Претражи Живе Речи Утехе

У недељи Сајма књига, а у ишчекивању зборника радова „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције“, одлучиле смо се да мало похвалимо наше ђаке-читаоце, односно да обавестимо ширу јавност да они заиста постоје. То чинимо као професорке које тврдоглаво одгајају читаоце у доба евидентне кризе читања, али и као менторке најуспешнијих тимова Србије на такмичењима из књижевности који су за девет година учествовања на Књижевној олимпијади освојили више стотина окружних и републичких награда. Друштво за српски језик и књижевност Србије је и званично избројало да су наши ученици освајачи 112 државних награда. Са тог становишта и са тим искуством, посвећујемо овај текст ђацима који, упркос изузетним успесима, никада нису постали медијска тема – доброј, непроблематичној деци која не праве скандале него читају књиге и у њима траже заклон и путоказ. И овог октобра у халама Београдског сајма слиле су се колоне школараца из престонице и унутрашњости. Већина их је дошла организовано, са својим наставницима, поневши са собом списак жеља и већи део џепарца, а однела кесе пуне књига, ишчекујући тренутак када ће у миру своје собе или већ у аутобусу, омирисати корице нове књиге и заронити у њене таласе. Међу сајамским ходочасницима и ове године су се нашли наши бројни ученици – и они који тек откривају разлоге због којих је књига незаменљиви животни сапутник, и они који су својим искуством већ спознали да се чак и у овом модерном, друштвеним мрежама уловљеном свету, ипак, од лијепе књижевности живи. За такве ставове младости која је нама поверена умногоме смо и саме заслужне. Неко би уместо заслужне написао криве. Међутим, ми верујемо да је прва реч тачна. Мора бити да је преостало нешто успеха и зрнце радости и за духове опрљене љубављу према хуманистици, према живој и писаној речи. У том смислу, без икакве гриже савести, одвраћамо младост од илузије да технологија одагнава усамљеност и да може заменити пољубац, загрљај, држање за руке, разговор. Не верујемо у љубав на дугме, у поузданост клик-пријатељстава, у став који се формира према очекиваној кликтабилности (каква нова омиљена српска реч која би требало да нам образује јавно мнење!). Трудимо се да, осим у ретким тренуцима, технолошка помагала остану изван наших прича и причања. И то чинимо захваљујући књигама, на том путу ослањамо се на велике писце, поуздане сапутнике сваке младости и човечности, достојне учитеље људскости, честитости и вере. Уз њих и са њима учимо децу да говоре, разумеју и чују, да зарањају у човека, а не у екран. Заједно васпитавамо људе који ће бити чувари смисла, а не конзументи глупости и гутачи пласираних неподопштина. Наши ученици нису штребери и бубалице, нити су годинама најбољи тимови на републичком такмичењу из књижевности зато што јуре поене и награде. Напротив, њихови домети су огледало дуготрајног труда, последица су свега што су та деца прочитала и научила, али и онога што су књиге у њих уградиле. Њихова лица су мека. Њихове речи су разборите и чврсте. Њихове су кичме наслоњене на гомилу прочитаних књига, дакле прилично усправне. Та деца устају да поздраве професора. Често о нама говоре с уважавањем, још чешће нама говоре, не устежући се. Они пишу песме и приче. Освајају за јавност невидљиве награде и објављују невидљиве књиге. Нису ни насилни, ни неваспитани, једноставно су чаробни, а то би у преводу значило – медијски неатрактивни. И нису једини. Исту такву децу и професоре сусрећемо на такмичењима у Тршићу и Сремским Карловцима – на оним за јавност незнаним догађајима када се у два посебна пролећна дана друже и надмећу чувари нашег језика и читалачка младост ове земље. Рад са ученицима показује да младост наша и даље у извесном броју својевољно чита (истина, све мањем) и да би свакако много више читала и напајала се на тим изворима када би друштвени амбијент указао да је то потребно, вредно и корисно. Међутим, рад са децом потврђује и да прави путокази и убедљива аргументација о разлозима због којих човек чита, итекако успевају да преокрену нечитаче у читаоце. А то се у доброј учионици ради. И то ради умешан наставник књижевности – отима младост од општег тренда излизаног убеђењем да образовање није важно, од линија мањег отпора, од банализације, естрадизације и релативизације идеја о добром, племенитом и прикладном. У амбијенту медијског декора исцртаног сажетошћу, сензационалношћу и подилажењем пројектованим кликовима, посвећеност књижевности и успеси на том пољу остају неприметни и непризнати у ширем контексту, као и све друге тековине и домети уметничког и хуманистичког настројења. Али ваља запазити да у свету ријалити програма и масовне забаве у којем живимо нису све дисциплине и области образовног система третиране на исти начин. У том и таквом свету приметно је да се корпоративне вештине, информатика, инжењерство, менаџмент, предузетништво и сл. на тржишту капитала добро котирају. Сходно томе, чини се да оне нису у раскораку са новом материјалистичком и потрошачком стварношћу, а понекад јој на известан начин и служе, док је хуманистика критички оспорава и пориче. Дефинитивно, под истом капом не могу живети Андрић и „Елита“, „Задруга“ и „Бановић Страхиња“. У питању су опречни универзуми и визије живота које претендују да обитавају на простору људске душе, а једна другу искључују. Стога је превредновање једне културе и навика једног колектива у неминовној вези са урушавањем статуса његове књижевности, као носиоца културног идентитета. Улога медија у режирању овакве друштвене сцене, као и у креирању слике о српској школи, одавно је очигледна. Само један пример: две године заредом у јуну месецу са својим ђацима организовале смо годишњу изложбу најзначајнијих успеха Филолошке гимназије „Штриклирање диплома“. Тада се у ходницима Филолошке на штрику завијоре наше „невидљиве“ дипломе, престижне награде и признања која остају на канапима да дочекају наредну генерацију ђака која улази у нашу школу као у храм поклоника уметности и вештине речи. Овога пута пребројале смо више од 350 награда и признања регионалног, републичког и међународног нивоа освојених у једној школској години. А медијски одзив био је раван нули. Колико медијских кућа уопште има новинара који трага за добрим школским причама? Зашто је само насиље у школи вест? Бити виђен значи бити естрада, бити виђен значи бити скандалозан. У таквом кадру нема места за пристојне људе успешне у свом послу, а разуме се, ни за пристојну децу (изузетак су донекле вести о победницима на такмичењу ученичких компанија или о медаљама са међународних олимпијада из физике и математике). На ове и многе друге теме разговарали смо крајем августа на научном скупу „Како предавати књижевност у условима четврте технолошке револуције, у организацији Одељења за књижевност Андрићевог института у Вишеграду. Дванаест професора књижевности из Србије и Републике Српске укрстило је мишљења и искуства, а понекад и методичка копља у трагању за смерницама и обрасцима предавања књижевности у измењеном и неповољном културолошком и цивилизацијском амбијенту (предавања су доступна на сајту Андрићевог института). И том приликом сложиле смо се у вези са темељним принципима на којима настава књижевности почива, упркос духу времена. Убеђене смо да се књижевност не може предавати без читања књига, да наставници нису аниматори већ да су, по обрасцу сопственог знања и интегритета, узорити мотиватори, покретачи духа својих ученика и њихова достојна инспирација. Не осећамо се ни као просветари, ни као инфлуенсери, ни као статистичари. Једноставно, а можда и врло компликовано, одлучиле смо се да останемо професори. То би, поред осталог значило, да своје наставничке успехе меримо искључиво дометима својих ученика. Уз свест о томе да добри резултати ипак настају тамо где је ученицима добро. Ауторке су професорке Филолошке гимназије у Београду https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pod-istom-kapom-ne-mogu-ziveti-andric-i-elita/

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Нема сумње да је живот правим црквеним животом идеал сваког верника. Вероватно бих током година различито одговарао на ово питање. Данас могу рећи ово: немогуће је живети правим црквеним животом у изолацији, мимо заједнице. Истински црквени живот је заједнички, духом сједињен. Тамо где нема тог заједничког принципа, мало је црквености у правом смислу те речи. Можете ићи на службе, учествовати у Светим Тајнама, односно покушавати да остварите своје индивидуално хришћанство, али тешко да ћете сами испунити заповести. Немогуће је понизити се када нема никога ко те понижава; немогуће је утешити кад нико не плаче итд. Ово су једноставни, груби примери, али то је суштина . Хришћанство се остварује кроз двоструку жртву – Богу и ближњем. Црквена заједница помаже да се унапреди и прво и друго. Ако је заједница јака, онда је парохија заиста као брод који плови по мору живота. Ако је заједница подељена на много познаника који се моле (као што је случај скоро свуда), онда преко мора прелазимо кајаком. Можда ћете, наравно, имати среће и препливати. Али можда и не. Под-црквеност је стање када човек само узима од цркве: Тајне, благодат, молитве итд., а сам не даје ништа, никада не пита како да помогне. Бити недовољно уцрковљен је такође стање када површно идете на службе без покушаја да нешто разумете, да се приближите Богу, одлазак у цркву по традицији или инерцији. Подхришћанство је нека врста инерције, неспремности да се ради на себи. Човек иде у цркву, али више не размишља о свом исправљању, а његов мозак већ размишља како да исправи своју децу, унуке, мужа итд. Подхришћанство је Стари завет. Када читате: „не кради“, „не чини прељубу“, „поштуј оца и мајку“ и тако даље, али ниси довршио читање „блаженстава“. И тако је постао хришћански фарисеј који је изнад свега поштовао свој мир и утеху и на сваку оптужбу одговарао: „Боже, хвала ти што нисам као остали људи – разбојници, неправедници, прељубници – или као овај цариник. Постим два пута недељно и дајем десетак од свега што стекнемм два пута недељно“ итд. Подхришћанство је самозадовољна мисао о себи да сам „постигао“ и да имам „гаранцију спасења“. Христос је дошао да баци огањ (уп. Лк. 12,49) Божанске љубави. И хоће да нас овај огањ прождре и да се од љубави према Њему узнесемо ка све већим подвизима. Овај огањ не дозвољава души да се одмори на постигнутом (пошто, у суштини, ништа не постижемо), већ нас све време гура напред, како каже апостол Павле: „Браћо, не сматрам се да сам постигао ; Али само, заборављајући оно што је иза и посежући напред ка ономе што је пред нама, ја тежим ка циљу за наградом узлазног позива Божијег у Христу Исусу“ (Фил. 3:13-14). Дакле, укратко речено, подхришћанство значи сматрати себе као „постигао“ и имати „православне гаранције спасења“, а не разапињати се сваки дан у "мукама рођења." Свештеник Сергије Бегијан https://pravoslavie.ru

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Коjа је корист од тебе? Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус. Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили. Дакле, дан за даном наш живот пролази. Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио? Смоква се уздигла недалеко, Без плодова, само гране и лишће. А Он јој рече: «Која је корист од тебе? Каква радост за мене у твом стаjању Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет, А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...» Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве. Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста. Пре него што буде касно Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши. Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23). На шта је Господ мислио? Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово. А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве. Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа. Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу. Добро кроз снагу Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота. Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором. Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити. Не заустављати се У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани. И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени». И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте». Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза. И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта. Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања. https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

Коjа је корист од тебе? Стрмоглаво журимо кроз живот, покушавајући да ухватимо његов звук, научимо значење, окусимо укус. Бацајући празне речи и пресецајући се са стотинама случајних људи, журимо да се растворимо у гомили. Дакле, дан за даном наш живот пролази. Наравно, свако од нас има чега да се сети. Препуштање сећањима понекад је забавно и корисно. Сећајући се живота проживљеног у појединачним детаљима, можете га проценити кроз призму данашњице и ризиковати да себи поставите главна питања: зашто живим, шта сам добро учинио? Смоква се уздигла недалеко, Без плодова, само гране и лишће. А Он јој рече: «Која је корист од тебе? Каква радост за мене у твом стаjању Ја сам жедан и гладан, а ти си неплодни цвет, А сусрет са тобом је као сусрет са каменом...» Борис Пастернак је песнички описао јеванђелску причу о сусрету Спаситеља и неплодне смокве. Традиционално, Црква се сећа ове приће на крају поста, на Велики понедељак Великог поста. Пре него што буде касно Дакле, следећег дана након Уласка Христовог у Јерусалим, Спаситељ је заједно са својим ученицима отишао у храм. На путу је постао гладан и, видевши испред дрвета са богатим зеленилом, пожурио је до њега у нади да ће пронаћи његове плодове. Али испоставило се да је зелено дрво неплодно. И Христос му заповеди да се осуши. Видевши то, Његови ученици су се изненадили: «Рави! Гле, смоква што си је проклео, посушила се» (Марко 11:21). На ово је Исус рекао: «Имајте веру Божју; јер вам заиста кажем: ако ко рече гори овој: Дигни се и баци се у море, и не посумња у срцу свом, него узверује да ће бити као што говори: биће му шта год рече» (Марко 11:23). На шта је Господ мислио? Свако право чудо има важан квалитет: могуће је само када постоји вера. А извор и потврда праве вере су плодови вере, односно оно што је човек створио у име Христово. А ако, гледајући уназад, немамо шта да покажемо, немамо добрих дела, онда постоји велика вероватноћа да поновимо судбину неплодне смокве. Најгоре је што је док се љуљамо и сазревамо, можда постати прекасно. У оном другом свету, после смрти, више нећемо моћи да променимо своју судбину. Према једном савременом хришћанском писцу, врата пакла су затворена изнутра, па стога помоћ онима, који су тамо, једноставно није могућа. Човек, својом вољом, бежећи од Бога, покушавајући да се сакрије од Њега целог свог живота, завршава на једином месту где се то може учинити — у паклу. Добро кроз снагу Преподобни Јован Лествичник каже: «Не плаши се, ако паднеш сваки дан, и немоj да скренеш с пута Божијег, већ храбро стој. Без сумње, Анђео који тебе чува поштоваће твоjе стрпљење». Наравно, не треба очајавати ако још ништа добро није учињено, ако нема емоционалног импулса да се чине добра дела. Али не би требало ни да се опустите. Срце које воли, ако није генетски наслеђено, стиче се радом током целог живота. Добро се мора ковати у себи, образовати. У почетку бисте требали чинити добро, чак и снагом, без емоционалне настројености, и не чекати да се она појави, већ њу морате сами постигнути, своjим свесним корацима и избором. Такав подвиг је веома драгоцен у Господњим очима. Када човек, у име Христово, сломи своју природу, своју наследност, крене против његове природе, он духовно расте више од онога који има добро и мирно расположење од детињства, за шта се не мора борити. Не заустављати се У доживотном дуелу са собом, главно је да се не заустављаш. Све наше искрене тежње за добрим помислима и добрим поступцима подржаће Христос, у томе ћемо сигурно бити ојачани. И у право време Господ ће рећи лично свима: «Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постања света. Јер огладнех, и дасте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; гост бејах, и примисте ме; Го бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и обиђосте ме; у тамници бејах, и дођосте к мени». И на нијемо питање: «Господе, кад се све ово догодило?» — Он ће одговорити: «Заиста вам кажем: кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте». Свака врлина је бескрајна у дубини, што се не може рећи за грех, у којем се увек може доћи до дна, одакле можда и нема излаза. И сваки нови ниво врлине је огромна и неразумљива тајна, док се иза ње не отворе друге даљине, не појави се мистериозна и примамљива новина следећег хоризонта. Нека Господ ојача сваког од нас у овом бескрајном процесу спознаје универзума и пошаље нам своју спасоносну помоћ испуњену благодаћу како бисмо на крају Спаситељу донели дуго очекиване плодове доброте, љубави, милосрђа и покајања. https://pravlife.org/sr/content/zhiveti-uzalud-kljuchni-znaci-beskorisnog-zhivota

Отац Серафим (Алдеа) из манастира на острву Мал (Mull Island, Шкотска), посвећеног свим келтским светитељима, говори о опасностима замене стварности садашњег тренутка за непостојећи, измаштани свет из прошлости. Морамо научити како да се ослободимо прошлости и живимо у садашњости. Често се деси да особу која је пред нама заменимо сенком из своје прошлости. Често не успемо да чујемо праве речи које нам говоре и уместо тога реагујемо на болне одјеке из прошлости која ништа нема заједничко са опипљивим људима око нас. Често угрожавамо своју садашњост из страха од прошлости која више не постоји. Постоји изрека пустињских отаца: ако не можеш ни да се молиш, ни да постиш, нити да бдиш, онда пребивај у својој келији и она ће те поучити свему. Тек кад задржимо себе у стварности наших келија (брака, монаштва, самачког живота), тек кад научимо да држимо своје умове у "овде и сад", тек тада ћемо бити слободни од сенки и одјека наше (бескрајно учитаване) прошлости. Тек тада ћемо видети ко смо, ко је Христос и како да приђемо спасоносном крсту. ________________________ Извор: https://youtu.be/3kewCZxAfw4 Званична презентација: https://mullmonastery.com/

У Другу недељу Великог поста - Светог Григорија Паламе, 28. марта 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је Светом архијерејском Литургијом у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу. Епископ Херувим беседио је сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци и драги народе, нек је благословен дан у који нас је Бог сабрао под сводовима овога светога храма, да прославимо, славимо и величамо име Његово, да бисмо примили благодатне Дарове за живот вечни, кроз Тело и Крв Господњу. Кад год смо сабрани једни са другима, и кад живимо у литургијској заједници, ми имамо пуноћу и благодат живота, осећамо пуноћу и благодат заједнице, осећамо благодат присуства Божијега. Јер је то теологија и философија живота! Теологија и философија свега онога што је Бог оставио човеку, што смо кроз молитве у Светој Литургији и данас чули: ”Ово чините у мој спомен, јер кад год једете Тело и Крв моју, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. То су тајне живота. То су тајне подвига и живота у Христу. Неможемо живети у Христу, ако немамо то сведочанство и не испуњавамо тај спомен - као што смо то чули у литургијским песмама и химнама. Данашње Свето Јеванђеље, Светог апостола и јеванђелиста Марка, нас управо упућује у томе смеру: да чврстина вере може чинити чуда. Иако поред многих фарисеја, садукеја и осталих људи зле намере, ако је чврстина вере присутна, и одузети на одру чак може да прохода. Зато морамо имати чврсту веру да је Бог заиста Спаситељ, Створитељ, Избавитељ рода људскога, и само сњом можемо да побеђујемо све наше похоте, страсти и хтења, све тешкоће и муке које ће на нас непрестано долазити и тећи као реке. Искушења увек долазе и она су неминовни део човековога бића, јер нас она истинито враћају ка Богу. Враћају нас ка ономе циљу ка којем треба да идемо, воде нас ка Христу. Све те недаће опомињу нас са једним циљем да нисмо светитељи у овоме свету, већ да смо грешни људи. Управо је то последица Адамове палости коју ми носимо као прародитељски грех до данас. Али, ако мало дубље сагледамо, видећемо да нас све то не треба одвраћати од Христа, већ треба да нас усмерава ка самоме Христу. Искушења и недаће су ту да нам буду путокази нашега смирења, наше вере и љубави ка Богу, а то најбоље можемо да доживимо када смо болесни, јер тада имамо само један циљ у своме животу - да оздравимо. Тада се сви сетимо Господа Бога и свих дела његових и свега онога што желимо и ка чему као људи стремимо - оздрављење и подизање са болесничке постеље. То је то искушење које долази, и које нас у сваком моменту упућује ка Богу и истинитом животу у Христу. Наша света обитељ имала је овде велики благослов и заиста велику пуноћу љубави и милости Божије, у јучерашњем чину монашења, нашега брата и оца Ангеларија. Он ће овде заједно са нама служити Господу и да се Богу моли, да молитве приноси за спасење своје душе и за род људски. Ако ме моје знање не вара, мислим да је ово прво монашење у овој светој обитељи и да је отац Ангеларије први који примио монашки постриг у овоме светоме манастиру, јер сви монаси и монахиње су већ били у монаштву када су овде обитавали. Наравно, ово не треба да буде на његову гордост, већ треба да буде на његово смирење - увек погледом усмереним ка Христу. Као што је Аврам примио госте у Мамријском врту, тако исто наш манастир треба да постане место таквога сусрета, да сав народ који се слеже у овој светој обитељи, буде примљен са љубављу, трепетом и благословом Божијим. Овде је место сусрета човека са Богом, сусрета човека са љубављу Божијом - сусрета човека са Христом. То је наш манастир и то треба да буде свима нама, па и њему, прави пример, пут и стремљење ка коме треба да се сви да гледамо и ка коме сви треба да хитамо и да се уподобљавамо, видевши једни у другима Христа и Бога нашег. Нека би га Господ Бог чувао и крепио, нека му да снаге да истраје у том подвигу, да Крст који је понео буде крст на спасење и васкрсење његове душе и тела, да би осетио благодат и пуноћу Царства Небескога. Нека би Господ дао и свима нама да будемо и останемо у заједници љубави, у заједници Литургије, јер је то по вољи Божијој и то је оно што нас храни, што нас крепи у ова тешка времена, уливајући нам наду, јачајући нам веру и освежавајући нашу душу да можемо да пловимо по бури овога света борећи се са свим искушењима, са којима се, ми као људи, сусрећемо и ка којима идемо. Данашња недеља у којој се налазимо је и Недеља Светог Григорија Паламе, а која нас посебно упућује управо на молитву, на један исихастички пут нашега живота. На један подвиг и распињање у Христу, ка оној вечној исихији, ка вечној молитви: Господе Исусе Боже наш, помилуј ме грешнога. То је молитва спасења, то је молитва свакога монаха, молитва свакога човека. Кад на нас наиђе на било какво искушење и било каква тескоба, ми треба да се сетимо ове молитве, спуштајући је у свој ум и срце, да их освежимо, допуштајући Христу да размишља уместо нас. Јер ако Он буде размишљао у том правцу, нећемо онда осетити пут мржње, већ ћемо осетити пут љубави. Нећемо осетити нетрпељивост, него трпљење и све оне врлине које нас требају красити у нашем подвигу живота. То нас је учио и Свети Григорије Палама, то нас уче сви дивни подвижници и оци наше свете Цркве. Зато вера, нада и љубав требају да буду темељи живота свакога од нас хришћанина, јер подвиг живота нас увек ка томе усмерава, ка Богу, ка љубави Његовој и ка Светој божанственој Литургији. Нека би Господ дао да нас Свети Григорије Палама и сви Свети увек штите, чувају и руководе у нашем животу, да можемо достојно дочекати благодат Другог Христовога доласка и успешно одржати подвиг нашега живота у остварењу у Богу и ка Христу. Живели, срећни и благословени били! Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Колику улогу у одрастању живота има мајка и како данашње мајке да спознају да ли су пружили детету све што је потребно? У емисији „Живети по Јеванђељу“ на ову тему говорио је презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику. Емисија је емитована 17. октобра 2019. године. Водитељ емисије: Ђакон Владо Поповић. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице. Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију? - Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго. По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима. Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог. Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти? - Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића. Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности. Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога... Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација? - Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом). Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим. Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима. Разговор водила: теолог Милана Ивковић Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота

Осврт на живот парохијских заједница – зашто је важно градити међуљудске односе, у чему је снага једне парохије и како да се људи повезују, говори за Васкршњи програм Радија свештеник Вук Матијашевић из Храма Светог Јована на београдском Централном гробљу. Отац истиче једноставни живот у радости, а његова мера је она у којој је васкрсли Христос ушао у наше животе: „Биологија је побеђена, она није господарица космоса, већ је Господ тај Господар - носилац Живота - уколико смо свесни тог достојанства онда ћемо једни другима нудити здрав живот који заједнички делимо, пријатељство и помоћ“. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/Vaskrsnji intervju - o Vuk Matijasevic - 0.26.52.mp3 Извор: Радио Слово љубве

Православље је живот. Ако не живимо Православљем, ми једноставно нисмо православни, без обзира која је наша званична вера. Али, живот је у нашем савременом свету постао веома извештачен, веома несигуран, збуњујући. Ни ми не можемо да избегнемо његов утицај. Како је могуће за нас православне хришћане да живимо животом - не од овога света - у овим страшним временима? Није претеривање рећи да је, чак и са становишта нормалног живота од пре 50 година, данашњи живот постао извитоперен. Основне вредности и начела понашања су преврнути наопачке. Размажени нараштаји желе да остваре сопствену срећу, одмах. Родитељи удовољавају дечијим хировима. Касније та деца одрастају у људе који замењују своје играчке и игре из детињства забавама за одрасле. Живот постаје непрестано трагање за “забавом” У дому, телевизија често постаје тајни управитељ домаћинства. Она диктира модерне вредности, мишљења и укусе. У различитим облицима, свим овим се преноси иста порука: живите за садашњост, уживајте, лако ћемо! Потребно је да увидимо на који начин да се смиримо да бисмо данас опстали као православни хришћани. Не смемо се вештачки оградити од стварности данашњег света. Превасходно, морамо научити да користимо оно најбоље што свет може да понуди. А све што је добро у свету, ако смо само довољно трезвени да то увидимо, указује на Бога. Превише људи греши ограничавајући Православље на црквена богослужења, одређена правила и повремено читање духовних књига. Истинско Православље захтева преданост у сваком виду нашег живота. Бити православан у свако време, свакога дана, у свакој животној околности - или не бити православан уопште. Дакле, морамо развити православни поглед на свет и живети њиме. Први начин на који можемо развити и одржати овај православни поглед на свет је да будемо у непрекидном додиру са изворима хришћанске хране, са свим оним што нам Црква даје за наше просвећење и спасење. То су црквена богослужења и Свете Тајне, Свето писмо, житија светих и списи светих отаца. А, да би нам заиста били од користи, морамо имати исправан став према њима. Не можемо их користити да бисмо само стекли знање ума, или да бисмо испунили верску дужност. Они морају додирнути наше животе и променити их. Наше православно образовање ће нам дати осећај за оно што је уистину хришћанско. Оно се мора дотаћи наших срца и бити у стању да додирне и срца других. Морамо имати нормалан, темељит став, који није превише узвишен и у облацима. Наш став не може бити саможив; никада не смемо бити задовољни само зато што смо православни, већ морамо додирнути својом хришћанском љубављу и разумевањем друге истинске тражитеље Бога. У супротном смо со која је обљутавила. Одређена окорелост срца се увукла у данашњи православни живот. Пречесто, уместо љубави и опроштаја, наилази се на неповерење, критику и осуду. Без претеране наивности, као хришћани морамо имати љубави и бити отворени. Били бисмо спорији на осуду када бисмо имали мало смирења у сагледавању себе самих. Морамо се више усредсредити на једино потребно: Христа и спасење наших душа. Спољашње чланство у Православној цркви није довољно. Према речима о. Георгија Калциа, православног свештеника у тамници иза Гвоздене завесе, “саградимо цркве својом вером, храмове које никаква људска сила не може да сруши, Цркву чији је темељ Христос”. Ово је могуће само ако имамо смелости да будемо другачији од света који нас окружује, ако развијемо и хранимо православни поглед на свет, прожет живим, уравнотеженим ставом, љубављу и опраштањем, а не саможивошћу. Потребно је да чувамо нашу безазленост и дух “не од овога света”. Тада, упркос сопственој огреховљености и слабости, наша вера ће опстати у предстојећим саблазнима. Биће извор надахнућа и спасења за оне који ће још увек тражити Христа у бродолому човечанства, који је већ почео. Извор: Пријатељ Божији