Претражи Живе Речи Утехе

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља. Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа. Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално: Бог се јави! Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања. И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи. Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“. Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост. Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Бог се јави! Лазар Шћекић Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/

У календару Православне Цркве, а то истовремено значи – у великом дијелу црногорске традиције, период од Божића до Малога Божића (07. до 14. јануар, по нумерацији Грегоријанског календара), представља нарочито весели период испуњен дружењем, посјетама и братским гозбама. Разлог овој радости је прослављање догађаја рођења Богомладенца Христа, а са тим у вези и почетка новог годишњег круга. Мало људи о томе свакодневно (или уопште) мисли, али је велика ствар чињеница да се Земља са најудаљеније тачке свог елипсоидног пута, баш у ове дане, враћа ближе Сунцу. Као са ивице неког бескрајног понора, сваке године, наново, у нови покушај живота. Птицама, пчелама и цвијећу тај живот иде као од шале, некако лако. И живот и смрт. Ми људи га, по некој урођеној склоности, изразито компликујемо. Зато је чињеница да се Бог родио као човјек, извор великог оптимизма, од кад постоји библијски текст и све оно што је њим инспирисано. Као да у том догађају, сва ова наша цикличност, сва та смјена рађања и умирања, добија неку оправданост и неки разлог да у њој тражимо виши смисао. Бог, који све држи и сваком стихијом управља, постао је човјек. Мало, немоћно, и свакаквим пропадањима склоно биће. Онај без чијег присуства и наџора не бива ништа, постао је беба, људски младунац – тако слаб и незаштићен, да му је требала, под хитно, помоћ људи. Најприје Мајке која га је родила, а потом праведног Јосифа, па онда околних пастира… Научно је доказано, да је од свих младунаца, пилића и ларви, у моменту доласка на овај свијет – најнемоћнији човјек. Док осталима треба пар минута да се одупру на ноге, или пар седмица да размашу своја крила, све то код људског новорођенчета траје мјесецима и годинама. Па ето такав слабић међу живим душама одлучио је бити и Створитељ! Умни пјесник Јован Дучић поставио је монументално питање у свом ”говору Богу”, које гласи: “Јесмо ли као у исконске сате Налик на твоје обличје и данас? Ако ли нисмо, каква туга за нас, Ако ли јесмо, каква беда за те”. Међутим, садржај божићних празника побједнички надилази преко овог драматичног питања и још драматичније зебње. Он каже да је послије толико времена протеклог од ”исконских сати” стварања, Створитељ похрлио свом створењу. Да га исправи, додатно уобличи, усправи и усмјери на праву страну. И то не чини издавањем неких директива са небеса (старозавјетним маниром), него преузимањем на себе, у потпуности, људске судбине. Од деветомјесечног боравка у мајчинској утроби, преко свих фаза одрастања и сазријевања, до хватања у коштац са трагизмом човјекове судбе у историји. Зато Његошев најмудрији јунак изговара стихове како ”нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића”. Ова лозинка игумана Стефана није само тек једна међу толиким репликама у Његошевом књижевном опусу, него она има својство епилога, круне, посљедње поруке владике – поете. Божија Мајка, Пресвета Богородица Марија, личност која је, на разне начине, инспирисала толике умјетнике, мислиоце и народне вође, представља првог човјека који је на себе преузео улогу, парадоксалну, предивну и нестварну – Даваоца живота Богу! У свом премудром промислу Бог је благоизволио да се спусти до тог нивоа немоћи, на ком ће му, неизоставно требати помоћ људи. То је врхунац педагогије, како оне родитељске тако и оне учитељске: ”Ајде сад ти, да те видим како ти то радиш”. Од тада, од тог првог Богородичиног загрљаја уплаканог Ђетета, преко оног (”Пијета”) под крстом у ком плаче Родитељ, па све до наших данашњих загрљаја – божићна порука је максимално мотивациона: загрлимо једни друге, онако као што би (да можемо) загрлили самог Бога. С тим што Божије присуство у човјеку није ствар неке надахнуте симболике и ријетке имагинације, него нам га Божић нуди као потпуну реалност, која је ето, на дохват руке. Ако је Творац свога Сина могао учинити сином људи, онда и ми, кроз ”очни вид” овог празника можемо и морамо свакога човјека виђети сином Божијим, сликом Бога Живога, малим Господом – господином. На уобичајено ословљавање људи које сам ”понио из куће”, још ми понеко одговара љевичарски: ”Нијесам ти ја попе господин, него обични сиромах, сељак, радник”. На одређеном нивоу расуђивања овакав став је утемељен и оправдан. Али ми увјерење не дозвољава да титулу господина оставим за сталешку, социолошку употребу. Њена етимологија је дубоко богословска и самим тим, егзистенцијалистичка. Све ово ограничено и пролазно у нама, потиче од Беспочетног и Бескрајног. А направљено је да ”ради” тако да се у тај Бескрај врати. И то не као отпадак који иде на рециклажу, него као творевина која свој пуни смисао добија у Творцу. Отуда су стрпљење, ношење тренутних немоћи и неријешених питања, као и вјера у невидљиву будућност – основне карактеристике живота инспирисаног божићним порукама. Насупрот њима стоје захтјеви да се ”одмах и сада” све регулише, разријеши и да све постане видљиво, извјесно и доступно голом оку. Генијални Лесо Ивановић је одавно закључио да ”залуд око даљинама пипа”, а Петар Други Петровић да су ”будале код очију слијепе”, што се све улива у бескрајни океан древних светоотачких мудрости које кажу да се неке дубље истине боље и јасније виде срцем него физичким очима. И збиља – има људи са оштећеним видом, па и оних који су без таквог вида у потпуности остали, али нико није ступио у овај живот а да нема срце. Срце је, а не око, основни предуслов људскости. Најприје онај срчани мишић којим се баве кардиолози, али потом, још важније и дубље од тога – срце као око душе. Као најосјетљивији сензор, чуло радости и туге, чуло којим видимо оно у шта вјерујемо; чуло коме не требају материјални докази, него само откуцај другог срца на другој страни. Онај срчани мишић може и да стане, а ово духовно срце је будно и онда када човјек усни вјечитим сном. „Ја спавам, а срце је моје будно“ – каже псаламски стих који се као епитаф користи на хришћанским надгробним споменицима. Зато, у свјетлости овог празника, нема мртвих, нема несталих, нема безвриједних. И нема људи без срца. Некима је можда залеђено усљед разноразних околности, али се свако да отопити, на празничној ватри, која у божићне дане ”плама боље него игда”. https://mitropolija.com/2023/01/14/o-gojko-perovic-bozicna-radost/

„Створио си нас ради Себе, Господе и пашти се срце наше, док се не успокоји у Теби“ (бл. Августин, Исповести) У Цркву су свагда долазили и долазиће људи за које је улазак у храм тежак и често несхватљив корак, зато што је ово прво искуство у њиховом животу, повезано са за њих непознатим стајањем пред лицем Божјим. У наше је време ово нарочито актуелно, јер је у великој мери прекинута нит преношења вере кроз поколења, али није у потпуности изгубљена тежња за истинским духовним животом. И од тога какав ће одговор човек задобити унутар црквених зидова, често зависи, хоће ли он остати тамо или не. Православни се живот гради на молитви, Јеванђељу и учешћу верујућих у Светотајинском животу Цркве. За савременог човека је веома неопходно да усвоји то да је молитва дисање, Јеванђеље – жива вода, исповест – бања, а причешће – храна за душу. Уколико не угради у темеље својих животних принципа то да духовни живот, у крајњој мери, није нимало мање важан него телесни, неће моћи да се истргне из шапа „овога света“ које га обавијају попут хоботнице и заувек ће остати са опредељењем које заиста понижава људско достојанство: члан потрошачког друштва. У Цркви је све прожето смислом. Усвајање овога смисла разумевањем језика Цркве јесте један од најважнијих задатака човека који улази у храм и који са своје стране мора да уложи не мали напор. Али уколико човек не пронађе одговоре на своја питања, он може отићи, саблазнивши се оскудношћу мисли људи из Цркве. И, следствено, они који прихватају нове људе који прелазе преко црквеног прага имају одговорност: отварати ризнице Цркве, скривене од „овога света“. Задатак постаје двоструко сложенији због тога што новопридошли не разуме језик Цркве и овај му се језик може учинити туђ и неприхватљив, те га може одбацити. А „језик овога света“ лако може да профанизује све што Црква брижно чува, као драгоценост. Зато увек настају покушаји превода језика Цркве, на језик света, што уствари представља катихезацију, која поставља задатак да не одбаци и да не профанизује, и самим тим да не постане извор саблазни за оне који желе да уђу… https://manastirpodmaine.org/protojerej-ajeksej-timakov-izgubljena-radost-ocrkovljenosti/

Радујте се и веселите јер је велика плата ваша на Небесима! Ово су речи којима Христос исписује сву суштину наше вере у Њега и то под најнеповољнијим условима живота – у страдању. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Радост у Господу спасава, она је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Извор лажне религије је неспособност да се радујемо или, можда, пре одбијање да се радујемо, док је радост апсолутна суштина… Страх Божији и смирење су једино здрави када су повезани са том радошћу, и само тада су истинити и плодоносни! Ван те радости добијају демонски карактер и постају најдубље изопачење било каквог религијског искуства. Религија страха; религија лажног смирења; религија кривице: све су то искушења и замке – врло снажне и то не само у свету, већ и у Цркви. “Религиозни“ људи гаје неку сумњичавост према радости. Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет … исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте – радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је – РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман https://mitropolija.com/2022/07/20/radost-je-temelj-slobode/

Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!

Од давнина, на Васкрс у поноћ мноштво људи са свећама у рукама обилази тамни храм и зауставља се пред његовим затвореним вратима. И сваки пут настаје тај необични тренутак када сви ми, не будући увек свесни тога, постављамо себи исто питање као и жене које врло рано дођоше на гроб Христов око изласка сунца – Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? (Мк 16, 3). Заиста, хоће ли се и овога пута догодити оно што се догађа сваки пут? Хоће ли и овога пута срце погодити иста она тајанствена радост? Хоће ли и ова ноћ постати светлија од дана, како је веома давно рекао један хришћански проповедник? Шта празнујемо, чему се радујемо? Откуд та светлост? Ево, још неколико тренутака, и проломиће се: „Христос Васкрсе!“ Више се неће зауставити појање, све ће почети да се испуњава ликовањем. Али тих неколико тренутака још није прошло. Ноћ још није разрушена, светлост се још није пробила кроз таму, побеђујући је својом радошћу. И ми још увек можемо да помислимо не само на себе, него и на милионе људи, на све оне за које је Васкрс безначајна реч, магловито подсећање на нешто веома старомодно, нимало савремено, зацело сујеверно, на нешто вековима далеко од наше епохе, њене технике, њених достигнућа и летова у космос, њене опседнутости земљом и земаљским, њеног материјализма, њеног ритма, њене жудње за знањем и рационалном провером. Где је у свему томе место Васкрсу? Како га, макар површно, макар у наговештају, објаснити кад нико не жели да чује објашњење? Тако дуго су нам говорили да је све то давна прошлост, да су све то остаци нечег бесповратно минулог, тако много, озбиљно, научно и темељно су нам објашњавали како је све то настало, одакле се појавило, таквим слепим зидом су нас одвајали од света вере и радости, да смо ми одвикли да слушамо, да разумемо, да размишљамо. Како онда том самоувереном, самоусхићеном свету, такозваном „савременом човеку“, коме се чини да све може да схвати, све да препарира – како му рећи да се не може све објаснити језиком науке? „Аха!“, рећи ће он. „Не можете да објасните? Значи, слажете се да је целокупна ваша религија, па и тај Васкрс, само један ирационални опијум! Ви се дакле предајете! Предајете се нама, савременим људима, за које је све објашњиво и просто као два и два, за које је све изложено у одговарајућим идеолошким приручницима“. И ми ћутимо. Али не зато што немамо шта да одговоримо, него зато што нам је најисреније жао тог живахног, самоувереног човека и читаве његове техничке, једнодимензионалне цивилизације. Он је као неко ко седи у соби без прозора, где је једино осветљење електрична сијалица. Заиста, све се види, нема опасности да се човек о нешто саплете, може да се чита, пише и хода, може да се живи, па чак и да се буде срећан. Али само ако човек не зна да постоји сунце. А савремени човек не зна да постоји сунце. Он га никада није видео, он је убеђен да је електрична расвета сасвим довољна: „Светло је, види се, шта вам још треба?“ Долази му неко ко је сунце видео, ко зна како се оно у пролеће пресијава на младом лишћу, како испуњава цео свет топлотом, срећом и радошћу, али он не верује: „Ја то нисам видео, дакле тога не може бити!“ Понављам: таквог човека сажаљевамо, ништа више. Он не изазива гнев, љутњу или увређеност. Како бисмо само желели да га узмемо за руку, да га без икаквих објашњења изведемо на сунце: погледај, диви се, радуј се! Али чак ни тих речи – „диви се“, „радуј се“ – нема у његовим обимним уџбеницима и идеолошким приручницима. Тамо где је све објашњено, али објашњено тако да у свету не остаје ништа чему би се он могао дивити и радовати. А Васкрс је сав о Сунцу, о дивљењу, о радости, о свету који је обасјан Сунцем, о свету који једино у дивљењу, једино у радости постаје истински свет: „Сада се све испуни, светлошћу, небо и земља и дубине њене. Нек празнује стога сва творевина устајање Христово којим се утврђује.“ Кажу нам: „Али како можете да се радујете нечему што нисте видели, некаквој прастарој легенди? Како је у овом веку, са авионима, науком и космонаутима, могуће веровати да су једном давно, рано ујутро, жене дошле на гроб свога Учитеља, да би по тадашњим обичајима, припремиле, опрале Његово Тело, али Га нису нашле у гробу? И да је била светлост, некаква необична светлост и да им је неко рекао: „Радујте се!“, и да су угледале Учитеља живог. Зар ви у то верујете, зар се у то може веровати?!“ На то ћу одговорити следеће: „Истина је да ја нисам био тамо тог јутра, у том врту, да нисам видео како је свануло сунце тог дана, да нисам чуо ни тај узвик „Радујте се!“, и зато не могу да вам докажем онако како бисте ви то желели, тј. служећи се инструментима и прорачунима. Али знам једно: радост Васкрса је реална, она траје, и сваки пут нам се враћа подједнако снажна, подједнако самоочигледна, већ две хиљаде година. Ево и ја вас да питам: откуд она, откуд та радост? Шта је изазива? Због чега смо ми спремни да се одрекнемо свега на свету, али не и Васкрса, не и васкршње радости? Не радујемо се ми зато што вашим научним знањем знамо да је Христос васкрсао из мртвих, већ зато и знамо да је васкрсао што се радујемо. Ништа на свету није без узрока. Тако каже наука, и „ваша“ и „наша“, јер наука је једна. Нема ни радости без извора радости. И све се у религији може измислити, али радост се не може ни измислити нити наручити. Стојимо испред затворених врата – стотине свећа, стотине осветљених лица, и тишина… И чекамо. Али зар не разумете, зар не видите, зар не осећате да то цело човечанство, цела природа, цео свет стоје, озарени надом да на земљи нема ничег узвишенијег, бољег и човечнијег од тог тренутка?“ Као да са бесконачне висине самога неба долазе, падају те јединствене речи, ни налик на било које друге: „Христос Васкрсе!“ И радост – ту је, овде у мени, на тим лицима, у тим очима, у том сјају пламичака! Она испуњава срце, сједињује све, уздиже нас некуд, у само средиште светлости. И као да не одговарамо ми, ја, него сама та светлост, сама та радост, попут грома, попут буре, попут муње: „Ваистину Васкрсе!“ И никакви други докази нису потребни, као што нису потребни ономе ко види сунце, ко му се радује и диви, ко се и сам испуњује светлошћу и љубављу, и сам постаје светлост и љубав и из дубине срце се обраћа свему постојећем: „Радујте се!“ http://www.spc.rs/sr/protojerej_aleksandar_shmeman_radost_onih_koji_ljube_0

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25). Период Велике 40-нице својим богослужбеним ритмом, садржајем и духом представља, по ријечима А. Шмемана, наше ходочашће на саме изворе хришћанске вјере. То је период пресааздавања нашег бића и припрема за учешће у пасхалној радости побједе над смрћу. Међутим, често се може уочити једна парадоксална ствар – немогућност да се доживи и издржи радост Васкрсења! Велики пост са свим његовим прописима и подвизима можемо да издржимо, и трећину године ћемо да постимо, чак са извјесним усхићењем. Али радост Васкрсења смо способни да доживљавамо свега неколико сати. Разлог томе је, како казује о. Софроније Сахаров, што ми, када смо схватили Христово Еванђеље као истиниту Ријеч Онога Ко је створио цио овај свијет, чекамо апсолутну непоколебљивост Његовог Царства, а живот наш протиче у сталним промјенама. Ништа не стоји. Овај свијет са свим искушењима, недаћама и видовима зла спушта тамну завјесу на наше духовне очи те не можемо да угледамо и увјеримо се да је коначна побједа – побједа радости велике. На самом шочетку Великог поста, Црква нам указује на трагику Адамовог изгнања из Раја. Седмонедјељни пост који слиједи јесте управо враћање нас, Адамових потомака у прекинуту заједницу са Творцем. Како казује један савремени духовник, и Адам је плакао због тога што ће свеколики род људски живјети у раздорима, ратовима, узајамним убијањима, узајамним угњетавањима и томе слично – што ће сви устати против закона љубави. Стога је наша хришћанска дужност да овоме свијету свједочимо радост Васкрсења и да свој живот темељимо на тој радости. Само је силазак Бога међу људе мога да разбије мрак који је окивао свијет и човјека у њему. Повијест овога Божијег силаска међу људе, говори вл. Николај, почиње са ангелом и дјевојком, са разговором између небесне чистоте и земаљске чистоте: ”Кад нечисто срце разговара с нечистим срцем, то је рат. Кад нечисто срце разговара с чистим срцем, и то је рат. Само кад чисто срце разговара с чистим срцем, онда је то радост мир и – чудо.” Архангел Гаврил први је благовјесник спасења људског, или чуда Божјег; јер спасења људског не би било без чуда Божјег. Пречиста Дјева Марија прва је чула ту благовијест, и прва од људских бића устрептала од страха и радости. Ново стварање радост је Богу и људима; зато оно и почиње с благовијешћу: радуј се! Том ријечју отвара се драма новога стварања. То је прва, почетна ријеч, која се чула чим се завјеса велике тајне почела подизати. Како да се радујемо поред толиких искушења, кад толико људи страда, када је читав свијет погођен страшном пандемијом опаког вируса, када свакодневно чујемо гласове о ратовима? Ова питања често не добијају прави одговор јер данашња цивилизација не познаје прави смисао радости, те се она у најбољем случају схвата као некаква разонода, одмор или бјекство од ”тешке свакодневице”. А и хришћанство све више поприма тај дух и и све се теже брани од оне Ничеове оптужбе да хришћанима недостаје радости. Заборавили смо да управо радост одозго, за коју је Христос рекао да је нико неће одузети од нас (Јн. 16,22), представља извор хришћанске вјере, а никако растерећивање или одмор од „озбиљности“. Зло које све више нараста се може побиједити једино Добром, а то не бива без Крста и Васкрсења, а битка почиње унутар нашег бића, бојно поље је наше срце. Томе нас учи и Велики пост који управо и значи поприште духовне борбе ради доласка у стање у којем је могуће примити радост тајанствене Пасхе. Господ каже: У свијету ћете имати жалост али не бојте се, ја побиједих свијет! У Христу је, дакле, ”свијет” већ побијеђен те је циљ нашег живљења улазак у радост Побједиоца, у радост која није од овога свијета и вијека. Црква сваког јутра наглашава радост доласка у свијет Спаситеља и Свјетлости: ”Бог је Господ и јави се нама…”. Та радост се не препушта ни анализи ни одредбама, у радост се улази: ”Уђи у радост господара свога” (Мт. 25,21). И ми немамо никакво друго средство да уђемо у ту радост осим свештенодејства које је од самог почетка Цркве било и њен извор и испуњење, тј. заиста само тајинство радости, а то јесте – свештенодејство Евхаристије. https://mitropolija.com/2022/04/26/protojerej-slobodan-lukic-pashalna-radost/

Ми не можемо мењати глобалне токове, али можемо ширити границе љубави које значе међусобну подршку и разумевање., рекао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у својој надахнутој беседуи изговореној на литургијском сабрању у храму Преображења Господњег у београдском насељу Пашино брдо. Предстојатељ Српске Цркве - Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, служио је у пету недељу Великог поста - свете Четрдесетнице, 28. марта / 10. априла 2022. године, свету архијерејску Литургију у Светопреображенском храму у београдском насељу Пашино брдо. Његовој Светости саслуживао је велики број пречасних презвитерâ и часних ђаконâ, међу којима и протопрезвитер др Зоран Ранковић, декан Православног богословског Факултета Универзитета у Београду; уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. Радост сабрања била је употпуњена молитвеним учешћем великог броја деца која се на радост Цркве, сабирају у овој београдској светињи. Након светописамских чтенија, сабрану литургијску заједницу речима архипастирске беседе поучио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је посебно истакао да хришћански живот превасходно подразумева служење, а не борбу за почасти и прва места. Првојерарх је подсетио да се у љубави налази смисао свих наших односа, јер права и истинска љубав подразумева служење, жртву, а превасходно подразумева свецело следовање Христу. "Жртва за Бога се огледа као жртва у односу на ближње и људе. Не постоји жртва Богу или вера у Бога која је апстрактна, која се тиче само наших размишљања, него вера у Бога јесте конкретна најбоље се види, а њу можемо проверити када видимо какви смо ми у односу на друге, или какав сам ја у односу на тебе, какав је свако у односу на онога који је поред себе, да ли ту, почевши од породице, живимо по речи Христовој и градимо истинску заједницу у којој свако жели да служи другоме и буде последњи, свако се одриче свога права зарад онога кога воли. Жртва није мука, него је жртва радост давања љубави, давања себе ономе кога волимо", рекао је Патријарх српски г. Порфирије у својој беседи на тему јевнађелске перикопе која се пред сабрану литургијску заједницу износи у овај недељни дан. https://www.tvhram.rs/vesti/vesti-iz-crkve/3954/patrijarh-porfirije-bogosluzio-svetopreobrazenskom-hramu-pasinom-brdu-zrtva-radost-davanja-ljubavi-foto-video

Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу. Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога! Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду. О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу. Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу. О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом. facebook.com/duhovnepouke

Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин (Јеремић) одржао је предавање 30. марта 2022. године, у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда, у оквиру редовне духовне трибине овог храма. Преосвећени Владика беседио је на тему "Крстом дође радост целоме свету", а драгог госта најавио је старешина храма протојереј Арсеније Арсенијевић. Звучни запис вечери начинила је Редакција радија "Слово љубве". Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/31.03.22 ZBOR - episkop Justin - Krstom dodje radost celom svetu.mp3

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије извршио је 14. марта 2022. године чин освећења новог комплекса Клиничког центра Србије, саопштила је Информативна служба СПЦ (видео и аудио). Освећењу су присуствовали викарни епископи ремезијански г. Стефан и хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; министар здравља др Златибор Лончар, директор Клиничког центра проф. др Милика Ашанин, декан Медицинског факултета проф. др Лазар Давидовић, директор Ургентног центра проф. др Марко Ерцеговац; проф. др Горан Станковић; проф. др Јовица Миловановић; прим. др Наташа Петровић и др Душан Јовановић, свештенство Архиепископије београдско-карловачке и медицински радници запослени у Клиничком центру. Одушевљен величином и опремљеношћу новог Клиничког центра Србије, патријарх Порфирије је рекао: - Благослов и радост је велика за све нас што се након много деценија завршио Клинички центар Србије. Ви много боље од мене знате шта то значи пре свега за вас, у смислу могућности и капацитета, са једне стране техничких; а са друге стране, што је још важније и ваших личних потреба. Имате услове и околности да пружите најбоље од себе како би свако од оних који дође на ово место био третиран и лечен на најбољи могући начин. Другим речима, све оно што зависи од вас, од нас људи, ви сад имате могућност да доведете до максимума. У овом тренутку ја желим вама да се захвалим, али и да честитам на спознаји и потреби да треба извршити освећење овога простора јер тиме - с обзиром да имате много дубља шира и већа знања о природи човековој - потврђујете још једампут ону истину да је поред осталог човек и homo religiousus. Здравље подразумева симфонију свих аспеката човековог живота, свих аспеката човековог бића. Можемо имати здраво, максимално здраво тело, али ако изнутра нешто није ваљано постављено у нама онда не можемо говорити о здравом човеку. Колико да смо унутра здрави, а ако имамо било какав спољашњи хендикеп, имамо потребу да га поправљамо, имамо потребу и њега да доведемо у природно стање, у здраво стање. Здраво стање је природно стање и то је потпуно у складу са вером хришћанском и са Јеванђељем. Дакле, здрави смо онда када је у потпуности хармонична наша природа, када је наше биће устројено тако да живи са нашом природом. Ви сте овим освећењем показали да иако се бавите телом и чините све да људско тело буде што је могуће здравије разумете и осећате да је важно да и душа буде природно, здраво устројена. Видео запис беседе Његове Светости пренела је Информативна служба СПЦ на свом Ју-тјуб каналу. Извор: Информативна служба СПЦ Фото: Информативна служба СПЦ Звучни запис беседе Патријарха Порфирија:

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, приредио је велику радост и благослов ученицима Основне школе „Вук Караџић“ у Требињу. Са званичне интернет странице Епархије захумско-херцеговачке и приморске доносимо извештај вероучитељице Жанеле Пажин. Тако мало је потребно дјеци да им заигра срце од радости, зацакли око од среће. Данас је наше седмаке обрадовао Патријарх, Његова Светост, архиепископ Пећки, Г.Г. Порфирије. Наши ђаци су Његовој Светости, честитајући празнике послали календар који су креирали на часовима вјеронауке и техничког цртања, а као свој допринос хуманитарном удружењу које помаже дјецу којој је помоћ неопходна. Патријархова честитка је стигла у нашу школу као одговор. Хвала, Ваша Светости, што сте у мноштву Ваших обавеза нашли времена да обрадујете наше ђаке и колектив наше школе. Хвала за молитве и благослове! Нашем Патријарху, многаја и благаја љета! Вјероучитељица Жанела Пажин

На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора промислом Божијим и одлуком Светог Архијерејског Сабора изабрано је пет викарних епископа, редакција Телевизија Храм ће у наредном периоду кроз серије разговора сваког другог уторка представити изабране викарне епископе. Гост првог издања наведене емисије био је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. Служба викарних епископа и значај архијерејске службе, као и титуле викарних епископа, најчешће по називима древних епархија из времена Светог Саве, биле су теме о којима је Епископ топлички Јеротеј говорио у уводном делу разговора. Пажња је посвећена и значају црквеног појања, а један од најпозванијих да говори о црквеном благољепију и значају службе појца, управо је Епископ Јеротеј који се дуги низ година бави изучавањем црквеног појања као саставног дела богослужења Цркве. Ми децу обликујемо и образујемо у складу са хишћанском вером и хришћанским вредностима, у томе је сагледан значај верског образовања, рекао је Епископ Јеротеј говорећи о значају верске наставе у нашим школама. Чинећи осврт на двадесетогодишњицу од поновног васпостављања верске наставе у образовни систем Републике Србије, Епископ Јеротеј је своју пажњу посветио и проблемима са којима је суочена веронаука, а велики део проблема је правне природе, било да је реч о радном статусу катихетâ и вероучитељâ, или сâм статус веронауке као предмета. Потребно је да се радујемо празнику Христовог рођења, јер прослављамо Оног који се родио нас ради и ради нашега спасења. Овај радосни карактер провејава кроз богослужење, већ од празника Ваведења Пресвете Богородице појемо "Христос се рађа славите Га", и како се приближава празник Божића све се више увећава химнологија радости. У складу са овом радошћу потребно је да постимо, како бисмо на правилан начин доживели радост празник Христовог рођења, поучио је Епископ топлички г. Јеротеј у архипастирској поруци упућеној гледаоцима Телевизије Храм. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу 21. по Педесетници, 14. новембра 2021. лета Господњег, када наша света Црква савршава молитвени спомен да свете бесребренике и чудотворце Козму и Дамјана, у теслићком храму Свете Тројице служена је света Литургија којом је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миладин Вуковић, архијерејски намесник теслићки, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Борислава Шањића, умировљеног пароха теслићког, као и ђакона Александра Митровића. Након заамвоне молитве служен је мали помен блаженопочившим патријарсима Павлу и Иринеју. По литургијском отпусту, речима надахнуте омилије сабранима се обратио јерођакон Роман, сабрат свештене обитељи манастира Острог, који је кроз поуку јеванђелског зачала указао да је сваки припадник Цркве позван и призван да свој живот украшава јеванђелским начелима, као и врлинама којима су били украшени угодници Божји, међу којима и Свети Василије Острошки. Сабрање је настављено трпезом љубави у свечаној дворани парохијског дома, на којој се сабранима обратио монах др Павле Кондић, који је говорио о значају оваквих сабрања, подсећајући на древне речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога". Према његовим речима, у наведеној поуци се налази и смисао сваког сусрета који у нама побуђује дела љубави. Сабрат стањевићке светиње је проти Миладину Вуковићу уручио на дар ново издање књиге о знаменитом савинском игуману Варнави Гвозденовићу. На крају, уваженим гостима јерођакону Роману, монаху Павлу и катихети Браниславу Илићу, архијерејски намесник теслићки је уручио пригодне дарове, међу којима је импозантна монографија храма Свете Тројице у Теслићу. Овај благословени сусрет у љубави Христовој, оваплотио је у нашим животима предивне псаламске речи: "Гле, шта је добро или шта је красно, него да браћа живе заједно". Приредио: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Епархија тимочка саопштила је да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у недељу 8. августа 2021. године, освештати новосаграђени парохијски дом при храму св. великомученика Георгија у Кладову и том приликом уручити добротворима, породици Болботиновић, Орден св. Краља Милутина, као и архијерејске захвалнице Општини Кладово и бројним појединцима. Протонамесник Радоје Мијовић: Посета патријарха Порфирија Епархији тимочкој историјски је догађај Најава: Патријарх српски Порфирије у посети Епархији тимочкој На дан св. Пантелејмона, 09. августа 2021. године, Свјатјејши Патријарх српски г. Порфирије ће богослужити у Доњем Милановцу уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона и више Архијереја СПЦ, најавила је Епархија тимочка. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О велика и најсветија Пасхо, Христе! О мудрости, и Логосе Божји, и сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога! (из девете песме Пасхалног канона) Пре него што се било ко од нас усуди да изговори неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје услед сазнања да ниједна људска реч није кадра да у потпуности искаже суштину и сверадосни и спасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Свети Григорије Богослов у својој беседи на Пасху богомудро поручује да је Пасха - Царица дана, Празник над празницима, и славље над слављима, који превазилази као сунце звезде, не само човечанске и земаљске празнике, већ и Господње празнике! Ове речи потврђују веру хришћанâ да Васкрсење Христово заиста јесте Празник над празницима, и славље над слављима, како у богослужбеном животу Цркве, тако и у животима свих хришћана који исповедају радост васкрсења, јер Васкрсење Христово ваистину постаде основ наше вере. О томе нам говори свети aпостол Павле: „А ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, а празна и вера ваша“ (1.Кор 15, 13-14). Наша вера и васцело наше постојање је утемељено на васкрсној радости, и васкрсно-непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади, да ће Господ и нас васкрснути и саваскрнути у незалазном дану Царства Свога. Васкрсење Христово је радост која нам није дарована од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ту радост нико неће узети од њих (в. Јн 16,22). Својим славним Васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (в. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрлиˮ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (в. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (в. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својегаˮ (Мт 25,21). Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (в. Јн 5,24), и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (в. Мт 28,20). Значај и торжество Пасхе, и пасхалне радости наше у Васкрслом Господу, најочигледнији су у богослужењу Велике суботе. Литургију Светог Василија Великог, коју служимо у тај дан, савршавамо заједно с вечерњим богослужењем на којем се већ поју васкрсне стихире, заједно са стихирама Триода, и тако се најављује Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу службу у тамним одеждама, а када, уместо уобичајеног алилуја, почне да се поји велики прокимен - Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима, - свештенолужитељи у олтару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане, беле одежде. Часну трпезу и сав храм такође „облачеˮ у бело, преднаговештавајући Васкрсење Христово. О овом богослужбеном моменту васкрснога карактера уважени професор литургичког богословља Дмитријевски говори: „Стих, –Васкрсни Боже суди земљи,- почиње да поје презвитер у олтару када почињу да звоне сва звона. Презвитер у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара: ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! (А. А. Дмитријевски, „Спознајући Тајну Крста и Васкрсења Господњегˮ, Крагујевац, 2014. стр. 87-88)! Богослужбене напомене указују да ове ноћи, после Литургије, хришћани вековима молитвом и бдењем дочекују Празник над празницима. Молитвено бдење је пропраћено читањем из књиге „Дела апостолскаˮ, јер нам тај новозаветни спис на најбољи начин сведочи о Васкрсењу Христовом. У наставку се богослужи полуноћница на којој се поје канон Велике суботе, а плаштаница се уноси у олтар и полаже се на Часну трпезу, на којој остаје до оданија Пасхе. Непосредно пред почетак пасхалног јутрења, епископ (или началствујући презвитер), обучен у потпуно одјејаније, најпре са централног кандила на Часној трпези пали свећу, а потом излази кроз царске двери уз појање стиха - Приђите примите светлост, од Незалазне светлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих. Тада сав народ прилази и пали своје свеће, примајући тако незалазну светлост. Када је реч о овом чину примања светлости, потребно је нагласити да ова светлост представља исту ону благодатну светлост коју примамо у Јерусалиму. Сваки храм на пасхалном јутрењу постаје Јерусалим, и свако од нас примивши светлост, прима истинску и незалазну светлост од Васкрслога Господа. Када сав народ прими светлост, у литији се чини трократни опход око храма, уз појање дивне химне - Васкрсење Твоје Христе Спасе, ангели поју на небесима, и нас на земљи удостоји да те чистим срцем славимо. Поједини богослужбени устави не спомињу овај литијски опход око храма, већ само излазак испред храма и стајање пред затвореним храмовним вратима одакле предстојатељ почиње пасхално јутрење. Богослужбена пракса православне Јеладе, која се усталила и код нас, подразумева читање Еванђеља пред почетак пасхалног јутрења, и речју Господњом бива нам саопштена вест о Васкрсењу. Литијским опходом и слушањем речи Божје испред затворених храмовних врата, символишемо жене мироносице које су с великом радошћу примиле и благовестиле вест о Христовом Васкрсењу. Отварање храмовних врата прасликује камен који је одваљен од гроба Господњег, после чега сви улазимо у храм уз појање тропара Пасхе. Ђакон са амвона произноси Велику јектенију, после које се поје, испуњен надземаљског одушевљења, пасхални канон преподобног Јована Дамаскина. То је један од најлепших канона православног богослужења, образац и врхунац савршенства пасхалних песама. На почетку сваког ирмоса презвитер кади цео храм, а после сваке песме изговара мала јектенија, с припадајућим јој возгласима. Бескрајним понављањем богонадахнутих речи пасхалног канона, богослужбени поредак нас поучава и позива на делатну, дубоку и разбориту васкрсну радост. После канона се поје ексапостилар - Телом уснувши, недељне стихире на хвалите, као и стихире Пасхе – Пасха свештена данас нам се показа. Чувена беседа Светог Јована Златоуста, изговорена на Пасху, – „Ако је неко благочестив и богољубив…ˮ, изговара се на Пасху. У тој беседи, на основу приче о делатницима у винограду (в. Мт. 20, 1–16), сви – они који су радили од првог часа и они који су дошли у једанаести час, они који јесу и они који нису постили – бивају позивани да се насладе пасхалном радошћу, да уђу у радост Господа свога. То је разлог што целе Светле Седмице богослужење бива у потпуности исто као на сâм дан Празника, указујући тако на победоносни и спасоносни значај Васкрсења Господњег, и нашег богослужбеног учествовања у њему. Као што смо кроз богослужење страдалне недеље, били учесници и сапуници на путу страдања, тако сада, обасјани пасхалном светлошћу, богослужбено постајемо учесници радости над радостима, предокушавајући радост невечерњег дана Царства небеског. Катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 372. броју Православног мисионара (стр. 16-18) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). – Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? – Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18. 5. 2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. – На саветовању у Аману, 2020. год, било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? – Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год, у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. – У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? – У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год, Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. – Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? – У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. – Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? – Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. – Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? – Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње… Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. – Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? – Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г, препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г, уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. – Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? – Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. – Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? – Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. – На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? – Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман… руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма

Православни истраживачки центар „Хризма“ више пута је обраћао пажњу на проблем црквеног раскола у Северној Македонији. Праве се покушаји да се питање реши на неканонски начин, и то ствара нове претње васељенском Православљу. За живот Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве и перспективе лечења раскола у Северној Македонији, читајте у ексклузивном интервјуу, које је за центар „Хризма“, дао Епископ стобијски и Mестобљуститељ струмички Давид (Нинов). - Ове године се навршавају деветнаест година од стварања пројект-споразума о канонском решењу црквеног питања у Северној Македонији, после чега је био потписан Нишки договор. Ипак, он никад није био прихваћен од Светог Синода такозване „Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ- ОА)“. Шта Ви сматрате, да ли су тадашњи договори били једина исправна опција за решење црвеног питања? Да ли су према Вашем гледишту они актуелни за данашње стање? - Нишки договор су потписала тројица „митрополита“ расколничке „МПЦ“, са знањем њиховог архиепископа. Они су га јавно бранили као еклисиолошки једино исправно, али су се касније, под политичким притиском одрекли тог договора. Затим је на позив блаженопочившег Патријарха српског Павла за литургијско и канонско јединство са Српском Православном Црквом (СПЦ), потврдно одговорио Његово Блаженство, данашњи Архиепископ и Митрополит скопски Јован. Следствено, битна и неоспорна чињеница је да је Нишки договор већ завршена прошлост. Актуелна стварност је да је на основу договора, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, 24. маја 2005. год., издао Томос о најширој могућој аутономији Православне Охридске Архиепископије, као канонске Цркве у Северној Македонији. Такође је потврдио Архиепископа охридског Јована за канонског Предстојатеља аутономне Архиепископије. Томос о аутономији је потписао блаженопочивши Патријарх српски Павле. Дакле, у Диптиху цркава, Правослана Охридска Архиепископија је записана као аутономна црква са Томосом, која се налази у саставу свеправославно признате канонске јурисдикције Српске Патријаршије. Покајање је увек верна, ако хоћете и вечно модерна варијанта, односно шанса за оне који су у расколу, да се избаве од њега! У суштини, реч је о најбољој могућности, да преко преумљења изађу из раскола и да уђу у спасоносну Саборност Цркве. Архиепископ охридски Јован, испуњујући свету Архијерејску дужност о чувању јединства цркве, није створио раскол, него га је излечио. Сада, у нашој отаџбини, људи имају могућност да одаберу: да ли ће припадати Саборној Цркви или расколу. Вашој пажњи предлажем неколико референци, а оваквих примера има безброј: а) Емилија Црвенковска, ћерка безбожног комунистичког лидера Крстета Црвенковског (високи функционер СФР Југославије, секретар ЦК Савеза комуниста Македоније, председник Комисије за испитивање рада државне безбедности СФРЈ, подпредседник Председништва СФРЈ), пише: „Највећу заслугу међу македонским комунистима за враћање аутокефалности цркве у Македонији има мој покојни отац Крсте Црвенковски“ (Фокус 18.5.2012, бр. 881). Овај њен став Емилија Црвенковска заснива на самим речима Крстета Црвенковског, написаних у његовим мемоарима „Заробљена истина“, Култура, Скопље 2003. б) Професор историје на факултету расколничке „МПЦ“, Јован Белчовски, за ТВ Алфа (20. 11. 2017. год.), каже: „Знате ли како смо ми добили аутокефалну цркву? Захваљујући покојном Крстету Црвенковском! Свака част човеку, лака му земља била. У дискусији са председником Титом, Крсте је једноставно рекао Титу: ми морамо по први пут да отворимо академију и да себи прогласимо аутокефалну цркву“! Дакле расколнички епископи „МПЦ“ подржавају и саображавају се са етнофилетистичким расколом, који је саздан од безбожних функционера Комунистичке партије. Међутим, Црква се не може руководити према одлукама Комунистичке партије и никад неће моћи да исте легализује и да их запечати црвкеним томосима о аутокефалији, донешеним под политичким притиском. Следствено, увек је актуелно да Црква позива на преумљење и на привођење свега у јединство са Христом и Његовим Телом, а затим унутар Тела Христовог, тј. Цркве, да се проналазе решења за сва отворена питања. Искуство показује да не постоји проблем, који Црква не би могла да реши дијалогом. - На саветовању у Аману, 2020. год., било је истакнуто: „У вези са проблемом Северне Македоније, делегације су изјавиле да ово питање треба да се реши дијалогом унутар Српске Православне Цркве и са свеправославном подршком“. Како су верници Охридске Архиепископије примили ово Аманско саветовање? У односу на свеправославну помоћ: Које помесне цркве (или поједини Архијереји и верници), су задњих година дали највећу подршку Охридској Архиепископији? Такође у вези великог броја Албанаца у Северној Македонији, постоји ли подршка од стране Албанске Православне Цркве? - Архијереји расколничке „МПЦ“ су своју хиротонију добили од СПЦ. Следствено, СПЦ је мајка црква „МПЦ“, и раскол „МПЦ“ налази се у оквирима јурисдикције СПЦ. Имајући ово у виду, овај проблем није могао, не може и неће моћи да се решава без мајке цркве, тј. СПЦ. Свеправославна сагласност је неопходна, јер предмет наше вере јесте и Саборност Цркве. Ми православни, у Символу Вере исповедамо да верујемо и у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Ако не постоји свеправославно признање, тада о Цркви и не може бити речи! Наша Црква, Српска Патријаршија, учествовала је на братском саветовању у престоници Јордана, граду Аману. Стога, верници Православне Охридске Архиепископије при Српској Патријаршији на Аманско саветовање гледају као на неопходну и оправдану бригу о чувању јединства Цркве, које није некакав спољашњи украс, него сама суштина Цркве. Верници Православне Охридске Архиепископије (и поред љубави, подршке и разумевања које имају за тешке услове у којима се налази Константинопољска Патријаршија), никада се неће моћи сложити са непредањском еклисиологијом да је Константинопољски Патријарх primus sine paribus (први без једнаких), него се чврсто држе аутентичне православне еклисиологије и прихватају да је он primus inter pares (први међу једнакима). Верници Православне Охридске Архиепископије знају, да је у Шамбезију била постигнута сагласност, да евентуални следећи томоси о аутокефалији буду потписивани од свих Предстојатеља помесних православних цркава (сагласност није била постигнута само по питању начина потписивања). Најзад, саборно одлучивање одговара Предању, ако узмемо у виду да је Кипарска Православна Црква своју аутокефалност добила на Трећем Васељенском Сабору. Православне цркве се више не налазе под османлијским ропством или тоталитаристичким системима. Зато је крајње време да се обнови саборни начин функционисања. Помесни сабори функционишу, треба да профункционишу и свеправославни и да се, између осталог, не дешавају проблеми са којима се данас Црква суочава. Што се тиче питања подршке, био сам присутан на сусрету између Свјатејшег Патријарха руског Кирила и блаженопочившег Патријарха српског Иринеја, 15. 11. 2014. год., у Београду, када се разговарало о томе да се предузму неки кораци у вези ослобођења Архиепископа охридског Јована из затвора, где се налазио после политичке пресуде, због његове вере у Саборност Цркве. После тог сусрета Митрополит волоколамски Иларион (који је такође био присутан на поменутом сусрету), испуњујући јеванђелску заповест (Матеј 25. 36), посетио је Архиепископа охридског Јована у затвору у Скопљу, а затим се сусрео и са државним властима. Ускоро затим Архиепископ охридски Јован био је ослобођен из затвора. Разуме се да добијамо подршку од стране многих цркава, многих Архијереја, али поменута подршка Руске Православне Цркве, за нас представља једну од најзначајнијих подршки. Што се тиче православне браће Албанаца, када Православна Охридска Архиепископија организује неке јубилеје или литургијске прославе, Архиепископ албански Анастасије шаље своје представнике, и на такав начин потврђује литургијско јединство Албанске Православне Цркве са аутономном Православном Охридском Архиепископијом. Неговање литургијског јединства, рекли смо, било је и увек ће бити од суштинског значаја. - У последње две године активно се поставља питање додељивања аутокефалности „МПЦ-ОА“ и то од стране Константинопољске Патријаршије. Могу ли према Вама неке цркве, осим Српске Православне Цркве, узети учешће у решавању северномакедноског питања? Рецимо, Бугарска Црква? - У њеном саопштењу од 11. маја 2019. год., Константинопољка Патријаршија помиње неко право на апелацију у односу на „МПЦ“. На који начин Константинопољска Патријаршија има право апелације у Цркви није тема овог разговора. Оно што је индикативно јесте то да је Константинопољска Патријаршија разгледавала некакав захтев (узгред речено, прослеђен писмом политичара), захтев, као што и сами кажу „расколничке цркве“. Дакле, реч је о „цркви“, која није део Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а поврх свега, нити се налази у канонској јурисдикцији Константинопољске Патријаршије. Желим да верујем да у Константинопољској Патријршији имају добре намере и да су истовремено свесни да немају никакво право да се једнострано осврћу на раскол „МПЦ“! Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве се више пута и недвосмислено изјаснио за дијалог, преко којег би се на канонским основама, помогло „МПЦ“ да превазиђе раскол и да се врати у спасоносну Саборност Цркве. Дијалог је био спречен управо од стране расколничке „МПЦ“ и државних власти спровођењем затворских казни против Архиепископа охридског Јована и државног прогона против Правослане Охридске Архиепископије. Колико је мени познато, СПЦ никада није била затоворена за оне који су хтели, добронамерно и на канонским основама, да помогну решавању проблема „МПЦ“. - Како оцењујете перспективу лечења раскола у Северној Македонији? На који начин се то може остварити? Шта утиче на то? - У овом тренутку не бих имао ништа да додам, нити да одузмем од речи нашег Свјатејшег Патријарха српског Порфирија, који је у свом интервјуу за „Радио Телевизију Србије“ 2. марта, ове године, јасно истакао да жели да се нађе решење раскола у коме се налази „МПЦ“. Наш Патријарх верује да ће Свети Архијерски Сабор СПЦ увек бити спреман да дође до решења, али без било каквих политичких притисака и утицаја, који постоје од почетка стварања раскола, па све до данас, у односу на ту тему. Дакле, на решавање проблема највише утичу политичари, који својим притисцима желе да искористе „МПЦ“ за њихове пролазне политичке циљеве. По угледу на колеге из Украјине, политичари из Северне Македоније, нарушавајући секуларни карактер државе, утврђен Уставом, стављају себе у улогу вође расколничке „МПЦ“ и шаљу писма црквеним предстојатељима у име „МПЦ“. На тај начин понижавају и „МПЦ“ као неспособну да сама реши сопствене проблеме. Када дневна политика буде барем мало склонила руке којима је превише чврсто загрлила „МПЦ“, биће могуће да се очекује решење њиховог проблема. - Зашто многи људи подржавају „МПЦ-ОА“ и не спознају погубност раскола? Да ли у „МПЦ-ОА“ постоје свештеници и лаици који се барем понашају без агресивности према Охридској Архиепископији и спремни су за дијалог? - Према неким застарелим подацима, Северна Македонија има око два милиона становника, а према неким савременим анализама, због великог исељавања, могуће је да у земљи тренутно живи око милион и петсто хиљада становника. Од њих се отприлике 68% декларише као Македонци али се, свакако, не сви од њих декларишу као православни хришћани. Иако је у суштини реч о много добром народу, о природно искреном и топлосрдачном народу, ипак у једној тако малој и, нажалост, затвореној средини, због комунизма и због раскола, тај народ колико је добар, исто толико је и теолошки необразован. Ми никада нисмо имали проблема са нашим народом! Сасвим супротно! Прогон против Православне Охридске Архиепископије је био организован и још га организује државни апарат. Држава је осуђена од Европског суда са правоснажном пресудом због тога што одбија да региструје канонску Православну Охридску Архиепископију. Све то ствара страх и несигурност код људи! Подразумева се да се ми сусрећемо са одређеним свешетеницима и верницима, припадницима расколничке „МПЦ“, који немају агресивни приступ, али они увек инсистирају да ти сусрети не буду транспарентни, јер се боје ауторитета „МПЦ“ и власти. Дакле, на папиру људи имају формалну слободу, али се она разликује од ефективне слободе, која је привилегија само оних људи у држави, који су се самопрогласили за „меру свега“. - Како Охридска Архиепископија успева да у постојећим неблагопријатним условима сачува своја богослужбена места и да се заштити од напада? Да ли је могуће да се ради са младима и са средствима за масовну информацију, тј. да се противдејствује расколу у информативном простору? - Православна Охридска Архиепископија нема никакву правну, нити било коју другу земаљску заштиту. У задњих скоро двадесет година у организацији власти и расколничке „МПЦ“, Архиепископ охридски Јован је био осам пута у затвору. Годинама су били суђени Епископи, свештеници, монаси, монахиње, верници, на политички монтираним судским процесима. Срушили су нам два храма, тукли су наше свештенике, монахе, монахиње... Ми никад и ничим нисмо узвратили на зло, са циљем да се зло не умножава. Али, у немоћи нашој сила се Божја показује (2. Кор. 12.9). Архиепископија објављује штампана издања и користи све могућности да преко разних предавања упозна људе са православном вером. На литургијама у Архиепископији стално долазе нове личности. Ми не заборављамо шта се десило у прошлости али смо отворени за будућност из које нам долази Христос. Зато се трудимо да са љубављу отварамо наша срца за нашу браћу која су у расколу, молећи се, да се у будућности сусретнемо и да будемо заједно у Саборном Христу. - Епархије на територији Северне Македоније у значајној етапи историје потпале су под Бугарском Православном Црквом. У Северној Македонији постоје грађани са бугарским самосазнањем. Бугарска, као и Србија, покреће питање у вези са фалсификовањаем историјског наслеђа у Северној Македонији. У исто време су се нажалост, у протеклом веку дешавали конфликти између српске и бугарке стране. Како се у Охридској Архиепископији решавају ове противречности? Да ли је Архиепископија отворена за вернике са бугарским самосазнањем? - Нажалот се чак и у Цркви, понекад уместо историје исписује митологија! Свети Методије и Кирило нису словенобугарски, него свесловенски просветитељи. Древна Охридска Архиепископија није била аутокефална црква и највећи број њених архиепископа били су Грци, између којих су и познати: Јован IV Комнин, Димитрије Хоматијан, Константин II Кавасила, али и други. У новијој историји, епархије у Северној Македонији нису биле под јурисдикцијом Бугарске Православне Цркве, већ је, пре Првог светског рата постојао неканонски упад Бугарске Егзархије у канонску јурисдикцију Константинопољске Патријаршије, јер црквени историчари, од 16. септембра 1872. г., препознају Бугарску Егзархију као расколничку цркву, која свој раскол решава 22. фебруара 1945. г., уз помоћ Руске Православне Цркве. Још једном је Бугарска Егзархија извршила упад у канонску јурисдикцију Српске Патријаршије, када су расколнички егзархијски Епископи заједно са бугарским фашистичким окупатором ушли у Скопље на сам почетак Другог светског рата и протерали канонског Митрополита скопског Јосифа (Цвијића). За нас, ови догађаји припадају прошлости, историјској науци, и првенствено значе уједињење у молитви за спасење свих људи, и оних који су били на тачној страни историје и оних који су били на погрешној. Није могуће да нас прошлост, политика и национална припадност раздељују. Православна Охридска Архиепископија у себи уједињује подједнако све народе, који живе у мултиетничкој и мултикултурној Северној Македонији. Наша браћа, православни Бугари нису расколници. Они који имају изграђену црквену свест долазе на Литургију у Православној Охридској Архиепископији и причешћују се Телом и Крвљу Христовим заједно са својом браћом православним Македонцима словенског происхода, са својом браћом Србима, Грцима и другим православнима, који живе у Северној Македонији. Црква не укида националне одлике, сасвим супротно, она их развија и унапређује. Али од њих не прави идоле. Сви смо ми у цркви један род православни. Етнофилетизам је осуђен као еклисиолошка јерес (Константинопољ 1872.), тако да за парасинагогу етнофилетизма, за деструктивност националшовинизма нема места у Цркви у којој нема ни Јудеја, ни Јелина него смо сви ми једно у Христу (Гал. 3.28). На тим основама се гради црквени живот у Православној Охридској Архиепископији. - Од момента стварања Охридске Архиепископије, њени верници на челу са Архиепископом Јованом (Вранишкоским), подложни су на прогоне. Шта би Ви посаветовали верницима канонске цркве Украјине, који су данас такође подложни дискриминацији и насиљу? - Познато је да Свети Кипријан Картагински наглашава да чак ни мученичка крв не може да опере грех раскола. Предањски став, који често наглашава и наш Архиепископ је да ми не тражимо страдања, али када их Господ допусти, ту смо да их примимо као благослов, као наш крст, преко којег стижемо до васкрсења. Није могуће да се дође до васкрсења, а да се претходно не буде разапет на крсту. Православни хришћани Украјине данас су позвани да посведоче чистоту православне вере својом припадношћу и верношћу канонској Цркви Украјине, чији је Предстојатељ Његово Блаженство Митрополит кијевски и целе Украјине Онуфрије. Искушења и прогон са којима се данас суочавају православни хришћани у Украјини помоћи ће им да стекну искључиво богат опит унутрашњег живота, опит који се не добија ни на једној високо образовној установи; стога ће им ова искушења помоћи да стекну „духовни докторат“. Тај опит ће бити најскупоценије наслеђе идућим генерацијама. Искушења ће проћи, према речима светог Златоуста, који је за тешку животну околност знао да каже: „облак је, проћи ће“! Проћи ће и облак прогона против Митрополита Онуфрија и Украјинске Православне Цркве, али сведочанство вере ће остати за век и веков, записано у Књизи Живота. Истовремено, верници канонске Цркве, чији је Предстојатељ Митрополит Онуфрије не треба да буду пасивни, него треба да са свим легалним средствима деконструишу неправедни систем и да се до крајњих судских инстанци активно боре против дискриминације, која се над њима врши нарушавањем владавине права у делу људских права и верских слобода. Верници цркве треба да се обрате свима онима, који причињавају њихов прогон и страдања, по речима светог мученика Платона: мучите још више, тако ће се још јасније видети ваша нељудскост; а, са друге стране ће се још више гледати смирење и слава Цркве. Ако парафразирамо речи преподобног Порфирија Кавсокаливита, не треба и нећемо се трудити да изгонимо таму из наших живота, јер то може да нас измори, а да ништа не постигнемо. Треба да се са радошћу трудимо да будемо професионалци, који ће пуштати светлост Христову у својим животима, и тада ће тама једноставно исчезнути. - Постоје ли и богослужбене разлике између Охридске Архиепископије и „МПЦ-ОА“? Да ли се у богослужбама користи црквенословенски језик? - Немам представу о богослужбеном животу „МПЦ“, али претпостављам да не постоје неке веће богослужбене разлике. У Православној Охридској Архиепископији, сасвим природно, црквенословенски језик се користи свакодневно на богослужбама, а особито у њеним манастирима. - На крају Вас молим да поделите са нама шта је за Вас најзначајније и од највеће вредности у руском Православљу? Који руски светитељи су Вама блиски? - Унапред сматрајте да ће овај одговор бити непотпун. Руско Православље је ширина, дубина, висина, стога је незахвално да буде третирано у једном кратком одговору. Руско Православље је Достојевски са „лепотом, која ће спасити свет“. Руско Православље је Гогољ са „Размишљањима о Божанској Литургији“. Руско Православље су Свети Серафим Саровски, Свети Јован Кронштадски и Свети Игнатије Брјанчанинов са којима смо одрастали. Руско Православље су Свети Лука Кримски, затим Флоровски, Шмеман... руско Православље су Свети Герман Аљаски и много касније Американац о. Серафим (Роуз), духовно чедо Светог Јована Шангајског, који је веома поштован у нашој земљи од времена када је још као јеромонах био профосор у битољској богословији. Руско Православље су Свети равноапостолни Николај Јапански и православни Јапанци Цркве у Јапану. Руско Православље је у суштини оно аутентично Православље, које, рекли смо, не укида, већ надилази нације и боју коже и рађа васељенске светитеље, какви јесу Преподобни Софроније (Сахаров), и његов старац, Свети Силуан Атонски, који је изговорио светодуховску изреку наше епохе: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Следствено, данас је немогуће бити православан, а истовремено бити несрећна личност! Православље – то је радост духа и излаз из свих људских безизлаза, чак и из саме смрти! Извор: Центар Хризма Линкови: Телеграм

На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог

На данашњи дан пре тридесет година, 30. децембра 1990. године на празник Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, новоизабраног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона пећког др Амфилохија Радовића у трон славне Зетске и Црногорске митрополије увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле. Повезан садржај: У спомен на почившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г. Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита - Лист са Црне Горе Ђакон Александар Лекић у спомен на блаженопочившег Митрополита Амфилохија: Спремно је срце моје! Филм о Митрополиту Црногорско-приморском Амфилохију - Достојан! Животопис блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија Митрополит Амфилохије поводом јубилеја пола века свештеничке службе: Сусрет са грчким Старцима било је спасење за мене! Последња бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија – 9. октобар 2020. године Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године. Поводом 30-годишњице устоличења доносимо приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија, коју је изговорио пре тридесет година на данашњи дан. * * * Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских Ваша Светости, Поштована браћо у служењу Господу, Архијереји Цркве Православне; Господине Предсједниче Црне Горе, Драга браћо и сестре, Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита. Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци. То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока. Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!” Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој: О преблаги тихи Учитељу Слатка ли је света бистра вода, С источника Твога бесмртнога… Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове. Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека. Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима. Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник. Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом. Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ. То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно! Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство! Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима. То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду. Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице. Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета. Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека. Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар. Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима. Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу. Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена. Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви. Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот… Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима… Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима. Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске. Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош. Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници. Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу. Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба. Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог. Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници. На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита. Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања. Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу. Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“ Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин! Цетињски манастир, 30. децембар, 1990. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У понедељак, тридесети по Духови, Преосвећени Владика Јован Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Александар Мирковић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирао је господин Владан Степовић. Звучни запис беседе Данашње Јеванђеље нам говори о томе како су фарисеји тражили од Христа да им покаже знак са неба да би њему поверовали. По прочитаном Јеванђељу по Марку, Преосвећени се обратио верном народу: “Из данашњег Јеванђеља говори нам како су се фарисеји сусрели са Христом, и хтели су да кушају Господа. А то кушање се састоји да он њима покаже знак са неба. И овде свети апостол Марко каже да је Христос уздахнуо духом својим и рече: зашто овај род знак иште? Зашто је Господ уздахнуо? Зато што фарисеји нису никада искрено прилазили Христу, него су стално прилазили да га кушају, не би ли га негде ухватили да Он не уме њима да одговори на њихова питања, или да буде збуњен. Господ уздахну, зато што су они фарисеји тражили знак са неба. Зато што они траже оно што није у њиховој моћи и што не требају да траже, јер знак са неба. Знак са неба зна се када ће доћи, а тај знак ће доћи када буде био Други Долазак Господа нашега Исуса Христа на овај свет. Овај догађај који се догодио фарисејима са Христом, десио се после великога чуда, када је Господ Исус Христос нахранио оних пет хиљада људи у пустињи, и Христос када их је нахранио, Он је одмах отишао од тога народа. Зашто? Управо због тога плашећи се саме побуне народа, да због овог чуда не направе једну побуну и да Христа прокажу царем на овоме свету. Зашто? Јер у Христово време Месијанска очекивања су била тако снажна, да је народ чврсто веровао да ће Месија постати управо цар Јудејски, који ће обновити јудејско царство и који ће их ослободити од римске власти. Христос је више пута понављао браћо и сестре, да Његово Царство није од овога света, и да он не долази да било кога ослободи од било чије власти и да Он долази и да је дошао да ослободи човечанство и човека од греха које цело човечанство држи у ропству смрти. Зато је дошао Господ да нас спасе од греха и смрти. Христос чудима која чини не-јеврејима показује да је дошао на свет ради свих људи, а не само ради једнога народа (у овом случају Јудеjског). Фарисеји су тражили знак са неба. То њихово тражење није био прави знак који би њих раздрмао, него су они тражили неке наивне и просте знакове. На пример тражили су да Христос заустави Сунце, да пошаље муњу са неба, да заустави ветар итд. Фарисеји су то тражили мислећи да ако Христос не може да одговори на њихова тражења, онда ће га оптужити да није моћан, да не чини чуда сам од себе, да чини чудо помоћу ђавола, а пошто ђавола немаш овде сада, зато ти не можеш да испуниш наше жеље и да учиниш оно што ми тражимо. То друго време, Христос говори о њему као Другом доласку када ће се небеске силе покренути, Месец помрачити, Сунце своју светлост изгубити, када ће се гробови отворити и мртви устајати. Е то су прави знакови које ми очекујемо и не треба друге знакове да тражимо браћо и сестре”. Преосвећени се дотакао људи тврдога и непокорнога срца, који не желе да исправе свој живот: “Из данашњег Јеванђеља видимо да Христос одлази од фарисеја. Зашто? Зато што су били непоправљивог срца… Али ако у човеку нема жеље за истинским покајањем, и мењањем. Често желимо да се променимо на свој начин, ништа од те поправке нема, од таквог човека кажу свети оци: дигни руке. Зашто? Не дај благослов ономе који ти не тражи благослов. Немој га насилно терати да се поправља, јер од такве поправке нема користи ни душа ни тело његово. Слобода је човекова хоће ли се поправљати, хоће ли постати снажан и имати духа Божијега у себи да би се поправљао, и зато су покајање и смирење први знак да хоћемо да се исправљамо да прихватимо поправку и савет. А онај који је огрезао у злу, он неће да прихвати никакав савет ни поуку, него из своје тврдоглавости: “тера по своме” како је то говорио патријарх Павле. Када хоћемо, желимо да се исправљамо и мењамо на боље онда ћемо са послушношћу и смиреношћу слушати и Бога и Цркву и Јеванђеље и онога који ти указује на поправку. Када то урадимо онда ћемо обрадовати себе јер смо видели да смо учинили промену. Учинићемо радост и самоме Богу Који чека нашу исправку и поправку браћо и сестре. Коме не треба поправка? Гордом човеку. Он све мисли да зна, и не само што мисли да зна него и показује да зна, а уствари показивање знања је најдубље незнање, јер какво ти је знање ако не прихваташ Реч Божију? Ако не живиш Речју Божијом? Зато браћо и сестре обрадујмо и себе и Бога и друге што ћемо се поправљати и што ћемо тражити сами себе поправку а не да чекамо да се други поправе па ћу се ја поправити. Не. То хришћански није, хришћански је да ја учиним први корак, а када се ја поправим онда ће онај бити исправљен и поправљен. Бог вас благословио.” Извор: Епархија шумадијска

Да је преображај личности могућ током само једне ноћи показује нам случај Ебенизера Скруџа (циције), главног јунака дивног романа ,,Божићна прича“ Чарлса Дикенса. На основу поменутог романа снимљен је велики број филмских адаптација. Један анимарани филм Роберта Земекиса из 2009. године чини ми се посебно успешан, идеалан за гледање и уживање уз кокице у предстојећим претпразничним данима. Прича почиње овако: Шкртом и безосећајном Скруџу, директору Лондонске банке у чијем срцу нема места за милосрђе, саосећање и доброту у посету долази дух његовог седам година раније преминулог пословног партнера Марлија. Посета се дешава на Бадње вече 1843. године. Његов партнер, успешан и подједнако безосећајан бизнисмен појављује се окован у ланцима које је сам исковао начином на који је живео, и не доноси му нимало лепе вести, тачније најављује му посету три духа која ће након његовог одласка посетити уплашеног и изненађеног Скруџа. Током исте вечери посећују га дух прошлости, дух садашњости и дух будућности који ће покушати да отворе срце огрубело среброљубљем и гордошћу како би га упозорили да уколико не промени начин живота чега га горка судбина и страшна смрт. У нади да ћете погледати филм који заиста носи мноштво хришћанских порука како деци тако и њиховим родитељима, не бих даље да препричавам, већ бих да изнесем неколико утисака. Хришћанско предање и дела Светих отаца уче нас колико је за духовни напредак важно сећање на смрт. Покојни владика Данило Крстић говорио је помало шаљиво како би требало чешће да је се сетимо с обзиром на то какво је данас стање у саобраћају. Када се Скруџу јавио дух колеге Марлија који нажалост на оном свету жање оно што је посејао током овоземаљског живота, говори му следеће речи: ,,Људски род био је мој посао, општа добробит, доброчинство, милосрђе, доброта – то је био мој посао.“ Марли је тек сада, нажалост касно, схватио због чега би ми заправо требало да постојимо. Трка за новцем, за стицањем материјалних богатстава, као и њега, и нас одваја од љубави, пријатеља, радости. Заборављамо да је потребно да прво иштемо Царства Небеског, а да ће нам се остало додати. Ретко мислимо о речима Светог владике Николаја – ,,Ако си богат само оним што лопови могу украсти и мољци појести, са чиме ћеш остати ако лопови збиља украду и мољци поједу?“ Немамо ни довољно вере, ни довољно поверења. Христове речи схватамо олако, као да се не односе и на нас. Смрт нам је сваким даном све ближа. Потребно је да пазимо на време, украшавамо себе врлинама, изградимо дух милосрђа а изгонимо дух среброљубља који нас већ овде на одводи у смрт и припрема нам терен за вечну смрт. Да осећање радости и задовољства није везано за материјалне ствари и новац већ је чешће препрека за остваривање истих, показује нам пример Скруџовог колеге Боба, вредног и сиромашног радника. Када је дух садашњости Скруџа одвео у Бобову кућу, он тамо види срећну породицу на окупу, Боба који као прави домаћин брине о супрузи и деци и наздравља њему који му је тешког срца дао слободан дан и захваљујући чијој плати може ближњима да уприличи скроман празнични угођај. Чини се да Скруџ тада схвата да се према њему понашао лоше и његово срце почиње да омекшава. Оно што Боб има и захваљујући чему је у стању да осети радост је чистота срца, ведрину духа и захвалност за све. У његовом дому, као и у читавом граду, осећа се празнични дух, весеље и радост, док је у Скруџовом срцу хладноћа, презир и одсеченост од себе и других. Демон среброљубља који га је поробио у младости чврсто га је везао ланцима и стеже га све јаче. Запитајмо се искрено коме смо сличнији, да ли смо увек захвални или нам често то мало фали за радост и измиче нам као корњача Ахилеју. Став да је све мање добрих људи и да се не исплати бити добар и милостив је погубан, чак и да је истинит. Чини ми се да смо склони да сопствено нечињење добрих дела, које је, као и чињење лоших дела такође грех, на тај начин оправдавамо и тако себе ускраћујемо благодати Божије, а тиме и истинске радости. Знате оне приче које често чујемо – ,,да сам ја богат као он, давао бих сиромашнима, саградио бих…“, ,,лако је њему да помогне кад има толико пара…“, ,,њему је отац оставио фирму, а ја сам све морао…“, ,,нек се снађе, кад ја нисам имао никог нисам молио…“ Понашамо се као да тек треба да дође то време када ћемо постати бољи и милостивији а не знамо да колико сутра можда нећемо бити живи и да ће оваква оправдања бити недовољна када будемо сводили рачуне. Уколико само мало отворимо срце угледаћемо бројне примере који би требало да нам буду путоказ у ком правцу треба да размишљамо. Један од њих свакако је Свети Никола Мирликијски кога ових дана прослављамо. Када су му се родитељи преселили у вечни живот све своје богато наслеђе раздао је сиромашнима и сам се душом предао тешким обавезама хришћанског пастира. Господ му је дао моћ да чини чуда те је тако када је почињао са свештеничком службом, једном несрећном и сиромашном човеку променио живот. Тужан и очајан намеравао је да прода своје ћерке како би се избавио од беде. Међутим, Господ није дозволио да се обистини овакав план, већ је послао Светог Николу који му је једне ноћи кроз прозор убацио кесицу златника. Несрећни отац није могао да поверује и очију пуних суза само је узвикнуо: ,,Хваљен си Боже!“ Чудо се поновило још два пута, ћерке су се касније удале, а Свети Никола је замолио уплаканог старца да о догађају који се збио никоме ништа не говори. На овој причи касније је измишљена прича о Деда Мразу и касније смо се све више удаљили од хришћанске ноте правог смисла даривања.. Ближи се Божић. Да ли нам је потребан дух да нам отвори очи и покаже нам како грешно живимо или смо способни да снагом свог напора, уз Божију помоћ и молитву преобразимо свој живот? У зависности од тога да ли у нашим животима доминира дух Скруџа или дух Светог Николе директно зависи да ли ћемо бити способни да овај и све наредне празнике заиста осетимо истинску радост. Дипл. психолог Милош Благојевић Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“ Извор: Епархија жичка