Претражи Живе Речи Утехе

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина данас, 25. априла 2024. године, поново су били домаћини традиционалних Васкршњих пријема које сваке године организују у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, за више од хиљаду социјално угрожене деце. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Пријему је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, из домова, удружења и школа широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да од Њихових Краљевских Височанства добију васкршње поклоне. Ово је традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела пре више од 20 година, по повратку у Србију, са жељом да радост празника поделе са децом из угрожених категорија становништва, позивајући их у свој дом, да се најмлађи осећају као да су код своје куће. Током дана одржана су три пријема на којима су најмлађи гости имали прилику да уживају у дивним поклонима и да се друже са васкршњим зеком, аниматорима ансамбла „Чигра", као и музичком програму хора Дечјег културног центра. Као и сваке године, било је велико весеље за децу када су у Краљевском парку испред Белог Двора тражила офарбана јаја, након чега су им Престолонаследник и Принцеза, као и г-ђа Бети Румелиотис, сестра Принцезе Катарине, и други пријатељи Краљевске породице уручили играчке, слаткише и друге пригодне поклоне. „Жеља ми је да свако дете данас изађе са Двора са искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу. Јер када су деца насмејана, цео свет постаје боље место за све нас, њихови осмеси су највећи благослов и највећа награда. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена и да нису заборављена, нити да ће икад бити. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео деци, а и свима нама. Знам колико им ово све значи, јер сам чула од људи који раде у домовима у којима живе, да се деца ноћу буде и питају „Да ли је време да идемо у Двор?" Раније, када би деца дошла у Двор, били би изненађени и питали ме „Принцезо, где је твоја круна", а ја бих им рекла „Моја круна је у мом срцу, без љубави немамо ништа!" Сада када ме виде, само покажу на леву страну својих груди, и тако ми говоре да су упамтили шта сам им рекла о круни", изјавила је овом приликом Њ.К.В. Принцеза Катарина. Ово дивно васкршње дружење умногоме је помогла, као и сваке године, Хуманитарна организација Лајфлајн из Чикага, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина више од 30 година, као и компанија Џамбо Србија (Jumbo), великодушном донацијом креативних играчака које су донеле велику радoст најмлађима, заједно са бројним другим донаторима, међу којима су: Амбасаде Краљевине Белгије, Краљевине Шпаније, Јапана, Хрватске, Словачке, Финске, и Грчке, Међународни клуб жена, затим компаније Кока Кола, Жито промет, Confida Consulting d.o.o, Атлантик Група, Винце.рс, као и г-дин Слободан Беквалац и Грчко пословно удружење у Србији. Такође, велику подршку пружиле су међународне школе у Београду које су се придружиле добротворној акцији коју је Њ.К.В. Принцеза Катарина одавно покренула– „Деца помажу деци": Британска интернационална школа у Београду и Немачка школа у Београду. Овај пројекат прати визију Њеног Краљевског Височанства, да је од кључног значаја да се најмлађи у раном узрасту науче колико је радост давања важна, подстицањем да своје поклоне донесу у Двор, да би били уручени њиховим вршњацима из угрожених категорија становништва за Васкршње празнике. Њихова Краљевска Височанства желе да се захвале свим донаторима и симпатизерима који су великодушно помогли у овогодишњим пријемима за децу и заједно учинили овај празник садржајнијим за најмлађе. Извор: ТВ Храм

Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина ће 5. јануара 2023. године у Белом двору бити домаћини традиционалног Божићног окупљања за више од хиљаду деце без родитељског старања, деце са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожене деце, саопштио је Краљевски двор. Божићни пријеми за социјално угрожену децу су традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела одмах по повратку у Србију 2001. године. Након двогодишњег периода када су, због пандемије Ковида-19, поклони отпремани институцијама, Престолонаследник и Принцеза ће поново бити домаћини божићних пријема у дому Краљевске породице и лично уручити поклоне. Обрада вести Редакција Радија Слово љубве. Извор: Краљевски двор

јул 14, 2022 У манастиру Зочиште код Ораховца свечано је обележена слава Светих Врача Козме и Дамјана. Игуман Св Архангела отац Михајло је началствовао литургијом са још 13 свештеника и једним ђаконом из Епархије рашко- призренске, Нишке и Митрополије црногорско- приморске. Велики број верника са разних страна пристигао је аутибусима и аутимобилима. Организовано су верници стигли из Црне Горе, Београда, Крагујевца, Краљева и других градова Србије, а било је и верника из Македоније и Републике Српске. На обележавању храмовне славе било је присутно око хиљаду верника. Игуман Св Архангела о. Михајло беседио је на крају литургије у манастиру Зочиште. Број домаћина потврђује велику везаност нашега народа за овај манастир и Свете Бесребренике Козму и Дамјана. Манастир Св. Врача су албански екстремисти минирали 13. септембра 1999. године. Братство се после прогона вратило на рушевине на Св. Петку , октобра 2004. а црква је од истог камења обновљена до Св Врача 2007. када је обављено освећење. У цркви се поред мошти Св Врача чува и икона ових светитеља са иконостаса која је преживела минирање. Извор: Радио Гораждевац

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије био је вечерас гост Матице српске у Новом Саду где је бурно поздрављен од више од хиљаду људи одржао предавање насловљено „Савремени човек, савремени свет“, а које се односило на актуелне догаћаје у Црној Гори. ДЕТАЉАН ИЗВЕШТАЈ И ВИДЕО ЗАПИС ПРЕДАВАЊА: - Ја се и вечерас, мада нисам у Црној Гори, осећам овде у Новом Саду као да сам део литије, јер је Свети Петар Цетињски хиротонисан у Сремским карловцима, а Његош и књаз Никола дружили су се са знаменитим Србима из Војводине. У недељу ћу предводити литију у Сремској каменици и ако ме они моји буду питали зашто баш тамо, подсетићу их да сви они када их срце заболи иду у Каменицу, а ово што се догађа у црној гори, ту се баш о срцу ради –поручио је отац Перовић. Одушевљена публика у којој је било представника свих генерација, преплавила је степеништа, ходнике и свечану салу Матице српске да би поздравили, чули и стиснули руку једном од предводника литија у Црној Гори. - Оволико нас могао би да окупи још само Новак Ђоковић, прокоментарисао је један Новосађанин пробијајући се кроз згуснуту масу људи. Поздрављајући драгог госта, председник Матице српске проф. др Драган Станић, управник Матичине библиотеке Селимир Радуловић и књижевник Мирослав Алексић казали су да оволику посету народа Матица српска не памти у својој историји дугој 194 године. Пре посете Матици српској, отац Перовић се сусрео у владичанском двору са Његовим Преосвештенством Епископом бачким др Иринејем. Сутра (петак) биће гост председника Покрајинске владе Игора Мировића, док ће у недељу ће предводити литију у Сремској Каменици. Извор: Новости

У Цркви Светих апостола Петра и Павла, у некадашњем старом Расу, у току је бденије, односно вечерња црквена служба, коју служи више архијереја СПЦ. Службом началствује владика захумскохерцеговачки Димитрије. Овим је у рашко-призренској епархији, која се сматра најстаријом епархијом СПЦ и срцем старе српске државе, започела дводневна прослава великог јубилеја и епархије и СПЦ. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. Вечерњу које је почело у 17 сати у једној од најстаријих српских цркава светих Апостола Петра и Павла, уз бројно монаштво и сестринство, присуствује већи број верника са Косова и Метохије, из централне Србије, Црне Горе и других делова. Ту су, поред владика рашко-призренског Теодосија, и захумско-херцеговачког Димитрија, још и владике милешевски Атанасије, полашко-кумановски Јоаким. Ту су и архимандрит, игуман Високих Дечана Сава Јањић и игуман Драганца Иларион, а очекује се и долазак митрополита црногорског, који је и егзарх пећког трона, Амфилохија. Служба се одвија уз појање призренских богослова. У порти храма ће ускоро почети и академија, на којој ће говорити митрополит Амфилохије и владика Теодосије. У недељу, ће на овом истом месту у 9 часова бити служена литургија коју је трбало да служи Патријарх српски Иринеј. Међутим, како сазнајемо, одсутан „из оправданих разлога“ са обележавања овог јубилеја. Он се управо вратио својим обавезама у патријаршији након медицинског лечења са Војномедицинске академије у Београду. Петрова црква код Новог Пазара у Расу представља најстарији споменик црквене архитектуре на простору Србије и првобитно је седиште рашке епископије. Према до сада познатим писаним изворима, потиче из 8. века, али је вероватно и старијег датума. Призренска епархија се у периоду од 1019. до 1219. налазила под јурисдикцијом Охридске архиепископије. Цар Василије ИИ је одмах по освојењу Охрида издао три повеље охридском архиепископу Јовану, „којима је био утврђен обим Охридске архиепископије“. Према првој повељи, која је издата 1019. године, у састав Охридске архиепископије ушла је и Призренска епархија. То је уједно и први записани податак, где се помиње Призренска епархија, која ће у будућности одиграти веома важну улогу у историји Српске православне цркве и народа. При оснивању, како Епархија објашњава, „Призренска епископија била је трећег степена, обухватала је област Хвосна око Пећи и Дечана, града Лесковца и Бритоса, имала је петнаест клирика“. Ти класични предели углавном остаће кроз читаву историју ове епархије. Њено седиште било је у Призрену, али из тих најстаријих времена нема података при којем се манастиру или цркви то седиште налазило. Сматра се да је било при цркви Богородице Љевишке. Године 1214. Призрен је припојен Србији. Епархија је стога била основана пре немањићког периода, али је потом заузимала једно од централних места Немањићке државе. Њен највећи успон био је управо у доба Немањића. Велика искушења наишла су током вишевековне турске владавине, када се сусретала са великим пострадањем народа и свештенства неколико великих сеоба, а лични изазови остали су до данас. Како су монаси током обележавања великог хиљадугодишњег јубилеја истакли прошле године, историја епархије рашко-призренске „увек је била у знаку Крста и Васкрса“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Трећу годину за редом како је за ширу јавност отворена библиотека Епархије зворничко-тузланске, која својим књишким фондом и ријетким фототипским издањима представља ризницу културе и науке у нашем граду. Судећи према броју вишестотина учлањених, полако али сигурно ова библиотека постаје мјесто интелектуалне надоградње и духовне спознаје. Епархијска библиотека посједује завидан књишки фонд, који је добрим дијелом обогаћен ријетким издањима које за данашње издаваштво представљају вриједне примјере антиквитета. Засигурно да није случајност што Епархијска библиотека посједује овако богат фундус не само публикација новијег издања него и раритета који представљају опус првих писаних докумената у многобројним манастирима широм ових простора, јер опште је познато да је Зворничко-тузланска једна од најстаријих епархија СПЦ, која је настала средином 15. вијека и која брине о 17 манастира и преко стотину храмова, који су изграђени на територији ове епархије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Свечаност обележавања хиљадугодишњег јубилеја од првог писаног спомена Призренске епархије у првој хрисовуљи византијског цара Василија II биће одржана у царском Призрену 15. и 16. децембра 2018. Ова информација је у форми позивног писма, које је потписао Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Теодосије, објављена на Фејсбук страни Српске православне богословије Св. Кирила и Методија у Призрену. У суботу 15. децембра вечерња служба се служи у цркви Богородице Љевишке, са почетком у 16 сати. Предавање епископа Атанасија Јевтића под називом „Хиљаду година Призренске епархије“ биће одржано у Призренској богословији истог дана у 17 сати. Сутрадан, у недељу 16. децембра, Света Литургија се служи у Саборном Храму Светог Великомученика и Победоносца Георгија у 9 часова. Извор: Радио Глас

Грузијски народ је поново изразио своју велику љубав и поверење у Његову Светост патријарха католикоса Илију II приневши више од хиљаду деце на масовно крштење којима је овај предстојатељ Цркве постао кум. Ово 53. масовно крштење обављено је у недељу, 21. априла 2018. године, у тбилисијској Саборној цркви Свете Тројице, где се више од 1хиљаду душа сјединило с Христом у Његовој Светој Православној Цркви. Претходно масовно крштење је одржано 21. јануара 2018. године, када је 708 малишана примило свету тајну. После овог последњег крштења у недељу Његова Светост има око 35.000 кумића. Првим масовним крштењем 19. јануара 2008. године патријарх Илија је започео своју иницијативу у циљу побољшања тешке демографске ситуације у Грузији изазваној пост-совјетским дозволама абортуса. Овакве масовне прославе одржавају се четири пута годишње у којима Патријарх лично крштава и постаје кум сваком трећем и потоњем детету венчаних православних брачних парова. Према најновијим статистикама, Грузија има 3.718.200 становника, а према прогнозама Фонда о становништву Уједињених нација тај број би могао да спадне на 2.985.000 становника до 2050. године. После обављеног крштења свако дете је је добили крстић, крштеницу и примерак Васкршње посланице. Извор: http://orthochristian.com (превод Информативна служба СПЦ) СПЦ

Светом тајном началствовао је настојатељ храма архимандрит Стефан, а саслуживало је братство храма. Народ је у миру и побожности целивао икону и делић светих моштију угодника Божјег Нектарија, док су свештеници помазивали светим уљем и у наставку прочитали акатист Светом чудотворцу са Егине. Извор: Храм Светог Саве