Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нектарије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Постоји ли неко ко се никада није осећао као да је ухваћен у клопку? Кога ситуација, људи, здравствено стање, процеси који се дешавају у земљи и свету, и, што је најважније, сопствене грешке никада нису довели до ћорсокака? Можда неки људи никада нису доживели ништа слично, али сигуран сам да је већина барем једном у животу била у ћорсокаку. Судећи по сопственом искуству, могу вам рећи да се увек ради о тешком искушењу. Шта радити? Ако поступите на један начин, имаћете негативне последице. Ако промените приступ, само ћете погоршати своје проблеме, а можда и туђе. Када мислите да сте постигли ефикасно решење, схватате да нема новца за његово спровођење. Не можете седети и не радити ништа, јер је времена мало. Не знате шта да радите. На ивици сте нервног слома и гризе вас савест. Тако изгледа ћорсокак. Излаза нема, осећате се ухваћеним у клопку. Шта је решење? Да чекамо да стигне екипа Сектора за ванредне ситуације и извуче нас из ове клопке? Хмм, мислим да неће бити од користи. Да одустанемо и престанемо да се боримо? Да се молимо? Али вероватно сте се молили, и изгледало је као да су небеса затворена и као да вас Господ није чуо. Сада је то сигурно узрок најнеподношљивијег бола и највећа несрећа. Чекајте, то још није највећа несрећа. Главни проблем је када Га не можете чути. Да сте Га слушали, не бисте били у клопци. Онај ко Га слуша хода у светлости и никада не греши. Осећамо се изгубљеним, заробљеним и губимо своје време тек кад Га престанемо слушати. И зато ћу се усудити да поделим једини, по мом мишљењу, излаз из сваке безнадежне ситуације – више пута тестиран, ефикасан и спасоносан. Рецимо да сте ухваћени у клопку, изгубили сте доста времена, и осећате се истрошено и безнадежно, очајнички покушавајући да сами поправите ситуацију. Станите! Станите мирно и поставите једно једино питање: Шта тачно Господ жели од вас? Не – шта ви ЖЕЛИТЕ, или шта вам је ПОТРЕБНО, нити шта је НАЈУДОБНИЈЕ за вас, нити шта други ОЧЕКУЈУ од вас, већ питајте управо: Шта ГОСПОД жели од вас? Или, још боље – Њега питајте: „Господе, шта желиш да урадим? Дај ми памети и снаге да схватим и испуним то. Све остало је небитно!“ Поставите себи једно једино питање: Шта Господ жели од мене? Ако од срца и искрено питате, и вољни сте да испуните шта вам се каже, одговор ће сигурно доћи. Биће откривено кроз поступке других људи, или кроз околности, или као јасна и прецизна мисао која ће указати на излаз и понудити решење. Било како било, сигурно ћете разумети да је то одговор. Све ће доћи на своје место; више се нећете осећати као да ћете се угушити и уместо мрака одједном ћете угледати светлост. Зашто је то тако? Како овај „механизам“ функционише и зашто је толико свестран да увек делује без проблема? Да ли је то зато што, у ствари, имамо само неколицину људи који сматрају да је неопходно знати Божју вољу, и који су спремни да је прихвате и испуне, а које Господ никада не напушта? Могуће да је и због тога. Међутим, прво и најважније, зато што нам Господ дозвољава да се осећамо ухваћеним у клопку, како би могли да се одрекнемо своје безумне и погубне идеје да свој живот градимо према сопственој вољи, напуштајући Га и занемарујући чињеницу да нема поузданог, непоколебљивог темеља нашег бића осим у Њему. Свето Писмо је испуњено примерима који потврђују ову истину, ово правило. Пророк Јона, који се није слагао са Божјом вољом да оде у Ниневију и проповеда о покајању људима који тамо живе, бежи у Тарсис од Господа (Јона 1, 3), као што Библија каже, и трпи невољу за невољом, до тренутка када се нашао у трбуху кита. Тек тада му се открило лудило његових намера. Својим покајањем показао је спремност да испуни оно што му је одредио његов Творац и Саздатељ. Тада се на чудесан и необичан начин одмах ослободио свога страшног затвора: И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу (Јона 2, 11). Шта је ћорсокак, како и зашто завршимо у њему, и од чега се састоји? Ми многе ствари сматрамо апсолутно и безусловно важним у нашим животима, опет из перспективе наших жеља, мишљења, уверења или уверења оних који нас окружују. Кад год су нам ове важне ствари немогуће, кад своје потребе и уверења не можемо да ускладимо са стварношћу, када стварност изненада спречава наш напредак – доживљавамо то као безнађе, а то ствара осећај очајања због постојеће ситуације. Ево грешке. Многе ствари могу бити важне, али постоји само једна АПСОЛУТНО ВАЖНА ствар о којој се говорило, слушало и понављало стотине пута, а која је потпуно заборављена: Него иштите најпре Царство Божије и правду његову (Мт. 6, 33). То није само заповест, апсолутни декрет или строго наређење. Ово је показатељ пута којим је потребно да идемо како бисмо остали на правом путу. Ово је показатељ начина на који је потребно да изградимо свој живот тако да га нико не може уништити. Ово је подсетник на наше предодређење, чију реализацију апсолутно ништа не може спречити, осим наших сопствених одлука. Све нам се може одузети – новац, здравље, социјални статус, посао, наши најмилији, физичка слобода. Међутим, нико нам не може одузети најважније: способност да служимо Богу. Она увек остаје, у било каквим околностима, под најповољнијим или најокрутнијим условима. Служење Богу је толико многоструко и свеобухватно, да не постоје околности које не би допустиле да се одвија на овај или онај начин – јер наш Небески Отац тражи оне који му се клањају у духу и истини (Јован 4,23); а за дух и истину не постоје препреке ни барикаде. Чак и када сте лишени не само слободе кретања, већ и саме могућности да устанете из болесничке постеље, и даље можете служити Богу тако што ћете стрпљиво подносити болест и захваљивати Му, говорећи то наглас, ако можете, и унутар свог срца, ако вам језик затаји. У духу и истини … Увек ми је искрено жао људи који су себи поставили одређене земаљске циљеве и само у њиховом остваривању виде своју срећу, и шире – смисао сопственог живота. Што су им амбициознији и већи циљеви, понављам, више ми их је жао – ако су циљеви и амбиције једино што имају. Превише ствари могу постати непремостива препрека на вашем путу, толико је камења на путу о које се могу разбити на комаде наде и тежње за великим постигнућима и изванредним резултатима! Како се онда носити са разочарањем ако, осим ових нада и очекивања, нема ничега другог, ако су оне најважније и најдрагоценије? Да, заиста, сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, чак и ако није први, или следећи, или последњи пут, морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“ Ово је питање с којим би требало све започињати. И никада није касно питати. https://svetosavlje.org/najvaznije-prvo-i-poslednje-od-svih-pitanja/
  2. На празник овог Божијег угодника, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански Господин Фотије у манастиру Драгаљевац. Саборни храм у манастирском комплексу посвећен је Светом архангелу Гаврилу, док у склопу манастирског конака постоји капела Светог Нектарија Егинског, те на позив игуманије, мати Теодоре, епископ Фотије благоизволи да овдје данас узноси молитве за све нас. Сестринство манастира није крило духовну радост и срећу што им долази њихов духовни отац. Епископа Фотија је дочекао протојереј-ставрофор Лазо Стјепановић, који је пуних 35 година у Драгаљевцу и служашчи је свештеник у манастиру као и душеводитељ драгаљевачке парохије у којој се налази и манастир. У украшеном и топлотом срца угријаном храму, епископу Фотију саслуживали су: високопречасни архимандрит Гаврило (Стевановић), игуман манастира Озрен; протојереј - ставрофор Миодраг Тошић, парох колубарско грбавички; протојереј Александар Тешић, архијерејски намјесник угљевичко - јањски и парох 2.парохије јањске; јереј Велислав Мишура, парох 1.парохије батковићке, те ђакони Младен Јовић и Немања Спасојевић. Након Свете Литургије, епископ Фотије је преломио славски колач са овогодишњим кумом славе господином Цвијетином Ђокићем, а затим са свештенством и народом отишао у новоизграђену манастирску гостопримницу да би извршио чин освећења исте. По повратку у храм епископ је подијелио архијерејске грамате и захвалнице онима који су се највише истакли у изградњи ове гостопримнице и захвалио се свима који су на било који начин допринијели да манастир Драгаљевац изгледа сређено и уређено и да сестринство манастира може да несметано живи и ради. Владика Фотије је благословио да на крају овог дана најбоље ријечи које би требали да чујемо и прочитамо јесу управо оне које би нам говориле о животу и дјелу Светог Нектарија Егинског. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Поводом празника Светог Нектарија Егинског, у цркви њему посвећеној у никшићком насељу Хумци, у понедјељак 22. новембра 2021. служена је света Литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Велимир Јововић, парох страшевински и старотребјешко-кличевски уз саслужење свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске: протојереја-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког, протојереја Радмила Чизмовића, пароха пјешивачког, свештеника Ранка Радоњића, саслужитеља у острошкој светињи, јерођакона Зосиме, острошког сабрата. Звучни запис беседе (прилог Радио-Светигоре) У храму, који се подиже у славу Божју, а у част Светог Нектарија Егинског, одслужена је прва Литургија, управо, на празник овог великог Светитеља новијег доба, који се поштује у цијелом православном свијету. Светој служби Божјој присуствовали су бројни вјерници, који су се, из велике љубави према Светом Нектарију Егинском Чудотворцу и Исцјелитељу, сабрали у данашњем молитвеном сабрању. Литургијском проповједи обратио се протојереј-ставрофор Велимир Јововић, осврнувши се на прочитану ријеч Божју из светог Јеванђеља у којој нам Господ говори да је Он истински и прави Пастир. Господ то говори, али и потврђује - Христос Син Бога живога с Небеса дошао на земљу, узео тијело људско, живио најтежи људски живот, а показао се као истински, прави Пастир свих људи. „Данас прослављамо великог Његовог угодника, настављача дјела Христовог, Светог Нектарија Егинског Чудотоворца, слава му и милост, Светитеља који је мало прије нас живио, о коме, вјерујем, ви сви добро знате, читали сте његово житје. Смирен, кротак, тихи, добри човјек, Христов пастир који је цио свој живот уложио да помаже људима. А како су му људи узвраћали? Баш као и Христу – клеветали га, лагали на њега, били завидни, потплитали му ногу, на сваком кораку његово име је проглашавано као нечасног човјека“. „Свет човјек, а клевећу га. Шта је људска злоба, шта је наша злоба? Какву је душу и какво срце имао Свети Нектарије, баш као Христос на Голготи, кад су Га распињали, говорио је: Опрости им Оче, не знају шта раде. Зато је Бог свога слугу, свога Нектарија прославио као великог Чудотворца и помоћника код савремених тешких болести, карцинома, наркоманије и других. Све је то донијело његово велико смирење. Нема ништа веће, кажу Свети Оци, а Свети Нектарије потврдио својим животом, него бити смирен - бити смирен пред Богом, пред собом и пред другима“, бесједио је о. Велимир. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, у чијој парохији се гради будућа светиња је заблагодарио Богу, што их је удостојио да се окупе у храму Светог Нектарија и одслуже прву Свету Литургију. „Данас празник прослављамо Светом Литургијом, оном службом која нас окупља, у којој постајемо једно са Господом и једни са другима. Управо, овај храм је свједочанство тог благослова Божјег. Објединио нас је Свети Нектарије око ове светиње да се потрудимо, да дамо од свог живота и од свог труда, онолико снаге колико имамо и да изградимо први храм, у Црној Гори, посвећен овом великом светитељу“, навео је о. Слободан. Посебан благослов, по ријечима свештеника Јокића, јесте то што је у темељима овог храма и Црквено-народог дома, уграђено камење са Егине од манастира Светог Нектарија, којег је Светитељ својим рукама градио и гдје данас почивају његове Свете мошти. „Тај благослов смо добили од игуманије манастира Светог Нектарија и зато је то посебан благослов за нас“, казао је о. Слободан, изразивши благодарност Господу што окупља људе, који се труде око овог храма као око своје куће и уграђују себе у ово благословено дјело. „Као што је Свети Нектарије од своје плате градио храм на Егини, тако ти дивни људи, нећу их данас посебно набрајати, зна их Бог и Свети Нектарије, од својих плата, од свог труда, од рада, знања и дара који им је Бог дао, граде овај храм. Гради се полако, с анђелима, а све у славу Божју“, рекао је свештеник Јокић. Како је Света Литургија служена уз јаку кишу, у, још, незавршеном храму, тако је у овој, на први поглед, необичној служби, прота Слободан, препознао онај шатор у храму, скинија у светињи над светима, заједно са вјерним народом сабраним око имена Божјег и Светитеља Нектарија. Указао је на сличност која постоји између два велика Светитеља и Чудотворца – Светог Василија Острошког и Светог Нектарија Егинског. „Сваки пут кад нам је долазио Свети Василије била је киша, па, ево, и кад нам је дошао Свети Нектарије, мало кише да нас подсјети на наш гријех, на смирење, а, прије свега, на љубав коју дугујемо једни другима. Са љубављу да наставимо да градимо овај храм, са љубављу да се у њему окупљамо, са љубављу да се сретамо овдје и гдје год се срели да препознамо једни друге као браћу и сестре, јер одавде, са ове службе све извире и у њу увире. Поучени примјером Светог Нектарија, који није заборављао ниједног човјека, јер је био отац свих, тако и ми да гледамо у човјека, као брата и сестру своју, било гдје и било шта радио, па и ако је пао да им помогнемо да устану и да се покају. Тако да живимо свој живот и угодимо Господу, а најљепши примјер нам је Свети Нектарије“. „Кад год поменемо овдје Светог Нектарија, морамо поменути и Светог Василија, чијом љубављу и благословом се гради овај храм. Та два духовна горостаса су заштитници овог мјеста и овог града и сваког нашег дома“, поручио је архијерејски намјесник никшићки о. Слободан Јокић. Освештан је и преломљен славски колач и жито, те славски приноси вјерника, који су, из љубави и поштовања према Светом Нектарију Егинском, принијели славске колаче. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  4. Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду. Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије. Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији. 23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру. У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб. После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће. У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад. Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године. У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота. Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије. Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу у понедељак, 29. јуна 2020. године, јеромонах Нектарије Ђурић одржао је предавање на тему "Синаити у држави Кнеза Лазара". На снимку предавања благодаримо братству храма Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Звучни запис предавања Извор: Радио Глас
  6. Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста. „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим, јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“. Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“. (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169) Извор: Епархија жичка
  7. Текст је писмо Светог Нектарија упућено сестринству манастира који је духовно руководио. Поука је својим садржајем значајна за све који се прихватају подвига поста. „Ваш труд који се своди на молитву и пост, а без њиховог дубоког поимања какво неминовно мора да их прати, не сведочи о вашој душевној ревности. Такви подвизи неће сами по себи донети жељене плодове. Пост, молитва и бдења само су средства за постизање циља, а не и сам циљ ради којега сте постале монахиње. Желео бих да то увек имате на уму како не бисте пале са висине свог призива и пропустиле да достигнете циљ. Многи испосници и ревнитељи телесних подвига који су средства прихватили као циљ и њима посветили свој живот, никада нису достигли тај циљ и узалудно су се трудили, што је само по себи застрашујуће. Нека ваше светиљке буду обилато заливене јелејем смирења. Борите се за избављење душе од страсти, очишћујте ваша срца и ревнујте на очувању њихове чистоте… Да бисте пронашле Господа, морате се у потпуности смирити пред Њим, јер Господ ненавиди горде и надмене. Он, напротив, воли и посећује оне који су задобили смирено срце, због чега и каже: „Погледаћу на кротке и смиреног срца“. Наш труд превасходно треба да буде усмерен на испитивање нашег срца, како се у њему не би сакрила отровна змија гордости од које се рађа свако зло. Будући да је смирење узвишено, за њим ће уследити и мноштво других врлина. Ако пак за смиреношћу не уследе и друге врлине, онда ни смирење није узвишено, јер се са њим узвисује читаво мноштво врлина, а не само неке од њих. Осим тога, те врлине подсећају на зраке сунца који се на чистом огледалу наше душе преламају у различитим бојама. Те боје не могу постојати независно једна од друге. Услед свега тога, тамо где постоји истинско смирење пред Господом, постоје и остале врлине. Зато смирење и узвисује човека“. (Свети Нектарије Егински, Земаљски анђео – небески човек, Образ светачки, 168-169) Извор: Епархија жичка View full Странице
  8. У среду, 22. новембра 2019. године, када Света Црква празнује Св. Нектарија Егинског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин, посвећеног Благовестима. Епископу су саслуживали: протојереј Срећко Зечевић, протојереј Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали “Србски православни појци” из Београда. Звучни запис беседе У својој беседи Владика Јован је нагласио значај вере са којом приступамо иконама или моштима светитеља Божијих, јер се чуда дешавају тамо где је велика вера. “Један светитељ је рекао да су све иконе чудотворне, али од нас зависи са коликом вером и смирењем им приступамо, по речи Божијој “све је могуће ономе који верује”. Дух Свети повезује наше молитве са светитељима којима се молимо и чије мошти или иконе целивамо. Благодат Божија делује кроз светитеље јер су је они за живота непрестано обнављали и она точи исцељења свима онима који им са вером притичу. То је поука свима нама да благодат Божију, добијену крштењем и кроз остале свете тајне, треба да обнављамо живећи по Божијој вољи и у томе се и састоји духовно узрастање. Велика је милост Божија што се благодат Његова може покајањем поново задобити. Св. Нектарије, један од највећих исцелитеља, имао је за живота великих невоља и искушења, али им се супротстављао вером и смирењем, верујући у промисао Божији. Прогнан са своје епископске катедре, он није тражио боље место по својој вољи, него се повиновао Божијој вољи, не осуђујући своје прогонитеље, јер је знао да је суд Божији последњи. И Бог је пројавио истину и прославио угодника Свога, изливајући благодат и исцељење онима који му са вером притичу. Духовна обмана је када неко не прихвата место на које га је Бог поставио, сматрајући да други људи или околности сметају његовом спасењу. Када неко верује промислу Божијем и врши вољу Божију, он тражи и задобија мир Божији, а онда тај мир Божији шири и у своме окружењу. Он се моли за своје спасење, али и за спасење ближњих. Ко познаје Бога, сматра дужношћу да живи не себи самоме, него Богу и за ближњега. У томе нам је најбољи пример дао Господ наш Исус Христос, положивши живот свој да бисмо ми живели вечно. Човек који не познаје Бога је неразуман, он је у тами јер га није обасјала светлост Божија, он је најжалосније биће од свих створених, јер не види Бога иако цела творевина сведочи о Њему. Такав човек живи у страху, пре свега од смрти, а затим и од људи. Свети Нектарије је још од своје младости познао Бога, њему се Бот открио и свакоме се открива у зависности од вере и тражења и испуњавања воље Божије. Као човек богат Богом, постао је светиљка Јеванђеља, он је, заквашен квасцем Христовим, постао со земљи. Кад човек није заквашен квасцем Божијим и осољен сољу Његовом, квари се и трули. Молитва праведника је велика пред Богом и зато треба да се молимо светом Нектарију да нас ослободи од наше сујете, саможивости и гордости, од свега што није Божије”, рекао је Владика Јован. Извор: Епархија шумадијска
  9. Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Филм Чудотворац Егински О мироточива главо, Светитељу Нектарије, архијереју Божији! У време великог одступништва и безбожништва, побожношћу си просијао и сакрушио главу прегордога сатане, који нас је израњавио. Тога ради дарова ти Христос да лечиш болести неизлечиве, које нас спопадоше због безакоња наших. Верујемо: заволео те је Бог праведнога, да тебе ради нас грешне помилује, од проклетства да нас разреши, од болести да нас избави и да се по свој васелени слави страшно и преславно Име Његово, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Прилог ТВ Храм: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Силиврије изданак и Егине чувара који се у последње доба јави, врлине пријатеља искреног, Нектарија поштујмо верни као божанственог служитеља Христовог: јер точи многобројна исцељења онима који благочестиво кличу: слава Христу Који те прослави, слава Ономе Ко ти даде благодат чудеса, слава Ономе Који кроз тебе свима исцељење дарује. (тропар светом Нектарију Егинском) Житије Светог оца нашег Нектарија Егинског Чудотворца, Митрополита Пентапољског Протонамесник Милорад Мировић: Свети Нектарије Егински новојављени чудотворац који сведочи љубав Божју! У незадрживом протицању времена Свеци - те сјајне звезде Цркве - увек су обасјавали и грејали душе православних хришћана. Наша Црква свецима није била богата само у првим вековима свог успона омивеним јарко црвеном крвљу, они су се појављивали и у каснијим етапама развоја хришћанства. Свеци живе међу нама и својим истински хришћанским животом узлазе истим оним путем којим је први прошао Господ; путем који је Он осветио Својом добровољном жртвом, путем којим је од тада прошло велико мноштво људи. Њихов збор, по благодати Божијој не престаје да се допуњује. Они настављају тешки пут који узвишава човека дајући своју душу - најдрагоценије што имају, - у име сједињења са Творцем. Таква личност, која је у себи сконцентрисала све своје духовне снаге посветивши се делу унутрашњег усавршавања и сједињења са Богом била је личност светог оца нашег Нектарија - чудотворца, митрополита Пентапољског, који се подвизавао на Егини. Светитељ Нектарије је светац којег је Господ прославио управо у наше време. Он се појавио као нова светла звезда на небеском своду Православља. Његов живот, од првих корака све до благословеног упокојења оставио је видљив траг у хришћанским душама Блиског Истока и Грчке. Он је постао неугасиви светионик на Егини, изливајући своју благодат и благослов на васцели свет. Живот овог човека је био непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. То је био тежак пут, али је он њиме ишао победоносно. Житије светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог. Постао је победник у духовној борби и због тога се врло брзо након његовог упокојења слава о њему посвуда раширила. Светитељ Нектарије је велики јерарх у плејади отаца наше Цркве, један од њених највиших врхова, стуб светости. Родио се 1. октобра 1846. године у селу Силиврија, у Источној Тракији, крштен је 15. јануара 1847. године када је добио име Анастасије. Његови родитељи - Димос и Василики Кефалас били су обични сиромашни људи, али хришћански срдачни, благочестиви и добродетељни. Поседовали су многе врлине и благодатни духовни плод свега тога постао је Анастасије Кефалас, касније - светитељ и чудотворац Нектарије Мироточиви. Побожни родитељи су Анастасија, петог од шесторо деце васпитавали "у традицијама и духу заповести Господњих". Мати га је учила црквеним песмама и молитвама и често га је терала да чита и пева различите тропаре. Нарочито се старала да дечак запамти 50. псалам Давидов "Помилуј ме, Боже, по великој милости Твојој". Овај псалам пун умиљења, који дира сваку хришћанску душу остављао је нарочит утисак на благословено дете. Дечак га је често изговарао, и како је касније сам причао сестрама свог манастира и другим ученицима, када је долазио до речи: научићу непобожне путевима Твојим и безбожници ће се обратити Теби, - много пута се заустављао и понављао овај стих, чиме је будући светитељ на известан начин предосећао своје мисионарско служење. Дечак је од ране младости осећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Веома је волео цркву, са радошћу је ишао на све службе и остајао је у храму што год је дуже могао - прислуживао је свештеницима. С нарочитом пажњом је слушао проповеди. По повратку из храма дечак би код куће напамет понављао читаве одломке из проповеди запањујући на тај начин све укућане. Док је био још сасвим мали од папира је правио "одежде" и са својим вршњацима обављао најразноврсније "службе" Кад је Анастасије напунио седам година негде је набавио беле листове папира и почео марљиво да их пришива концем. На мајчино питање шта ради, Анастасије је одговорио: "Желим да направим књигу и да записујем у њу речи Божије". У Силиврији је дечак стекао основно образовање. Нарочито је волео да чита књиге религиозне садржине. Али није могао да настави школовање зато што у његовом родном селу није било средње школе, а није било ни новца да отпутује некуда на школовање. Препреке су биле велике, али су још веће биле његова вера и жеља. Сањао је о томе да стекне хришћанско образовање како би друге учио да творе вољу Божију. Тако Анастасије доноси тешку одлуку да отпутује у туђину. По благослову родитеља одлази у Константинопољ. Сачувало се предање о томе како се четрнаестогодишњи Анастасије некако домогао луке како би потражио брод на којем би могао да отплови. Пришао је једном броду и почео да преклиње капетана да га поведе са собом. А овај се, погледавши дечка само подсмехну: "Иди, дете, прошетај. А после дођи па ћемо те повести." Анастасије је иронију схватио као капетаново одбијање и са сузама је гледао како се брод припрема за пловидбу. Капетан је већ давао команде механичарима, почеше да раде мотори, а брод - ни с места да се помакне. Издата је наредба да се повећа број обртаја, али је брод стајао као привезан. Капетан се у недоумици погледом срео с тужним очима Анастасија који је стајао на понти и сажаливши се на дечка дао му знак да се попне на брод. И - о, чуда! Само што је Анастасије закорачио на палубу брод се сам од себе удаљио од обале! У Константинопољу је његово прво радно место било у продавници дувана. Међутим, тамо се за рад добијала врло мала плата, и због тога је дечко ишао туробан, одевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утеха била је вера Христова: непрестано се молио. Дању је радио врло напорно, а ноћу је изучавао Свето Писмо. Пошто је тежио ка мисионарској делатности и на фишецима и папирима за паковање дувана писао је различите изреке светих отаца како би духовно помагао својим муштеријама. Тога се сам свети Нектарије сећао у предговору књизи "Блага учених". Младић је и даље живео у страшној оскудици. Једном приликом, пошто је потпуно пао у очај, он намисли да Самог Бога замоли за оно што му је било потребно. Увек је то чинио у молитви, али је у простодушности свог искреног срца одлучио да се Богу обрати... писмом. Дечак хтеде да изложи своју молбу и да замоли Господа да га укрепи. Узе оловку и папир и простосрдачно написа оно што је осећао. Залепи коверат и стави натпис: "Господу Исусу Христу на Небо". А затим се упути на пошту. Успут срете газду суседне продавнице, који је добро познавао овог доброг дечака и видео каква су га искушења задесила. Сусед је такође ишао на пошту и понудио се да Анастасијево писмо пошаље заједно са својима. На пошти трговац виде адресу на коверти и запањи се. Не верујући својим очима он отвори писмо и прочита га. Господ му је помогао да схвати сву драму коју је Анастасије преживљавао. Овај човек одмах узе чист коверат, стави у њега новац и очински написа Анастасију како да распореди ова средства. Затворивши коверат посла га на Анастасијеву адресу који, пошто је добио такву пошиљку није знао шта ће од радости. У дечаковом животу наступио је прави празник, празник у част "одговора" од Господа. Он одмах купи себи одећу, обућу и намирнице. А кад газда продавнице дувана виде овако наглу промену одмах помисли да је све то купљено за новац који је украден од њега. Он изгрди дечака, истуче га и отера. Узалудне су биле сузе и објашњења. Конфликт је решен тек када се умешао сусед-добротвор. Убрзо се за Анастасија нашло ново занимање које му је више одговарало - постао је надзорник у школи при метоху храма Гроба Господњег. Овде је и сам могао да учи. У Константинопољу је провео шест година. Кад му је било двадесет година, уочи Божића 1866. године, пошто је осећао носталгију младић одлучи да отпутује код својих за празник. За време пловидбе почела је да дува страшна бура. Броду је претио бродолом. У једном тренутку сломио се јарбол. Анастасије одмах скиде са себе каиш, привеза за њега крст који му је дала његова добра бака и каишем причврсти сломљени јарбол. Држећи га једном руком другом се крстио изговарајући речи: "Господе, спаси нас. Дај ми, Господе, да стекнем богословско образовање да бих затворио уста онима који скрнаве божанствено име Твоје!" И десило се чудо! Брод је успешно стигао у луку. Исте године Анастасије се сели на острво Хиос. Овде му нуде радно место учитеља у селу Лифи, где је и радио више од седам година. Сељаци су неизрециво волели свог учитеља, ценили су то што он своју делатност није ограничавао само школским оквирима, већ је у храму проповедао реч Божију, обављао обиман духовни рад, бавио се добротворним радом. Сам учитељ је живео изузетно скромно, готово аскетски. Недељом и на празнике одлазио би у скит светих отаца на острву Хиос и слушао поуке старца Пахомија о начелима монашког живота. 7. новембра 1876. године Анастасије прима монашки постриг с именом Лазар. Био је записан као житељ познатог Неа Мони (Новог Манастира) који је још 1045. године изградио Константин Мономах. Инок Лазар добија послушање секретара. Манастирска братија је нарочито волела младог монаха ценећи његову умешност и изузетно смерну природу. Годину дана после пострига многобројни монахови таленти били су оцењени по заслугама и 15. јануара 1877. године на дан његовог крштења, митрополит Хиоски Григорије у саборној цркви Светих Минаса, Виктора и Викентија рукополаже Лазара у ђакона. Он добија ново име - Нектарије. Ово име ће касније постати познато васцелом свету. Призивајући га многи људи ће по својој вери бити удостојени милости Божије. У непрестаној молитви и посту отац Нектарије у Неа Мони проведе три године припремајући се за узвишено служење на које га је Господ поставио. Благодат Божија се штедро изливала на ђакона Нектарија. Величина његове душе се огледала у свему. Млади монах је жудео за учењем, а средстава није било. Међутим, Господ га није напуштао! Он је једног благочестивог и богатог хришћанина по имену Јован Хоремис навео на то да обрати пажњу на ђакона Нектарија из Неа Мони и да му помогне да постане благословено оруђе Промисли Божије. Овај човек је преузео трошкове пресељења оца Нектарија у Атину ради наставка школовања. Узрадова се отац Нектарије видећи како почиње да се остварује његов сан и прослави име Преблагог Бога. Молећи се за свог добротвора он се сав предаде учењу. После завршетка образовања, по Хоремисовој препоруци он прелази у Александрију код Патријарха Софронија IV, који је на катедри био од 1870. до 1899. године. Патријарху су се свиђали млади људи који су поседовали истински хришћанску природу и волели науке. Он је високо оценио ђакона Нектарија и посаветовао му да се врати у Атину како би наставио са учењем и стекао високо богословско образовање. Године 1882. отац Нектарије се уписује на богословски факултет Атинског универзитета. Учи са одличним успехом и чак добија стипендију А.Пападакиса[1]. Диплому свршеног студента богословског факултета отац Нектарије добија 13. новембра 1885. године и враћа се у Александрију. У храму Светог Саве 23. марта 1886. године Патријарх га рукополаже за свештеника. Пет месеци касније, у августу исте године постаје архимандрит у храму Светитеља Николаја у Каиру. Истовремено бива наименован за проповедника и Патријарховог секретара, а затим и намесника Патријарха у Каиру. Архимандрит Нектарије је испољио велику марљивост приликом испуњавања својих високих обавеза. Пре свега се бринуо за повећање броја клирика у својој епархији, проповедао је и поучавао људе, усмеравао делатност храмова. Патријарх Софроније је пажљиво пратио његов рад и донео је одлуку да га награди за усрдност. Тако је Нектарије добио титулу врховног архимандрита Александријске Цркве. Три године касније, 15. јануара 1899. године, врховни архимандрит Нектарије Кефалас бива рукоположен у архијереја и именован за митрополита некада славне Пентапољске митрополије. Хиротонија је обављена у патријаршијској цркви Светитеља Николаја у Каиру од стране Патријарха Софронија и архијереја: бившег епископа Керкеријског - Антонија, и Порфирија - епископа Синајског. Митрополит Пентапољски Нектарије славећи Господа почиње да улаже још већи напор у васпитање своје духовне деце. Слава о њему проноси се целим Египтом и распростире далеко ван његових граница. Међутим, непријатељ који мрзи добро удеси тако да се појављује непомирљиви непријатељ Владике Нектарија - надлежни архијереј. Сви су претпостављали да ће митрополит Пентапољски постати будући Патријарх Александријски и да ће са те висине моћи да наноси ударце главним центрима сатанске власти. И ово мишљење, могућност да се то оствари, иако митрополит Нектарије на то никада није ни помишљао сатана чини темом оговарања, сплетки и гласина. Завидљиви и злобни људи почеше да убеђују Патријарха у то да митрополит Пентапољски кује план и да се труди само како би постигао један циљ: како би освојио патријаршијски престо Александрије. Подмукли извештаји убрзо почеше да утичу на 90-годишњег Патријарха и после неког времена богобојажљиви, смерни и кротки Нектарије нађе се у улози прогоњеног. Његов живот у Патријаршији постаде неиздржив. Испрва му одузеше све обавезе, лишише га дужности на којима је био, и на крају, Патријарх га отпусти без икаквог објашњења. Тријумфовали су зло и завист. Светитељ Нектарије је био уклоњен са места патријаршијског Намесника, а два месеца касније бива протеран ван граница Патријаршије са ево следећим папиром: "Наше недостојанство овим Патријарховим отпусним писмом изјављује да је његов доносилац Преосвештени Митрополит славне Пентапољске епархије Владика Нектарије Кефалас, који није могао да поднесе климу Египта, послан у друге земље и позива се да испуњава своје архијерејске обавезе ма где се налазио по дозволи локалних црквених власти. Као потврда овоме издаје се ово отпусно писмо ради подношења у свим неопходним случајевима. Александрија, 11. јули, 1890. године Патријарх Александријски Софроније". Свети Нектарије трпељиво подноси искушење које га је задесило. Он одлази из Египта у тузи, јер овде оставља своју паству и све што је учињено његовим напорима. Око хиљаду његове духовне деце из грчке заједнице у Каиру обратило му се са тужним опроштајним писмом којим му се захваљује за његов труд и за светост живота. И ево, он је већ у Атини. Више од седам месеци свети Нектарије живи у Атини у страшној оскудици. Али све своје духовне и материјалне потребе, сав свој живот он поверава Самом Господу. Веровао је да ће се Господ и овога пута побринути о њему. Тако је и било. 15. фебруара 1892. године бива му понуђено место проповедника у Фтиодитској и Фокидској епархији. У марту 1894. године бива позван да стане на чело духовне школе браће Ризари. То је била огромна одговорност. Морао је да припрема за службу способне богослове, проповеднике, епископе, јереје. На тој дужности светац остаје 14 година. Време проведено у раду у ризаријској школи било је продуктивно и необично плодотворно. Ни овде није могуће дати праву оцену доприноса светог Нектарија. Управо за време рада светитеља на дужности директора школе ослободио се патријаршијски престо Александрије, и како сведоче штампани материјали из овог времена мисли свих беху усмерене на митрополита Пентапољског. Међутим, он је изабрао усамљени живот. У то време већ је посећивао Свету Гору и у њему је све јача била жеља да се потпуно посвети монашком животу. Године 1904. док је још био директор Ризаријске школе свети Нектарије оснива женски манастир Свете Тројице на острву Егина[2]. Тамо се досељавају прве монахиње - његове ученице, које је он често посећивао и помагао духовно и материјално. 1907. године он напушта дужност директора школе због здравственог стања и настањује се на острву Егина. Тамо у манастиру Свете Тројице проводи остатак свог земаљског живота у молитви, служећи Богу, пишући богословске радове, проповедајући, исповедајући, поучавајући, духовно снажећи људе до самог дана када га је 8. новембра 1920. године у 10.30 Господ призвао Себи. Пастир остави овај свет у време када му је било 74 године у Атини у болници "Аретео" после двомесечног лечења због акутне упале простате. Одмах по Владикином упокојењу поче припрема тела за погреб. Са упокојеног скинуше кошуљу и ставише је поред, на кревет у којем је лежао парализован човек. Чим се одећа дотакла болесниковог тела он одмах устаде славећи Господа. Истог тренутка сва соба се испуни миомирисом. Без обдукције тело је било припремљено за погреб и довезено га бродом на острво Егина. А тамо га монахиње и мештани са великим страхопоштовањем погребоше на територији манастира. У априлу 1921. године због изградње мраморне гробнице гроб беше ископан и показа се да је тело усопшег било нетрулежно. Из њега се ширио предиван миомирис. Пренето је на 48 сати у игуманске одаје, а затим га обукоше у нове одоре и поново сахранише. Три године после упокојења поново се показало да је тело нетрулежно и да се из њега шири миомирис. Године 1927. на иницијативу Хризостома I, архиепископа Атинског, мошти су биле обретене по трећи пут. Тело свеца остало је нетрулежно и точило је миро. 3. септембра 1953. године поново отворише гробницу. Овога пута, само Господ зна због чега, видело се да су мошти иструлиле. 5. новембра 1961. године у манастиру Егина празновало се због званичног прибројавања Нектарија Кефаласа, митрополита Пентапољског лику светих Православне Цркве (Одлука Патријарха под бр. 260 од 20. априла 1961. године). Многобројни су радови које је иза себе оставио светитељ Нектарије и они за све нас, православне хришћане, представљају огромну духовну вредност. Манолис Мелинос Прилог ТВ Храм: Даница Црногорчевић: Песма Светом Нектарију Егинском: Православља звезду новосветлу и Цркве новостворену ограду опевајмо у весељу срдачном: јер прослављен дејством Духа, исцељење точи и благодат штедру онима који кличу: радуј се, оче Нектарије. (кондак Светом Нектарију Егинском) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. Наша света Црква у петак, 22. новембра по новом, односно 9. новембра по старом календару, у молитвама помиње светог Нектарија Егинског. О житију овог светитеља, за Јутарњи програм Радио-Беседе говорио је протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму. Звучни запис разговора Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  12. Александријски Патријарх, Његово Блаженство Теодор началствовао је Литургијом у Саборној цркви Светог Николе у Каиру, у којој је Свети Нектарије служио, близу садашњег базара Хан ел Халили. Једно од најзначајнијих историјских места представља ова кућа, где је свети Нектарије некад живео када је у Каиру служио као патријархов викар. „Велики је благослов за Каиро и Алексанрију што је Свети Нектарије живео у овој земљи. И упркос свом разочарењу, овде је долазио двапут. Познати су нам светитељева жалост и радост. Био је велики богослов,“ нагласио је патријарх Теодор изразивши своју „велику захвалност“ што је служио стару Литургију Светог Апостола Марка, који је забележио Свети Мелетије Фигас, а одслужио патријарх александријски Кирил у манастиру Светог Ђорђа у Старом Каиру. „Ми, афричко свештенство, деца смо Светог Нектарија, као што је то сваки јерарх александријског престола, сваки афрички свештеник, сви смо деца Светог Нектарија“, додао је Патријарх александријски. Према традицији, тога дана Свети Нектарије треба да седи на патријарашком престолу, па је из тог разлога патријарх Теодор поставио икону светог Нектарија на престо. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. Дана 11. октобра 2019. године јерарх Јеладске Православне Цркве Митрополит керкирски и паксијски Нектарије позвао је епископе Јеладске Цркве да не доносе одлуку о признавању „ПЦУ“. Ово је јуче саопштила грчка агенција за црквене вести „Ромфеја“, преноси Информационо-просветитељска служба УПЦ позивајући се на сајт ОСЦО. Владика је између осталог рекао: „Не сматрам да је одговарајуће време за доношење одлуке о тако болном питању, јер геополитички услови у овом региону нису мирни, зато ће свака одлука изазвати тешкоће у нашој отаџбини. Мислим да треба одложити доношење ове одлуке.“ Осим тога, митрополит сматра да о овој теми прве треба да се изјасне помесне Цркве које су старије по диптиху. „Сложио бих се да ми као Грчка Црква начинимо покушај да будемо посредници за почетак дијалога између Васељенском патријаршијом и Руском Православном Црквом у овом питању,“ – рекао је у закључку. Извор: Православие.ру
  14. «Сваки је човек лаж...» Колико пута је свако од нас читао, слушао или изговарао ове речи псалмопојца! Међутим, на колико различитих начина оне могу одјекнути у срцу... Једна је ствар кад човек једноставно чита правило пред Причешће, у којем се садржи и 115. псалам који започиње овим речима. Чак може да задржи пажњу на њему. А друга је кад схваташ да си сам – лаж. Овде човек још може да нађе и неку утеху: да, ти си несрећан, лажљив, несталан, али ниси само ти, већ су сви уопште «сваки човек». Али, ако те је неко издао, преварио, напустио и оставио без помоћи управо онда кад ти је била најпотребнија... Управо тада схваташ сву снагу, сву тужну дубину ове констатације пророка. Зато је човеку веома тешко – не просто да схвати да је сам, да је сам са својом несрећом и болом, већ и да изненада схвати да сви они у које се надао, које је сматрао верним другом, братом, сестром, у ствари нису то осећали према њему. Или су осећали и престали да осећају. Овакво откриће може не само да рани душу, већ је понекад у стању да је практично убије, да уништи у њој нешто врло важно, што је потребно, не за постојање, већ за живот. И зато се може рећи: што пре схватимо да је «сваки човек лаж» тим мање разочарења нас очекује, тим мање трагичних изненађења. Оно на шта је човек спреман не рањава га тако јако. Или опет га барем не убија. Само – како човек да живи с овим знањем? Да у читавој околини види потенцијалне издајнике, да ни у кога нема поверења, да не верује ниједној речи? Да се не зближава и не сроди ни са ким, да се огради од читавог света, да се сакрије, пошто су већ «они такви»? Да се претвори у уплашену дивљу зверчицу ухваћену у замку, која се осврће на све стране? Не... Наравно да не. Свако схватање покварености и трагичности нашег постојања овде, лишено љубави само повећава тугу (Проп. 1, 18), како тврди Проповедник. А тим пре – овакво схватање. Неко те је издао и оставио, боли те и плашиш се? Прибегни, притеци што је могуће ближе Ономе Ко је Сам био издат и Кога су сви оставили. Он ће те утешити и умирити... И видећеш да без обзира на све што ти се десило, ниси сам, и ниси остављен, и ниси заборављен, и ниси издат. Зато што Он Једини никад не оставља, не заборавља и не издаје. Само Он Једини! Али, ово није једноставно «довољно». У принципу, то је све што је неопходно. И само ће те Господ научити како да волиш оне који нису имали довољно љубави према теби, како да опростиш, даће ти снагу потребну за то, и подједнако потребну мудрост, зато што је то Господ. И поред Њега немогуће постаје могуће, неиздрживи бол се претвара у радост, све противречности нестају, све преграде се руше. Само буди поред Њега – што је могуће ближе... Игуман Нектарије (Морозов) Превод Марина Тодић Извор: Русија.рс This post has been promoted to an article
  15. Архимандрит Нектарије из Јерусалима, сабрат храма Гроба Господњег, у пратњи архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребренице, посјетио је Епископа зворничко-тузланског Фотија у сједишту Епархије у Бијељини. Разговор је протекао у срдачној атмосфери, а гост из Јерусалимске патријаршије посебно је говорио о Светој Земљи и о тамошњој борби за очување светог православља. Своме високом госту Епископ Фотије поклонио је икону Светог Јована Крститеља као знак братске љубави и сјећања на данашњи сусрет. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија у Цветни понедељак 15. априла 2019. године, црква Светог Великомученика Прокопија и Народни музеј "Топлице" организовали су још једно у низу предавања у склопу "Духовних разговора" у Прокупљу. У сали музеја "Топлице" веома надахнуто предавање на тему "Гроб као колевка живота, трагом библијских васкрсења до Васкрсења Христовог" одржао је јеромонах Нектарије Ђурић пред великим бројем окупљених људи. Звучни запис предавања преузели смо од колега из радија „Глас“ Епархије нишке. Извор: Храм у Прокупљу
  17. У суботу, 29. децембра 2018. године, у свечаној сали Музеја Српске православне цркве у Загребу, одржано је последње предавање у овогодишњем божићном циклусу предавања. Предавање, на тему Мир Божји – Библијско и литургијско поимање мира у светлу Оваплоћења Христовог, одржао је јерођакон Нектарије (Ђурић) из Ниша. У свом предавању отац Нектарије је говорио о библијском поимању мира, о етимолошком, културолошком и антрополошком значењу термина мир у древним језицима и културама (латински, грчки, јеврејски и словенски), као и о литургијском поимању мира објашњавајући слушаоцима литургијске прозбе у којима се помиње реч мир, молитве у којима се црквена заједница моли за мир, и возгласе као што је Мир свима! Правећи дистинкцију између мира који нам даје Христос и мира како га поима савремени свет, отац Нектарије је истакао да Црква црпи свој мир из целосности Христове личности, из јединства, испуњења у Христу, Мира Христовог. Тај мир долази Христом, и остаје Христом у његовом Телу које жртвена и искупитељна Љубав Његова испуњава садржајем, сабирајући у Царство Божије, у Мир Божији, сву творевину. Мир Божији за који молимо на самом почетку Литургије је простор, и једини могући, једини прихватљиви, адекватан контекст за улазак Есхатона у простор и време историје. А то је света Литургија – простор за делање преображавајуће Љубави Божије у свету који Њом добија обрисе Царства Небеског! Извор: Српска Православна Црква
  18. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Звучни запис беседе Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка
  19. Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018. Vjecnaja pamjat! http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis-
  20. Sahrana ce biti u petak 9. februara 2018. Vjecnaja pamjat! http://www.romfea.gr/diafora/20010--ekoimithi-o-gerontas-nektarios-bitalis- View full Странице
  21. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског. Књига садржи: Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород. Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: [email protected] Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара.
  22. рецензент: Епископ аустралијско-новозеландски мр Силуан (Мракић) По благослову Епископа ваљевског Милутина, пред читаоцима је књига која је дело велике љубави пожртвованог пастира Цркве Христове, протојереја-ставрофора Ненада Андрића, који је, водећи већ низ година верујући народ на поклоњење Светом Нектарију, постао живи сведок о утехама Божјим које се изливају на оне који с вером приступају овом великом угоднику Божјем. У овој књизи читалац ће имати прилике да заједно са оцем Ненадом пође на духовно поклоњење до Егине, да преживи и осети велике радости и утехе које прота Ненад тако живописно излаже. Ова књига је посебно важна и из разлога што изобилује сведочанствима болесника који су доживели потпуно исцељење од најтежих болести заступништвом Светог Нектарија, а што се документовано потврђује снимцима и изјавама лекара који су се бавили њиховим лечењем. Желимо читаоцу да ужива у садржини ове књиге, да се духовно окрепи и утврди у вери и да шири миомирис истине Божје свуда око себе, у славу Божју и на част Његовог великог угодника Светог Нектарија Егинског. Књига садржи: Више од 150 фотографија на 133 стране у пуном колору, путопис на Егину са есејима оца Ненада, интервју са старцем Нектаријем из Камаризе, више од 30 чуда под именом и презименом са фотографијама исцељених у последње 2 године, акатист и молитве за здравље и пород. Књигу Исцелитељ, можете поручити у електронском облику код аутора оца Ненада Андрића путем мејла: [email protected] Поред житија Светитеља, савремених чуда, путописа, акатиста, молитви за здравље и пород пред Вама је више од 150 фотографија. У електронском облику књига је увек са Вама на мобилним телефонима, рачунарима, таблетима... Цена е - књиге је 500 динара. View full Странице
  23. За звучни запис беседе Епископа нишког Арсенија благодаримо радију Слово љубве. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве
  24. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније на празник Св. Нектарија Егинског служио је Свету Архијерејску литургију у храму Светог Еванђелиста и Апостола Луке у Нишу, уз саслужење братства Саборног храма и свештенства храма Светог Луке. Након литургије, Владика се са свештенством упутио у параклис Св. Нектарија Егинског у кругу Дома здравља, где је са директором, г. Милорадом Јерканом пресекао славски колач. Колачар славе је био протојереј ставрофор Новица Митровић, а верници су помазани уљем из манастира Св. Нектарија. За звучни запис беседе Епископа нишког Арсенија благодаримо радију Слово љубве. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
×
×
  • Креирај ново...