Претражи Живе Речи Утехе

Ову тврдњу много смо пута чули. Да је све ово што студенти раде променило народ. Да смо постали отворенији, да смо научили да волимо и праштамо, да смо почели да верујемо да и даље постоје људи, много људи који су спремни да дају, а да не очекују ништа за узврат. Њихове шетње кроз целу земљу измамиле су сузе, пробудиле поверење, отерале подозривост. Да је заиста тако, увериле ду ме две приче које сам чула последњих дана од мени блиских људи. Прву причу прича мој брат. Он има двоје деце, од којих једно има три, а друго није још напунило једну годину. Сви који смо прошли кроз тај период родитељства знамо колико је истовремено и лепо и напорно. Одлазак у набавку, ресторан, па и само у шетњу, активности су које би требало да буду крајње једноставне, а ли са малом децом знају да се претворе у немогућу мисију. Тако су он и моја снаја одлучили, само њима знано због чега, да седну са децом у ресторан да вечерају. Важно је веровати да нешто можеш, онда ћеш и моћи, кажу лајфкоучеви. Они који немају децу од три и једне године. У реалности, вечера је почела негодовањем, плакањем и врло брзо се претворила у оно у шта се иначе претвара кад су ту мала деца – а то је ручање на смену. Ти се бави децом док ја брзо поједем, а онда ћеш ти јести док их ја забављам. Наравно да постоји и опција да им понудите телефоне, али јасно вам је зашто то није и не треба да буде решење. Ја сам увек била од оних који радије први држе децу, јер онда после колико толико на миру могу да вечерам. Ипак, никад нисам доживела оно што су они пре месец дана. А кажу да им није први пут. Кад је храна стигла, за столом до њих биле су две жене које су пијуцкале своје вино. Једна од њих је видела у каквој су тешкој ситуацији млади родитељи и пришла им. ”Извините, могу ја да придржим бебу, док ви вечерате на миру.” ”Ох, па немојте, изашли сте да се опустите, само вам она фали.” ”Ма таман посла, имам ја мало већу децу од ваше, није ми то страно.” И наредних мало више од пола сата њих две су забављале децу, како би млади родитељи могли да вечерају. Није ли то нешто заиста посебно? Без икакве обавезе и само из жеље да помогне неком кога уопште и не познаје ова млада жена урадила је нешто што враћа веру у то да људи могу и те како да буду добри једни према другима. Тек тако и без очекивања да им се некако врати. Друга прича дешава се у тржном центру, где је мама са два дечака од 6, 7, можда 8 година, дошла да покуша да купи себи хаљину. Они су, како само дечаци то умеју, пуни енергије у продавници трчали, крили се, задиркивали. Мајка је покушавала да их смири, али је на крају одустала од куповине , грдила их, рекавши им да су јој све упропастили и да сад неће добити сладолед. ”Ето, јесте срећни сад? Нећу ништа пробати, нема везе, идемо. Ти, ти поготову, нема сладоледа. Он ће јести, а ти нећеш добити”, рекла је једном од дечака. Била је очигледно људа и разочарана. Посматрајући то, помислила сам: ”Боже, па то су деца, како је таква, зашто их грди, па наравно да не воле куповину.” Осудила сам је у себи, гледајући своја посла. Осудила сам је, а да не знам да ли је можда самохрана мајка. Можда је цео дан била под стресом. Можда су дечаци увек тако препуни енергије и она не успева баш сваки пут да се савлада. Али, на срећу, ту је била још једна млада жена. Она им је пришла и рекла дечацима: ”Децо, хајдете са мном на ову клупицу да вам нешто испричам, док мама проба хаљине.” И тако је и било, а мами је требало свега 10 минута. Захвалила се, купила хаљину и отишла. Надам се, ипак, на сладолед. Поступак ове жене која је била ту да помогне, док сам ја само игнорисала ситуацију, у мени је пробудио стид. Али сам јој била силно захвална на лекцији људскости коју ми је одржала. Било ми је жао што ја нисам реаговала као она, али знам да следећи пут хоћу. То нису ситуације које сам имала прилике да видим или доживим до недавно. Можда то нема баш никакве везе са свим оним што нам се дешава, а можда ипак има. Можда је та доброта чучала у нама, а сад је почела да се шири, попут вируса. И није више ни срамота ни чудно прићи неком и понудити помоћ. Бити ту за друге које видите први пут и вероватно их више никад нећете видети. Потребни смо једни другима, а онда кад немамо крај себе неког кога познајемо да нам помогне, зар није дивно ако то учине потпуни странци? И ту не мислим на придржавање врата и устајање у аутобусу. Мислим на оне ситуације где се и не очекује да помогнете, а та помоћ је тако потребна. Научити да верујемо, ако су нас деценијама учили да гледамо своја посла, један је од најтежих задатака. Али видим, јасно видим, да и те како можемо. https://zelenaucionica.com/dve-divne-price-o-ljudskosti-koje-dokazuju-kao-drustvo-se-jesmo-promenili/

Да се оградимо од сваког снебивања, које се изазива површним читањем ове приче, потребно је пре свега правилно разумети завршне речи Господа: „начините себи пријатеље неправедним богатством“ (Лук. 16, 9). Овде Господ подразумева не само оно земаљско благо, које је стечено преваром или крађом, већ свако уопште материјално богатство, противопостављајући га богатству врлинами и благодаћу; само такво духовно богатство јесте стално и праведно богатство. То се потврђује даљим Његовим речима: „ако дакле у неправедном богатству верни не бисте, ко ће вам поверовати истинско?“ (ст. 11) То јест: „ако ви, имајући жалосно (неправедно) новчано богатство, нисте њиме послужили Богу, то како ће вам Бог поверити истинито благодатно богатство – силу исцељавања и виђења“? Слично пише и ап. Павле Тимотеју: „богатима на овоме свету (њих противопоставља духовним богаташима, т. ј. светим људима) заповедај, да се… не уздају у богатство пропадљиво (неправедно), већ… нека добро чине, нека се богате у добрим делима“ (истинито богатство) и т. д. Неко ће рећи: али ако Господ под неправедним богатством разуме и оно новчано богатство, које је добивено истинитим трудом или по законитом наслеђу, то зашто Он наводи за пример неправедног управитеља, који је тајно раздавао туђе, да се затим храни „од сиромаха, који су се помогли туђим добром? Одговор је прост: Господ сасвим неће да одобри такав поступак непоштеног управитеља, и ако је „господар похвалио неверног управитеља, што је он досетљиво поступио“, то није било похвалом моралног одобрења, већ ироничном похвалом, похвалом умешности непоштеног човјека. Али Спаситељ, како у другим случајевима, тако и овде, наводи такав неодобриви поступак у земаљском животу, чија је сличност врло одобрива у духовном животу. Таква је прича о неправедном судији, „који се није бојао Бога нити стидио људи“, и прича о жени, која је нашла изгубљену драхму (о жени среброљубивој и неразумној). Слично томе и овде, сасвим неодобравајући поступак неверног управитеља, Господ предлаже слушаоцима да се науче оној предусмотривости у духовном животу, коју је показао управитељ у земаљском животу. Чије је имање он раздавао? Господарево. – Па чије је у самој ствари и оно имање, којим ми владамо? Разуме се – Божје, а ми само привремено њиме управљамо, док живимо на земљи, али ће доћи час смрти наше и суда Божјег, и Господ ће одузети од нас то имање. И тако, ако смо ми само привремени располагаоци овог имања, онда зашто да га чувамо? Раздаваћемо га онима, који могу бити нама корисни, кад нас Господ лиши земаљског живота и уједно с њиме и сваког имања. Који су ти пријатељи, које ми добијамо неправедним (т. ј. материјалним или новчаним) богатством, који, кад ми осиромашимо (т. ј. умремо), могу нас примити у „вечне обитељи“? То су сиромаси, који ће нам својом молитвом о упокојењу наших душа отварати врата царства небеског. Ове ријечи Господа уперене су протнв оних, који одбацују молитве за умрле, т. ј. против протестаната свих врста. Тим Господњим речима сличне су и Павлове даље речи после наведених више, у којима апостол учи Тимотеја, да поучава богате „нека добро чине, нека се богате у добрим делима, нека буду подашни, заједнични, сабирајући себи темељ добар за будућност, да постигну живот вечни“ (1. Тим. 6, 18, 19). Напротив, у другој причи, богаташу, који не имађаше љубави према сиромашнима, Господ прети изненадном смрћу, питајући при томе: „а што си приправио чије ће бити“? (Лук. 12, 20). „Тако бива ономе, завршује Спаситељ причу Своју, који себи стиче благо а не богати се у Бога“ (Лук. 12, 21)“. У свим овим речима Христа и апостола раскрива се једна те иста мисао, што и у причи о неверном приставу (управитељу), – наиме, да је раздавање имања сиротињи не само дужност љубеће душе, већ и просте разумности: јер то имање све једно није код нас вечно, шта више није ни наше, већ Божје, па онда дајте да га путем доброчинсгва променимо на вечно богатство. Митрополит АНТОНИЈЕ Храповицки извор