Претражи Живе Речи Утехе

архим. Павлос Пападопулос Сазнате то и изгубите тло под ногама. То је онај тренутак у вашем животу када се суочавате са смрћу, не као нечим далеким и страним, већ као са догађајем који вам одузима дах. Само стојите тамо и гледате на свој живот као на мит. Помислите да је рак фарса. Ја... рак? Тада ништа више није важно. Свака нискост престаје да постоји. Све глупости са којима сте проводили дан сада су ван вашег времена. Нема више времена за тривијалне ствари. Дани пролазе, месеци пролазе. Улазите дубоко у битку са звери која је тако неочекивано дошла у ваш живот. И тамо, дубоко у вама, у вашем срцепарајућем болу, почиње да се рађа светлост. Толико бола, али и толико светлости... Али звер је страшна. Звер која у суштини жели да поцепа вашу вољу за животом, уништи сваку наду, избрише радост и мир у вашем срцу. Сваки дан, свака терапија, сваки поглед сажаљења који добијете, сваки излазак и залазак сунца је битка. И уморите се. Рак је немилосрдан. Долази тако жестоко, али у исто време тако нежно. Нежно као миловање које ни не осећаш и делује ти као лаж. Али, то није миловање, није ни лаж. Тада се све мења. Ви се мењате. На вама је како ћете се променити. Оно што је сигурно је да нећете остати исти. То је једина сигурна ствар. Плакаћете. И то је сигурно. И то неће бити као било која друга суза коју си пролио. Ова суза биће другачија. Биће пуна живота који је неочекивано угрожен. У овој сузи открићете себе, свој живот. У овој сузи вероватно ћете први пут видети сујету овог света, колико је живот крхак. У овој сузи вероватно ћете видети и ценити благослов здравља, одсуства бола. Не, овај текст нема за циљ да било кога растужи, већ да коначно престанемо да се жалимо док смо здрави, док имамо хиљаде благослова! Престанимо коначно да живимо са гунђањем и несрећом, са тугом и хировима, док имамо много благослова у животу. Да ли рак мора да дође да бисмо ценили све што имамо? Да ли морамо да изгубимо све благослове које имамо у животу да бисмо их ценили? Питајте болесника од рака, разговарајте с њим и видећете колико је захвалан што се пробудио без бола, што је могао да заспи а да не повраћа, што може да види сунце, може дубоко да удахне, може и мало да једе, може да прича и да се смеје, може накратко да дође у храм да прими загрљаје, чак и да загрли своју бол, може да сања снове за следеће лето, лето које ти имаш. . . Да, рак је застрашујући и болан. Не треба да уђе у наше животе да бисмо се променили, да бисмо своје животе сагледали дубински, да бисмо исправно сагледали ствари, да бисмо коначно стекли праве приоритете, да бисмо ценили своје здравље и време. Погледајте живот оболелог од рака. Да ли ћете наставити да се жалите на свој живот? Како се усуђујеш, човече, да се жалиш кад ти се живот не завршава у болницама, тоалетима и болничком кревету? Како се усуђујеш, човече, да имаш притужбе? Како се усуђујеш, човече, да замераш благословима које имаш у свом животу? Како се усуђујеш, човече, да се жалиш на безначајне догађаје и да се разочараш малим стварима када неко кога познајеш, твој ближњи, баш у том тренутку стење од болова, иде на хемотерапију, гледа се у огледало и не препознаје себе због изгубљене килаже, косе, младости коју је изгубио за само неколико месеци? Шта ћемо одговорити Богу када нас позове и пред нас изведе ове људе који се ни усред бола нису бунили, који ни усред рака нису гунђали онолико колико ми гунђамо? Колико пута размишљам о свом животу, у којем имам толико благослова, а са друге стране их узимам здраво за готово и тако падам у незахвалност или омаловажавање свих ових благодати. Какав ћу одговор дати? „Боже мој, опрости ми на мојој незахвалности!" Говорим то изнова и изнова. „Боже мој, опрости ми што Те не хвалим, што нисам искористио време свог живота како Ти хоћеш!“ «Боже мој, дај ми просветљење да се пробудим без шамара болести; Просветли ме да правилно проценим свој живот, мој народ, а да не будем под претњом да изгубим живот!" „Боже мој, просветли ме да јасно видим радост у свом животу! Помози ми да не останем у злу, већ да улажем у добре, једноставне мисли, и да останем у свим благодатима које имам у животу!" „Боже мој, отвори срце моје за милост и праштање, за љубав и смирење, за захвалност и хвалу; Отвори моје срце за сву ову љубав коју добијам од људи око себе и много пута јој не придајем значај који заслужује!" „Боже мој, уђи у мој живот, уђи у наше животе и промени нас без потребе да искусимо бол.“ . . нико не заслужује да живи са болом. Међутим, Ти, Милостиви и Љубљени Господе, знаш боље од било кога о сваком од нас. Дај нам стрпљења и снаге да изађемо као победници! Очишћени од смрти греха и са јасном визијом, дај да проживимо време свог живота пре него што уђемо у вечност са Тобом!» приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Ако су ти мила тела, у њима Бога хвали и усмери своју љубав на њиховог творца, да не би у томе што ти се мили, постала немила њему. Ако су ти миле душе, воли их у Богу, јер су и оне промењиве и у њему учвршћене постају сталне: иначе би одлазиле и пропадале. У њему их, дакле, воли, и повуци к њему са собом све које можеш и реци им: „Овог волимо: он је створио ове ствари и није далеко. Није их створио па отишао, већ су оне од њега и у њему. Ево, где је он, где одише истина? Најдубље у срцу је, али срце је одлутало од њега. Вратите се, преступници, срцу и приљубите се уз онога који вас је створио. Станите уз њега и стајаћете, почините у њему и имаћете мир. Куда ћете на стрмине? Куда ћете? Добро које волитe, од њега долази: али добро је и слатко само кад је са њим, а горко ће бити, и то је праведно, јер погрешно волите оно што од њега долази, ако њега напустите. Зашто да и даље ходите путевима тешким и мучним? Нема мира тамо где га тражите. Тражите оно што тражите, али нема га тамо где га тражите. Блажени живот тражите тамо где смрт влада: није тамо. Како може бити блаженог живота тамо где живота нема? И сишао је код нас онај који је живот наш и поднео је смрт нашу и убио ју је обиљем живота и громогласно узвикнуо да се одавде вратимо њему y ону тајанственост из које је дошао код нас, најпре у ону девичанску утробу у којој се са њим венчала људска природа, смртно тело, да не буде увек смртно, и оданде као женик што излази из ложнице своје, кличе као див да потрчи путем својим. Није закаснио него је потрчао вичући речима, делима, смрћу, животом, силаском, узнесењем, вичући да се вратимо њему. И нестао је пред нашим очима, да бисмо се вратили срцу и пронашли њега. Отишао је, а ево, овде је. Није хтео дуго да буде с нама, али нас није оставио. Отишао је онамо одакле никад није отишао, јер је свет кроз њега створен, и у овом свету беше и дође на овај свет да спасе грешнике. Њему се исповеда душа моја, и он је исцељује, јер њему сагреших. Синови људски, докле ћете бити тврда срца? Зар ни након што је живот сишао нећете да се успнете и живите? Али куда се успињете кад сте на висини и дигли сте уста своја у небо? Сиђите, да бисте се успели и да бисте се успели к Богу. Јер сте пали кад сте се успињали против Бога. Реци им то, да би плакали у долини плачевној, и тако их повуци са собом ка Богу, јер им из духа Божјег то говориш, ако говориш пламтећи огњем љубави. Аурелије Августин, Исповести http://santamarijadellasalute.blogspot.com/search/label/Аурелије Августин

Брз темпо живота не оставља родитељима довољно времена да се посвете деци па већина њих осећа кривицу због тога. Међутим, руски педијатар др Јевгениј Комаровски тврди да је битније да време које проведемо са децом буде квалитетно искоришћено иако је кратко. Реалност је таква да када дођу с посла, родитељи прво сређују ствари по кући и са децом разговарају тако што постављају питања и не сачекају одговор, а деца врло добро препознају када их не слушамо с пуном пажњом. Зато је генерална препорука дечјих психолога да допустите деци да говоре о себи, о томе шта воле да раде, о њиховим бригама. То ће помоћи у изграђивању атмосфере поверења и прихваћана. Након повратка са посла зато прво седите и поразговарајте. Испричајте им шта се вама десило тог дана, а затим их питајте како су они провели своје време док ви нисте били ту. На ову тему недавно се огласио познати руски педијатар др Јевгениј Комаровски. Он је истакао да 20 минута дневно проведених у присној комуникацији, размени искустава, у атмосфери заинтересованости за дететов живот јесте сасвим довољно да дете осећа да га воле и да не могу без њега они који њему много значе. „Дакле, 20 минута дневно од тате и 20 минута од маме је сасвим довољно за нормално психолошко стање деце. Никада се нећу сложити да запослен човек не може да издвоји толико времена“, наводи педијатар. Чини вам се да је ово мало? Ево шта психотерапеут Светланка Кнежевић мисли о овој тврдњи. „Слажем се да је важније како родитељи проводе време са децом, него колико. Сведоци смо да је на количину времена за породицу утицало не само дуже радно време, већ и мобилни телефони и компјутери. Млади родитељи много времена проводе на овим справама и кад су са децом. Тако су они мирнији зато што су са децом, а у ствари нема контакта, ни блискости. У новије време родитељи у градовима воде и сасвим малу децу на многе активности, као што су спорт, језик, цртање, глума… Они велики део времена проводе возећи се са децом по граду и на тај начин опет губе на квалитету проведеног времена“, објашњава психотерапеут Светланка Кнежевић. Она истиче да, иако новија истраживања показују да деца у предшколском узрасту могу много више да науче него што се раније мислило, стране језике, да читају, па чак и математику, за учење није потребно водити децу у школице, већ је много боље да родитељи уче с њима кроз игру. „То захтева посвећивање деци и бављење њима. Спорт је свакако здрав и неопходан, али родитељи могу да вежбају са децом у кући или у природи док су у предшколском узрасту, а тек касније да их воде код професионалних тренера. Како деца одрастају тако се смањује време које родитељи треба да проводе са њима и тек тада они могу да се баве својим хобијима или да се друже више са пријатељима“, саветује психотерапеут. Колико год времена да сте заједно, уколико радите нешто што и вама и вашем малишану причињава задовољство, то време је драгоцено. Није страшно и ако некад у току дана проведете са њим само пола сата – ако сте после тог времена и ви и дете срећни и испуњени. То је свакако боље него да проведете дан тако да свако за себе нешто ради, не обраћајући пажњу на оног другог – ви затворени у кухињи или радној соби, дете гледајући цртане филмове цео дан. Родитељска пажња као израз љубави неопходна је деци за нормалан развој. Свако дете којем недостаје права пажња од стране родитеља показаће то на себи својствен начин. На родитељима је да те знакове на време уоче и да на њих одреагују на адекватан начин – пажњом, а не казном. Научите да тумачите понашање свог детета и сазнајте шта да урадите да бисте га смирили. „Родитељи треба да негују у себи жељу да буду са својом децом, а не да то доживљавају као обавезу. Обавеза изазива отпор, а отпор неиспуњење, осећање кривице и ту нико није задовољан. Ако се неко нађе у овом кругу, треба да мења нешто у животу“, истиче психотерапеут. Четири знака да је детету потребна пажња Дете је често непослушно – То можда указује да се осећа игнорисаним. Заједничко време на поду ће му показати да не треба да се понаша непослушно или агресивно да би било видљиво у породици. Док сте са дететом, схватиће да вам је стало до њега, а можда и откријете прави узрок таквог понашања. Дете је често плачљиво или је јако „лепљиво“ за родитеље – То може указивати на његову несигурност. Свакодневно, пола сата неподељене пажње увериће дете да је вољено и сигурно у окриљу своје породице и помоћи ће му да поврати самопоуздање. Дете често удара, вришти и показује друге знакове беса – Кроз игре претварања или разговор, оно ће научити да постоје и адекватнији начини изражавања љутње. Дете се теже сналази у новим ситуацијама – На пример, када пође у вртић или школу, при прелазку из родитељске у своју собу и слично. https://zelenaucionica.com/dr-jevgenij-komarovski-dovoljno-je-da-samo-20-minuta-dnevno-posvetite-detetu-ali-na-pravi-nacin/

Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако? Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља. Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације. Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању. Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције. Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани. Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу. Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут Извор: Недељник

Уписна грозница за основце се завршила, за будуће студенте још увек траје. Пракса је показала да кроз њу лакше пролазе деца од родитеља, да их младе године штите од свих могућих сумњи, страхова, унапред пројектованих промашаја. Успех доживљавају као ствар која им природно припада, а пораз релативно брзо превазилазе, једноставно се преспоје на неки други колосек. Чини ми се да највећи притисак трпе родитељи у својој жељи да остваре сан, и свој, и сан свог детета, а да га истовремено заштите од непријатности било које врсте, да му отклоне стрес. Ма колико се родитељ трудио да своју нервозу сакрије и ублажи, да ситуацију релаксира, стварност га демантује. Јер ће из сваког родитеља изаћи бар једна реченица која га издаје, а верујем исто тако, вођена личним искуством, да им је сваки испит и конкурс био лакши од овог на који њихово дете излази, да им је чекање на резултате било мање дуго и болно, чак би им било најлакше када би могли заменити улоге, исполагати све те испите, па опуштено кренути на летовање. Некада су родитељи незаинтересовани: нека упише било шта, и тако му то ништа у животу не значи. Некада су спремни да своје разочарење пребаце на децу: лепо смо ти говорили… па у деци изазивају осећај кривице. Некад су превише захтевни, па шире осећај недовољности. Некад су наметнути идоли чију величину дете не може да досегне, па се мучи и сатире уз комплекс ниже вредности. Када би то могло, за децу би било најбоље да неколико месеци пред пријемни буду одвојени од родитеља, у некој врсти омладинског кампа и да се код своје куће појаве пар недеља после уписа. Стрес би се свео на разумну меру, вратио би се у оквире вршњачке групе, не би било притисака нити нереалних жеља и превеликих разочарења. Знам да је претходно речено разбеснело неке родитеље, али пракса показује да су родитељи некада реметилачки фактор у одрастању. Не само они родитељи који немају капацитета да подижу дете, који су карактерно или емотивно недостојни родитељства, већ и они који су превише посвећени. Свака крајност је лоша, а нико нам не може одредити где се то налази права мера, како се постиже равнотежа, како да усмеримо дете на прави пут. Како да му помогнемо да следи свој сан. И да га досегне. Јер су снови индивидуални. И мера успеха није за свакога иста. Деца не постоје да би остварила наше жеље. Она су људи за себе. Треба их само пратити. Некад бити подршка, некад коректив, некад утеха. Никада траса. Три приче о моја три специфична ђака Они су данас одрасли. Ухватили су свој сан и живе га срећно. А остварили су то без великог уплива својих родитеља, или су их родитељи једноставно од почетка разумели, или су сами знали како да прате свој унутрашњи глас. М. је био ђак из моје прве генерације. Интелигентно дете са апсолутном пажњом на часу, способан да аналитички пролази кроз све проблеме, да повезује градиво из више предмета, савршено памти, ефикасно учи. Знао је да постави питање на које немам тренутни одговор, већ морам да се вратим на додатну литературу и обећам му одговор на наредном часу, додатно се мучећи да тумачење сведем на ниво основца. Све је радио сам, а родитељи као да нису били свесни његове изузетности. Када сам предложила одлазак на летњи камп у Петници, једноставно су после пар дана рекли да М. то не жели, без драме, кајања и жалости. Јер, М. је желео пре свега да буде слободан и да се игра. Чим изађе из школе, његове обавезе престају. Домаћи задаци као да нису постојали. Били смо комшије и ја сам га по цео боговетни дан виђала са друштвом у јурцању. Питала сам се кад то дете уопште учи и како на тај начин све зна и постиже. После основне школе завршио је гимназију са истом лакоћом, а затим и електротехнички факултет. Данас има породицу, живи, ради, задовољан је и срећан, али не жели да свој интелектуални потенцијал црпи на каријеру која би му одузела живот. Остварио је сан. А. је била изузетан ђак. Све је стизала, све разумела, била амбициозна како то само паметни људи знају, јер је њена потреба да успе била лично задовољство, а не знак престижа. У друштву је била омиљена, насмејана, апсолутно правдољубива, па је једном предводила и ђачку побуну против накарадних поступака једног наставника математике, иако она том неправдом није била погођена. Увек је била самостална. Своје часове, додатне или приватне, заказивала је сама са тачно одређеним проблемом који треба да реши. Једном смо училе неку компликовану партију из правописа и она није пасивно чекала одговоре, већ је трагала за системом који ће јој материју учинити приступачнијом. Нашла га је и отишла кући срећна. Теорију ће научити сама. Завршила је електротехнички факултет и већ током студија је била запажена као изузетна, па је постала стипендиста једне иностране фирме. Њене степенице су увек ишле само у небо и њима је ходала једноставно, лако и ведро. Данас је један од водећих ИТ инжењера, а осмех јој је и даље дечији, јер њен инат не види препреку као прилику за суноврат, већ радозналост да се завири даље и победи. Остварила је сан. С. је био мој ђак са најлепшим осмехом. И данас, кад помислим на њега, видим како му се лице ведри, а очи постају топле. Оцене су му биле осредње, а он тих и миран. Све своје писмене задатке је писао о деди. Која год тема да падне, деда се мора споменути. А деда је био столар и С. је са њим проводио слободно време. Причали су и радили. Родитељи су га терали да учи, мајка је готово плакала објашњавајући колику енергију троше да би он био бољи ђак и уписао неку пристојну школу, рецимо економску. Радили су са њим, кажњавали га, али ништа. Све је остајало исто. Он се није опирао, али није ни учио. После пријемног испита, уписао је економску школу и родитељи су били срећни. Када сам десетак година касније срела мајку у граду и питала за њега, резигнирано ми је рекла да је С. наставио дедин посао. Постао је столар. Врло успешан и тражен. С. није имао најбоље оцене, али је имао интегритет. Чувао је свој сан и стигао до њега. Зашто ово причам? Зато што на срећу често заборавимо када почнемо размишљати о будућности своје деце, када крену пријемни испити и уписи, када их плашимо неуспесима и мрачним перспективама ако се планови не остваре онако како смо то замислили. А читав живот није трка на сто метара, већ маратон. Само је питање да ли ћемо тај маратон трчати срећни или преплашени, очајни и измождени. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца. https://zelenaucionica.com/s-je-bio-moj-djak-sa-najlepsim-osmehom-nije-imao-najbolje-ocene-ali-je-imao-integritet-cuvao-je-svoj-san-i-stigao-do-njega/

Наша Црква је много векова живела по монашким литургијским правилима поста који су одређивали начин нашег живота како у простору храма, тако често и ван њега. У пракси, оваква правила, немогуће је посматрати у нашим условима. Управо онако како је прописано овом старом монашком повељом одвија се обред Недеље праштања. То су одређивале врло специфичне животне околности: са почетком Великог поста многи монаси су напуштали своје манастире, одлазили у пустињу, одлазили у осаму, одакле се можда и не би вратили – могли су се разболети и умрети, постати жртве разбојника и слично. Зато су се пред важан период Великог поста, период покајања, монаси окупљали у манастирској цркви и молили једни друге за опроштај. То је било потпуно оправдано, сасвим логично: можда се више неће видети на Васкрс. У нашим условима овај чин поприма прилично чудан карактер. Људи који стално комуницирају једни са другима и комуницираће једни са другима и током Великог поста, имаће сталну прилику да греше једни према другима и траже опроштај. Када на Вечерњем, пред почетак Великога Поста, они у храму замоле друге за опроштај, као да ће сви отићи на други свет, ово изгледа прилично вештачки. С друге стране – а то је много озбиљније – многи, који из године у годину пролазе кроз обред праштања, развијају осећај да током године могу сасвим произвољно да граде односе са људима, чак чинећи и лоша дела, а затим, у најбољем случају, да исповеде ово, али не затраже опроштај, одлажући то до дана Недеље праштања. У нашим црквама, где се многи парохијани заправо и не познају, они формално моле од других опроштај и олако опраштају једни другима. Али, често сматрају да је непотребно тражити опроштај од оних људи према којима су заиста лоше поступили, иако су можда у питању чак и чланови породице. Ово нам говори да опроштај доживљавамо као нешто формално и, у ствари, не утиче на наш свакодневни живот. Згрешили смо, добро, добро, исправићемо то на следећој исповести, и тражићемо опроштај на Недељу праштања и све ће нам бити опроштено. То нас чини неодговорнима и чини наш однос према ближњима површним . На обреду праштања окупљају се многи људи, укључујући и оне који ретко долазе у цркву, и сви одједном почињу да траже опроштај од потпуно непознатих људи, остављајући неопроштеним своје грехе у односу на оне са којима стално живе и често комуницирају. Не можете тражити опроштај једном годишње. Морате да тражите опроштај сваки пут када почините неко лоше дело, без обзира ко је у питању. И то не само изговарањем одређених ритуалних речи, већ пре свега променом става према особи. Тајну покајања не треба свести ни на форму исповести ни на форму обреда недеље праштања. Тајна покајања треба стално да прати наш живот. Када се стидимо својих грехова, морамо, не само да кажемо речи опроштаја, већ и да променимо своје животе. Али, ово се врло ретко дешава. И још више, нема говора ни о каквом опроштају када се на ову тему појаве СМС-ови и поруке на друштвеним мрежама... Ово је једноставно згражање над тајном покајања. Често се људи непримерено плаше модерне цивилизације и виде у њој присуство демонских сила, али су често спремни да користе њене најапсурдније манифестације у верском животу. СМС је неопходан да би се, по потреби, укратко и брзо пренела одређена информација. Све ове поруке „опрости ми“ у порукама, као и честитке за Ускрс и Божић, су богохуљење. И одучавамо се да директно комуницирамо са особом. Они који су нам блиски постају нам удаљени. протојереј Георгиј Митрофанов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Закон у хришћанству су правила понашања (не само спољашњa, већ и унутрашњa) која помажу човеку да постигне смирење, без које је немогуће стећи благодат. Правила уређују наше животе у складу са Божјим Законом, али нису сама себи сврха. Од хришћанина се, заправо, тражи пажљив и промишљен однос према свему што је на овај или онај начин повезано са његовим животом. У наше време то је посебно актуелно, јер је постало модерно, посебно међу младима, неразумно ризиковати своје животе зарад „порције адреналина“, односно изнова искушавати Господа, што се понекад завршава заиста трагично. Или, жеља да се енергетски ресурси испумпају из земље до последње границе; или, преправљање самог човека како би задовољио своје страсти и пожуде – колико је све то у складу са хришћанским односом човека према законима природе... Главни разлог ове метаморфозе је недостатак благодати, чијем је стицању главна препрека човекова гордост. И сада долазимо до важне теме која нас се директно тиче. Колико год закон био исправан, ако немамо смирења и вере, ако не учествујемо у Духу Христовом, онда постајемо не извршиоци, већ прекршиоци закона. Без дејства Божанске благодати немогуће је заиста исправно разумевање и спровођење закона (ово важи и за Закон Божији и за грађанске законе, ако су са њим сагласни). То значи да ово треба бар да разумемо и артикулишемо, да се некако неприметно не претворимо у још једну „правну машину“, у коју, авај, повремено упадамо чим почнемо да губимо појам благодати и њен значај на приватни и јавни живот. Господ није укинуо закон. Он сам о томе каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке: нисам дошао да укинем него да испуним.“ (Матеј 5:17). У највишем смислу то значи дати себе на жртву љубави према пропадајућем људском роду, за сваког од нас. То јест, највиши циљ и испуњење Закона јесте спасење човека. Правила, укључујући и црквени живот, су неизбежна. То је искуство живота Цркве, откривено у искуству практичне светости, да тако кажем. Друга ствар је да никаква правила сама по себи ништа не решавају ако не остваре свој циљ – увођење Божанске благодати у човека. Сам Господ је испунио многа упутства и правила, у исто време одвојивши неопходно од сувишног: „Но залуд ме поштују, учећи учењима прописаним од људи“ (Мк. 7, 7), рекао је. Дакле, нисмо престали да занемарујемо испуњавање закона, па и грађанских, али у исто време, несумњиво, треба да буде више поверења у Бога. У последње време почињемо превише да верујемо правилима, прописима и посебној улози администрације и увелико преувеличавамо значај техничких средстава у решавању најсложенијих питања. Ред је без сумње важан, али „Дух дише где хоће“ (Јован 3:8) и морамо разумети да се истински хришћански живот, иако не одбацује форме, правила и поредак организације, ипак спроводи Духом Светим и Његовом благодаћу и креће се ка заједничком циљу за све нас – животу у Богу и са Богом. Старозаветни закон је био закон правде: „Око за око, зуб за зуб“ (Излазак 21:24) и човек је био изопштен из пуноће благодатног општења са Богом. А срце таквог човека, чак и уз веру и добре намере, остало је окорело. Нови завет је настао када је „правна заклетва“ уништена Жртвом Исуса Христа на крсту, и човек је поново постао способан да сагледа Божанску благодат у целини. И кроз дејство благодати спознао је да је Бог Љубав. Доласком Христовим у свет променила се и сама људска природа: имамо могућност помирења са Богом, општења са Његовом природом. Човек је постао способан да комуницира са Оцем Небеским у Духу и Истини, тј., у Христу, уз помоћ Духа Светога. Ово је права срећа, милост и дар неописивог Живота који је победио смрт! Уопштено говорећи, закон је строжи према онима који западају у тешке грехе и злочине, а посебно према онима који су окорели и укорењени у злу, а блажи је према онима који чине мање грехе и такође се искрено кају и желе да се поправе. Немогуће је и није неопходно све прописати. Срце хришћанина мора бити обучено да препозна дух Светог Духа. И Духом Светим „свака је душа жива“, односно прописи закона, неопходни као основа свакодневног живота, могу се правилно схватити и испунити само када човек заиста живи духовним животом. И строгост овде може бити једнако важна као и милосрђе, јер може бити манифестација највише љубави спасавајући човека од невоља и туга . Дакле, чак ни озбиљност није застрашујућа, већ недостатак милости. И што више љубави, саосећања и милосрђа недостаје у животу сваке особе и у друштву, то је потребно више „контроле“, „јасноће“, „појашњења“ и „дефиниција“, као и „измена и допуна“... Али, овим се животи људи се не побољшавају и не долази до просперитета, јер људско благостање подразумева не само материјалну компоненту, већ и оно што се зове емпатија. То јест, општа атмосфера односа међу људима би требало да буде пријатељска, пуна узајамне помоћи, саосећања и милости. То је суштина, то је оно до чега треба да нас доведу закони и томе морамо тежити, а то се, опет, не постиже само „техничким“ средствима, већ живом вером, живом комуникацијом између људи у Духу Светом. На ово треба да подсећамо једни друге и тежимо томе у свим областима живота. Овакав начин живота, наравно, није потребан Богу, већ нама самима да бисмо постигли јединство са Богом. Просто зато што је наша природа изузетно оштећена грехом, а могућност њеног преображаја је повезана са подражавањем Христа, стицањем Његовог Духа, што је могуће само ако се придржавамо правила хришћанског живота. Тачно је да смо измислили много „додатних“ ствари за себе, Тога је увек било и биће. Али оно што је сувишно, на крају, као љуска, отпада од Цркве, а оно што чини основу њеног живота остаје непромењено. О овом начину живота можемо сазнати из Предања Цркве, из житија светих који су се трудили да буду „не само слушаоци, већ и извршиоци Речи“ (Јаковљева 1:22). Религијски прописи су, у ствари, одећа благодати, и то морамо јасно разумети. Ко се неће сложити са чињеницом да је одећа потребна, али је глупо мислити да је одећа главна ствар код човека и у људским односима. Када је закон, који прожима друштвени живот, слабо повезан са стварним потребама човека и претвара се у одећу, не само без душе, већ и без тела, релативно говорећи, то је застрашујуће и алармантно. Буквално разумевање, извршење и примена закона и његових правила, не само да не служи на корист човека и људи, већ, напротив, немилосрдно уништава њихове животе и, што је најгоре, човек то и не примећује. То је стварно страшно. Зато ми, хришћани, изнова треба да подсећамо једни друге на речи великог подвижника Православне Цркве, светог Јована Климака: „Хришћанин је онај који, колико је то људски могуће, подражава Христа речима, делима и мислима, исправно и беспрекорно верујући у Свету Тројицу." јереј Димитриј Шишкин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Сви који познају личност и дело блаженог Августина знају за занимљиву епизоду његовог драматичног живота. Поводом његовог хиротонисања за епископа, високи гости су дошли на верско славље у Епархију Ипонску /Северноафричку/. У току прославе, када су сви почели да му честитају успехе које је пожњео у многобројним храмовима, манастирима, међу великим бројем парохијана који су присуствовали богослужењима, овај изузетни духовник је нешто необично одговорио: „Хвала, али имајте на уму да има много верника који су унутра, али су напољу, и других, који су напољу, али су унутра!“ Ова његова мисао долази као откровење свима онима који су се посветили служењу у Светој Цркви и умеју да сагледају особености црквеног живота у различитим парохијама. Занимљив је увод у вечну тему о достојанству хришћанства и недостојности хришћана. Шта је овај велики духовни човек хтео да каже и зашто је оно што је рекао тако проницљиво и истинито? Не само да је неопходно, већ је обавезно редовно присуствовати верским службама у било које доба дана и године. Нарочито недељне и празничне дане, у које Бог, по својој милости и човекољубљу, шаље још више благодати свим посетиоцима храмова. Православни хришћанин морају активно учествовати у парохијском животу, познавати Свете текстове, редовно читати и помагати црквеном одбору. Шта више – са свом духовном страшћу и пажњом да учествује у Светој Литургији и са одређеним ритмом да се причести Пречистим Телом и Крвљу Христовом. То не захтевају само Правила Васељенских Сабора, већ и конкретна упутства Светих Отаца, наши примери на путу у Царство Божије. Зато парохијски свештеници тако упорно инсистирају да се храмови посећују и да они који верују не буду немарни и лењи у понашању. Али, у којој мери су ти људи прави верници и пример другима и својим ближњима ? Тема личне побожности је увек била, и остаје, деликатна и дубоко вођена, јер се тиче личног односа између Христа и сваког од Његових следбеника. Горка пракса указује на неке ствари преко којих не треба олако и плитко прећи. Приличан је број хришћана који су редовно у храмовима, трудећи се у свим облицима парохијског живота, али њихово понашање је далеко од узора побожности. Систематски се упуштају у оговарање, интриге, злонамерне клевете на рачун своје браће и сестара и свих запослених. Њихов став карактерише нарочита хладноћа и вечита захтевност према свима и свему, себе доживљавају као „нарочито важне“, умеју да маестрално театрализирају и вешти су лицемерју. Пажљиво посматрају све што се дешава око њих, имају критички став и поправљају сваку грешку сабрата, свештеника и духовника, и никада не траже кривицу у себи. Они знају детаље из живота сваког парохијана и спремни су да их поделе са било ким без икаквих резерви. Њихово свеукупно држање је немирно и често постају предмет свађа, чак и скандала пре или чак током богослужења. Све се то преноси и на њихове односе са свештенством, према коме су често сервилни и услужни, а иза леђа шире гласине о њима и њиховим породицама. Врло често нису довољно искрени у односу са својим духовним менторима или их мењају да би прикрили своје праве преступе. И обрнуто, има хришћана који нису стални посетиоци храмова, већ дају прилоге не тражећи потврде, посећују православне сајтове, читају упутства Светих Отаца, воде белешке са омиљеним мислима подвижника и духовника. Штавише, помажу сиромашнима и страдалницима, и увек су спремни да помогну свима онима којима је помоћ потребна. Понашају се кротко и смерно и ни на који начин не желе да пажњу других усмере на себе, нити да било кога ангажују у било чему, крећу се готово непримећено по храмовима и моле се дуго и душевно, када је около тихо и мирно. Када се исповедају, имају посебан тих и сломљен поглед и труде се да буду искрени и темељни. Никада се не свађају нити захтевају било шта. Уопште се не упуштају у оговарање, не праве сплетке и на сваки начин избегавају сукобе са било ким. Цело њихово држање одаје посебно поштовање и стремљење ка побожности. Не чине ништа да провоцирају или чак интригирају, али тиме прећутно стичу поверење званичника и свештенства. Они су Божији, и Христови су, и то искрено носе као огњени печат у својим срцима! Целокупно учење Христово је дубоко скривено и усмерено ка унутрашњем свету човека. Поготово Свето Православље, које није систем норми, скуп правила или нека јасна методологија понашања у духовном животу. То је небеско откривење, исповедно надахнуће и лични однос са Спаситељем. Јединствена литургија која никад не престаје, која се не може ни исцрпети ни изразити речима. Већ у Старом Завету Творац се обраћа онима који желе да га следе дубоким и продорним позивом: „Сине мој, дај ми срце своје!“/Пр.23,26/. Он позива свој народ, не на спољашње обреде и разметљиву побожност, већ на сломљено срце и искрено исповедање Његових правила. У највишем степену то је изражено у лику Христа – Сина Божијег и Сина Човечијег. Током своје велике телесне службе током три и по године, Он је непрестано апеловао на верне да се најпре помире са Богом тако што ће доживети свој унутрашњи слом кроз усрдну проповед покајања! Његове речи су елоквентан израз овога: „Царство Божије је у вама!“/Лк 17,21/. Окреће се личности, души. Свуда, где год да дође, оштро осуђује фарисеје и књижевнике, који су носиоци спољашњих обреда, лажне службе и заразе лицемерја. Ни према коме он није тако неумољив и немилосрдан као према њима. Увек у својим сусретима и разговорима са другим људима указује на обичне и сиромашне људе као на примере истинске побожности. Зато Он бира особе које друштво потцењује и окружује их великом милошћу. Он признаје и цариника Закхеја, и некадашње блуднице и обмануте грешнике, који, међутим, схватају своју потпуну духовну слабост. У том смислу, посебно је дирљив разговор са Самарјанком, када, одговарајући на њено питање ко су прави следбеници, Он одговара: „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."/Јован 4:24/. Престо Божији је дубоко у души сваке Његове творевине, и ту је станиште сваког доброг дела надахнутог одозго. Душа је најинтимније и најдрагоценије место човека и оно носи трагедију целог његовог бића и целокупног изгледа. Бог кога исповеда Свето Православље је тајанствен и недокучив и делује тихо и благо на своје верне! Рај и пакао су првенствено унутрашња стања, а не толико места и правци у времену и простору. Непосредни настављач Спаситељевог дела – Свети апостол Павле, који је учење Исуса Назарећанина увео у историју, обраћа се верницима овако: „Слово убија, а Дух оживљава!“/2 Кор.3:6/. Из Његових уста ово откривење је посебно снажно, с обзиром на специфичности Његове јединствене вишеслојне личности, дубоко повезане са Мојсијевим законом. Правила су важна - ограничавају, штите, ограђују, чувају, али не могу да буду носиоци, инспиратори и не носе набој који мења и ствара! Сами по себи, они у завршној фази могу само да обуставе и замрзну сваки истински духовни импулс! Зато је велики Павле рекао: „Будите усрдни духом! Служите Господу!“/Рим.12,11/. Истинска служба је унутрашња и исповедна, она се не може ограничити, јер трепери жељом за сједињењем са силама Неба и Светим Духом! Бити хришћанин је пре свега позив у свету који је вечно огрезнут у греху, болу и хладноћи. Свемогући и Свемилостиви Бог, и само Он може бити и јесте вечити Судија мисли и дела сваког човека, ма колико он био узвишен или пао, и као Отац свега може бити мерило нечије личне побожности! Нама, бедницима, али и нама који Га искрено тражимо, остаје труд да испунимо Његову Пресвету Вољу и измолимо Његову Свевишњу милост! Не можемо бити оно што нисмо. Не смемо да се понашамо као Оци кад смо синови... Кад год смо обукли маске самозваних судија, не само да смо изгубили благодат, него смо и залутали на уском и стрмом путу спасења сопствене душе! Позвани смо на „ново небо и нову земљу“, али прво се морамо помирити са небом, очистити своје душе од мрља греха, кроз истинску и преображавајућу „метаноју“, и предати се непрестаној и непрекидној служби - да никад не утихне, у Славу Васкрслог Бога и Његових Светих! Амин! отац Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg

У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. https://mitropolija.com/2023/12/13/o-postu/

Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. “Kако је на небу, учитељице? Борим се, али нећу издржати”: Светлана је учитељица која ради са децом оболелом од рака, “Kако је на небу учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати”. Ово је једино питање на које учитељица Светлана Атељевић (57) из Београда није имала одговор, а оно је боли и дан данас. Светлана се помало разликује од других учитеља у престоници. Иако свако јутро уђе у зборницу и узме дневник у руке, није сигурна да ли ће поново видети иста лица. Уместо у учионици, она часове држи на Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”, где се малишани лече од најтежих болести, а већина њих чак и од рака. Иако за Телеграф.рс признаје да је тешко, она каже да је са њима провела најлепше године, стекла најлепша искуства и делила успомене од којих срце заигра. Једну такву памтиће заувек, иако није имала срећан крај. – Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. Јако су одговорни, воле школу и с радошћу нас очекују. Врло често и нас уверавају да могу да раде иако су под терапијом. Њихова интересовања су широка и увек постоји питање више. Не могу а да не поменем дечака који је за мене остао посебан. Некада наши часови буду само отворени и искрени часови о животу. Онда све оставите по страни и пратите сваку њихову реч, поглед, мимику. На једно питање нисам имала одговор: “Kако је на небу, учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати.” Био је четврти разред. Ја нисам имала одговор на његово питање а он је изгубио битку – прича нам Светлана присећајући се милог лица које ће увек памтити, а одговор нажалост никада неће имати. Ипак, оно што је највише покреће у послу је оздрављење њених ученика. Живи за дан када ће неко од њих моћи да крене у праву школу, упозна све дивне стране живота и гради себи будућност. Светлана нам прича да је рад са овим малишанима специфичан, а самим тим и много приснији. Часови су индивидуални, у болничким собама, а Светлана баш због тога запамти жеље и наде сваког од њих. – Настава се одвија индивидуално, са сваким учеником, у болничким собама. Kако су њихове болести специфичне, и наставу прилагођавамо сваком ученику понаособ. Усклађујемо се према њиховим здравственим могућностима, и најчешће уџбеницима школа из којих долазе. Наша школа се разликује и по томе што се ученици уписују током целе школске године. Kако сам углавном радила са децом на хематолошком одељењу, делила сам са њима све фазе њиховог лечења. Оно што моје колеге и мене највише покреће и радује јесте оздрављење сваког нашог ученика и наставак школовања са својим вршњацима у матичним школама. Нажалост, постоје и лоше ствари, то су изгубљене битке и туга која остаје – признаје ова учитељица. Изрека да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну није настала случајно, а то показује и пример малих бораца. Наша саговорница присећа се њихових молби које су увек биле скромне и једноставне. Они желе само оно што никада нису могли да виде. – Њихове жеље су једноставне и обичне. Kако је њихов боравак у болници дуг, догађало ми се да траже суво лишће, жирове, цвеће, све оно што се мења у природи а они нису могли да виде – каже ова жена. Kако је већ напоменула, са најтежим сценариом се сусрела. Десило се и оно најгоре, да више никада не угледа исте очи у којима је до самог краја тињала нада. Светлана признаје да не постоји школа која би човека могла да научи како да се носи са тим. – Било је и такве деце која су нас прерано напустила и то су најтежи тренуци за све нас. Ту нема утехе нити школе која може да нас научи како да се носимо са тим. Ми у колективу заједно делимо и сузе и смех и радост и тугу, и мислим да смо много јачи и повезанији и поносим се тиме што сам део таквог колектива. Постоје људи који дођу и прођу кроз нашу школу, који не могу да издрже овакав начин рада, и постоје они који су ту свим својим срцем и биће дуги низ година – каже она. Kако је већину своје каријере провела са младим животима који се непрестано боре, Светлана има поруку и за оне којима је на сву срећу живот даровао срећно детињство. Kаже нам да је најбитније да показују љубав, буду знатижељни и истражују свет. – Ти мали борци су ми помогли да много храбрије корачам кроз живот, са пуно емпатије према ученицима и њиховим породицама које воде најтежу битку у животу. Поручила бих свој деци овог света да се више смеју, друже, разговарају, показују љубав и помажу једни другима, буду знатижељни и спремни за животне изазове – поручује им једна учитељица из Београда. Јелена Стефановић https://www.detinjarije.com/kako-je-na-nebu-uciteljice-borim-se-ali-necu-izdrzati-svetlana-je-uciteljica-koja-radi-sa-decom-obolelom-od-raka/

Позивамо све људе добре воље да помогну Василију Урошевићу, који је у августу 2019. године пао са четвртог спрата и остао непокретан. Шанса да Василије поново прохода постоји на Куби, где се налази најбољи неурорехабилитациони центар на свету, какав његова повреда и захтева. Комплетни трошкови пута, дијагностике, терапија, лечења и смештаја у болници износе 20.000 евра, а благодарећи добрим људима који су до сада помогли, преостало је да се сакупи још само 850 евра. Рок за уплату овог износа болници истиче 10. новембра 2022. године, а по Божијем Промислу, Василије треба да буде примљен на дан св. Врача Козме и Дамјана (14. новембра). Време истиче - помозимо! Помозимо сви, пошаљимо СМС поруке: 762 на број 3030 и 23 на број 3800. СМС за ШВАЈЦАРСКУ: упишите human762 и пошаљите на број 455. Новац се може уплатити на следеће бројеве рачуна: динарски рачун: 160-6000000006119-25 девизни рачун: 160-54000043217-38 IBAN: RS35160005400004321738 SWIFT / BIC: DBDBRSBG Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/

"Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија:

Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. септембра 2021. године, на празник Воздвижења Часног Крста, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Саслуживали су Преосвећени Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански архимандрит Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. -Узети Крст Христов значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног, а то значи победити човека који зна да је истина у Христу, али који - иако би ишао једном ногом за Христом - другом ногом иде за правилима и принципима овог света. Распети себе значи одрећи се овог света, али не света као дара Божјег у јеванђељском смислу речи, него баш света који у злу лежи, беседио је патријарх Порфирије и нагласио: -Данас славимо знак којим се ми хришћани препознајемо и разликујемо од света. Наша Црква данас слави крстолики, посебан, другачији начин живота од живота на којем је свет изван Цркве утемељен. Ми Јеванђељем Христовим знамо и кроз Цркву прослављамо Крст као символ распећа, али истовремено и као символ и знак победе, зато што је Господ хтео да покаже да сила овога света није нешто на чему се заснива смисао нашег постојања, да мудрост и наука овога света нису принципи на којима се изграђује и расте духовни, унутарњи човек и на којима се постиже спасење и препознаје Царство Божје већ сада и овде у историји и међу нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић. Звучни запис беседе Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“. „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“. Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем. Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач. Извор: Радио Слово љубве

Од уторка 11. маја Света Гора је поново отворена за ходочаснике. Међутим, број диамонитириона (виза, дозвола за улазак на Свету Гору) је ограничен и то: - сваки манастир 10 диамонитириона у једном дану, дакле 10 ходочасника - сваки општежитељни скит 5 диамонитириона - сваки идиоритмијски скит 2 диамонитириона - свака келија и исихастирион 1 диамонитирион дневно. Извор: Светогорске стазе

У пету недељу – Глувну Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода, Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић. У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава. Извор: Епархија горњокарловачка

Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић). Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића). У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф. Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима. Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота. „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“. „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима. „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика. Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо. „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“. „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка