Шта симболизује врба?

„Сутрадан је мноштво народа који је дошао на празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узео палмине гранчице, изашао Му у сусрет и повикао: Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!” (Јован 12:12, 13).

(Ми не узгајамо палме, па их замењујемо гранама врбе. Oне треба да буду младе и не суве, већ свеже, са пупољцима или једва расцветаним листовима.)

Зашто су Јевреји поздравили Господа нашег Исуса Христа палминим гранчицама? Јер, између осталог, Спаситељ је дочекан као цар, а атрибут царске власти и царског тријумфа били су: улазак на коњу у град, полагање одеће под ноге коња ( у овом случају магарац) и зелених грана и цвећа које су држали у рукама, а затим су их положили и посипали по путу за цара.

Друго значење зелених палминих гранчица, наравно, било је промисаоно, духовно и божанско. Зелене гране су симбол живота. Симбол победе живота над смрћу. Симбол победе Васкрсења Христовог над ђаволом, грехом и смрћу.

Али можда постоји још један симбол овде. Ове зелене, живе гране, пуне сока, симболизују сваког од нас. Свако од нас је испуњен овим Божанским животом. Господ је створио сваког од нас и удахнуо нам живот. Васкрсао је сваког од нас заједно са собом и извео нас из мрачног и страшног гроба, као светог праведног Лазара, и додао на лозу Христову, која је Црква Божија. Ово је и сам Он рекао у Јеванђељу: „Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар.Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио.Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете.Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15:1-5).

Бог нас је створио и накалемио на универзалну лозу живота, дајући нам егзистенцијалну благодат. Затим нас је родио водом и Духом и накалемио на лозу Цркве Христове, дајући нам дубоку и спасоносну благодат. И сада се на свакоме од нас испуњава стих из Псалтира: „И биће као дрво засађено поред потока воде, које доноси плод у своје време, и чији лист не вене; и шта год чини, успеваће“ (Пс. 1,3).

Великодушно цветамо у здрављу и талентима, физичкој лепоти и духовној благодати. Све су то токови Божанског живота у нама. Токови и пулсације Божанског живота који тече у и из нас. Никада ово не заборавимо! Не заборавимо да смо јаки не у себи, већ у Богу, који нас љуља као бебу у наручју и држи нас као крхког лептира на длану.

Јер у истој 15. глави Јеванђеља по Јовану стоји и страшно упозорење: „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. “ (Јн. 15,6).

Односно, ако се крећемо ка Богу, жедни за Њим, тражимо Га и сјединимо се са Њим у Тајнама Мајке Цркве, тада ће бити још више овога живота у нама, „благодат на благодат“ (Јн. 1,16) . И биће све више среће, радости и блаженства! Зато што ће пуноћа Божјег живота пребивати у нама онолико колико наше срце може да прими.

Али ако се гресима и гордошћу одсечемо од лозе Христове и окренемо леђа Богу, онда ћемо постепено умирати. Наше срце ће постати пуста, спарна пустиња и постепено ће се претворити у пакао, сасушен и спаљен пламеном страсти, где ће душа страшно страдати.

Не дозволимо да нам се ово деси. Као врбова гранчица у нашим рукама на празник Уласка Господњег у Јерусалим, нека душа наша буде расцветана, зелена, жива, која се пружа ка Сунцу-Христу и живи, и храни се , и Њиме је освећена. Само у томе је наша срећа и наше спасење.

Осана на висини, благословен је Који долази у име Господње!

протојереј Андреј Чиженко