Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'али'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У руском језику реч „пост“ има неколико значења. То је и уздржање од хране, пића и уживања које преписује религија; то је, уједно, и нека важна позиција. „Он је на одговорној позицији (посту)“, кажемо за неку важну „личност“. Ако је у питању војна тематика, где се говори „предао стражу – примио стражу“ онда ова стража „чува“. На тој позицији стоји стражар, чије нас унутрашње стање наводи на мисли о духовној стражи. Духовна стража тражи од човека унутрашњу прибраност, и у томе је његова сличност са ступањем на дужност наоружаног војника. „Не зевати, не опуштати се, држати се устава, увек бити будан“- укратко, такве су обавезе стражара, ако бисмо се изразили речима које описују емоције. Исто тако гласи део који се односи на захтеве које треба да испуни човек кад пости. Дакле, ова омонимија је са дубоким смислом и никако није случајна. Војну стражу „дају“ и „примају“, црквену стражу – „држе“ и „поштују“, али и један и други „чувају“. Човек се у оба случаја концентрише на постављене задатке. У оба случаја он треба да разуме, да се бави послом од велике, ако већ нећемо рећи изузетне важности. * * * Током поста треба се молити. Сам по себи пост, без појачане молитве спушта се на ниво дијете, чији је значај мали, стога јер се дијета држи због личних потреба, а пост се, као жртва, приноси Богу. Сва наша цивилизација је пијаца подвала, где се исповест мења за одлазак код психоаналитичара, а литија за митинг. Пост такође ремети и „светски двојник“ са маском разних гладовања и уздражања. Дакле, треба искључити нешто из рационалног, али треба нешто и додати. Треба додати читање псалама и Новог Завета, метаније (за оне који могу да метанишу, због здравственог стања), и молитву у храму. Треба препознати и непријатеље молитве. Пре свега, то је лењост. Потом, то је сујетност ума. Треће, злопамћење, увреде, и све остало, што израста из егоизма и што је супротно љубави према људима. Препознајмо ове непријатеље, јер је штета од њих већа него што паразити могу нашкодити пољопривредном домаћинству. При чему се поља редовно нечим ђубре и заливају, обрађују, док је духовним непријатељима лакше да делују, када заборављамо на њихово постојање. * * * Лењост је свима позната. Она је „мати, и пре нас се родила“. Она се с разлогом римује са речју „тама“, с обзиром да као сенка иде за сваким човеком. Ако се препустимо њеном успављујућем дејству, душа ће се погрузити у униније. Тешко да има ишта горе од чамотиње. Што се тиче сујетности ума, то је прогресивна несрећа. Њеном прогресивном ширењу много помаже информациона епоха, у којој живимо. Оно што се у области масовне информисаности представља као забава и приватно информисање, највећим делом је тровање јавног мнења или чак зомбирање (једно другом не конкуришу). Уколико имате списак са насловом „Ово у посту не једем“, можете, марак мислено саставити још један, слични списак: „Ово не читам, не слушам, не гледам“. Ефекат ће неизоставно бити, и ви ћете га осетити. Нека се умири ум у односу на световну јурњаву. Земља треба да се напари, товарна животиња треба да одмори од вуче. Само је бедна људска глава осуђена на то да свакодневно буде канта за ђубре. Не слажем се. Искључујем телефоне и кријем даљинске. И чиним то ради малих мрва унутрашње чистоте. Само услед неумећа да се осмисле мисли до краја, човечанство се брине за чистоћу животне средине, и пренебрегава чистоћу унутрашњег света. Прљавштина у екологији само је прст који указује на прљавштину у мислима и намерама човека. Још примећујемо да се они што посте више раздражују. Пролећни умор и духовно старање стављају до знања о свом присуству. Али, треба да се суздржавамо да свађама и џангризавошћу не губимо плодове поста. Поред набројаних троје непријатеља, молитва има и друге. Временом ћете сами моћи да их откријете. Само, за то је неопходна молитва. Она је ватра, све остало је уље за кандило. * * * Треба неуморно понављати, да пост није толико само, и најпре, појава у вези са храном, колико је свеобухватна појава која мења читавог човека. Пост се односи на ум више него што се односи на црево. И гурманлук ће се подредити посту ако постоји жеља – није прва година да се у ресторанима може пронаћи посни мени. Десет врста јела и наслов на ценовнику „Постите уздравље“. А телевизор се у пост не уклапа. Штетно је прекомерно гледати га, било у посту, било ван њега. Исто се тиче и садржаја радио станица, и штампане продукције. Све ове фабрике новости и разоноде, у принципу, или нису способне чак да се спољашње наштимују на таласну дужину поста, или ће им бити врло велики напор. Зато и треба напоменути да је екологија ума и чистоћа информационе хране најважнија за хришћанина, и наравно, да му то најтеже пада. * * * Приликом удубљивања у појам поста, видимо да је пост неко „мало умирање“. Човек насилно чупа свој ум из круга свакодневних појава и пребацује се на потпуно другачије мисли. Мисли нас Суд, и награде грешним и праведним, о свом предстојању пред Христом. Мисли на то, шта је већ учињено, а где још „овце нису пасле“. Мисли на то колико му је остало, и како овај остатак правилно да проживи. На тај начин, човек као да умире, или макар замире за уобичајене мисли и дела. То и јесте она „мала смрт“ која се добровољно избира ради оживљења душе за Христа. * * * Исто се догађа и у Божјем свету: једна врата се не отварају пре него што се друга врата затворе. Дете унутар мајчине утробе, које се још није родило, има затворене очи, уста, нос. Остаци хране исто не излазе из њега онако, као што ће после рођења. За исхрану му је отворена рупа, која ће се после затворити – пупак(!). Ту живи сасвим невероватно: наопачке, у води, у тихом мраку. После рођења ће се отворити оно што је било затворено, и затвориће се оно што је било отворено. Такав је закон. Из тога следи, да и у духовном животу треба да научимо да оглувимо за једне разговоре, како бисмо чули друге речи. (Не назива се без разлога Мајка Божја саговорница ћутљивих). Треба ослободити ум од свих мисли, да би у сазнање могле да продру друге. (Није ни без разлога неко од отаца рекао да ће ухо безмолвника чути дивно). Умирање за прозаични живот ради оживљења истинског живота, то је пост. * * * Када једни људи посте, а други не, није искључено да у њиховом односу може доћи до напетости. Они што посте, склони су да осуђују друге који не посте. Ево их, веле, „грешници и чревоугодници“. Али, опоненти имају спремне аргументе у рукаву. „Бог ми је у души“, „човека скрнави не оно што улази у уста, него оно што излази из њега“. И тако даље. Уз то, свима је познат, непријатни тип религиозног меланхолика, на кога не желимо да личимо. Ето многи мисле у себи „боље ми је да не испуњавам много ревносно обреде и законе, пре ћу бити прост и искрен човек“. Пресећи или одмрсити тај чвор ̶ у сваком случају требаће да се пролије зној. * * * Погледајмо у Писмо. Први словесни бисер нека буде: „Јела су за стомак, и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути.“ (1 Кор. 6:13). Ове речи су упућене онима који придају велики значај храни, на штету другим подједнако важним странама живота. Храна за храну, молитва за молитву, љубав за љубав. Хајде да забранимо себи да осуђујемо оне који из неког разлога не поштују пост, имајући при томе на уму да ће „стомак сваког човека Бог уништити“. На црквено-словенском се чита „упразнити“, то јест, учинити неважним. Ради се о оној промени која очекује свако тело, када ће људи после васкрсења примити нове образе. Синови Царства, према речима Христа, биће слични Анђелима Божјим, јер ће бити синови васкрсења. Само, Царство нису храна ни јело, већ радост и мир у Светом Духу. И још, послушајмо још нешто; „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими“ (Рим. 14:3). Као што видимо, апостол се бринуо за то да се аскетизам или његово отсуство не претворе у фактор расправе међу хришћанима. И нас, пре свега, не треба толико да брине однос маловерних према онима који посте, већ насупрот. Желимо, да они који посте не задиру нос и не осуђују оне који једу кобасицу, и гледају телевизор у посту. Од нас, хришћана, много се тражи. Од нас се очекује разумевање и неосуђивање. Према себи строгоћа, према ближњима милост, према Богу поклоњење у духу. То је хришћанство. * * * Пост је универзална појава. Нигде у историји човечанства нећете наћи ни једну озбиљну културу, где ради виших циљева најбољи људи нису узимали на себе труд уздржања, привременог или сталног. Нећете пронаћи такву културу где би се узносила хвала преједању, лењости, испразности, а да се при томе долазило до великих открића и достигнућа у области духа. Свет је мултикултуралан. Не напуштајући оквире земље и града можемо се упознати са наукама истока, са разним аскетским традицијама, ући у „Чајна таун“ и изаћи из њега, уписати се на курс јоге и слично. Наши људи то и чине. Добро или лоше су посебна тема, али то је већ чињеница која се догодила. Измучени човек може много пре него што спозна своје грехе знати о чакрама и медитацији словена. * * * Људи лутају не само из земље у земљу, и не емигрирају само по земљама. Људи такође лутају из учења у учење, траже истину, и теже самореализацији. Дакле, нигде ти људи неће срести призив на сведозвољеност, уколико предмет трагања буде чистоћа ума и смирење душе. Људи добровољно улазе у лични пост, ако дају завете и просе од Бога нешто важно. Они објављују колективни пост, ако је „непријатељ пред вратима“ и ако народу прети озбиљна опасност. Способност за уздржање у тешким ситуацијама је мера озбиљности душе и њеног јунаштва. Само нам потрошачко друштво шапће на оба уха: „Искористи. Уживај. Опусти се. Живи пуним плућима“. Управо овај дух сведозвољености, усресређености на себе, крајњег егоизма и тежње ка непрестаној промени задовољстава, и јесте трулежни дух овог света. Сматрам да је то разноликост духа Антихристовог. Када постимо, на неки начин се извлачимо из власти овог духа. У сваком случају можемо је избећи. Зато је дух поста дух борбени и благородни, а дух греховне раслабљености је дух плебејски и дух робова. Уздржани човек је слободан, а прождрљивац је роб. И блудник је роб. И лењчуга је роб. Слобода није само политичка или социјална појава. Слобода је поклон свесној и разумној особи од Бога. Хришћанство то зна. Само је штета што је правих хришћана међу нама врло мало. Али, далеко смо од унинија. Почели смо са старањем, и будућност ће нам много открити. Збогом, напред, и немојте се задржавати. https://mitropolija.com/2023/12/13/o-postu/
  2. Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. “Kако је на небу, учитељице? Борим се, али нећу издржати”: Светлана је учитељица која ради са децом оболелом од рака, “Kако је на небу учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати”. Ово је једино питање на које учитељица Светлана Атељевић (57) из Београда није имала одговор, а оно је боли и дан данас. Светлана се помало разликује од других учитеља у престоници. Иако свако јутро уђе у зборницу и узме дневник у руке, није сигурна да ли ће поново видети иста лица. Уместо у учионици, она часове држи на Институту за мајку и дете “Др Вукан Чупић”, где се малишани лече од најтежих болести, а већина њих чак и од рака. Иако за Телеграф.рс признаје да је тешко, она каже да је са њима провела најлепше године, стекла најлепша искуства и делила успомене од којих срце заигра. Једну такву памтиће заувек, иако није имала срећан крај. – Наши ученици много брже сазревају и одрастају, врло отворено причају о својим болестима и границама између живота и смрти. Они имају само једну жељу, а то је да се врате својим другарима. Јако су одговорни, воле школу и с радошћу нас очекују. Врло често и нас уверавају да могу да раде иако су под терапијом. Њихова интересовања су широка и увек постоји питање више. Не могу а да не поменем дечака који је за мене остао посебан. Некада наши часови буду само отворени и искрени часови о животу. Онда све оставите по страни и пратите сваку њихову реч, поглед, мимику. На једно питање нисам имала одговор: “Kако је на небу, учитељице? Ја се борим, али мислим да нећу издржати.” Био је четврти разред. Ја нисам имала одговор на његово питање а он је изгубио битку – прича нам Светлана присећајући се милог лица које ће увек памтити, а одговор нажалост никада неће имати. Ипак, оно што је највише покреће у послу је оздрављење њених ученика. Живи за дан када ће неко од њих моћи да крене у праву школу, упозна све дивне стране живота и гради себи будућност. Светлана нам прича да је рад са овим малишанима специфичан, а самим тим и много приснији. Часови су индивидуални, у болничким собама, а Светлана баш због тога запамти жеље и наде сваког од њих. – Настава се одвија индивидуално, са сваким учеником, у болничким собама. Kако су њихове болести специфичне, и наставу прилагођавамо сваком ученику понаособ. Усклађујемо се према њиховим здравственим могућностима, и најчешће уџбеницима школа из којих долазе. Наша школа се разликује и по томе што се ученици уписују током целе школске године. Kако сам углавном радила са децом на хематолошком одељењу, делила сам са њима све фазе њиховог лечења. Оно што моје колеге и мене највише покреће и радује јесте оздрављење сваког нашог ученика и наставак школовања са својим вршњацима у матичним школама. Нажалост, постоје и лоше ствари, то су изгубљене битке и туга која остаје – признаје ова учитељица. Изрека да здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну није настала случајно, а то показује и пример малих бораца. Наша саговорница присећа се њихових молби које су увек биле скромне и једноставне. Они желе само оно што никада нису могли да виде. – Њихове жеље су једноставне и обичне. Kако је њихов боравак у болници дуг, догађало ми се да траже суво лишће, жирове, цвеће, све оно што се мења у природи а они нису могли да виде – каже ова жена. Kако је већ напоменула, са најтежим сценариом се сусрела. Десило се и оно најгоре, да више никада не угледа исте очи у којима је до самог краја тињала нада. Светлана признаје да не постоји школа која би човека могла да научи како да се носи са тим. – Било је и такве деце која су нас прерано напустила и то су најтежи тренуци за све нас. Ту нема утехе нити школе која може да нас научи како да се носимо са тим. Ми у колективу заједно делимо и сузе и смех и радост и тугу, и мислим да смо много јачи и повезанији и поносим се тиме што сам део таквог колектива. Постоје људи који дођу и прођу кроз нашу школу, који не могу да издрже овакав начин рада, и постоје они који су ту свим својим срцем и биће дуги низ година – каже она. Kако је већину своје каријере провела са младим животима који се непрестано боре, Светлана има поруку и за оне којима је на сву срећу живот даровао срећно детињство. Kаже нам да је најбитније да показују љубав, буду знатижељни и истражују свет. – Ти мали борци су ми помогли да много храбрије корачам кроз живот, са пуно емпатије према ученицима и њиховим породицама које воде најтежу битку у животу. Поручила бих свој деци овог света да се више смеју, друже, разговарају, показују љубав и помажу једни другима, буду знатижељни и спремни за животне изазове – поручује им једна учитељица из Београда. Јелена Стефановић https://www.detinjarije.com/kako-je-na-nebu-uciteljice-borim-se-ali-necu-izdrzati-svetlana-je-uciteljica-koja-radi-sa-decom-obolelom-od-raka/
  3. Историчар из Ријеке Горан Шарић, чија је објава на „Фејсбуку” узбуркао регион због критике власти у Хрватској и прославе „Олује”, тренутно борави у Београду Аутор: Александар Апостоловскипетак, 10.08.2018. у 22:00 После своје оштре објаве на „Фејсбуку” о „Олуји”, која је узбуркала регион, католички теолог и историчар, критичар актуелних политичких елита у Хрватској и на Балкану Горан Шарић, дошао је у Србију. У међувремену, чланови његове породице и он добили су претње смрћу, али их овај Ријечанин није пријавио полицији. – Ако неко хоће да ме убије, убиће ме, али мислим да је мотив тих претњи да се истресу преко „Фејсбука”. Прете ми у Хрватској, али, нажалост, и у Србији. Претње добијам и од Албанаца. Код највећег броја људи, моји ставови ипак изазивају одушевљење, а мржњу и агресију код мањине – каже за „Политику” Горан Шарић. Он се тренутно налази у једном београдском предграђу, али истиче да се није склонио у Србију због страха за своју безбедност, већ због раније уговорених обавеза. „Шта је тачан повод за славље ‚Олује’? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљивање тисуће кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас, кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст”, написао је Шарић, питајући се: ако се слави одлазак Срба, зашто се онда не прославља и одлазак 400.000 Хрвата које је слична политика отерала. Његова објава сада је видљива само пријатељима на „Фејсбуку”, јер је последњих дана добио 2.000 нових захтева за пријатељство. За остале је невидљива. – Већином су то Срби, мада има Хрвата, Македонаца, Бошњака, чак и Словенаца – каже он. Често путује на релацији Хрватска–Србија, јер се проучава прошлост Балкана. Шарић радо парафразира Нелета Карајлића, напомињући да, ако хоћете да схватите комплексне односе на Балкану, морате да се вратите макар у 7. век. Цитира и хрватску поп-звезду Нину Бадрић, која каже да гламур какав има Београд не постоји нигде на Балкану. – Ако вас Београд не прихвати као звезду, ви нисте звезда. Тако је и у поп-култури и у науци. Зато и моји, често политички наступи, морају имати елементе популарне културе, односно шоу бизниса. Популарна култура је оно што је код грчких филозофа представљала митологија – појашњава Шарић утицај свог текста, у којем је написао и следеће: „Очигледно је да хрватске такозване политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави, не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, ни 23 године од како Срба више нема.” Шарић, међутим, тврди да није југоносталгичар. – Не дај боже. Све што су народи бивше Југославије имали да кажу у заједничкој држави, рекли су од 1941. до 1945. године и од 1991. до 1995. Моја истраживања нису мотивисана тиме да подстичем на стварање нове Југославије и братства и јединства, али бих волео да моја размишљања подстакну људе да се не мрзе и да схвате да су осуђени једни на друге – истиче Шарић. Он сматра да је србофобија једна од кључних одредница хрватског идентитета које политичке елите користе да би преместиле фокус са правих проблема. Ти проблеми су заједнички свима на Балкану: исељавање, демографска катастрофа, сиромаштво… – Чак и да Хрватска позове протеране Србе да се врате, то не би значило ништа, јер ни Хрвати немају где да раде. Нема посла, пропале су велике фабрике, продала су се сва предузећа, бродоградилишта се једва држе, ушли су странци и тешко да ће се пробудити икаква нада – тврди наш саговорник. На наше питање зашто Хрватска не баштини вредности Ивана Горана Ковачића, Иво Лоле Рибара или Стјепана Стеве Филиповића, већ Марка Перковића Томпсона и нацистичке покличе „За дом спремни”, Шарић каже да је одговор једноставан. – Тада би се схватило да између Срба и Хрвата не постоје само мржња и сукоби, али то није данашњи наратив Хрватске. Тренутно је, рецимо, „Глас концила” један од најекстремнијих националистичких медија у Хрватској, а тај лист представља званичне ставове хрватских надбискупа. Они не следе политику папе Фрање и ту долази до размимоилажења. Кардинал Бозанић није био екстреман када је постао надбискуп, али је чињеница да је неоусташтво заиста ескалирало уласком Хрватске у ЕУ. Оно је заправо почело да јача одласком Иве Санадера са власти. Санадер је екстремне десничарске групе држао под контролом, даље од мејнстрим медија – појашњава Шарић. Он није оптимиста да ће се Срби и Хрвати икада помирити. Али, бар покушава да скромно допринесе таквој могућности. У коју категорију истраживача сврстати тридесетпетогодишњег Горана Шарића? У ентузијасту или утописту? Политика онлајн http://www.politika.rs/scc/clanak/409011/Prete-mi-smrcu-ali-se-ne-zalim-policiji#.W281BYd99WA.facebook
  4. Позивамо све људе добре воље да помогну Василију Урошевићу, који је у августу 2019. године пао са четвртог спрата и остао непокретан. Шанса да Василије поново прохода постоји на Куби, где се налази најбољи неурорехабилитациони центар на свету, какав његова повреда и захтева. Комплетни трошкови пута, дијагностике, терапија, лечења и смештаја у болници износе 20.000 евра, а благодарећи добрим људима који су до сада помогли, преостало је да се сакупи још само 850 евра. Рок за уплату овог износа болници истиче 10. новембра 2022. године, а по Божијем Промислу, Василије треба да буде примљен на дан св. Врача Козме и Дамјана (14. новембра). Време истиче - помозимо! Помозимо сви, пошаљимо СМС поруке: 762 на број 3030 и 23 на број 3800. СМС за ШВАЈЦАРСКУ: упишите human762 и пошаљите на број 455. Новац се може уплатити на следеће бројеве рачуна: динарски рачун: 160-6000000006119-25 девизни рачун: 160-54000043217-38 IBAN: RS35160005400004321738 SWIFT / BIC: DBDBRSBG Извор: Радио "Слово љубве"
  5. Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/
  6. Васељенски патријарх Вартоломеј је пре неколико дана у Фанару имао састанак са украјинским новинарима у присуству егзарха Кијевске Патријаршије епископа Михаила и главног секретара Светог Синода Васељенске Патријаршије архимандрита Григорија. Он се топло осврнуо на своју недавну посету Украјини и комуникацију са побожним украјинским народом. Није пропустио да говори о питању аутокефалности Украјинске цркве, али и о ставу Руске цркве. „Сан наше браће Руса је да предводе глобално православље. Али ово се неће догодити." Његова Свесветост је највише пажње посветио ослобађању Помесне Украјинске Цркве од утицаја Москве. Према речима васељенског патријарха, тема украјинске аутокефалности била је на дневном реду већ дуже време. Појавио се пре више деценија и увек је било покушаја украјинског народа да добије сопствену Помесну аутокефалну православну цркву. „А сада је дошао историјски тренутак када је Константинопољска мајка испунила овај ваш дугогодишњи сан“, рекао је Његова Светост. Васељенски патријарх није могао не занемарити препреке које поставља Руска црква. Његова Светост је поновио чињеницу да не постоји „шизма“ о којој су Руси говорили. Такође, ако верују да постоји „шизма“, они су је створили прекидом комуникације са четири помесне цркве. Као што нико други није обуставио комуникацију нити направио „шизму“ у недрима православља“, рекао је патријарх Вартоломеј. Његова свесветост је подсетио да је овај „раскол“ формирала Руска православна црква још 2016. године када су РПЦ и још три помесне цркве под њеним утицајем одлучиле да не присуствују Великом свеправославном сабору на Криту. У последњем тренутку су се Руси и још три помесне цркве повукле. „Очигледно, они нису желели да се тако важан догађај одржи под руководством и председавањем Васељенског патријарха“, рекао је Његова Свесветост, поделивши своја размишљања. „Сан наше браће Руса је да преузму вођство у православљу. Али ово се неће догодити. То је зато што, према канонима и правилима Православне Цркве, које су одобрили Васељенски сабори пре много, много година, ова предност, ове привилегије припадају Васељенском престолу“, подсетио је патријарх Вартоломеј. Његова Свесветост је истакао да је Његово Блаженство Архиепископ кипарски Хризостом у интервјуу рекао да је ова ситуација, ова структура Православне Цркве „зацементирана“. Прва катедра међу православним црквама увек ће бити Константинопољска, а московска пета. „Немамо проблема са Русима. Они су деца Цариграда. Као и ви, Украјинци, све Цркве на Балкану и Руска црква добиле су аутокефалност од Цариграда“, подвукао је патријарх Вартоломеј. „Није ме брига шта људи говоре о мени лично. Забринут сам што се оспоравају права цариградског престола“ Како преноси df.news током разговора, Његова Свесветост није занемарио нападе РПЦ и РПЦуУ на њега лично, посебно после посета Украјини и Сједињеним Државама. Али он, на хришћански и достојанствен начин, није узвратио. „Наша браћа Руси ме (лично – прим. аут.) критикују, оптужујући ме да гајим папске тврдње. Опраштам им и не заустављам се на томе. Мене (лично – прим. аут.), искрено, не занима шта ће рећи митрополит волоколамски Иларион, митрополит Бориспољски Антоније и други. Нека говоре шта хоће. Мучи нас када се доводе у питање права и привилегије цариградског патријарха, цариградског престола, јер су нам их дали васељенски сабори – нисмо их сами приграбили“, рекао је патријарх Вартоломеј и додао да би њихово довођење у питање био знак незахвалности или незнања. Према речима васељенског патријарха, његове посете Украјини и Сједињеним Државама биле су веома успешне и веома благословене. „Наша браћа Руси нису хтела да ове посете буду успешне“, рекао је патријарх Вартоломеј. Филаретова „дисциплинска“ анатема и устав Пилипа Орлика Његова свесветост и главни секретар Светог и свештеног синода подсетио је затим шта је претходило давању Томоса Украјинској цркви. У Украјини је до раскола дошло јер је Москва забранила и анатемисала митрополита Филарета када је Украјина захтевала аутокефалност након стицања независности као државе. Украјинци су се обратили Москви, али ова друга није дала својој цркви никакву аутокефалност почетком 1990-их. Филарет и његови савезници су забрањени и прогнани, и ту је настала велика рана на телу украјинског православља. Москва није имала право да да аутокефалност – Украјинци су морали да се обрате Цариграду да би је добили. „Ови прогнани Украјинци су апеловали на Васељенски престо. То је зато што је Васељенска патријаршија од Четвртог васељенског сабора, од 5. века, имала такву привилегију – да прима жалбе“, подсетио је архимандрит Григорије. Користећи ово право, Васељенска патријаршија је темељно проучила сва питања која се тичу православне украјинске браће и, прилазећи им са љубављу, решила то питање дајући им аутокефалност. Главни секретар Светог и Свештеног Синода скренуо је пажњу на занимљив детаљ за који многи Украјинци нису свесни. Текст Устава Пилипа Орлика тренутно је изложен у Катедрали Свете Софије у Кијеву. А у првим чланцима његовог текста напомиње се да након све борбе коју је прошао украјински народ, Украјинци изражавају жељу да буду у јединству са васељенским престолом Константинопоља. „Током свих ових векова, Украјинци нису престајали да траже црквену независност. Сви њихови покрети, који су касније сматрани расколом или покушајем одвајања, заправо су били жеља ових људи да не остану под утицајем Москве“, рекао је архимандрит Григорије. Главни секретар Светог и Свештеног Синода осудио је оптужбе противника аутокефалности Украјинске цркве, рекавши да је васељенски патријарх дао аутокефалност неосвећенима. "Ово није истина. Ако неко прочита изјаву дату 11. октобра 2018. да су поступци Васељенског Патријарха у том погледу били и канонски и историјски. Митрополити Макарије и Филарет апеловали су на Васељенски престо да преиспита њихов случај, због чега су подвргнути анатеми“, подсетио је начелник Светог и Свештеног Синода. Он је подсетио и да по црквеном праву Васељенски престо има могућност да прихвата жалбе. Када се донесе одлука на нивоу Помесне Цркве, особа која верује да је погрешно осуђена може да се обрати Васељенској столици да поново размотри свој случај. Архимандрит Григорије је поновио да је васељенски патријарх послао писма Макарију и Филарету у којима је објаснио да разлози за њихову осуду нису догматски нити везани за питања вере. То су били дисциплински разлози и стога је Васељенски Патријарх укинуо ове осуде, ове анатеме са Филарета и Макарија. Извор: https://orthodoxtimes.com/ecumenical-patriarch-the-dream-of-our-russian-brothers-is-to-lead-global-orthodoxy-but-this-wont-happen/
  7. "Речи Косово и Јасеновац у свима нама буде посебна осећања, нарочито у овим данима када сви ми хитамо ка празницима који следе. Ти празници су означили наш живот и темељ нашег идентитета у сваком погледу", рекао је на почетку своје беседе Преосвећени Владика рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, отварајући вечерас аудио-изложбу "Јасеновац. Логор смрти, земља живих" у галерији Дома културе Грачаница, бележе новинари радија "Слово љубве", уз звучни запис Владикине беседе на крају вести. Преосвећени Владика је нагласио да "Косово и Јасеновац јесу наш Велики Петак, али они су и наш Васкрс". "Без страдања нема васкрсења, нема вечнога живота, али не било каквог страдања" рекао је Владика појаснивши да је реч о страдању "за правду, за истину, за истински живот" и додавши да је то "страдање koje извире из чисте вере, љубави, и наде у Бога"- "Косово и Јасеновац за нас православне Србе и за нашу Цркву јесу темељи, они су наш завет", наставио је Владика Теодосије истакавши да "захваљујући Косову и Јасеновцу ми постојимо као народ - захваљујући Косову које се темељи на Новом Завету, Христовој жртви и захваљујући Јасеновцу који се темељи на Косову, Косовском Завету и Новом Завету Христовом - ми Срби јесмо оно што смо сада". Владика Теодосије је напоменуо да "ако би одступили од тог пута, ако би заборавили на наш завет пред Богом и родом, ми више не би били оно што смо сада, и зато ова аудио-изложба има свој велики значај". Од Бога нам дано чуло слуха, којим као и оком можемо да распознајемо, како је рекао Преосвећени, основа је ове мало другачије изложбе него што смо навикли, јер је она "у неком смислу модернија, одражава наше време, оно што смо ми, како живимо, али је веома значајна, јер на свој начин помаже да сачувамо сећање - сећање na невину жртву и на све оне који су страдали јер су били људска бића и нису се као такви могли уклопити у калуп озлоглашене НДХ", нагласио је Владика Теодосије. Све жртве, свих вера и народа, „треба да поштујемо и да их се сећамо, да нама буду светионик, да и ми добро знамо свој пут" и без гледања лево или десно "ходимо ка правом циљу" истакао је Епископ рашко-призренски. Владика је посебно заблагодарио аутору, Дарку Николићу, који је „препознао важност свега онога што је урадио и тиме је нама пружио оно драгоцено, неопходно, да и ми у нашем времену, не само чувамо наслеђено - него и да допринесемо свему томе и ономе што треба, у будућности, наши потомци и деца да знају и да сачувају“, рекао је Владика Теодосије проглашавајући изложбу отвореном. Звучни запис беседе Епископа Теодосија начинили смо благодарећи директном преносу овог догађаја преко "Фејсбук" странице Дома Културе "Грачаница". Извор: Радио "Слово љубве" Беседа Епископа Теодосија:
  8. Поводом славе храма у Коњевратима 8. 11. 2021. посвећеног Светом великомученику Димитрију, верни народ из овога места и околине окупио се на Светој Архијерејској Литургији коју је служио Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим. Владика је свима њима пожелео срећан празник и нагласио да је изузетно радостан што је на овај дан могао да буде део овог светог сабрања. „Драга браћо и сестре драго ми је да сам успео да данас будем овде са вама и да се заједно помолимо Господу и заиштемо молитве Светога Димитрија, да он буде заштитник, како овога места, тако и свих нас и онај који, стојећи пред престолом Свевишњег, моли за наше спасење, здравље, радост и све оно чиме нас је Господ благословио у овоме животу. Чули смо у данашњем Јеванђељу да се каже да ми, хришћани, нисмо од овога света и да ћемо бити прогоњени скоро сваког дана нашег живота и да ће наши прогонитељи мислити да Богу службу чине. Такву жртву је поднео и Свети великомученик Димитрије који је био узвишнога рода, из богате породице. кога је чекала титула војводе солунског. У то време владала је безбожна власт која није признавала хришћанство, већ је прогонила хришћане желећи да нашу веру у потпуности затре. Родитељи Светог Димитрија су били побожни и свог су сина од малих ногу научили да буде хришћанин. Они су се, као и он кад их је наследио, трудили увек да заштите хришћане, нису их прогонили иако су имали такве налоге, већ су помагали да се Црква Христова развија у тим немогућим условима. Свети Димитрије није хтео да поклекне пред царским наредбама да прогони хришћане, а када је цар то чуо затворио је и њега, мучили су га на разне начине и када се упокојио Бог се прославио кроз њега. Пред његовим чудотворним моштима и дан данас се у Солуну узносе молитве за здравље, радост и спасење свих који са вером у Господа ту долазе надајући се свеопштем васкрсењу“, рекао је Епископ Никодим и додао да и ми, по угледу на Светог Димитрија, треба да чинимо све да одржимо нашу свету веру и обичаје, те да се увек изнова окупљамо око наших храмова у братској љубави и узајамној бризи. Извор: Епархија далматинска
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. септембра 2021. године, на празник Воздвижења Часног Крста, светом архијерејском Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду. Саслуживали су Преосвећени Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански архимандрит Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. -Узети Крст Христов значи победити себе острашћеног, гордељивог, огреховљеног, а то значи победити човека који зна да је истина у Христу, али који - иако би ишао једном ногом за Христом - другом ногом иде за правилима и принципима овог света. Распети себе значи одрећи се овог света, али не света као дара Божјег у јеванђељском смислу речи, него баш света који у злу лежи, беседио је патријарх Порфирије и нагласио: -Данас славимо знак којим се ми хришћани препознајемо и разликујемо од света. Наша Црква данас слави крстолики, посебан, другачији начин живота од живота на којем је свет изван Цркве утемељен. Ми Јеванђељем Христовим знамо и кроз Цркву прослављамо Крст као символ распећа, али истовремено и као символ и знак победе, зато што је Господ хтео да покаже да сила овога света није нешто на чему се заснива смисао нашег постојања, да мудрост и наука овога света нису принципи на којима се изграђује и расте духовни, унутарњи човек и на којима се постиже спасење и препознаје Царство Божје већ сада и овде у историји и међу нама. Извор: Инфо-служба СПЦ
  10. Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе Св. Атанасија Великог у храму посвећеном овом светитељу у београдском насељу Плави хоризонти. Патријарху Порфирију саслуживали су архијерејски намесник земунски протојереј – ставрофор Божо Бакајлић, протојереји Милош Стојановић и Владан Симић, јеромонах Сава (Бундало), ђакон проф. др Драган Радић и проф. Богословије ђакон Радомир Врућинић. Звучни запис беседе Св. Атанасије Велики је онај светитељ који је изрекао реченицу: „Да је Бог дошао у освај свет. Да је Бог постао човек, како би човек постао бог“, рекао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе поучавајући о догматској истини Христовог оваплоћења. „Рекавши то, знао је добро хришћанску веру. Знао је добро Православну веру. Знао је да је Бог нестворен, беспочетан, да Бога нико никад није видео, да Бога својим умом не можемо познати“, наставио је Патријарх Порфирије указујући да: „када је Св. Атанасије рекао да човек треба да постане бог, знао је да то никако не значи да човек може постати бог по својој природи. Него да човек својим начином живота, уколико је тај начин живота Јеванђељски, уколико је то живот који се труди да колико је год то могуће примени у свом животу заповести Божије, да онда човек постаје способан да учествује у пуноћи, у свему ономе што нам Бог дарује“. „Бог читавог себе дарује људима. Бог је непрестано са нама, али нажалост, ми често, чак и онда када смо у Цркви нисмо свесни те чињенице“, рекао је Патријарх Порфирије истакавши да: „не освећамо, не препознајемо да је Бог са нама. Штавише, ако немамо неке проблеме, ако немамо искушења онда на Бога заборављамо. А понекад идемо толико далеко да заборављамо и то да смо заборавили на Њега“. Св. Атанасије Велики је од наjраније младости своје мисли, своје читаво биће подредио Богу и тиме је спознао Јеванђелску истину коју нам откривају Свети Апостоли и коју Црква својим предањем чува до данас а то је да је Бог постао човек, рекао је у својој беседи Патријарх Порфирије нагласивши да је Бог то учинио не случајно него да би поделио са нама све оно што је наше. Бог је постао човек, нагласио је Патријарх Порфирије да би: „сишао и до најдубље тачке нашег постојања и да би ту онда изнутра, оно што је наш највећи проблем, оно што је наша највећа мука, оно што је највеће искушење, а то је смрт, да би ту изнутра обеснажио смрт. И својим васкрсењем победио тог нашег непријатеља, са нама и за нас, у наше име, имајући у својој личности људску природу. И тиме омогућујући да ми, када учествујемо у Његовом животу, а учествујемо кроз Цркву, учествујемо кроз Литургију Цркве, онда учествујемо и у победи над смрћу. Учествујемо, заправо, већ овде и сада у вечном животу.“ Све то је нама дато, закључио је Патријарх Порфирије напомињући да све то можемо и спознати дубином свог бића, просвећеним умом и чистим срцем. Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је са верним народом и свештенством пресекао славски колач. Извор: Радио Слово љубве
  12. Од уторка 11. маја Света Гора је поново отворена за ходочаснике. Међутим, број диамонитириона (виза, дозвола за улазак на Свету Гору) је ограничен и то: - сваки манастир 10 диамонитириона у једном дану, дакле 10 ходочасника - сваки општежитељни скит 5 диамонитириона - сваки идиоритмијски скит 2 диамонитириона - свака келија и исихастирион 1 диамонитирион дневно. Извор: Светогорске стазе
  13. У пету недељу – Глувну Свете и Велике Четрдесетнице 18. априла 2021. године, која је посвећена великој и дивној подвижници угодници Божијој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки, и када се врши молитвени спомен на Свете мученике Агатопода, Теодула и преподобног Марка, Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки г. Герасим началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Оца Николаја Мирликијског Чудотворца у Карловцу. Епископу г. Герасиму су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Дарко Дугоњић и ђакон Небојша Анђић. У својој архипастирској беседи верном народу, Епископ Герасим је истакао: Ова недеља Часнога поста јесте посвећена преподобној Марији Египћанки, чије житије јесте чудесно, али уједно и духовно и поучно. У животу Марије Египћанке се пројављује велика грешност, али и још веће покајање, живот у Јорданској пустињи је учинио да она кроз своје искрено покајање, и нама буде пример покајања, зато њен спомен вршимо у дане Часнога поста, када се путем покајања спремамо за Васкрсење Христово. Јеванђеље нам као и увек сведочи Господа и Његово обраћање апостолима у којем Господ говори о своме спасоносном страдању, али и страдању апостола, хришћана, јер свако ко иде за Господом страда, али у Господу Васкрсава. Извор: Епархија горњокарловачка
  14. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије од првог је дана с народом који је претрпео стравичне губитке после серије разорних земљотреса у Сиску, Глини и Петрињи, као и околним селима у Хрватској. У овим тешким данима, још једном се, како каже, показало да трагедије спајају људе, а да Српска Православна Црква не гледа ко је које националности и вероисповести, већ свима нуди солидарност и љубав. У интервјуу за Kурир митрополит Порфирије каже да неће заборавити лица људи, а поготово деце, пуна страха и зебње, након што су за само неколико минута изгубили све што су имали. Ганула га је, истиче, брзина којом су реаговале институције из Србије да помогну угроженима. Kаква је ситуација у овим местима после земљотреса? - Многи људи су остали без крова над главом, а будући да се земљотреси настављају, да се тло не смирује, зебња не престаје. У првих неколико дана људи су спавали у аутомобилима или су морали да потпуно напусте тај простор. Ви сте одмах после трагедије отишли на лице места, обишли сте народ, рекли сте да су то биле сцене попут „библијске катаклизме”... Шта сте видели у њиховим очима, на њиховим лицима? - Два доминантна утиска и осећања су била. Један је - дубоки страх који се граничи са ужасом, нарочито код деце. Огромна забринутост. Други је - ужас пред чињеницом да је све што сте имали нестало. Да у једном тренутку имате, а у другом тренутка немате. Велики број људи са тих простора је то већ и доживео. У селима живе повратници који су се већ селили у ратовима, па се сада поново десила ова трагедија. Kолико је људима духовно значило ваше присуство? - То је пробудило неку врсту наде, без обзира на то што смо дошли у првом тренутку само да видимо каква је ситуација. Људи су осетили, чини ми се, неку врсту олакшања због тога што су схватили да неће бити сами. Брзо је почела да се пружа ургентна помоћ у виду мобилних кућица, контејнера. Потребно је 1.000 кућица да би се сви сместили у топлом и колико-толико сигурном. Ми смо се као Црква, по природи ствари, ставили на располагање и ангажовали смо се и били уз народ, не правећи разлику међу људима у зависности од националности и вероисповести. Kао што елементарне непогоде, било да се зову корона или земљотрес, не бирају људе по националности и верском опредељењу. Још је важније да ми као људи, нарочито у оваквим тренуцима, осетимо да смо једни другима потребни и да је свако, пре свега, човек, а да у је у свакој невољи и искушењу човеку потребан други човек. Kо се јавио за помоћ? Да ли је ова трагична ситуација пробудила солидарност? - Пробудиле су се емоције и солидарност и сви смо се трудили да будемо од користи. Ми смо као црква били задивљени и ганути чињеницом да су многе институције из Србије истог трена осетиле потребу да неком помогну, почевши од Владе Србије, позива Града Београда, који је обезбедио 200.000 евра, Града Новог Сада, који је обезбедио 35.000 евра, Извршног већа Војводине, које је помогло са 100.000 евра, затим помогле су наше две епархије, друге институције. И после позива није остало само на доброј вољи, него се помоћ одмах остварила. До сада је обезбеђено око 70 мобилних кућица и у њима је оно што је најпотребније, мокри чвор, сточић и место где се може ставити глава. А ако Бог да да се смире потреси, и ми ћемо дати све од себе да помогнемо да људи добију нову кућу, нови дом. Осећамо велику захвалност према свима који су осетили потребу да помогну. Велика помоћ је стигла из Србије. Kако су на то реаговали званичници из Хрватске? Да ли је ово била прилика да се смање тензије? - Треба рећи да је држава Хрватска максимално ангажована на опскрбљивању људи који су остали без крова над главом. Мој утисак је да у последње време постоје напори, па и конкретни кораци који долазе из смера Србије ка Хрватској и обрнуто, од Хрватске ка Србији, да се створе услови који ће бити нормални за живот српске мањине у Хрватској, као и хрватске мањине у Србији, за коју мислим да ипак, већ годинама уназад, не постоји та врста искушења и проблема са којима се српски народ суочавао годинама уназад у Хрватској. У овом тренутку има позитивних и добрих помака на плану успостављања међусобне комуникације између две државе. Овај катаклизмични земљотрес је прилика да још боље разумемо да смо једни другима потребни и да једни без других не можемо. И нека свако у свом политичком и државном смислу иде како жели, али је важно да у исто време разумемо истину, а истина је да је неопходно и важно да, у најмању руку, цивилизовано разговарамо. Хвала Богу, видим да на политичком плану то тако и функционише. Иза нас је тешка година, а и СПЦ је претрпела велике губитке, напустиле су нас велике црквене личности. Kоји су изазови сада пред СПЦ? - Поред нашег патријарха Иринеја, отишли су у царство Божје митрополит црногорско-приморски Амфилохије и владика ваљевски Милутин. У неком људском смислу осећате тугу и губитак. Истина је да је смрт смрћу побеђена и када из те перспективе посматрамо одлазак било кога од нас, схватамо да одлази у наручје Божје и ми смо тада испуњени огромном надом и оптимизмом у љубав Божју. Треба да сваког човека доживимо као свога брата и свога ближњег. Да ли то људима у савременом свету полази за руком? - Често и не. Још увек треба да растемо и да се учимо, за почетак, да разговарамо, да не гледамо једне друге преко нишана и да не доживљавамо једни друге као непријатеље, то је увек изазов и искушење. И не треба да као појединци будемо испуњени егоизмом и самољубљем, користољубљем и да другог човека доживљавамо као препреку за остваривање наших циљева. То је не само супротно од духа, Јеванђеља и цркве него је и супротно и самој природи човековој. Човек постоји као биће заједнице. Човек заправо не постоји сам по себи. Ја не постојим без вас и ви не постојите без мене. Одласком патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија, владике Милутина, СПЦ је претрпела велики губитак. Kако даље? - Они су доста допринели Цркви. Бог пре или касније свакога позове на начин на који он мисли да је најбољи и у најбољем тренутку за свакога од нас. Kакви год да су проблеми и искушења, ако је наш циљ служба људима и служба Богу, ако је наш циљ заједница, превазилажење егоизма, превазилажење самољубља, онда ће потешкоће бити полигони на којима се ми испитујемо. Ми нисмо криви ни заслужни што смо се родили у овим временима. Свакоме је његова мука највећа, али свако има задатак да ту конкретну муку разрешава и да кроз њу расте, као појединац, али и да растемо сви заједно. Изазова ће бити, али никада нећемо изгубити веру да је Бог с нама. Патријарха Иринеја су окарактерисали као ујединитеља свих Срба... - Тачно је то што кажете за нашег блаженопочившег патријарха. Он је чуо реч Христову: „Молим вас, браћо, именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама нема раздора и да сви мислите истом мишљу.” То не значи да ми немамо право на мишљење, ми имамо своје ставове и своја мишљења, али за нас Србе је ово позив да ми међу собом разговарамо да сваку тему и проблем расправимо са сваког аспекта, али да имамо исту реч и исту мисао. Да се превазиђе потреба коју модерни свет има - да хоћемо да оставимо свој лични печат. Ако имамо циљ да оставимо свој лични печат, онда он не долази из егзистенцијалних корена из читавог нашег бића, него долази из рација и има лични интерес који често неће бити у складу са даровима од Бога. Огромна штета и на Божјим кућама. Храмови ће се обнављати годинама. Страдали су и храмови... Kада ће они доћи на ред за обнову? - Страдало је осам храмова, два су потпуно порушена. Сада помажемо људима, чинимо све да људи добију кров над главом, а када се то заврши, мораћемо да се позабавимо и обновом храмова. Штете су велике, обнове ће трајати низ година. Kурир.рс/Силвија Сламниг Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  16. Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић). Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића). У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф. Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима. Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота. „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“. „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима. „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика. Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо. „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“. „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  17. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  18. Предрага браћо и сестре, драги сви прославитељи, пријатељи и поклоници Тајне Оваплоћења Радостан сам што сам са Вама! Са Вама у заједништву неописиво чудесне Тајне живота; са Вама у нади и вери да смо од Носиоца свеколиког живота, Исуса Христа, живот и примили, и да смо сада, у овом земаљском ходочашћу, на путу ка пуноћи истинског живота. То осећам толико снажније сада, након 20 година своје бискупске службе и 20 година примљеног дара служења у Београду. Свестан сам да оба ова дара нисам заслужио, па управо због тога желим Вама свима, предрага браћо и сестре, још личније проговорити. У тих 20 година сам, наиме, дословно могао опипати колико је судбоносно исправно схватати живот. Живот се, заправо, у свим својим разноврсним бојама и небројеним димензијама богатства објављује искључиво уколико га откривамо у његовом Извору, Извору свег живота, у непојмљивој Тајни Тројединог Бога. У том бесконачном Океану могућности свих могућности; у тој, нотама незаписивој Симфонији космичке бесконачности. Тек у том Извору без извора може се колико-толико наслућивати шта заправо Живот јесте. То је, пре свега, онај Живот о коме говори Исус из Назарета. „Дођох“, каже, „да ви имате живот! И да га имате у изобиљу!“ Исус, дакле, не шкртари са животом. Исусу свакако није драго што живимо у пандемији Цовида-19. Исус се не мири са тим да живимо у страху и неизвесности. Није, наиме, воља Његова да будемо затворени, изоловани, удаљени једни од других, камоли да је жеља Његова да живимо са маскама на лицу. На лицу које одражава наш идентитет, нашу посебност, наше непоновљиво историјско и космичко место. Све то није по вољи Његовој, све то смо нажалост, свесно или несвесно, сами изабрали. Мислили смо да можемо мењати сопствени идентитет и да себе прогласимо „творцима“, „боговима“, „произвођачима“ силе Божје. Не само у подизању величанственог торња у Паризу, и не само у толиким атеистичким и антитеистичним идеологијама и режимима, него и у нашем практичном атеизму, ми сами свесно протерујемо Бога, уклањамо Извор живота, па тиме и здравље. Уместо да живимо узвишеност Божјих синова и кћери, и самим тим достојанство сарадника Божјих, радије бирамо свој ништавни егоцентризам, а тако и нарцисоидност, који нас бацају у реку пролазног. Kада сваке недеље и под сваком великом свечаношћу у Цркви молимо величанствени захвални хвалоспев, познат по првим речима римског оригинала „Те Деум лаудамус“, сваки пут ме, да ми колена клецну, толико дубоко гану следеће речи: „Ти да за наше спасење постанеш човеком, Христе Господе, ниси се устукнуо крила Ђевице.“ Предрага браћо и сестре, зар није невероватно да је баш хришћанство, које је на први поглед тако универзално, али и – чини се за многе – тако апстрактно, и – како многи мисле – неопипљиво, управо толико конкретно, толико опипљиво, непоновљиво историјско, тако елементарно? Баш хришћанство говори о нашем спасењу, о сваком конкретном човеку, конкретној жени, о крилу конкретне Мајке. Може ли постојати нешто конкретније, практичније, свакидашњије, уочљивије, „приручније“? Да, управо хришћанство, које је тако недокучиво и тако универзално, истовремено је и најопипљивије и најконкретније. Само хришћанство даје јасну улогу и смисао микро и макрокосмосу, и омогућава нам целовито разумевање свих односа, свих релација и корелација, разумевање свих улога, свих служби, свих задатака и свих могућности. Зато и ова пандемија – коју неки називају „пошаст“, а други се њоме баве само једнострано и једносмерно, док је се трећи само боје, од ње беже и чекају вакцинацију – може за нас постати истинска пророчка снага. Није ли још одавно записано: „Бог увек прашта. Човек је способан да прашта, мада ретко то чини. Али природа никада не прашта.“ Природа, наиме, и не може да прашта. Не може, јер или функционише по од Бога датим законима или сама нужно постаје бунт, отпор, болест, носилац смрти. Пандемија је зато најопаснији бунт нашег неусклађеног односа живота и Живота. Човек је разумно и слободно биће које може да схвата, али често не жели да схвати; човек може логично, нормално и, дакле, морално деловати; истовремено, он може да чини и не жели чинити; може рећи „не“, може окренути леђа добру, истини, хармонији, па тако и здрављу. Специфичност нашега времена јесте у томе да се човек бори само за, у једнодимензионалном смислу, аутономију; за независност у смислу самодовољности, што значи: изван заједнице; за слободу у апсолутном смислу, а такву слободу у апсолутном смислу може живети само потпуно савршено биће – Бог. Оваквим схватањима се, на несрећу, углавном препустила целокупна савремена наука о човеку, антропологија, веома често и савремена филозофија, и, нажалост, ту и тамо и сама теологија. Па и сама Христова Црква се из тих нелогичних разлога поделила. Медији, опет, по својој психолошкој законитости искључиво говоре о сензацијама свакога времена. Зашто је, дакле, истинско славље Божића тако битно? Управо зато што нам само Бог може рећи ко јесте Бог, и ко јесте човек, и какав људски живот треба да буде. Само зато је, наиме, Бог постао човек. Зато је сам чин гледања, расуђивања, прихватања и поистовећења са Богочовеком – Исусом Христом, и прослављање Његовог оваплоћења, једини излаз из свих данашњих редукција живота. Ако нам данас пружају вакцине – које су састављене и из манипулисаних ћелија људскога бића, из људских фетуса – и говоре нам да нам дају лек, онда нам заправо на дуге стазе пружају нови ЦОВИД. А Божић је, пре свега, величанствено славље живота по законима Бога Створитеља. Не може нам себична људска рука, која тражи новац и славу, донети здравље. То може само безусловна љубав склопљена у нераскидивом брачном завету, која се бесплатно даје, живи и рађа живот у мајчинском крилу. Због своје несебичне љубави, мајчинско крило именујемо „чистим жртвеником себедаровања“. Није савременик Светог Саве, Свети Фрањо Асишки без разлога задрхтао на речи пророка Исаије (Ис 1, 2-3): „Чујте, небеса, и слушај земљо (…); Синове одгојих, подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а (…) народ мој не разумије!“ Спознавши ове речи, Свети Фрањо је одмах израдио оно што данас називамо „јаслице“ или „Витлејем“. И пред њима је клечао, молио и вапио, да би и он, и сва браћа његова фрањевци спознали и свесно се опредељивали искључиво за добро. Од срца желим, браћо и сестре, да и ове године имамо времена да читамо тај „револуционарни“ текст највећег пророка и времена да пред јаслицама контемплирамо пресудну битност отеловљења самог Бога. Свеукупно нас може излечити само наше слободно и целовито сједињење са Богочовеком Исусом Христом. Ево зашто је свето богослужје од судбоносног значења за свакога од нас. Вера и богослужје нису намењени привилегованима. Они су дар за све: „Да се сви људи спасу и да дођу у познање истине (…) хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком мјесту, подижући свете руке“ – позива нас апостол народа. Искрено се молим за свакога понаособ, за све наше породице и све наше заједнице, да бисмо новим, дубљим открићем Божића заживели наше ново заједништво, нову близину, нову радост. Нека нас, дакле, Новорођени уведе и током целе Године Господње 2021. води интегралном здрављу. „Тебе, стога, Новорођени, молимо: помози слугама и слушкињама својим!“ – закључимо речима захвалног хвалоспева. Мир Божији: Христос се роди – уистину се роди. А ја Вас, браћо и сестре, најпонизније благосиљам: У Име Оца и Сина и Духа Светога. + Станислав Хочевар надбискуп и метрополит београдски Извор: Београдска Надбискупија
  19. Рекао бих да је највећи дар који ми, православни Срби, имамо - дар православне вере или Православља. Он је најдрагоценији и најважнији, јер у себи садржи и све друге дарове. Шта то уствари значи? Дар православне вере значи да живимо у истини, да живимо у истинској Цркви; да је свештеник коме се обраћамо, истински свештеник, јер када православни свештеник чита молитву, онда то јесте молитва за здравље, за благослов, или било шта друго. Исто тако, када православни епископ или свештениик служе литургију – то је истинска литургија. На њој се причешћујемо стварним Телом и Крвљу Христовом и тако учествујемо у светотајинском животу Цркве. То је највеће што ми православни Срби имамо. Ми, међутим, често тога нисмо довољно свесни, па имамо обичај да кажемо како пуно страдамо и како смо мученички народ. То заиста јесте тако, али морамо да знамо да ми страдамо зато што смо православни, зато што смо у Истини, зато што сведочимо Истину. Исто тако, када човек живи унутар православне Цркве, онда му Бог даје разне дарове. Свети апостол Павле сведочи да Дух Свети даје различите дарове у Цркви, па тако једне поставља за учитеље, друге за епископе, треће за чудотворце; једнима даје дар језика, другима дар музике, трећима дар песништва. ДАРОВИ И ЛИЧНИ ПУТ У светом Јеванђељу се говори и о умножењу дарова. То бисмо могли да протумачимо као својеврстан пут од обичног човека до стицања Христовог лика у нама самима. То је, богословски речено, наш пут од лика до подобија. То је дар и призив сваког крштеног православног човека: да обичан човек Петар, Марко, Милица, Зорица, постане обожена, охристовљена личност и да се у њему доживи та тајна сједињења човека и Бога, као што су у личности Христовој сједињени Бог и човек. На то смо призвани и ту тајну обожења можемо да доживимо и доживљавамо у православној Цркви. Многи други, нажалост, хришћани имају добре жеље, добре намере, читају дебеле књиге, иду на богослужења, слушају дуге проповеди, али немају то што ми чувамо у недрима својим, то што чува свето Православље. То је света Литургија, то је светотајински живот Цркве. Због тога се ми не плашимо, на пример ни овог вируса и долазимо на богослужења и причешћујемо се слободно. Причешћујемо се и из једне кашичице, јер је то свети, освештани предмет преко којега нам се дарује сам Христос на исцелење душе и тела. Он не преноси никакве болести, јер нам се преко њега дарује Свето Причешће, које нас исцељује. Данас постоје извесни људи који покушавају да помуте ум народу обесхрабре га да долази у цркву. На нама је да чинимо управо супротно: да долазимо у цркву, јер нам Бог може највише помоћи. Поштујемо лекаре, поштујемо медицину, али Бог може много више. Ми то непрестано доживљавамо у Цркви и то је оно што имамо као највећи дар. ПОКРЕТ ИЛИ ЦРКВА? Питање дарова је свакако уско повезано са учењем о Цркви. Шта је православна Црква? Ко чини јерархију Цркве? Јерархија може да постоји само у православној Цркви, и њу чине епископ, свештеници, ђакони; док су сви други крштени људи чланови народа Божијег. Зашто је битно да знају шта је канонски шта је неканонски? Зато што, уствари, данас имамо много примера неканонског свештенства. Кад кажемо неканонског, мислимо на људе који припадају разним групацијама. Ево, да почнемо од Грчке. Тамо постоје „старокалендарци“ који су одвојени од канонске Грчке православне Цркве. Они су се после раздвојили у неколико струја и има их свуда у свету. Код нас, нажалост, у Српској православној Цркви у новије време имамо такође неканонског свештенства. Да поменемо само тзв. Артемијев покрет, затим многе друге зилотске групе које су одвојене од православне Цркве. Они нису део православне јерархије, али са друге стране изгледају исто као ми. Нема их много овде код нас Републици Српској, поготово у нашој Епархији зворничко-тузланској. У сваком случају, има их довољно да могу да збуне народ својим лажним деловањем и лажном проповеди, јер се представљају као свештеници Српске православне Цркве, а они то нису. Значи, веома је битно да народ има контакт са канонским свештеником на простору на коме живи. На пример, ако човек живи у Добоју или у Бијељини, он треба да зна ко је канонски свештеник парохије у којој живи. Њему треба да се обраћа у цркви када служи или за одређене савете и друге потребе. Што је најважније, канонски свештеници су они који носе благодат Светога Духа, који су истински проповедници Христови и чувари црквеног учења. Они врше благодатне и канонске свете тајне Цркве, без којих нема истинитог богослужења, нити истините вере, па самим тим ни истините заједнице са Богом. Са друге стране постоје свештеници који нису канонски, који су на неки начин дошли у сукоб са Црквом, са њеним канонима, одвојили се од црквене заједнице, наводно из неког свог зилотизма или било ког другог разлога. Неки су рашчињени због моралних преступа, неки су удаљени из Цркве због неправославног, односно догматски искривљеног учења. Постоје разни случајеви и људи морају да буду обазриви. НЕПОГРЕШИВИ ИЗВОР БЛАГОДАТИ Свети старац Пајсије је говорио да добрих људи има свуда у свету, у свакој религији, у сваком учењу философском, религијском, у политици, уметности, музици; свугде има људи добрих у земаљском смислу, али светитеља има само код православних. Само у православној Цркви. О томе смо малопре говорили. Дакле, самим тим што Црква даје светитеље, она показује да јесте Црква, да је ту присутна благодат Божија, да ту живи Дух Свети. То не значи да се, како то бива код појединих учења, неко канонизује, то јесте постаје светитељ, по диктату или неком декрету. Светитељ је извор благодати Божје и то Црква непогрешиво препознаје, али у време кад то Бог одреди. Неко је био канонизован убрзо после своје смрти, неко је канонизован после сто или двеста година. Са друге стране, ми морамо људима преносити црквено учење. Живимо у апокалиптичком времену, где се појављују и појављиваће се лажни пророци, лажни исцелитељи, лажни учитељи, или како каже Јеванђеље, лажни христоси и повући ће за собом многе људе који нису утемељени у заједници Цркве. То значи да сваки човек кад има неку дилему, треба да пита свога свештеника: Оче, шта је то? Да ли је то у реду? Како Црква о томе учи? Тако ће човек пронаћи одговор и неће се олако уплести у мреже тих лукавих људи који делују демонским силама. Због тога је потребно да се непрестано враћамо својој светој, саборној и апостолској православној Цркви, јер је она наш Дом у којем имамо заједницу са Богом и свим светитељима. „АТЛАС“ И СТВАРНИ КОНТАКТ СА ЦРКВОМ Ми тренутно у епархији радимо један пројекат који ћемо назвати ''Атлас Епархије зворничко-тузланске'' или ''Црквена карта Епархије зворничко-тузланске''. То је пионирски покушај да некако објединимо црквене податке од наших свештеника из епархије, али и статистичке податке из државних табела и података. То бисмо волели да објединимо у облику једне карте и да је презентујемо, како бисмо видели колико наших људи долази у цркву, а колико има православних који то не чине. Тако ћемо у сваком граду и крају отворити велики простор за мисију Цркве. За наше људе је најважније да постану православни Срби; да сваке недеље и празника иду у своју цркву; да схвате да је то једини пут којим ће нас Бог благословити и којим ћемо открити смисао и овога и вечнога живота. Тако ћемо постати литургијски народ. Тако ћемо обожити своје народно и национално биће и бити достојни наследници наших светих Немањића. Нека би Бог дао да наша вера не остане само некаква археологија или, не дај Боже, празна прича. БУДИМО СВЕСНИ ДА БОГ ПОСТОЈИ Према досадашњим подацима из поменутог „Атласа“ који припремамо, види се да врло мали број људи, процентуално, долази на литургије и има реалан контакт са Црквом. Народ се окупи на великим догађајима, славама и све то лепо изгледа, али се при томе губи унутрашњи, суштински, литургијски елеменат тога сабора и сабрања и све некако буде усмерено ка нечему спољашњем, земаљском и световном. Дакле, најважнијим сматрам да преко проповеди, преко веронауке приводимо српски народ светој Цркви. Када би то било тако, онда би Бог свакога понаособ и наш народ у целини водио путем спасења. Е, то је наша мисија. Зато имамо веронауку, зато штампамо књиге, зато проповедамо. Једини смисао је да некако постанемо свесни да Бог постоји; да је Христос Бог, да нас Он призива у заједницу са собом и у заједницу Цркве. Оно што су некада чинили свети апостоли и свети оци, то и данас Црква говори и сведочи. То је свим својим бићем сведочио и наш недавно упокојени митрополит Амфилохије. Свим својим бићем се трудио да Црну Гору врати светом Василију Острошком и светом Петру Цетињском. То је заиста велики благослов. Нека би Бог дао да тако чинимо сви ми. Свако у свом домену и свако по мери своје вере и подвига. Држимо се своје православне Цркве, па ћемо пронаћи смисао свог земаљског живота и открићемо живот будућег века. Из разговора са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у емисији "Живе речи", 04. новембар 2020. године; Са преосвећеним владиком разговарао катихета Бранислав Илић Извор: Епархија зворничко-тузланска
  20. Дана 19. 11. 2020. године у јутарњим часовима дошло је до погоршања општег стања Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, као последица COVID 19. Стални конзилијум лекара уз присуство лекара из Руске Федерације прегледом Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја, увидом у лабораторијске анализе учињене у току преподнева, закључио је да је јутрошње погоршање послеца COVID 19 и да је здравствено стање Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја комплексно, али стабилно. О здравственом стању Његове Светости јавност ће бити и надаље извештавана. За Конзилијум лекарâ Командант болнице пуковник доцент др Иво Удовичић Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Приликом јутрошњег контролног прегледа Митрополита Амфилохија примијећено је да мало отежаније дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Такође и скенер плућне артерије и скенер плућа. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период, а готово је неизбјежан када се ради о старијим пацијентима. Митрополит није прикључен на респиратор и користи и даље мод неинвазивне вентилације, што значи да плућа обављају нормално своју функцију. Скенер плућа и плућних артерија је показао да нема тромбозе, а бронхоскопски налаз да су дисајни путеви чисти. Налаз на срцу је такође добар. И у наредном периоду, као и до сада ћемо уредно и детаљно извјештавати о свим промјенама у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија, који се од 6. октобра налази на болничком лијечењу од болести узроковане коронавирусом. Молимо се Господу нашем Исусу Христу, љекару душа и тијела наших, да и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свим болнима подари брз опоравак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и даље се налази на болничком лијечењу у Клиничко-болничком Центру Црне Горе гдје се опоравља од упале плућа изазване коронавирусом. По ријечима љекарског тима Митрополит Амфилохије се опоравља планираном динамиком. Сви налази су у побољшању па је у процесу постепено смањивање нивоа кисеоника, чије се дефинитивно скидање очекује у наредним данима. Једно од најчешћих питања које се поставља након сазнања да је Митрополит негативан на коронавирус је када се очекује Митрополитов излазак из болнице? Љекари истичу да је у овом моменту то незахвално прогнозирати и да је за њих много важније да се тренд опоравка настави у добром правцу и постепено као и до сада. Митрополит је доброг општег стања и видан је свакодневни напредак и у том погледу. Природа болести и године пацијента и даље су фактори који нас опомињу на опрез и стрпљење, као и на сагледавање и праћење ситуације са пецијентима из дана у дан. Досадашње искуство је показало да је успех у лијечењу већи уколико опоравак тече у константном али благом и свакодневном прогресу. Управо такав је опоравак митрополита Амфилохија. Митрополит је под сталним љекарским надзором који спроводи комплетан терапијски поступак. На болничком лијечењу се налази од 6. октобра. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. На празник Светог апостола Филипа, у суботу 24. октобра 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Звучни запис беседе Током свете службе Божје, у којој је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранаског и монаштво Манастира, у чин презвитера рукоположен је досадашњи ђакон Александар Раковић. Ријечју архипастирске бесједе сабранима се обратио Владика Јоаникије, који је казао да је данашњи свети дан велики благослов за нашу Епархију, јер је Црква Божја добила новог свештеника Александра који се од најранијег дјетињства припремао за ову свету службу. То је, оцијенио је Владика, много важно, јер без добре припреме нико не би смио да прима свештенички чин. „И ово што се припремио је само добар темељ и почетак, јер када неко прими свештенички чин треба да схвати да је на почетку, да треба још много да учи, да се удубљује у тајне свете вјере православне. Наша света вјера је по својој дубини неисцрпна и по својој садржини необухватљива, а што се више човјек с њом упознаје све му је слађа, све више његов дух хоће њом да се наслађује“, рекао је Епископ Јоаникије. Навео је да су у Цркви свештена лица прва призвана да се наслађује тајнама свете вјере православне, да хране свој ум Божјом истином и своју душу тајнама свете вјере. „Ко је више призван да се смирава и да се уподобљава Господу Исусу Христу него свештеник. Наравно, призвани смо сви ми хришћани да се удубљујемо и да учимо нашу свету вјеру, али, понајприје они којима је дато то пуномоћство од Цркве да вјеру проповједају. Када свештеник полази на дјело свете службе, он треба да се угледа на свог Учитеља и на свог Спаситеља Господа Исуса Христа, на тог доброг Пастира Који је положио живот свој да се многи спасу, чија је смрт била живоносна, да се угледа на Сина Божјег у Којем имамо примјер и сву подршку за ово свето дјело“, бесједио је Његово Преосвештенство. Он је додао је Господ дао све, дао је самог себе, хришћанима да живе правим истинским животом, а нарочито свештеницима да врше своју свету службу. „Излио је на њих благодат Светог Духа, опасао их и оснажио силом своје истине, правде, љубави, доброте, милосрђа, разумијевања и других дарова, а те дарове свештеник умножава својим трудом. Ниједан дар Божји не дјелује механички без нашег учешћа, ако ми нећемо да прихватимо дар Божји он ће од нас одступити. Бог је дао све, само зависи колико смо ми спремни да прихватимо и да се прилагодимо том дару и тој светој служби“, указао је Владика будимљанско-никшићки. Досадашњи ђакон Александар Раковић, који је данас постао свештеник и ускоро ће поћи на парохију, лијепо се припремио кроз школовање на Богословском факултету, а добро се научио и ван факултета, јер је, по ријечима Преосвећеног Епископа, рано заволио љепоту дома Божјег и свету службу. „Треба сад он да учи дјецу и омладину, њима највише да посвети пажње, а и старијима. Дјеца и омладина су спремнија, њихове су душе отвореније да приме ријеч Божју, да приме поуку, да се прилагоде Божјој милости и Божјој љубави, а старији су, већ, стекли своје навике и теже се мијењају. Међутим, гдје Бог хоће превазилазе се закони природе и када је то ради спасења некога, онда је Господ спреман да обнови нашу мисао, нашу савјест, наш ум и наше срце“. „Свештеничка служба је узвишена, света, можемо рећи, величанствена, али је, истовремено, и тешка. Господ даје да свештеник окуси и једно и друго, и оно што је лијепо, узвишено, величанствено, што усхићује његово срце, даје му радост у тој светој служби у вршењу дјела Божјег. Врло често, на то путу има и горчине, и то је по Божјем промислу, такође, да се испита колико смо вјерни. Кад би било само оно лијепо, сви би ишли тим путем, али кад има и оно горко онда не бисмо“, указао је Владика Јоаникије. Оцијенио је да у Црној Гори никада није било лако свештеницима. У Посланицама Светог Петра Цетињског се може видјети каква је његова служба била, а ни Светом Василију Острошком није лако било са својима. „Ту треба показати доста разумијевања, снисхођења, трпљења, бити спреман да се прими поруга и увреда. Свештеник нови треба да посјети сваки дом који му је од стране Цркве повјерен да о њему води пастирску бригу. Многи га неће примити у свој дом, а он их, како учи свето Јеванђеље, не би требао да оставља. Немојте да им се нијесте обратили, јер је свештеник посланик Божји свима који су му повјерени и треба сваког да упозна. Није наш народ тако злочест, има злочестих и неразумних, немојте сваког неразумног да схватите да је злочест. Свештеник мора да нађе снаге, односно да снисходи до те мјере да му је свако брат и пријатељ“, поучавао је Преосвећени Епископ. Он је, честитајући новом посланику у винограду Господњем, оцу Александру, пожелио Божјег благослова, да га Господ укријепи благодаћу Пресветог Духа. „Нека га оснажи силом своје истине, правде, љубави, мудрости, а понајвише трпљења и снисхођења према својим парохијанима да, увијек, према њима има љубави, разумијевања и да се, често, сјећа ријечи Христове, ако је Христос тако поступио онда и ми треба тако да поступамо у овом свијету, а Христос каже: Нијесам дошао да судим, него да спасим свијет“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  24. Поштована и драга браћо и сестре, поштовани чланови сајта Поуке и форума ЖРУ, Пре неких 15-ак дана сам најавио да ћемо, због разних ствари које се дешавају око нашег сајта, угасити све сервисе сајта Поуке. Са том информацијом сам изашао испред вас из мноштва разлога: личних, финансијских, црквено-политичких, људских... После неког времена, пажљиво сам прочитао све коментаре које сте писали на тој теми, која је за кратко време била изузетно праћена и читана, добијао лично гомилу порука и коментара подршке, те сам дошао до одрђених закључка: - Многим људима је веома стало до Поука. Искрено им је стало. Не гледају ово место као "једно од многих", већ се труде да заједницу изграђују на корист Цркве и на утврђење људи који овде долазе. Таквих је велики број и то су они због којих сам све и покренуо. Они су спремни да помогну и подрже Поуке, као што је то сада учинила наша администрација (и администрација која са мном сарађује на још неким мојим пројектима). - Други су они којима је свеједно, имало-немало... баш их брига. То је свакако легитимно и то су они који су после неколико кратких речи поздрава рекли хвала на свему, лепо је било док смо били заједно, то је то... По мени веома коректно и поштено. Нису се превише давали, нису превише ни добили, једна прича која је била ок док је трајала, некако као симпатија у средњој школи. - Било је оних који су одмах кренули да траже алтернативу мимо Поука. Тражили начина да направе неку нову заједницу, те бесплатни софтвер, те дискорд, те ово-те оно... И ако то подржавам, као и сваки сајт који изађе на интернет небу а тиче се Православне Цркве, мислим да је овде некако све промашено. Поуке не могу да имају своју копију. Било је много покушаја где су бивши, бановани или једноставно нечин изазвани чланови покушавали да праве своје неке форуме, сајтове итд... Да ли је један од њих опстао? Није. Јер то није једноставно ни лако. Такође, те бесплатне верзије некаквих сајтова су промашена инвестиција... заправо, покушајте - ко зна, можда и успе нешто - мада ја у то нисам убеђен. Такође, ту креће полемика колико кошта сервер, колико други сервер... наравно, људи не схватају шта све мора да се има и плати да би све функционисало... но, са таквима једноставно о томе не разговарам јер је све то неозбиљно. Поуке су много озбиљан сајт да бих дозволио да се на тако неозбиљан начин са њим ради. Зато је моја девиза - или најбоље или никако. - Било је и оних који су дошли на тему и кренули да вређају мене као оснивача, да вређају администрацију, до оних екстремних који су хтели да се чак и обрачунају са некима од нас Наравно, било је и оних који су се отворено радовали гашењу сајта. Њиховој радости није било краја. Немам неки посебан коментар за такве сем да ће им журка бити покварена У другој поруци ћу да опишем начин како Поуке могу и даље да постоје, и на који начин ће се то одвијати. Од тих принцима не одустајем, како сам већ рекао, по цену гашења сајта.
  25. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији 13/26. јула 2020. године, на празник Сабора светог архангела Гаврила, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, а саслуживали су свештеници и ђакони. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је рекао да Бог слободу коју нам је дао не пориче и никада никоме себе не намеће. Зато је потребна вера. Када бисмо били поробљени и приморани да прихватамо Господа онда не би било вере, не би било нашег подвига, нашег учешћа на путу спасења. Господ нас спасава тако што Он врши Домострој спасења, Он је тај Који је Спаситељ, али не без нас, а поготову не против нас. И данас смо овде у празничном расположењу упркос свим искушењима нашега времена – наше душе и наша срца се радују због ове благодати и човекољубља које Господ штедро излива на све нас. Сви знате колики је страх и колика је опасност и невоља наших дана због вируса, али ни много веће опасности и демонске силе, ни сâм сатана, и ништа не може Цркви Божјој одолети, нити Господу. Христос, Који нам даје себе у светом Причешћу, сигурно да не може бити опасност по људе, као што смо слушали потпуно избезумљене речи и са малих екрана и из других медија. Треба пазити, треба се чувати, треба водити рачуна о себи и о своме здрављу, али знати да је један, први и последњи, Лекар душâ и телâ наших – то је Христос Господ, навео је Епископ бачки г. Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...