Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божији'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. https://mitropolija.com/2022/01/31/mitropolit-atanasije-limasolski-mir-boziji-je-veliko-blago/
  2. Други разлог који нам не дозвољава да се препустимо Богу јесте спознаја да је препуштање Његовом промислу и току догађаја својеврсна слабост. Другим речима, слаби људи се ослањају на Бога. Мислим да није потребно много труда да бисмо разумели да смо поново суочени са конфузијом разумевања. Вера као духовни догађај – не као душевно скровиште и обитавалиште – није слабост, већ вас позива да превазиђете биолошке и урођене нагоне. Уместо да штити его, води вас до његовог потпуног скидања. Предајем се Богу не зато што се осећам слабо, да бих преживео или да бих се суочио са реалношћу живота, већ зато што: Ја волим Бога и верујем Му, трудећи се да испуњавам заповести Његове; Признајем свој онтолошки недостатак, да нисам онтолошки самодовољан. Мртав сам, борим се са временом и пролазношћу, тражим везу крајњег смисла ствари. То није слабост, страх и одустајање од негације живота, већ егзистенцијални реализам. Да, ја нисам мајстор игре. Ја играм главну улогу, али не одређујем у потпуности ситуације у животу. Увек ме надмудрују. Трећи разлог зашто се не поуздамо у Божији промисао јесте уверење да само ми исправно схватамо стварност живота. Све окривљујемо за њихова решења, само зато што су другачија од наших. Немоћни смо да прихватимо оно што је другачије и што превазилази нашу перцепцију. Ми идемо тако далеко да искривљујемо чак и самог Бога због његових одлука и избора. Оно што не можемо да уочимо, једноставно не постоји. Потпуно је јасно да са таквим нарцистичким ставом човек не може да створи однос не само са Богом, већ апсолутно ни са ким другим. Четврти разлог немогућности препуштања је наша жеља да све контролишемо. Имамо поносну перцепцију да само ми можемо да радимо ствари беспрекорно. Код куће, на послу, у нашој вези, свуда. Све ствари морају да прођу кроз наш систем контроле, сваки детаљ мора да се провери, јер само ми смо способни и савршени. 5. Пети разлог је предрасуда да је Богу стало и да га занимају само савршени, добри и они који су у стању да испуњавају Његове заповести. Иако се чини сувишним, ипак је потребно понављати, док се не уреже у наше дубоко уверење, да по хришћанској антропологији не постоје савршени људи и савршене животне околности. Ми сви правимо грешке. Грешка је синоним за наше постојање. Савршенство припада само Богу и Његовом царству. Бог не воли нити брине о савршеном и беспрекорном јер, једноставно, они не постоје. Они који се осећају „савршено“ живе у страшној заблуди и очигледно им Бог није потребан. Христос нам врло јасно говори да Он није дошао да позове праведнике, него грешнике на покајање. 6. Шести разлог је наше искривљено уверење да се можемо предати Богу само када осетимо да смо спремни за то. Такво убеђење није само духовна грешка, већ и општа грешка живота. Другим речима, не можемо одлагати и ограничавати кретање живота у име контроле и припреме. Без обзира на то како се осећамо, морамо бити присутни у садашњости Божијег присуства. Данашњи дан нас позива да будемо присутни и живи, да не будемо одсутни или да се скривамо, колебљиво у име емотивног одлагања. Многи кажу: „Нисам још спреман да се поуздам у Бога, не осећам потребу да идем у цркву, нисам спреман да се причестим, треба прво да сазрем, итд.“ Другим речима, користе емоционалне критеријуме за свој однос са Богом и са животом . А сама емоција је најпроменљивији фактор у животу. Мења се у сваком тренутку. Емоција не може бити критеријум за наше одлуке. Оваквим мислима и емоционалним тумачењима, наше непознато самодеструктивно ја ће уништити све наше напоре да се променимо у животу. Зато крећемо на пут чак и када га не познајемо. Само путовање ће нас научити и отворити путеве пред нама. 7. Седми разлог је чињеница да сву своју снагу и акцију усмеравамо да заштитимо себе. Шта ово значи? Да се сва наша духовна снага троши на одвраћање опасности. Уместо да живимо животом смисленим и радосним који ће нам омогућити да превазиђемо животне претње и искушења, исцрпљени смо – анксиозношћу и бригом – спречавањем потешкоћа и искушења. А тако нешто је у најмању руку утопијско, осим ако се не живи у измишљеној боци, што ће природно постати највећа несрећа. Нема смисла избегавати кишу, већ узети кишобран када почне да пада. Не можемо контролисати све ствари у нашим животима, али можемо контролисати своје реакције, како их испуњавамо и како их користимо. Отуда је препуштање Божијем промислу и љубави најдубља константа у нашем животу. Из свега наведеног можемо закључити да је уздање и препуштање промислу Божијем најједноставније. Постоје искривљена схватања и дубоко укорењена веровања која отежавају овај покушај. Будимо искрени, ову борбу треба подржати Божијом милошћу. У супротном, борба је немогућа. Али осећам да ако неко буде аутентичан у својој потрази, одговор од Бога ће бити аналоган. У сваком случају, у животу, да бисте научили да пливате, морате научити да се опустите; иначе, утапање је извесно. о.Хараламбос Пападопулос https://zadrugata.com/2020/11/22/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-п-2/
  3. Као људима, тешко нам је да верујемо себи. Као хришћанима, тешко нам је да научимо шта у животу са Христом називамо „предавањем“, односно препуштањем промислу Божијем. Црква нас непрестано позива кроз литургијске текстове да осетимо речи „да сав живот свој предамо Христу Богу“. Ипак, ми истрајавамо. Наше нарцисоидно ја жели да контролише све. Жели да види како му се планови остварују. Сваки пут када то не постигнемо, разочарамо се и поричемо Бога. Али Христос нас позива да се уздамо и препустимо промислу Божијем, Његовој спасоносној бризи за нас, за сваког човека, за историју и за творевину. У Цркви не верујемо у нека света начела и вредности, не прихватамо верске теореме, већ стварамо однос према Богу, према људима, према творевини. Вера у Цркву везује се за Личност, коју свакодневно упознајемо, која нам се открива кроз разне догађаје, искуства и искушења, кроз свакодневни живот. Претешко је предати се том Богу и том односу, уопште ономе што називамо тајном живота... Други елемент који стварање има у себи је недовољност. Увек имамо осећај недостатка у души и у свему што радимо осећамо да нешто недостаје. Стварамо жељу на коју пројектујемо своју машту. На овај начин верујемо да ћемо, ако ту жељу остваримо и доживимо, бити најсрећнији људи на свету. Али чак и када бисмо дошли до тог циља наше чежње, у тренутку када га окусимо, ми га демитологизирамо. Чини нам се мало и недовољно. Један француски психоаналитичар је рекао да жеља нема циљ; сваки пут када задовољимо жељу, њен предмет недостаје. Тада тај јаз постаје позив да се поново покрије нови предмет жеље...Наравно, тај латентни процес је израз егзистенцијалне истине, човекове жеђи за апсолутним. Ово је значајно за теологију. Коначно, још један елемент који креативност носи са собом је ентропија. Човек, универзум, цела творевина има деконструктивну динамику. Оно што цвета, вене, диже се па опада. Ми то свакодневно доживљавамо у свом духовном ставу, у нашим мислима и искуствима. Осећамо ентузијазам, а онда се смањује. Осећамо радост и она полако слаби; брига, радост, разочарење, вера, неверје... Сви долазе једно за другим. Поменули смо све елементе смртности и створености да бисмо схватили да они стварају страх и несигурност у човеку. Страх и стрепња од смрти су скривени. Користимо маске у свакодневном животу. Они се не манифестују директно, већ се мешају са другим условима. Зато се не могу лако препознати. Да би човек контролисао тај страх од смрти, покушава да "законодава" замишљену бесмртност, односно да створи бесмртност контролишући ствари. И како то ради? Он то чини са светским односом према моћи, новцу, снази, шарму, пансексуалности и другим стварима, кроз које жели да се осећа као господар живота којег се, заправо, плаши. Та власт је апсолутно крхка и смртна. Желео бих да, у контексту онога што смо рекли, изнесем неке мисли које се тичу човековог страха од препуштања току живота, промислу Божијем. Које су менталне и духовне препреке које га држе подаље од овог спасоносног наслађивања? Први је да бркамо предавање Божијем промислу са повлачењем из живота. Другим речима, уз подстицај „предај се Божјој вољи, не контролиши све...“, долази приговор да је то предавање дефетизам или малодушност која ствара безвољност. Конфузија је очигледна када се предавање Богу и животу помеша са повлачењем. Једно је „повући се“, што значи да постајемо безвољно биће – не учествујемо у животу, не преузимамо одговорност, не учествујемо у формирању наше личне историје у непосредној сарадњи са благодаћу Божијом, а друго – одустајем и повлачим се из живота. Први се одриче личности и Божијег позива човеку. Други садржи динамику односа. Бог жели да човек буде одговоран за свој живот. Зато је Бог у библијским причама у Постању поставио Адама и Еву пред избор, односно пред чин одговорности. Заповест о обожавању Бога садржи стваралаштво, борбу, кретање ка Некоме. Дакле, препуштање промислу Божијем никако није удаљавање од живота. „Предајем се“, значи да ћу покушати да у своје планове укључим Божју вољу. Говорим оно што осећам или мислим да је исправно, доносим своје одлуке и покушавам да их остварим, али се увек молим и тражим Његову вољу. Не одбацујем тешкоће и разочарања, грешке и неуспехе, бол и искушења која ће доћи. Прихватам их као део процеса, као сазревање моје жеље. Разумем да је на другој страни мојих планова Бог, Који види и зна много боље од мене, шта је за мене највећа корист. Трудим се да читам знаке и сведочанство Господње у свом животу, да видим и разумем шта он жели од мене, шта жели да ми каже или да у развоју мог живота. Никако није тачно да ће наши проблеми, када једном одлучимо да се поуздамо и предамо се Богу, нестати из нашег живота. Али оно што ће се сигурно догодити јесте - искусићемо снажно, утешно и окрепљујуће присуство Бога, који нас никада неће оставити саме и беспомоћне. Духовни живот и испуњење у Христу не замењују стварност живота, већ је преображавају. Доћи ће болест. Ти си човек, ти си смртан, ти си променљив. Болест ће доћи, али приступ, тумачење, понашање према томе, које чините у Христу, даје другачију перспективу. Потпуно трансформише догађај. Не мењају се спољашњи догађаји, већ начин на који их тумачимо, начин на који их видимо и начин на који се односимо према њима. У томе лежи тајна благослова и благодати. Напустити не значи повући се и постати непристрасан. Напротив, то значи да радим оно што је у мојој моћи, а остало препуштам Богу. Мешање ове две ствари је прва препрека која нас спречава да верујемо Богу и све препустимо Њему. https://zadrugata.com/2020/11/18/какво-ни-пречи-да-се-доверим-на-божия-пр/
  4. Поздрав! Имам неколико питања за која бих био захвалан уколико је неко у могућности да ми разјасни. Пре неки дан сам листао часопис који излази при храму Светог Марка у Београду, и налетим на текст нашег блаженопочившег патријарха Павла који се тиче следећег цитата из постања. 6: 24 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година. Објашњење дато ту а које се позива и на Серафима Роуза, а последично на светог Јефрема Сирина и још неколике свете Оце, између осталог Јован Златоусти, јесте да су синови Божији благословени потомци Ситови који живљху на узвишенијим местима близу границе раја, а кћери људске потомци Каинови. Ситовци прекршише заповест Божију побуђени плоћу и узимаху жене из Каинова потомства и рађаху се дивови. Притом за дивове постоје тумачења да означава да су били велики растом као и да се то не односи на раст. Постоје и друга тумањења која казују да су синови Божији – бене ха елохим – анђели (пали). Овај термин се користи на више места у светом писму, означавајући анђеле. Ово тумачење као једно од изворишта има и књигу пророка Еноха која овај термин користи у смислу палих анђела. Након Еноха, још неки јеврејски и ранохришћански писци (наиђох позивања на Јустина мученика, Иринеја Лионског и Климента Александријског) су овај стих тумачили на исти начин. Ограничен сам у могућности поуздања у ово јер извора на нету нема много, тако да ако неко зна неку литературу био бих захвалан. Оно што бих волео да питaм, уколико неко зна, да ли постоје и неки свети Oци првих векова који су делили ово друго тумачење? Друга ствар која ме занима а у вези са претходним, јесте питање књиге Енохове. Апостол Јуда се на једном месту директно позива на Еноха. Jуда 1:14-15. Такође постоји известан степен сличности самих речих Господњих са књигом Еноховом на разним местима у светом писму. Да ли неко зна до кад је књига Енохова циркулисала у првобитној цркви и да ли је сматрана богонадахнутим тесктом? Да ли има неких саборских помена/осуда ове књиге? Да одмах нагласим да немам неко посебно предубеђење, нити нападам на канонско устројство библије, само ме занима у контексту оног првобитног цитата из постања. Ако неко има да ме упути на неку књигу или онлајн извор који се тиче овога или пак ако већ постоји тема са овом садржином био бих захвалан да ме упутите.
  5. Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао. Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других. Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању. То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског. Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан. Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића. Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема апсолутност. Добијамо предукус, тренутке. Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој. Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак. Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови? Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим. Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим. Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога. Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо. Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични. о. Харалабос Пападопулос facebook.com/p.libyos
  6. Срећан празник Рођења Христовог! Христос се роди! Заиста се роди! Καλὰ ΧριϚούγεννα! Χριστός γεννιέται! Αληθώς γεννιέται! Merry Christmas! Christ is born! Тruly He’s born! Мир Божији, Христос се роди! Срећан вам и Богом благословен празник рођења Богомладенца, Господа Исуса Христа. Дуго очекиваног Спаситеља, обећаног нашим праоцима. Нека нас Господ благослови и испуни наша срца пуна радости и Љубави, да би смо свагда славили Њега, јединог Човекољубца. https://hramsvetogcarakonstantinaijelene.rs/mir-boziji-hristos-se-rodi/
  7. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Цркви Свете Тројице у Грбљу, 7. јун 2009. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. Она чудеса, драга браћо и сестре, којима је Бог јављао Себе и откривао људима, народима и овоме свијету, много догађаја који су се збивали од настанка свијета и сваки од тих догађаја, на свој начин, посвједочује и свједочи велику и свету тајну да овај свијет не постоји сам од себе, него да у њему, иза њега, у његовим дубинама, се скрива нека велика и света тајна, тајна Онога који је обликовао овај свијет. Свети боговидац Мојсије, сагледавши и проживевши ту велику и свету тајну, он је записао, на почетку Откривења Божијег, оне ријечи: ,,У почетку, створи Бог небо и земљу и земља бјеше без обличја и пуста.”И додаје боговидац и богозналац Мојсије: ,,И Дух Божији носаше се над водама.” Не само што је боговидац сазнао за несазнајну тајну за људски ум, надахнут Духом Божијим, него је сазнао и другу тајну: да та свеукупна Божија творевина саздана је руком и силом Духа Светога. И благодарећи тој сили Духа Светога све дише што дише и све живи и што живи и без Њега ншта не може живјети или постојати, без те силе Духа Светога. Записао је исти пророк да, када је Бог створио човјека, узео је прах земаљски и обликовао људско биће и додаје пророк: ,,Задахнуо је дахом живота.” Тако је био од праха земаљског, али је она сила унутарња човјекова, оно што чини човјека човјеком, и што и праху даје живот и чини га чудесним, јесте тај дах и то задахнуће, оно што ми називамо духом или душом у човјеку. И човјек испуњен силом Божијом и свеукупна Божија творевина испуњена силом Божијом, на тој сили Божијој почива све и њоме живи све што постоји. Међутим, та велика света и тајна и сва догађања којима Бог јавља Себе и којима потврђује овај свијет, да се не поколеба, све те тајне догађања сабрале су се у оној великој и светој тајни која је нас сабрала данас у овај свети храм и то овај преосвећен свети храм. Чуло смо из Дјела апостолских како се догодило, када се напунило педесет дана послије Христовог Васкрсења, да се у виду великог вјетра појавио Дух Свети на Гори сионској и како је у виду огњених језика Дух Свети сишао по обећању Христовом на сваког појединачно од оних који су били ту сабрани. И они, испуњени Духом Светим, проговорили језицима свих оних који су били сабрани у велики празник Јерусалимског храма, у Јерусалиму, језиком Мићана, Сијанаца, језиком из Египта и других крајева, па су се сви дивили откуда то да ти прости галилејски рибари знају без да су учили језике, без школа и универзитета, да су проговорили њиховим језицима. Сила Духа Светога, која их је посветила, она им је дала ту снагу да говоре различитим језицима и та сила Духа Светога која се разгорела у њиховим срцима, покренула их је и они су кренули по заповјести Христовој, да обилазе читави свијет и да проповједају Христа Господа распетога и васкрслога, да буду свједоци Његовог Васкрсења и свједоци да се испунило Његово обећање да их неће оставити саме када се вазнесе на небеса, него да ће им послати Духа Утјешитеља, који ће их увести у сваку истину, као што се догодило на овај дан, на свети Духовдан. Био сам, негдје 2000. године, у светом граду Јерусалиму за овај празник, када је сва Црква васељенска прослављала двијехиљадегодишњицу Рођења Христовог, двијехиљадегодишњицу Цркве Божије и њеног постојања. Били смо и служили вечерње на Гори сионској, на оном мјесту гдје су били сабрани ученици Христови, педесет дана послије Његовог Васкрсења. Тако нам то описују Дјела апостолска. Рекли су ми прије тога, али сам се и сам увјерио, да сваке године на овај дан, када се служи вечерње, онда, као што је вјетар дувао прије појаве Духа Светога на Педесетницу, сваке године исто тако дуне вјетар и данас као да видим маслине на васиони. Дувао је вјетар, а ми смо читали и пјевали о овом светом празнику, о овом светом догађају силаска Духа Светога на свете апостоле. Кажем овај догађај, он је завршетак и пуноћа свих догађаја од настанка свијета. Он је пуноћа и подстрек јављања. Бог се јављао на разне начине. Јавља се Бог и преко Своје творевине, преко догађаја историјских, јавља се преко великих Божијих људи, изабраника, преко пророка и открива Своју тајну постепено. Па каже један од Светих отаца Цркве Божиje да историја свијета и човјека, да она личи на три велика земљотреса. Први земљотрес је откривење и јављање Бога, Творца неба и земље, оно што нам је јавио Стари завјет и старозавјетни пророци. Јављање Бога Оца и наговјештај велике и свете тајне Бога Сина, Сина Божијега – Нови завјет од Христовог рођења је други велики земљотрес. Он нам открива другу тајну, односно исту ту тајну, али кроз њену пуноћу јавља нам Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова, кроз кога је све постало што постало. И јављање пуноће свете тајне и јављање Духа Светога и Утјешитеља, који ће јавити и открити сву истину о великој божанској тајни, сву истину о свијету у коме живимо и коначни смисао свега постојећег. Управо тај догађај ми прослављамо, прослављајући Духове, прослављајући јављање пуноће Свете Тројице, прослављајући овај Тројични дан у овај свети дан посвећен Светој Тројици. Дакле, овај дан открива нам се у пунини, велика и света тајна божанског бића. Отац, Син и Дух Свети, велика и света тајна божанске љубави, Бога као љубави, света тајна која прожима сву творевину, људско биће, која открива наш пут, пут Господњи којим треба да ходимо и открива нам оно ради чега постојимо овдје на земљи, открива тајну царства Оца, и Сина и Духа Светога, царства небескога ради кога се и рађамо на земљи, ради ког је Бог и створио земљу и небо. Царства небеског које је пуноћа свих збивања и свих историјских и људских догађања. Зато, ми се данас радујемо том светом догађају, радујемо се том јављању живога Бога, ми који се крштавамо у име Оца, и Сина и Духа Светога, као што су на Гори сионској апостоли примили сваки појединачно онај пламен Духа Светога, који је сишао на њихове главе, сада се то наставља кроз сву историју до данас и до нас, а сваки од нас, крштавајући се у име Оца, и Сина и Духа Светога, сваки од нас прима печат дара Духа Светога, свету тајну миропомазања Духом Светим. Исту тајну коју сваки од нас појединачно прима, њу су примили свети апостоли на Гори сионској. Свето Миропомазање је свети печат Духа Светога и огањ који се усељује у нас и који нас чини духовесним и богоносним, чини нас истинским носиоцима велике и свете тајне Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега и, кроз ту тајну носиоцима и свједоцима свих оних других тајни и догађања кроз историју, до данас и до краја свијета и вијека. Господ, у последњи дан овога празника, каже нам Свето јеванђеље, повика гласно: ,,Ко приступи мени, даћу му изворе воде живе, воде која протиче у живот вјечни.” Управо та вода је она вода коју ми примамо постајући хришћани, живећи по заповјестима Божијим, примајући печат дара Духа Светога, носећи ту велику и свету истину о Богу, о човјеку, о свијету, о себи и постајући свједоци те велике божанске истине. Зато радујмо се што нас је Бог изабрао, између свих земаљских народа, да будемо народ Божији, да будемо запечаћени тим светим печатом Духа Светога животворнога, који нас уздиже, који нас васкрсава, који нас обнавља, који нас уједињује са самим Богом и у исто вријеме нас уједињује, јединством неразоривим, са свима онима који су у Богу живјели и били испуњени Духом Његовим кроз историју и до данас и што нас сједињује једни са другима јединством неразоривим. То јесте Црква Божија која је утемељена у својој новини управо на онај свети храм, када се обновила тајна Свете Тројице и када је на тој тајни саграђена Црква Божија и њоме испуњена и њоме се испуњава из дана у дан, из стољећа у стољеће и тако ће то бити до краја свијета и вијека. Ваши преци и наши преци нијесу дакле, случајно, подигли овај храм, на овом узвишеном мјесту, Светој Тројици, Оцу, и Сину и Духу Светоме. Сви храмови земаљски, они се обједињују и уграђују у ове и овакве храмове посвећене Пресветој Тројици, као што се и сва догађања и све личности свих светих Божијих људи који су Богу служили уграђују у богочовјечанско тијело, у Цркву Христову. Сви земаљски храмови посвећени светим Божијим људима, Пресветој Богородици, живим догађањима, сви они врхуне на овом и оваквом храму посвећеном Пресветој Тројици, јер све извире из Пресвете Тројице, Оца, и Сина и Духа Светога, све стреми Пресветој Тројици. Све се напаја том водом живота, која отиче у живот вјечни, која јесте Дух Свети. Све стреми томе и стремило је и стремиће до краја свијета и вијека. Зато Господ нека благослови оне који су саградили овај храм, надахнути Духом Божијим да га посвете Пресветој Тројици. Бог да благослови све они који су у овом храму служили Пресветој Тројици и њима се једино клањали откад је овај храм саграђен, који су се у овом храму крштавали, вјенчавали и опојавали кроз овај храм улазили кроз врата смрти у вјечни живот. Бог да благослови све оне међу вама који су на било који начин допринијели да се обнови овај свети храм и да заблиста својом првобитном љепотом, подигнут у славу имена Божијег, подигнут у славу Пресвете Тројице, Бога нашег, ради нашега просвећења и освећења свјетлошћу Христовог лица вјечном и непролазном свјетлошћу. Клањамо се Оцу, и Сину и Духу Светоме, Богу нашем и да Му се клањамо и поклањамо у све дане нашега живота и у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/07/radujmo-se-sto-nas-je-bog-izabrao-da-budemo-narod-boziji-zapecaceni-pecatom-duha-svetoga/
  8. Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити. Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима. Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу? Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души. Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији. Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви. Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде. Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4). Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо. Митрополит лимасолски Атанасије
  9. Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве
  10. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори. „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе. „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“. Извор: Радио Слово љубве
  12. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји благослов, крије се поновно рођење, рекреација човека, породице и заједнице. Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која их снађу и задесе. Чини им се да све иде добро и заборављају на Бога најчешће, а Бог понекад попусти неко тешко искушење на човека, да би човека вратио себи. На пример, Бог узима наше дијете. Ово прате јадиковке и вапаји и болови и све остало. После свега овога долази благодат Божија и она нас покрива и мушкарци проналазе мир, прилазе Цркви, долазе на исповест, долазе код свештеника. Због свога детета одлазе у цркву. Бол их тера да траже, тера их за његов мир и моле литургије да се служе за покој душе свог детета. Срце које је раније било тврдокорно, а сада се нагло променило, истопило се од бола и отворено је да прима речи Божије. Размислимо о човеку у снази младости. Дипломе, похвале, здравље, све лепо. Али када га болест савлада, он почиње да размишља на другачији начин. `Таштина сујета, све је таштина.` Могу да умрем. А каква је корист од свих ових дипломи и звања које смо стекли? Човек му може прићи и дати му књигу рекавши: `Прочитајте ову књигу и погледајте шта пише! Чује Божју реч, али овог пута је пажљиво слуша. Бол је већ припремила његово срце и припремио га да прими реч Божију. И на овај начин се постиже рекреација човека. Након што се опорави, буди се из кревета патње и од сада живи свој живот пажљивије не живећи више са поносом и умишљеношћу коју је имао. Болест и туга су по одличности лек божанске бриге неопходан за наше приближавање Богу и за унапређивање наших душа да стекну благодат Божију. Навешћу пример из Старог Завета који је мање више свима познат. Јов је био најбогатији и најсрећнији човек на земљи, али Бог је желео да га учини много познатијим кроз његов бол и патње кроз које ће проћи. И он почаствован је од тренутка када је стављен на тест пред Богом. Био је богат, имућан, побожан човек, али без страдања које је претрпео, он никада не би био познат. Али од тренутка када је почео да страда, да пати и када је почела његова најжешћа и најтежа борба, када је био сав у губи и лежао на ђубришту, он ни тад није узроптао на Бога, са смирењем је све трпео и зато трпљење и страдање био је награђен и обогаћен много више но раније, његова слава је запечаћена и то се је познато све до наших времена. Његов пример је сјајан и јача сваког човека који страда и пролази кроз велика искушења. Ако је онај који је био светац стављен на искушење, ми који смо грешници биће стављени на још веће тестове. Резултат је био тај што га је страдање више посветило, дало му је више година живота и благословило га удвострученом срећом од оних које је изгубио, постајући светли пример током вјекова за сваког ожалошћеног човека који би требало да следи овај пример, има на томе поуку, његовим примером поучени ми требамо увек рећи: „Господ је дао, а Господ је узео; нека се слави име Господње. `(Јов 1, 21). Сагнимо главу пред Господом и кажимо: `Господ је дао и Господ је узео. А ако је узео моје дијете, није ли Он који ми га је дао? Узео га је. Где је моје дијете? У рају? Али шта он ради тамо? Блаженствује…Иза сваког страдања скрива се воља Божја, коју у почетку не можемо видети и спознати али ћемо ју увидети послије неког времена. Много је парабола ове врсте. Као што би то био случај светог Андроника и Атанасије. Њих двоје су били венчани. Андроник је био златар и имао је обиље богатства. Делом зарађеног издржавао је породицу, други је давао сиромашнима, а трећи део зараде давао је без камата људима који нису имали новца. Имао је две блажене ћерке. Али једног дана обоје су умрла због болести. Сахранили су их обоје у исто време. Атанасија јадна жена неутешно је плакала над гробом своје две кћери. И Андроник је плакао, али након неког времена отишао је кући. Остала је тамо само јадна Атанасија која је плакала близу гробнице. „Моја деца моја деца“. Био је скоро залазак сунца кад је одједном угледала монаха који јој је рекао: „Зашто плачеш, сестро?“ „Како да не плачем оче? Сахранила сам обоје своје деце, своје анђеле. Ставила сам их у гробницу, а ја и мој муж смо остали сами. Немамо утеху.“ „Ваша деца су на небу са анђелима. Они су у блаженству и радости Бога, а ви стојите овде и плачете? А ти си хришћанка“ Послије овога виђења Андроник и Атанасија су отишли да живе у манастир и посветили су се. (Из житија Светог Андроника и Атанасије). Свако искушење и страдање које нас снађе у животу бива да нас уразуми и врати нас у загрљај Божији, из којега често се самовољно отргнемо и сами почнемо да лутамо по беспућу. Јеромонах Никита (Вулић) Jeromonah Nikita (Vulić): Iskušenja i bol nas vraćaju u Božiji zagrljaj - Čudo WWW.CUDO.RS Готово сви људи повратак Богу дугују искушењима која нас задесе и сналазе. Туга је лоша ствар. Али иза ове лоше ствари, иза бола, иза суђења скрива се Божји...
  13. Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  14. Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан. Звучни запис беседе У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија. Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу. “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Драга Браћо и Сестре у ГОСПОДУ, Поздрављајући Вас сверадосним поздравом наше свете вере, поуздане наде и вечне љубави наше МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ! Молитвено Вам желим изобиље небоземних благослова Божјих, најпре добро и крепко здравље, обиље радости и напредак у свему часном и богоугодном, а све у заштити наших Светиња. Година која је за нама показала нам је да је дар здравља, уз живот, најдрагоценији дар Божји. Желимо вам да вазда будете здрави и прави, увек с људима које волите. Срећно и благословено ново 2021. лето доброте Господње! Ваши искрени доброжелатељ, Слободан из Зајечара. 1255267966_SrecanBozic.mp4
  16. Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, другом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован оцењује околности у којима нови патријарх долази на чело Српске Православне Цркве и зашто време у ком живимо назива временом у ком нам се месо одваја од костију. Звучни запис разговора Са епископом Јованом разговарамо и о ниској стопи наталитета у Србији, о разбијеној српској породици, недостатку жртве код родитеља и мајци као "најбољем сараднику Божијем". Тема нашег данашњег разговора са владиком Јованом биће и радост која нам као народу недостаје. Шта заправо значи празник и зашто наша радост више личи на забављање него на радост у Господу, поучава нас преосвећени владика Јован. На самом крају Божићног интервјуа владика Јован присећа се својих студеничких дана и година када је 9 и по месеци спавао на дасци, када је са својим братством чекићем разбијао проју како би је лакше јели и како се цело братство Студенице једној крави обрадовало више него монах да им је дошао. Извор: Радио Златоусти
  17. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије служио је данас, 26. јула на Сабор Светог архангела Гаврила, са свештенством Свету архијерејску литургију у древном сједишту зетских епископа, манастиру Михољска превлака код Тивта, поводом славе ове свештене царске лавре, гдје са Митрополитовим благословом почиње тродневни интернет симпосиум на тему: “Хришаћанин у вријеме пандемије”. У току Свете службе Божије крштени су и миропомазани: мали Стефан, Павле (досадашњи Роберт) и Игор. Митрополит је у свештени ђаконски чин рукоположио монаха Максима, кога је првобитно произвео у чтеца. Након прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени Митрополит је казао да је у ријечи Господњој: Ко вас слуша Мене слуша, ко се вас одриче Мене се одриче и одриче се Онога који је Мене послао, садржана најдубља истина нашега људског живота. “Они који се Христа Бога одричу, одричу се Онога који је Њега послао – Бога Оца, тако да и они који слушају оне који су Његови – ријеч Светога Јеванђеља – они признају Њега и Онога који је Њега послао – Оца небескога”, појаснио је владика Подсјетивши да данас славимо Светог архистратига Гаврила у древној светињи цара Константина, Митрополит је казао да су анђели Божији вјечна наша браћа небеска те да човјек није сам на земљи, него је заједно са Светим небеским силама, Светим архангелима и ангелима, који се уграђују у људски живот и историју. “Преко њих Бог открива своју тајну. Открива Тајну Бога Оца, најављује и Тајну Бога Сина, а такође и Тајну Духа Светога животворнога – Тајну Пресвете Тројице. Тако у древна времена, читамо у Старом завјету, како је Господ преко Архангела Гаврила и Михаила и других архангела, најављивао Свету тајну доласка Сина Божјега – Месија – искупитеља и спаситеља”, рекао је Архиепископ цетињски. Појаснио је да Господ најавио и објавио ту Свету тајну преко архангела и ангела, који су посвједочили и потврдили ријечи пророка Мојсија на Гори синајској, али и свих других пророка старозавјетних од Аврама, Исака и Јакова па све до Светога Јована Крститеља. “Архангели су они који су откривали њима ту велику и Свету тајну Божију, а онда су они свједочили и долазак Сина Божијег јединороднога у овај свијет и Духа Светога животорнога. Зато се ми сабирамо и око имена оних који су Бога прославили и око имена Светих небеских архангела и ангела, серафима и херувима, нарочито у овој светињи која је посвећана од прадревних времена управо небеским силама архангелима и ангелима: Св. архангелима Михаелу и Гаврилу.” У литургијској проповиједи владика је подсјетио да је поред ове светиње откривена и древна крстионица од времена цара Константина, која почиње да васкрсава преко нове крстионица Сузе Његошеве која је слетела са Ловћена, припремајући, ако Бог да, обнову овог сједишта зетских епископа – Манастир Светих архангела Гаврила и Михаила. Помолио се да Бог уразуми и власт да дозволи да ова светиња, која је срушена у древна времена и остала као таква 400-500 година, васкрсне, да би кроз њу и преко ње васкрсла вјера у души овога народа и да би се овај народ сабирао око светиња Божјих, као што се сабирао кроз вјекове. Нагласио је да васкрсење ове светиње зависи и од васкрсења наше душе те да је потврда тога васкрсења и данашње крштење наше браће: Стефана, Павла и Игора. “Њих тројица у име Свете Тројице примили су Свету тајну крштења, освештани, просвећени, запечаћени Духом Светим, благословени небеским архангелима и ангелима, нарочито Светим архангелом Гаврилом којега данас прослављамо.” Рођење од мајке и оца је пролазно рођење за ову земљу, а, казао је владика, истинско, право рођење је рођење Духом Светим и водом, рођење за вјечност и непролазност: “Дај Боже да њихово рођење, њихов духовни препород буде и темељ и наставак обнове ове древне светиње Светих архангела Михаила и Гаврила. Да се сви помолимо Господу да и нама Бог даде снаге, али и да уразуми и оне који сада владају Црном Гором, да дају дозволу да наставимо ово свето дјело које овдје траје више од 1700 година”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит и додао да су овај народ и држава они који граде и обнављају, а не народ и држава која руши и чува рушевине. Даље је објаснио да за чување рушевина не треба много мудрости, али треба мудрости и знања да се рушевине обнављају да би се и народи обнављали истином и правдом Божјом, богољубљем, правдољубљем и братољубљем. “Дај Боже да нас тим Божјим силама обнови Господ Христос Отац небески Дух Свети животворни, молитвама Светих Архангела Михаила и Гаврила, силом и снагом ове светиње, која се обнавља и која ће се, ако Бог да, обновити ради обнављања будућих покољења, ради духовног и моралног напретка свеукупнога нашега народа, и овога бокељскога, црногорскога и брђанскога и других народа, који се сабирају и живе овдје.” Владика Амфилохије је посебно истакао да су на рађање Духом и водом призвани сви људи, сви земаљски народи, без обзира којим језиком говоре и којој нацији припадају. “Ово је нација и народ Божји, један свети саборни и апостолски народ Божији који има једну главу – то је сам Господ Христос – и који се сабира од свих земаљских народа, да би Бога прославио, да би се кроз Њега прославио сваки земаљски народ и од смртнога и пролазнога постао бесмртни и непролазни народ.”, казао је на крају свог архипастирског слова Митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије. Након Литургије Братство православне омладине Црне Горе које ове године обиљежава двадесет седму годишњицу постојања, изабрало је предсједнике православне омладине из свих градова. За предсједника Православне омладине изабран је Иван Булатовић из Братства православне омладине “Свети Арсеније” из Даниловграда, док је за духовника умјесто блаженог спомена оца Мома Кривокапића, изабран архимандрит Бенедикт, игуман Манастира Светих Архангела на Михољској Превлаци. “Потрудићемо се сви заједно да остваримо мисију Цркве, поготово међу младим људима који су на нашим литијама у очувању светиња показали своју вјеру и вјерност Светој цркви”, казао је новоизабрани предсједник Иван Булатовић благодарећи на указаном повјерењу и љубави. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије отвориће у 13 часова радни дио интернет симпосиума, који организује манастир Михољска превлака и Међународна духовна академија “Свети Јевстатији Превлачки”. Предавања се могу пратити уживо путем YouTube канала – “Манастир Михољска превлака” – данас од 13 часова, а сјутра и прекосјутра у термину од 18 часова. На симпозијуму учествују еминентни предавачима из Русије, Србије и Црне Горе. Првога дана предавања ће одржати: владика Августин, Городец/Русија, академик Алексиос Панагопулос, Кипар, др Јуриј Нечипоренко, МГУ Москва, др Вјачеслав Океански, ИГУ Иваново, архим. Данил Ишматов, др Биљана Анђелковић, др Миодраг Чизмовић и проф. др Синиша Јелушић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Како тренутна ванредна ситуација уведена у Републици Србији утиче на свакодневни живот хришћана, колико медији утичу на наш живот, нарочито у овој ситуацији, питамо шта се дешава са освећењем васкршњих водица, светим причешћем... Звучни запис разговора "Важно је да не стварамо атмоферу панике, већ да заиста искористимо ово време као православни хришћани, да схватимо да без обзира на искушење у коме се данас налазимо и које је дошло изненада, треба да се потрудимо да колико год можемо у овим условима искористимо за све оно што до сада нисмо могли и често се и жалили због тога", каже о. Арсеније мислећи пре свега на време које не проводимо у кући, немамо времена за своје ближње и друге људе, за читање и друге душекорисне активности. Многи људи су у великом страху и паници ових дана, каже наш гост и упозорава да "човек у стању страха не реагује онако како би требало, губи се могућност расуђивања". Извор: Радио Слово љубве
  19. Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру и празничном литијом с иконама од манастира до Цркве Рождества Пресвете Богородице на Ћипуру и назад, данас је на Цетињу торжествено прослављена Недјеља православља и свршен спомен на Седми васељенски сабор и побједу православља на иконоборством. Звучни запис беседе Упркос забрани полиције празничну литију свештенства, свештеномонаштва и вјерника, која се већ 30 година поводом Недјеље православља одржава сваке године на Цетињу, предводио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је у Цетињском манастиру, по повратку литије која није прошла уобичајеном путем као ранијих година, казао да је Црква кроз вјекове гоњена и прогоњена, те да је тако и данас. Поручио је да је овај крсни ход, који траје од 9. вијека од светога града Цариграда, ход благослова Божијег и поклоњења образу живога Господа, благослов свакоме мјесту и стопи, сваком људском бићу које види тај ход и учествује у њему. “Тако је и овдје на Цетињу тај ход трајао и за вријеме Светога Петра Цетињског и за вријема краља и господара Црне Горе Николе Првога Петровића, непрекидно до наших времена. Нажалост ове године, по неком безумљу, не знам по чијој наредби, овај ход је забрањен. То није добро за град Цетиње јер овај ход је свједочанство љубави Божије према свакоме човјеку, посебно према овоме граду чији је покровитељ Пресвета Богородица”, казао је владика и Истичући да ова литија представља благослов Божији и позив свима у Цетињу, од најмањег до највећег, на љубав према Богу љубави и на узајамну љубав једни према другима, Митрополит је казао да је то и смисао ових светих ходова и овог који траје 1300 година без прекида. Закључио је да је зато штета да Цетиње буде лишено тог благослова: “Али тај благослов остаје на њему, нема никакве сумње, и на свима који у њему живе, чак и на онима који се буне против ове светиње, Господ се стара и о њиховом спасењу, да се и у њиховим срцима пробуди љубав и према Богу, вјечном образу Божијем и према сваком људском бићу не само на Цетињу него широм свијета. Нека Бог благослови све Цетињане и сву дјецу и што је више оваквих ходова по Цетињу, то је мање мржње међу браћом, мање убистава. Ово је исцјељење од Духа мржње, злобе, духа братомржње, обасјања љубављу, узајамно и у породици и у граду.” Поручио је владика да се не треба плашити од љубави и благослова Божијег који доноси ова светиња, и који је доносила кроз вјекове, и изразио наду да ће тако бити и убудуће, те да се ова забрана литије догодила случајно из неразумља које је понегдје завладало у Црној Гори: “С друге стране ви знате да ови нови ходови који иду по Црној Гори су велики Божији дар и показатељ да се народ Божији почиње враћати тој божанској љубави – Богу љубави и узајманој љубави, што је и смисао и древних и ових нових ходова у Црној Гори. Литија представља благослов Божији и дај Боже да тај благослов буде као што је био од памтивијека на овоме граду”, казао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Високопреосвећени владика је прије литије служио Свету службу Божију у Цетињском манастиру и у литургијској бесједи је казао да као што се Натанаило у данашњој јеванђељској причи поклонио Христу Господу и исповједио вјеру у Њега као Сина Божијега, тако се Њему као спаситељу и искупитељу поклања и човјечанство кроз вјекове, већ 2000 година. Милијарде људи су се крстили и примили облик Христове смрти, Његовога страдања, кроз крштење, а у исто вријеме Тајном крштења примили и примају дар вјечнога и непролазнога живота, дар Христовог васкрсења. Данас је у молитвеној радости Бог удостојио Божију дјецу: Милену, Јелену и Николу да се крсте и попут Натанаила да исповједе и препознају Христа Господа и приме у себе квасац вјечне божанске Светотројичне љубави, да буду запечаћени печатом дара Духа Светога: “Ни смрћу, ни животом, ни временом, ни вјечношћу, тај свети живоносни печат који су они данас примили, а који примају сви који се крштавају, се не брише. Неописиви Господ јединородни Син Божији невидљив постао је видљив и описив рођењем од Пресвете Дјеве. То је било велико питање кроз вјекове, нарочито у ова времена која ми данас прослављамо, то је 9. вијек”, казао је владика и подсјетио на гоњење и избацивање икона из светих храмова од оних који су под утицајем лажних учења сматрали да иконе не треба поштовати, сматрајући да су иконе идоли. Међутим, Црква Божија се потрудила да се иконе сачувају као ликови Онога који је невидљив. Свети оци Цркве су потврдили да је Он неописив и неизрецив као јединородни Син Божији, као вјечни Логос, али је постао описив и видљив када се родио од Духа Светога и Пресвете Дјеве и примио људску природу: “Он који је савршени неизрециви Бог постао је савршен човјек. Људска природа кроз Њега се вазнијела на небеса и освештана, обожена, очишћена, просвећена, од смртне постала бесмртна, од пролазне непролазна. То се догодило рођењем Христовим који је образ Оца Небескога невидљивога, по коме је свако људско биће створено – по Његовом лику, образу и подобију.” И сваки човјек носи у себи то знамење Божијега лика, свако дјете које се рађа, међутим, казао је Митрополит, тај лик Божију у нама је оскрнављен и скрнави се нашим гријеховима, отуђењем од имена Божијег и заповјести Божијих: “Све што је видљиво и словесно у свеукупној творевини Божијој и у људској природи је засијало кроз лик од Дјеве рођенога Христа Бога нашега. И то је оно чему се клањамо као Натанаило, коме ми служимо, за ким ми ходимо, у име којега се крштавамо, духовно се рађајући и препорађајући и примајући на себе то знамење, тај печат вјечности, непролазности, бесмртности вјечног људског достојанства.” Подсјетио је да је рађање од мајке рађање за пролазни смртни живот а рађање Духом и водом је за вјечни и непролазни, бесмртни живот. “Обнавља се људска природа и задобија дар вјечности, бесмртности, дар Христовог васкрсења, постаје причасна не само смрти Христове, спасоносне, него и Христовог васкрсења. Зато и прослављамо то велико и дивно знамење, лик и образ Божији, нарочито у ову свету Недјељу побједе православља”, бесједио је владика и објаснио да је то била побједа вјере у живога Бога и Њега од Дјеве Рођенога и силом Духа Светога. Он је казао да кад цјеливамо иконе ми не цјеливамо дрво или било шта друго, него преко тога онога који је насликан: Христа Господа, Мајку Божију, Свете архангеле, Свете серафиме и херувиме, Свете пророке и апостоле, учитеље Цркве Божије. Црква је кроз вјекове гоњена и прогоњена, тако је и данас, консатовао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и истакао да се већ 30 година на Цетињу на овај дан одржава литија, ход који је започет 842. године у Цариграду управо тада када је дошло до побједе православља и када су иконе враћене у храмове Божије, јер је икона свједок да је Бог постао човјек: “И сад замислите од 842. године у свим хришћанским, православним земљама обавља се тај ход и обављао се овдје код на нас кроз вјекове, и код нас на Цетињу, нарочито последњих 30 година и сад је полиција цетињска забранила да данас идемо кроз град. Може им бити. Ми ћемо ићи до Ђипура и назад, а Бог нека ове друге просвети као што је просветио и Натанаила”, поручио је у литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије, после литије, у Цетињском манастиру је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве
  21. Поводом 11. година патријарашке службе Његове Светости Патријарха московског и све Русије Г. Кирила, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је данас, 02. фебруара 2020. године, светом архијерејском Литургијом у Храму Свете Тројце, подворју Московске Патријаршије у Београду. Том приликом Његова Светост Патријарх Иринеј је рукоположио у презвитерски чин ђакона проф. др Зорана Ранковића декана Православног богословског факутлета (ПБФ) Универзитета у Београду. Његовој Светости су саслуживали: протојереј – ставрофор Трајан Којић, протојереј – ставрофор Милан Топић, протојереј Виталиј Тарасјев, протојереј Небојша Тополић, јереј Арсеније Арсенијевић, јереј Иван Делић из Епархије браничевске, јеромонах Петар (Богдановић) из манастира Тумане, ђакон Александар Секулић и ипођакони Владимир Јелић и Ђорђе Мијајловић. После Великог входа исповедно писмо за ђакона Зорана Ранковића прочитао је његов духовник протојереј – ставрофор Милан Топић, а затим је ђакон Зоран прочитао свештеничку заклетву и том приликом је целивао Часни Крст и Свето Јеванђеље. Потом је уведен у олтар где је Његова Светост Патријарх Иринеј, пред Часном Трпезом, рукоположио ђакона Зорана у свештеника. На крају свете Литургије и Причешћа верних старешина Подворја Московске Патријаршије протојереј Виталиј Тарасјев захвалио се Његовој Светости Патријарху Иринеју на очинској бризи и љубави и, том приликом, даривао му је икону Светог Ђорђа, указујући да је Св. Ђорђе заштитник града Москве и све Русије. Свјатјејши се захвалио на дару и у беседи подсетио на велику блискост наша два братска народа која се у највећој мери огледа и пројављује управо у литургијском заједништву. Светој архијерејској Литургији присуствовали су министар за иновације и технолошки развој др Ненад Поповић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, академик Димитрије Стефановић, директор Руског дома Надежда Викторовна Кушченковна, шеф Трговинског представништва Руске Федерације у Републици Србији Андреј Н. Хрипунов, професори ПБФ и многобројни верни народ. На крају, подсетимо, декан проф. др Зоран Ранковић рођен је 1971. године у Пожаревцу, ПБФ у Београду је завршио 1997. године. 2001. године магистрирао је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, а докторску дисертацију је одбранио 2006. године на истом факултету. Од 2017. године је редовни професор ПБФ за црквенословенски језик. Научне области којима се јереј проф. др Зоран Ранковић бави у својим истраживањима су палеославистика, црквенословенски језик, српскословенски језик, теолингвистика, литургика, историја српске средњовековне културе. Аутор је многобројних монографија, студија, чланака и огледа објављених у еминентним научним часописима. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  22. У храму Св. Георгија у Бору литургијски је, у понедељак 27. јануара 2020. године, прослављен празник првог архиепископа српског Светог Саве. Светом Литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије уз саслужење старешине храма протонамесника Радоја Мијовића, намесника борско – поречког протојереја Саше Степановића, протонамесника Милорада Филиповића и протојереја Миленка Бајића. Звучни запис беседе На крају Свете Литургије свештеници су са децом и градоначелником Бора г. Александром Миликићем пресекли славски колач који су саборно принела деца са својим вероучитељима из свих борских основних школа. Затим је братство храма Св. Георгија, традиционално за празник светог Саве, поделило око 200 пакетића присутној деци у борском храму. После читања Светог Јеванђеља литургијску беседу произнео је гостујући протојереј-ставрофор Гојко Перовић у којој је говорио о Божанској педагогији пројављеној у српској Светосавској традицији. Прота Гојко је присутнима честитао празник нашег првог архиепископа и утемељивача наше црквености св. Саву, додајући да је на тај начин „повезао овај народ који се прије тога разумио језиком, био сродан крвљу, живијо на истом мјесту, можда имао исте владаре, али га је свјети Сава крштењем и уцрковљењем учино да је то прави народ, онај Божији народ. Народ у коме је сваки појединачни припадник нашега рода, и нашега племена, крштењем и причешћем, завјетом са Богом, постао човјек Божији. Кад кажемо човјек Божији то је значи становник онога Небескога Царства.“ Извор: Епархија тимочка
  23. Учешћем у вечаршњем Савиним ходом више десетине хиљада Подгоричана јасно и гласно је поново затражило повлачење Закона о слободи вјероисповјести, који је донијет у глово доба ноћи да би озаконио безакоње. Величанствена литија сабрана од литијских притока из Куча, Зете, Вранића, као и других подгоричких насеља, након молебна који је одслужен у Храму Христовог Васкрсења, предвођена Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем са свештенством, упутила се до Клиничког центра гдје је прочитана молитва за све оне који болују и пате од тешких болести, а након тога се вратила у Саборни храм Васкрсења, на чијем платоу је одржана Светосавска академија Академију је благословио и поздравно слово изговорио владика Амфилохије који је поручио да су литијама љубави лијечимо од дубоке ране богоубиства и братоубиства, те се током њих молимо да нам Бог подари да будемо вјерни истини, слободи и правди Божијој, да ако страдамо, страдамо за истину, правду и слободу, а не из мржње према било коме. Нагласио је да је данашња литија ишла према Клиничком центру да покаже љубав свој нашој браћи која страдају, и да посвједочимо да се молимо Богу непрекидно за све који болују, душевно и тјелесно, као и за све страдалнике: „Молимо се за све њих и настављамо овај Сабор који овакве природе траје већ 800 година, рекао бих и много више, 1700 година од времена древне Дукље, Диоклије, када су грађени храмови овдје. Ова собрања нарочито трају осам вјекова откад је Свети отац наш Сава, којега прослављамо, основао Зетску епископију, Митрополију на Превлаци Михољској.“ Изразио је наду да ће црногорска власт дозволити обнову те, али и друге светиње, јер култура нијесу рушевине, она је настала од култа – богослужења, молитве. Сва култура земаљска је из тог култа рођена. „Чувати неко камење, а одрицати се култа – молитве и богослужења, и оваквих сабрања то само могу нови идолослужитељи, идолопоклоници, који се клањају камењу, а не живоме Богу.“ Митрополит је нагласио да ово сабрање траје 8 вјекова без прекида благословено Светим Савом у овој Цркви Божијој која је изњедрила са простора данашње Црне Горе пет патријараха пећких, српских: Евстатије Превлачки, Арсеније Трећи Чарнојевић, Арсеније Четврти Шакабента, Варнава Росић и Гаврило Дожић. Осврћући се на сеобе са Косова и Метохије, Митрополит Амфилохије је подсјетио на нову окупацију КиМ, истичући да није добро што наша власт у Црној Гори, чији су се преци и владари борили против окупатора, признаје ту окупацију и лажну државу, одричући се себе и краља Николе који је ослободио Метохију. Закључио је да није чудо да они који се одричу свог бића и своје прошлости доносе окупаторске, безбожне, братоубилачке законе: „Закон тзв. о слободи вјере, није закон о слободи, него закон о поробљењу, закон о отимању светиња. Да ли има нормалне власти на свијету да нешто тако ради?! Ја се Господу молим да нашој власти врати разум и вjерност изворној Црној Гори, Црној Гори Јована Владимира, Светога цара Константина и Јустинијана.“ Казао је да је Црна Гора великих Немањића, Светога Саве и Симеона Мироточивог Подгоричанина, који је рођен овдје и који је објединио наш народ ондашњу Рашку и Зету, ослободивши византијског ропства: „То ослобођење прогласити за ропство и та мржња против Немањића који су створили Зету и у њој се родили и мржња против Србије, КиМ, је нешто што не спада у нормалне ствари“, оцијенио је Митрополит Амфилохије и изразио наду да ће дати Бог да овај народ који обнавља своју вјеру у Бога љубави, који обнавља љубав као основно начело живота, обновити и своје изворно биће Јована Владимира, Црне Горе Зете древне, Светога Саве и Симеона, Црне Горе Црнојевића и свете лозе Петровића. Позивајући све, посебно дјецу, да се крсте, приме квасац вјечнога живота, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је позвао на очување достојанства литија, да оне буду литије Божје, јер Црква све што ради ради из љубави, те да оне буду без партијских опредјељења, па и националних: „Молимо се Богу да уразуми све у Црној Гори, нарочито нашу полицију. Ових дана ми се јавља доста полицајаца траже благослов и моле да литије буду истински црквене да не прелазе у било каква друга опредјељења, да буду Божије литије. И то треба да испоштујемо.“ Осврћући се на синоћња хапшења дјеце и бацања сузавца на Златици, због сликања тробојке, која је од времена Француске револуције, владика је казао да те три боје значе слободу, једнакост и братство и запитао: „Ко је овдје против слободе, једнакости и братства. Зар та тробојка није на грбу и на застави краља Николе и господара? Зар и они који се сад боре против те тробојке, нијесу у вријеме њиховог комунизма и у новије вријеме послије деведесетих, под тробојком наставили да живе до овог времена“, казао је владика и апеловао на оне који наређују полицији, којој је благодаран, да не манипулишу дјецом у полицији, и приморавају их да раде нешто против њихове и савјести народа и против наше дјеце. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије на крају је поручио да све што је урађено на богомржњи и братомржњи је пропало, те не треба на томе градити будућност Црне Горе, а да црногоска власт треба да схвати да се народ Божији пробудио, васкрсао, и оживљава у себе исконска предања ових простора, која обједињују не само нас у Црној Гори, него све европске народе кроз ово заједништво и братство, једнакост и слободу: „Кроз Бога љубави који обједињује својом љубављу све људе и земаљске народе“. Светосавску бесједу произнео је протојереј-ставрофор Борис Брајовић који је казао обраћајући се Христовим сапутницима из булевара Светог Петра Цетињскога, да је то она улица која се утабала и проклијала камењем обурданим са Језерског врха и цијелу Црну Гору поплочала да би њоме она проходала и да се само на Цетињу литија није одржала. „А на улицама нашим нијесу оне луде дјевојке, но синови и кћери оне наше духовне отаџбине од Савине Херцеговине до Војводине, од Посавине до Поцерине, од Андријевице до Подгорице, од Чикага до далеке Аустралије. И све су улице градова пуне само је једна пуста. “ Даље је казао да је све почело од оне подвале облакогоне да Христове сапутнике и његове сватовнике олујним невременом растјерају испред световасилијевске питомине пред његовим манастиром у Никшићу. Поручио је да се тада кренуло са знамењем из Црне у Свету Гору и онако како је Свети Сава учинио на свом другом путу до Свете земље 1233. године, тако се исто све поновило 21. децембра 2019. године у Никшићу. „Осамсто година траје непрекидна борба између вукодлака и јагањаца, и чим се име Христово зазове све се истинско сабере и прибјеже у светињу Божју, у Коло оно из Горског вијенца које се јавља из главе цијела народа, и у свим мјестима и градовима оно се данас одиграва. И све су улице градова пуне, само је једна празна“, поновио је отац Борис. Додао је да се то сплетено Коло у нашем народу прво повело на Спасовдан испред Жиче 1221. године на Сабору Светог Саве, када је изговорио најзначајнију бесједу у нашем роду о правој вјери, а наставило се на нашем Тројичиданском сабору у Подгорици испред Храма Христовог Васкрсења кад смо обновили ону нашу задату завјетну вјеру: „И ту вјеру посвједочили тако што смо Црну Гору мајку нашу пригрлили оном светодуховском свезом љубави којом смо окупани благословеном кишом окупљени око Светог Василија Острошког и Тврдошког испред манастира у Никшићу„. Поручио је да смо тамо сишли са нашим учитељем правовјерја и благовјерја Светим Савом, до најдубљих слојева нашег народног бића до самих почетака, да бисмо поново кренули и себе и земљу ову обновили и сваким је Божјим благословом напунили. И тако се опет охристовили и огосподили са нашим Светим Савом. Прота Борис Брајовић се у име скупљених у Колу Цркве Христове, обратио се Светом Јустину Ћелијском, и запитао да ли препознаје љубљеног свог ученика нашег Владику Амфилохија, види ли ову дјецу и мајке и очеве, честите свештенике, радосне монахе и монахиње, који сви у глас кажу да је Свети Сава међу нама васкрсао: „У нашим школама нема више Савиног имена, али има преобилно у нашим домовима и у срцима укућника. Нијесу више запустјели и нијесу урушени наши храмови и манастири, но су обновљени и пуни и новосаграђени, оче Јустине, мислили су вукодлаци да су са нама завршили, па су нас мало пустили, а ми смо се помладили и обновили као никад у историји Црне Горе. А чије је стадо јагањаца, његова је и планина. Пастир Савина планина, оче Јустине. И све нам је пуно њиме и срце, и душа, и наше тијело и мисли наше.“ На крају се протојереј-ставрофор др Борис Брајовић обратио молитвом Светом Јустину да нам помогне: „Не да нам поклоне неки нови Закон, ни да овај преправе, па да нас опет превјере, не треба нама Закон имамо онај Савин и Христов, треба нам нешто друго. Треба нам Пуна кућа. А у нашој кући, оче свети, има једна пуста улица којом ни једна Литија није проходолиа. Треба нам Љубав оче Јустине, да у пуној кући и ова улица буде пуна синова и кћери загрљених. Треба нам Литија Љубави. Амин Дај Боже.“ У надахнутом програму Светосавске акдемије су учествовали: храмовни хор Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици Свети Апостол и Јеванђелиста Марко, хор богослова Свети Петар Цетињски, дјечији хор манастира Св. Тројеручице из Београда са пјесмом Не дамо светиње и дјеца подгоричких школа вјеронауке, КУД Ђурђевданско коло, гуслар Максим Војводић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...