Претражи Живе Речи Утехе

Један од важних аспеката модерног друштва је живот, изложен да друге виде. Управо овај принцип највише удаљава човечанство од хришћанства. Донедавно је бич друштва био култ потрошње, затим је брзо почео да деградира ка потрошњи за приказивање, а сада је потпуно склизнуо на демонстрацију тобожње потрошње. Отуда луксузни аутомобили или скупи телефони, одећа која имитира познате брендове, обрађене фотографије итд. Многи популарни блогери на Инстаграму и другим друштвеним мрежама воде илузоран живот који уопште не одражава њиһов стварни живот. Другим речима, похлепа и сујета су уступили место жељи да се човек прави да jе неко, а не да буде, односно, ради лажи. И овај проблем је својствен не само редовним корисницима друштвених мрежа. Показивање је постало норма у свим областима друштва. Ово се не односи само на демонстративно поседовање имагинарног луксуза, већ и на демонстративно доброчинство. Треба ли да вас подсећам да је тако нешто недвосмислено осуђено од Бога? «Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја, Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мт 6,1–6). И ово се односи на све: на сва подручjа људског деловања, укључујући испољавање емоција. У старим данима, племенито обуздавање осећања сматрало се аристократском врлином. А и ово је произашло из хришћанства, јер се сва православна аскеза заснива на уздржаности, на томе колико је опасно веровати се осећањима, на томе да се не мешају искреност и духовност, не да живе за приказ, већ напротив – чак и да сакрију своја добра дела од људи. Подсетимо се житија светих подвижника, који су се посебно повлачили у пустињу да не би били искушани људском пажњом, и ако су били принуђени да остану у свету, свим силама су прикривали пројаве своје светости. Али у савременом свету, драматична емоционалност, као у шоу, постала је норма. Сада су све јавне личности – било да су естрадне звезде, оне на власти и политичари, чак и верске личности – једноставно дужне да покажу широк спектар емоција које су тренутно у моди у јавности како би остале на таласу популарности. "Угоди јавности, покажи шоу, буди онакав какав желе да те виде!" је мото нашег времена. Али хришћанство живи ван времена. И дубоко се варају они представници свештенства или верујућиһ лаика који се надају да ће својим привременим угађањем порочном свету успети да остваре узвишене циљеве. Ово је пут за нигдину, пут у понор. Ни ПР менаџери, ни тренери, ни имиџмејкери неће моћи да представе нашу душу пред Господом у њеном „најбољем облику“, јер Господ, који види срце, види све. Он нас упозорава на ово: «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст…» (Мт 7,13). митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-duboko-se-varaju-oni-koji-se-nadaju-da-tshe-postitshi-visoke

У време тешких искушења увек има оних који оптужују Цркву да је наводно кренула погрешним путем, оних који одмах захтевају неку промену за коју сматрају да је корисна за Цркву и друштво, оних који инсистирају на служењу духу овог века. И шта год да ради Црква, какве год одлуке јерархија доноси, ти људи никада нису задовољни. Није чудо. Уосталом, Црква живи у вечности и само делимично обитава у палом свету, ограниченом простором и временом. Да, земаљска Црква се састоји од живих људи који такође могу да греше, али није ограничена својом земаљском страном: нераскидива веза са Христом спасава Цркву од скретања. Истовремено, огромну грешку чине они који самоуверено и категорички верују да управо они знају куда Црква треба да се креће. Ово је знак озбиљне духовне болести - гордости. На крају крајева, ако човек озбиљно мисли да је паметнији од Цркве, онда је то озбиљан разлог за размишљање: да ли сам у заблуди? И иако се понекад чини да је глас оних који најгласније на друштвеним мрежама вичу глас црквеног народа, не треба заборавити да многи чланови Цркве, и свештеници и мирjани, једноставно нису склони гласним изјавама и страсним тренутним покретима. Ови људи смирено и без сувишних речи, без саморекламирања, без афектираног држања, раде свој посао на свом месту. Угађати првима од њих, значи издати друге. Следити грешника, иако искрено, значи грешити против истине. То би значило да бригу о пастви треба заменити задовољавањем људи. „Ако угађате људима, онда можете увредити Бога“, каже свети Кипријан Картагински. И то је то. Уосталом, Црква није политичка партија, није јавна организација, она је Тело Христово. Сваки пут подсећамо да је сврха Цркве да води људе Христу. То је најважније. Све остало, ма колико високо изгледало, споредно је. Све остало је само последица главног циља. И сада, када су сви наши духовни пориви на испиту, ми, више него икада раније, морамо да се ујединимо око своје јерархије, да се трудимо да заборавимо све свађе и неспоразуме, да оставимо све своје светске погледе ван црквеног прага и да идемо за Христом са својом Црквом. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-crkva-se-ne-bavi-ugadjanjem-ljudima