Претражи Живе Речи Утехе

Током четврте недеље Великог поста (Средопосне) од 20. до 26. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ЧЕТВРТАК 23.03. Црква Св. Петке – Ружица, Калемегдан, после вечерњег богослужења – др Драган Каран, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Велики пост – веза Царства Божијег са историјом" Црква Св. Марка, Ташмајдан, 18 часова - протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду - "Христос - испуњење месијанске наде" Црква Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве, Раковица, после Вечерњег богослужења – вероучитељ Вук Јовановић - "Из ропства у слободу – структура и смисао поста" СУБОТА 25.3.2023 Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер, после Литургије – јереј др Александар Ђаковац, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – "Како је Бог Света Тројица а Један"? Црква Св. Јована Крститеља, Петлово Брдо, после Бденија – јереј Сава Милин, доцент Православног Богословског Факултета у Београду – "Тајна Богопознања - зашто ми се Бог не јави"? НЕДЕЉА 26.3.2023 Црква Св. Лазара, Земун Поље, у 16 часова – Његош Стикић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Тајна крста у човековом животу" Црква Свете Тројице, Ритопек, после Св. Литургије – јереј Драган Симикић, вероучитељ – "Узми крст свој и хајде за мном" Извор: Радио "Слово љубве"

Током треће недеље Великог поста (Крстопоклоне) од 13 - 19. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Београдска саборна црква посвећена Светом архангелу Михаилу, уторак, 14. марта 2023. године, после вечерњег богослужења - ђакон др Никола Лукић, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Крсту Твоме поклањамо се Христе и Васкрсење Твоје певамо и славимо". Црква Светог Лазара, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Немања Костић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Исповест и покајање: препород човека силом љубави Божије". Црква Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - презвитер др Србољуб Убипариповић, ванредни професор на Православном Богословском Факултету у Београду, одржаће предавање на тему "Тајном Крста ка Тајни Васкрсења". Црква Свете Тројице у Сремчици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - Михајло Микић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Пост пред савременим изазовима". Црква Светог Николе у Вишњици, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - јереј Александар Прашчевић одржаће предавање на тему "Пост као извор духовне хране". Црква Светог Луке у Крњачи, у недељу, 19. марта, после свете Литургије - ђакон Дарко Николић, вероучитељ, одржаће предавање на тему "Образовни карактер Великог поста". Извор: Радио "Слово љубве"

Задужбина манастира Хиландара је на 19. годишњицу од великог пожара подсетила на размере ове стихије која је разорила више од половине манастирских здања, као и на ток реконструкције и планирани завршетак обнове изгорелог дела манастира, који се очекује до краја 2024. године. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком. Обновљен је и Бели конак који је изгорео готово до темеља. Преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. У Светом манастиру Хиландару 2004. године букнуо је пожар који је разорио више од половине манастирских здања. За једно вече, у ноћи између 3. и 4. марта, уништена је и оштећена читава северна половина манастирског комплекса. Пожар је избио из димњака конака Игуменарија на југозападној страни и кроз пукотине које су настале услед слегања темеља, захватио је кровну конструкцију. Преко тавана и повезаних објеката проширио се све док се није зауставио на празном простору између Белог конака и Пирга Светог Саве. Од почетка обнове изгорелих конака манастира Хиландара, 2006. године, па до данас, када Хиландар обележава 825 година од свог оснивања, завршена је комплетна реконструкција и грађевинска санација објеката конака Синодика, троделног комплекса Великог конака са параклисом Св. Николе, јединствене градитељске целине коју чини улазни део манастира са Старим конаком, као и Белог конака, који је сажегао готово до темеља. На тај начин северозападно, северно и североисточно крило изгореле половине манастира су оживели. Потпуно опремљени намештајем и свим другим потребама и опремом, ови објекти су предати на располагање манастирском братству. Да би Свети манастир Хиландар заблистао својим некадашњим сјајем царске лавре преостало је да се заврше већ одмакли радови на конацима Дохија и Игуменарија са параклисима Св. Саве и Димитрија. Конак Дохија ће у највећој мери бити усељен до краја ове године, а на конаку Игуменарија завршен је кров, радови на ојачању конструкција и већина грубих грађевинских радова, тако да се његов завршетак предвиђа за наредну годину. До краја ове године очекује се и реализација радова на консолидацији спољњег бедемског зида који повезује ова два објекта и манастирску трпезарију. Ојачавање темеља, заједно са мерама предузетим на учвршћивању објеката који су ослоњени на њега, трајно ће уклонити слабости западног и југозападног дела манастира – исте оне које су узрок разарању из 2004. али и које би могле бити кобне у случају јачег земљотреса. У складу са планом, завршетак обнове изгорелог дела манастира очекује се до краја 2024. године. Поред ових радова и завршетка хибридног енергетског система за производњу електричне енергије, у наредном периоду је у плану потпуна реконструкција ризнице са изградњом депоа, консолидација источног бедемског зида, као и реконструкција југоисточног конака, где се некада налазила прва српска болница и обнова објекта еклисијарнице. Обнова Хиландара, поред главног циља – реконструкције онога што је пожаром оштећено и уништено – све време подразумева и спроводи интегралну заштиту непокретног и покретног наслеђа манастира Хиландара. Отуда су у протеклом периоду реализовани и бројни други пројекти: Изградња основне инфраструктуре – усмерена на обезбеђење услова и потреба за функционисање обновљених објеката, али и других (довођење воде, струје, канализације, грејања и сл. и изградња одговарајућих разводних ормана, подстаница и слично) Реконструкција других објеката градитељског наслеђа – обнова историјских делова манастира који нису страдали у пожару, али су зубом времена и разним спољним утицајима оштећени, прокишњавају и сл, а због чега су означени као непосредно угрожено наслеђе (комплекс старих економских објеката – Сенара – који је уједно пренамењен у гостинске конаке; пирг Св. Ђорђа са црквом на његовом врху; Камбански пирг који је и манастирски звоник; кров цркве Св. Арханђела, санацију објеката манастирске арсане – пристаништа у коме је за сада смештена манастирска винарија, санацију остатака царске палате у Хрусији, санацију цркве Скита Свете Тројице и др.) Изградња нових инфраструктурних система – који су саставни део савремене интегралне заштите и обезбеђења заштићене целине манастира Хиландара. Поред тога што подржавају живот манастира, они штите и унапређују досадашња улагања у заштиту српског наслеђа у Хиландару (противпожарни резервоар са хидрантском мрежом; централна котларница са топловодом; канализациона мрежа са колектором и системом за пречишћавање отпадних вода; соларна електрана са енергетском мрежом – систем који манастиру и окружењу обезбеђује електричну енергију; као и локалне системе за соларно загревање топле воде; санација водотокова и заштита од бујичних вода око манастирског комплекса, путеви и др. Радови на унапређењу манастирске економије у области шумарства и пољопривреде, ради осигурања одрживости монашке заједнице. Извор: Задужбина Хиландара

Протојереј Виктор Потапов Суштину Великог поста, који траје шест недеља и који нас води у Страсну седмицу и на празник над празницима, Пасху (Васкрс), најбоље можемо окарактерисати као „слатку тугу“. У овом временском периоду, који је тужан и истовремено узвишен, пред њим се посебно јасно појављује слика човекове грешности, његовог отуђења од Бога, и оглашава се позив на покајање, позив на оно што превазилази ту баријеру коју је човек био подигнуо између себе и Бога. Руски израз покаиание је превод грчког концепта метаноје, што буквално значи „промена мишљења“. Велики пост не позива нас на бесплодну самоосуду, нешто што може довести до губитка вере у себе или до песимизма и малодушности. Она, пре, позива човека да се врати потребном путу, путу који га води назад у његов очински дом, у његову праву домовину. Библијско откривење нам сасвим јасно говори да човек има двоструку природу. Према руском песнику Державину, човек је „истовремено и цар и роб“, а те две државе су у бескрајном сукобу једна са другом. Достојевски износи сличну идеју: да се сатана бори са Богом, а да је поље борбе људска душа. Према Светом писму, човек је храм, али је пали храм, који треба да се очисти и обнови. Он носи лик Божији, али је тај лик постао замагљен и потребно му је обнављање путем поста и молитве. Позивајући на покајање и обнову срца, Црква Христова такође одлучно одбацује малодушност, нешто што уподобљава духовној смрти и клевети на човека. Велики пост не проповеда само позив на покајање. Истовремено, њена порука садржи ону Радосну вест без које сам чин покајања не би имао смисла. Она објављује Радосну вест да је човек дете Божије, чиме се Бог заувек сјединио са својом творевином. Велики пост сведочи о човековој првобитној природи, о његовој вечној блискости са Богом, блискости која је била нарушена и ослабљена грехом, али која се није могла уништити. У својој суштини, Велики пост је Радосна вест о приближавању Васкрса. Дакле, његова туга је само пут ка радости Васкрсења. У данима отварања Великог поста чита се Велики канон. Канон је саставио у осмом веку Андреј, епископ острва Крита. Ова одлична литургијска песма пореди стање људске душе са сликама из Старог завета и покушава да пробуди у човеку одговорност за свој живот, да му помогне да себе сагледа и процени у светлу вечности. Ова самоспознаја доводи верника не у очајање, већ на нови почетак — на обнову ума и срца. У томе је снага и лепота Великог поста. Нека свети дани Великог поста буду за све нас као дани проведени у месту духовног исцељења из којег бисмо могли изаћи бољи него што смо били. Нека нам Господ, Владар свих, помогне да успемо. https://mitropolija.com/2023/03/02/sustina-velikog-posta/

Током друге недеље Великог поста (Пачиста – Свети Григорије Палама) од 6-12. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи проф. др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: Храм Светог Саве, недеља, 12. март, у наставку вечерњег богослужења, које почиње у 17 часова – Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион. Црква Светог Димитрија Нови Београд, уторак, 7. март, у 17 часова и 30 минута – протојереј Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник – „Пост у православном предању“. Црква Светог Константина и Јелене, субота, 11. март, после бденија – протођакон др Драган Радић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Читање Светог Писма у току Великог поста“. Црква Рођења Пресвете Богородице Земун, четвртак, 9. март, после вечерњег богослужења – јереј др Зоран Деврња, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Брачне сметње“. Црква Преображења Господњег Видиковац, субота, 11. март, после бденија – ђакон др Ивица Чаировић, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – „Покајање у средњем веку на Западу Европе“. Црква Светог Луке Крњача, недеља, 12. март, после свете Литургије – ђакон Дарко Николић, вероучитељ – „Образовни карактер Великог поста“. Извор: Радио "Слово љубве"

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Епархија милешевска је најавила предавање које, са благословом Владике Атанасија, организује парохија великожупска, у петак, 24. фебруара у 18 часова, када ће, у Храму Светог Прокопија, предавање на тему "Велики пост - духовно пролеће" одржати протојереј-ставрофор Марко Папић. Извор: Епархија милешевска

Изложба „Милунка Савић и хероине Великог рата“ аутора Димитрија Вујадиновића биће одржана вечерас, 1. децембра 2022. године, у галерији ИК „Прометеј“ у Новом Саду, са почетком у 18 часова. На свечаном отварању говориће Батрић Ћаловић, председник Удружења „Обилић 1912–1918“, Зоран Колунџија, директор издавачке куће „Прометеј“ и уредник едиције „Србија 1914–1918“, др Видоје Голубовић аутор књиге „Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части“, др Гордана Петковић, виши кустос Музеја града Новог Сада и аутор изложбе Димитрије Вујадиновић. Изложба ће бити отворена до 7. децембра, а радно време галерије је од 7 до 15 часова радним данима. Реализацију изложбе подржала је Градска управа за културу и улаз за све посетиоце је бесплатан. Извор: Прометеј Нови Сад

Пета недеља свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном Првом и Другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом Еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља , недеље Светог Григорија Паламе , недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника . Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподобне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, Подражабајући Англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна.ˮ Како је записано у синаксару ове недеље „Да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавилиˮ, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји". Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: „Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој.ˮ „Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше.ˮ Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. https://www.tvhram.rs/vesti/praznici/3950/peta-nedelja-velikog-posta-prepodobne-marije-egipcanke

Верници се у време предизборне кампање политички ангажују на различите начине. Без икакве сумње, ово је њихово политичко право, а, према неким мишљењима, и грађанска обавеза. Велики пост треба да буде време велике тишине, „радосне туге“ према Шмемановим речима. Али, искрен (и истински) човек не може да води схизофрени живот: да у тишини и радосној тузи пости и моли се, а да се у јавној сфери гласно политички ангажује: држи запаљиве говоре, скандира против политичких противника, расправља се у кафани. Зашто? Шмеман даје одговор у одељку Посни „стил живота“: „Не исцрпљује се подвиг поста ни посећивањем богослужења, ни постом, чак ни молитвом у одређеним временским интервалима. Да би све ово било делотворно и осмишљено мора бити подржано целокупним животом. Нужан је ‘стил живота’, који неће противречити појединим подвизима поста и водити ‘раздвојености’ људске природе (…) Духовна трагедија секуларизма води нас у стварну религијску ‘схизофренију’ – расцепљеност нашег живота на два дела: верски и световни који су све мање и мање зависни један од другог“. Посни „стил живота“ је у прошлости искључивао сваки вид забаве: затварала су се позоришта, судови, у кућама искључивао радио… Пошто данас „не живимо у православном друштву и стога не постоји могућност да се створи посна ‘клима’ на друштвеном нивоу“, Шмеман указује на то да је потребан „духовни напор да бисмо променили традиционалне обичаје главног средства нашег посног подвига“. Конкретно, та промена не би представљала потпуну анахронизацију живота за време Великог поста. Напротив, подвиг треба да буде на пољу савременог преображаја: „Није погрешно ако се, на пример, и даље прате вести или изабран, озбиљан и интересантан, интелектуално или духовно обогаћен, програм. За време поста треба предстати са ‘оданошћу’ телевизији која човека претвара у предмет у столици, који буљи у екран и пасивно прихвата све што из њега долази.“ Примењено на случај избора, Шмеманов позив верницима би изгледао отприлике овако: за време поста треба предстати са ‘оданошћу’ политици која човека претвара у предмет у рукама политичке елите, који буљи у предизборни програм и пасивно прихвата све што из њега долази. Ако се оваква порука заиста чује са предикаонице у црквама, онда утицај поста на политичко ангажовање верника може бити значајан. https://teologija.net/post-i-politika-uvidi-o-aleksandra-smemana/?fbclid=IwAR0w1CHz_LtQq0ZXfPoGgqqyVYi-EgTeAzhfcIxpRMeysiLIr5bPOdiQ4fU

Jер, у стању смртне опасности, све споредно, површно у нашем животу отпада, душа се разоткрива и открива своје право стање. Веома је важно да ово стање буде усмерено ка Богу. Jер, ако у стресној ситуацији, уместо да стреми ка Спаситељу, душу изједају мржња, гнев, страх и очај, то значи да је она још више слепа него у данима удобности и благостања. Али чак и у овом стању постоји нада да се вратимо Господу. Само треба да се сетимо да нам се без Његове воље ништа не може догодити. Отворите Псалтир! Ова књига садржи све молитвене уздахе душе која пати, а посебно оне у опасности. Чистим светим речима моћи ћемо да наштимамо душу на прави начин, да успоставимо раскинути контакт са Господом. Али управо то – да обновимо везу са Богом душа наших – циљ је Великог поста. Сада је време када је све што је сувишно нестаjе. Време које скида маске. Време, које показује дела, а не речи. Време које нам даје могућност да своју љубав према Богу и ближњима покажемо максимално. Хајде да искористимо ово време. Митрополит Антоније (Паканич) pravlife.org

Браћо! Овим речима се Свети апостол Павле обраћа коринтским хришћанима. Ове речи нису изгубиле снагу и значај у току 19 векова, оне се могу применити и на нас, у данашње време. Заиста је време погодно, сад је дан спасења. Време Великог поста је најпогодније и најпријатније за наше покајање и исправљање, и Света црква нам као Мајка која воли своју децу говори да га искористимо за своје исправљање и спасење. Време Великог поста је време уздржања и исправљања, време покајања, због чега нам црквени канони забрањују да једемо мрсну храну, а и посну нам саветују да узимамо што је могуће умереније, мање и једноставније; забрањује нам сва бучна окупљања и весеља. Међутим, за истински и прави пост није довољно јести само мање и јести само посну храну, није довољно само то што се лишавамо разних задовољстава и радости. Треба још да се уздржавамо у речима и говору, треба да обуздамо свој језик и да избегавамо људе који говоре много и непотребне ствари. Треба да се смиравамо, да се не жалимо и да не ропћемо у случају несреће, треба стрпљиво да носимо свој животни крст. Свему томе треба придодати и дела љубави и милосрђа. Преламај хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане уведи у кућу (Ис. 58: 7) – каже Господ преко Свог пророка Исаије. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 33: 15). Покајте се, завирите у дубоке тајне одаје својих душа и пронађите грешна дела и откријте их духовном оцу, уздржите се од сваке зле речи и дела, поучавајте се у врлинама, и тек тада ће ваш пост бити истински хришћански пост. Свако онај ко се не придржава реченог узалуд пости. Ако постите да се прете и свађате… није то пост што изабрах (Ис. 58: 4-6) – каже Господ преко Исаије. Пост треба да буде време покајања и скрушености због својих грехова. Све иде у прилог овом покајању. Весеље, бучна окупљања и разоноде су престали, чак и само богослужење Великог поста наводи на душевну тугу и покајање. Многи од нас не сматрају да имају неке важне грехове, а ситне могу и да прећуте, многи тако мисле. Али ако завиримо у своје срце, ако погледамо свој живот, свако од нас ће пронаћи у себи мноштво недостатака и грешака, чак и злочина, за које свако треба да одговара пред Господом. Зато сад, кад је пријатно време, кад је наступио дан спасења, испитујмо своје срце, принесимо срдачно и истинско покајање за све своје злочине, недостатке и грешке. Кад бисмо на прави начин разумели невољу у коју смо упали због грехова, кад бисмо постали свесни тога и схватили да својим силама нисмо у стању да се поправимо, обратили бисмо се Милосрдном Богу за помоћ. Он је према нама толико милостив, толико је снисходљив да се кроз причешћивање Његовим Светим тајнама – Телом и Крвљу – ми чистимо, освећујемо и опраштају нам се сви наши грехови. Браћо! Чујте само шта нам каже наш најслађи Спаситељ: Који једе Моје тело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6: 56). Ко после тога неће похитати да се сједини с Христом? Како ће се човек усудити да одбије, тим пре, како да не сматра да је ово општење потребно? Ако не једете тело Сина Човечијега и не пијате крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје тело и пије Моју крв има живот вечни, и Ја ћу га васкрснути у последњи дан (Јн. 6: 53-54) – говори нама и целом човечанству Господ Исус. Ево колико је за нас спасоносно причешћивање Светим Христовим тајнама! Ко ће после тога избегавати причешћивање? Зар неко жели да буде сопствени непријатељ? На несрећу, има међу нама таквих људи. Обавезе и световне бриге – кажу они – не дозвољавају нам да одемо у цркву и да се причестимо. Зар због земаљских и свакодневних брига и користи треба да заборавимо на Небеско царство, на вечно спасење? Зар не можемо да у току целе године неколико дана посветимо томе како бисмо испунили прву дужност сваког хришћанина? Каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди? (Мк. 8: 36) – каже Спаситељ. Међутим, има људи који немају снаге да Богу и свом спасењу посвете ниједан дан. Они су се толико сродили с грехом да не могу да се растану од њега. А има и таквих који кажу: „Покајаћемо се за своје грехове на самрти.“ О, безумници! Зар не знате да је ваш живот у власти Бога и да Он може да га прекине у трен ока? Господ вас зове да добијете вечно блаженство и рај, а ви Му непокајаним срцем и самоуверено одговарате: „Сутра, прекосутра ћу доћи.“ Али тада ће бити касно. Чућете Његов глас: Не знам вас… звах, али не хтедосте, пружах руку Своју, али нико не мари, него одбацисте сваки савет Мој (Прич. 1: 24-25). О, суровости и непокајаности људска! Заблудела браћо! Данас, ако глас Његов чујете, немојте да буду тврдокорна срца ваша (Јевр. 3: 7-8). Немојте, вољена браћо, одлагати дан спасења. Сад је као никад наступило пријатно време да се сјединимо са Христом, вечним Извором вечног живота Који је принео Себе на жртву и предлаже нам да искористимо ову жртву. Зар је нећемо искористити? Завршићу речима божанског Павла: Већ је час да устанемо од сна… одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости… не у пировању и пијанству,не у разврату и бестидности, не у свађи и зависти. Него се обуцимо у Господа Исуса Христа (Рим. 13: 11-14). Амин. Светитељ Мардарије (Ускоковић) https://mitropolija.com/2022/03/08/najpogodnije-vreme-pouka-u-prvoj-nedelji-velikog-posta/

У духу припремних недеља Великог поста - свете Четрдесетнице, доносимо ауторске текстове и емисије катихете Бранислава Илића о четири припремне недеље, којима се духовно и телесно припремамо за период свете и Велике Четрдесетница која је период свецелог духовног препорода. Ауторске емисије и разговори о припремним недељама: Катихета Бранислав Илић за Радио Светигору: Дјелатна љубав је темељ наше припреме пред почетак Великог поста! Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму Радија Беседе: О припремним недељама Великог поста Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о Закхеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о митару и фарисеју Емисија о богослужбеним особеностима Недеље о љубави Очевој (о блудном сину) Емисија о богослужбеним особеностима Месопусне Недеље (О страшном суду) Емисија о богослужбеним особеностима Недеље сиропусне (Недеље праштања) Ауторски текстови о припремним недељама: О припремним недељама свете Четрдесетнице Недеља о митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου) "Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У среду 19. јануaра на дан када свечано, молитвено и литургијски прослављамо празник Богојављење у цркви Светог Марка на Ташмајдану служена је света Литургија, на којој је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ марчански Г.Сава, викар Патријарха српског. Свету Литургију служио је протосинђел Нектарије са свештенством и ђаконством цркве Светог Марка, после прочитаног јеванђелског зачала пригодном празничном беседом верном народу обратио се протоснђел Нектарије. На крају светог евхаристијског сабрања Епископ марчански Г. Сава служио је чин Великог водоосвећења,а потом се верном народу обратио архипастирском беседом говорећи о празнику Богојављења рекавши: „На Јордан долази Господ наш Исус Христос да га крсти Јован. Долази да прими крштење онај који нема греха, онај који нема потребу да буде очишћен. Господ наш Исус Христос који се оваплотио, који се са небеса спустио и родио међу нама људима и у свему био једнак нама изузев у греху прима на себе крштење које је савршавао Јован и које по Новом Завету постаје знак јединства човека са Богом.“ Преосвећени Епископ Сава је додао: „Сваки онај који желе да се спасе почиње тако што се крштава, што постаје члан Цркве Христове, део и удео тела коме је глава Христос. Крштење је, дакле, почетак нашега спасења. Својим примером Господ наш Исус Христос нам показује којим путем сваки од нас треба да крене да би наследио Царство Небеско“. Извор: Телевизија Храм

Блаженопочивши патријарх српски Павле о смислу чина великог водоосвећења у навечерје Богојављења и на сâм дан празника светог Богојављења. ПИТАЊЕ: Велико освећење воде врши се свега двапут годишње, и то два дана узастопце (на Крстовдан уочи Богојављења и на Богојављење). Ако водица освећена на Богојављењу има већу важност од освећене на Крстовдан (како неки сматрају), зашто то кад се освећују потпуно истим чином? Ако ли имају исто дејство и једна и друга, који су разлози да се освећења врше у два дана, једно за другим? ОДГОВОР: Још као ђаке у богословији, неке моје другове заинтересовало је питање: Откуд то да се Велико освећење воде врши само двапут годишње, и то у два узастопна дана? Наставници којима смо ова питања упућивали овако су објашњавали: На навечерје Богојављења освећење воде установљено је за спомен крштења које је вршио Јован Крститељ, а оно на сам празник Богојављења у спомен крштења Христовог. Неки су износили да се водоосвећење уочи Богојављења вршило ради крштења оглашених, па је ова пракса у Цркви остала и кад је престало масовно крштавање одраслих. Ови одговори само су се донекле дотицали питања које нас је интересовало, остављајући га и надаље углавном нерешеним и нејасним. Да бисмо гa решили, обратили смо се опширном уџбенику проф. др Лазара Мирковића и чланцима у часописима. У Чину Великог освећења воде проф. Мирковић помиње само спомен „крштења Господњег у коме Црква види не само прототип омивања грехова, но и стварно освећење природе воде, погружењем Бога у телу у воду“. На другом месту он вели да се вршењу освећења на навечерје даје тумачење успомене крштавања оглашених, а на сам празник крштења Христовог. Василије Николајевић казује исто. Типик предвиђа само једно Велико водоосвећење чудећи се што се у многим местима врши двапут. „Не треба да се чуди“, вели Николајевић, „јер се оно што се на вечерњи Богојављења свршује, чини у спомен крштења Јована и крштења оглашених…, а оно што се на сами празник Богојављења чини, свршује се у спомен крштавања Христова, прво се свршује у цркви, а друго ван цркве“. Жарко Поповић, у чланку „О освећењу воде“, преведеном са руског, казује да су хришћани у дубокој старини употребљавали освећену воду, што показује пропис Апостолских установа, књ. VIII, гл. 29, који се приписује апостолу Матији, да епископ, или презвитер, треба да уз молитву освети воду и уље. О освећењу воде на Богојављење вели да је неизвесно да ли је вршено ради крштавања оглашених, или, као што неки мисле, ради кропљења крстионица, које обнављаху и освећиваху сваке године, или напослетку, као и данас, ради црквене и домаће употребе. У чланку „Водоосвећење“ свешт. Григорије Николић за освећење воде уочи Богојављења сматра да се вршило пре за крштавање оглашених, него у спомен крштавања Јовановог. А оно на Богојављење и он држи да је у спомен крштења Спаситељевог у Јордану. Такво мишљење има и хаџи Теофило Стевановић. Од руских писаца, према архиепископу Венијамину: „Ова вода (освећена уочи празника), сем потребе крштаваних, освећивана је била и на дан Богојављења Господењег и ради успомене крштења Христовог“. Исто мишљење износи и Никољски: „Оно што се врши уочи празника служи за спомен крштења оглашених у старини… А водоосвећење које бива на сам празник Крштења Господњег врши се за спомен крштења Господњег на Јордану“. С. Булгаков такође сматра да је чин освећења уочи Богојављења поникао из обичаја крштавања оглашених, а М. Скабаланович да је у црквама Истока, кад се издвојио празник Рођења Христовог, „са Богојављењем остао само спомен крштења… Истовремено је одређено крштење оглашених, с чиме је у вези тада поникао обичај особитог поштовања воде која се освећивала за тај празник ради крштавања оглашених“. Много дубље и пуније тумачење даје И. Мансветов у свом делу „Церковниј устав“. Ту он углавном вели ово: „Обред освећења воде уочи Богојављења настао је из обичаја крштавања оглашених у ноћи тога празника, а тај последњи обичај стоји у вези са вигилијама (бденија) које су се држале уочи великих празника. Сама молитва богојављенског водоосвећења узета је из обреда крштења и није ништа друго до познија њена прерада“. Даље он наводи примедбу Асеманија да је, према извештају Теодора Чтеца, Петар Фулон, архиепископ антиохијски, увео обичај да се богојављенско освећење воде врши уочи тога празника. Не да је он Чин освећења воде саставио, него само постојећи чин одвојио од Литургије и привезао за вигилије. Мансветов држи да се тада вршило једнократно освећење воде само на навечерје Богојављења, и тако је, вели, било све до XI-XII века, кад се прешло на двократно, под утицајем јерусалимског Типика. О једнократном освећењу говори се у књизи Константина VII Порфирогенита De ceremoniis aule bysantine, у кратком опису Студитског Устава, у пуним словенским Уставима студитског типа и другим изворима. У време Никона Црногорца (око 1100 год., Црна Гора код Антиохије) надвлађује јерусалимска пракса двократног освећења воде, против чега Никон устаје [„А сада видимо како неки уочи (Богојављења) и сутрадан то чине, и не нађосмо за то писмене потврде“]. Кад пређемо на излагање проф. Трембеласа, видећемо да су од V века била два освећења воде: једно за потребе већ крштених, а друго за крштење оглашених. Зато ће најпре бити да је у областима где су настали Типици с примедбама о једном освећењу, кад је престало крштење одраслих, престало и освећење воде вршено у ту сврху „у поноћ“, или после јутрење на само Богојављење, а остало само освећење уочи празника. У Јерусалимској пак цркви, освећење воде на Јордану, на Богојављење, вршило се и даље пошто је нестало оглашених. Кад је Типик јерусалимски потиснуо студитски, с њим је освећење воде и на Богојављење поново увођено свуда. Биће да је на тај начин, бар једним делом, дошло до разлика у рукописима о једнократном и двократном освећењу богојављенске воде. На порекло из чина који је Јерусалимска црква вршила на Јордану јасно указују прозбе неких рукописа: „Да се благослови ова вода као јорданска…, Да се … благословимо водом Господњег Јордана“, као и оне у штампаном црквенословенском Требнику: „О јеже дароватисја им благодати избављенија, благословенију Јорданову…, О јеже низпослати Господу Богу благословеније Јорданово…“. Патријарх Никон у Русији, попут Никона Црногорца, наређивао је једнократно освећење воде, само уочи празника. Но Московски сабор 1667. г. одбацује став Никонов и дозвољава двократно освећење воде. Даљи развој у правцу решавања ових питања налазимо код истакнутог грчког богословског писца прот. Константина Калиникоса († 1940. г,). Према сведочанству старих хришћанских писаца Епифанија Кипарског и Теодорита Кирског (V век), у неким приликама, вели Калиникос, поједини свештеници и монаси, уз молитву и крсни знак, освећивали су воду и употребљавали је ради одгнања дејства магија, исцељења оболеле стоке и у другим потребама. То додуше, вели, још није Чин освећења воде у смислу у коме га ми данас литургички разумемо, али му се приближава. Да је у то време и такав чин већ постојао, Калиникос указује на речи Светог Јована Златоуста, који помињући празник Богојављења вели: „Јер је ово дан у који се крсти (Христос) и освети природу воде. Стога у поноћ према овом празнику сви узимају воду освећену тада, носе је кући и чувају целу годину. И бива јавни знак у томе што се током времена не квари природа ове воде, него целу годину, па и две, често и три године, данас захваћена вода остаје непокварена и свежа“. Калиникос наводи и наредбу Петра Гнафеја (Фулона) да „молитва Богојављења над водом бива увече“. Исто тако указује на извесне разлике које се сретају у рукописима чинова освећења ове воде на навечерје и на сам празник. Али потпуно решење настанка и историјског развитка Чина Великог освећења воде налазимо код Панагиотиса Трембеласа, проф. Литургике Богословског факултета у Атини († 1977. г.). Као и Мансветов, и он подвлачи велику сличност и умногоме једнакост Чина Великог освећења и Тајне Крштења, из чега изводи сличан закључак: „И површно упоређење ових двају чинова увериће нас да је један настао од другог. Пошто се Чин крштења односи на најбитнију Тајну, те је формиран раније, долазимо до закључка да је Чин освећења воде на Богојављење тај исти чин крштења мање или више измењен“. Главни фактор да од Чина крштења дође до Чина освећења воде била је вера старих хришћана у очиститељну и целебну моћ воде крштења. Већ Блажени Августин помиње неке своје савременике који су журили да крсте децу очекујући од крштења више исцељење од телесних болести, него духовну благодат. Он износи и два случаја изненадног исцељења од неизлечивих болести при крштењу. Пошто је тада већ владало уверење да је вода крштења имала таква својства за оне који се крштаваху, недостајао је само један корак па да ову воду употребе и већ крштени „за исцељење душе и тела, за одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља“ и „за сваку добру корист“, као што се вели у прозбама јектеније на освећењу воде. Тај корак је, вели проф. Трембелас, и учињен. Према казивању Григорија, епископа турског (од 573-593. г.; Тур, град у Француској), једна крстионица близу шпанског града Севиље, чудотворно се пунила сама од себе уочи Васкрса за крштавање оглашених. После прочитаних молитава и кропљења ове воде уљем, „свако од присутних (верних) узео би од ње у суд, да би окропио своју кућу ради благослова, и винограде и поља ради заштите“. Исти епископ сведочи да је у његово време владао обичај у многим црквама у Галији (Француској) да пре но што ће крштавани ући у воду крштења, верни захватаху ову воду за своје потребе. Утицајем галиканских цркава, на целом Западу ушло је у обичај да свештеници, пошто улију уље у воду крштења, кропе кристионицу и присутне. Познато је да је на богослужење и обичаје галиканских цркава имала утицај богослужбена пракса Источне, особито Јерусалимске цркве, због доласка поклоника, међу њима и свештених лица, која су по повратку преносила виђену праксу код „мајке Цркава“. А у тој Цркви, вели Трембелас, врло рано је почело празновање успомене крштења Господњег, одлазак свечане литије на Јордан и крштавање онде оглашених на тај празник. Антонин Плацентинус (из Пјаченце у Италији), који је око 570. г. посетио Света места, сведочи о свеноћном бденију уочи Богојављења на оном месту где је Господ на Јордану крштен. Ту је после јутрење освећивана вода, а чим се то заврши, вели, Александринци, који су имали лађе, загњуривали су своје судове у освећену струју реке и црпили освећену воду, с циљем да њоме покропе своје лађе, пре него што почну пловљење. Онда су у воду улазили оглашени и крштавани, а после њих мноштво верних, огрнути платном, улазили су у воду, да би ово платно чували, и по смрти били у њему сахрањени. Биће да се и казивање Светог Јована Златоустог, о узимању воде у поноћ Богојављења, односи на воду освећену за крштавање оглашених, јер се из канона Иполита Римског види да је крштавање бивало око оглашавања петлова, што значи да је освећење воде морало бити још раније, тј. око поноћи. Као што смо видели, освећену воду крштења у Галији, а свакако и у другим крајевима, верни су узимали пред улазак крштаваних у њу. Можемо замислити каква је гужва настајала при томе, док су верни захватали воду, а катихумени већ спремни прилазили да уђу у крстионицу. Због тога проф. Трембелас претпоставља да је Петар Гнафеј, имајући у виду потребу да свештенослужитељи и оглашени без прекида и чекања, одмах по освећењу воде, изврше Чин крштења, а с друге стране да верни лакше, без журбе и гужве могу захватати освећену воду, одредио да за њих освећење воде буде уочи празника. Или је, вели, он први уочио разлику и поделу ових двају освећења, тј. освећење воде ради узимања од стране хришћана, и освећења ради крштавања оглашених. У сваком случају, од тог времена постоје два освећења воде: једно сасвим слично Чину крштења, вршено „унутра у храму“ код крстионице, за крштавање оглашених. Друго, пак, краће, вршено је код тзв. „фијала“, суда у паперти цркве, за потребе верних. Разлика ових чинова уочава се јасно у најстаријим грчим рукописима. У једнима од њих, без Глас Господењ и осталих тропара, такође без паримија, Апостола и Еванђеља, ђакон је одмах читао јектенију у којој су само прозбе „да се крштени у њој покажу као светила небеска, без мрље или мрштине; О спремнима за Свето крштење…“, без прозби: „За оне који ју црпу и узимају за освећење домова“ или „Да се удостојимо испунити освећења пијењем ове воде“ и др. У оним пак рукописима у којима постоје и ове прозбе оне немају главно место. У Бодлијанском кодексу нема ни погружења крста у воду, него по молитви главоприклоњења свештеник одмах шкропи народ певајући тропар: „Придите подражајим мудрија дјеви…“. У млађим, Бодлијанском и Гротафератском, тропар је као и сада: „Во Јордање…“. По другом, Барберинском кодексу, у воду се погружава трипут „енколпија“. У другим пак такође старим кодексима, у краткој и простој молитви, која се читала у чину код „фијала“, моли се да ова вода буде „свима који је узимају и окушају извор освећења, исцељења од болести, за освећење домова, ослобођење од напада видљивог и невидљивог“. У млађим рукописима овај чин има тропар Глас Господењ, или сва три, затим паримије и молитву коју свештеник чита тајно док ђакон чита Велику јектенију: „Господи Исусе Христе Јединородниј Сине…“, као и ону из крштења: „Велиј јеси Господи…“. У неким од ових рукописа, испред молитве Велиј јеси Господи, постоји још и тзв. молитва Пролога. Проф. Трембелас претпоставља да је ова молитва, као и други додаци, ушла у овај чин зато да он вернима не би изгледао краћи и сиромашнији од оног у крстионици. Међутим, кад је престало крштавање одраслих, освећење воде ради њиховог крштења помешало се са оним вршеним код фијала, примивши неке његове делове (тропаре у почетку, паримије, у неким рукописима и молитву Пролога), и тако је најзад дошло до једног чина, који се по дуготрајној навици негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном, на навечерје празника, као што је напред, при навођењу Мансветова, већ речено, Али је до данас остала извесна разлика међу њима, која указује на негдашња два чина, те нпр. грчки савремени Минеји прописују да Велико освећење на навечерје бива на крају Литургије, док на дан празника оно бива после јутрење, што је и разумљиво кад се узме у обзир да је крштење вршено у вези са Литургијом, да би новокрштени после крштења и миропомазања примили и Свету Тајну Причешћа. Код Руса и Срба освећење воде на Богојављење свагда бива на крају Литургије, а на навечерје исто тако, сем ако би ово пало у суботу и недељу кад освећење воде бива после вечерње. У Бодлијанском грчком рукопису, с краја XII в., за цео Чин Великог освећења воде вели се да је састав Светог Василија Великог. Но то неће бити, јер нигде у старини нема о томе вести, а и према оном што је изнето види се да је чин настао током дужег периода времена. „Но са много више вероватноће могли бисмо примити да је он аутор молитве „Велиј јеси Господи…“ (мада њу Михаило Сирски, који је око 1170. г. написао сирски Евхологион, као и писац с краја VII в., Јаков Едески, приписују патријарху Проклу), јер је ова молитва стварно величанствена, проткана местима из Светог Писма, као и молитве на Литургији Василија Великог, и очигледно, по стилу и висини мисли, превазилази све друге молитве Великог освећења воде“. Нема изгледа ни да је Свети Василије писац молитве Пролога, што му приписује синајски грчки рукопис бр. 962, ХI-ХII век. Више вероватноће има да ова молитва потиче од Светог Софронија, патријарха јерусалимског (коме је приписује јерусалимски рукопис бр. 367, као и главни текст код Гоара, н. д. 369), ако не директно, а оно да је састављена из неке његове беседе за овај празник. Није немогуће учешће Светог Германа, патријарха цариградског, како у састављању молитве „Господи Исусе Христе, Јединородниј Сине…“, коју му приписује Синајски рукопис бр. 957, IХ-Х в., тако и у коначној редакцији целог чина Великог освећења воде, како сматра Трембелас. Богојављенско освећење воде није било непознато ни на Западу, у неким крајевима, као што показује латински рукопис Националне библиотеке у Паризу бр. 820. из XI в. То је превод овог чина какав је био у грчким Евхологијима X в. и носи наслов „Benedictio aquarum sanctorum theofaniorum secundum ordinem orientalium ecclesiarum“. Прот. Јован Вучковић, бивши ректор Карловачке богословије, износи да се у многим дијецезама германским, у неким црквама млетачким, и у самом Риму вршио чин богојављенског освећења воде. Чак је 1679. г. „благослов воде, који бива уочи Богојављења (Бенедикцио акве кве фит ин Вигилиа Епифание) ушао у Римски ритуал, али је после педесетак година избачен“. Ово водоосвећење вршило се такође у Хрватској и Славонији, где се „благослов воде уочи Трију Краљева (тј. Богојављења) особито свечано прославља“. У ђаковачком обреднику, ово освећење, носећи наслов „Велики благослов воде уочи Богојављења“, има доста сличности са чином који се врши на Истоку. Свештеник отпочиње: „Данас се отворише небеса, а море се сладко учини. Земља се радује, гора се и брда веселе. Јер Исукрст бје окрштен Иваном у Јордану“. Народ наставља: „Што је теби, море, да побјеже, а теби, Јордане, да си се повратио?“… Предпјевка псалму 28. над водом: Глас Господњи над водом, Аллелуја. Предпјевка псалму 67: У црквах благосливајте Господа, Аллелуја, из врела Израелових, Аллелуја. Онда долазе литаније за благослов воде, па свештеник трипут дуне на воду, благослови со и успе у воду. Најзад „три пута замочи криж у воду, сваки пут дубље. По том бива кропљење водом и молитва Тебе Бога хвалимо“. Но 1890. г. папа потврди одлуку Конгрегације за обреде којом се забрањује вршење овог чина уочи Богојављења, али је оставио да се тада, као и других дана, може вршити обични благослов воде прописан у Ритуале Романум. Богојављенска водица („Агиазма великаја“) увек је била цењена у Цркви и употребљавана, поред осталог, за очишћење оскврњеног бунара, сасуда вина, уља, меда „и всакаго инога питија или јади ва њемже прикључит се животну некојему скверну вапасти“, како се вели у нашим рукописима. На крају чина, после молитава, свештеник „вазам воду с(ве)штенују б(о)гојављенскују валивајет ва ње тришт(и) крстаобразно…“. А тако се вели и у штампаним црквенословенским Требницима. Овом се водицом кропе и поља, њиве и виногради ако их нападну инсекти и друге штеточине (црквенословенски Требник). Кад је ради утехе покајницима, који се за време држања епитимије нису могли причешћивати, одређено да уместо причешћа могу примати „велику агиазму“, њена важност је још више порасла – узимана је наштину и за то се припремало као и за причешће читањем одређеног молитвеног правила. Постојало је и посебно „Посљедованије о вкушенији свјашченија води“: „Царју небесниј“, Трисвето, „Господи, помилуј“ 12 пута, 50. псалам, Символ вере, тропари Господу Исусу и Богородици и молитва „Господи Боже наш…“, 3 метанија, тропар и кондак Богојављења. Овај исти чин налази се и на крају рукописног Молитвослова манастира Хиландара бр. 361, из XVIII в. Поред тога, у прозбама Велике јектеније и у молитви „Велиј јеси Господи“ моли се Господу да ова вода буде „за исцељење душа и тела, одгнање сваког напада видљивих и невидљивих непријатеља, за освећење домова“, да Господ онима који је „узимају, окушају и мажу се њом дарује освећење, здравље, очишћење и благослов“. Стога се може у болести попити гутљај-два, њоме омити чело и лице деци кад немирно спавају и бунцају; одрасли је могу узети у болести, немиру, при тешким сновима, несаници због неприлика итд. Разуме се да се треба трудити, својим животом и владањем, да нам сила Божја преко ње помогне, јер ова вода, као и сва благодатна средства Цркве не делују механички. Ова водица се пије по освећењу на Крстовдан и Богојављење, а у Светој Гори монаси је пију све до оданија празника, сваког дана после Литургије. У неким манастирима уз Часни пост монаси и монахиње је узимају у дане кад нема ни Пређеосвећене Литургије, дакле после јутрење и часова. Свакако да је ово настало уместо свакодневног узимања антидора ван поста да би се храњење почело освећеним хлебом. Пошто се уз пост јело једном дневно, увече, онда се по богослужењу узима водица. У Русији је понегде долазило до претераног уздизања богојављенске водице и изједначења са Светим Причешћем, те се стругао под где би канула, а палило одело на које би се просула. Претеривало се и у погледу њеног строгог узимања пре јела и анафоре. Кад је 1482. г. архимандрит Чудовског манастира у Русији Генадије дозволио на навечерје Богојављења, које је тада било у недељу, да се узима водица после анафоре и јела, митрополит Геронтије га осуди и казни „што такују сјвешченију воду обезчестил, јуже свјати отци оглашеним (кајућим се) в причастије мјесто повељеша јединоју в году, на Пасху, испивати, и непокојатељником тогда на Богојављеније пити преже дори, а он једши вељел пити“. И у Служебнику Московске Синодске библиотеке бр. 360, XVII в., одређено је да се водица узима пре анафоре. Да би се овом претеривању стало на крај, у штампаном московском Требнику из 1658. г. нема Посљедованија пред пијење водице, него је насупрот томе унета полемичка примедба против гледишта да се водица не може узимати после јела, уз изношење чињенице да се њоме кропе и скаредна места. Ова се примедба штампа и у новијим издањима. У нашим старијим рукописима, и неким млађим, не помиње се пијење водице, него само раздавање анафоре. У Требнику Музеја СПЦ у Београду бр. 246, XVI в., помиње се и анафора и водица и каже: „И дајет се анафора људем прежде с(ве)тије води“. Међутим, у другим рукописима говори се обратно: „Вакушајем прежде води с(ве)штеније, потом давајет се анафора људем“. У Празничном пак Минеју бр. 115, XVI в., налазимо прелазну праксу: „И дајет се анафора људем и вакушајем же от води прежде, потом анафору вазимајем“. У садашње време водица се узима пре антидора и на навечерје и на сам празник, но кад навечерје Богојављења падне у суботу и недељу, те њено освећење бива после вечерње, онда се узима после антидора и јела. Из свега изнетог јасан је одговор на постављено питање, тј. да је Чин Великог освећења воде настао из Чина крштења; да је Петар Гнафеј одредио да освећење воде за верне бива уочи Богојављења, а за крштавање оглашених остане око поноћи, одн. на крају јутрење и пре Литургије; да је првобитно чин на навечерје, код фијала у паперти цркве, био кратак и под утицајем чина у храму, код крстионице, постајао дужи; кад је престало крштавање одраслих, оба чина су се помешала и настао један, који се негде наставио да врши у оба дана, а негде само једном. Усвајањем јерусалимског Типика, он се врши у оба дана, како је остало до данас. Гласник, фебруар 1981. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Празник Преподобног и богоносног оца нашег Илариона Великог имендан је Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Епископ Иларион – неуморни проповедник еванђеља и љубави Божје Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље

На Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, служено је Велико бденије, током којег је прочитано дванаест одељака из светог Јеванђеља о страдањима Господа Исуса Христа. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прочитао је први јеванђелски одељак и дванаести, у којем је описан догађај запечаћења гроба, где је положено тело Христово. Јеванђелска зачала о спасоносним страдањима Господа Исуса Христа читали су и свештеници и ђакони Саборног храма у Новом Саду. Јутрење Великог петка нам произноси благовест о спасоносним страдањима и смрти Богочовека Исуса Христа, и све нас позива да заблагодаримо Господу нашем, не престајући са појањем светих речи које у потпуности изражавају суштину периода у којем се налазимо – Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем разговарали смо о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе и издвајамо одређене сегменте из химнографије ових великих дана. Ово је још једна у низу специјална емисија серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа

Последња седмица Спаситељевог живота на земљи назива се страсна или страдална седмица. Црквенословенска реч страст, у себи садржи неколико значења: страдање, трпљење, бол… Сваки од дана страдалне недеље назван је великим и светим због великих и спасоносних догађаја из Спаситељевог живота, и сваки је посвећен одређеним молитвеним споменимâ. У овој емисији говоримо у чему се огледају богослужбене специфичности прва три дана страдалне седмице и издвајамо сегменте из дивне химнографије страдалне седмице. О свему наведеном, као и о многим другим питањима говори катихета Бранислав Илић у специјалној емисији серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Емисију водила: Мирјана Бановић. Извор: Радио Беседа

Пета недеља Свете и Велике Четрдесетнице посвећена је великој дивној подвижници и угодници Божјој, преподобној и богоносној матери нашој Марији Египћанки. Ово пету недељу Великог поста красе прекрасне богослужбене особедности које су садржане у такозваном првом и другом бденију. Корачајући молитвеним путем покајања и поста, присећамо се свих недељних споменâ који нас својом еванђелском поуком и тематиком укрепљују: Недеље Победе Православља, недеље Светог Григорија Паламе, недеље Величања Часног Крста - Крстопоклоне и недеље Светог Јована Лествичника. Из претходних недеља свете Четрдесетнице видимо да је свака од њих повезана са величањем неке победе Цркве или пак победничким подвизима угодникâ Божјих којима је недељни спомен и посвећен. У овај недељни дан Великог поста прослављамо велику подвижницу преподобну и богоносну мајку нашу Марију Египћанку која је просијала незалазном Христовом светлошћу поставши победница и образац истинског покајања. Спомен преподоне Марије Египћанке у пету недељу потиче из 12. века. Житије преподобне Марије Египћанке приписује се јерусалимском патријарху Софронију, а то нам сведочи и преподобни Јован Дамаскин. Свети Андреј Критски, кога је патријарх јерусалимски Теодор послао на Трулски, VI Васељенски сабор (680-681), донео је Житије преподобне Марије заједно са својим Великим покајним каноном. Читање канона светог Андреја и Житија свете Марије Египатске на јутрењу у четвртак пете седмице установљено је управо на VI Васељенском Сабору. Из житија преподобне исијава њено покајање, остављање грешног и трулежног живота и њено одевање у одежду усрдног подвига у пустињи. Из светог живота ове угоднице произилазе две крајности: дубина греховног живота, али и висина покајања и подвижничког живота. Са друге стране из њеног светог живота бивамо поучени да не постоји грех који је јачи од човека јер Господ по својој неизмерној љубави прихвата све који му са вером и љубављу у покајању прилазе. У једној од богослужбених химни ове недеље појемо: „Испрва блудом испуњена, покајањем си невеста Христова постала, подражавајући англески живот победила си демоне оружјем Крста. Због тога си се показала и невестом Царства, Маријо преславна." Како је записано у синаксару ове недеље да се људи, који су лењи за духовне подвиге, не би заборавили, у богослужењу пете седмице ради подсећања имамо поново читање Великог покајног канона Светог Андреја Критског. У четвртак пете седмице на јутрењу имамо читање Великог покајног канона и житија Преподобне Марије Египћанке. Из богате богослужбене ризнице налазимо да неки пак ово богослужење називају стајање Маријино. По речима Григорија Дебољског Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји. Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост.ˮ Химнографија пете недеље Свете четрдесетнице великим делом је посвећена преподобној Марији Египћанки. Тако на вечерњем богослужењу величамо преподобну речима: Мачем уздржања посекла си духовне замке и телесне страсти, грешне помисли уништила си тиховањем. Потоком молитвених суза твојих напојила си пустињу и родила си нам плодове покајања. Зато, преславна са љубављу прослављамо свештени спомен твој. Уселила си се у пустињу и обличје страсти из душе си уклонила, написавши у њој слику богопознања. Изобилно си заблистала у врлинама, те си лако и по води ходила и у молитви се од земље уздизала. И сада у смелости свагда хваљена Маријо, која пред Христом Богом стојиш, моли се за душе наше. Сва химнографија овог недељног дана побуђује у нама актуализацију оне подвижничке клице која је дубоко усађена у бићу човечијем, те због тога многи Свети оци говори да је сваки човек подвижничко биће које свагда трага за подвигом. Пример и идеал тог благопријатног и душекорисног подвига исијава из пресветле личности преподобне Марије Египћанке. Хришћански живот нас учи да сваку душу красе врлине, управо оне спасоносне врлине које су красиле преподобну Марију Египћанке, ону угодницу Божију која задобијала врлину за врлином уздижући се тако у меру раста висине Христове. Христе Боже наш, поддерживающий всех падающих, поверженных же поднимающий, неотделимо нисшедший из Отеческих недр и воплотившийся от святой Девы Марии, и в мир пришедший, чтобы удостоить попечения и возвратить в изначальное естество нашу отпавшую природу, подвергшуюся нападению бесплотных и душеубийц разбойников, и лишенную нетления и тяжко израненную ими! Ты, Владыко, уврачуй наши незримые язвы и обвяжи раны душевные честною Твоею Кровию, юже пролил еси на нас, и святым Твоим помазанием, еже нам даровал еси; и избави нас от поражений, беспрестанно наносимых нам невидимыми злодеями, спешащими похитить у нас даже веру в Тебя и надежду, и желающих смыть с нас благодать Твою; не лиши нас человеколюбивого и спасительного врачевания, чтобы, исцелившись и очистившись от всякой скверны, мы удостоились звания перворожденных, написанных на Небесах, ибо Ты — врач невидимых и видимых болезней. Яко Ты еси Бог наш, и Тебе славу воссылаем, Отцу и Сыну и Святому Духу, ныне и присно и во веки веков. (Заамвона молитва пете недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква

У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку, дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе. У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило. Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење. (тропар) Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га: Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше. Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег. Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних. Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах) Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ . Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту) О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника. Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље) катихета Бранислав Илић ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО: Звучни запис текста катихете Бранислава Илића о историји и богослужбеним особеностима Крстопоклоне недеље

Друга недеља свете Четрдесетнице посвећена је молитвеном спомену на Светог и богоносног оца нашег Григорија Паламу (Γρηγόριος Παλαμάς), Архиепископа солунског и великог богослова и проповедника православног мистичног подвижништва, великог заступника стварности обожења кроз учествовање у сâмом Богу, у Његовој нетварној благодати. Мисао Светог Григорија потврдила је аутентичност светитељског виђења Бога. Прве недеље свете и велике Четрдесетнице богослужбено смо прославили победу Православља над бројним јересима, а превасходно победу над иконоборством, док у другој недељи прослављамо дивног међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа које подразумева учење о непосредности Божјег присуства у свету. Свети Григорије Палама проповедник је учења о божанствености благодатне нетварне светлости којом је Господ засијао приликом Преображења на таворској гори. Иста та Преображенска нетварна светлост, по Његовом учењу просветљује сваког човека који се погрузио у молитву и пост. Свети Григорије Палама је у свом учењу разликовао Божанску суштину и енергију, јер је Бог по суштини несазнајан, али се Он у својим енергијама открива нама у личности Оваплоћеног Логоса. По његовом учењу, човек је кроз свету Евхаристију уткан у Богопознање, те тако Света Литургија све нас просветљује и чини нас достојнима за Богопознање и заједницу са Господом нашим. Ова недеља није одувек била посвећена спомену на Светог Григорија Паламу, а то нам сведочи јерусалимски канонар који спомиње да је у седмом веку друга недеља поста била посвећена спомену на еванђелску причу о Милостивом Оцу (или блудном сину). Са друге стране, богослужбени устав Велике Цариградске Цркве спомиње да је у 9-10. веку, овај недељни дан био посвећен спомену на Светог Поликарпа, Епископа смирнског. Најстарије сведочанство које спомиње спомен светог Григорија Паламе налазимо у 14. веку. Службу овом спомену саставио је Патријарх цариградски Филотеј, који у свом химнографском делу велича сва величанствена дела из живота великога Григорија Паламе, његово предано Архипастирско служење називајући га стубом Цркве, али и његово прегалаштво на пољу богословствовања. Оба еванђелска зачала која се читају друге недеље Свете Четрдесетнице подсећају нас да се почетак сваке наше узетости налази у греху, и подстиче у нама жељу за духовним препородом у тајни преумљења (покајања), налазећи своју потпору, помоћ и наду у Господу нашем. Прву половину 14. века обележио је исихастички спор. Овај спор је настао око питања могућности виђења таворске нетварне светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин, као и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнајан. Противник исихастичког учења био је калабријски монах Варлаам, учећи да је немогуће на опитни начин доживети искуство Бога, а као врхунац његовог противљења било је проглашење исихастичког учења за јерес. Варлаам је у свом учењу истицао да је Бог за људе изван домашаја чулног искуства, јер по њему свако знање о Богу мора бити на посредан начин. Као борац и побеник Православља над Варлаамовим учењем појавио се Свети Григорије Палама који је у својој дубокој богословској формулацији изложио духовни садржај мистичне традиције светогорског монаштва. Ова Паламина богословска формулација садржана је у његовом чувеном делу Тријаде у одбрану монаха исихаста. Поред Тријада, Палама је саставио и Светогорски томос, са којим су се сагласили сви Светогорски игумани, а који је у исихастичком спору одиграо одлучујућу улогу. Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар) Химнографија друге недеље Свете Четрдесетнице саображавајући се са Светописамским чтенијима, поучава нас на се наше обожење налази у молитевним општењем са Богом и Богопознањем учешћем у Светој Евхаристији. Угледајући се на Светог Григорија Паламу који је себе испунио Божанском светлошћу која пресветљује свакога човека који долази на свет, позвани смо да из свог бића одбацимо сваку таму греха која прекида нашу заједницу са Богом, и да се врлинским животом обучемо у одећу светлости Богопознања. Боже, Оче славе, Ти си Јединороднога Сина Твога предао за нас и преко Њега нас усиновио, буди, и сада, милостив према нама, преступницима заповести Твојих, и немој нас погубити са онима који су се удаљили од Тебе, нити допусти да будемо гладни духовних Твојих дарова; него нас удостој да Ти се приближавамо устима и срцем и покажемо достојанство усиновљења преко добрих дела. Јер ми подражавамо враћање блуднога сина Теби чиме Си и нама обзнанио неисказано Твоје човекољубље према грешницима, да бисмо задобили бескрајна добра припремљена онима који љубе вољу Твоју. Бранич буди роду нашем, покоравајући му сваког непријатеља и противника. Благодаћу и човекољубљем Јединороднога Твојега Сина, са Којим си благословен, са пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (Заамвона молитва друге седмице Свете Четрдесетнице – недеље Светог Григорија Паламе). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере. Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/ Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају… Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе. Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се молебни канон у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари: Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице. Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву: Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење. Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом. После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова: Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих. Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак. Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота