Претражи Живе Речи Утехе

Способност разумевања је једна од најважнијих људских вештина, којој нас околности обучавају буквално сваки дан. Ова вештина је вишеструка: она укључује разумевање Бога, разумевање онога што се дешава у свету, разумевање других људи и разумевање себе. Чини се да говоримо о потпуно природном људском својству, а у исто време, стварно, дубоко разумевање је веома тешко људима - о томе сведочи сам живот. Зашто је способност разумевања тако ретка? И како доћи до способности разумевања? Разумевање као витална потреба Вероватно сваки свештеник с времена на време мора да се суочи са таквом парадоксалном ситуацијом: он види како се људи који су живели заједно дуги низ година и, чини се, требало је да се зближе, уопште не разумеју једни друге. Разговарате у исто време са мужем и женом који су вам се обратили са неким проблемом и схватате да морате једном супружнику да „преведете” речи другог. Питате жену: „Да ли сте управо хтели да кажете свом мужу то и то?“ Она каже: „Да“, а муж одједном, као први пут, чује од свештеника шта је хтела да му пренесе. Зашто се ово дешава, шта је узрок ове катастрофе? Недостатак уверења да је неопходно разумети друге људе. И ово уверење може заправо много да промени, јер је човек такво створење да, када се суочи са потребом за нечим, почиње да проналази средства да то и добије. Уопште, у било којој области, ако човек схвати да му је заиста нешто потребно, научиће све . Зашто је разумевање једна од виталних потреба? Јер без њега, наш живот постаје веома осиромашен, веома ограничен и, углавном, нејасан и нама самима неразумљив – уосталом, са свих страна смо окружени неким људима који нам остају непознати и самим тим страни. Живети у таквом свету је заиста болно. То посебно јасно осећа особа која почиње да прави прве кораке ка разумевању других: одмах осећа колико јој је лакше у свакодневном животу, колико живот постаје радоснији. Други разлог, такође очигледан, али не толико елементаран, јесте човекова фиксација на сопствену корист и на себе. Можда му неће сметати да разуме другу особу, али то неће учинити, јер ће у том случају доћи у додир са логиком ове друге особе, њеним искуствима, њеним жељама. У неким ситуацијама ће свакако настати унутрашњи сукоб: да ли треба озбиљније да схватим његова искуства или своја, његове потребе или своје? А човек који је навикао да у свему види само себе, једноставно не жели да му то представља проблем. Наравно, постоји и следећа опција: можемо да се удубимо у логику другог човека, у његове жеље, у његово резоновање, али не треба да упадамо у њих, да се стапамо са њима, убеђујемо себе да је то наша логика, да су то наше жеље. На пример, током исповести сваки свештеник с времена на време чује нешто што превазилази границе здравог разума. И ову особу такође треба разумети, али ако се интерно не дистанцирате од онога што говори, временом можете бити прилично оштећени. А пошто је данас у нашем свету ментално здравље, нажалост, велика реткост, то није само пасторални ризик – то је једноставно универзални људски ризик. И то треба да минимизирате у свом животу, али то вас, понављам, ни на који начин не спречава да разумете друге људе. Прихватите некога ко мисли другачије Потребно је да препознамо ограниченост нашег искуства, наших идеја, наше способности да опажамо. Тада, када се суочимо са чињеницом да друга особа мисли другачије и жели другачије да се понаша, нећемо одмах изградити непробојни зид између себе и ње. Када човек верује да постоје само два мишљења – његово и погрешно, он се нађе у некаквом кавезу, затвореном својим рукама, у који други људи никако не могу да уђу. А највише од свега је штета што можда не види много тога у животу око себе – нешто што би могло да донесе нове прилике и промене на боље. Многи од нас су поред људи којима је разумевање неопходно као ваздух, али ми једноставно не можемо да га постигнемо, и то претвара наш кућни или професионални живот у мучење. И одједном схватите: оно што знате о разумевању у теорији, веома је тешко применити у пракси. У овом случају, вреди запамтити веома једноставну и важну ствар: морате покушати да видите себе у другој особи. Можда то не схватамо, али сви ми имамо различите стандарде за себе и за друге. Ако је мени лоше - то је универзална катастрофа, а када је другом лоше - то је нешто што се може толерисати. Можда и имамо нека уверења, али се она одједном померају када смо у питању ми сами. Можемо бити поборници строгих правила и строгих ограничења, али их сами кршимо и на све начине се правдамо, сматрајући да то није чак ни кршење, већ изузетак. Све ово у великој мери отежава разумевање других људи. А да бисте почели да разумете, морате прихватити чињеницу да је свим људима витално потребна приближно иста ствар. Можда не осећамо туђи бол када му га нанесемо, али чим замислимо да се то исто наноси и нама, много тога одмах постаје јасно. Наравно, сви се ми разликујемо, али у главним, суштинским стварима, веома смо слични, и ова сличност је довољна да схватимо шта је потребно другој особи. Да бисте могли да чујете друге људе, морате да научите да их бар само слушате. Можемо ли, без прекидања и свађе, пустити човека да нам каже шта жели да нам пренесе? Ово би требало да буде апсолутна вештина. Морате пажљиво слушати. Често се испостави да су ваше мисли, док је други причао, биле заокупљене нечим другим. Зашто Господ у Јеванђељу каже да - ко има уши нека чује (Мт. 13,9)? Јер човек може да слуша и да не чује, али нема изговора – да је хтео да чује, чуо би. Мора се стећи још једна вештина за разумевање других људи - то је способност да сами себе, такорећи, укинете у разговору са другом особом. У разговору нас често нешто заболи – неки детаљ је дирнуо наш понос, неке речи су учиниле да се осећамо непријатно. И у овом тренутку одустајемо од свега, изнутра напуштамо ову особу и почињемо да се бавимо својим поносом, својом нелагодношћу. Али у таквом тренутку морате уклонити све ово и фокусирати се на свог саговорника. У разговору са човеком, не треба се борити за некакву истину. Тако ћемо, у најбољем случају, остати сами са својом истином, а можемо остати сами са својим заблудама ако грешимо. Иначе, ово је један од оних тренутака у којима верник може да се угледа на Христа. Господ не упада у наше животе, не показује никакво насиље према нама. Он дозвољава да наша мишљења постоје и упоређује Себе са путником који куца на врата људског срца. Ширење срца Дубоко сам убеђен да нема ничег занимљивијег на свету од човека. Међутим, ако живимо живот а да нас други људи не занимају, тешко је чак и рећи какав је то живот. Увек је штета када човек тако живи, јер тада његов унутрашњи свет, који буквално може да буде нешто огромно, космичко, у коме се налазе други људи, постаје нешто равно и толико ограничено да се чак и он, сам, осећа скучено у њему. А то се види чак и споља: човек који не може да прихвати друге људе, ма ко био, ма какву машту да има, шта год да ради, увек се осећа лоше. Примери неспособности да разумемо друге, дати су нам и у Јеванђељу. Видимо људе који су сведоци Христових чуда – и одбацују Га јер не разумеју како може да се исцељује у суботу, ако се ништа не ради на тај дан. И када чују да је пред њима Онај који је Господар суботе, и да - није човек за суботу, него је субота за човека, они искрено, из дубине срца, мрзе онога који ово говори, јер се речено не уклапа у оквире њихових идеја. Апостоли понекад од Христа чују и оно што нису могли ни да замисле: на пример, да је згодније камили да прође кроз иглене уши него да богаташ уђе у Царство небеско. Од ове реченице се све у мислима ученика окреће наопачке, јер су живели са уверењем да је људско благостање доказ људске побожности. Одједном схватају да, оно чему је било нормално да теже, може да се покаже као препрека на путу ка Царству Небеском и доживљавају такав шок да закључују: онда се нико не може спасити. Али у исто време, све то не изазива у њима жељу да се изолују од свог Учитеља, да исмевају Његове речи или да се праве да их нису чули. И после извесног времена видимо исте ученике као људе са потпуно другачијим идејама, са другом свешћу. Сетимо се речи апостола Павла да - је свима постао све да би макар неке спасао (1. Кор. 9, 22). То је схватање коме сваки хришћанин треба да тежи, које произилази из проширења срца и способности да се свакоме помогне, да би бар неки пришли Христу. Заиста волим и често у разговорима цитирам речи архимандрита Емилијана Симонопетриског, које су оставиле на мене јак утисак. Он каже да, ако људско срце не може да прихвати човека, који је мали и по много чему ограничен, још мање ће моћи да прими безграничног Бога. И преподобни старац Пајсије има идеју да човек својим земаљским трудовима може да нацрта огроман број нула у свом животу, али оне ће остати нуле ако им Господ не додели јединицу – тада ће свака од ових нула добити смисао и на крају ће резултат бити један велики број. Када не желимо да разумемо друге људе, када се не трудимо да разумемо Бога, остајемо сами и у низу бескрајних нула. А пут до њиховог претварања у одређени број је превазилажење овог неразумевања. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru/124380.html

Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења. Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС. У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи. “Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић. Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће. Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу. “Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић. Реакције због капуљача Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу. “Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије. Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени. “Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма. Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака. “Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма. Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи. “Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС. Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја… “Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма. https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/

Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...

Здравко Пено, Окусите и видите Тумачење Свете Литургије, Београд 2020. Професор др Здравко Пено припада генерацији неопатристичких православних теолога лаика и философа наше црквене епохе. Он је стваралац блиставог пера, писац студија и књига. А оне су одмах по настанку почеле да заузимају своје место у ризници црквене предањске речи Православне Цркве. Зато верујемо да ће оне и трајно остати у њој као њене драгоцености. Једнако, његови радови покривају све сржне области православнога богословља, док се његовом најновијом књигом сада покрива и литургичка област. Њоме је аутор достигао врхунац у свом досадашњем опусу. Својом харизмом тумача он се спонтано надовезао и на богословско-литургијско наслеђе самог Николаја Кавасиле. На описани начин, Божјим даром и сопственим трудом овај теолог целе наше Православне Цркве искорачио је и стао у ред најзрелијих ревнитеља и најхрабријих бранилаца Светог Предања у својој генерацији, па и шире. За чистоту Православља и крстоноснога правоживља професор Здравко Пено ревнује и својом умно-срдачном поезијом. Наравно да смо ми свесни чињенице да ова реч благодарности нашем професору Здравку Пену, бар са наше стране, долази касно. Ипак, сматрамо да је боље учинити то икада, него никада. У нашој малој теолошкој средини владале су различите школе и табуи везани за повлашћене и извикане појединце и њихове теолошке дискурсе. Појединци су наиме градили, па и даље граде слику о својој неприкосновености и недодирљивости на пољу православног богословља. Они се међутим, не обазиру рецимо на своје кардиналне испаде и душегубна застрањења. Њихова непажња, амбиција и невиђена тврдоглавост, све то учвршћивано инатом, довели су их дотле да они данас верују да монополишу теологијом. А истина је та да они њоме увелико, и кабадахијски манипулишу. Давнашња, као и најновија појава и притом представљања професора Здравка Пена као учитеља црквеног литургичког богословља јесте поновно сведочанство да Господ Дух Свети не оставља наше богословље на милост и немилост недоученима и преученима, који се у међувремену измећу у насилнике, отимаче и кривотворитеље речи Божје и њеног етоса, као и њеног логоса и ероса. Њихова теолошка сума данас пак – сведена је на обичну шарену лажу! Отуда наше благодарење Богу Духу Светом; благодарење на појави христоносног богослова Здравка, ревнитеља и философа у Српској Православној Цркви. Епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка

На самом почетку, желим да упутим извињење Владимиру Латиновићу што моја реакција на његов текст није била на потребном нивоу. Тим више цијеним његово снисхођење које га је подстакло да нас обрадује новим текстом. У новом тексту, г. Латиновић износи неколико приједлога и савјета о томе чему бих требао да се посветим у својим даљим теолошким размишљањима и писању, мада нисам сигуран да на сваки изнесени приједлог могу адекватно да одговорим. Као прво, моја намјера није била да излажем развој учења Цркве о томе да Причешће не преноси болести и вирусе. Штавише, сматрам да такво једно учење и не може да постоји као засебно, изван ширег контекста литургичког, тј. евхаристијског богословља. Кад је већ ријеч о зарази, није наодмет још једном поновити: нико ко посједује здрав разум и ко живи истински црквеним и хришћанским животом, неће довести у питање реалну опасност од актуелног вируса, нити ће умањити значај мјера које медицинска струка препоручује у борби са вирусом. Ових дана управо свједочимо примјену црквене икономије када је у питању богослужбени живот. Наиме, предложене су одређене мјере о редукцији броја вјерника на литургијским сабрањима, што је прихваћено те су пронађени одређени „компромиси“ када је у питању начин причешћивања вјерника. Међутим, оно што сам желио посебно да нагласим јесте то да је потпуно погрешно, непотребно и анти-црквено препоручивање уздржавања од Причешћа, из разлога страха од могуће заразе. И не сматрам да такав став представља облик вјерског фундаментализма или фанатизма, нити било каквог нерационалног испољавања вјере већ је, напротив, оданост ономе што чини темељ наше вјере и црквеног идентитета. Латиновић у даљем тексту предлаже да објасним „какве везе има установљење Евхаристије на ‘Тајној вечери’ са лековитим дејством причешћа? На ‘тајној’, или боље је рећи последњој вечери нема ни помена о томе.“ О томе није било помена ни у мом претходном тексту, већ је уочена необична констатација Латиновића да „Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Учинило ми се да оваквим изразом он на неки начин раздваја Христа и Причешће (којим би Он могао да исцијели неког болесника). Можда управо у овом моменту и лежи извор проблематичних ставова аутора, дакле у издвајању Евхаристије Тијела и Крви из христолошког контекста. (И такође, сматрам да би било беsпредметно бавити се на овом мјесту питањем односа слободне воље и предестинације на примјеру Јуде. Ријеч је о тајни Евхаристије). Епидемиолози које сам поменуо,[1] своје сазнање да се нико никада није заразио причешћивањем истом кашичицом заснивају ваљда на свједочењу Цркве и свом повјерењу том свједочењу. Дакле, то сазнање није засновано научно али, на срећу, искрени однос према тајни Цркве се не гради искључиво на науци већ на вјери и на ономе за шта апостол Павле каже да изграђује човјека (1Кор. 8, 1). Изгледа да је и појединим љекарима потребно додатно „теолошко“ образовање и више „логички заснованог мишљења“, да би схватили опасност од причешћивања једном кашичицом. Намеће се и једно једноставно питање: да ли је потребно Причешћу приступити са вјером и страхом Божијим, како нас Црква вијековима позива, или је прије тога потребно научно се увјерити да не постоји никаква опасност од евентуалне заразе? У најновијејм интервјуу, митрополит Јован Зизјулас је изразио потпуно трезвен, црквено-предањски утемељен став. Цитираћу дио из тог интервјуа (надам се да ће се Латиновић сложити са мном да је Зизјуласова теолошка релевантност неупитна): „Питање: Поједини су као решење предложили следеће. Свештеници припреме честице Тела и онда те честице натопе Крвљу Христовом. Потом народ приступа и узима то Причешће. Шта мислите о томе? Митрополит Јован Зизјулас: Мислим да је то врло добро решење, кад већ постоји страх код једног броја верника. Лично бих волео и желео да се верници ничега не боје. Сматрам да Тело и Крв Христова јесу заиста примање лека бесмртности и не мислим да је оно опасно. Лично, ништа ми не би сметало да се причестим из заједничког путира у време епидемије или, пак, заједничком кашичицом. Међутим, пошто постоје, како каже Апостол Павле, они који су слаби у вери, тада треба да избегнемо да се не саблазне. Црква и за такве треба да нађе решење, да им изађе у сусрет. Треба избећи да дође до оптужби споља како ми хришћани преносимо неку заразу или болест.“ Одговор Митрополита Зизјуласа довољно је јасан и размуљив, те га није потребно додатно тумачити. Такође, као веома проблематично видим мишљење Латиновића да „повратак оцима„значи: одстрањивање наслага које су учиниле да смо се удаљили од изворног црквеног учења и праксе.“ Окарактерисати вијековно искуство вјере и живота Цркве као некакве „наслаге“ које је потребно одстранити, значи прије свега неразумијевање онога што је Г. Флоровски предложио као „повратак оцима“. Из тог неразумијевања и одбацивања као непотребног вишевијековног искуства Цркве као живог организма и резултата „инкултурације Јеванђеља“ у различитим епохама и околностима, и извиру бројне заблуде које своје уточиште веома често налазе у „тврђави здравог разума.“ На крају бих и ја са своје стране предложио Латиновићу да пронађе аргументе (у Светом Писму и у светоотачкој литератури) у корист тезе о могућности заразе преко светог Причешћа. Јер, оно што нам је он „доказао“ заправо јесте потврда да су Црква и њени чланови у Причешћу видјели и налазили „Лијек бесмртности“. Свако инсистирање на супротном гледишту јесте право на властито мишљење али истовремено значи и оптужбу хришћанима различитих епоха за несавјесно и „неразумно“ приступање оном „једино потребном“. Извор: Теологија.нет