Претражи Живе Речи Утехе

Да ли се савремени хришћани икада запитају због чега је хришћанство привукло себи многе народе да га данас има на свим континентима. Сигурно не због неког моралног система, јер свака религија га има. Није ни због обећаних „рајских“ чулних уживања, јер тако нешто не постоји у хришћанству. До одговора ће се тешко доћи, уколико се не схвати време у којем је човек живео када се Христос оваплотио (отеловио) и постао човек. На неколико места је Преподобни Јустин окарактерисао Земљу као једну огромну гробницу, гњилу и смрдљиву од људских телеса. Смрт, што на санскриту значи смрад, била је неприкосновени владар планете. Несигурност и нестабилност због болести, сеоба и ратова показивали су бесмисленост живота. Милост богова је опет стицана кроз крв и смрт, не само животиња већ чак и људи, а смрт је опет неминовно односила све. Точак среће се брзо окретао, тако да су они који су приносили крвне жртве у знак благодарности и умилостивљења боговима, врло брзо и сами постали исто. Страх и безнађе за све, а радости нигде. Са истока долази Исток (Извор) живота, и незаустављиво себи привлачи све. Цивилизација прожета радошћу живота, али не било каквог већ Вечног, осваја цео свет. Читави народи су пригрлили Христа, јер само је Он донео ону Истинску и Вечну радост која не пролази. Обузет том радошћу и знањем да му смрт, која је Васкрсењем постала само један пламичак у односу на пожар живота, више ништа не може учинити, човек је почео да ствара. Људски дух окрилаћен овом радошћу створио је многа дела, на која у било ком времену или чак универзуму можемо бити поносни. Али, уместо да иде даље до неслућених висина („Будите дакле савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ – Мт. 5, 48) , човек се уморио. Ово се десило онога тренутка када је почео све да чини у своју славу а не у славу Онога који му је дао Радост и Живот. Стари пут смрти и туге полако је почео да се све чешће користи постајући велики као аутопут, а пут радости постао је само једна врлетна стаза којом се ретко иде. И уместо да обожава Живот и да му се радује, човек поново почиње да обожава смрт. Јесте да је она сада обучена у хаљине опуштености, разоноде и забаве, али и даље то је смрт. Циљ је привући децу и њихов дух загадити тиме, а када одрасту можда ће бити касно. Како другачије објаснити оно што је све чешће и све присутније међу нама, нама који се и даље зовемо хришћанима… Места за потиштеност нема, јер се једино радошћу туга побеђује. Христос, истински Живот и највећа Радост, рекао је хришћанима: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32) , а Апостол Павле поручио: „Ако је Бог с нама, ко ће против нас!“ (Рим. 8, 31). Протојереј Бранко Чолић https://radioistocnik.info/tekstovi/protojerej-branko-colicradost-zivota/

Добротворна организација "Српска омладина за Космет" учествовала је у куповини машине за мешање тамјана са 255.000 динара прикупљених у оквиру манифестације "Вече српске традиције" која је одржана 27. фебруара 2024. године, у Руском дому. Такође ова организација објављује и успешан завршетак акције у којој су Вртићу "Колибри" у Партешу даривали тобоган и две љуљашке у вредности од 118.000 динара. Неопходна средства прикупили су у оквиру хуманитарне трибине "Млади у цркви" која је одржана 30. маја 2024. године, у 19 часова на Пољопривредном факултету у Београду у сарадњи са Савезом студената Пољопривредног факултета у Београду. Говорници на трибини били су протојереј-ставрофор проф др Милош Весин и јереј Игор Батес. Са радом добротворне организације "Српска омладина за Космет" детаљни је се можете упознати у нашој емисији "Будимо људи" у којој је гост био председник организације Петар Јосиповић.

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина данас, 25. априла 2024. године, поново су били домаћини традиционалних Васкршњих пријема које сваке године организују у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, за више од хиљаду социјално угрожене деце. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Пријему је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, из домова, удружења и школа широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да од Њихових Краљевских Височанства добију васкршње поклоне. Ово је традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела пре више од 20 година, по повратку у Србију, са жељом да радост празника поделе са децом из угрожених категорија становништва, позивајући их у свој дом, да се најмлађи осећају као да су код своје куће. Током дана одржана су три пријема на којима су најмлађи гости имали прилику да уживају у дивним поклонима и да се друже са васкршњим зеком, аниматорима ансамбла „Чигра", као и музичком програму хора Дечјег културног центра. Као и сваке године, било је велико весеље за децу када су у Краљевском парку испред Белог Двора тражила офарбана јаја, након чега су им Престолонаследник и Принцеза, као и г-ђа Бети Румелиотис, сестра Принцезе Катарине, и други пријатељи Краљевске породице уручили играчке, слаткише и друге пригодне поклоне. „Жеља ми је да свако дете данас изађе са Двора са искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу. Јер када су деца насмејана, цео свет постаје боље место за све нас, њихови осмеси су највећи благослов и највећа награда. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена и да нису заборављена, нити да ће икад бити. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео деци, а и свима нама. Знам колико им ово све значи, јер сам чула од људи који раде у домовима у којима живе, да се деца ноћу буде и питају „Да ли је време да идемо у Двор?" Раније, када би деца дошла у Двор, били би изненађени и питали ме „Принцезо, где је твоја круна", а ја бих им рекла „Моја круна је у мом срцу, без љубави немамо ништа!" Сада када ме виде, само покажу на леву страну својих груди, и тако ми говоре да су упамтили шта сам им рекла о круни", изјавила је овом приликом Њ.К.В. Принцеза Катарина. Ово дивно васкршње дружење умногоме је помогла, као и сваке године, Хуманитарна организација Лајфлајн из Чикага, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина више од 30 година, као и компанија Џамбо Србија (Jumbo), великодушном донацијом креативних играчака које су донеле велику радoст најмлађима, заједно са бројним другим донаторима, међу којима су: Амбасаде Краљевине Белгије, Краљевине Шпаније, Јапана, Хрватске, Словачке, Финске, и Грчке, Међународни клуб жена, затим компаније Кока Кола, Жито промет, Confida Consulting d.o.o, Атлантик Група, Винце.рс, као и г-дин Слободан Беквалац и Грчко пословно удружење у Србији. Такође, велику подршку пружиле су међународне школе у Београду које су се придружиле добротворној акцији коју је Њ.К.В. Принцеза Катарина одавно покренула– „Деца помажу деци": Британска интернационална школа у Београду и Немачка школа у Београду. Овај пројекат прати визију Њеног Краљевског Височанства, да је од кључног значаја да се најмлађи у раном узрасту науче колико је радост давања важна, подстицањем да своје поклоне донесу у Двор, да би били уручени њиховим вршњацима из угрожених категорија становништва за Васкршње празнике. Њихова Краљевска Височанства желе да се захвале свим донаторима и симпатизерима који су великодушно помогли у овогодишњим пријемима за децу и заједно учинили овај празник садржајнијим за најмлађе. Извор: ТВ Храм

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење. – Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу. – Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже? – Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву. А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није. – Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру. – За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима? – Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас. Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке. Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа. Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић Приредио Петар Давидов,12. марта 2024. године Извор: Православие.ру

Сумња у себе је обично резултат неких околности које су се догодиле у животу особе. Психолози верују да већина наших психичких проблема потиче из детињства. Кључни тренутак у свачијем животу је однос са родитељима. Управо њихове грешке често постају разлог за развој несигурности код детета. На пример, тата је сањао да се бави неком професијом, али није успео. Када отац има сина, уз његову помоћ покушава да оствари свој сан - чини све да дете стекне жељену професију. Али, дете то не жели: оно има другачији начин размишљања, различите способности. Долази до сукоба. То је неизбежно, јер родитељи пројектују своје наде, снове, жеље на своју децу – а деца не могу да их игноришу. Када родитељи не воде рачуна о дететовим жељама, оно одраста несигурно јер сумња у своје вредности. Развија осећај кривице и страха јер не испуњава очекивања оца и мајке. Ове проблеме је веома тешко превазићи чак и у одраслом добу. Често се дешава да у породици један од родитеља врло јасно доминира над дететом, потпуно подређујући његов живот својој вољи. Он одређује како да се дете облачи, где да иде у шетњу, са ким да се дружи, које способности да развија. Дете не живи самосталним животом и не одлучује. Када постане пунолетан, веома му је тешко да самостално доноси одлуке, због чега се развија сумња у себе. Како ово превазићи? Пре свега, препоручио бих да верујете другима. Када човек осети подршку и осећа да није сам, много лакше савладава тешкоће. То не значи да морате да делите своје тајне са свима. Мислим на могућност да једноставно разговарате са неким, питате за савет. Такав саговорник може бити не само члан породице, већ и пријатељ, вољена особа, чак и свештеник. Друго: нађите храбрости да направите корак. Често сањамо о нечему, али не чинимо ништа да остваримо свој сан. Страх од неуспеха нас ограничава и спутава. Морамо покушати да то превазиђемо. Трећи корак је да се радујете својим успесима. Да ли је нешто успело? Да ли сте успели да обуздате своје страхове и превазиђете неизвесност? Причајте о томе, немојте се стидети да покажете своју радост! Четврто, урадите нешто што вам доноси задовољство. Можда сте цео живот сањали да цртате, али се никада нисте усудили да покушате. Упишите се у уметничку школу или на неки курс. Немојте се стидети својих преференција и хобија. Имам пријатеља који одлично везе, али му је непријатно због свог хобија јер „није мушки“. Увек му кажем да, ако воли овај хоби и он му доноси задовољство, онда треба да га ради, да ужива и буде срећан. Не можете зауставити импулсе душе. Пети корак је стално учити. Данас постоји много предавања на Интернету која вам омогућавају да научите нове ствари и да се развијате. Понекад човек има много слободног времена, али га узалудно троши. Позовеш га да иде на неко предавање, да чита, гледа нешто - он одговара: „Зашто ми то треба? Ја имам тридесет година!" Односно, ставља тачку на себе, а то је велики проблем. Веома је важно развијати се, посебно за особу која пати од сопствене несигурности. Када постанете бољи, паметнији и научите нешто ново, много је лакше превазићи сумњу у себе. Зато не дозволите да ваша несигурност пусти корене, радите, читајте, савладајте је. Уверен сам да је веома важно, не само за хришћанина, већ за сваког човека, да пронађе слободу и радост. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

У божићној ноћи са 6. на 7. јануара 2020. године у селу Кучери, Борисоглебски округ, Јарославска област, догодила се трагедија : око поноћи је избио пожар у једној од старих дрвених кућа. У то време, власници куће - Алексеј и Марија Скорихин и њихово троје деце - спавали су, припремајући се за јутарњу празничну литургију у оближњој цркви Светог пророка Илије у селу Ивановское. Спасили су се само родитељи. Сво троје деце је умрло... Сада, две године касније, разговарамо са Маријом Скорикином о тој трагичној ноћи и новој цркви на месту где се догодила трагедија. О красној Бадњој вечери 2020 „Овог Божића сетили смо се страшне трагедије у селу Кучери. Чега се сећате из тих дана? „Првог дана сам била готово без свести – делом због потреса мозга и шока, једва сам видела, нестао ми је глас и пекле су ме руке, делом због дејства неких лекова. У исто време, из неког разлога сам врло добро разумела шта се дешава. Пробудила сам се у окружној болници Борисоглеб. Поред лекара, ту је била Татјана Викторовна, жена оца Владимира Мартишина, која се понудила да седне поред мене и прочита ми нешто. Мислим да је то било јеванђеље. Одмах сам се осетила лакше и смиреније, јер... речи попут „држи се, ми смо уз тебе“ и друге ствари изазивају негативну реакцију: само отежавају већ трагичну ситуацију и чине је болнијом и бесмисленијом. У почетку сам желела да мислим да то што се догодило није истина, да је то само сан: сад ћу се пробудити и отићи на службу, прославићемо Рождество Христово. Понекад ме је обузимало тако угњетавајуће црнило, таква тежина мисли да нисам желела да живим. Стално су ме мучиле мисли да је све могло бити другачије, мучило ме је осећање кривице за оно што се десило, где сам и шта сам погрешила, како сам дозволила да се тако нешто деси, зашто ја или мој муж нисмо умрли...То је било јако искушење. Мислим да је то био тренутак борбе између светлих и тамних сила за моју душу. -Ко вам је тада помогао? - Господ је, пославши искушење, послао и подршку, и то какву! Због широког публицитета, много људи се молило за нас. И сигурна сам да нас је то одржало у тим страшним првим данима. А свештеници нас буквално нису напуштали ни један дан. Имали смо прилику да одмах исповедимо све своје мрачне, мучне сумње душе, пре него што су оставиле свој неизбрисив траг и огорчиле нас. Причешћивали смо се скоро сваки дан, буквално неколико дана након што смо завршили у болници, помазани смо. Свештеници из Борисоглебске области и Јарославља свакодневно су се појављивали у болници. Сигурно их је то коштало много труда, јер сви су они вишедетни очеви са својим бригама и породицама, а да би стигли до нас, је било потребно прећи више од 100 километара зимским путем. Ово је била манифестација истинске хришћанске љубави и истинског пастирског служења. Мислим да нам је ово постала непосредна помоћ у том периоду, дало нам је снагу да опстанемо и уопште останемо са Богом. Бог благословио њих и њихове породице! Генерално, били смо окружени људима који су бринули о нама. Толико блиских људи као и потпуних странаца нам је искрено помогло. Свако је помагао колико је могао: трошили су своје време, енергију и новац на нас. Сваки пут сам била дирнута до суза . Још једном дубок наклон свима вама! Хвала Богу што постојите, људи великог, доброг срца! — Поред помоћи људи, да ли сте нашли за себе неку мисао или образложење које вас је тешило као хришћанку? — Прва ствар која је свима пала на памет, била је књига о Јову. Тада нисам могла да читам, јер нисам видела, а Алексеј је неко време био веома слаб због великог губитка крви. Отац Сергије Васиљев је први дошао код нас и почео да нам чита Књигу о Јову а затим су нам је читали и остали пријатељи који су нас посећивали у болници неколико пута у кругу. У то време, читали смо о многим примерима како су људи подносили таква искушења или како су покушавали да их спрече молећи Господа за живот своје деце. Занимљиво је да смо уочи баш тог Божића, моја деца и ја водили разговоре о молитви и смрти. Објашњавала сам им да нас Господ узима у најбољем тренутку за нас. Наравно, бол растанка са децом је јак и остаће, по свему судећи, заувек, али за верника је и овај бол лак... Вероватноћа да су наша деца завршила у Царству Небеском иде ка 100%, а ко зна шта би било да су живели, рецимо, 100 година. Не усуђујем се да претпоставим да бих их на прави начин могла даље одгајати и водити кроз цео њихов живот да им буде тако добро као што им је било тог тренутка пред Богом. Нажалост, ове моје речи изазивају огорчење међу неверницима... -Шта кажу неверници? — Видела сам коментаре на интернету како се луда мајка радује што су јој деца спаљена: где је полиција, где су психијатри, како и зашто ја сада живим? На крају крајева, то су наша дубоко хришћанска уверења по којима живимо! Мало је вероватно да ћу неком од ових људи успети да пренесем ово уверење, што је штета... Јасно се сећам и тренутка, мало времена после сахране, када ми је и даље било јако лоше, да ми је пришла жена коју сам познавала, да ми изрази саучешће и загрли ме. Она има одраслог сина са толико проблема и грехова да јако пати због тога, немоћна је да било шта промени, да допре до њега. А кад ме је загрлила, мислила сам да је њој горе него мени, заиста горе и теже... А таквих напаћених родитеља има много! Гледају како им деца полако умиру пред очима, а ништа не могу да учине... Помози им Господе и окрепи их! - Неочекивано резоновање! — Кад сам се мало смирила и све прихватила, постидела сам се: уосталом, управо у таквим тренуцима Господ испитује снагу наше вере! Лако је бити верник када је с тобом све у реду, када неки твоји мањи греси прођу непримећени и све се дешава на најбољи начин. И поставила сам себи питање: ако верујем у Јеванђеље, у то како и шта је Господ живео у својим земаљским данима, знајући сва Његова страдања, како бих онда ја могла да се жалим и очајавам? Бог, Творац свега, шаље Сина Свог Јединородног у свет, да се роди у пећини, у штали, у сиромашној породици. Због чега? Да би спасио сваког од нас, сваку прљаву душу као што је ова пећина. Знао је да је мора да прође тужан пут, да буде издан и разапет! Стога сам одлучила: ако сам прихватила радост, прихватићу и тугу. Пошто ме је Господ оставио да живим, значи да ме је оставио због нечега, а ја, највише од свега, желим да схватим зашто и поживим неко време, испуњавајући вољу Божију. — Постоји ли неко размишљање које вас је просветлило након ове трагедије? — Главна поука, главни закључак (не знам која би реч овде била прикладна), која ми је сада једноставно утиснута у срцу, је: „Ни под којим условима не треба само живети!“ Сваки дан може бити последњи за тебе или за ближњег, теби драгу особу, што значи да ни један дан не може да се проживи узалудно. Не можете живети без смисла и сврхе: треба да одредите приоритете, не површно, већ дубоко, и искрено одговорите на питање: зашто живите, шта радите, зашто то радите, шта желите на крају... — Опростите што питам: зар нисте пожелели да напустите Кучереда, да напустите место своје личне туге? - Чак и у болници сам одлучила да ни под којим условима не желим да заборавим било шта у вези са својом децом. Многи су мислили да ћу отићи у неко друго место да живим. Мој муж и ја смо из Јарославља. Моји родитељи живе тамо. Нудили су нам опције и убеђивали нас да можда не треба да се враћамо, јер би нас све тамо подсећало на нашу децу. Нисам могла одмах себи да објасним зашто су ми такве мисли биле страшно непријатне и изазивале осећај издаје према деци. Одлучили смо да 3 године ништа радикално не мењамо у свом животу, да прихватимо све што Господ шаље, да бисмо некако разумели како треба да служимо на земљи у славу Божију. — Како сте се нашли у селу Кучери? - У Кучерима смо завршили управо зато што смо дошли у школу у Иваново да васпитавамо и образујемо децу. — Сада сте изабрани за директора ове школе. Можда је то ваше главно дело сада? — То није била лака одлука. Недавно су ми честитали речима: „Драго ми је због тебе: то је тако добра ствар, јер си ти одговорна и искрена." Међутим, у савременој стварности овај рад је претворен у некакву папирологију, а не у образовни процес. И, што је најгоре, многе школе живе овако - пуно формалности, папири и извештаји, резултати тестова... И деца то одмах осете. Као резултат тога, потпуно су обесхрабрени да уче, да буду у школи, у групи, да учествују у нечему, генерално се занимају за нешто друго. Дете је са телефоном и свима је добро: тихо је, мирно, никоме не смета. Али ово је посебна и болна тема. - Али, знали сте где сте позвани. — Наравно, дуго сам радила са оцем Владимиром Мартишином, оснивачем школе, руку под руку и душом у душу, али сам се надала да ће Господ ипак послати другог директора, јер... није било самопоуздања. Пре свега, зато што је страшно негде погрешити и специјалну школу претворити у редовну. Наравно, отац Владимир је направио одличан темељ за будућност у виду тима наставника и заједнице људи који су се приближили школи да живе и васпитавају своју децу. Ово је јединствено место, јединствена средина са својим потешкоћама и недостацима, радостима и достигнућима. То је појачано и чињеницом да отац Владимир и ја и даље радимо заједно, седимо у истој канцеларији. Само смо заменили места: сада је он мој први заменик, а ја сам директор, пре је било обрнуто. — Шта је ваш циљ као директора? — У образовном систему тренутно има много тешко подношљивих глупости и, искрено речено, нечега што има за циљ да уништи образовање и претвори млађу генерацију у друштво поводљивих потрошача који ће бити спремни да прихвате све што им се понуди. Сада, у свом раду у нашој ивановској школи, видим своје служење ближњима и Отаџбини. Наш циљ је да одржимо правац којим је отац Владимир кренуо далеке 1994. године. Створио је програм Школе холистичког развоја, који је изграђен на принципу тројединственог процеса људског развоја: развоја тела, васпитања душе и уздизања духа. Школски програм је изграђен у складу са овим. Предајемо јединствене предмете: Филокалију, завичајну историју, генеалогију, калиграфију, кореографију и друге. Живот у школи је у пуном јеку у свим правцима: и васпитно-образовни рад, и организовање приредби, и бриге око проблема и психичког стања појединих ученика, и радост за оне који у нечему напредују. Ово је и административни посао, који се тешко може поделити на живот школе, села и парохије, јер код нас се све одвија у јединственом простору и уједињено је истим заједничким значењима и циљевима. Зато је отац Фјодор Божков, настојатељ Илијевске цркве у Иванову на Лехти, чији смо ми парохијани, практично самостални радник школе. Прође ретко који дан да нас не посети. Сада отац Фјодор и ја отварамо непрофитну организацију како бисмо привукли средства за школске пројекте, јер имамо много интересантних пројеката, али новац у буџету округа је ограничен. - Шта бисте тачно желели да урадите? — Још увек немамо фискултурну салу у школи. Обратили смо се надлежнима мислећи да ће је они изградити. Али то није био случај: могли смо једноставно бити затворени због непоштовања савремених захтева, и то је све! Прошле године смо се бавили питањем замене електричних трансформатора у селима. Хвала Богу, у наше крајеве је на стални боравак дошао адвокат са породицом, који је преузео доста посла и постигао да су трансформатори замењени и у нашем селу Кучери и у Ивановском. — Чуо сам да је у вашој кући избио пожар због неисправних трансформатора. — Да, узрок пожара у нашој кући је дуготрајно нисконапонско напајање. Годину дана раније, бавила сам се овим питањем, и као резултат, заменили смо старе танке жице (самоносиве жице). Али у Иванову и суседним селима, жице су и даље древне, танке, а оптерећење мреже је сада велико: сви имају велики број електричних уређаја и не можемо а да их не користимо. Овај стални извор опасности за многе породице је још једна тема мојих сталних брига и смера рада. Недавно смо као сеоска заједница, а не као школа, победили на конкурсу за изградњу хокејашког клизалишта. Први пут су наши клинци играли на правом хокејашком клизалишту – пре тога смо увек играли на залеђеном језерцету, што је и опасније и теже за организовање. И имамо доста играча – око 60, постоје три старосна тима и посебна екипа очева, а тренер је диван. Почела сам да се бавим овим и контактирам надлежне још 2019. године, јер је мој син Иван играо у хокејашком тиму. А наша хокејашка секција је вредна и зато што наш тренер не поставља задатак да одгаја сврсисходне хокејаше: желимо да деци усадимо вештину здраве, занимљиве, забавне рекреације, способност да играју у тиму, да буду срећни због противника, да се не узнемиравају због пораза и да помажу једни другима. Све ово није посао директора школе, али ово је наш живот, и ми овде све сагледавамо као целину и радимо шта можемо. Храм на месту трагедије...чудо — Реците нам ко је и како дошао на идеју да се на месту трагедије подигне храм. — Нисмо одмах дошли до идеје изградње храма на месту изгореле куће. Када смо супруг и ја почели да долазимо к себи, схватили смо да нећемо моћи да гледамо како на овом месту почиње да се гаје свиње. Не желим ни да неко други живи овде, поготово што ће проћи године, нас неће бити, сећање ће избледети, а ко ће се ту населити и како ће оскрнавити ово место, не зна се. Прво смо размишљали да само поставимо крст и очистимо околину, али онда смо закључили да је то некако тужно, нешто није у реду. Мој муж и ја смо одлучили да направимо капелу како бисмо се тамо молили, палили свеће и кандило. А онда су други проценили да је једина разлика између капеле и храма присуство олтара, који би омогућио служење литургије. Идеја о изградњи храма дошла је од неколико људи одједном. То нас је веома изненадило. А онда се догодило још једно чудо: Господ је довео дивног црквеног архитекту Алексеја Анатољевича Мамонова, који нам је једноставно дао диван дизајн за храм. Још један подстицај за изградњу храма био је тај што су нам људи након трагедије уплаћивали новац, а нама су та средства у неком смислу деловала свето: једноставно нисмо могли да их потрошимо ни на какве луксузне ствари. Купили смо шта нам је требало, завршили смо реновирање да бисмо могли да живимо, али нам је остало још новца. Људи су донирали не само новац, неко је поделио и оно мало што је имао. Уосталом, није у реду да ми човек да свој новац а да нема нешто што му треба, а шта ћу ја са овим новцем? Да купим ауто који он нема? Како ћу се онда појавити пред Господом? Сада повремено стижу новчане донације за изградњу храма . Овај новац је, наравно, могао да се потроши и на друга дела милосрђа (авај, у свету се дешавају многе невоље), али је одлучено да се овим средствима почне градња храма – уз искрену захвалност и молитву за све дародавце. , чија имена зна и сам Господ. На друштвеним мрежама направили смо странице о изградњи храма, на којима сам био одговорна за вести и извештаје о напретку конструкције. Али у једном тренутку моја рука је престала да се диже да нешто напишем, јер... неочекивано за мене, појавили су се многи злобни коментари због изградње храма. И, да будем искрена, после тих негативних коментара пожелела сам да уопште више не пишем о овоме. Недавно сам на друштвеним мрежама поделила размишљања која су ми се јавила (можда нетачна, али потпуно искрена). — Које су аргументе износили противници изградње храма у Кучерима? — Неки су говорили: зашто градити нови храм? Обновите старе – толико је порушених храмова! А наша парохија се бави и рестаурацијом цркве у селу Погорелка, регион Углич. Постепено чистимо друге цркве у Борисоглебском округу. У таквом раду активно су учествовала и моја деца. Али десило се да смо цркву у Погорелки очистили, сачували од даљег уништавања и повремено служили литургију са својим парохом, бар једном годишње. Међутим, овај храм сада није потребан: нико не живи у његовој близини. Лети има мало придошлица, а зими је немогуће прићи. А ако је храм потпуно обновљен, онда га је потребно некако и одржавати, зими грејати, штитити... Све ово кошта много новца. Али, храм није првенствено архитектонска грађевина...ипак има смисла у службама, тајнама које се тамо врше, у спасењу душа људи који долазе у овај храм. Други кажу: боље би било саградити нову кућу за страдале. То је такође добра идеја, понуђена нам је ова опција. Али зашто нам треба нова кућа? Прилично смо задовољни оном у којој живимо. Нова кућа нам неће донети радост: остала сам сама са мужем и мачком, колико нам сада треба? Не видим смисао у трошењу новца на ово. Неко се пита: на какво финансирање рачунамо? Одговарам: никакво – само уз Божију помоћ, учињено вашим рукама и добрим срцима. Ове сезоне смо излили темељ, али сада је градња стала јер нема новца. Зимска градња је много скупља него у другим периодима године, што значи да нам није потребна: ако Бог да, биће новца када затреба. Било је и оних који су писали да је ово „још један пословни пројекат Руске православне цркве“. То овде уопште није случај. Добили смо благослов Епархије за изградњу, и то је све... Ако погледате мапу, село Кучери налази се далеко од саобраћајница. Овде практично нема јавног превоза, тако да се тешко може рачунати на неку „зараду“ након изградње нашег храма. — Сигурно је некога занимало зашто је одлучено да се на овом месту подигне храм. - Да, и ово питање ме је дуго мучило. Заиста, наша парохија има малу дрвену цркву Илије Пророка у суседном селу Ивановское. И то нам је скоро довољно, иако је у почетку грађена за 15 људи, а сада нас има више од 200, и није најпогоднији облик, јер... два пута је завршена и продужена. Али то се, наравно, не може назвати прагматичним аргументима, уопште се не може објективно објаснити, иако је раније наша земља била прошарана црквама које су подигнуте у знак захвалности Богу под неким околностима, а у част одређеног свеца или празника, или у знак сећања на посебне догађаје. За све који покушавају да пронађу прагматично оправдање за изградњу овог храма, рећи ћу да га нисам нашла. Можда ће то учинити неко други. - Како бисте бар покушали да одговорите на ово питање? „Храм се гради јер... чудо, трагично чудо се догодило на овом месту: Господ је на Божићну поноћ 2020. године призвао душе троје деце – добре, чисте, паметне, љубазне, православне деце. Сви су се тога дана припремали за причешће и требало је да се причесте на јутарњој литургији. Ми, родитељи, и пре и, хвала Богу, после овог догађаја, били смо и остали дубоко религиозни православни хришћани, дугогодишњи верници. Сви догађаји који су се дешавали, сам пожар, све се дешавало тако да није било начина да се деца спасу. Наравно, вероватно ћемо увек у својим главама пребирати опције - да ли смо ми криви као родитељи? Може ли се пронаћи смисао у овом догађају? Шта је Господ хтео овим да нам каже, нека свако сам схвати. И зато молим помоћ у изградњи нашег храма само од срца. Ако некоме нешто смета, постоје и други начини да се покаже милост. Наша главна служба овде је васпитање деце. Већина нас ради у ивановској школи, многи од нас су због тога отишли из великих градова. Сви који овде живе и учествују у изградњи храма су веома сиромашни људи, па ћемо бити захвални на било којој донацији. Истовремено, као мајци, генерално ми је прилично тешко да се усудим да тражим од некога новац за градњу. Али ово није кућа, није палата или споменик. Ако Бог да, користиће их многе генерације после нас. https://pravoslavie.ru

Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија нас избавља од блудне страсти и подстиче осећај покајања у души. Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо. У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому! Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици. Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао: - Ко је то урадио? И чуо је страшне речи Пресвете Богородице: - Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом. Грешник је био обливен горким сузама. - Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога. Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом: - Помилуј ме, умоли! На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво. Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”. Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди: - Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно. Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога: - Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак … “Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост! “Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?” Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека. - Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем. И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост. Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист. Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист. Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза. Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење. Аутор: Сухинина Наталија https://www.facebook.com/zivotuhristu/photos/житије-чудотворне-иконе-неочекивана-радост-0114-majнашом-усрдном-молитвом-пред-о/10153248586026956/?paipv=0&eav=AfY4mKY7ee_TVOCBwWgLF_0FqMK8LXsVSaYQ5B9SAjsUyIekdiffONFKn8xBnhLzTek&_rdr

Пресвета Богомати, свих жалосних радости, дарујеш нам здравља и духовне радости, а од нас одагнаваш туге и жалости и увек хиташ када смо у опасности! Сигурно си пристаниште узнемиренима, неочекивана и радосна посета болеснима, снага немоћнима, помоћ изнемоглима, утеха презренима и заборављенима! Богомајко, ти си брзо утешење очајнима, бринеш о залуталима и заблуделима, изабране ка небеском наслеђу управљаш јер пут ка Христу непрестано осветљаваш! Својом чудотворном иконом нам јављаш милост Божију и реке чудеса изливаш, пред њом се исцелила болесна Јефимија када се Богомајци са сузама молила! Сузне молитве Богородица услишава, своје помоћи искрене душе не лишава, од беда и невоља сигурно нас спасава! Господу нашем и Владичици нашој слава! Милош и Марија Димић https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/

Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Историја ове иконе описана је у делу Димитрија Ростовског ,,Руно орошено”. Један човек проводећи живот у греху, а имајући к Богородици осећање трепетне љубави, свакодневно се молио пред Њеном иконом, не посустајући – с дубоком вером произносећи архангелски поздрав: Радуј се Благодатна… Једном, спремајући се да иде да учини неки грех и пре него што ће изаћи, обратио се Богородичиној икони, молећи се. Но, одједном га је напао страх и као да је видео да је изображење Богоматере оживело, а да су се код Богомладенца ране на рукама, ногама и на куку отвориле и да је из њих потекла крв… У страху је пао на земљу и усликнуо: О Госпођо, ко је то урадио? – Ти и претходни грешници својим греховима поново распињете Мога Сина, као Јудеји – одговорила му је Мајка Божија. – Ви мене називате милосрдном. Зашто ме вређате греховним делима? Тако је пред преступником Владичица разоткрила бездан његовог грехопада. – О Владичице – одговорио јој је грешник – нека моји греси не победе Твоју неизрециву благост. Ти си једина нада свим грешнима. Умоли за мене, Сина Твојега и Бога нашег! – с трепетом је молио Владичицу да умоли Спаситеља за остављење грехова. И тако је два пута Владичица понављала Своју молитву Богомладенцу, но, Он је остао неумољив, док најзад на неодступну молбу Богоматере, Он Сам се није обратио следећим речима: Ја испуњавам Твоју молбу. Нека се испуни жеља Твоја. Ради Тебе се том човеку опраштају греси његови. Нек он у знак опроштаја, целива моје ране. Подигавши се са земље, грешник примивши неочекивану радост неизмерно је благодарио за опроштај који је добио од Спаситеља; са неизрецивом радошћу целивао је Његове ране и од тога тренутка почео да живи благочестиво. Овај догађај је дао повод да се иконопише икона Богоматере – Неочекивана радост. За датум њеног прослављења одређена су два датума: 14. мај по новом, односно 1. мај по старом календару, као и 22. децембар по новом, односно, 9. децембар по старом календару. Икона се чува од 1944. г. у цркви Светог Пророка Илије, у Свакодневној улици у Москви. Чуда Пред овим образом моле се сви трaгаоци за животном и породичном стабилношћу, при дуготрајним нарушеним односима са родбином, у тузи и унинију, код болести душевних и телесних, при тражењу опроштаја од тешких грехова, при рођењу детета – када је искључена свака нада за преживљавање. Ово радосно избављење од беда дарује се свима који прибегавају Пресветој Богородици и Њеној икони, Неочекивана радост. У понедељак на уторак, Светле седмице 1838 .г. у кућу Ане Тимофејевне дошла је удовица подофицира, Анисија Степанова, која је последња четири месеца патила од глувоће до те мере да чак није могла да чује црквено звоно. У болницама се лечила, али без успеха. Она је остала да преноћи код Тимофејевне, да би другог дана отишла икони Неочекивана радост. Када су жене следећег јутра замолиле да се одслужи молебан, Анисија је одједном зачула речи Ускршњег тропара Христос воскресе из мртвих.., а затим и тропаре Богомајке Усрдно притецимо сада Богородици, ми, грешни и смирени… – после чега је њена глувоћа у потпуности прошла. Изображење На икони се приказује човек, који се на коленима моли пред ликом Богомајке. Даље се испод лика, обично стављају прве речи приповести: Човек један безакони… – док је Богомајка приказана на трону са Богомладенцем у наручју, како посматра молиоца. Поглед Њен уобичајено је благ; нема тога греха који превазилази благост и милост Њену. Горња хаљина је у топлој окер боји, испод које се назире доња хаљина, плаве боје. На раменима и Часној глави Пречисте извезена је по једна звезда и то је сво спољашње украшење Њено. Јер све што има, добила је од Сина Свога – благовољењем Оца, Духом Светим и непорочном животом Својим. Стога је изабрана од свег рода хришћанскога – јер је Радост обремењенима, Радост неисказана, неочекивана и немерљива. Она Која теши ожалошћене, решава сукобе међусобне и омекшава срца свих који Јој се моле и очекују посредовање, пред Сином и Богом Њеним. Тропар, глас 4 Данас, верни људи, духовно празнују, прослављајући Заступницу усрдну рода хришћанскога и притичу к пречистоме Њеном образу, зовући Је: о Премилостива Владичице Богородице, подај нам Неочекивану радост, обремењенима гресима и тугама многим, и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спаси душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neocekivana-radost-3/

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља. Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа. Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално: Бог се јави! Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања. И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи. Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“. Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост. Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Бог се јави! Лазар Шћекић Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/

У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо. Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира… Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи: “Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те”. Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете. Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином. На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу. Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима. И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе. Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима. Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”. https://mitropolija.com/2023/01/14/o-gojko-perovic-bozicna-radost/

„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести) У Цркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор. Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу… https://manastirpodmaine.org/protojerej-ajeksej-timakov-izgubljena-radost-ocrkovljenosti/

Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава, она је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте – радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/07/20/radost-je-temelj-slobode/

Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике. На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати. Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека. Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/

Ми не можемо мењати глобалне токове, али можемо ширити границе љубави које значе међусобну подршку и разумевање., рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у својој надахнутој беседуи изговореној на литургијском сабрању у храму Преображења Господњег у београдском насељу Пашино брдо. Предстојатељ Српске Цркве - Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, служио је у пету недељу Великог поста - свете Четрдесетнице, 28. марта / 10. априла 2022. године, свету архијерејску Литургију у Светопреображенском храму у београдском насељу Пашино брдо. Његовој Светости саслуживао је велики број пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, међу којима и протопрезвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског Факултета Универзитета у Београду; уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. Радост сабрања била је употпуњена молитвеним учешћем великог броја деца која се на радост Цркве, сабирају у овој београдској светињи. Након светописамских чтенија, сабрану литургијску заједницу речима архипастирске беседе поучио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је посебно истакао да хришћански живот превасходно подразумева служење, а не борбу за почасти и прва места. Првојерарх је подсетио да се у љубави налази смисао свих наших односа, јер права и истинска љубав подразумева служење, жртву, а превасходно подразумева свецело следовање Христу. "Жртва за Бога се огледа као жртва у односу на ближње и људе. Не постоји жртва Богу или вера у Бога која је апстрактна, која се тиче само наших размишљања, него вера у Бога јесте конкретна најбоље се види, а њу можемо проверити када видимо какви смо ми у односу на друге, или какав сам ја у односу на тебе, какав је свако у односу на онога који је поред себе, да ли ту, почевши од породице, живимо по речи Христовој и градимо истинску заједницу у којој свако жели да служи другоме и буде последњи, свако се одриче свога права зарад онога кога воли. Жртва није мука, него је жртва радост давања љубави, давања себе ономе кога волимо", рекао је Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи на тему јевнађелске перикопе која се пред сабрану литургијску заједницу износи у овај недељни дан. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/3954/patrijarh-porfirije-bogosluzio-svetopreobrazenskom-hramu-pasinom-brdu-zrtva-radost-davanja-ljubavi-foto-video

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић) одржао је предавање 30. марта 2022. године, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, у оквиру редовне духовне трибине овог храма. Преосвећени Владика беседио је на тему "Крстом дође радост целоме свету", а драгог госта најавио је старешина храма протојереј Арсеније Арсенијевић. Звучни запис вечери начинила је Редакција радија "Слово љубве". Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/31.03.22 ZBOR - episkop Justin - Krstom dodje radost celom svetu.mp3

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије извршио је 14. марта 2022. године чин освећења новог комплекса Клиничког центра Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ (видео и аудио). Освећењу су присуствовали викарни епископи ремезијански г. Стефан и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; министар здравља др Златибор Лончар, директор Клиничког центра проф. др Милика Ашанин, декан Медицинског факултета проф. др Лазар Давидовић, директор Ургентног центра проф. др Марко Ерцеговац; проф. др Горан Станковић; проф. др Јовица Миловановић; прим. др Наташа Петровић и др Душан Јовановић, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и медицински радници запослени у Клиничком центру. Одушевљен величином и опремљеношћу новог Клиничког центра Србије, патријарх Порфирије је рекао: - Благослов и радост је велика за све нас што се након много деценија завршио Клинички центар Србије. Ви много боље од мене знате шта то значи пре свега за вас, у смислу могућности и капацитета, са једне стране техничких; а са друге стране, што је још важније и ваших личних потреба. Имате услове и околности да пружите најбоље од себе како би свако од оних који дође на ово место био третиран и лечен на најбољи могући начин. Другим речима, све оно што зависи од вас, од нас људи, ви сад имате могућност да доведете до максимума. У овом тренутку ја желим вама да се захвалим, али и да честитам на спознаји и потреби да треба извршити освећење овога простора јер тиме - с обзиром да имате много дубља шира и већа знања о природи човековој - потврђујете још једампут ону истину да је поред осталог човек и homo religiousus. Здравље подразумева симфонију свих аспеката човековог живота, свих аспеката човековог бића. Можемо имати здраво, максимално здраво тело, али ако изнутра нешто није ваљано постављено у нама онда не можемо говорити о здравом човеку. Колико да смо унутра здрави, а ако имамо било какав спољашњи хендикеп, имамо потребу да га поправљамо, имамо потребу и њега да доведемо у природно стање, у здраво стање. Здраво стање је природно стање и то је потпуно у складу са вером хришћанском и са Јеванђељем. Дакле, здрави смо онда када је у потпуности хармонична наша природа, када је наше биће устројено тако да живи са нашом природом. Ви сте овим освећењем показали да иако се бавите телом и чините све да људско тело буде што је могуће здравије разумете и осећате да је важно да и душа буде природно, здраво устројена. Видео запис беседе Његове Светости пренела је Информативна служба СПЦ на свом Ју-тјуб каналу. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ Звучни запис беседе Патријарха Порфирија:

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм