих цркава свесни они који тамо живе, односно тамо су живели. Људи немају свест о томе да је у XIX веку свако село насељено Србима имало своју цркву, јер им такви подаци нису познати. О тим црквама и том периоду се не учи у школи, ни на факултету, о њима се ништа не може чути на телевизији. А многи од тих споменика и данас су живо сведочанство о континуитету живота Срба на Косову и Метохији и њиховом легитимном праву да ту и даље буду. *Пред крај нашег разговора упознајте нас са Вашом библиографијом и предстојећим плановима у погледу издаваштва? Од 2011. године, од када радим на Институту за српску културу, где тренутно имам звање вишег научног сарадника, објавила сам заиста велики број научних радова. Неки су публиковани у стручним часописима, неки као поглавља у монографијама, неки пак у зборницима који су произашли из научних скупова. Круна мог првог великог истраживања свакако је књига Црквена уметност у Рашко-призренској епархији (1839–1912). Међутим, осим црквене уметности на Косову и Метохији, предмет мојих истраживања биле су и друге теме, попут споменичке и културе сећања у Срба у XIX веку и других облика визуелне културе. Тренутно пишем монографију о манастиру Раковици која ће, ако Бог да, коначно угледати светлост дана ове године, и коју доживљавам као круну свог другог великог истраживања. *Која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионараˮ? Уместо да себе мучимо постављањем питања на која немамо одговоре, нарочито сада када својим очима гледамо неочекивану трансформацију света и сопствених живота, мислим да би требало да научимо да уживамо у ономе што имамо, да ценимо ствари које можда више и не примећујемо. Да се окренемо себи, духовном миру и снази, али без отуђивања од људи који нас окружују. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 9-14) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, позвао је вјерни народ који се вечерас сабрао на молебан Пресветој Богородици у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици да појачају молитву у овим тренуцима док је владика Јоаникије са свештеницима утамничен. Подсјетивши на преславно избављење Светога Петра од окова (верига) у које је био окован од безаконог Ирода, прота Гојко је казао да у тим часовима заточеништва апостола Петра у срцима апостола и свих хришћана тога времена није било ништа друго осим усрдне молитве из срца. По његовим ријечима то је најблаженије стање у коме човјек може да се нађе: “Зато подсјећам себе и вас, да вечерас и ових дана, колико год је то могуће, испунимо наша срца молитвом. И ако наша молитва буде усрдна, онда неће бити мјеста да нам неко подметне или да онај непоменик убаци у наше срце ни мржњу, ни нервозу, ни завист, ни било што од тога“, поручио је о. Гојко. Казао је да вечерас “овдје није мјесто да мислимо што је рекао Марко, шта је написао Јанко, шта мисли Митар, кад ће доћи Ђорђе”, него је вријеме за молитву Господу: “Очигледно да смо дошли у дане, браћо и сестре, кад су наше снаге на измаку. Више не може човјек ништа да уради, све смо урадили и сад све предајемо у руке Божије! И то и јесте први и основни разлог зашто кажемо одавде, са ове молитве, да сви пођемо својим кућама.” Нагласио је да правници раде свој посао, новинари свој посао, као и да су свештеници обилазили амбасаде и сва мјеста гдје треба да се чује и каже ријеч протеста против ове неправде. “Чули сте како је речено у данашњем Јеванђељу: Немојте се бринути шта ћете рећи када дођете испред власти земаљских, Дух Свети ће вам рећи оно што треба. Ми смо рекли оно што треба, молитву Господу више пута поновили на овоме светоме освештаноме мјесту. Чекаћемо и молићемо се Богу у својим кућама, на свом мјесту, а ако буде требало ево нас сјутра опет овдје! Стрпљење, љубав, пажња, молитва! ” Ректор Цетињске богословије је казао да ће владика Јоаникије и остали свештеници, ако је Божија воља, вечерас изаћи из притвора и да не би смјели никаквим поступком да натрунимо то ослобођење. “Ако није, дани су пред нама па ћемо видјети ко је вјера и ко је невјера и како треба да се ради. Зато нека Господ благослови ваше домове и вашим кућама понесите Божји благослов. И тако колико нам буде Бог дао дана, памети, здравља присебности, среће, толико нека се све испуни молитвом”, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Службе у Храму Христовог Васкрсења се редовно служе, ујутро у 8 часова је Света литургија и увече у 18 часова молебан. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Кнез Махмут Бушатлија потомак владара Зете Ивана Црнојевића интервју нам је дао у манастиру Острог. Титулу предака вратио му је лично митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након што је после пет векова исламске вероисповести своју породицу вратио у православље. Његов предак био је и Махмуд паша Бушатлија. Њему је лично Петар II Петровић Његош у бици на Крусима одсекао главу која се и данас чува у Цетињском манастиру. Три века након тог догађаја, његов потомак крштен је управо на Цетињу, а добио је име свог претка Станка Црнојевића. Махмуд Бушатлија, један од најпознатијих стручњака за улагање и стране инвестиције у манастиру Острог проводи неколико месеци годишње од како се вратио у православље. Каже да дан у манастиру почиње око седам ујутру, после литургије је неизоставан разговор са монасима и свештеницима у заједничкој трпезарији, а онда свако оде својим послом. Бушатлија мало „злоупотребљава” титулу кнеза Бушатлија прича да је неко ко не бежи да стекне ново искуство па то користи и овде. „Врло радо долазим у амбијент који је под покровитељством једног Свеца чије се присуство осећа и дан данас и то ми даје снагу да радим. Последњих година доста проводим овде, додуше, мало злоупотребљавам своју кнежевску титулу па остајем и дуже него што је то у манастиру нормално”, прича нам Махмуд Бушатлија. Сматра да је Острог центар који зрачи енергију која обухвата све људе и доводи их у цркву. Ово светилише је универзално, додаје он, јер га посећују припадници свих вероисповести. „Мислим да то јединство игра веома важну улогу што се видело и у чињеницама ко је све излазио на литије. Оне су превазишле верни свет, окупљао се народ не водећи рачуна о нацији и вери. Одавде зрачи та енергија која дозвољава да људи превазиђу 30 година константног притиска на растављање овог народа на националне Србе или Црногорце. Показало се да је то све ништавно и да су сви они заједно”, рекао је наш саговорник. На помињање литија, које су због ванредног стања одложене, Бушатлија каже да су оне биле начин да грађани покажу незадовољство политиком али и економијом у Црној Гори. Наш саговорник сматра међутим да би до пада интересовања за литије у будућности могло да дође само ако би држава у наредних месец дана ванредног стања успела да поправи све оно што је уништавала последње три деценије али не верује да је то могуће учинити. Због тога, каже, не очекује да ће се осећај грађана те земље према литијама променити. Црна Гора најбољи ђак Европске уније, а чека је банкрот Црна Гора је од 2017. чланица НАТО али у односу на Србију предњачи и у чланству за Европску унију. Међутим, наш саговорник је категоричан - ова Европска унија није мерило неког квалитета и њихова похвала не би смеле много да значи у реалним основама. Наравно, додаје он, дневна политика ће се увек ослонити на такву похвалу не водећи рачуна да више хвали себе. „Политичари пренаглашавају своје учешће у економском животу и нормално да је све приказују као успех. Црна Гора има доста спецификума који не дају шансу за велике успехе — има 600 хиљада становника, деиндустријализовану економију и највећу стопу незапослености на Балкану која износи 15 одсто. Оно што највише брине јесте незапосленост младих у категорији од 16 до 35 година који овде не виде шансу и одлазе још за време школовања“, оценио је Бушатлија. Читав систем транзиције, односно тајкунизације, сматра он, довео је до тога да је у земљи изражена поларизација и да је сада пола становништва на граници сиромаштва, док се овдашњи политичари хвале са БДП-ом и упоређују га са другима. „До пре две године јесте био највећи на Балкану али је то било захваљујући великом дугу. Ово је земља која једва 15 посто свога увоза може да плати својим извозом (док је то у Србији 70 одсто). Јавни дуг је прешао скоро 70 посто и на њему се не може живети дуго. Сматрам да је Црна Гора веома близу тога да дође у ситуацију да можемо да очекујемо и банкрот, јер ће јој све теже бити да се задужује”, рекао је Бушатлија. Он не види неку основу за оптимизам, осим ако то није оптимизам структуре на власти који гледа да прода свој имиџ што боље за следеће изборе. Арапи лажни, Кинези фер инвеститори у Црној Гори Од доношења Закона о слободи вероисповести многи су као један од разлога за његово усвајање наводили присвајање црквеног земљишта на Буљаричком пољу. Бушатлија са сигурношћу каже да зна да је једна црногорска адвокатска канцеларија доводила одређене Арапе у Митрополију црногорско-приморску. „Они су били заинтересовани за куповину црквеног земљишта на Буљарицама али сам по тим људима закључио да иза свега стоји црногорски новац који је раније изнесен из земље па се сада део тих пара враћа кроз пројекте који се приказују као арапски. Тиват је место где су они највише уложили и које се представља као једно од најразвијенијих општина. На жалост, то не осликава стварно стање на терену“, додаје он. Са друге стране, оно што је очигледно, каже Бушатлија, то су послови Црне Горе са кинеским компанијама. За критику је чињеница да земље Балкана саме одлучују о пројектима и доносе погрешне одлуке – раде оне који су неисплативи. Тој категорији припада и аутопут у Црној Гори који наводно треба да се настави и са српске стране. „Са економске стране, то је неприхватљив пројекат, јер повезивање Београда и луке Бар аутопутем апсолутно није исплативо. Много бољи пројекат била је обнова железничког саобраћаја, јер је то једини вид транспорта који би могао да допринесе подизању промета са два на пет милиона тона годишње, а и десет пута је јефтинији од друмског“, оцењује он. Аутопут у Црној Гори је, каже наш саговорник, доказ да Кина не врши политичке притиске кроз свој економски развој. Они не инсистирају на спровођењу уговора који им даје за право да далеко брже раде, већ остављају држави да она реши питање експропријације иако би по основном уговору могли да врше велики притисак. „Кинези процењују да Црна Гора не може да врати две милијарде евра, па је боље да стану у тренутку када је дуг 358 хиљада и зато цео пројекат касни“, објашњава овај стручњак за инвестиције. Корона и кинеска економија Шта ће се након вируса корона десити са кинеском привредом за Бушатлију није непознаница. Он тврди да је Кина млада, високо индустријализована земља и највећи је произвођач на свету. „То је постала захваљујући жилавом темпераменту и миленијумским стицањем искустава, јер код њих време не игра неку велику улогу, али посвећеност је јако важна. Читава њихова историја довела је до тога да се веома брзо адаптирају. То преносе и на индустрију што је у кризним ситуацијама веома важно да би земља што пре стала на ноге,” сматра наш саговорник. Као доказ за то је и чињеница да су за мање од три месеца, не само локализовали вирус него успели и да обнове индустрију у најугроженијим деловима. Са друге стране, веома су спремни да помогну осталима у невољи што смо могли да видимо на примеру Италије, рекао је Бушатлија. Извор: Спутник
  4. "Politika" 5. septembar 1940. Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari. Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira. U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti. I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca. Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje. Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba. Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak. * Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje. Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom. Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom. Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka. Oproštajni govor u ime drugova Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog: Anton Ercigoj, stoji drugi sleva "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija. Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe. Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura. Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom. Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu. Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
  5. Савремени човек XXI века је готово свакодневно под стресом. Трка са временом и за новцем, породични проблеми и проблеми на послу, неретко на нама остављају трага. У ери индивидуализма, где свако гледа искључиво своје потребе и услед недостатка емпатије, осећамо се још више изгубљено и усамљено. Одговор и решење на све ове проблеме, као магичним штапићем, наводно нуде лиценцирани животни тренери или лајфкоучеви. Ово модерно занимање у западном свету постоји већ добру деценију и није тако нова појава, док је у Србији права поплава лајфкоучева уследила тек пре пар година. Све што треба да урадите да бисте постали животни тренер је да похађате кратак курс и да поседујете лиценцу. Kо су заправо животни тренери ? То су пре свега особе које у вама и у вашим проблемима виде брзу и лаку шансу за зараду, продајући вам филозофију, једну врсту магле, која у пракси нема готово никаквог смисла. У корену сваке лајфкоуч филозофије стоји теорија поткована у савременој западној култури, да се увек и по сваку цену мора јурити срећа, да је негативно размишљање корен свих наших проблема, и да ће нам се све остварити ако само мислимо позитивно итд. Први и најпростији пример из живота који побија ову теорију, колико познајете негативаца и намћора који су милионери и поседују све у животу, а колико весељака и позитивних људи који су скончали на улици без игде ичега ? Ја их познајем много. THE SIMPSONS: Mr. Burns Јурење или тражење среће је управо оно што нас чини тако несрећним и незадовољним. Да не буде само рекла казала, да видимо шта на све то каже савремена клиничка психологија, као призната наука. Kлинички психолози тврде да овакав начин размишљања никако није добар по нашу психу и здравље. Притисак да се искључиво мисли позитивно доводи до све већег потискивања негативних мисли, што води ка сигурним менталним проблемима, јер све те емоције у једном тренутку морају негде да испливају. Ово такође ствара проблем, јер када мислимо да је довољно да искључиво мислимо позитивно, а не успемо да дођемо до тако жељеног циља, следи нагло суочавање са реалношћу које је често веома болна, што ствара велико разочарање и могућу депресију. Kорен проблема лежи у томе што људи гледају на ствари црно бело, неки догађај увек мора обавезно да буде или само добар, или само лош, а то не мора да буде тако. Нпр, побегне вам аутобус, али док чекате деси се да сретнете особу свог живота или да вам се догоди нешто лепо. Kада неки лош догађај не видимо као обавезно негативан, онда нам позитивно мишљење као начин утехе није ни потребно. Звучи као нешто што је тешко достићи, али ниједно брзо и лако решење није делотворно на дуже стазе. Живот је заправо једна огромна лутрија, и увек је мешавина лепих и мање лепих тренутака. Суштина је да оне мање лепе прихватимо као нормалне, али да их преокренемо у своју корист, и да нешто научимо из њих. Није фраза да после кише увек следи дуга, заиста је хтако. Сваки човек је јединствена прича за себе и не постоји један један јединствени рецепт како треба живети. Суштина је да живите у складу са својом личношћу и да сами пронађете себи својствен баланс. Аутор Ивана Станојевић, апсолвент Историје уметности На Филозофском факултету у Београду Видовдан.орг
×
×
  • Креирај ново...