Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'господа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У емисији "Збор зборила господа хришћанска" у суботу, 25. маја, од 21 час, затим репризно у недељу, 26. маја, од 22.30 ч, слушаћемо "из прве руке" о чувеном београдском проти Дејану Дејановићу - наиме, истоимена књига о њему је представљена, по благослову Патријарха српског Порфирија и Епископа жичког Јустина, у храму св. Илије у драгачевском селу Вича, 23. мaja 2024. Своја сећања на оца Дејана, његове поуке које се и данас препричавају, па анегдоте и његову аутентичну пастирску делатност, обојену љубављу према сваком човеку, поделио је са присутнима свештеник Василије Војводић, секретар Православног богословског факултета у Београду . Међу многобројним посетиоцима био је присутан и свештеник Дарко Радовановић, програмски директор Радија Слово љубве. Одабрани текст из књиге, који је прочитао и снимио драмски уметник Иван Босиљчић, емитован је током овог сабрања. Домаћини су припремили пригодан културно уметнички програм, а госте је дочекао старешина цркве св. Илије, свештеник Немања Матејић, са својим парохијанима. "Збор зборила господа хришћанска" - субота у 21, недеља у 22.30 ч. Извор: Радио Слово љубве
  2. Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби Светог Јована, Претечу и Крститеља Господњег, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба Светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Када Свети еванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело Светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога Свети еванђелист Лука узе од тог Светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију. И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху Свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње. Много времена и много царева прође, и за цара Јулијан законопреступник дође. Он се јавно одрече Христа. Клањаше се идолима, и гоњаше Цркву Божју не мање од ранијих гонитеља. А када хришћани у Антиохији чуше за његов долазак, кришом сакрише Свету руку Крститељеву у некој градској кули, која се зваше Гонија, да је гонитељ не би обешчестио и спалио. A када гонитељ стиже у Антиохију, почини много безбожности, безакоња и насиља. Али руку Крститељеву не могаше пронаћи, иако ју је веома ревносно тражио. Ускоро затим погибе безакони цар Јулијан. И благочешће опет засија. И рука Светога Претече би изнесена из куле, где беше сакривена као свећа под судом. И хришћани је поштоваху, а од ње, као и раније, биваху чудеса. Када по попуштењу Божјем за грехе наше Агарјани нагрнуше, и заузеше и Антиохију и све њене покрајине, и завладаше њима, тада ова скупоцена ризница, чесна рука Светог великог Јована Крститеља, беше као у ропству. А благочестиви хришћански цареви велики труд улагаху, како би ту Чесну руку истргли испод агарјанске власти и пренели у свој царствујући град, алн не успеше остварити своју жељу. Јер је не могаху ни златом откупити, нити на који други начин отуда добавити. Тек за царовања порфирородног Константина VII и Романа, тај дар, скупоценији од свих земаљских блага, би подарен на овај начин. Ђакону неком у Антиохији, Јову, по Божјем надахнућу дође мисао, да Свету руку Крститељеву однесе из агарјанске државе у хришћанску земљу која светли побожношћу. А та Света Рука лежаше у прекрасном антиохијском храму Светог апостола Петра. Јов дакле удеси да буде при тој цркви, и спријатељи се са црквеним ризничарем, да би лакше могао извести свој план. Много пута је покушавао да ризничара придобије за свој план, али он не пристајаше. Тада Јов поступи овако: спреми богату вечеру, позва ризничара, угости га и добро напи. И кад овај тврдо заспа, Јов оде кришом у цркву, отвори кивот, узе руку Крститељеву, и сакри је код себе. А сутрадан устаде од спавања ризничар, и не сазнаде шта је урађено. За то, пак, време Јов оде из Антиохије са Чесном руком, и журно путоваше ка границама хришћанског царства, бојећи се да Антиохија и незнабожачке власти не сазнаду да је Света рука однесена, и да не пођу у потеру за њим. И он, чуван Богом и штићен молитвама Светог Крститеља, убрзо стиже здрав и без сметње у хришћанско царство. А кад дође у Халкидон обелодани тајну своју: показа вернима бескрајно скупоцено благо што је из Антиохије донео. И одмах известише о томе благочестиве цареве. А кад они тако добру вест неочекивано чуше, испунише се неисказане радости. И сместа своју царску лађу са пресветим Патријархом и неколицином угледних сенатора послаше у Халкидон, да сретну Крститељеву руку и чесно донесу у царски град. А кад се лађа враћаше из Халкидона са Светом руком, коју сам Патријарх на рукама својим носаше, изиђоше цареви и сав народ на обалу, као да самог Светог Крститеља који невидљиво долази с неба сусрећу. И пошто се како треба свесрдно поклонише Чесној руци и с љубављу је целиваше, они је са псалмима и песмама, и са свећама и кадионицама, пренесоше, и положише у цркви која беше у царским дворима. Ово преношење Свете руке Крститељеве догоди се уочи самог Светог Богојављења пред освећење воде. И отпразнован би тај празник, a за њим сабор Крститељев са великом радошћу, у част чесног пророка Светог Јована Крститеља, a y славу самог у Тројици Бога, кога сви славимо и коме се клањамо вавек, амин. Десница Светог Пророка остала је у Цариграду до доласка Турака и пада царске престонице (1453). Султан Бајазит ΙΙ, са политичких разлога, у жељи да постигне мир са крсташким редом Јовановаца, чуварима Светих места, који су по месту доцнијег боравка познати као Родоски и Малтешки витезови, подарио им је Свету десницу, у време њиховог боравка на острву Родосу. У то време Јовановци су донели из Палестине преко Кипра две друге светиње: Честицу Часног крста Христовог, дар Луја ΧΙΙ и по некима чудотворну икону Пресвете Богородице, насликану руком Св. еванђелисте Луке. Највероватније, међутим, да је ова света икона већ била на Родосу у православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“). Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) ова светиња као и друге две светиње пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798). Руски ходочасник Добриња, будући Свети архиепископ новогордски Антоније (слави се 10. фебруара), видио је десну руку Претечину на царском двору у Цариграду (1200). Из историјских сведочанстава је познато да је 1263, пошто су крсташи поново заузели Константинопољ, латински император Болдуин предао једну плећну кост моштију Св. Јована Крститеља Отону де Цикону, који је послао цистерцијанској опатији у Француску. Десна рука је и даље чувана у Цариграду. Крајем XIV и почетком XV века ту светињу су видели у Манастиру Богородице Перивлепте у Цариграду руски ходочасници Стефан Новогородац, ђакон Игнатије, дијак Александар и ђакон Зосима. После турског заузећа Константинопоља (1453) по наредби султана Мехмеда Освајача, светиње су сабране и чуване у царској ризници под печатом (и до данас у музеју Истанбула, показују „руку“ Св. Јована; највероватније да се ту ради о једном од два прста који недостају на руци и који је уграђен у ћивот сличан руци). На Малти су пребивале све три светиње до краја XVIII века. Када је Наполеон освојио Малту и укинуо ред Малтешких витезова, последњи на Малти велики магистар Реда Фердинанд фон Хомпеш однио је Светиње у Русију и поверио их члану Реда, руском императору Павлу Ι, у Санкт Петербургу 12. октобра 1799. Оне су биле прво похрањене у царској резиденцији у Гатчину а потом у Зимном дворцу у Петербургу у храму Нерукотовореног Образа. У част тог преноса са Малте у Гатчин три велике хришћанске светиње: «Крста из дела древа животоворног Крста Господњег, Чудотоворног образа Божије Матере, који је насликао Свети еванђелиста Лука и Десне Руке Мошти Светог Јована Крститеља» установљен је празник са посебном службом у Минеју за месец октобар 12. дан. Од тога времена Црква, првенствено Руска, прославља овај Пренос једном годишње. Светиње су преношене из цркве Зимног дворца у Гатчин на поклоњење верном народу у велики храм Св. Петра и Павла подигнутог за ту сврху (1852). Десница Пророка и Претече Христовог благосиљала је Руску земљу сто двадесет година. После револуционарних збивања у Петрограду (1917) Св. десница, са друге две светиње, је била спасена од насиља бољшевика. Настојатељ храма у Гатчину тајно их је пренео у Естонију, да би их принцеза Марија Фјодоровна пренела у Копенхаген (Вила Видор) Неко време Светиње су се налазиле у Руској цркви у Берлину, да би на крају (1932) биле уступљене, од стране Митрополита кијевског Антонија Храповицког, првојерарха Руске заграничне цркве, у знак захвалности за прихватање десетина хиљада руских избеглица, краљу Југославије Александру Карађорђевићу. Св. десница, дио Часног крста и икона Богородице Филермске биле су похрањене у дворској цркви Св. Андреја Првозваног на Дедињу све до почетка ΙΙ светског рата (1941). Тада је Св. Владика Николај ускликнуо у једној својој беседи: „Десница, која је зауставивши воде Јорданске, подигла се на главу Христову, налази се међу нама!“ Априла месеца 15/1941. на Цвети, млади краљ Петар ΙΙ донео је три светиње са Патријархом Гаврилом Дожићем, да се чувају у Манастиру Острогу, предавши их архимандриту Леонтију Митровићу, настојатељу Манастира. И поред тога што је Манастир Острог био на мети окупатора читаво време рата; поред тога што је у њему и око њега беснео братоубилачки рат (октобра 1943. г. партизани су у Манастиру убили цео штаб националних јединица на челу са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем (њих 28) – Архимандрит Леонтије је успео да сачува Светиње скривене у својој келији све до 1952. Те године комунистичка власт их је запленила, бацивши настојатеља у тамницу, и пренела их у трезор Државне безбједности(полиција-УДБА) Црне Горе, заједно са малом иконом Св. Андреја Првозваног. У међувремену је један полицајац који је учествовао у отимању светиња, по промислу Божјем, тајно обавестио тадашњег Митрополита Црногорско-приморског Данила Дајковића где се узете Светиње чувају. Тако је на захтев Митрополита Данила Верска комисија Црне Горе донела одлуку да се Св. десница и део Часног крста уступе Митрополији на чување а икона Богородице задржи у Цетињском Музеју „привремено“. Св. рука са делом Крста стављени су у Манастирски музеј где су били све до 1993. г. када су свечано пренете за празник Рођења Претечиног (7. јули) у храм Рождества Пресвете Богородице, у ћивот Светог Петра Цетињског. После неколико година урађен је и живописан параклис Св. Јована Крститеља где су две светиње смештене на поклоњење верног народа Божјег. У међувремену је Митрополит тражио писмено више пута од Министарства културе Црне Горе да се Цркви врати и чудотворна икона Мајке Божје Филермске што, нажалост, није учињено до дана данашњега. У Музеју при Владином дому на Цетињу урађена је једна апсидална просторија, названа „плава капела“ где је икона изложена за посету туристима. Тако се догодило први пут у историји да ова древна Светиња не буде у храму, него у световној згради, на велику жалост свих разумних и часних људи. А рука Светог Јована наставила је свој ход по хришћанском свијету, позивајући и у наше дане као и у Христово време људе на покајање, тј. на промену ума, срца и свеукупног људског живљења. Благословом Његове светости Патријарха српског г. Павла и Патријарха московског и све Русије г. Алексија II, уз старање Фонда Св. Андреја Првозваног из Москве, и сагласност државних органа Црне Горе и Русије, Света десница је пренета свечано авионом у Москву 7. јуна 2006. г. Руку је примио Архиепископ ташкенски и Средње Азије Владимир са Митрополитом женевским Михаилом Руске заграничне цркве и бројном пратњом. Пре поласка Архиепископ Владимир је служио са свештенством Свету литургију у Цетињском манастиру; Ћивот са руком је смештен у већи позлаћени ковчег специјално урађен у „Софрину“ за ову прилику. Пре преноса на подгорички аеродром, Св. десницу је целивало бројно свештенство и народ у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Онда је у пратњи Руске делегације (38 чланова) и Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Архимандрита Антонија, настојатеља Подворја Српске цркве у Москви, двојице јеромонаха, Кирила и Петра, из Цетињског манастира, који студирају на Московској духовној академији, као и искушенице с. Ксеније (режирала и урадила филм о Светом Јовану – „Јован му је име“) специјалним авионом рука пренета у Москву. Патријарх московски Алексије ΙΙ је са преко 80 митрополита, архиепископа и епископа, бројним свештенством и народом, је приредио величанствени дочек Св. руци пред Храмом Христа Спаса. У овом четрдесетодневном путовању по Русији, преко 2 милиона верујућих људи примило је благослов од деснице која је крстила Христа Господа у Јордану. Догодила су се и бројна чуда њеним благодатним дејством. А највеће чудо је то да Претечина десница сабира око себе, после 2000 година, милионе људи, што није у стању да, у наше дане, учини иједан жив човек, на ма каквом светском положају био! Тако и даље одјекује целом васељеном у људским срцима реч и позив „највећег рођеног од жене“: „Покајте се јер се приближило Царство Божје“. https://mitropolija.com/2023/10/06/povijest-o-desnoj-ruci-svetog-jovana-pretece-koja-je-krstila-gospoda/
  3. О потреби трепетног односа према Светињи свештеничке службе. Својевремено је архимандрит Јоаким Пар забележио веома занимљив догађај које не може, а да нас макар мало не замисли, уколико смо верујући људи. Прича почиње од тренутка када је пошао да причести верника који је живео у другом делу Њујорка и ушао у празан вагон њујоршког метроа, у глуво доба ноћи. Недуго потом, на једној од наредних станица, у исти вагон је ушао непознат човек и одмах по уласку фиксирао поглед на архимандрита, а онда се одлучним кораком упутио ка њему. Стари монах је помислио да је то последњи дан његовог живота, судећи по ходу којим се незнанац кретао. Непознати човек, међутим, није имао лоше намере. Пришао је и сео тачно наспрам о. Јоакима, а потом га је, привучен његовим изгледом, смирено упитао ко је. Када је о. Јоаким одговорио да је монах, овај незнанац је за себе навео како је некада био хришћанин-римокатолик, али да више „не верује у те ствари“. Питао је затим архимандрита да ли верује да хлеб и вино на Светој Литургији постају Тело и Крв Христова. Када му је овај одговорио потврдно, незнанац је питао да ли у то верују и људи који долазе у цркву на службу, и опет је добио потврдан одговор. После још неколико потпитања, незнанац је поставио крајње изненађујуће питање: „Зашто у том случају одлазите кући? Из ког разлога? Ако је Христос тамо, у храму, зашто одлазити? А људи имају домове, децу, посао, неке друге обавезе и одлазе. Значи – ви не верујете“. За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота свога… (Пс 27, 4), кличе пророк Давид. Заиста, уколико смо православни хришћани – а посебно уколико смо свештенослужитељи – где нам то може бити лепше него у храму Божијем? Са друге стране, у чисто практичном смислу, свесни смо да не можемо бити стално физички присутни у храму, колико год то желели и колико год се то њујоршком атеисти чинило очекиваним ако заиста верујемо у то што исповедамо. Уколико, међутим, ову тему посматрамо из перспективе потребе да стално будемо са Христом, онда ствари добијају другачије контуре. У том контексту, питање гласи: да ли крштењској благодати коју носим у себи дајем довољно простора да могу рећи да „не живим више ја, него да живи Христос у мени“ (Гал 2, 20)? Или, осврћући се директније на став њујоршког атеисте, питање би гласило: шта ме то као крштену особу спречава да и сâм постанем храм у коме ће, благодаћу Духа Светог, Христос постојано обитавати попут Цара на свом престолу (уп. Пс 92, 1)? На овом месту треба да се подсетимо да се Литургија не завршава свештеничким отпустом са амвона, будући да се богослужење и даље наставља у тајној „клети“ срца (ср. Мт 6, 6). Ту врсту „литургије“ призвани су да служе сви хришћани, као царско свештенство (1Пет 2, 9) коме је завештано непрестано умно богослужење на олтару сопственог срца. Ето, успут, и одговора феминисткињама које тврде да су жене дискриминисане у Цркви зато што не могу бити „свештенице“ (када кажем Црква увек мислим искључиво на Православну Цркву – прим. О. С.). Наиме, у контексту служења на поменутом унутрашњем олтару, свака особа, независно од пола, може постати „епископ“ уколико свој ум научи да константно бди над срцем и да молитвом одбија сваку нечисту помисао која му се приближава. За тајну умног делања зарад сталног благодатног пребивања у Христу онај њујоршки атеиста није знао и зато је поставио своје питање на начин на који је поставио. Да је за ту тајну знао, његово питање би, врло могуће, гласило: уколико је циљ хришћанског живота да се задобије благодат Духа Светог и да се стално буде са Христом, зашто онда велика већина хришћана првенство даје свим другим активностима у свом животу, а храм свога срца редовно оставља празним и пустим, предајући ум да се бави овосветовним „пословима“? Тајна унутрашњег делања и трепетног стајања пред Богом чији поглед нас освештава треба да буде центар живота сваког хришћанина. По природи ствари се подразумева да то првенствено важи за свештенослужитеље, којима је поверено не само умно делање већ и светотајинско свештенодејство. Браћи свештенослужитељима – а на инијативу епископа аустралијско-новозеландског. Г. Силуана – овај текст је и упућен. Повод за држање предавања свештенству Митрополије аустралијско-новозеландске, а потом и за писање овог текста насталог на основу тог предавања, јесу случајеви у пракси свештеничког служења који говоре о недостатку трепетног стајања пред Светињом и страха Божијег, који је „почетак мудрости“ (Прич 1, 7). Текст је једнако упућен и ученицима богословија, као и студентима Богословског факултета, односно онима који се спремају за свештеничко служење. На крају, могу га читати и верујући, и у њему пронаћи духовно корисне ствари, али искључиво под једним условом: ако неки примери који су у њему наведени не буду повод за критику свештенства као таквог (што је, приметимо, чест случај у нашем народу), већ повод за самокритику, будући да су сви верни, као што је већ наглашено, царско свештенство коме је завештано умно богослужење. Стога ћемо управо од теме умног стајања пред Богом и кренути у осврт на неке проблематичне теме. Без трепетног става према Светињи свештеник врло брзо улази или у рутину и постаје „требаш“ или упада у проблем спољашње побожности, која се завршава у класичном фарисејству. Притом, није главни проблем ако служитељ Олтара удаљи од Бога – главни проблем јесте ако му та даљина нимало не смета и ако се на њу свикао као на нешто природно. Даљина сама по себи није страшна ако свој поглед богочежњиво усмеравамо ка Небеском Оцу, не би ли нас спазио „још док смо подалеко“ и пошао ка нама да нас пресретне и дочека у свој загрљај, као у јеванђелској причи о блудном сину (ср. Лк 15, 20). Но, дешава да нам поменута даљина уопште не смета. Зашто? Зато што смо се по инерцији навикли да робујемо спољашњој побожности, да служимо пред очима људским и да угодимо људима уместо да будемо усмерени ка унутрашњости, да служимо пред очима Божијим и да угодимо Богу. Због таквог односа према светињи наше службе, атеисти на нашим лицима не препознају светлост Христову и остају у својој заблуди. Ту истину морамо и препознати и признати, колико год да је горка и непопуларна. Служба која се исцрпљује само у спољашњем служењу на концу гради фарисејску побожност и једно је од главних вековних искушења за свештенослужитеље. У принципу, ово искушење открива нешто дубље и страшније, а то је проблем прикривеног атеизма. Још је Сергеј Фудељ приметио да постоји и хришћански атеизам односно појава спољашњег исповедања вере, а унутрашње празнине и неверја. Некада се, чак, догоди да је човек унутар себе потпуно свестан свог атеизма, а да проповеда Бога, што је парадокс своје врсте. Нажалост, колико год то била крајња реткост, може се десити и свештеницима. Навешћу један упечатљив пример за који сам лично чуо. Док сам служио као парохијски свештеник у београдском насељу Жарково, међу парохијанима сам имао и једну необично побожну душу која се преселила у вечност пре неколико година. Био је то жарковачки чтец-богомољац хаџи Драган Јанковић, духовно чадо Старца Тадеја Витовничког. Брат Драганче је био посебан по својој молитвености, али и по томе што је познавао многе честите и побожне свештенике и монахе, од којих се са некима дружио, а неке гостио у свом дому у коме је са својом супругом Ивком редовно указивао Авраамово гостољубље. Више пута сам од брата Драганчета слушао лепа и надахнута сведочанства о животу врлинских монаха и свештеника које је лично познавао. Посебно сам волео да слушам његова сведочанства о проти Милораду Павловићу, човеку који је заједно са народом Жаркова подигао храм Вазнесења Господњег и о коме стари Жарковчани дан-данас говоре са посебним поштовањем, због његовог начина живота и пожртвованог односа према служби. У питању је, иначе, први српски свештеник који је после слома комунизма на овим просторима добио своју улицу у Београду. Слушајући тај и сличне примере дивних Христових сведока у мантији нисам могао, а да се не одушевим и, истовремено, схватим колико је одговорна свештеничка служба (у правом смислу те речи – одговора на Страшном Суду који ће сваки од нас дати). Но једном приликом ми је Драганче испричао нешто сасвим другачије, нешто што ме је потпуно поразило и оставило без текста. Исприповедао ми је како је својевремено упознао неког свештеника, који му је признао да не верује у Бога, али да своју службу служи савесно, тако што одслужи све како пише у поретку типика (!). Како је могуће да постоји свештеник који не верује у Бога? Да ли је можда као маловеран ушао у свештенички чин, а потом пао у неверје? Или је у почетку имао веру, па га је „рутина“ одвела у спољашњу побожност која је временом угасила пламен вере? Или је своју веру изгубио током школовања, јер је под утицајем рационалистичког богословља и сам постао рационалиста (сетих се овом приликом једног предавања блаженопочившег професора Радована Биговића, на коме је навео тужну статистику у погледу тога да највећи део студената богословских наука има већу веру на почетку студија него на њиховом крају)? Каква год да је прича за горепоменутог проту, једно је сигурно – савест га је опомињала, а он ју је умиривао тиме што је „савесно“ служио по типику. Тиме је, међутим, само задовољио спољашњу форму свештеничког служења, ону која се обавља пред очима људским. А форма без унутрашњег садржаја није ништа друго до „прапорац који звечи“ (1Кор 13, 1). Није ми познато шта се даље десило са тим несрећним човеком. Искрено се надам да је у међувремену пронашао веру коју је изгубио (да ли ју је икад имао?). У поменутом случају, међутим, има нешто далеко озбиљније од појединачне трагедије. Наиме, свештенодејства и таквог свештеника су била сасвим валидна – обучен у благодат свештенства, он је пружао освећење другима, али га због стања своје душе није пружао себи. Уколико би се проблем зауставио на тој чињеници, била би то трагедија једног човека у мантији који је радио оно у шта није веровао. Колико год да је колосалан губитак једне једине душе за вечност, поготово свештеничке, то не би нанело већу штету Цркви. Далеко је, међутим, озбиљнији проблем у томе што се умно стање тог свештеника на тајанствен начин рефлектовао на околину, макар најближу. Ако је истина да је могуће утврдити везу (колико год она била занемарљива и готово немерљива) између замаха крила лептира у Европи и олује која ће ко зна колико касније настати негде у Америци, онда је несумњиво да су у духовним реалностима такве узрочно-последичне везе далеко израженије. У случају поменутог свештеника који није веровао у Бога, али је упркос томе споља служио као да верује, негативан утицај је прво – сасвим несумњиво – осетила његова породица, а од породице ће се, врло могуће, тај утицај једном прелити на остатак друштва. У прилог тој тврдњи говори потресно сведочанство старца Арсенија Стрељцова, записано у књизи Старац у логору. На питање затвореника са којима је делио затворску собу у време безбожне Совјетије, ко је крив за уништење православне монархије и за долазак безбожних комуниста на власт, Старац је одговорио да смо ми-свештенослужитељи најодговорнији, будући да је у предреволуционарно време било доста свештеника који су се опијали и живели неморално, а неки од њих су били чак и атеисти. Са горчином подсећа старац Арсеније да су деца таквих свештеника постајала револуционари јер су „у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере“ будући да је „свештенички чин постао професија“. И закључује: „Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних…“. Тешке су ове речи светог човека који је био спреман да иде до краја на страдање за своју веру. Тешке, али отрежњујуће. Проблем „професионализације“, „рутинизације“ и „услужно-сервисног“ доживљаја свештеничке службе није карактеристика само новијег времена – он је постојао и у старини, колико год да имамо помало идеалистичне представе о древности. Веома илустративно о томе пише Алексеј Петрович Лебедев у својој књизи Свештенство древне цркве, коју би повремено требало да прочита сваки свештенослужитељ. У тој студији имамо прилике да читамо да је и у древно време Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста било доста оних који су улазак у јерархијски чин започињали као „занатлије“ и „професионалци“, из чисто лукративних побуда, а као такви су, нажалост, временом постајали само гори. Овде се, међутим, тешко шта може помоћи – онај ко је кренуо ка свештеничком позиву из овоземаљских мотива, такав ће највероватније и остати када у њега уђе. Но зато онима који у свештенички чин улазе из племенитих побуда да служе Богу и своме роду – а такви су, дубоко верујем, већина – треба помоћи да у почетном расположењу даље наставе. Потребно је, дакле, пре свега поставити поставити добар почетак. Својевремено су светог владику Николаја Велимировића питали како је могуће да је један човек из црквене заједнице похулио на Бога на крају свог живота, иако је деценијама редовно долазио на службу, све постове постио, редовно се исповедао, причешћивао… Шта је могло одједном да се деси? Мудри српски Златоуст је одговорио кратко и упечатљиво: „Тај човек није добро поставио почетак“. Добар почетак свештеничке службе је несумњиво везан за питање унутрашњег настројења и навике умног стајања пред Лицем Божијим. Уколико се, насупрот томе, наш почетак примарно веже за „велељепије“ и спољашњу форму зарад угађања естетском критеријуму људи, онда ће то бити само лепа „фасада“ на згради која нема јаку конструкцију. А како такав тип зграда пролазе под налетом мало јачег земљотреса недавно смо видели у страховитом разарању у Турској. С тим што је у духовном смислу стање још разорније. Као и код материјалних зграда, и у духовном смислу је прво потребно поставити добре темеље наше духовне „конструкције“. За сваког свештеника је, као што је већ речено, јако важно да добро постави почетак своје службе. Та основа ће му касније помоћи да се одржи пред духовним ветровима, олујама и земљотресима, и да своју службу служи тако да она буде на спасење и њему и повереном му словесном стаду. Разуме се да добар почетак пре свега представља вера, а са њом и искрена жеља да се служи Богу. То, међутим, није довољно – младим свештеницима је у пракси потребна помоћ у почетку пастирског рада. На овом пољу може се много учинити, а ево једног конкретног и лако остваривог предлога. Свака епархија може одредити два-три старија свештеника који нису активни на парохији (тј. који су умировљени, пензионисани), а који би се бавили младим свештеницима и посветили пажњу како онима који су на пракси, тако и онима који имају неколико година парохијског искуства. Подразумева се да ти стари свештеници треба да буду дубоко верујући, молитвени, честити, опробани и прекаљени у искушењима, без „путера на глави“, са ауторитетом међу свештенством и са искуством у парохијском животу. А таквих има и углавном их све знамо. Корифеји свештеног чина својој младој браћи треба да пренесу искуство рада на парохији, да их уведу у практичне теме односа са парохијанима, да им укажу на добру праксу у погледу савршавања светих тајни, да упозоре на најчешће конфликтне ситуације и да им пруже проверено искуство у решавању проблема које се не може стећи књишким знањем (које јесте потребно, али није довољно). Поред тога, велику улогу би одиграли у исповедању своје млађе сабраће, поготово оних који западну у неку духовну кризу. За овако нешто само је потребна добра воља и солидна организација, ништа више, а благотворни утицај те праксе би се видео већ кроз једну деценију. Ко зна – да је малочас поменути прота-атеиста имао неког таквог старијег свештеника у почетку своје службе, коме би могао да отвори душу са проблемом на начин на који се отворио једном жарковачком богомољцу у старости, можда би његово искушење већ у младости било решено. Почетак, међутим, није довољан – потребно је да стално разгоревамо кандило своје вере, да не би утихнуло или, не дао Бог, сасвим се угасило. Света гора (а за нас, српске свештенике, особито манастир Хиландар) једно су од оних светих места која нам својим духом итекако помажу да изнова и изнова распламсамо доживљај своје вере, личне молитве, саборног богослужења, да изнова откријемо „прву благодат“ и радост служења Богу која нас је у почетку носила. Управо у поновном проналаску „прве благодати“ и радости служења – уколико је почетак био добро постављен – крије се сва лепота свештеничког позива. Тај бисер (ср. Мт 13, 45-46) можемо пронаћи и у својој парохијској заједници, уколико смо спремни да га потражимо. Притом, ово благо (Мт 13, 44) треба да откривамо само пред очима Божијим, а да га скривамо пред очима људским. Оно временом може задобити огромну вредност и покрити многе наше „дугове“ (уп. Лк 16, 9). Наведимо један упечатљив пример. Митрополит Лимасолски Атанасије је једном приликом беседио о свештенику који је пао у грех пијанства и који је због тога дошао дотле да буде кажњен од стране свог надлежног архијереја и добије забрану служења. Но исте вечери када је акт о казни свештеника написан, архијереј је отишао на починак и чуо мноштво гласова који су негодовали. Испитујући своју савест, одмах је схватио да то има неке везе са кажњеним свештеником-пијанцем. Сутрадан га је позвао и брижљиво испитао, и убрзо да је свештеник имао једну велику врлину скривену од очију људских, али не и од очију Божијих, врлину која је на одређени начин „покривала“ његове видљиве слабости због којих су га тужили. О чему је реч? Том свештенику-пијанцу је само једна ствар представљала веће задовољство од алкохола – да ноћу, када напољу нигде никог нема, оде до оближњег гробља са епитрахиљем и окади све гробове и поименице молитвено помене сва имена са надгробних споменика. „Молим Бога да спасе све њих, а по њиховим молитвама да спасе и мене!“, био је смирени одговор свештеника, које је духовну утеху и радост служења пронашао на месту које је за већину људи извор туге и непријатности. Његово дело милосрђа према умрлима је, као што видимо, пред Богом било велико. Истовремено, његов пример је био упозорење свима који олако осуђују свештенике због њихових спољашњих слабости. Ако нас на потрагу за радошћу служења не подстакне самилост према ближњима, барем нека нас подстакне страх Божији. Старац Тадеј је свима нама који смо удостојени свештеничког чина упутио озбиљну поруку у том погледу: „Што чешће приносите бескрвну жртву [служењем Литургије]. Јер ако не будете приносили бескрвну жртву, приносићете крвну [страдањем]!“. Ове силне речи су сасвим довољне да нас подстакну да будемо ревносни и треба их се често опомињати. А понекад се може десити да нас, по чудним путевима Господњим, на ревност подстакну сасвим неочекиване ствари. Тако је својевремено један руски свештеник почео да чита молитвено правило пре спавања (које је давно оставио) пошто је у биоскопу погледао Гибсонов филм Страдање Христово. Баћушка је тек после тог филма схватио шта је све Господ претрпео ради нас и нашег спасења, што га је дубоко потресло и исте вечери покренуло да Богу узврати макар држањем молитвеног правила. Како својевремено рече један светогорски јеромонах, а данас епископ: најмање боли када нас исправљају људи, ако смо спремни да их послушамо. Но уколико смо непоправљиви под утицајем људске речи и поуке, онда ће нас исправљати анђео чувар, што већ уме прилично да боли. А ако и то не даје резултата, онда преостаје једино да нас поправља Бог. А то, како примећује овај Светогорац, итекако боли. Или, речено речима древне отачке поуке: Бог ће нам скрушити или срце (покајањем) или кости (страдањем). Као и у свему претходно реченом, и ово правило важи за све хришћане, а особито за свештенослужитеље. У теми потребе да се подсетимо императива трепетног стајања пред Светињом наше службе, не можемо прескочити ни утицај савременог богословља. Нажалост, данас смо сведоци ширења разних либералних идеја потпуно страних филокалијском духу, идеја у којима се страх Божији одбацује као реликт прошлости. Либерални мислиоци (уз сво дужно поштовање, али заиста их не могу назвати богословима) готово да и не користе термине попут „подвиг“, „страх Божији“, „умно делање“, „очишћење“…, док термине „љубав“ и „слобода“ користе у инфлаторном обиму. Но љубав [очишћена од самољубља] се задобија као плод исцелења душе од страсти, док се истинска слобода [очишћена од самовоље] задобија у подвигу послушања Цркви. Све ово се прелива и на домен богослужења – у име погрешно схваћене љубави и слободе Олтар неком током Литургије лако може постати „причаоница“, Часна Трпеза место где може држати и мобилни телефон, а жртвеник део где се током употребљавања Светих Дарова могу причати и шале. На примедбу о тој врсти преслободног понашања у олтару сам својевремено чуо контрааргумент, који се своди на то да не треба тежити „нормирању“ понашања. Но зар управо та врста опуштености, која директно произилази из недостатка трепетног стајања пред Светињом, сама по себи није „норма“ иако је потпуно ненормална за олтарски простор? Неки оквир понашања у нашој служби једноставно мора постојати, ако нас већ наше унутрашње стање не води ка природном односу страхопоштовања ка Светињи. Тај оквир се, наравно, тиче суштинских елемената службе, а не „аритметичко-геометријског“ распореда активности, који заиста може довести до формализма. Уосталом, довољно је да се сетимо проте-атеисте са почетка приче, који је у спољашњем смислу све испуњавао по типику, а био је тако далеко од Бога. За решење ове проблематике је најбоље да се загледамо у ликове светих Божијих угодника и усвојимо начин њиховог служења. Тако је наш свети савременик, о. Јаков Цаликис, током службе био сав погружен у молитву и потпуну умно-срдачну преданост Богу кога је волео свим својим бићем. Истовремено, и поред истинске љубави и слободе које је стекао, о. Јаков је све време служења стајао удаљен пола метра од Часне Трпезе, чувајући свештени страх и трепет. Ако је тако чинио Јаков Цаликис, та буктиња која је непрестано горела огњем нестворене благодати, шта уопште има да додајемо или мењамо ми, који смо чађави угарци? Уосталом, зар нас о споју љубави и страхопоштовања сасвим јасно не учи и светилничка молитва, речима: „[…] удостој нас да Те волимо и да Те се бојимо од свег срца нашег […]“. Неспорно је да суштина свештеничког служења треба да превасходи форму прописану у типику, но исто тако треба имати у виду случајеве у којима суштина директно произилазе из форме. Добар пример је савршавање Свете тајне крштења, код које постоје управо формални елементи који су неопходни да би она у суштинском смислу била извршена како треба. Нажалост, у нашој помесној Цркви ово последовање се углавном савршава по типику „ванредног стања“, што ће рећи са што мање молитава и са још мање воде. За ову темељну свету тајну се, међутим, вековима зна зашто је важно да се читају све запретне молитве, зашто је потребно да се изнова свештају вода и уље, зашто треба да се читају сва молитвословља и, што је најважније, зашто треба тежити да се врши погружењем, а ако то није технички изводљиво, зашто је потребно макар „окупати“ крштаваног. Појава да свештеник поред огромне крстионице у сред летње врелине крсти бебу тако што је босиљкачом са неколико капи освећене воде покропи по глави (!) је ништа друго до ругање светом чину и повод да се свештеници из других помесних Цркава озбиљно саблажњавају када виде такву праксу код Срба. Некрштеног човека, додуше, можемо крстити крштењском формулом и са неколико капи воде (у недостатку воде и друго вештаство може послужити), но чему типик проширеног „ванредног стања“ у свакодневним околностима? А како тек „фризиран“ типик изгледа зими ако се лети користи благо натопљена босиљкача, можемо само замислити. Због вишедеценијског толерисања такве праксе дошли смо до још једног парадокса: да српски свештеници који Свету тајну крштења желе да уради темељно углавном бивају схватани од верног народа као чудаци, а неретко могу доживети и озбиљне непријатности (лично сам штошта доживео у том погледу). Опет, и у нашој помесној Цркви постоје светли примери предањске праксе у овом погледу – наведимо овог пута вишедеценијску праксу која се држи у епархији бачкој, од тога да је веома прецизно установљена форма крштења које свештеници треба верно да се придржавају до тога да се приликом грађења нових храмова обавезно предвиди адекватна крстионица. Шта спречава остале епархије да преузму тај здрав „пелцер“? Свештеничка служба је најлепша служба на свету и њену лепоту изнова и изнова треба да откривамо. Богонадахнуте речи пророка Давида из наслова текста су једнако подстрек и опомена свима нама у том погледу. Ако нам те речи делују недостижно, хајде макар да усвојимо једно правило које није тешко, а може бити спасоносно: да држимо пажњу на молитви када је читамо. То и није неки претерано тежак задатак – ако пажњу можемо држати током вишесатне вожње, зашто би било тешко да је држимо током једночасовне молитве? Пажња је веома важна особина и њен значај се често превиђа – Старац Софроније Сахаров је својевремено устврдио да свештеник који са потпуном пажњом служи Свету Литургију може задобити меру благодати као пустињак који се даноноћно подвизава у суровим условима. Усудио бих се, чак, да устврдим да би дубока пажња приликом читања молитава помогла чак и оном проти-атеисти да дође у познање истине јер би му такав труд могао активирати ноетичку (умну) енергију, после чега би јасно осетио силу речи које је раније само механички изговарао. После Олтара, пажњу треба неговати и у домаћој цркви – породици, која има целебно дејство за сваког свештеника. Када је својевремено један ревностан московски свештеник дошао по савет код проте Алексеја Мечева, са питањем како да реши своје духовно стање, искусни прота му није саветовао ни метаније и бројаницу ни пост, већ приснији однос са породицом. Рекао му је: „Ти си заокупљен собом, ћудљив си, дубоко доживљаваш само оно што је твоје лично; покушај да живиш за људе, макар за своје рођаке и ближње, живи њиховим радостима и тугама и заборави на своје лично, и видећеш како ће ти бити добро“. А пошто пажњу применимо на своју службу у храму и на своју породицу, онда ће преостати да је применимо и на свој „други дом“ – парохију (par(a)-(o)ikia је сложеница која у буквалном смислу значи кућу поред нашег дома). Као одговор на наш труд око сопствене пажње, временом ћемо привући на себе пажњу која долази од стране Божијег погледа. А када нас очишћујуће, освећујуће и просвећујуће дејство тог Погледа дотакне, наша служба ће задобити своју пуноћу. И тада људи попут њујоршког атеисте неће више имати потребу да нам постављају било каква питања, већ ће сами препознати Христа који је у нама и међу нама. *Текст је проширење теза изнетих у online предавању за свештенике Митрополије аустралијско-новозеландске 15. 3. 2023. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска линк
  4. 18. Беседа Изговорена у Недељу Мироносица; у њој се говори и о томе да је Богородица прва видела Господа васкрслог из мртвих 1. Васкрсење Господње представља обнову људске природе, оживљавање, пресаздање и враћање у бесмртни живот првог Адама, који је кроз грех био усмрћен, и смрћу враћен у земљу од које је био створен. У почетку, када је створен и призван у живот, он није видео никога од људи, јер у том часу осим њега није био створен нити призван у живот ниједан човек. Након што је преко даха Божијег примио дах живота, прво што је угледао била је жена, јер је Ева била прво људско биће после њега. Тако и други Адам, Који је Господ, уставши из мртвих није видео никога од људи, јер од Њему блиских нико није био присутан, а војници који су чували гроб обамрли су од страха; након што је устао, Он је од других људи прво угледао Жену, како смо чули када је данас Марко благовестио: А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Мтдалини (Мк. 16; 9). 2. На основу реченог чини се да Еванђелист јасно указује и на час у који је Господ васкрсао – тј. на рано јутро – и на то да се у сам час Васкрсења најпре јавио Марији Магдалини. Он то, међутим, не каже, како ће мало даље постати јасно онима који буду брижљивије расуђивали. Непосредно пре тога и он, сагласно са другим еванђелистима, каже да је та Марија долазила и раније са осталим Мироносицама на (Христов) гроб и будући да је видела да је пуст, отишла. Одатле је јасно да је Господ васкрсао знатно пре јутра, када је она видела Његов гроб. Одређујући то време (када су Мироносице дошле на гроб, он није рекао просто рано (тј. „изјутра“), као горе, него врло рано (Мк. 16; 2). Сходно томе, он овде не указује на излазак сунца, него на магловиту светлост која му претходи на хоризонту. Означавајући ово, и Јован каже да је Марија Магдалина дошла рано, још по мраку, и да је видела како је камен са гроба одваљен (Јн. 20; 1). 3. Она тада, како каже Јован, није сама ушла у гроб, него је отишла од гроба а да није видела Господа. Отрчала је и дошла код Петра и Јована, али их није обавестила о Васкрсењу Господњем, него о томе да је Он узет из гроба. Она, дакле, још увек није знала за Васкрсење. Господу једноставно није било угодно да се јави у први час, него по истеку првог часа дана (када се већ сасвим разданило). Постоји, међутим, нешто што су еванђелисти замагљено објавили, а што ћу ја сада да откријем вашој љубави. Дакле, благовест о Васкрсењу Господњем прва од људи примила је од Господа Богородица, што је било прикладно и оправдано. Она Га је пре свих видела Васкрслога, и насладила се Његовим божанским речима. Она не само да Га је очима видела и чула сопственим ушима, него се прва и једина привила уз Његове пречисте ноге, иако еванђелисти то не саопштавају отворено, јер не желе да Мајку наведу као сведока, како невернима не би дали повода за подозрење (у Васкрсење Господње). Сада се, међутим, по благодати Васкрслога, обраћамо вернима, и пошто нам празник налаже да за предмет расуђивања узмемо Мироносице, ми ћемо – држећи се речи Онога Који је казао да неће бити ничег тајног што неће постати јавно – показати и ово (тј. да је Богородица прва видела Васкрслог Христа). 4. Мироносице су, дакле, биле оне жене које су пратиле Господа заједно са Његовом Мајком. Оне су биле присутне и у време спасоносних Страдања Спаситељевих и побринуле се да миром помажу и припреме тело Господње за погреб. Када су Јосиф и Никодим од Пилата измолили и узели Владикино тело, када су Га скинули са крста и обавили плаштаницама натопљеним миомирисима, када су Га положили у камени гроб а на врата гроба ставили велики камен, ту су, према еванђелисти Марку, биле присутне и посматрале су све то Марија Магдалина и друга Марија, седећи преко пута гроба. Изразом: и друга Марија он је означио Богородицу. Она се такође назива и Мајком Јакова и Јосије, који су били синови Јосифа Заручника. Осим њих, како саопштава Лука, присутне су биле и друге жене које су посматрале погреб Господњи: А иђаху у пратњи и жене, које бејаху дошле са Исусом из Галилеје, и видеше гроб и како би положено тело Његово… А шо бејаху Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима (Лк. 23; 55; 24; 10). 5. Па се вратише – вели – и припремише мирисе и миро (Лк. 23; 56); јер још нису могле јасно да разумеју да је Он истински миомирис живота за оне који Му са вером приступају, као и мирис смрти за оне који упорно остају у неверовању, и да мирис Његове одеће, тј. Његовог тела, превазилази све миомирисе, те да је име Његово – Миро Изливено, којим је целу васељену испунио божанским миомирисом. Оне су, међутим, миро и миомирисе припремиле како због указивања поштовања Погребеном, тако и због ублажавања задаха распадања тела, мислећи да ће га сачувати помазивањем. 6. Оне су, дакле, припремиле миро и миомирисе. Суботу су, према (старозаветној) заповести, провеле одмарајући се, јер још није дошла истинска Субота, и оне још нису познале ту преблагословену Суботу – превођење наше природе из адских бездана на светлу и божанствену небеску висину. А у први дан недеље дођоше врло рано на гроб, и донесоше мирисе што приправише (Лк. 24; 1). Матеј пак каже: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, две жене дођоше на гроб (Мт. 28; 1). Јован пак каже да је, док још беше мрак, дошла сама Марија Магдалина. Марко каже да су врло рано у први дан недеље дошле три жене (Мк. 16; 2), док то да је Пасха била у први дан после суботе тврде сви еванђелисти. Што се времена тиче, они говоре о свитању првог дана недеље, врло рано, док још беше мрак, онда када се светлост још меша са тамом, тј. када се на хоризонту појављује зора која најављује дан. Ако би неко хтео тачније да одреди време, боја неба почиње да се мења око деветог часа ноћи, када до наступања дана остају цела три часа. 7. Види се, међутим, да код еванђелиста постоји неслагање не толико о времену доласка Жена Мироносица на гроб, колико о броју жена. Као што сам рекао, Мироносица је било много, оне на гроб нису долазиле све одједном, него у два, три наврата, у групама у којима нису била исте особе. Све су долазиле у сам освит зоре, али не све у исто време. Једино је Магдалина дошла поново и дуже остала (код гроба Христовог). Неки Еванђелисти, заобилазећи друге жене које су дошле, помињу само њу. Међутим, како ја закључујем, сабирајући из излагања свих Еванђелиста а што сам и раније рекао, пре свих је на гроб Сина и Бога дошла, заједно са Маријом Магдалином, Богородица. Овако нас учи нарочито еванђелиста Матеј: А пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се затресе веома; јер ангео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од врата гробних и сеђаше на њему. А лице његово беше као муња, и одело његово бело као снег и у страху од њега уздрхташе стражари, и постадоше као мртви (Мт. 28; 1-4). 8. Све остале жене дошле су, дакле, након што се земља затресла и стражари разбежали и нашле да је гроб отворен а камен одваљен. Међутим, Мати Дјева је дошла у часу када се збио земљотрес и када се камен одвалио, (у часу) када су се присутни стражари, пошто су се повратили од страха, дали у бекство. Богородица се, међутим, није уплашила, Она се обрадовала када је видела шта се догодило. Мислим да је прво ради Ње Животоносац отворио онај гроб. Све оно што је горе на небесима и доле на земљи најпре нам је преко Ње открио. Он је ради Ње послао ангела да заблиста као муња, како би Она, док је још био мрак, благодарећи обилној светлости ангела, видела не само празан гроб него и сложене плаштанице које су сведочиле о Васкрсењу Погребенога. 9. Исти онај ангео Гаврило био је (и сада) благовесник (Васкрсења). Онај који јој је у почетку рекао: Не бој се, Марија, јер си нашла благодат у Бога (Лк. 1,30), и сада, видевши да је дошла на гроб, поново хита и спушта се да Приснодјеви објави исто, да јој благовести Васкрсење из мртвИх Онога Који се од Ње бесемено родио, да одвали камен и покаже пуст гроб и погребне покрове, те да тако сведочанство учини веродостојним. Анђео, каже, одговарајући рече женама: Не бојте се ви, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде; јер устаде као што је казао. Ходите да видите место где је лежао Господ (Мт. 28,5-6; Мк. 16,6). „Иако видите да су стражари престрашени – каже ангео – ви се не бојте, јер знам да тражите Исуса распетога. Он је устао, није овде. Врата, преворнице и печати ада, смрти и гроба нису могли да Га зауставе, будући да је Он Господ нас бесмртних и небеских ангела, и само Он је Господ свега. Погледајте место на коме је лежао Господ. „Пожурите“, каже, „ученицима Његовим, па им јавите да је васкрсао из мртвих“. 10. Изишавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим (Мт. 28; 8). Чини ми се такође да су Марија Магдалина и остале жене које су дошле у тај час још осећале страх, пошто нису схватиле значење ангелових речи, нити су биле у стању да у потпуности прихвате светлост како би јасно виделе и разумеле јасно, док је Богородица осетила велику радост, пошто је схватила оно што јој је ангео саопштио и сва је постала као светлост, будући сасвим очишћена и божански облагодаћена, у свему тврдо познавши истину и поверовавши архангелу, јер га је још од пре много година по делима његовим сматрала достојним највећег поверења. Како би могло да се догоди да богомудра Дјева, Која је присуствовала тим догађајима, не схвати шта се то догодило? Она је видела земљотрес и оног великог ангела како у виду муње силази са небеса, видела је обамрлост стражара, померање камена, празан гроб и велико чудо смирном и алојом слепљених и неподераних плаштаница у којима није било тела, и уз то и радостан изглед и благовест ангела. Изашавши после те благовести, Марија Магдалина као да није чула ангела, који можда и није говорио ради ње, те је опазила само то да је гроб пуст, док плаштанице уопште није приметила и потрчала је Симону Петру и другом ученику, како каже Јован. 11. Придруживши се осталим женама, Мајка Божија, Дјева, за то време поново полази на то место са кога је стигла, и тада – како вели Матеј – срете их Исус шворећи: Радујте се! (Мт. 28; 9). Видите ли да је Мати Божија пре Марије Магдалине видела Онога Који је ради нашег спасења телом страдао, био погребен и васкрсао? А оне, каже, приступивши ухватише се за ноге Његове и поклонише Му се (Мт. 28; 9). Као што је само Богородица схватила значење онога што је објављено када је заједно са Маријом Магдалином чула ангелску благовест о Васкрсењу, тако је и сада, када је заједно са другим женама срела Сина и Бога, прва међу њима видела и препознала Васкрслога и, приступивши, ухватила се за ноге Његове, постајући тако апостол за апостоле. Од Јована сазнајемо да Марија Магдалина није била с Мајком Божијом у тренутку када ју је на повратку са гроба сусрео, јавио јој се и обратио Господ: Онда отрча (Марија Магдалина) и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо где Га положише (Јн. 20; 2). Како би она могла рећи да су Господа „узели и негде положили, али не знамо где“, да Га је видела, дотакла рукама и чула (Његов глас)? Чак и након што су Петар и Јован дотрчали до гроба, угледали плаштанице и ушли, кажу да је Марија (Магдалина) плачући стајала напољу, покрај гроба. 12. Видите ли да она не само да није видела Господа, него да није чак ни чула (за Васкрсење)? И када јој се ангео јавио и упитао је: Жено, зашто плачеш?, она је опет одговорила тако, као да је Христос мртав. Па и када се окренула и угледала Христа, опет није схватила шта се догађа, него је на Његово питање: Зашто плачеш? одговорила као и претходно, све док је Он није позвао по имену и уверио је у то да је жив. Тада је и она приступила, тражећи да загрли Његове ноге, на шта јој је Он рекао: Не дотичи Ме се. Одатле можемо да разазнамо да је Он, онда када се прво јавио Мајци и женама које су биле са Њом, само Мајци допустио да загрли Његове ноге, иако Матеј то каже и за остале жене, не желећи, због разлога на који смо напред указали, да Мајку отворено истиче код таквих ствари. 13. Након што је Приснодјева Марија прва дошла на гроб и прва примила благовест о васкрсењу, за њом су дошли и многи други. Они су видели одваљен камен и чули ангеле, да би се на повратку, после ових речи и виђења, раздвојили. Једни, како каже Марко, побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху (Мк. 16; 8). Други су следили Мајку Господњу, видели Владику и чули Његове речи. Магдалина је пошла Петру и Јовану, и за њима је поново дошла на гроб – сама. Када су они отишли била је удостојена да сама види Господа, и поново је била послана Апостолима. Дошла је к њима, објављујући свима, како каже Јован, да је видела Господа и да јој ово рече (Јн. 20; 18). Марко говори о томе да је ово виђење било рано ујутро, тј. на самом почетку дана, пошто је наступила зора. Он, међутим, не тврди да се Васкрсење Господње збило тада, и да је то било прво Његово јављање. 14. Ми смо истражили дела Мироносица и имамо горе доказану сагласност четири Еванђеља о њима. Ученици, који су на сам дан Васкрсења чули од Мироносица и Петра, од Луке и Клеопе, да је Господ жив и да су Га видели, нису поверовали, због чега их је Он укорио када им се касније, кад су били сви на окупу, јавио. Пошто им се много пута јавио показујући да је жив, они не само да су поверовали, него су то посвуда и проповедали: По свој земљи изиђе глас њихов и до крајева васељене речи њихове (Пс. 18; 5); а они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знамењима која су се потом показивала (Мк. 16; 20), јер су знамења била неопходна све док реч није била објављена по целој земљи. Ако су знамења и чудеса потребна за показивање и утврђивање Истине која се проповеда, онда су, с друге стране, не чудеса него знамења потребна и онима који примају реч, да покажу јесу ли тврдо поверовали. Каква су то знамења? Она, која проистичу из дела, јер се каже: Покажи ми веру из дела твојих (Јак. 2; 18) и: Ко је међу вама мудар и разуман, нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 3; 13). Ко ће за побожног сматрати човека који има божанствен, велик и узвишен, да тако кажемо, небески ум, ако истрајава у порочним делима и прикован је за земљу и земаљске ствари? 15. Никакве користи нема од тога, браћо, ако неко каже да има божанску веру, а при томе нема дела која таквој вери одговарају. Какву су корист лудим девојкама донеле светиљке у којима није било уља, тј. дела љубави и састрадања? Шта је оном богаташу, који није имао самилости према Лазару па се зато мучио у неугасивом огњу, донело обраћање оцу Аврааму? Шта је ономе вредела спремност на повиновање позиву на свадбу, када није био одевен у рухо добрих дела које приличи божанском браку и брачној ложници? Био је позван и дошао је, имао је савршену веру, сео је онамо са тим светим гостима, али је био осуђен и постиђен, јер је био одевен у порочно понашање и дела, и, пошто су му немилосрдно свезали руке и ноге, био је бачен у огањ паклени, тамо где је плач и шкргут зуба, 16. који нека не искуси нико од оних које је Христос позвао, него, вером показавши у свему доличан живот, нека се удостојимо да уђемо у брачну ложницу чисте радости, вечно пребивајући са светима – тамо, где је обитавалиште свих који се радују. Амин.
  5. Епархија жичка је за петак, 30. децембра, најавила сабрање под насловом "Славите Господа јер је добар", у парохијском дому храма светог Марка, са почетком у 19 часова. Детаљи су на плакату поред. Извор: Епархија жичка
  6. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија на Велики петак у Цетињском манастиру, 10. априла 2015. године Припремамо се, драга браћо и сестре, за овај суботњи дан, за кога чусмо да је он највећи од свих дана ове недјеље Страсне, као што је ова Страсна недјеља највећа у односу на све оне недјеље Великога поста, а Велики пост, да су то дани и велике тајне које нам се у њима дарују већи од свих оних тајни којима је човјек обдарен од настанка свијета па до данас. Дакле, пјевасмо пјесму: ,,Васкрсни Боже, помози нам, избави нас славе имена Твога ради.” Није случајно да се тај стих пјева управо данас, када Господ почива у гробу, у суботњи дан. Субота је од памтивијека, од стварања свијета, била дан одмора, и када је Бог завршио Своја дјела, стварање свијета и човјека, онда је починуо од свих дјеле Својих. А ево и Господ, који је изашао и наставио то дјело Бога Оца и Своје дјело и Духа Светога, Он је изашао на дјело Своје, од рођења у утроби Пресвете Дјеве, па онда редом кроз све оно што је учинио и што се са Њим догодило до овога светога дана, и Он је, дакле, у овај суботњи дан починуо од тих Својих дјела. Починуо је да би се седми дан, дан одмора, преобразио Његовим Васкрсењем, у осми незалазни дан, дан вјечни и непролазни, дан обасјан свјетлошћу Његовога Васкрсења. Тај дан, укључујући и овај дан уласка у све дубине Своје творевине, тај дан је дан непобједив, неуништив. Зато није случајно речено да је јачи Онај који је у нама него све силе које су око нас. Пита мене када смо се враћали из Цркве наш брат Зоран: ,,Кад ће доћи Господ?” ,,Па брате Зоране, па Он је ту са нама?” ,,А гдје ту са нама? У нашем срцу?” ,,Ево Га ту, пред нама иде распет из бескрајне љубави Своје за нас.’’ И Он је рекао да нас неће оставити саме и то потврђује и Својим дјелима и Својим Распећем и Својим Васкрсењем: ,,Нећу вас оставити саме, послаћу Духа Утјешитеља који ће вас уводити у сваку истину!” ,,Са нама је Бог! Разумите народи, јер је са нама Бог!” Тако је пјевао древни пророк, тако пјева и Црква Божија кроз вијекове и потврђује се та велика и света истина ,,Бог са нама”, а то и значи име које је дато Христу, Емануил, што значи ,,са нама је Бог”. Дакле, и ова света ноћ потврђује да је са нама Господ. Неки кажу овдје код нас који служе неким својим идолима, одричући се ове велике светиње, ове силе Божије која нам је дата кроз наше претке, кроз нашега Светога Петра Цетињског, Петра II Ловћенског Тајновица, кроз Светог Јована Крститеља, чију руку овдје имамо као живо свједочанство Божијега присуства и Божије светиње са нама, кроз дио Часнога крста на коме је распет Господ, и то је велико чудо, то нам потврђује да је заиста са нама Бог, дакле, неки који мисле да су они већи од Бога, да су моћнији од Бога, да су њихова дјела моћнија и дуговјечнија од Божијих дјела, они кажу: ,,Јача Црква од државе.” Па природно! Држава је од јуче до сјутра, а ова Црква колико је држава испратила, велике империје, римска, који су гонили и прогонили хришћане, пун је календар мученика из тог времена, који су се понашали према хришћанима као што су се Пилат и првосвештеници јеврејски понијели према Христу! И зато су, да би Га избрисали, да би Га побједили у име државе, у име идеологије, у име других идеја, лажних идеја свога времена, прогонили Га, па Га разапели, па Га сахранили и рачунали: ,,Нема ништа више од Њега.” А тек онда кад је био најнемоћнији, кад је у земљу био сахрањен и у гроб, и кад се рачунало да никад више неће се појавити, тек онда се пројавила Његова сила и Његова непобједива моћ! Велике империје, велики цареви, моћни освајачи свијета до најновијих времена, и црвене, и црне, и каквих све није било, мале и велике државе које су заснивале своју моћ на људској снази, оне су трајале колико траје људска моћ, а људска моћ је немоћ! Све нам то потврђује колико је човјек немоћан јер му је дах у носу! А поготово безбожан човјек, који не гради дјела своја на Богу, на Христу као камену темељцу непоколебивом, који не гради своје државе, не гради своја царства и своја имовину на Ономе који је дародавац свакога знања и сваке имовине! Природно, док траје људска моћ трају и такве људске творевине и људска дјела и људске државе. Треба да их има, и Бог је благословио да их има, али само оне државе, и они државници и она царства и она дјела које људи стварају која се темеље не на пјеску, јер мудар човјек гради кућу своју на камену тврдом и од камена, а безуман човјек он гради на пјеску! И дуну вјетрови и све што је саграђено на пјеску развије се и нема трага од њега! Дакле, нека државници савремени, који сад мисле да су моћнији и од Бога, и од Христа, нека се мало размисле, нека погледају шта се догађало са много моћнијим прије њих! Па размисливши, нека и они граде своје државе и своја дјела, нека граде на ономе што је вјечно и што је непролазно, на Божијој сили, заједно са Богом! А Црква управо и јесте спона, она је грађевина саграђена на Христовој љубави, љубави Распетога Христа, на сили Његовог Ваксрсења, на сили Божијој, непоколебивој! На оној сили која држи небо, земљу и сву творевину! На оној сили којом је Бог задахнуо и небо и земљу и људско биће и све што постоји, на тој сили нека граде и они, као што је Црква Божија то градила и гради, па зато и увијек и свједок у тим пролазним грађевинама људским и у тим пролазним људским дјелима и подухватима, дјелујући дјело Божије и градећи и себе и градећи и свијет на томе. Црква Божија опстаје не снагом мојом, неког владике, неког попа или неког вјерника, него управо снагом живога Бога, снагом Христа распетога, који је погребен, а са Њим покушали да униште свако добро и носиоца добра на овој земљи. Али сила Божија вјечна, свака повремена, а Божија свевремена! Ево, и овај свети дан шта је друго него је свједочанство и призив свима нама људима, без обзира гдје се налазили, у које вријеме живјели и на ком мјесту били и киме и чиме владали, да се освјестимо, да се вратимо, да градимо своје грађевине, своје државе и своја друштва, да градимо на том камену непоколебивом, да градимо на Божијој љубави, на Христовој љубави која не тражи своје. Христос је по томе велики и моћан, што је самога Себе без остатка даровао. И највећи и најснажнији су они људи који не траже ништа за себе, него све дају другима! Такав је био Христос, Он је нама примјер. А и у животу највећи су они људи, било да је мајка, да је отац или ратник, највећи су они који жртвују себе за ближње своје. Учимо се од Христа Господа, учимо се тој великој, вјечној и непролазној љубави и кроз њу стичемо ту снагу Божију, носећи је и свједочећи је пред свима људима и пред свим земаљским народима. Зато је дивна ова реченица светога пророка: ,,Васкрсни Господе и помози нам и обасјај нас свјетлошћу Твојом и ради имена Твога вјечнога и непролазнога.” Коме нека је слава и хвала, у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/10/mitropolit-amfilohije-ucimo-se-od-hrista-gospoda-velikoj-vjecnoj-i-neprolaznoj-ljubavi/
  7. На Инстаграм налогу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија 6. децембра је објављена поука у којој је истакнута важност искреног поверења у Господа чиме се отварају врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу. Преносимо у наставку: ”Не брините се душом својом шта ћете јести, ни телом у шта ћете се оденути; душа је претежнија од јела и тело од одела… Него иштите Царство Божије и све ово ће вам се додати” (Лк 12, 22-31). Ове речи Господње из Јеванђеља по Луки посебно су ме јутрос дотакле, за време читања из Светог Писма. Томе је допринела чињеница што се налазимо у Божићном посту који као духовна припрема за празник Рођења Христовог ствара праву прилику за удубљивање у њихов смисао. Јер, Господ нам овим речима поручује да ултимативну вредност нашег живота чини оствареност у Царству Божијем, које кроз наш хришћански живот почиње већ овде и сада, дакле, у Светим Тајнама Цркве, подвизима, трудовима и врлинама. Духовни простор владавине Божије биће потпуно остварен на крају времена, али до тада је и дар и обавеза. Он се, онима који желе да га окусе, да доживе његов мир и благослов, не појављује механички, однекуда, као наметнути систем вредности, него га само ми, уз помоћ Божију, можемо заживети и објавити у овоме свету. Стога нас је Господ и позвао да будемо светлост свету, со земљи. Тако је време овог поста благословена вежба у живљењу највише вредности, указивања првенства Богу у свему. Уздржање од хране само је део духовне праксе која захвата наше биће и проноси се на мисли, жеље, реакције и одлуке. А снага искреног поверења у Господа који нас безрезервно љуби толика је да ће отворити врата за постизање свега што нам је потребно у душевном и телесном смислу. Господе, Царе свега, буди са нама, да дочекамо Твоје благословено Рођење и прославимо Царство Твоје у овоме свету! Амин! Извор: Инстаграм налог Његове Светости
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. новембра 2021. године, на дванаесту годишњицу од упокојења Патријарха српског Павла, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици. Саслуживао је Преосвећени Епископ марчански г. Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. На крају свете Литургије, пре него што је служио помен на гробу блажене успомене патријарха Павла, Његова Светост г. Порфирије је беседио о великом архијереју Српске Православне Цркве: Браћо и сестре, сабрали смо се да служимо парастос, да извршимо спомен на блажене успомене патријарха Павла. Данас је тачно дванаест година откако га је Господ призвао у своје наручје. Данас је његова успомена, сећање на њега, веома живо међу нама православним Србима, али не само међу оним Србима који иду у цркву и који се Богу моле, него и међу осталим Србима и свим грађанима ове земље који немају баш неку непосредну тесну личну везу са Црквом. Сећање на блаженопочившег патријарха Павла је живо и међу свим православним хришћанима, а опет и не само међу њима, него и међу многим људима који су имали прилике да се са њим сусрећу, да дођу у контакт, да га чују. Данас, дакле, не само да се сећамо његовог лика, него су његове речи итекако живе и актуелне у нашој Цркви и у нашем народу. Његове речи су актуелне по својој снази, по својој истинитости, актуелне по истим оним изазовима и проблемима са којима се суочава сваки појединац, али и читава заједница и сав народ. Актуелне су због тога што речи које је блаженопочивши патријарх Павле изговарао нису биле домишљања људска, нису била обична празна људска философија испуњена таштином и гордошћу, него су његове речи, са једне стране, биле скопчане са његовим животом, тј. он није једно говорио, а друго чинио. Оно што је осећао, оно у шта је веровао - то је говорио, али исто тако оно што је говорио било је део његовог живота и део његовог личног искуства. Са друге стране, његове речи нису биле само његове, него су биле речи Јеванђеља, речи Цркве, речи апостола Христових, речи самог Господа. Из тога разлога не само да је живо сећање на блаженопочившег патријарха српског Павла, него је он итекако жив и актуелан и данас са нама и међу нама, јер је жив у Господу, јер је Господ наш жив и Он је тај који даје живот свакоме од нас без изузетка. Сваки човек је посебан и непоновљив и свако од нас иако дели једну јединствену природу људску у њој на свој посебан начин и својим печатом учествује и њу на свој посебан начин и својим посебним печатом изражава. Свако има одређене дарове, тј, свако има способност, могућност и капацитет да расте у Господу, да се развија, да иде путем обожења. Нема ниједног дара који, како сама реч дар каже, није позитиван. Међутим, ма какав дар био и ма како га ми умножили, ма колико ми били способни и вешти, само смирењем које је супротно гордости и таштини - оној гордости која је извела човека из раја и сурвала га у овај свет таме, мржње, ужаса, страдања, свет смрти и пролазности – смирењем које јесте темељ, оквир и сигурност да сваки дар када га умножавамо и смирењем обуздавамо и усмеравамо, када растемо, сваки дар нас онда води у благословене просторе истинске заједнице са Богом и истинске заједнице са ближњим, заједнице љубави са Богом и са ближњим. Без смирења и наизглед спољашња врлина постаје наш камен спотицања, постаје пут који нас води у пропаст. Отуда Господ понекад дозвољава страдање. Дозвољава понеко искушење да не бисмо помислили како смо ми својом памећу, својим способностима и трудом искључиво и само ми заслужни за оно што јесмо и што имамо. Смирење је врлина, особина која је красила све светитеље Божје. И онда када су се истицали - и очигледно били врлински људи - од других због смирења и у смирењу, светитељи Божји су одбацивали сваку врсту похвале, бежали од сјаја и славе овога света, знајући да је слава и снага другде, унутра, у нама, у срцу, где онда када живимо у складу са заповестима Божјим то срце и читаво наше биће постаје најсветлији храм Духа Светога. Испуњен благодаћу Духа Светога, осветљен и просветљен том благодаћу, човек је способан да дубински разуме и поима све тајне овога света, да прими тајну Бога, да живи с њом у заједници, да разуме тајну твари, света, порекло и циљ свега што постоји, да разуме себе и тајну човека, да спозна себе спознавајући просветљен благодаћу Божјом Бога и да упозна, спозна и свет. Дакле, смирење је дакле, браћо и сестре, та со која не дозвољава да се квалитет који смо добили од Бога не уквари, не обљутави, да не само буде сачуван, него да се разраста и умножава у слави Божјој и у пуноћи и лепоти живота овде, живота земаљског који је истовремено предокус живота вечног. Сви се сећамо величанствене сахране пре дванаест година блаженопочившег патријарха Павла. Никакве рекламе није било, никакав маркетинг није био употребљен, нико никог није позивао, а камоли вршио притисак, да дође најпре у Саборни храм, а онда у величанственој поворци, у литији, у испраћају од Саборног храма до храма Светог Саве. Безброј људи је својим присуством показало љубав, веру и поверење у сведочење Христа које је чинио блаженопочивши патријарх Павле и као Епископ рашко-призренски, а потом и као Патријарх српски у тешким временима, временим која спадају међу најтежа времена кроз коју је пролазио наш народ. У тим временима Господ је изабрао блаженопочившег патријарха Павла да буде на челу наше Цркве. И то мноштво народа заиста одражава ону изреку латинску: Глас народа, глас Божји - глас Божји, глас народа. Потпуно спонтано народ је пројавио свој однос према покојном патријарху Павлу, али кроз то пројављујући и свој однос према Цркви својој, свој однос према Богу, показујући да Богу Цркву нашу треба да води смирење, јер заиста много је врлина које су красила блаженопочившег патријарха,Павла. И сам сам имао, не само радост, него истински благослов да будем монах у манастиру Дечанима по његовом благослову, да његовом руком у манастиру Свете Тројице у Мушутишту будем рукоположен за ђакона, да његовим благословом потом будем послан на студије у Грчку и тако даље и тако редом. Имао сам и лично прилику, као и многи међу нама овде присутни, најпре свештеници и монаси, а и ви, браћо и сестре, да упознамо блаженопочившег патријарха Павла. Бројне су врлине заиста красиле његову личност, али оно што је на окупу држало те врлине, оно што га је чинило да подвиг који је започео и заврши и доведе до циља, јесте управо смирење, јесте скромност. Наравно да ми и многи међу нама могу имати своје представе о томе какав треба да буде свештеник или епископ или поглавар Цркве; да буде чврсте руке, да буде добар организатор, да има велика научна, теолошка, богословска знања и тако редом. Међутим, Црква Христова јесмо сви ми, то је народ Божји. И у случају патријарха Павла Црква је показала шта је потребно свима нама, а то је мир, то је скромност, то је смирење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, Царство Небеско блаженопочившем патријарху Павлу, а сигуран сам, и знам да сте и ви сигурни, да у наручју Божјем он итекако има своје место у друштву, у заједници са Светим Савом и свим потоњим поглаварима наше Цркве, Српске Православне Цркве. И не само то, сигуран сам да се он моли за свој народ и да његова молитва има снагу да допире до Бога и да Бог баш због скромности и смирења којим је живео патријарх Павле, због тога што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок Христов, сигуран сам да Господ чује његову молитву и да испуњава оно што он тражи за свој народ. Нека њему Господ и нашим скромним молитвама учврсти позицију и близину Божју, а нека и ми његовим молитвама имамо снаге да без обзира на то ко смо и шта смо, каква знања и иметке и позиције имамо у друштву, у својој породици, да имамо пре свега смирење. Смирење значи свест о томе да смо слабашни и немоћни и да све што имамо јесте дар Божји на овај или онај начин, као и да све што имамо принети Господу јесу наше слабости, наш грех, али да у исто време верујемо и знамо да је бесконачна и бескрајна љубав Божја и да само онда када му смирено приступамо заједно са свима светима растемо у Христу и постајемо учесници Царства Божјег како овде на земљи, кроз Цркву Христову, кроз свету Литургију, уопште кроз светотајински живот, али исто тако још већма у пуноћи, у Царству Божјем у којем се слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је вечни спомен патријарху Павлу. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Видиковцу, уз саслужење свештенства архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи епископ Јустин је између осталог рекао: ,,Једини критеријум Божијег суда биће љубав. На љубав смо позвани. Да волимо Господа Бога свога свим својим бићем и ближњега свога као самога себе. Ако то мало, а тако велико извршимо, испунићемо сав закон Божији и наћићемо спасење, и велике дарове Божије имаћемо и у овоме животу и у вечности.“ Извор: Телевизија Храм
  10. У народу звана „Блага Марија“, равноапостолна светитељка Марија Магдалина и ове године свечано је прослављена у Доњим Лесковицама. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника првог ваљевског протонамесника Дарка Ђурђевића, игумана Георгија, старешине манастира Лелић, и више епархијских свештенослужитеља. Овогодишњи домаћин славе био је Живојин Крсмановић из Ваљева, а колач су за наредну годину преузели Славко Крсмановић из Сушице и Момир Ранковић из Доњих Лесковица. Звучни запис беседе Откако се као храмовна слава прославља у новоподигнутој светињи у прелепим планинским крајолицима, празник Свете Марије Магдалине ове године окупио је највише богочежњивих душа. Сабрали су се верни са разних страна, како парохијани, тако и драги им гости да молитве и благодарје принесу великој светитељки. Храброј жени из града Магдале, која је Господа Христа пратила у тренуцима страдања и која је била удостојена да види Васкрслог Господа и ту благу вест донесе ученицима Његовим. Једној од омиљених светитељки у хришћанском народу, чије је срце Спаситељ исцелио од седам злих духова и испунимо га даровима Духа Светог. Ти дарови су у њој расли и она Га је пратила, заједно са још неколико жена, и служила му својим имањем, приближио је Владика Исихије у празничном слову неке детаље из земаљског живота Свете Марије Магдалине. Када је дошло до страшне смрти Христа Господа на крсту, уз Пресвету Богородицу и Светог Јована Богослова, те велике жене састрадавале су са Њим. Биле су ту и кад је полаган у гроб и упркос стражи остале ту. Дошле су да Га помажу и снага њихове вере учинила је да анђео Господњи одвали камен са гроба, те им се открије радосна вест о васкрсењу. Од ње долази славни хришћански поздрав „Христос васкрсе“. Нажалост, први пут није добила одговор „Ваистину васкрсе“, јер апостоли тад у то нису могли да поверују. Тек кад им се Господ јавио, уверили су се… Апостоли су представници мушког начина веровања. Веровања, које тражи догмате и учења, а женски начин је начин срца и дубоког осећања, коме не требају рационална уверавања. Свако од нас има оба начина и треба да их сједини. Онда имамо богопознање – волимо Га срцем и исповедамо умом својим. Света Марија Магдалина је велика заштитница народа, посебно жена, а и заштитница храмова у нашој Цркви, укључујући и овај дивни храм у овој дивној природи – рекао је Владика Исихије, позвавши верни народ да се сви заједно њој молимо и прослављамо Господа како је то она чинила. Након Свете Литургије преломљен је славски колач и уручена Архипастирска грамата Живојину Крсмановићу, који је нарочито помогао градњу парохијског дома при Храму Свете Марије Магдалине у Доњим Лесковицама. Велики број верника приступио је Светој тајни причешћа, а све учеснике молитвеног сабрања Владика Исихије даривао је иконицама на којима су, као и на епархијском грбу, ликови Светог Владике Николаја и Оца Јустина. За трпезом љубави у парохијском дому речи благодарја Владики Исихију, браћи свештеницима, својим сатрудницима и верницима упутио је надлежни парох протојереј Горан Симић. Народ овог краја је благочестив и чува веру у Бога како су их њој учили Свети Владика Николај и Отац Јустин. У име Црквене општине Доње Лесковице, Владика Исихије уручио је захвалнице свима који помажу живот Цркве у овом крају. Међу уваженим гостима славске свечаности био је реномирани музички уметник трубач Дејан Петровић са члановима свог оркестра. Извор: Епархија ваљевска
  11. Кажу, нико не узиђе на Небеса осим Онога који сиђе са Неба, тј. Господа нашег Исуса Христа. Нико од људи није кадар досегнути до Оца Небеског и победити смрт и ући у заједницу са Господом и упознати Бога Оца осим кроз Његовог јединородног Сина, који је дошао међу нас и постао човек, оставши Бог, постао нама причастан, постао нама пријемчив, страдао за нас, васкрсао, и свеколику људску природу у себи објединио и дао могућност вечнога живота у Царству Небеском. Господ нам даје поуку о томе какво ће то бити Царство Небеско кроз многе приче. Једна од тих је прича о Свадби царевога сина. Цар је заправо Бог Отац а син је Исус Христос, Син Његов љубљени и јединородни. А невеста – то је Црква. Црква, не као грађевина него Црква као заједница нас, хришћана, са Господом. Дакле, нас који верујемо у Свету Тројицу, који смо крштени у Светој Тројици, који учествујемо у Светим тајнама Цркве, који се причешћујемо, који имамо заједницу са Господом. То је тајна Цркве и она се многим симболима објашњава. Управо један од њих је и свадба. Као што неки Свети оци кажу, да је Господ глава тела, а ми смо то тело, удови тог тела, које јесте Црква. Господ је глава Цркве а ми смо сви сједињени са Њим, и само кроз Њега ми можемо да задобијемо спасење, само учествујући у Тајнама Његовим. То је управо позив на Свету литургију јер литургија је управо изображење тог Царства будућег, којем се ми надамо. Дакле, ми се заиста причешћујемо и сједињујемо у Светој Литургији са Исусом Христом, Господом нашим. Постајемо најтешње сједињени са Њим. Међутим, то ми само окушавамо сада вером, јер је то тренутно скривено од нас. Ми не можемо то другачије доказати осим вером: да верујемо да се сједињујемо са Њим и да нам је то на спасење, да нам је то на Живот вечни. Литургија на којој смо се и сада окупили и на којој се стално окупљамо, она ће се наставити и у Царству Божијем. У Царству Небеском, када дође крај историје и када наступи Васкрсење. Тада ће у ствари наступити та Литургија где ћемо окушати Бога, не као сада - у огледалу, него ћемо бити лицем к лицу пред Господом, и тада ће нам се открити неизрециве тајне Божије, и тада ћемо учествовати у тајнама и Слави Божијој – бити удеоници Његове славе и бити синови и деца Божија и бити богови по благодати, где неће бити смрти, већ само радост обитавања у заједници са Господом. То је пут наш. Али то не значи да се сада ми не прићешћујемо реалним Господом. И сада, када примамо Свете Тајне, када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе, само на један тајанствен начин. И управо поука ове приче јесте у томе колико је заиста важно да ми у овоме веку, док траје ова историја, пре свега док траје наш живот и наша могућност за покајање, да долазимо на Свете службе и да учествујемо у Светим тајнама. Јер видимо да нас Господ зове и да је то најпресудније за наше спасење, јер ми желимо заједницу са Њим и да остварујемо ту заједницу са Њим. Наравно, морамо претходно да будемо, што ми и јесмо, крштени. Да будемо чланови Свете Цркве и да не будемо лицемерни него да творимо заповести Божије и у ономе што грешимо - утолико и да се кајемо; да не будемо као тај слуга, тај гост који није имао свадбено рухо и којег је Господ избацио. Ако смо заједничари у Небеским Тајнама, ако смо сви на један мистичан начин сједињени у заједници са Христом, силом Духа Светога, онда треба и у овом, обичном животу да пројавимо заједништво и да пројавимо тако љубав. Иначе ћемо бити лицемерни. Иначе је наша вера лажна. Требали би да живимо једним животом хришћанским, да сведочимо то, јер и на тај начин све приносимо Господу, на тај начин чинимо Богу службу и задобијамо спасење. А то се своди управо на то да имамо љубави једни према другима. Праве, искрене љубави, да живимо једном небеском логиком јер земаљска логика овога века јесте себичлук, јесте егоцентризам. Можемо ми да помогнемо некоме и учинимо неком само ако нас то исувише не кошта или ако имамо неку корист од тога. Логика овога света је самосебичлук и самољубље и гледање своје користи. А логика Царства Небеског јесте љубав која се даје, љубав која се жртвује, љубав која прашта, која трпи увек, љубав која је спремна да помогне. То је оно што ми треба да сведочимо међусобно, да бисмо се познали као истински ученици Господњи и да бисмо достојно примали Светиње на опроштај грехова и на Живот вечни. Извор: Сајт ЧУДО
  12. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Свети Григорије Палама: Беседа на Вазнесење Господње Свети Владика Николај охридски и жички: Беседа на Вазнесење Господње Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Вазнесење Господње Свети Димитрије Ростовски: Поука на Вазнесење Господње Архиепископ Аверкије (Таушев): Богослужење Вазнесења Господњег Протојереј Александар Шмеман: Вазнесење Господње Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празника Катихета Бранислав Илић: Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ Емисија о богослужбеним особеностима празника Вазнесења Господњег - Спасовдана ТВ Храм: Тропар Вазнесења (1) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Величаније Вазнесења ТВ Храм: Тропар Вазнесења (2) ТВ Храм: Кондак Вазнесења (2) ТВ Храм: Стихире на стиховње Вазнесења ТВ Храм: Стихире на хвалине Вазнесења ТВ Храм: Входни стих на празник Вазнесења ТВ Храм: Ирмос 9. песме Вазнесења Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Храм на Новом насељу у Новом Саду прославио је у среду, 6/19. маја 2021. године, престони празник – Пренос моштију Светога Саве. Бденијем уочи празника началствовао је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, а саслуживали су свештеници и ђакони наше Епархије. У име присутних, прота Ђорђе је честитао храмовну славу, а протонамесник Бранислав Ђурагић, сабрат храма, захвалио је свима на указаној љубави и учешћу у прослави престоног празника Светосавског храма. На дан празника Преноса моштију Светога Саве свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештенства и ђаконства. Свечану беседу поводом славе Светосавског храма произнео је Преосвећени владика Исихије, који је навео да је мисионарски рад Светога Саве далекосежан, плодотворан и историјски непобитан, као и да је највећи допринос овог дивног угодника Божјег у томе што је он сâм своме народу остао пример живота светога архијереја, испуњен љубављу према Православној Цркви и њеном Предању. „У ове дане када славимо Васкрсење Христово, и данас када славимо Пренос моштију Његовог возљубљеног светитеља и нашег учитеља и просветитеља, великог архиепископа Саву, обратимо се његовим светим молитвама и усрдно му подражавајмо, трудећи се да његов подвиг наставимо и усавршавамо да бисмо, заједно са светитељем Савом, прославили Име Господа нашег Исуса Христа”, навео је владика Исихије. Протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, благосиљао је славске дарове, колач и кољиво, а после отпуста, протопрезвитер Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма на Новом насељу, заблагодарио је свима који су дошли да увеличају празновање славе храма Преноса моштију Светога Саве. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима који су у гробовима живот даровавши! (тропар Пасхе). Синаксар у Свету и Велику недељу Пасхе Васкршње слово Светог Јована Златоуста Светоотачке беседе о Васкрсењу Христовом Свети Симеон Нови Богослов: Васкрсење Христово Свети Теофан Затворник: Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу! Васкрсење Христово као основ разликовања Хришћанства међу осталим светским религијама Свети Владика Николај: Христос Васкрсе! Петар Други Петровић Његош: Химна Васкрсењу Васкршњи интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Српски Сион": Господ нас је својим Васкрсењем од смрти привео животу Катихета Бранислав Илић: Небоземна радост и торжественост Пасхалног богослужења Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић: Ово је дан који створи Господ, обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117,24) Емисија о богослужбеним особеностима Празника над празницима - Васкрса Васкрсење је победа над победама! Молитвено правило о Васкрсу Васкрс у литургијској години Васкрсење – смисао живота Васкрсење – слобода од свих зависности Васкрсење Христово - Коме се јавио Васкрсли Христос? Младић у празном гробу (Мк 16, 5) О Пасхалном јутрењу Васкршње појање Зашто се за Васкрс фарбају јаја? Деца певају Васкрсу Васкршње посланице и поруке патријарха и архијерејâ Српске Православне Цркве Васкршња посланица Патријарха српског Иринеја и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2020. Лета Господњег Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег Недеље по Васкрсу Недеље по Васкрсу: Друга недеља по Васкрсу - Недеља Антипасхе (Томина недеља) Недеље по Васкрсу: Недеља Светих жена мироносица Недеље по Васкрсу: Четврта недеља по Васкрсу - Раслабљеног Недеље по Васкрсу: Пета недеља по Васкрсу - Самарјанке Недеље по Васкрсу: Шеста недеља по Васкрсу - Слепорођеног Недеље по Васкрсу: Недеља светих Отаца првог Васељенског Сабора Ако си и у гроб сишао, Бесмртни, но разорио си силу пакла и васкрсао си као победитељ, Христе Боже, женама мироносицама говорећи: Радујте се! и Својим апостолима мир дарујући, Ти који палим смртницима дајеш Васкрсење! (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Улазак Христов у Јерусалим - Цвети Свети Григорије Палама: Беседа у цветну недељу Свети Јован Златоусти: Беседа у цветну недељу Свети Игњатије (Брјанчанинов): Беседа у цветну недељу Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у цветну недељу Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Цветна недеља) Свети Владика Николај: Цветна недеља Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Извор: Ризница литургијског богословље и живота
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 11. априла 2021. године, у четврту недељу Великог поста - Недељу средопоснуа, свету архијерејску Литургију у параклису Светог Јована Богослова на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Његова Светост Патријарх је изразио велико задовољство и радост што је у прилици да богослужи на Православном богословском факултету: - Факултет је једна од најважнијих тачака живота наше Цркве. Богословски факултет је корен из којег расте стабло и рађају плодови мисије наше Цркве. Факултет је наша кућа и место где се трудимо да учимо аутентично богословље, богословље које није само стерилна философска, макар и најсавршенија, мисао, а није ни само реч о Богу, него богословље које је истовремено живот у складу са оним у шта верујемо. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију су саслуживали архимандрит Прокопије (Тајар) из Антиохијске Патријаршије, јеромонах Нектарије (Ђурић), протонамесник Драган Поповић, јереј Бориша Шањић, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Здравко Јовановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Свети Сава је једна од најутицајнијих и најзначајнијих личности српског народа, не само у Средњем веку, или данас, већ ће то бити и у будућности. Стефан Немања и Свети Сава су српска племена на Балкану учврстили у словесној христоцентричној заједници и објединили у српски народ. Стефан Немања је створио српску државу као тело коме је Свети Сава удахнуо душу. Као син владара, Растко је на двору оца, у Расу на Ибру, добио одлично, како световно, тако и духовно образовање. Будући да су тада богослужбене и уопште црквене књиге биле основна и најзаступљенија литература за стицање образовања, отуда је и васпитавање племићких синова било утемељено на Јеванђељу и хришћанским вредностима. Хиландарски монах Теодосије у Житију, подвизима и чудесима светога оца нашега Саве, бележи: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечијим годинама задивљаваше”. Растко је врло добро познавао све чиме су се племићи бавили, витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре... Такође, Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум и тада се по први пут сусрео са утицајем историје на јединство хришћана. Међутим, моћ и земаљска богатства нису много привлачили овог младог племића. Сачекавши погодан тренутак, напустио је дворску раскош како би се подвизавао у манастирској тишини. Та одлука није значила напуштање света из себичних мотива, неке немоћи или разочарења, већ је то била незасита глад боготражитељске душе. Тако је Растко искористио посету хиландарских монаха српском двору да би са њима побегао на Свету Гору и замонашио се. Оставивши своје световно име у знак одрицања од пређашњег начина живота, Растко добија ново име – Сава, по Светом Сави Освећеном – Јерусалимском, којега је изузетно волео и ценио. Опредељујући се за монаштво, Свети Сава је већ у раној младости показао велику духовну снагу и зрелост. Желео је да у животу више даје другима, него што би узимао за себе. Делима је сведочио да је његова побожност истинска, а не декларативна. Добро је разумео Христову поруку да је човек успешан у животу онолико колико је спреман на ношење крста и ходање уским путем, а не онолико колико може да прими незаслужених привилегија. Ми Срби, и не само ми, славимо Светог Саву првенствено као нашег светитеља, учитеља, просветитеља и онога који нам је показао пут који води у вечни живот. Када га славимо као светитеља потребно је да подражавамо његов подвиг вере. Угледајући се на њега као што се он угледао на Христа, показујемо да се бескомпромисно опредељујемо за пут Богочовека. Свети Сава је основао и даровао нам у наслеђе самосталну Цркву у Србији и српским земљама. Тако, ако ли почнемо говорити о Цркви, немогуће је то чинити а не говорити о Светом Сави; ако ли говоримо о српској држави – исто тако. Свети Сава је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме, по оним речима апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (Прва Коринћанима 4, 15). Није Свети Сава заменио Христа собом, како неки неупућени и злонамерни говоре, већ напротив, он је сав наш народ увео у Цркву и охристовио његово биће. Зато оно што можемо именовати најстрашнијим огрешењем о Светог Саву јесте његово одвајање од Христа, што је у своје време осудио новојављени светитељ рода нашега, Ава Јустин Ћелијски. Свети Сава је довршио покрштавање Срба које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо – ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Као што је освештао лозу Немањића, освештао је и просветио сав род српски натопивши га Православљем, одстранивши од њега све паганско и прожимајући га Јеванђељем. Ово је доказ да не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну установу која враћа српски народ у мрачњаштво. Духовно и просветитељско дело Светог Саве, као и многих других светитеља из рода нашега, сведоче управо супротно. Сви они су својим делањем просвећивали српски народ нетварном, истинском, таворском светлошћу која је обасјала свет. Срби светитељи, на челу са Светим Савом, су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево, Богу хвала, она и данас светли у нама. Све што је Свети Сава учинио за српски народ на пољу духовности, просвете, културе, законодавства, црквеног устројства... речима се не може описати. Мисли не могу у потпуности да докуче, а речи у целости да искажу значај који је Свети Сава имао за нашу прошлост и коју има за нашу будућност. Истичу се многа дела Светог Саве: његово оснивање Српске Цркве, почетак српске просвете и културе, његова дипломатија у утврђивању српске државе, многобројна чуда која је чинио за живота и након смрти и много, много штошта друго се говори у част Светог Саве. Све то стоји, све то треба рећи и нагласити, али постоји и нешто још важније. То је оно што о сваком светитељу истиче кратка богослужбена химна, његов тропар. Главне мисли о једном светитељу и најбитније његове врлине садржане су у тропару испеваном њему у част. Отуда када говоримо о Светом Сави, прво морамо почети од онога што о њему говори овај химнографски састав. Шта нам овај тропар истиче и на шта посебно усмерава нашу пажњу? У њему се каже: Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. То је оно што нас мотивише да се определимо за Светог Саву, оно што нас покреће да идемо за њим. Он је наш путовођа, он зна где нас води. Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио Свети владика Николај. Поставши први српски архиепископ, Свети Сава је у манастиру Жичи изговорио своју прву архипастирску Беседу о правој вери. Том приликом је истакао пут који води у живот и указао нам да ништа није спасоносније од праве вере. Управо такву веру, веру коју је Господ преко апостола предао Цркви својој, веру коју су свети Оци прихватили и проповедали, Свети Сава је засадио у српском народу и том правом вером нас је привео Христу и Цркви. Преносећи нам искуство праве вере, Свети Сава нас је научио да у вери нема ништа одмах и одједном. Потребно је постепено и непрекидно узрастати док се не достигне пуноћа вере. То је мера човека савршеног у вери, мера раста величине Христове. Да бисмо дошли до вере, праве и недвосмислене, потребно је да се растеретимо свих сумњи и недоумица. Потребно је да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику Свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божију”. Овај мали сегмент светосавске поуке јасно указује на важност јеванђељске науке. Против ког зла дакле треба да станемо и на шта нас то позива Свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога. На овај подвиг нас позива Јеванђеље када говори о вери и Царству небеском. А пут Светог Саве је пут који управо води у Царство небеско. И заиста, ако иштемо најпре Царство Божије, тада за нас никаква жалост више није катастрофална, знамо да ће она проћи, да је краткотрајна, а да је испред нас вечита радост. Свети Сава нам поручује да се уздамо у Господа јер Он ће нас из безизлаза извести. Никада није остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи како су се и хришћанима догађале и догађају невоље, као што су сиромаштво, болест, или пандемије попут ове која је захватила читав свет. Међутим, ми, као хришћани, треба да знамо да нам невоље понекад долазе и по промислу Божијем како бисмо у овим кризама осмислили, појачали и утврдили веру у Бога. Зато се обратимо Богу живом и истинитом и замолимо нашег Светог Саву да се моли за нас, децу своју, да нас Господ сачува од сваке болести и немоћи. Помолимо се да Господ и молитве Светог Саве дају снаге нашим лекарима и осталом медицинском особљу да издрже на овом подвижничком, одговорном и човекољубивом делу. Помолимо се да Господ оздрави оне који болују, а ожалошћенима за изгубљеним члановима породица нека подари утеху у њиховом болу. Помолимо се и Светом Сави да по његовим молитвама буде мира и слоге у вашим породицама, у нашем народу, у држави нашој и Цркви нашој. Молећи Господа и благодарећи што нам је даривао оваквог угодника какав је Свети Сава, честитамо вам српску славу Светог Саву и позивамо вас и молимо, децо Наша духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења, останете и истрајете на путу Светог Саве, путу који нас води у вечни живот. Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  18. Епископ бачки Иринеј: „Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење”. На дан када наша света Црква молитвено прославља Богојављење, у уторак, 6/19. јануара 2021. године, у Саборном храму у Новом Саду свечано је прослављен овај велики Господњи празник. Велико повечерје и јутрење у Саборном храму служили су протојереј-ставрофор Ђорђе Ђурђев и протонамесник Горан Димић. На светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитане јеванђелске перикопе, Преосвећени владика Иринеј је у своjoj архипастирскоj беседи указао на смисао празника Богојављења. „Сабрани смо данас да прославимо светом Литургијом један од највећих празника Господњих у току литургијске године. На данашњи свети и велики празник ми празнујемо реални историјски, а у исто време – по свом садржају и смислу – надисторијски догађај крштења Господа Исуса Христа у реци Јордану. Христос, како нам описује свето Јеванђеље, није имао потребе за Јовановим крштењем у реци Јордану. Јордан је био место где је свети Јован Крститељ крштавао људе за опроштај њихових грехова. Христос није имао потребе за таквим крштењем, јер, као Богочовек, Он је био безгрешан и заувек је такав. Он из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета, по Својој људској природи, и смиравајући Себе – Господар пред слугом, Бог пред Својим створењем – Он прихвата крштење Јованово. У нашој вери, у нашем духовном искуству, све што видимо и доживљавамо је уствари јављање Божје, јављање Његове љубави и доброте, Његовог присуства у свету, Његовог старања за свет, Његовог дара спасења света. Све – почевши од Његовог Рођења и најаве Његовог Рођења на Благовести, па надаље – јесте јављање присуства Божјега у свету. Он се јавља као Светлост у тами овога света, као што нам говори Свето Писмо Новог Завета о празнику Божића. Сваки човек је намењен не смрти и трулежи, него вечном животу у вечној заједници са Живим Богом. Зато, кад гледамо друго људско биће не треба да видимо у њему извор заразе и опасности. То не значи, наравно, да не треба сви да пазимо на своје здравље и здравље ближњих и да презиремо медицину, али не можемо прихватити тај терор страха и застрашивања који доживљавамо у наше дане, којим нас бомбардују медији даноноћно са свесном или несвесном поруком да је ближњи, друго људско биће извор опасности, да је прави живот избегавати друге, а то је потпуно супротно назначењу и природи људског бића. Човек је биће заједнице, саборно биће. Истина о Богојављењу, као садржају и смислу нашега живота и постојања, и живота свега што постоји, је једна од најважнијих у нашој вери. Треба да се трудимо да и ми будемо сарадници Господа Који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот – и овде на земљи и потом у вечности – буде једно трајно, непрекидно Богојављење. Кроз чин освећења и благослова воде Црква шаље благослов Божји свеколикој створеној природи, свему што постоји, творевини Божјој у целини. Зато је и то важан догађај данашњега дана. Нека буде срећан и благословен овај велики Господњи празник и дај Боже да га славимо увек достојно и достојанствено”, навео је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Архиепископ Јован у божићном интервјуу за „Православље“: Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу! (О Божићу 2019. Године) Божићни интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Светигору": Божић је Празник у којем опитујемо пуноћу доброте и милости Божјe Катихета Бранислав Илић: О богослужењу на празник Рођења Господа нашег Исуса Христа О Царским часовима у навечерје празника Рождества Христова Емисија о богослужбеним особеностима празника Рождества Христовог - Божића Свети Јован Златоуст: На дан рођења нашег спаситеља Исуса Христа Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Беседа на Божић 1927. године А кад се наврши вријеме... Слава Теби Господе што си се родио! Рождество Христово Проф. Јоанис Фундулис: Божић – возглављење све твари у Христу Христос се рађа Рождество Христово у светлости Христолошких догмата Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Благи дани Даница Црногорчевић: Христос се роди! Сабор Пресвете Богородице Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на сабор Пресвете Богородице Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је Христо Јанарас: Пресвета Богородица Катихета Бранислав Илић: Пресвета Богомајка – заштитница васцеле творевине Свети славни и добропобедни Апостол, Првомученик и Архиђакон Стефан Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник светог Првомученика и Архиђакона Стефана Катихета Бранислав Илић: Радуј се Свети Стефане Првомучениче Христов! Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог. (кондак празника) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Царство Твоје, Христе Боже, царство је свих векова и власт Твоја над сваким је нараштајем. Оваплотивши се од Духа Светога и очовечивши се од Марије, увек Дјеве, светлошћу нас обасја када дође Христе Боже, Светлости од Светлости, Сјају Очев који сву творевину озари. Све што дише хвали Тебе, одраз славе Очеве. Боже који си онакав какав си био, какав си из Дјеве засијао, помилуј нас! (Трећа стихира на вечерњем Рождества Христовог) Рождество Господа нашег Исуса Христа највеће је чудо Неба и Земље, историје и вечности. Своју љубав према нама Бог је показао пославши Сина свог Јединородног у овај свет, те тако предвечни Син Божији постао је историјски Син Човечији, да нâс људе, који смо до Његовог доласка седели у тами и сенци смртној, учини синовима Божијим. У 16. беседи на Рождество Христово велики свети и богоносни Григорије Палама вели: „Оваплоћење Бога Логоса донело је нама људима неисказана блага, па и сâмо Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небескоˮ. Друга пак литијска стихира празника јасно и сликовито описује да се рођењем Христовим небо и земља сједињују и постају једно: Небо и земља данас су сједињени јер се Христос родио. Данас се Бог на земљи јавио, а човек се до небеса уздигао. Данас је, због човека, видљив у телу Онај који је по природи невидљив. Стога Му и ми одајмо славу Ангелским ускликом: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Између дванаест великих Господњих празника посебно и значајно место заузима празник Рођења Господа нашег Исуса Христа као извор и темељ свих празникâ. У првим вековима празник Рождества Христовог прослављан је заједно са празником Богојављења те су тако чинили један празник под називом епифанија (грч. επιφάνεια) или теофанија (грч. Θεοφάνια) који је прослављан 6/19. јануара. У оквиру овог јединственог заједничког празника прослављана су и величана сва Божија јављања и знамења која је чинио: Његово Рођење, Крштење, поклоњење три мудраца, чудесно умножење хлебова, претварање воде у вино у Кани Галилејској итд. Из празника епифаније као колективног празника издвојен је празник Рождества Христовог и премештен је на 25. децембар/7. јануар. По сведочанству уваженог професора Лазара Мирковића, празник Рождества Христовог засебно је почео да се прославља најраније на западу у Риму. На истоку најраније засебно прослављање увео је Свети Григорије Богослов у Цариграду. Празновање Рождества Христовог у Кападокији увео је Свети Василије Велики, а у Антиохији Свети Јован Златости, који је празник Рождества Христовог назвао мајком свих празника: „Долази празник који код свих изазива велико страхопоштовање и свети страх, који се са слободом може назвати: мајком свих празника. Који је то празник? Телесно рођење Христово. Јер из њега су произашли празници Богојављења, Васкрсења, Вазнесења, Духова. Да се Христос није родио телом, Он не би био крштен, не би страдао и васкрсао, не би послао Духа утешитеља. Из овог празника телесног рођења Христовог као реке теку сви остали празници“. Величање и прослављање сваког празника садржано је у светом богослужењу цркве које и јесте центар нашег општења са Богом и свима светима. Богослужење празника Рождества Христовог богато је дивном химнографијом кроз коју прослављамо Име Божје и Његову неизмерну љубав коју је изобилно показао према роду човечјем пославши у овај свет Сина свог Јединородног. Претпразништво Рождества Припреми се Витлејеме, отвори се свима Едеме, радуј се Еуфрате, јер Дрво Живота у пећини процвета од Дјеве: Мислени Рај се показа у њеној утроби, и у њему божански Плод. Од Њега једући живи ћемо бити и нећемо умрети као Адам: Христос се рађа, да обнови пали људски лик. (Тропар претпразништва) Светли празник Рождества Христовог има пет дана претпразништва које одликују неке богослужбене особености. Једна од главних карактеристика божићног претпразништва јесте сличност са богослужењем страсне седмице. Наиме, канони на повечерју састављени су по образцу канонâ страсне седмице. Тако нпр. 20. децембра на повечерју имамо два канона (трипеснеца) који су настали по угледу на каноне (трипеснеце) Великог понедељка и Великог уторка, 21. децембра по угледу на канон Велике среде, 22. децембра по угледу на канон Великог четвртка, 23. децембра по угледу на канон Великог петка, као и 24. децембра по угледу на канон Велике суботе. Занимљиво је истаћи да је чак и припев канона исти као у данима страсне седмице (Слава теби Боже наш, слава теби!) Ова богослужбена повезаност страдалне седмице и Рождества Христовог свакако није случајна. Ова богослужбена веза наглашава Христово предавање вољи Очевој, које у исто време представља почетак ношења Крста који свој врхунац добија управо у данима страдалне недеље и у трагици Светог и Великог петка. Дјева данас иде да неизречено роди превечно Слово у пећини: Весели се Васељено, слушајући, и прослави са Ангелима и пастирима, превечнога Бога, који је желео да нам се јави као мало Дете. (кондак претпразништва) Богослужбене особености навечерја празника Рождества Главне богослужбене особености навечерја Рождества јесу служење царских часова, изобразитељне, као и служење Литургије Светог Василија Великог која почиње вечерњим богослужењем. Царски часови: Грчки минеји не познају титулу „царски“, како се ови часови код нас називају, већ их називају „велики“, док им црквенословенски минеји не дају никакав епитет, мада је извесно да је назив царски код нас, као и цела богослужбена терминологија, руског порекла. Схватање које порекло оваквог титулисања овог богослужења доводи у везу са присуствовањем византијских царева, па по угледу на њих руских, изузетно на овим часовима (само на навечерје Божића и Богојављења те на Велики Петак) нема потврде у Порфирогенитовом делу о дворским церемонијама. Штавише, у грчком богослужењу на овим часовима није предвиђено многољетствије, док у црквенословенском јесте. То се може узети као знак да је порекло назива царски за ове часове руско, а да је присуство царева на њему руска пракса која је по идеолошком концепту „трећег Рима“ довођена у везу са византијским двором. Поуздан одговор, међутим, тражи испитивање литургијских рукописа. [1] У току једне богослужбене године царски (велики) часови служе се само три пута: у навечерје Рождества, у навечерје Богојављења, као и на Свети и Велики петак. Поредак Царских часова навечерја Рождества Христовог прилагођен је тематици празника. Тропар и кондак навечерја празника заједнички су за све часове: Беше некад у Витлејему на попису Марија заједно са старцем Јосифом – јер он беше из Давидова потомства – а била је у трудноћи без семена зачетој. Утом јој дође време да се породи, но нигде не беше места да одседне. Али, као удобна палата, указа се царици пећина. Христос се рађа да палог човека опет уздигне у свој лик. (тропар навечерја) Дјева данас иде да превечну Реч у пећини неизрециво роди. Играј васељено чувши за ово, прослави са Ангелима и пастирима Онога који изволе да се јави као млађано детенце, а превечни је Бог. (кондак навечерја) Светописамска читања како Старог, тако и Новог Завета чине темељ последовања Царских (великих) часова. Из Старог Завета читамо такозване паримеје, док из Новог Завета читамо одељке из посланица Светог Апостола Павла, као и одређене Еванђелске перикопе. Редослед Светописамских читањâ на Царским часовима у навечерју Рождества: На првом часу: Из књиге Пророка Михеја (гл. 5,2‐5,3) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (гл. 1,1‐1,12; зач. 303) Из Еванђеља по Матеју (гл.1,18‐1,25;зач.2) На трећем часу: Из књиге Пророка Варуха (гл. 3,36‐4,4) Из посланице галатима Светог апостола Павла (3,23‐29; зач. 208) Из Еванђеља по Луки (гл. 2,1‐20; зач. 5) На шестом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 7,10‐16; 8,1‐4; 9‐10) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (1,10‐2,3; зач. 304) Из Еванђеља по Матеју (2,1‐12; зач. 3) На деветом часу: Из књиге Пророка Исаије (гл. 9, 6‐7) Из посланице Јеврејима Светог апостола Павла (2,11‐18; зач. 306) Из Еванђеља по Матеју (2,13‐23; зач. 4) Литургија Светог Василија Великог: Света Литургија Василија Великог у навечерје Рождества почиње вечерњим богослужењем, које је богато дивном химнографијом особито у стихирама на Господи возвах. У случају да навечерје Рождества падне у суботу или недељу уместо Василијеве служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Ходите, обрадујмо се Господу, разматрајући тајанство које је пред нама! - Преградни је зид порушен, пламени се мачеви дају у бег и од дрвета живота уклања се херувим, а ја рајском храном се частим, које бејах лишен због непослушности. Јер непроменљив лик Оца, одраз његове вечности, узима обличје слуге излазећи из Мајке која не окуси брака, а не подлеже промени. Јер какав је био, такав је и остао, будући истински Бог, а какав није био прихвата да буде, да постане човек из љубави према човеку. Њему ускликнимо: „Боже, који си се родио од Дјеве, помилуј нас! (прва стихира на Господи возвах). Након входа са Еванђељем и појања химне Свете тихиј и појања прокимена читају се Старозаветни одељци (из књиге постања, бројева, Пророка Михеја, Пророка Исаије, Пророка Варуха, Пророка Данила). Након ових чтенија поје се Трисвето после чега се читају Апостол (Јев. 1,1‐9; 1,10‐2,3; зач. 303 и 304) и Еванђеље (Лк. 2,1‐20; зач. 5). Богослужбене особености на сâм дан празника Рождества Господа нашег Исуса Христа Твојим Рођењем Христе Боже наш, засија свету светлост Богопознања, јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе, да се клањају Теби, Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока, Господе, слава Ти! (тропар празника) Према богослужбеном уставу, на празник Рождества Христовог предвиђено је служење великог повечерја и јутарњег, а као круна и врхунац богослужбеног прослављања служи се света Литургија. Грчки богослужбени устав предвиђа почетак свеноћног бденија великим повечерјем када навечерје празника рођења Христовог није у суботу или недељу, тј. сâм празник у недељу или понедељак. Према типику проте Василија Николајевића када навечерје празника падне у суботу или недељу - Бденије се служи почев са Вечерњим богослужењем без Литије (како је изложено у служби празника), а затим се служи Велико повечерје, а потом празнично Јутрење.. На великом повечерју након уобичајеног уводног дела поје се химна С нами Бог… после које следи читање малог славословља и појање литијских стихира празника. За време појања ових стихира сабрани народ предвођен свештенослужитељима одлази у припрату храма. Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Ангели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на Ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, и спасе нас од робовања ђаволу. (прва литијска стихира) Потом као и на великом вечерњем следи појање стихира на стиховње. Међу овим стихирама по свом садржају посебно треба истаћи стихиру коју појемо на славу: Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је сад Мајка Створитеља. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце a свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. На празничном јутарњем богослужењу након катизми и сједалних, поје се полијелеј након чега презвитер поје величаније празника: Величам Те, Христе, Даваоче живота, ради нас сада рођени од безневесне и пречисте Дјеве Марије! Пре читања јутарњег еванђеља празника (Мт. гл.1,18‐1,25; зач.2) поје се празнични прокимен: Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати. (Пс. 109, 3‐4). Празник Рождества Христовог има два канона, први канон саставио је Свети Козма Мајумски, док је други канон празника дело Светог Јована Дамаскина. Након појања канона и мале јектеније са возгласом, поје се сјетилен празника: Посетио нас је са висина Спаситељ наш, Исток истока, и ми који смо у тами и сенци смртној нађосмо истину. Јер од Дјеве родио се Господ. Уколико је празник рођења Христовог у недељу или понедељак, онда се на сâм дан празника служи литургија Светог Василија Великог, док дан уочи празника бива Литургија Светог Јована Златоустог. Особености Свете Литургије на Божић јесу празнични антифони, затим празнично входноје (Пре Данице родила Те утроба моја, заклео се Господ и неће се покајати, Ти си свештеник до века по чину Мелхиседековом. (Пс. 109,3‐4)) Уместо трисвете песме поје се „Ви који се у Христа крстистеˮ након чега следе Светописамска чтенијâ из посланице Светог апостола Павла галатима (4,4-7; зач. 209) и јеванђеља по Матеју (2,1-12; зач. 3). Уместо достојно поје се ирмос празника, док се као причастен поје псаламски стих Избављење посла Господ народу свом. (Пс. 110,9). Међу писцима химнографије празника Рождества значајно је истакнути пре свега Светог Романа Мелода који је написао чувени велики кондак Рождества, који нажалост данас није у потпуности сачуван. Свети Герман патријарх цариградски написао је прву стихиру на Господи возвах, и ниње на литијским стихирама, прву и другу стихиру на стиховње, као и славу на хвалитним стихирама. Анатолије је саставио три стихире на Господи возвах и трећу стихиру на стиховње. Славу на Господи возвах написала је монахиња Касија. Свети Јован Дамаскин саставио је: прве три литијске стихире, као и славу на стиховњим стихирама. Затим други канон и и ниње на хвалитним стихирама. Свети Козма Мајмски саставио је први канон, док је Свети Андреј Критски четири стихире на хвалитне. Празник Рождества Христовог има шест дана попразништва. Дјева данас Превечнога рађа и земља пећину Неприступном приноси. Ангели са пастирима славослове, а мудраци са звездом путују. Јер се нас ради роди као дете Превечни Бог. (кондак празника) катихета Бранислав Илић [1] Служба празника телесног рођења Господа нашег Исуса Христа, стр. 4, Крагујевац 2000. године. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Гост новог издања емисије „Сведочења – Тумачење јеванђеља“ био је ђакон Мија Бојиновић, свештенослужитељ у Храму Светог Георгија у Новом Ваљеву и вероучитељ у ОШ „Десанка Максимовић“ у Ваљеву, који је тумачио јеванђељску причу о родослову Господа нашег Исуса Христа (Јеванђеље по Матеју, зачало 1, 1-25). Ђакон је говорио о историјском тренутку у којем се збива рођење Спаситеља, затим о околностима зачећа у утроби Деве Марије, па о символици имена Исус, као и о томе шта Његово рођење представља за људе. С обзиром да у недељу Црква слави Оце, ђакон је промишљао о улози и значају очева наших. Извор: Радио Источник
  22. У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
  23. Срећан и Богом благословен празник Преноса моштију Светог Георгија – Ђурђиц, верном народу Епархије милешевске, а посебно свечарима који овај празник прослављају као своју крсну славу. Срећна и храмовна слава древног манастира Ораховица у Мажићима код Прибоја, и храмoва у Лопижама код Сјенице и Гукама код Пљеваља. Нека Свети Георгије свима вама подари мир, здравље и спасење, а у ваше домове унесе Божији благослов и благостање у личном и породичном животу. Да свима нама Свети Георгије буде духовни узор тврде и истинске вере у Господа Бога и да својим копљем убије злог вируса и спасе цео човечански род. Ваш молитвеник и доброжелатељ, Епископ милешевски Атанасије Извор: Епархија милешевска
  24. Данас смо чули недељно Јеванђеље о свадби, о свадбеном и несвадбеном руху. Ова прича нам одсликава ту свадбу Јагњета Божијег о коме говори Откровење (19; 9). То вече које ће доћи на крају дана када настане крај историје, када наступи последња жетва смрти после последње битке за људске душе између Бога и ђавола. И ми нисмо само посматрачи у тој бици – ми у њој учествујемо и позвани смо да уђемо у победу Господа нашег, на тај празник на који нас Он све позива. У тој причи говори се да се Царство Божије “уподобило човеку цару” и потом се описује историја позивања на свадбу. То значи да се у људској историји отвара Царство Божије, позивнице су као што знамо, не једном у историји већ биле послане и већ биле одбачене. На крају крајева Господ се обраћа свима – први пут после одбацивања од стране богоизабраног народа израиљског, потом после одбацивања међу вернима – како нико не би био лишен те Божанске радости. Како кажу Свети Оци, Христос је Младожења, а Невеста је Црква и сви верни учествују у том браку. У празнику који је припремљен ради брака, где се свакоме даје опроштај грехова и ми сазнајемо како је Господ милостив према нама. То је утеха од Самог Утешитеља, Духа Светог и испуњење свих завета. У том царском празнику љубави могу учествовати они који знају шта је љубав Божија и који су се придружили тој љубави. Ко је позван? Свако ко је бар једном чуо речи Јеванђеља, нека то тумачи као лични позив њему од стране Господа да дође на тај празник. Нико није искључен осим оних који сами себе искључују. Како Христос брине о свакој души! Када позвани оклева да дође, он шаље своје слуге да зове друге који желе. Двери Небеског Празника остају увек отворене, чак и онда када је свадба почела. Још се може доћи и све је за нас припремљено. Небо је спремно да нас прихвати. Ми смо само дужни да за то будемо спремни. Како узвикује преподобни Силуан Атонски и сви свети: “Господе, зар је све то за нас?” Како каже света праведна Јелисавета: “Откуда то да Сама Мајка Господа мојега дође код мене!” Сама Мајка Божија позива лично сваког од нас да буде учесник Божанске свадбе Његовог Сина. И тако, у причи нам је показано како људи дочекују такав позив. Позвани нису хтели да дођу. Узрок због кога они не прилазе Христу није у томе да они не могу доћи, него у томе што неће. Штавише, идући за својим послом они су презрели позив. Они презриво сматрају да не треба да иду на Божански празник: “Ми сами можемо организовати свој сопствени празник. Ми можемо имати свој сопствени земаљски празник и не треба да идемо тамо, то не завређује нашу пажњу”. Велики број људи умире због таквог немара. Они нису непријатељски расположени према христу и Цркви, они су апсолутно равнодушни према ономе што се тиче спасења њихове душе. Земаљске бриге – поље или трговина како је речено у Јеванђељу и због тога они одбијају позив. Заиста, земно захтева марљивост и труд и Господ то благосиља – човек мора да се труди на земљи у зноју лица свога. Но, тешко нама када то земаљско испуњава не само наше руке, него и цео наш ум, и наше срце, па постаје непремостива препрека између нас и Христа! И не треба да нас чуди то како су поступили са посланицима Цара – ухватили их и унизили и убили. Јер ми знамо да су увек, у свој људској историји, тако поступали са пророцима Божијим. Тако су убили и Претечу – највећег рођеног од жене. Тако су убијали и Христове апостоле. Тако се јавио венац старих и нових мученика на челу са царским страстотрепцима. И сви ми које Господ свакодневно позива на празник, треба да будемо за то спремни. Даље ми видимо како праведни гњев Божији стиже злочинце. Цар се разгњевио јер је грех убиства слугу Божијих прешао све границе и уистину вапије ка Небу. У Јеванђељу је речено да је цар послао војску, истребио убице и спржио њихов град. Убиство слугу Божијих и прогон Цркве, брже од свега осталог препуњава чашу трпљења Господњег и испуњава меру кривице народне који попушта да се све то догоди. Господ, како је речено у причи, посећује тај народ великим катастрофама. Тако је било у Израиљу, тако је било, тако је и данас са Русијом. Ми смо на крају ипак прославили царске страстотрепце и читав венац нових руских мученика и исповедника. То нам даје наду да ће сва Црква и сав народ наш постати свестан шта се са нама догађа и да ће се заиста суд Божији променити у милост. Но, то не сме бити само спољашње прослављање – сва Црква и сав народ треба да се прикључе томе. Одбацивање Бога увек у себи скрива погибију. Сам Бог шаље посебне невоље таквом народу. У Јеванђељу је речено да је цар послао Своју војску против убица. И римска војска која је седамдесете године разрушила Јерусалим – буквално неколико година пошто је Спаситељ у причи предсказао тај догађај – била је војска Божија. И како каже свети Јован Златоусти, сва војска, све армије света које постоје, припадају Богу. Оне су у власти Божијој ма како страшно та војска изгледала. Па тако и немачко-фашистичка војска и војска унутрашња која је војевала и може да војује против сопственог народа, и војска НАТО која уништава Србију, и чеченски бандити. И оне војске које стоје на источним границама наше Отаџбине и само чекају тренутак када ће их Господ послати да испуне своје назначење. Нема двовлашћа на земљи, сам ђаво чини само оно што му Бог попусти да учини и Бог то попушта ради добра, у сврху Својих циљева. То не значи да Бог фаворизује непријатеље изабраног народа Божијег, према непријатељима народа који чува истину православља, истинску веру. Али само зарад очувања те истинске вере захваљујући којој људи могу ући у Царство Божије, шаљу се туге и невоље. И Господ користи тај Свој бич како би уразумио верне и како би зли могли избљувати своју нечастивост. Они такође неће избећи своју казну, ти нечастивци, него је само погоршавају. Но, њима Господ и даје слободу да пројаве себе када се ми одричемо истинске слободе од тог позива на свадбу вечне радости коју нам нуди Господ. И ми слушамо каква је туга код Домаћина свадбе за оне који Га одбацују. Брачно весеље је готово, а позвани нису били достојни. Они су игнорисали предност што су први позвани. И сви они који гину, гину само по својој кривици – не зато што Бог тако жели, него зато што су они дали предност своме, у односу на оно што Бог нуди. Ужасне су спољашње туге и невоље и неће их избећи нико ко одбацује Господа. Али како се испоставља, није то најстрашније. Најстрашније је доћи на свадбу и бити са ње истеран. Најстрашније је лишавање те радости коју је Господ приготовио нама. Како се испоставило, није у брачном руху тај човек – један од злих којим се попунило сабрање (свадбени скуп се напунио добрим и злим, свима онима који су пожелели да дођу). Обратите пажњу како је откривен човек који није обукао свадбено рухо. Он је откривен када је цар изашао да осмотри госте на банкету. Сваки спољашњи изглед пред очима цара нестаје, све постаје обнажено. Нико није могао приметити лицемера да није обучен у свадбено рухо, док није дошао сам цар и осмотрио све госте. Само Бог може знати ко од нас испуњава своје истинско служење, а ко не испуњава. Ми можемо да се заваравамо у односу према људима, а Господ никада. И пре Васкршњег празника Он показује Цркви Своје светитеље обучене у беле одежде и саветује нама да их својим трудом и покајањем такође купимо док није касно. Како се испоставило, неко од нас је обучен у свадбену одежду, а неко није. Ако се тако деси да свештеник изненада дође у храм без расе или без свештеничке одежде уђе у олтар, он говори саслужитељима: “Опростите, нисам у свадбеном руху”. Чак и спољашња одежда свештеника на одређен начин симболизује свадбену одежду којом је Дух Свети обукао своје служитеље. Но, Господ говори о већем. Преподобни Силуан прича како му је једном у Великом посту Господ омогућио да види јеросимонаха старца духовника у лику Христовом, како стоји са епитрахиљем и исповеда: “Када је на исповест стигао овај монах (преподобни Силуан говори о себи), он је увидео да је младо лице као у дечака тог духовника, седог старца, који је сав сијао и личио на Христа. Тада је тај монах схватио да тај духовник врши службу у Духу Светом и Духом Светим се праштају греси онима који се кају”. И преподобни Силуан додаје: “Кад би људи видели у каквој слави служи свештеник, они би пали од тог виђења. И кад би сам свештеник видео себе у каквој небеској слави он стоји вршећи своју службу, он би постао велики подвижник како ничим не би увредио благодат Светог Духа која живи у њему”. Ја сам вам већ приводио причу једног епископа о свештенику који је живео лењо и немарно. И када је умро, стао је пред Господа. Видећи да не може рећи ништа у своје оправдање, да он не предстојава у свадбеној одежди пред Господом, он је рекао: “Господе, ја сам 40 година стајао пред Престолом!” и Господ му је одговорио: “Ја тебе тамо ни једном нисам видео”. То значи да наше спољашње служење не може бити никакво оправдање за нас. Преподобни Силуан говори о слави у којој предстојава сваки свештеник. А Свети Оци говоре да је сваки човек обучен у ту славу – славу подобија Божијег. Посебно крштен човек. Сви ми који смо се у Христу крстили, у Христа смо се обукли. Ако би ми видели ту своју славу, ми би схватили какав дар духовни од Господа издајемо. Нико се не може сакрити од Господа – ето о чему говори данашња прича. Само што је ушао цар, одмах је његов поглед пао на човека који није био у свадбеној одежди. Нека се нико не нада да ће се прикрити у великом мноштву људи ма колико их било, у гужви или у храму где је мноштво људи као за Васкрс. И када сав народ Божији, цео род људски буде сабран за васкрсење из мртвих – такав човек ће увек бити видљив. Зашто је увек видљив такав човек? Зато што он присуствује на Царској небеској свадби а његово срце није тамо. А Господ срцевидац види да нема тог човека у Божанској радости. Свети оци говоре да је свадбено рухо у ствари настројење срца где је сав наш живот у сагласности са Христовим Јеванђељем. Погледајте, тај човек на свадби није био наг и није био у ритама. Он је био обучен, можда и сасвим пристојно. Али он није имао свадбено рухо. Само они који се тако обуку у Христа, за које је сијање Духа Светог постало њихова одећа, спремни су за свадбу. Само они за које је Христос све – могу присуствовати празнику Господњем у свадбеном руху. Ето какво треба да буде наше покајање. Христос се обраћа човеку који није био у брачном руху: “Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?” Какво ненадано питање за онога који је гордо седео на свадби, како му се чинило на месту које му је поуздано припадало. Долази такав човек у храм и зна да је он ту, ево стоји поред те иконе, и чини му се да нико више не може претендовати на то место. Он се већ осећа као код куће, још мало и он ће прећи у Царство Небеско. “Пријатељу – говори му Господ и та реч удара право у срце. “Ти се само претвараш да се држиш завета својих, како си ти овамо доспео? Како си се усудио доћи овамо и помешати се са мноштвом људи када си знао да је твоје срце потпуно криво пред Богом? Колико си пута у животу занемарио позив Господњи! – рећи ће нам Господ на свом последњем брачном празнику. – Колико пута си ти пропустио недељну службу, празнична богослужења! Колико пута си приступио тајинствима без расуђивања о Телу и Крви Господњој! Како си ти доспео овамо на Господњу трпезу, у таквом време, без смирења Христовог, без освећења Бога – не кроз двери, него неким другим путем, као лопов и разбојник?” Запитајмо сами себе сви ми који стојимо у храму: “Како сам ја доспео овамо? Да ли код мене има брачног руха? Да ли сам јуче приликом читања правила за свето причешће, обратио пажњу на речи у молитвама о томе да ли на мени има тог свадебног руха, а ја сам се дрзнуо да уђем у небеске одаје? Када би ми судили себи, не би нам било суђено. Он је, говоримо о том човеку, ћутао. Човек је стајао нем, разобличен сопственом савешћу. Зато што нема ничег тако тешко опростивог, нема већег греха, него стајати без покајања усред Божије благодати. Стајати тамо где је Божанска светлост и Божанска љубав – без љубави, без упознавања са њеном светлошћу. Сетимо се каква је пресуда била изречена том човеку. “Свежите му руке и ноге, па га узмите и баците у таму најкрајњу; ондје ће бити плач и шкргут зуба”. Али само опасним криминалцима се везују ноге и руке! Свети оци говоре да ми ако не творимо дела која су нам заповеђена, ако не будемо ишли путем Господњим, онда ће нам бити свезане и руке и ноге. Ми смо већ свезани и немогуће нам је противити се казни Божијој. Нико не може побећи од вечне казне. Тај човек се истерује са блиставог свадбеног весеља у таму. Пакао, то је спољна тама. То је оно што је изван Небеса – тамо где нема ни зрачка светлости, где нема никакве наде на светлост. И много је званих на свадбену свечаност, говори Господ, но мало је изабраних. Бог одбацује све који желе ући у царство Његово, без испуњења воље Његове. Он их низвргава у таму најдубљу – тамо где бораве спољни, они који су одбацили Бога, тамо где је пакао. Ми данас живимо у таквом свету где спољњи свет постаје све већи пакао. Где је грех већ норма, и као да му више не треба покајање. И у том паклу, када се у потпуности разоткрије његов садржај, показаће се и они међу нама који су само споља припадали Цркви Христовој. Како велика и како страшна може бити казна Божија! Каквим катастрофама може задесити Господ сваког човека који је у вери лицемеран, и сву Цркву и сав народ. Но, бесконачно је страшно бити лишен радости да се са Господом присуствује свадбеном весељу Његовом. Сједињење хиљаду геена, говорио је свети Јован Златоусти – то није ништа у поређењу са тим да човек може бити одбачен од лица Божијег. Нема веће казне него бити лишен те радости. Зато што нема већег блаженства него бити са Богом у свему што он има. https://facebookreporter.org/2015/09/26/протојереј-александар-шаргунов-нико/
×
×
  • Креирај ново...