Претражи Живе Речи Утехе

У оквиру редовних духовних трибина које се више од две деценије одржавају у оквиру Мисионарске школе храма св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 23. децембра 2023. године од 18 часова и 45 минута, биће одржано предавање на тему "На путу ка бестрашћу". Беседиће теолог Славиша Костић, вероучитеља у београдској гимназији "Патријарх Павле". Сви су добородошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Четири књиге грчког психолога и аутора Елевтериоса Елевтериадиса у преводу на српски језик, представиће у суботу 18. новембра, у храму св. Марка на Ташмајдану од 18 сати и 30 минута, преводилац архимандрит Василије (Костић), психолог г. Душан Богдановић и издавач г. Никола Дробњаковић (ИК "Бернар"). Наслови и теме књига - "Од срца" (записи о свакодневном и вечном), "Кажи ми један разлог да живим" (тражећи смисао живота), "Пре сумрака" (записи о свакодневном и вечном) и "Опет из почетка" (записи о свакодневном и вечном) позивају нас на дубље промишљање о свакодневним, обичним стварима и ситуацијама и созерцавање најпре на хришћански начин. У наставку можете прочитати реч више о аутору и његовом раду, а ове драгоцене књиге је објавила Издавачка кућа "Бернар, у оквиру библиотеке "Тихи глас". Реч о писцу и књигама Писац је дипломирао психологију на Аристотеловом универзитету у Солуну и магистрирао клиничку психологију и психологију заједнице на Универзитету у Источном Лондону (University of East London). Ради као психолог у приватним ординацијама у Сидирокастру и Солуну. Текстове које пише и објављује посвећени су човеку, односима, нади, Богу. Књиге су му преведене на румунски језик и сада на српски језик. Књиге нису строго научне и строго из психологије. Писац није теолог али јесте дубоко побожан хришћанин. Рукопроизведен је за чтеца и поје у парохијском храму у Серу где живи. Чињеница да књиге на српском посвећује Старцима Герогију Капсанису и Евсевију Витису говре много и о писцу и о садржају књига. Оно што пише у својим књигама су записи из свакодневног живота, из искустава са људима са којима ради, живи, креће се. Приче су кратка размишљања о животу, пуне љубави према Богу и ближњем. Говори о нади, о радости, Христу, Цркви, дубоко свеототачки и православно на савремен и свакодневан начин. Књиге су писане једноставним, приступачним, лаким језиком. Обраћа се читаоцу онако како би разговарао са својим пријатељем, супругом, родитељем, топло, искрено, људски. Пише и говори о смислу и циљу живота. По њему као дубоко верујућем православном хрићанину смисао и циљ живота је Христос. Живот с Њим и у Њему. Књиге одишу убеђењем у Васкрсење. Говори и пише доживљено, из срца. Упућује на покајање и на нови почетак а пре сумрака (пре него је касно). Ове књиге могу бити корисне сваком добронамерном читаоцу, пре свега православном вернику и скоро свим узрастима, јер је језик лак, једноставан, народни. У Грчкој је познат и признат. Свака књига је имала по неколико издања. Држи предавња по храмовима и манастирима, а оци Цркве у Грчкој га поштују и радо препоручују за предавања и савете. Извор: Радио "Слово љубве"

Протојереј-ставрофор др Драган Милин беседиће у суботу 21. октобра 2023. године на редовној духовној трибини у великој сали Парохијског дома храма св. Александра Невског на Дорћолу, сазнајемо из духовне заједнице ове цркве. Тема предавања гласи "Жена у Библији и хришћанству" а почетак је у 18 сати и 45 минута, после вечерње службе. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма св. Александра Невског на Дорћолу, на челу са старешином, свештеником Стеваном Вукићем , позива благочестиви народ на редовно духовно сабрање суботом од 18 сати и 30 минута у великој сали Парохијског дома ове цркве. Сутра, на празник Покрова Пресвете Богородице, духовно вече биће посвећено управо Пречистој Богомајци и овом дивном празнику. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Храм св. Александра невског на Дорћолу у суботу 30. септембра 2023. године наставља са традиционалним духовним сабрањима у парохијском дому ове светиње, која две деценије сабирају све оне који желе дубље и потпуније да се упознају са својом вером. После вечерње службе, у 18 сати и 45 минута, биће представљено треће издање књиге "О камену одбаченом и онима који га одбацише" свештеника др Оливера Суботића, сабрата ове цркве. Поред о. Оливера и братства храма говориће и г. Славољуб Милићевић, Главни уредник ИК "Ризница". Свима који те вечери буду купили књигу омогућен је додатни попуст, а сва средства од продаје су намењена Задужбини "Петар Мандић" за стипендирање надарених ученика и студената. Извор: Радио "Слово љубве"

Свештенство храма св. Александра Невског на Дорћолу позива благочестиви народ на нову духовну трибину, која ће бити одржана у суботу 20. маја 2023. године после празничног бденија, око 18 часова и 45 минута. Сви су позвани да дођу у велику салу Парохијском дома ове цркве и чују слово на тему "Благодат и сила литије - Крсног хода". Извор: Радио "Слово љубве"

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/?fbclid=IwAR2-ZSO20nWbTMMwbM1SE_m-kMNHWhgf3zYS7rxJm_gI3cM6aCZc1Rn8KYI

ВЕЛИКА СУБОТА. У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). Рече им Пилат: „Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља. Тропар (глас 2): Честити Јосиф са Крста је скинуо Твоје пречисто тело и плаштаницом чистом обавио, и прелио мирисима и у нови гроб положио. Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан. При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво о васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом Св. Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест о Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/velika-subota-5

Врбица – Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као крсну славу. На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри по порти и учествовала у опходу око цркве после подне. Увек се држала литија изван храма. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници. Који је смисао овог догађаја који Црква тако светло, радосно и победно празнује на Лазареву суботу? Како спојити жалост и сузе Христове са Његовом силом којом је васкрсао мртвога Лазара? Црква празновањем Лазареве суботе одговара: Христос плаче зато што је у смрти свог пријатеља сагледао тријумф смрти у свету, смрти коју Бог није створио, а која је загосподарила и господари светом, затровавши свеколики живот и претворивши га у бесмислено смењивање дана, који се неумитно урушавају ка пропасти. И, гле, ево Христове заповести: „Лазаре, изиђи напоље!“. То је изазов који Христос упућује смрти. То је заповест којом Христос објављује рат смрти. То су речи којима Христос објављује да сама смрт мора бити умртвљена и уништена. То је чудо љубави која тријумфује над смрћу. Да би уништио смрт и њену тмину, сам Христос – а то значи сам Бог, сама Љубав, сам Живот – силази до гроба Лазаревог, силази да би се тамо лицем у лице срео са смрћу, да би је разрушио, да би нам даровао вечни живот за који нас је саздао Бог. Живимо у свету, у државама које су се одрекле Бога, које су искључиво занете саме собом, које стално стрепе за своју власт, силу, моћ и победу. У том свету готово и да нема више места за Божју љубав, Божју светлост и Божју радост. Али, гле, на тај јединствени дан, на Цвети – док стојимо у препуним црквама – опет и опет одјекује оно исто царско „Осанна!“, и ми изнова говоримо себи и свету око себе, и сведочимо: није умрло, није нестало, није ишчезло са лица земље Царство Христово које је тако јарко засијало у тај дан у Јерусалиму. На Цвети се обраћамо изнова Богу говорећи: Ти си наш једини цар, ми знамо и верујемо и исповедамо да ће победити Царство Твоје љубави, Царство Твоје победе над грехом, злом и смрћу, и знамо да нам радост те вере нико одузети не може. И премда људи све своје наде полажу на силу и насиље, и премда људи верују само у оружје, затворе и страх – победиће Царство Твоје! И премда људи муче друге људе – победиће Царство Твоје! о.Александар Шмеман, Тајне празника Извор: Епархија зворничко-тузланска

У оквиру редовних духовних сабрања суботом после празничног бденија у храму св. Александра Невског на Дорћолу, овога пута биће речи на тему "Сила крста" сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи братству ове светиње. Сви су добродошли у суботу 18. марта на бденије уочи Крстовдана које почиње у 17 часова и на разговор са свештенством храма у наставку, око 18 сати и 30 минута, у парохијском дому. Извор: Радио "Слово љубве"

Црква нас позива на молитвено сећање свих оних који су "уснули у нади на васкрсење и на живот вечни". Ово је заиста велики дан молитве за умрле чланове Цркве. Да бисмо разумели значење ове везе Великог поста и молитве за умрле, потребно је да имамо на уму чињеницу да је Хришћанство вера љубави. Христос није оставио Својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу, већ нову заповест "да љубе један другог", па је додао: "По овоме ће сви познати да сте Моји ученици ако љубите један другог". Љубав представља основ и суштину живота Цркве, који су, по речима Св. Игњатија Антиохијског у "јединству вере и љубави". Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање, изолованост, рат свих против свих. Нови живот, који нам је дао Христос и пренела нам Црква, јесте, пре свега, живот помирења, "скупљање у једно, оних који су били раштркани", успостављање љубави коју је нарушио грех. Али како да и отпочнемо наш повратак Богу и наше помирење са Њим ако у себе саме не повратимо ону јединствену нову заповест љубави? Мољење за мртве је суштински израз Цркве као љубави. Молимо Бога да се сети оних којих се и ми сећамо, а сећамо их се зато што их волимо. Молећи се за њих ми их сусрећемо у Христу, Који је Љубав, и Који, зато што је Љубав, превазилази смрт која представља крајњу победу, одвојености и недостатка љубави. У Христу нема разлике између живих и мртвих јер су у Њему сви живи. Он је Живот, а тај Живот је светлост човекова. Љубећи Христа, љубимо све оне који су у Њему; љубећи оне који су у Њему, ми љубимо Христа. Ово је закон Цркве и очигледан разлог њених молитава за мртве. Наша љубав у Христу одржава их живим јер их држи "у Христу", и како безнадежно нису у праву они западни хришћани који молитву за мртве или своде на јуридичко учење о "заслугама" и "надокнадама", или је просто одбацују као бескорисну. Велико бденије за мртве уочи Месопусне суботе служи као узор за све друге помене мртвих. Оно бива поновљено друге, треће и четврте суботе Великог поста. Извор: Епархија зворничко-тузланска

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин! Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење. Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити. Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини. И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру. И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело. Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи. Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин! https://teologija.net/velika-subota/

На Велику суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из Ада увео у Рајска насеља. Статије на Велику суботу „Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење.” „Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља.” „Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету”. „Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу”. „Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова”. „Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас”. „Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти”. „О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога.” „О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?” „Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља.” СИНАКСАР НА СВ. И ВЕЛИКУ СУБОТУ Стихови: Узалуд гроб чуваш, стражо: гробница неће задржати Живот Самобитни. На Свету и Велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот. Све дане надвисује Света и Велика четрдесетница, али изнад Свете четрдесетнице је Света и Велика (страсна) седмица, и изнад саме Велике седмице је ова Велика и Света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера. У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну. Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин. https://svetigora.com/sveta-i-velika-subota/

Духовно вече на тему "Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу - где су међе и конфликти", биће одржано у суботу 02. априла 2022. године после празничног бденија (18:00) у храму светих Апостола Петра и Павла у Топчидеру, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи г. Бојану Удовичићу. Говориће г. Његош Стикић, Асистент на Православном Богословском Факултету Универзитета у Београду. Сви су добродошли на молитву и предавање. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом недавне посете Епископа хвостанског г. Јустина Канцеларији за борбу против дрога Републике Србије, гост емисије „Будимо људи“ Радија „Слово љубве“, у суботу, 26. марта 2022. године, у 11 часова, биће г. Милан Пекић, директор ове Канцеларије. Разговараћемо о активностима и пројектима Канцеларије за борбу против дрога, као и о сарадњи са организацијама цивилног друштва које се у оквиру своје надлежности баве проблемом злоупотребе опојних дрога, а посебно ћемо представити будућу сарадњу са Српском Православном Црквом. Извор: Радио "Слово љубве"

После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Одступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А уз то бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама. Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара и изложи на свим пијацама намирнице оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава. Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће радити сиротиња која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор, Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив. Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је његова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани, пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада, правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора. Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Са благословом изабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, поводом јубилеја 350 година од престављења светога Василија Острошког Чудотворца (1671-2021), братство манастира Острога организује духовно вече на тему: "МИСИЈА ЦРКВЕ У 21. ВИЈЕКУ". Вести из Цркве за 15.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4 У програму учествују: -др Миодраг Чизмовић; -Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара"; -мр Александар Вујовић, професор Цетињске Богословије и уредник Катихетског програма Радио "Светигоре"; -мср Раде Булајић, управник Архива Манастира Острога; ГОРЊИ МАНАСТИР ОСТРОГ субота 17. јул 2021. године у 19 часова ДОБРО ДОШЛИ!

У Свету и Велику суботу вршимо спомен на Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни. Повезано: Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима прва три дана страсне седмице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић гост специјалне емисије о богослужбеним особеностима Великог четвртка, Великог петка и Велике суботе (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики понедељак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики уторак Катихета Бранислав Илић: Света и Велика среда Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики четвртак Катихета Бранислав Илић: Свети и Велики петак – дан крсног страдања Господњег У суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). У Велику суботу богослужбено се сећамо и благообразног Јосифа и Никодима који су скинули Христово тело са крста, обавили га платном, помазали мирисима и положили у нови гроб који се налазио у Јосифовом врту, а гроб утврдили наваливши камен на врата гробна. Са друге стране химнографија нас подсећа да је Господ у овај дан суботњи починуо од својих дела, исто онако како је починуо од својих дела приликом стварања света. Еванђелски извештаји сведоче да су приликом Спаситељевог погребања присутне биле и Марија Магдалина и Марија Јаковљева. Еванђелисти говоре и да је крај гроба била постављена војничка стража. „Велики си Господе и чудесна су дјела Твоја, и нема ријечи да опише чудеса Твоја“. Заиста, велик је Господ. Велики је и чудесан у оном свом првом стварању, стварању свијета и човјека. Велики је Господ и у овом свом другом стварању, духовном стварању, које се нарочито у ове свете дане (које пролазимо припремајући за Христово Васкрсење) манифестује. То су дани Великог Поста, Великог Четвртка, Великог Петка, Велике Суботе. Оно што је створио у почетку, Бог обнавља својим дејством и својим присуством, својом чудесном силом, и не само обнавља, него му даје нову силу, нову снагу. Обасјава га новом свјетлошћу вјечном и непролазном, свјетлошћу свога лица, својим живим присуством… Велики дан је Велика Субота. Дан Христовог одмора. Он који није имао одмора, Он се одмара у гробу у овај Свети дан. Одмара се ради нас и нашега спасења. Својим одмором, Он силази у ад, Он је присутан међу нама, Он нам припрема пут за Царство Небеско, и припрема се за Васкрсење, и кроз њега припрема опште Васкрсење мртвих. Зато и читамо ових дана онај запис, чудесни запис пророка Божијег Језекиља, гдје се говори о костима које су расуте по свој земљи, како Дух Божији силази у те кости. Силаском Христовим у ад, Дух Свети је онај који кроз Христа Васкрслога обнавља и препрема опште Васкрсење мртвих. „Велики је Господ, и чудесна су дјела Његова, и нема ријечи да опише чудеса Његова“. Богу нашему, који је починуо од дјела својих послије првога стварања, и који је починуо у овај суботњи дан од дјела свога Богочовјечанскога, нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.ˮ (из беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Велику суботу) Према богослужбеном правилу познато је да је Велика субота једина субота у години која се пости, из разлога што се у овај дан суботњи сећамо Господњег пребивања у гробу. Богослужбено прослављање ове преблагословене Велике суботе почело је на Свети и Велики петак увече када се богослужи јутрење Велике суботе са такозваним статијама. О вечерњој Литургији Светог Василија Великог на Велику суботу Литургију Светог Василија Великог богослужимо са вечерњем, и према напоменама из типика она би требало да се служи у десети час дана (око 17.30.ч). На овом вечерњем поју се већ Васкрсне стихире заједно са триодским стихирама, најављујући тако Христово славно Васкрсење. Свештенослужитељи почињу са служењем у тамним одеждама. Након вечерњег входа читају се Старозаветна чтенија којих има петнаест. Када је реч о читању ових паримеја, богослужбене напомене указују да читање свих петнаест паримеја има свој смисао, само ако се у саставу ове Литургије савршава и литургијско крштење. Познато је да је Велика субота била и један од оних дана када су се катихумени након поучно-молитвене припреме крштавали, како би празник Пасхе Господње дочекали као припадници Богочовечанске заједнице, Цркве. Ако не вршимо крштење у склопу литургије, треба читати само првих седам паримеја и прећи на последњи (петнаесети) и наставити са појањем стихова из осме Библијске песме. Након тога мала јектенија, молитва трисвете песме и уместо Трисветог, поје се „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. После прочитаног Апостолског читања (Римљанима, зачало 91, 6,3-11), долази један врло битан богослужбени моменат: Уместо алилуја, чтец повишеним гласом узглашава велики прокимен „Васкрсни Боже суди земљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима.ˮ Овај прокимен се поје заједно са стиховима: Стих: Бог стаде на сабору богова, међу боговима судиће. И појци: Васкрсни Боже…, Стих: Докле ћете судити неправедно, и лица грешника примати? Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Судите сирочету и убогоме, смиреног и сиромашног оправдајте. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Избавите сиромаха и убогога, из руку грешникових избавите га. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Не познаше, нити разумеше, да у тами ходе нек се потресу сви темељи земље. Појци: Васкрсни Боже…, Стих: Ја рекох: богови сте, и синови Вишњега сви. А ви као људи умирете, и као један од кнезова падате. И опет: Васкрсни Боже, судиземљи, јер ћеш Ти наследити у свим народима. За време појања ових стихова свештенолужитељи у олатару са себе скидају тамне одежде и облаче свечане беле одежде. Такође, Часну трпезу и сав храм „облачеˮ у бело. О овом веома битном богослужбеном моменту који има Васкрсни карактер, кроз који се огледа већ објављено Васкрсење Господње, уважени професор Дмитријевски говори: „Стих –Васкрсни Боже суди земљи…- седмим гласом почиње да поје свештеник из олтара када почиње да звоне сва звона. Свештеник у руци држи корпу са ловоровим листом и разним цветовима, које баца по целом храму узвикујући: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! На шта народ одговара ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! По његовој напомени, царске двери у свим храмовима остају отворена целе Светле седмице, док се икона Спаситељевог полагања у гроб, замењује иконом Христовог Васкрсења, због тога се ова служба и назива службом првог Васкрсења. У пракси која је провладала ђакон (или презвитер) читају Еванђеље од Матеја, (зачало 115. Глава 28,1-20) са гроба Христовог. На месту Херувимске песме, поје се посебна песма: Нека умукне свако тело човечије, и нека у себи стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља; јер Цар царева и Господар господара, долази да буде заклан, и да даде себе за храну вернима; а испред Њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими, и шестокрилати Серафими, заклањајући лица, и кличући песму: Алилуја, алилуја, алилуја. Богослужбене напомене указују да ове ноћи након Литургије, Хришћани вековима молитвено дочекују Празник над празницима. Ово молитвено исчекивање огледа се у читању из Дела Апостолских, из разлога што нам управо овај новозаветни спис на најбољи начин исказује истинско сведочанство о Васкрсењу Христовом. После овог поучног читања, богослужи се полуноћница на којој се поје канон Велике суботе. Из химнографије Велике суботе: Данас Ад стењући вапије: Боље би ми било да Рођеног од Марије нисам примио, јер дошавши на ме, државу моју разруши, врата бакарна разби; душе, које сам раније држао, Бог будући, васкрсе, слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (пета стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Разруши се моја власт, примих Мртвога као једног од умрлих, Њега више држати не могу, но губим са Њим и оне над којима царовах; ја имадох мртваце од века, но Овај гле све васкрсава. Слава, Господе, Крсту твоме, и Васкрсењу твоме. (шеста стихира на Господи возвах) Данас Ад стењући вапије: Жртвована би моја држава; Пастир се разапе и Адама васкрсе; лиших се оних над којима царовах; и које победивши прогутах, све их избљувах; испразни гробове Распети, слаби држава смрти. Слава, Господе, Крсту твоме и Васкрсењу твоме (седма стихира на Господи возвах) Данашњи дан тајно прасликоваше велики Мојсије говорећи: И благослови Бог дан седми. Јер то је благословена Субота; она је дан одмора, у којем почину од свих дела својих Јединородни Син Божији, домостројем кроз смрт телом суботствовавши. И у оно што би враћајући се опет васкрсењем, дарова нам живот вечни, као једини благ и Човекољубац. (Слава на Господи возвах) катихета Бранислав Илић

Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући, из мршвих подигао јеси Лазара, Христе, Боже. Стога и ми, попут деце знамења победе носећи, Теби, Победитељу смрти кличемо: Осана на висинама, благословен Који долази у име Господње! (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски: Хоће и Лазара да убију Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на Лазареву суботу Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Тајна Лазареве суботе Умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије: Васкрсење Лазарево и наше васкрсење (аудио) Протојереј Александар Шмеман: Лазарева субота Протојереј Александар Шмеман: На путу за Витанију и Јерусалим Презвитер Оливер Суботић: Зашто је то тако? (беседа на Лазареву суботу) Презвитер Миладин Митровић: Васкрсење Лазара - потврда Еванђелске истине Катихета Бранислав Илић: Благословен који долази у име Господње! Емисија о богослужбеним особеностима суботе Праведног Лазара и празника уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети Радио Светигора: Лазарева субота (аудио) Извор: Ризница литургијског богословље и живота

Велика су дела вере! Усред пламене реке радоваше се свети мученик Теодор као да је на освежавајућој води. Будући пламеном спаљен, принесе се као бесквасни хлеб Светој Тројици. Његовим молитвама Христе Боже спаси душе наше. (тропар) Житије Светог великомученика Теодора Тирона Синаксар прве суботе поста Субота Светог Теодора Тирона - прва субота Великог поста Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Теодорову суботу Патријарх Иринеј: Љубимо Бога, никог не осуђујмо Митрополит Амфилохије: Свака молитва извире из Свете Литургије (видео) Митрополит Амфилохије: Беседа на Теодорову суботу, 2005. године у Цетињском манастиру Беседа Епископа Атанасија у цркви Светог Николе у Приштини на Теодорову Суботу Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ове нотне зборнике објављујемо са жељом и молитвом да „певајући Богу нашем, певајући Цару нашему“ појци, богослови, свештеници и сви они који желе да поју у храму на светим богослужењима поју у славу Божју и Његових Светих, а на спасење својих душа у Царству Божјем и спасењу душа свих верујућих који посећују света богослужења. О књизи Велика субота - статије, друго издање 2020., из рецензије проф. др Предрага Ђоковића: Статије (грч.στάσεις – станице, застанци) су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа од 131. до 176. стиха. Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати. Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977) је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. О књизи Опште појање са величанијима, друго издање 2020., из предговора првом издању патријарха српског Павла: Увиђајући стварну потребу за једним потпунијим нотним зборником црквених песама, приређујемо и објављујемо допуњено издање Општег појања са величанијима, допуњено песмама из Мокрањчевог Општег појања, посведневним Ексапостиларима (у ноте ставио професор Предраг Ђоковић), Величанијима која су била изостављена, као и Чином опела које је у ноте ставио Стеван Ст. Мокрањац. Издавачка фондација СПЦ Архиепископије београдско-карловачке Извор: Инфо-служба СПЦ