Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'владимир'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари: 1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.). 2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама). 3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се „молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво. 4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5). 5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском. * * * Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.
  2. Та ноћ је у тами векова нестала, Кад се, уставив злобу света овог, Земља у нарујче неба бацила — И у тишини се роди Са-Нама-Је-Бог. И много је тога немогуће данас: Цареви у небо више не гледају, И не чују пастири у пустињи глас, Онај којим анђели о Богу певају. Али вечно, што се те ноћи открило, Временом је — неуништиво! И Слово ти се у души опет родило, Под јаслама се родило живо. Да! Са нама је Бог — не у шатору плавом, Не иза границе безбројних светова, Не у злом огњу, не у дисању бурном, И не у уснулом сећању векова. Он је овде, сада — у животу пролазном, У токовима мутним света немирног. И знај да владаш тајном за све радосном: Бесмртни смо; зло немоћно; са нама је Бог. Владимир Соловјов https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/владимир-соловјов/
  3. Члан 15 Устава Републике Србије каже да „Држава јемчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности“. Са друге стране, закон о родној равносправности намеће политику једнаких исхода (супстантивну једнакост), а то је дијаметрално супротно уставом загарантованој политици једнаких могућности (формалној једнакости). Ове две једнакости потиру једна другу и не могу бити заједно у истом закону. Сви кажу да верују у једнакост. Но, шта то значи у пракси? Да ли једнакост значи да би закон требало да се примењује на свакога подједнако? Или, пак, једнакост значи да би исход требало да буде једнак за свакога? Ове две верзије једнакости не само да су различите, већ оне стоје у супротности једна другој. Једнакост примене закона, или формална једнакост (formal equality), значи да се правила и стандарди односе на све подједнако и да сви подлежу закону подједнако. Према формалној једнакости, правда би требало да буде слепа, како се то до сада говорило. То значи да закон не би требало да интересује да ли је неко богат или сиромашан, црн или бео, мушкарац или жена... Закон не би требало да узима у обзир личне карактеристике и требало би да третира људе свакога понаособ (као појединце, особе), а не као чланове група. Дакле, закон не би требало да се интересује о томе ко си. Ова једнакост је прописана Уставом Републике Србије. Супротно једнаким могућностима стоји једнакост исхода, или тзв. супстантивна једнакост (substantive equality). Ова једнакост не значи једнак третман људи као појединаца, већ изисукује другачије третирање како би се постигао једнак исход за све. Према овој теорији, правда не би требало да буде слепа, већ треба да истражи групну припадност. Закон не би требало да третира људе на исти начин, већ треба да прави разлику између људи (дискриминише) на основу групне припадности и сходно томе се прилагођава како би узимао у обзир групне предности и мане. Иако закон о родној равноправности говори о формалној једнакости, он уствари намеће друштву једнакост исхода. Али, ове две врсте једнакости су неспојиве и не могу да постоје једна уз другу. Закон не може да примењује иста правила за све, и да у исто време примењује различита правила за различите људе. Уколико кажемо да закон мора да се примењује подједнако за све, онда је једнакост исхода немогућа. Уколико устврдимо да би сви требало да постигну исти степен успеха, онда иста правила и стандарди не могу бити примењени. Мора бити или једно или друго. Где је циљ једнакост исхода, ту суд узима у обзир да ли ће неким људима бити теже да испуне услове у односу на друге. Да би постигао једнакост исхода (супстантивну једнакост), суд, дакле, мора да дискриминише, односно да узима у обзир групну припадност и третира другачије на тој основи. На пример, правило може да захтева да сви добровољци у војсци морају бити способни да трче три километра за мање од десет минута под пуном ратном опремом. То правило успоставља опште правило за све војне добровољце и испуњава услове за једнакост могућности. Међутим, ако просечан мушкарац трчи брже од просечне жене, то правило не одговара захтевима једнакости исхода, јер као група, жене ће имати већи изазов да испуне услов од мушкараца. Закон о родној равноправности наизглед представља право на једнакост могућности (формалну једнакост), јер је она запечаћена Уставом. Тако се већ у првом члану наводи: „Мере за остваривање и унапређивање родне равноправности подразумевају стварање једнаких могућности за учешће и равноправан третман жена и мушкараца у области рада, запошљавања и самозапошљавања итд...“ Међутим, већ у трећем члану овај закон показује своју праву намеру и намеће једнакост исхода (супстантивну једнакост) и спаја неспојиво: „Родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота...“ Дакле, једнаке могућности (једнакост могућности) и уравнотежена заступљеност (једнакост исхода) потиру једна другу. Не може се рећи да ће најквалификованији кандидати бити изабрани на неком конкурсу и у исто време тврдити да ће у исходу конкурса равномерно бити заступљени и жене и мушкарци. наставак текста на https://zivereci.com/8002
  4. Духовно није простор апстрактних идеја, већ нашег живог искуства, доживљаја, повезаности са нечим што није чулно, видљиво, опипљиво, али што осећамо да је важно за наше животе, и што је можда у њиховом корену, у сржи. Нечим што не само да осветљава наш живот, него нам га је можда дало и даје. Што је истовремено баскрајно далеко и различито, али на неки тајанствен и дубок начин и повезано са њим. Зато уметношћу можемо да укажемо на духовно, наслутимо га, назначимо, па до извесне мере додирнемо, учествујемо у њему. Заправо баш зато што је уметност чулна, тварна и конкретна, она омогућава додир, а не конструкт – контрукт је увек у основи наш, структуриран је од стране наших телесних и-или душевних способности, функција и сила, и увек је покушај овладавања, обухватања, поробљавања. А духовно је слобода и неће да буде поробљено. Оно само допушта додир – овлашан, ненаметљив, што је чистији могућ. Не чистији од прљавштине тварног, већ од страсних усмерења и претензија, лоше воље, оне која тежи за моћи и самоуздизањем, самооправдавањем. То дух неће и не пушта себи нити му иде у сусрет. Зато је телесна и душевна култура поробљивачка и насилна, а духовна нежна. Треба дакле у том додиривању, у том покушају поштовати одређена лична и колективна искуства и предања, али само ако не поверујемо да нас она чине власницима истине, да смо због њих постали власници истине, који све друге треба да гледају попреко или с висине. Са правом да моралишу, осуђују, постављају неупитна правила, врше овоземаљску власт макар и под плаштом духовног ауторитета.. Укратко, знаш само оно што си искусио, окусио, само ти оно (можда) даје моћ, нуди ти истину и живот. Ако говориш и чиниш из искуства, доживљаја, уважавајући оног човека са којим си и пред којим си, увек узимати у обзир могућност да грешиш или да си просто неадекватан, да неадекватно користиш речи и представе да би пренео оно што ти трепери у срцу. И никад не апсолутизуј лично искуство, као примењиво за све и свакога, па и за сваки тренутак твог сопственог живота. Не претварај дар и светлост у намет и кавез. Такође, и не колебај се пред свим и сваким, верујући да је тај-и-тај власник истине ком треба да се потчиниш. Не апсолутизуј, али и не релативизуј. Сви моји падови били су у основи духовни, кад се нешто пореметило у тој повезаности, додировању, снази доживљаја и присуства, кад се појачало искуство подвојености и самим тим чамотиња. Такво стање утиче и на наш телесни и душевни склоп, који је заправо једно исто, или једна целина. Зато не треба банализовати то искуство, или макар сећање на њега док си га осећао као живо, па претварати га у идеологију, програм за деловање и мишљење, или не дај Боже прогањање и осуђивање било кога. Дух те учи да будеш нежан, јер у нежнности је пламеност. Из перспективе духа, кроз окулар духа људи изгледају битно другачије него без њега; заискри нешто у њима, па и оним најокорелијима, нешто што их чини непоновљивима и незаменљивима. Ако и не видиш то, до тебе је. И то је у реду, јер и ти сам си окорео. Пусти дух да ради своје, а ти ради своје. Али са духом, ослушкујући га. И кад га не чујеш, не заборави га, чувај га у срцу. Можда ће се вратити, или ће ти помоћи у томе да га опет осетиш као некад или чак јаче и благотворније. Ако не, опет у реду, јер све је воља оног који је бескрајно изнад нас, али ипак са нама и у нама. Јер не завршава се све у овом свету, нити све обухвата наша мала, овоземаљска свест. Баш зато не идолатризујмо никога и ништа, не верујмо у неприкосновеност својих конструкција и схема, својих трапавих речи и слика, мислећи да су оне у нашим устима способне да искажу оно неисказиво и пренесу га другима и обнове их. Али верујмо да те речи и те слике ипак имају смисао и значај, да могу да га имају, јер шта нам је остало ако није тако, ако ни на шта не можемо да се ослонимо, чак ни у могућности, вероватности, колико год малој? Ипак, верујемо да је онај који нас је створио и који жели да се сви спасемо, дао могућност нашим речима, сликама, мислима, нашој плотности да нешто значи, да нешто може, већ и сада и овде, ако је његовим духом прожета. Јер једино у томе може бити наше спасење, живот наш и живот свог нашег лепог света. На пропутовању смо, а ако и немамо мапу код себе, верујмо да имамо свеж извор и сунчев зрак, па и то нек нам је довољно. Да нас осветли и освежи на нашем мучном и непредвидивом путу, бауљању нашем – и претвори га у циљ. Др Владимир Коларић https://patmos.rs/2023/10/15/vladimir-kolaric-duh-te-uci-da-budes-nezan/
  5. - Када дођу тешка, неподношљива времена, да ли код људи вера расте или слаби? Потребна нам је утеха и вапимо: „Господе, зашто ниси са нама? Зашто не интервенишеш, зашто нас не браниш?" - Смисао хришћанске вере није у томе да нас Бог милује по глави и испуњава све наше жеље. Суштина хришћанства је да служимо Христу, испуњавамо Његове заповести, Његову вољу. Наравно, подршка је потребна сваком човеку и свако ко служи Богу, добија је. Нигде у Јеванђељу не пише да је Син Човечији дошао на овај свет да бисмо били сити, богати и здрави. Јеванђеље каже да је Син Човечији дошао да спасе овај свет, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. Шта је вечни живот? Ово је фундаментално, теолошко питање и не бих да улазим превише у то. Бог се смиловао на нас, Он је то већ учинио, чини и учиниће опет. Своју љубав је доказао тако што је послао свог Јединородног Сина да откупи наше грехе. Али морамо и ми сами нешто да урадимо. Шта ми радимо за Њега? - Изгледа да на Његову љубав одговарамо мржњом једни према другима. Али како побећи од мржње, ако је то нормално осећање које човек гаји према непријатељу, према убици? - То није нормалан осећај. То је животињски осећај, а човеку се каже: воли своје непријатеље. Поготово ако човек себе сматра верујућим хришћанином. Да, веома је тешко. Људски гледано, то је једноставно немогуће. Али Исус је јасно рекао да оно што је немогуће човеку, могуће је Богу. Све зависи од тога шта тражимо. Данас сви говоре да желе мир, али сви схватају мир као своју победу. Победа једног је пораз другог. - Колико је концентрација могућа у нашем садашњем животу, вреди ли тежити томе? Или је то, напротив, издаја – тежити унутрашњем миру? „Све зависи. Ако тражим мир и концентрацију да бих био ефикаснији у заштити неких вредности, идеала, онога у шта верујем, да бих служио Богу, то је добро. Ако тражим мир, тишину, фокус само да ми буде удобно, то је другачије. Онда је то издаја. Најважније на чему све почива јесте оно због чега сам постао хришћанин. Ако сам постао хришћанин само да бих спасио своју душу, онда је то лоше. Ако сам постао хришћанин да бих служио Богу и свету да се спасем, то је сасвим друга ствар. – Испада да, што је горе у овом свету, хришћанину је боље, јер му се тиме даје могућност да се испољи у свој својој хришћанској пуноћи? - Не морате да тражите, доћи ће само од себе. И испит, и искушење, и крст. Не можете да баците крст, али не морате да ропћете. – Да ли је сваки тест од Бога? — Апостол Јаков пише: Кад си у искушењу, не говори да те Бог куша. Бог никога не куша. С друге стране, Господ каже да, ако није воља Оца Небеског, неће вам ни длака пасти са главе. Све је то двојако. Бог нам је дао слободу. Бог нам је дао овај свет да бисмо га могли оплеменити, развити, украсити, учинити погоднијим за свој живот и за друге људе. А шта ми радимо с њим? Шта је са климатским променама? Неке глобалне катастрофе су изазване од стране човека.Свако је искушаван сопственим гресима, грешкама из прошлости. На крају крајева, ми често замишљамо да постоји линија додира где демони ратују са анђелима. У ствари, све је много компликованије. Демони су такође Божије творевине, и Бог их такође воли. Стога их Он не уништава, већ им даје могућност да некако постоје. Сећате се јеванђељске приче о томе како Исус лечи опседнуте Гадаре? Демони Га моле: „Не гони нас у бездан. Да бар уђемо у свиње. Каже: „Па идите у свиње“. Бог контролише демоне, али понекад им ми сами дајемо прилику да делују у нашим животима. Ако је особа опседнута демоном, то значи да је негде пронашао рупу у заштити. Нa крштењу добијамо стварну заштиту од Бога, када су очи, и нос, и уста, и уши, сва чула, и руке, и ноге, и тело помазани миром. - Шта је супротно од мржње? Све више се чини да је то равнодушност. Можда је неко жестоко осећање боље ? - Алтернатива мржњи је ипак љубав, друга је ствар што је ми немамо. Важно је запамтити да човек има две природе. Он је, с једне стране, духовно биће, а с друге потпуно земаљско, животиња. Мржња је продор наше животињске природе: нагона, беса, агресије. Овоме је важно супротставити оно што нам је дато од Бога. Све време у нашем храму тражимо љубав, мир, стрпљење – оно што нам највише недостаје. Када сујета надвлада, треба се молити за смирење мудрости. Ако завист преплављује, онда се треба молити за превазилажење зависти. Ако је мржња присутна, онда се треба молити за љубав, за смирење. Јеванђеље има одговоре на све. - Зашто је то тако тешко, скоро немогуће? - Могуће је, али људи једноставно не желе. А кад нешто не желимо, све нам је тешко. Ако не желим да једем, тешко ме је натерати да једем нормално. Ако не желим да вежбам сваки дан, увек ћу наћи гомилу разлога да то не радим. И опет се поставља питање зашто смо дошли у цркву. Господ у Јеванђељу каже: „Ко хоће да иде за мном?“ Не тера никога. Он каже: „Узми крст свој и пођи за мном“. А крст је болан и страшан, он је болно оруђе смртне казне. „Узми крст свој и иди за мном“ је суштина хришћанства. - Ако вам дође мајка која је изгубила сина, хоћете ли јој рећи: „Узми крст и иди“? Наравно да ћу плакати са њом. Али у храму, у беседи ће чути ове речи: „Одбаци себе, узми крст свој“. Можда не одмах, али ће после неког времена почети да схвата. Физичка смрт је увек бесмислена. Међутим, дешава се да деца гину у саобраћајним несрећама или умиру од неизлечивих болести. Зашто се ово дешава? Зашто је то потребно? Немогуће је разумети. То је ствар поверења у Бога. - Да, физичка смрт је бесмислена, али да ли је човеков одлазак Богу добра ствар? Да ли сте спремни да ово кажете мајци која је изгубила дете? - Ако човек падне у очајање, онда га морамо подсетити да је неопходно веровати Богу. Дете иде Оцу пуном љубави и због њега се треба радовати. Понекад ове речи могу пружити човеку бар мало утехе. Да ли бих то могао да кажем мајци која је изгубила дете? Све зависи од њеног стања. Да, и мог такође. Уосталом, ја нисам Господ Бог, него човек, слаб, немоћан, стар, болестан, и дешава се да немам довољно стрпљења. Али стварно верујем у Бога. Господ каже: „...ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори оној: пређи одавде тамо и прећи ће и ништа вам неће бити немогуће...Мт. 17, 20“. Многи верују да је вера када у нечему неким чудом успеју. Чудо, супермоћ није показатељ вере. Снага вере је поверење у Бога, спремност да се прихвате најтежа искушења. — По чему се парохија разликује од колектива? — Не волим баш реч „парохија“. Волим реч „заједница“- када се људи познају, заједно славе породичне и личне догађаје, иду на одмор у групама, подржавају једни друге. - Да ли је једнодушност могућа у заједници? Да ли сви осећају исто о ономе што се дешава? - За мене је црква породица. И у породици људи различито гледају на неке ствари. Све ово са љубављу превазилазимо. Али неки се жале: „Тако другачије гледамо на све, да је постало јако тешко“. Ја кажем: „Будите стрпљиви. Живот је генерално тежак. Мислите ли да је Господу било лако са Његовим апостолима који ништа не разумеју? Он иде у смрт, а они се свађају ко је од њих важнији. - Да ли је некад било срећније време? Или не? - Свако време је срећно. - И сада? - И сада. Недавно је једна бака дошла у храм с питањем: „Шта мислите о последњим временима?“ „Живимо у последњим временима две хиљаде година“, одговарам. „Увек се чини да су последња, али живот иде даље." Можете бити срећни у било ком тренутку. Чак и током Другог светског рата људи су налазили изворе радости. Није случајно што апостол Павле пише: „Радујте се, радујте се, радујте се. Увек се радујте." Не каже, радуј се кад те помилују по глави, увек се радуј, захваљуј за све. Отац Александар Шмеман је писао да је немогуће бити верник, знати да постоји Бог који те воли, који ти је све припремио, да ти је Царство Божије већ дато, а не радовати се. Морамо ово научити. Царство Божије је царство љубави, отворености, прихватања. То нам је дато овде и сада, али ми то не прихватамо, не осећамо, не знамо како да живимо у њему. Треба учити. - Тешке ствари које се дешавају не доприноси томе. Знате, имамо заједнички оброк после службе, и тамо је увек тако забавно. Смејемо се, шалимо се, иако се чини да је то немогуће јер се тешке ствари дешавају около. Све је у чињеници да смо добри само кад смо заједно. А зашто да гневимо Бога, да плачемо и кукамо? Боље да се чешће окупљамо и молимо за оне који су сада болесни. https://www.pravmir.ru/schastlivym-mozhno-byt-v-lyuboe-vremya-svyashhennik-vladimir-lapshin/
  6. Јован Владимир (~970 – 1016) је од око 990. до 1016. године био владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба. Његова владавина се одвијала током дуготрајног рата између Византије и Македонског царства.Покушао је савезништвом са Византијом да заштити своју земљу од македонског цара Самуила, али је овај ипак освојио Дукљу, а њега утамничио у Преспи, на југозападу Македоније. Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је завољела заробљеног кнеза, и молила оца да је уда за њега. Самуило је дао Косару за жену Јовану Владимиру, и свог новопеченог зета вратио на дукљански престо, давши му при том да као његов вазал влада и Драчем. Владимир је био признат као побожан, праведан и саосјећајан владар. Владао је у миру, избјегавши да се укључи у велики рат, који је кулминирао 1014. византијском побједом над Самуилом; цар је недуго након тога преминуо. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, последњег македонског цара, Јован Владимир је подмукло убијен 22. маја 1016. Одсјечена му је глава испред једне цркве у Преспи. Јован Владимир је сахрањен у Преспи, и недуго по смрти признат за свеца и мученика, са празником 22. маја; он је први српски светац. Двије или три године након сахране његове мошти су пренесене у Дукљу, а око 1215. у Драч, гдје су остале до 1381. Након тога су чуване у Манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана све до 1995, када су пребачене у саборну цркву у Тирани, сједиште Албанске православне цркве. И у данашње доба, многи вјерници ходочасте до његових моштију, нарочито за његов празник. Реликвија везана за Светог Јована Владимира је и крст који је он држао у рукама када су му одсјекли главу. Тај крст се вјековима чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником града Бара. Он се на иконама обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Тридесетак година прије владавине Јована Владимира, Дукља је била дио прве уједињене српске државе, коју Константин Порфирогенит назива Серблиа (Σερβλια) у свом дјелу О управљању царством. Држава се распала по смрти њеног владара кнеза Часлава око 960, што је поспјешило успон других српских кнежевина, међу којима је најистакнутија Дукља. Око 990. њен владар постаје млади кнез Јован Владимир, наслиједивши на престолу свог оца Петрислава. Дукља је тада приближно обухватала данашњу Црну Гору, сјевероисточну Херцеговину и Коплик у Албанији, а састојала се од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. Владимиров двор се налазио на подручју садашње општине Бар, у предјелу званом Крајина, на локалитету који се данас назива Краљич. Јован Владимир ступа на историјску сцену током дуготрајног рата између Византије и цара Самуила – владара Македонског царства. Византијски цар Василије II је тражио подршку владара других балканских земаља за борбу против моћног Самуила, и због тога је ступио у везу са Јованом Владимиром. Српско посланство чији је долазак у Цариград 992. године забиљежен у једној повељи Манастира Велика Лавра из 993, је по свој прилици дошло из Дукље. Јован Владимир је такође био заинтересован да се осујете Самуилове намјере. Савез са Византијом ипак није помогао дукљанском кнезу. Самуило је напао Дукљу 997, а Владимир, увидјевши након вишенедељних борби да не може ништа огромној царској сили, избјеже скупа са војском и народом на брдо Косорог (Облик). Према Љетопису Попа Дукљанина Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан. Самуило је оставио један дио војске да опсједа Косорог, док је са осталим четама освајао друга места. Послије извјесног времена, да би избавио своје људе од глади и мача, Владимир се предао, био свезан и послат у затвор у Преспу. Док је окован венуо у затвору молећи се дању и ноћу, приказа му се анђео Господњи и прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву је тема једне од најромантичнијих приповјести ране српске књижевности – то је прича о Владимиру и Теодори Косари, Самуиловој кћерци. Забиљежена је у дванаестом вијеку у Љетопису Попа Дукљанина, који овако описује сусрет Владимира и Косаре: “И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. И тако сиђе и изврши добро дјело. Међутим угледавши Владимира и видјевши да је лијепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће. Тако се, по Љетопису, Косара заљубила у лијепог сужња Владимира, а затим је оца усрдно молила да је уда за њега. Самуило, приграбивши земље, није ишао само за тим да их суровом силом држи у покорности, него је желио да нове поданике на неки срдачнији начин веже за себе и своју државу. Јовану Владимиру је дао своју кћер за жену, и вратио му Дукљу да у њој поново влада, али одсада као његов зет и вазал; повјерио му је, при том, и власт над Драчем. Исто је тако вратио Травунију Владимировом стрицу Драгомиру. Након тога, како биљежи Љетопис, „Владимир живљаше са својом женом Косаром у пуној светости и непорочности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, а повјереним му народом владао је са страхом Божијим и правдом.” У том периоду, црквенословенска писменост и други црквени утицаји Охридске патријаршије су се проширили у Дукљи. Владимир је, изгледа, владао у миру, избјегавајући да се укључи у велики рат. Он је, коначно, достигао своју кулминацију Самуиловим катастрофалним поразом од Византинаца 1014, а недуго за тим цар умире од срчаног удара. Цара Самуила је наслиједио син Гаврило Радомир, али он је кратко владао: њега и његову жену убио је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над Македонским царством. Владислав је сматрао да ће ојачати свој положај ако потамани све такмаце и Самуилове рођаке, те ради о глави и Јовану Владимиру. Стога му шаље гласнике са захтјевом да дође у Преспу, али Владимир одбија да то учини. Након тога му шаље златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло, а дукљански кнез на то одговара: “Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вјера права, и ако су твоје ријечи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво. ” Два епископа и један пустињак дођоше Владимиру, дадоше му дрвени крст, и потврдише да се цар заклео на том крсту. Владимир га пољуби, стави га у своја њедра, и с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо уђе у једну цркву да се, по свом обичају, помоли Богу. Изашао је из цркве држећи у рукама онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише војници кривоклетног Владислава и одсијекоше му главу; било је то 22. маја 1016. Јована Владимира је наслиједио његов стриц Драгомир, који је сад владао и Дукљом и Травунијом. Владислав је убијен непуне двије године након Владимирове смрти: погођен је копљима у леђа приликом опсаде Драча, фебруара 1018. Према Љетопису, њему се појавио анђео у Владимировом лику, и убио га док је бјежао и викао својим војницима да га одбране од Владимира. Македонска царевина је срушена исте те године, а њена територија укључена у Византијско царство. Дукља се не спомиње наредних двадесетак година, вјероватно остајући вазална кнежевина Византије. Крст на коме се Јован Владислав заклео, а Јован Владимир био погубљен, вјековима се чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. По причи Андровића, крст је уз аманет чувања најприје узео неки свештеник или властелин, а код њих је дошао као мираз кћерке његовог посљедњег мушког потомка. Они су крст чували као највећу вриједност, штитећи га и својим животима. За мјесто гдје се налази увијек су знала само два најстарија мушка члана породице. По мишљењу, пак, руског историчара Ивана Јастребова, крст је послије Владимирове погибије из Преспе у Крајину донијела Косара. Са осталим реликвијама чуван је у Манастиру Пречисте Богородице Крајинске. У јеку исламизације ове области у 18. вијеку манастир је срушен, а крст уступљен народу Крајине. Као заштитник племена и симбол богате љетине, чуван је као највећа светиња и поред тога што су Крајињани прешли на ислам. Јастребов даље сматра да су крст једном приликом од њих отели припадници сусједног племена Мркојевића, и касније га уступили Андровићима. Крст, од тисовог дрвета, окован је у сребро крајем 16. вијека, а на његовом доњем крају углављена је кугла од месинга у коју се умеће дрвени штап кад се крст носи. Дужина му је 45 цм, ширина 38 цм, а дебљина 2,5 цм. Сваке године на Тројичин дан крст Светог Јована Владимира се пред литијом износи на врх планине Румије. Сви учесници у овој светковини окупљају се у Вељим Микулићима дан раније у поподневним сатима. Изношењу крста претходи богослужење у Цркви Светог Николе у Вељим Микулићима, које почиње тачно у поноћ. Послије литургије, око један сат након поноћи, почиње поход стрмом стазом ка 1593 метра високом врху Румије. На челу литије је крст, кога по традицији носи члан породице Андровић, иза њега иде свештеник, па онда остали. Међу походницима су традиционално и католици и муслимани тог краја. Добро се пази да неко из народа не изађе испред крста, јер се то, по старом вјеровању, сматра лошим знаком. Учесници у поворци пјевају: „Крсте носим, Бога молим, Господи помилуј.” Након што литија коначно стигне на врх, у моменту изласка сунца почиње јутарње богослужење. Тамо је, по предању, некад стајала Црква Свете Тројице, коју је подигао Јован Владимир, а срушили Турци. Због тога је био обичај да вјерници на извјесној удаљености од врха узму камен и носе га до одредишта. Вјеровало се, кад се скупи довољно камења, црква ће се сама обновити. Црква Свете Тројице стоји поново на врху Румије од 2005; изградила ју је и освештала Српска православна црква. Послије обављених молитви, литија креће назад у Веље Микулиће, такође за крстом. Многи повратак искористе за сакупљање чувеног румијског црвеног коријена (тзв. трава од Румије), којем се приписују разна љековита својства. По силаску са планине закрштава се извор Питин, који је око пола километра од Цркве Светог Николе, а литија затим обилази око цркве. Након завршетка литије, наставља се до касно у ноћ народно весеље у Вељим Микулићима. Из стољећа у стољеће, сваког Тројичин дана Владимиров крст је окупан сунчевим зракама на врху Румије, изузимајући период од 1959. до 1984, када светковина није одржавана. Њен ток је унеколико био измијењен 1999. године: из безбједносних разлога крст није изношен на Румију, а по први пут је, под стражом најстаријих Андровића, изложен приликом поноћне литургије у Цркви Светог Николе. То је куриозитет, јер га народ иначе никад не може видјети прије одласка на планину. По класичном иконографском обрасцу лика Светог Јована Владимира, он се представља као краљ у свечаном владарском руху са круном на глави, са својом одсјеченом главом у лијевој, и крстом у десној руци. Овај образац се развио у Македонији, гдје је Свети Јован Владимир обично приказан заједно са Светим Климентом и Наумом и локалним мисионарима званим Седмочисленици. Његов лик је осликан на фрескама у светогорским манастирима Хиландар, Зограф и Филотеј; бугарским манастирима Рила, Тројан и Гложене; и у Манастиру Свете Катарине на Синају. Ширењу култа Светог Јована Владимира допринио је Христофор Жефаровић, сликар и графичар из Македоније. Он га је уврстио међу владаре и свеце које је илустровао у свом дјелу Стематографија, издатом у Бечу 1741. Сљедеће године је издао бакропис са сценама Владимирових чуда, и то је као умножени графички отисак доспјело до кућа великог броја православних вјерника широм Балкана. Најстарије житије Светог Јована Владимира је XXXVI поглавље „Љетописа Попа Дукљанина”, написаног на латинском језику у 12. вијеку. То поглавље се сматра најљепшим и најлитерарнијим,[27] али такође и најпоузданијим дијелом Љетописа, чији остатак историчари углавном одбацују. Неки истраживачи сматрају да је оно засновано на неком обимнијем спису о Јовану Владимиру, који је саставио непознати аутор из Крајине непосредно по његовом погубљењу 1016. Према овом тумачењу, Поп Дукљанин је у свој Љетопис унио само неке, по њему најважније дијелове тог списа. На то указује и сам Поп Дукљанин који, завршавајући XXXVI поглавље, упућује читаоце на књигу о Владимировим дјелима „у којој су његова дјела по реду описана.” Иако је Владимир био само кнез, у Љетопису и другим списима називају га краљем, под утицајем народног предања; исту титулу има и у народним пјесмама. Његова титула Краљ Србије произилази из чињенице да је Дукља називана и Србијом, како се види у дјелима Јована Скилице и Георгија Кедрина, византијских хроничара из 11. вијека. Житија на црквенословенском и грчком језику су му штампана у Венецији 1690. Свети Јован Владимир је ушао у треће издање Србљака, које је штампао београдски митрополит Михаило 1861; те године га је Српска православна црква и званично уврстила у светитеље. У Београду је 1925. издата Читанка о Светоме краљу Јовану Владимиру, коју је саставио епископ Николај (Велимировић). https://www.svetijovanvladimir.rs/житије/
  7. Живимо у народу који је и поред све своје свијетле и мученичке историје и традиције, искрај свих свијетлих и мученичких примјера, од светог ђакона Авакума до светог Вукашина, ипак проциједио истину: свакоме је своја мука најтежа! И намјесто трпљења и ћутања, на ревере и чела, на пазариште таштине износимо своје “муке и своја мучениства”, своја “страдања”, говорећи о њима са пијететом самодивљења, са опијеношћу својим борама и мишицама – који и какав пут прелазимо, коју и колику муку носимо. Слоновска је мука на нашој кичми мрављој и овај свијет, овај народ канда више не стоји на три слона, већ на нама, на три мрава “вриједна свакога дивљења”: на величанству моје маленкости, на теби-мени равноме и на њему-нама блискоме. Три огледала, три истомишљеника, три достојна страдалника и ухогладитеља. Али има оних којима своја мука није најтежа, који је носе као да не постоји и са њом трче, са њом се смију осмјесима, игром и гласом најмлађе младости, са њом на плећима, радују се људима и траже непосредност, задовољавају се никаквим или ситним пажњама и слушају мученике са својим “никад виђеним главобољама”. Искрено придржавају страдалнике са њиховим “слоновским теретима на плећима мрављим”. Било је у том уредном и једром, и веселом дјечаку и појцу ангелскога гласа, било је прикривеног калуђерског јецаја и муке голготске коју не хтио да дијели, којом не хтио да оптерећује свијет мрављи, и тако крај мене, крај тебе, ипак оде као вук самотњак, патник и странац нам. Не хтје искати ни кап грешног сажаљења, ни сузу грешног окрепљења. Владимир, вазда прав, чист, староставан у хаљинама модерним, опеглан и миомирисан, тек у потоње вријеме не могао скрити подочњаке и одсутност. Тек, ево схватамо да то била је ивица крхке плоти по којој је ходио као пеливан – тек пред конац не могао одеждама ућуткати плот која га издаје. А ово најмање се очекивало од младића збринутога, дјечака одњегованога којем вазда довољан био ђаконски чин!!! Протођакон Владимир Јарамаз, одњегован у духу новога вијека, а одњихан у пјесмама свештеномучеништва свога рода, парадигма је Ракићевог поимања духовне жилавости којом прожет је нови наш век. Младићи и девојке за које кажу да пемперс су генерација, утјеху и штит налазе у Острошком Лазару херцеговачког камена, у Морачком Јасновидцу светогорске пустиње, у страдању свештеномученика Риста Јарамаза који, гле чуда, управо на Јовањдан пресретнут и страдао на путу Кнеж до – Петровићи. Не ламентирам на јавном мјесту што нема Те ко, Лијепи Владимире, достојно оплакати. Напротив. Безброј је дивних очију које су те сагледале у дивној мушкој висини и још у неизмјерљивијим божанским безмјерним мјерама. Знам да је Никшић имао и да вазда ће имати људе, песнике и пророке који умјеће да упркос свим маглама овога свијета назру, сагледају и искажу све љепоте језерских врхова на којима си се Ти напајао, у којима си купао своју плот и карактер, у којима си видао своју бол до мјере непрепознавања, већ што желим да скинем капу пред твојим кољенима и поклоним се јавно твојим стопалима који газали су путевима Небеског Јерусалима од Црне Горе до Америке, Крилати Владимире. На крају, нешто сасвим лично. Наши први, сада већ давни, младићки сусрети, били су оптерећени мојом кратковидошћу и неспособношћу да испод Твојих бијелих, чистих, испегланих и мирисних хаљина млађаног, заводљивог лоле, сагледам и чујем гугут бијелога Голуба који се већ у теби био раскрилио сасвим. На нашем посљедњем сусрету, и даље си могао Стигме да сакријеш од мојих очију, али ниси то могао од мог срца и душе које су стале и стасале уз Твоју Љубав!!! Хвала Ти велики Владико!!! Очима ме питаш, видим, Владимире: “Да л’ ће да се коси, или да умире”?! Косићеш, брате, Владимире, ево, Нисам Ти залуд ради лека пев’о. И овај јануар добро је понио! https://mitropolija.com/2023/01/22/bogic-i-bulatovic-krilati-vladimir/
  8. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици данас, 21. јануара 2023. љета Господњег, одслужена је Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена протођакону Владимиру Јарамазу који се упокојио у Господу јуче на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља. Светом службом Божијом је началствовао протојереј Никола Пејовић, а саслуживали су протојереји Предраг Шћепановић и Миладин Кнежевић, јереји Велимир Бугарин и Милош Лучић, уз молитвено учешће вјерног народа. Послије Литургије и помена сабраном народу се обратио началствујући свештенослужитељ о. Никола Пејовић, чију бесједу преносимо интегрално: Бог се јави! Када сам прије шест, седам година требао да посјетим Свету Гору и манастир Хиландар, дан прије него што ћемо стићи у Хиландар, десила се велика трагедија. Тек пострижени монах са тридесет година, након само два мјесеца монашког живота и послушања, пострадао је возећи манастирску цистијерну да би спасио неке грчке ватрогасце који су тих дана гасили пожаре по Светој Гори. Мислио сам да ће да обуставе посјете, да ће живот да стане, размишљајући из наше земаљске, људске логике о тој трагедији која нас је све потресла, па смо се распитивали да ли они примају госте тих дана, с обзиром да их је таква трагедија задесила. Наравно да смо добили потврдан одговор и неколико дана смо боравили у Хиландару. По први пут сам на лицу мјеста имао прилику да видим вјеру која је јача од смрти, вјеру која побјеђује. Живот у Хиландару се одвијао потпуно нормално. Тијело овог брата монаха било је изложено у цркви и осим мало појачаних молитава за упокојене, све остало је текло својим ритмом и својим животом. На његовом погребу и сахрани није било никаквих великих говора. Игуман је био одсутан, а један од најстаријих јеромонаха у том тренутку у манастиру, приликом полагања његовог у гроб, само је рекао да данас треба да заблагодаримо Богу, јер наш брат Атанасије отишао је у сусрет Пресветој Богородици којој је служио свим срцем својим, и отишао је Господу у тренутку када је обављао своје монашко послушање. „То је“, каже, „за нас монахе и за нас који живимо и служимо Христу једино важно.“ И у тим кратким ријечима заправо је била сабрана сва суштина и сав смисао нашега живљења и нашега умирања. И нас је овдје на Саборном храму задесила велика трагедија. Као што знате, остали смо јуче без трагично пострадалог нашег брата и саслужитеља протођакона Владимира. Али и он је, као и овај монах Атанасије Хиландарски, ових дана вршио своје послушање, ђаконско служење и Причешће Светим Тијелом и Крвљу Христовом и испуњавао оно на шта га је Црква призвала и оно што је најбоље знао да ради. И управо на Сабор Светога Јована, након одслужене Литургије и након Причешћа Светих тајни, Господ га је призвао у Царство небеско. По свим земаљским мјерилима, ово живљење његово је било кратко. Али, Господ узима онда када човјек испуни своју мисију и своју службу на Земљи. Живот нашег брата ђакона Влада био је, иако кратак, изузетно садржајан. Све оно што је последњих десетак година од кад је освештан Саборни Храм Христовог Васкрсења било значајно, и добро и лоше, и туга и жалост и радост, и сабори и службе и дочеци, наш ђакон Владо је био учесник у свему томе. А не само од освећења храма, него од своје ране младост, његово служење у Цркви је било непрекидно. И управо због те своје ревности и тог свог дара ђаконског служења и способности и сналажљивости којом га је Бог био обдарио, ведрог и расположеног духа, осјећаја за љепоту чак је и два пута је ишао у далеку Јужну Америку, да заједно са блаженопочившим Митрополитом помаже у својој мисији. И синоћ када смо ишли за Никшић, Владика Кирило послао је једну поруку у којој каже: „Овдје људи тугују за нашим Владом, јер је и овдје оставио неизбрисив печат“. Он је био човјек истинске радости, и свуда гдје год је долазио, зрачио је том радошћу и све је претварао у радост. Он је био и наше лично братско радовање, гдје год су биле наше прославе, рођења, крштења, рођендани, славе, ђакон Владо је остављао утисак не само на нас који смо га познавали и који смо се са њим дружили, него и на наше родитеље и на наше сроднике, да су данима људи после тога причали о њему, о његовом весељу, о његовој пјесми, о његовом дару да учини сваки сусрет радосним. И ја сам сигуран да ће и овај тренутак туге, жалости и смрти наш ђакон Владо претворити у радост. Нека му Господ подари вјечно радовање души, његовој породици утјехе што су га таквога имали, а нама да се увијек у молитви сјећамо његовог ђаконског служења, његовог лика, његовог радовања, и да се и ми спремимо за оно што је он данас, да се у Царству небескоме сви заједно радујемо Богу нашем који је Дародавац живота, Васкрситељ из мртвих и Побједитељ смрти, који нам је дао живот вјечни и непролазни и увео нас у ту Тајну Царства небескога, Царства Оца и Сина и Духа Светога, коме нек је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Бог се јави! Лазар Шћекић Протођакон Владимир Јарамаз (1980-2023), сабрат Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, упокојио у Господу у 43 години живота на празник Сабора Светог Јована Претече и Крститеља, 20. јануара 2023. љета Господњег, одслуживши Свету литургију и причестивши се Светим тајнама Тијела и Крви Господње. Страдао је у саобраћајној несрећи која се догодила око 14,15 часова на магистралном путу Никшић – Подгорица. Отац Владимир је рођен је 10. маја 1980. године у Никшићу. Студирао је Богословски факултет у Фочи и Београду, као и Факултет визуелних умјетности у Подгорици. У чин ђакона рукоположен је 6. јануара 2010. године, а чином протођакона одликован је 21. фебруара 2015. године. Иза себе је оставио супругу Милицу и ћерке Ангелину и Дивну. Сахрана протођакона Владимира Јарамаза обавиће се у недјељу, 22. јануара 2023. љета Господњег, на градском гробљу у Никшићу, послије опијела које ће бити служено у Саборној цркви Светог Василија Острошког, са почетком у 14 часова. https://mitropolija.com/2023/01/21/o-nikola-pejovic-protodjakon-vladimir-jaramaz-svaki-susret-i-dogadjaj-je-pretvarao-u-radost/
  9. Владимир Коларић - Породица и слобода Божић је дан када се обично (па и обичајно) присетимо вредности породичног живота, очинства и мајчинства. То није погрешно, јер Христа је родила жена, као и сваког од нас, у људском телу, у конкретном друштвеном и историјском контексту у ком је детету приличило да буде рођено у породици, од законитог оца и мајке. Ипак, истина Божића није у рођењу и слављењу породице као смисла живота и круне стварања, већ у спаситељској мисији Богочовека и има свој смисао не у овоземаљском тријумфу овог или оног културног и социјалног модела, него у васкрсењу. Поштујемо Богородицу, али не због њене репродуктивне способности, него зато то је Господу рекла „да“. Поштујемо Јосифа зато што је Божији глас претпоставио људским гласинама и тиме, на свој начин, победио свет, па и самог себе. Уосталом, и Син је Оцу рекао „да“, прихватајући улогу свеискупљујуће жртве, личном одлуком, избором и пристанком, а не зато што је био натеран, теледиригован, програмиран или непроменљивом судбином условљен да тако поступи. Поштујући свако од тих „да“ ми, дакле, славимо људску, а од Бога даровану слободу, као наше највеће благо, која у највећој мери и одређује оно што јесмо и што би требало да будемо. Господ оваполоћењем Сина у породичном окриљу свог времена на неки начин освећује породицу и потомство, али нипошто се не може рећи да осуђује оне који породицу и потомство немају. Иначе би осудио монахе и толике светитеље и праведнике који нису имали биолошког потомства, па и самог Сина, који се за свог земаљског живота није „остварио као родитељ“. И, што је најважније, порекао би ону слободу према сопственом „образу и подобију“, човеку дату не ради овоземаљских циљева, него „задобијања Царства Небеског“, јер, најзад, спасавамо се као непоновљиве личности унутар евхаристијске заједнице, не као крвним сродством, државним законима и обичајним нормама конституисане заједнице назване породицама. Ипак, то не значи да породици као друштвену и културну институцију, изузетно дугог трајања, треба релативизовати. Као културна и друштвена јединица одолела је, уз разне модификације, најразличитијим кризама и искушењима, и показала се контекстом погодним расту и афирмацији људске личности, уз сва ограничења и негативна искуства, најчешће повољнијим од већине опробаних у историји. У хришћанству она је освештана још у Књизи Постања и, како рекосмо, Христовим рођењем, а у оквиру црквеног живота еклисијално осмишљавање брачне везе је добило светотајински карактер. Ван свих тоталитарних чинова усмерених против породице, који под различитим маскама теже увећању контроле над човеком и људским друштвом са перспективом претварања у „биомасу“, као и пред идеолошким пројектима у име такозваних породичних вредности, породица је у основи најприснији, најближи, најнепосреднији и тиме најтежи и најизазовнији однос између људских бића. Сваки људски однос изазов је нашој самозаљубљености, самодовољности, егоизму, самољубљу, сујети, и од њих нас потенцијално лечи, односно помаже нам или нам дају шансу да се излечимо. То већи и за пријатељски, чак професионални однос, а поготово важи са онај који називамо љубавним или, савременије, партнерским. Треба живети са неким физички најприсније, бити изложен његовим манама и ограничењима, страстима и манама, из дана у дан, у „добру и злу“. Када се таква веза раскине, ми патимо зато што нисмо добили оно што смо желели, некога ко нас разуме и прихвата, али и зато што имамо утисак, макар и подсвесно, да смо негде промашили, да нисмо довољно победили себе. Вежбамо се и брусимо кроз односе, некад се још више затварамо због неуспеха и лоших искустава, губимо поверење у друге, али и у себе саме, нашу способност да развијемо дубље људске односе. Брак је, најзад, највећи изазов стрпљењу, трпељивости, самосавлађивању, себедавању. и зато је толико тежак нама данашњима. Брак је тим више изазов нашем сазревању, истинском одрастању, кад више не можемо да мислимо само на себе и своје потребе и жеље, него и на другог, што никад није лако. Наравно да брак није једини начин и пут одрастања и сазревања, али јесте један од важних и моћних, некоме можда и неопходних. То бива још важније са добијањем потомства, јер тада је већ смешно и бедно, недостојно, мислити само на себе, стављати себе у први план; деца су највећи тест наше спремности да искорачимо из јадног самољубља и преузмемо одговорност, престанемо да будемо робови својих страсти и хирова, свог биолошког и друштвено конформираног „ја“, и отворимо се ка слободи. Није рађање деце смисао нашег живота, али нас вежба за стицање и разумевање тог смисла, живљење смислом и ка смислу, као уосталом и свака аскеза. Постоје многа постигнућа, многа дела која можемо постићи, и која су од велике вредности, али само је дете то које смо донели на свет и за које имамо велику одговорност, и само је дете – међу свим тим што можемо да донесемо свету – човек, друго људско биће. Сва наша дела су само дела, предмети и чинови, који можда могу помоћи и значити другим људима, али само је дете човек, јединствено и непоновљиво људско биће. Које није ни наш производ, ни проджатак, ни слуга, ни роб, али за које смо одговорни, па и одговорни да му допустимо његову Богом дану слободу. Ако им је Бог дао слободу, ко сам ја да им је одузимам? Али ипак сам одговоран за њих, ипак су они неко најближи ког имам, и од тога не могу и не смем да побегнем. Постоји још једна ствар: док немате децу, тешко је доживети да некога заиста волите онаквог каквог јесте, уз све његове мане, због самог његовог постојања. То вам може помоћи да тако, макар и некој мери, прихватите и друге људе, без осуде и покушаја контроле и потчињавања, и то је велика шанса за све нас, за сваког од нас појединачно и за могућности неких другачијих људских односа, за боље и другачије друштво. Ако то не умемо са својом децом, са својим мужем или женом, са ким ћемо онда умети? Ако не умемо са најближима, како ћемо са оним даљима, осим подлегајући самообмани? Ако не видимо човека у партнеру или партнерки и нашој деци, у коме ћемо видети? Пре свега човек, а не оруђе у нашим рукама, у циљу олакшања сопственог живота или у смислу друштвеног престижа. Прави породични односи у том смислу морају да превазиђу и биолошке и друштвене критеријуме као доминантне и делатно усвоје оне најважније, а који се тичу личности. Породица и потомство, управо, имају вредност уколико су подвиг, аскеза, наш пут ка победи над самим собом и тиме пут ка Царству Небеском, са све нас, нас саме, нашу породицу и све људе, ко год они били. Само ако је то, породица је истински освештана, а то је ствар нашег свакодневног труда, од ког нема и не сме бити одмора. Док смо у свету предаха нема, али предах себи не даје ни Дух Свети, Утешитељ, који дише где и кад хоће и који нас даноноћно подржава у нашим борбама, а највише онима против себе самих, окошталог и учмалог, овоземаљског човека у нама. https://teologija.net/porodica-i-sloboda/?fbclid=IwAR3xX0zlEoEWkDbJe6x5tq77JU3l6hILlnx6QBRwQB_czmC9yuUAb0izACU Чему овакве теме, коме ово треба, аутор измишља топлу воду тема нема везе већ у наслову. Ако је хтео нешто корисно онда је требао да пише како је породица угрожена, као рецимо Сабор Пољске Цркве, али то је проблем данашњих назови теолога пишу неповезано и ствари које немају везе са Црквом. Из Божићне посланице Светог Архијерејског Сабора Пољске Православне Цркве – Српска Православна Црква SPC.RS - Света Црква, Мајка наша, и ове године нас позива да заједно са анђеоским светом и свом творевином у духовној радости прославимо празник Рођења Спаситеља нашег...
  10. Божић је дан када се обично (па и обичајно) присетимо вредности породичног живота, очинства и мајчинства. То није погрешно, јер Христа је родила жена, као и сваког од нас, у људском телу, у конкретном друштвеном и историјском контексту у ком је детету приличило да буде рођено у породици, од законитог оца и мајке. Ипак, истина Божића није у рођењу и слављењу породице као смисла живота и круне стварања, већ у спаситељској мисији Богочовека и има свој смисао не у овоземаљском тријумфу овог или оног културног и социјалног модела, него у васкрсењу. Поштујемо Богородицу, али не због њене репродуктивне способности, него зато то је Господу рекла „да“. Поштујемо Јосифа зато што је Божији глас претпоставио људским гласинама и тиме, на свој начин, победио свет, па и самог себе. Уосталом, и Син је Оцу рекао „да“, прихватајући улогу свеискупљујуће жртве, личном одлуком, избором и пристанком, а не зато што је био натеран, теледиригован, програмиран или непроменљивом судбином условљен да тако поступи. Поштујући свако од тих „да“ ми, дакле, славимо људску, а од Бога даровану слободу, као наше највеће благо, која у највећој мери и одређује оно што јесмо и што би требало да будемо. Господ оваполоћењем Сина у породичном окриљу свог времена на неки начин освећује породицу и потомство, али нипошто се не може рећи да осуђује оне који породицу и потомство немају. Иначе би осудио монахе и толике светитеље и праведнике који нису имали биолошког потомства, па и самог Сина, који се за свог земаљског живота није „остварио као родитељ“. И, што је најважније, порекао би ону слободу према сопственом „образу и подобију“, човеку дату не ради овоземаљских циљева, него „задобијања Царства Небеског“, јер, најзад, спасавамо се као непоновљиве личности унутар евхаристијске заједнице, не као крвним сродством, државним законима и обичајним нормама конституисане заједнице назване породицама. Ипак, то не значи да породици као друштвену и културну институцију, изузетно дугог трајања, треба релативизовати. Као културна и друштвена јединица одолела је, уз разне модификације, најразличитијим кризама и искушењима, и показала се контекстом погодним расту и афирмацији људске личности, уз сва ограничења и негативна искуства, најчешће повољнијим од већине опробаних у историји. У хришћанству она је освештана још у Књизи Постања и, како рекосмо, Христовим рођењем, а у оквиру црквеног живота еклисијално осмишљавање брачне везе је добило светотајински карактер. Ван свих тоталитарних чинова усмерених против породице, који под различитим маскама теже увећању контроле над човеком и људским друштвом са перспективом претварања у „биомасу“, као и пред идеолошким пројектима у име такозваних породичних вредности, породица је у основи најприснији, најближи, најнепосреднији и тиме најтежи и најизазовнији однос између људских бића. Сваки људски однос изазов је нашој самозаљубљености, самодовољности, егоизму, самољубљу, сујети, и од њих нас потенцијално лечи, односно помаже нам или нам дају шансу да се излечимо. То већи и за пријатељски, чак професионални однос, а поготово важи са онај који називамо љубавним или, савременије, партнерским. Треба живети са неким физички најприсније, бити изложен његовим манама и ограничењима, страстима и манама, из дана у дан, у „добру и злу“. Када се таква веза раскине, ми патимо зато што нисмо добили оно што смо желели, некога ко нас разуме и прихвата, али и зато што имамо утисак, макар и подсвесно, да смо негде промашили, да нисмо довољно победили себе. Вежбамо се и брусимо кроз односе, некад се још више затварамо због неуспеха и лоших искустава, губимо поверење у друге, али и у себе саме, нашу способност да развијемо дубље људске односе. Брак је, најзад, највећи изазов стрпљењу, трпељивости, самосавлађивању, себедавању. и зато је толико тежак нама данашњима. Брак је тим више изазов нашем сазревању, истинском одрастању, кад више не можемо да мислимо само на себе и своје потребе и жеље, него и на другог, што никад није лако. Наравно да брак није једини начин и пут одрастања и сазревања, али јесте један од важних и моћних, некоме можда и неопходних. То бива још важније са добијањем потомства, јер тада је већ смешно и бедно, недостојно, мислити само на себе, стављати себе у први план; деца су највећи тест наше спремности да искорачимо из јадног самољубља и преузмемо одговорност, престанемо да будемо робови својих страсти и хирова, свог биолошког и друштвено конформираног „ја“, и отворимо се ка слободи. Није рађање деце смисао нашег живота, али нас вежба за стицање и разумевање тог смисла, живљење смислом и ка смислу, као уосталом и свака аскеза. Постоје многа постигнућа, многа дела која можемо постићи, и која су од велике вредности, али само је дете то које смо донели на свет и за које имамо велику одговорност, и само је дете – међу свим тим што можемо да донесемо свету – човек, друго људско биће. Сва наша дела су само дела, предмети и чинови, који можда могу помоћи и значити другим људима, али само је дете човек, јединствено и непоновљиво људско биће. Које није ни наш производ, ни проджатак, ни слуга, ни роб, али за које смо одговорни, па и одговорни да му допустимо његову Богом дану слободу. Ако им је Бог дао слободу, ко сам ја да им је одузимам? Али ипак сам одговоран за њих, ипак су они неко најближи ког имам, и од тога не могу и не смем да побегнем. Постоји још једна ствар: док немате децу, тешко је доживети да некога заиста волите онаквог каквог јесте, уз све његове мане, због самог његовог постојања. То вам може помоћи да тако, макар и некој мери, прихватите и друге људе, без осуде и покушаја контроле и потчињавања, и то је велика шанса за све нас, за сваког од нас појединачно и за могућности неких другачијих људских односа, за боље и другачије друштво. Ако то не умемо са својом децом, са својим мужем или женом, са ким ћемо онда умети? Ако не умемо са најближима, како ћемо са оним даљима, осим подлегајући самообмани? Ако не видимо човека у партнеру или партнерки и нашој деци, у коме ћемо видети? Пре свега човек, а не оруђе у нашим рукама, у циљу олакшања сопственог живота или у смислу друштвеног престижа. Прави породични односи у том смислу морају да превазиђу и биолошке и друштвене критеријуме као доминантне и делатно усвоје оне најважније, а који се тичу личности. Породица и потомство, управо, имају вредност уколико су подвиг, аскеза, наш пут ка победи над самим собом и тиме пут ка Царству Небеском, са све нас, нас саме, нашу породицу и све људе, ко год они били. Само ако је то, породица је истински освештана, а то је ствар нашег свакодневног труда, од ког нема и не сме бити одмора. Док смо у свету предаха нема, али предах себи не даје ни Дух Свети, Утешитељ, који дише где и кад хоће и који нас даноноћно подржава у нашим борбама, а највише онима против себе самих, окошталог и учмалог, овоземаљског човека у нама. https://teologija.net/porodica-i-sloboda/?fbclid=IwAR3xX0zlEoEWkDbJe6x5tq77JU3l6hILlnx6QBRwQB_czmC9yuUAb0izACU
  11. Божић на свим светским меридијанима код људи изазива топлину и радост због чињенице да је Бог постао човек. Без обзира да ли је данашњи човек, оптерећен комформизмом и потрошачким менталитетом, упућен у тајну овог великог празника, радост и топлину коју осећа нешто значе макар и на несвесном нивоу. У православној традицији, овом празнику, који се често назива и најрадоснији, претходи пост од шест недеља. Дужина поста, каква је и сада, установљена је у 12. веку и прихваћена као правило од стране свих православних Цркава. Код Срба, самом прзнику Рођења Христовог претходе обичајни празници везани за породицу – Детинци, Материце и Оци. У богослужбеном смислу, недељама непосредно пред Божић претходе празници Праотаца и Отаца у које се прослављају старозаветни пророци и патријарси од којих је по телу потекао Господ Исус Христос. Али први празник којим почиње заправо та старозаветна сага која свој врхунац има у рођењу Месије јесте Ваведење Пресвете Богородице. Овај догађај који Црква празнује не налази се описан нити у Старом нити у Новом завету. Припада апокрифној традицији Цркве. Другим речима, иако није посведочен Светим писмом он је итекако уроњен у његово разумевање, доживљај и важност које оно има у вери и животу хришћана. Зашто је овај празник на почетку поста, пошто би по некаквој логици он требало да буде ближе самом празнику Христовог рођења? Хронолошки гледано, он се збива више од хиљаду година након што су живели Авраам, Исаак и Јаков; или нешто мање од 900 година од када је живео цар и пророк Давид, а нешто мање од времена пророка Данила и ропства Израиља у Вавилону. Разлог зашто се овај празник слави је што се у њему повезује читава старозаветна прича о потомку Авраамовом у „којем ће бити благословени сви народи на земљи“ (Пост 22, 18) са рођењем Спаситеља. Како говори црквено предање, на празник Ваведења, родитељи Пресвете Богородице, Јоаким и Ана, доводе своју кћер да би је посветили Богу као израз захвалности што их је у старе дане благословио потомством (уп. Пост 17, 17сс; 18, 10с; 25, 21; 30, 22сс; Суд 13, 3; 1. Сам 1, 15-20). Том приликом, свештеник Захарија препознајући у овој малој девојчици личност коју је Бог изабрао за свој сасуд, уводи је у најсветији део јерусалимског храма – Светињу над светињама. Отуда и назив празника Ваведење, што значи увођење. Светиња над светињама је био испрва део шатора, а потом храма у којем су Јевреји служили Богу. Назив је такав јер је у њему било смештено најсветије што је Израиљ добио од Бога – таблице закона, Аронов процветали штап и небески хлеб, тј. мана. Али више од тога, то је било место у којем се Бог јавља, и где обитава слава Господња. Због тога, ниједан човек није могао да уђе у тај простор заштићен завесом осим првосвештеника и то само једанпут годишње. Функција Светиње над светињама је била двојака. Прво је требало да покаже да је Бог присутан међу својим народом (Изл 40, 34с; Лев 15, 2; Бр 9,15; 1. Цар 8, 10с; Јез 43, 1-4). Кроз то присуство они се освећују и чувају савез са Богом бивајући верни заповестима и држећи све оне уредбе које им је Бог заповедио. Друго, неприступачност Светиње над светињама за сваког човека, осим посвећеног, указује на то да Бог Израиља не може да се сведе у уобичајене представе и доживљаје Бога. Његово је присуство огањ који спаљује. Ова врста метафоре треба да изрази неприступачност Јахвеа. Због тога је потез свештеника Захрије несхватљив и необичан јер тамо где и првосвештеник улази само једном, он уводи малу девојчицу. О овом присуству и вери у Бога који својом љубављу брине о Израиљу тражећи заузврат верност која треба да прераста у све већу сличност са њим говоре и сведоче помињани Праоци и Оци Старога завета. Коначно, читав пост се завршава прославом Рођења Спаситеља који и јесте крајњи циљ овог духовног и телесног напора. Сам догађај рођења Христовог описан у Новом завету има сличности са причом о Светињи над светињама. У Еванђељу по Матеју, Исус из Назарета јесте испуњење дуго очекиваног рођења Месије. Поред свих посебности Матејевог описа Христовог рођења, упечатљиво је повезивање његовог рођења са пророштвом пророка Исаије да ће се Месија назвати Емануил. Сам апостол Матеј даје објашњење да то име значи Са нама је Бог (Мт 1, 22с; уп. Ис 7, 14). Апостол Матеј жели да укажа на то да је сам Бог присутан међу својим народом у личности Месије, тј. Исуса Христа. Са друге стране, апостол Лука у свом Еванђељу даје нагласак на Спаситељу који се поистовећује са најнезнатнијима и одбаченима. Рађа се у штали (пећини). Али пре тога приликом описа Благовести наводи да ће се дете које треба да роди Марија назвати Син Божји (Лк 1,35; уп 2, 7). Песма коју певају анђели: „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ указује на то да Месија доноси истински и потпуни мир читавом људском роду а кроз то алудира на Христа као истинског цара читавог створеног света који је због љубави и доброте своје рођен као незнатан да би се на крају у Вазнесењу показао да је истински Месија читавог света (Лк 24, 50с; Дап 1, 9сс). На послетку, у Еванђељу по Јовану стоји стих који експлицитно поситовећује Исуса Христа са Логосом који је од искони и који је Бог (Јн 1,14). Заједничко за Стари и Нови завет јесте чињеница да се Бог јавља са намером да човека призове у заједницу са њим у којој ће делити живот, где ће Бог бити Господ (Господар) а људи царско свештенство, односно свештеници творевине. Разлика је у томе што Стари завет наглашава човекову склоност ка греху која стално тражи очишћење да би могао да обитава у близини Божјој. Као најлепши изданак те тежње за чистоћом и близином Божјом јесте Пресвета Богородица. Из тог разлога празник у којем се посведочује њена чистоћа стоји на почетку поста, јер сваки човек има потребу за таквом врстом чистоће. Она превазилази оквире морала. Сама Пресвета Богородица се показује као узор који треба да следе хришћани заједно се трудећи и рвући са својом вољом и природом. У Новом завету, за разлику од Старог, нагласак стоји не на чистоћи као услову човекове близине Богу, већ супротно – Божјег узимања на себе људске природе да би је кроз себе оправдао и ослободио ропства греху. Управо у очовечењу Бога, тј. Сина Божјег, види се његова истинска слава која свој врхунац има у распећу на Голготи које јесте „час Христов“ (уп. Јн 2, 4; 12, 23с; Лк 24, 26). Све оно што је човека удаљавало од Бога, и што се кроз низ Праотаца, Отаца, пророка, праведника показивало да су и највернији склони да посрну, Бог узима на себе да би постао недвосмислено и потпуно присутан у животу света који је створио. Док се у Старом завету Бог оприсутњује кроз природне феномене (облак, дим, ватру, ветар), у Новом завету он долази у саму срж човековог бића постајући човек и чинећи превасходно од Пресвете Богородице Светињу над светињама. Божићни пост, стога, није само време уздржања од одређене врсте хране, подвига, било личног или заједничког. Он је најпре ход Цркве, тј. хришћана од разумевања Бога као узвишеног и Светог, неприступног и страшног у својој величанствености, до Бога који у свему томе најпре јесте непресушни извор милосрђа, онај који на разне начине жели да човека задржи уза себе, и, коначно, Бога који такав начин живота дарује човеку и позива га да буде сведок његове доброте. Начин да то човек буде јесте у даривању себе другоме, стављању користи ближњег спрам личне и спремност да се понесе крст немоћног и напаћеног. Достизање тога није могуће без личног напора што и представља пост, али истовремено и без дубоке свести о томе да ниједан људски труд није раван ономе што је Бог учинио кроз Рођење Христово, а то је да је нераскидиво везао за себе читаву творевину дарујући ништа мање него самога себе њој и човеку. Извор: Светигора, образник за вјеру, културу и васпитање Митрополије цетињске бр. 307, Ваведење 2022. г. извор
  12. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, почео је 19. циклус духовних сабрања уторком у Вазнесењском храму у центру Београда. У уторак 11. октобра 2022. године, после молитвеног Канона св. Деспоту Стефану Лазаревићу, од 18 часова ће у самом храму беседити г. Владимир Меденица, философ, књижевник и публициста, а тема овог сабрања биће „Достојевски о Европи и словенству“. Сви су добродошли на молитву од 17 часова и духовну трибину у продужетку. Извор: Радио "Слово љубве"
  13. Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, старешина капеле св. Петке и цркве Ружице на Калемегдану и редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, беседио је на духовној трибини у храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну у понедељак 28. марта 2022. године. Угледни гост говорио је на тему "Велики пост у Великом канону Светог Андреја Критског", а за звучни запис ове вечери благодаримо протојереју Небојши Тополићу, старешини Богородичиног храма у Земуну. http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/01.04.22 ZBOR - prota dr Vladimir Vukasinovic - Veliki Post u Kanonu sv. Andreja Kritskog.mp3 http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32884
  14. Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију. ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће. Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70). Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године. Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године. Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче. Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције. Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла? Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања. Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима. То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела. Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч? Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије. Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“ Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе. Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо. Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога...
  16. Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога што је за нас учинио и онога што нам је оставио. А може да стане и у две-три реченице, које такође могу у себи да носе суштину и срж те истине као неко њено слатко језгро, и те нам реченице могу показати како треба да живимо и шта треба да радимо да бисмо били ученици Исуса из Назарета. Сви ми, људи сваке епохе, од оне у којој је он живео до ове у којој ми живимо и свих оних после нас, позвани смо да будемо његови ученици. Али смо позвани не само да будемо његови апостоли већ да будемо и његова млађа браћа и сестре, јер је Христос из Назарета Благословени који долази у име Господње и, како каже апостол, „прворођени међу многом браћом“. Он нас је учинио синовима и кћерима небеског Бога Оца. До појаве Исуса Христа међу нама, до оваплоћења Божијег, док Бог није постао човек, сви су људи били створења Божија. Однос између Бога и човека био је као однос између сликара и његове слике. Слика потиче од сликара, али контакт који они имају спољашње је природе. Слика потиче од једног дела сликара, из његове душе, из његове руке, из његових очију, а не од целог сликара. А однос између сликара и сликаревог сина је дубљи. Постоји унутрашња суштинска веза, преклапање, и син потиче од свих атома очевог бића. Он је с њим суштински и структурално повезан. Тако смо и ми постали деца небескога Оца зато што је Син Божији Исус Христос постао један од нас. Када је Логос, Реч Божија, творачка реч небескога Оца, добио тело у утроби Богородице Дјеве и родио се као један од нас и постао човек, тада смо сви ми, људи, захваљујући сједињавању божанске и људске природе у његовој личности, постали њему блиски, његова браћа и сестре, а кроз њега и захваљујући њему постали смо деца небескога Оца. Тако је и данас Бог творац свих, али није отац свима. Бог је творац сваког људског бића, а отац је само онима који признају Исуса из Назарета, који су крштени у име Пресвете Тројице и који се хране његовим Телом и Крвљу. Небески Бог је отац само нама, хришћанима. Увек слушајте практичну реч поуке, реч етике, али увек слушајте и реч узвишеног богословља јер се људски ум, од најсложенијег до најпростијег, храни, препорађа и обнавља богословљем. Символ вере је препун богословља. Шта зна наша добра и скромна бака о проблемима који стоје иза речи Јединородни? Два века богословских расправа стоје иза тога. Бака изговара ову реч уопште не знајући за то, али се она тим изговарањем подједнако освећује као и онај који о томе све зна. Када слушамо речи теологије, које су речи о узвишеном животу Божијем, у нас улази светиња и мења нас. Скренућу вам пажњу на три чињенице из овог Јеванђеља. Прво, Христос је живот, жива вера. Што је више сведочио о томе да носи живот у својим грудима, да је препун живота, то су га више они који у себи носе смрт прогањали. У историји Цркве остао је тај анимозитет, та мржња, та динамика зла која јури добро. Увек у Цркви постоје они који у себи носе живот, слободу, истину и правду и они који из неке своје личне скучености, за шта су делимично одговорни, почну да прогањају тај живот. Увек сам се чудио томе што јеврејски првосвештеници, фарисеји и садукеји нису препознали Исуса Христа као Месију. Како је то могуће? Како је било могуће да они нису видели то да је он Син Божији, да је пун љубави, да је он правда, да је он истина? Како је било могуће да неко буде слеп пред лицем Христовим? Касније у животу, када сам око себе и у себи почео да сагледавам много тога лошег и злог, када сам почео да исповедам људе, када сам почео сам да осећам ране греха, као сви ми одрасли људи, видео сам колико је борбе потребно да бисмо могли да препознамо Исуса Христа. Препознавање и признавање Исуса Христа болан је процес – он од нас захтева промену. Не можеш да препознаш Исуса Христа а да останеш исти. Ако прихватиш то да је он Исус Христос, мораш да постанеш бољи. А то је много пута операција без анестезије, али – другог пута нема. Зато га јуре фарисеји који неће да се промене. Човек заволи мрак, заволи своју болест. Колико пута дођу људи овамо, у цркву, и видим да их само мало дели од излечења. Они неће то да пређу јер су заволели своју болест. Они су се поистоветили са својом болешћу. Они су на апсурдан начин заволели сопствени мрак. Морамо имати снаге да бисмо се окренули од свог мрака. Толико је било болесника који су хрлили ка Христу како би га дотакли да је он некада морао да се склони од њих да га не би прегазили. Шта су ти људи знали? Они су схватили да их само блискост са Христом може излечити. Дотакнути Христа данас значи доћи у храм, на Литургију, доћи на исповест, молитву, причестити се на првом месту – то значи дотаћи Христа. Тако ће наша болест нестати. Да не буду од нас паметнији нечисти духови који га препознају и плачу, јече, него да у себи имамо Духа Светога, који ће нам помоћи. Њиме верујемо и вичемо: „Ава, Оче!“ Духом Светим све чинимо. Дух Свети нас је подигао да дођемо данас на Литургију, Дух Свети чини Литургију Литургијом, Дух Свети ће претворити хлеб и вино у Тело и Крв Христову. Да се испуњавамо Духа Светога! То ће бити овде, у светињи, у храму, а не на неком другом месту. Да и ми кажемо, као апостоли: „Господе, добро нам је овде бити.“ И нама је добро бити у овој светињи и хранити се речју истине, и правде, и Телом и Крвљу Исуса из Назарета. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић: Реч постаде тело и настани се међу нама - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, истина Јеванђеља може да стане у велику књигу, као што је ова, с мноштвом страна препуних описа догађаја из живота Христовог, учења његовог, онога... View full Странице
  17. 07/16/2021 Извор: Patmos На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе View full Странице
  18. На вест да је преминуо, наша публика се Петра Мамонова (1951-2021) сетила готово искључиво по улогама у филмовима „Острво“ и „Цар“ Павла Лунгина, у којима је глумио јуродивог старца-подвижника Анатолија и цара Ивана Грозног. Значај Петра Мамонова за руску културу је, међутим, далеко већи, тим пре што је његов начин на који је непоновљиво приступио поменутим улогама непосредно проистекао од његове уметничке предисторије. Као рок музичар, који је највећим делом стварао у оквиру групе „Звуки Му“, Мамонов је, поред панка, био под великим утицајем руске авангарде. Иако је током осамдесетим постао део званичне културе, до краја је у стваралаштву носио дух совјетског андерграунда, подземне незваничне културе, стваралаца који су своју снагу црпели из стварања упркос релној перспективи да то што раде никад неће бити јавно публиковано и широко доступно. Мамоновљева музика, његови наступи и појава одликовали су се изразитом перформативношћу, који је у сагласју са авангардистичким коришћењем језика на граници „заума“, одржавала и одражавала повезаност са праизворима постојања, оним неисказивим нивоима стварности који превазилазе свакодневницу и инструменталну рационалност. Већ тада су овог уметника називали шаманом совјетског рока, дакле оним који целим својим бићем, уз подразумевану спремност на жртву, одржава контакте са другим нивоима постојања, али и стваралачки материјализује заумни дух позносовјетске и транзиционе епохе. Шаманистичка традиција у савременој руској уметности је, иначе, веома значајна и њој свакако можемо припојити готово целог Гогоља, раног Достојевског („Двојник“), Велимира Хлебњикова, Вјачеслава Иванова, Андреја Платонова или савремене ауторе попут Јегора Летова, Едуарда Лимонова и Германа Садулајева. Као глумац Мамонов је од почетка привукао пажњу аутентичношћу лишеној артистичке позе и био је схваћен као онај који „не глуми“ него свим својим бићем постоји у кадру, као што је постојао и на музичкој сцени. У складу за шаманистичком идејом уметности, није подражавао неку унапред дефинисану стварност, него је целим свог бића одржавао непосредну енергетску везу са извором надахнућа, што је подразумевало потпуну преданост али и огољеност, односно немогућност да се свој унутрашњи свет задржи само за себе, већ да се у потпуности интегрише са спољашњим, појавним ликом. Мамоновљево увек обнављајуће сагоревање као уметника (важан шаманистички принцип) био је праћено личним траумама и различитим облицима зависности, телесним болестима и психичким проблемима, да би средином хаотичних деведесетих ушао у нову личну и стваралачку фазу, када је повлачећи се на село у намери да нађе мир и услове за телесно оздрављење, заправо нашао веру и показаће се нови извор свог стваралаштва. Како је показао и у својим свима познатим филмовима, он није напустио шаманистички приступ уметности, али је њен извор искуствено и делатно препознао у Духу Светом. Старац Анатолиј из „Острва“ је толико омиљен баш зато што не представља артистичку кострукцију лика старца-подвижника на филму, већ је кроз њега Мамонов живео сопствену тајну покајања у коме је молитва заиста била молитва и бол због палости истински бол, а не глума. У том смислу, Мамонов је трансцендирао почетна полазишта овог филма, који би без њега свакако изгледао битно, ако не и пресудно, другачије. У својој познатој песми „Сиви голуб“, Мамонов осамдесетих пева како је он гад, најгори од свих, али „зато уме да лети“. Као онај ко је увек био аутентичан и интензиван као уметник, никад предат служењу формама и идеологијама, он је заиста летео, учинивши да касније узрок и правац тог лета препознајемо у Духу Светом, у покајању и спасењу, наспрам палости света који нас сапиње својим ланцима. Совјетске ланце, као и ланце некакве унапред на неуспех осуђене „православне“ идеологије у коју би неки желели да га сврстају преко лика старца Анатолија, Мамонов је превладавао изнутра, својом стваралачком ватром, која је на послетку и од њега и од других препозната као траг Бога у човеку и као дејство Утешитеља, без чега се немамо чему надати, и без чега ниједан лет није заправо лет, него тек продужени пад. Волимо Мамонова јер је горео уместо нас и предавао и нама нешто мало тог пламена, онолико колико би се усудили да га прихватимо. Он је у овом свету своје урадио, а даље је на нама. За почетак, да у овом великом уметнику не видимо само „старца Анатолија“, кога смо се већ увелико навикли да сводимо на сопствену самозадовољну меру, већ и да слушамо његову музику, „Звуки Му“, и учимо се слободи. Аутор: др Владимир Коларић, теоретичар уметности и културе
  19. Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје. Прилог Радија Светигора Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера). Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети. Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома. Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње). Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом. У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира. Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео. А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом. Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године". Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога. Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград. Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира. Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. О значају Великог поста и великопосних богослужења у великопосном броју „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије, објављен је разговор са часним ђаконом др Владимиром Антићем, доцентом на катедри за Литургику Православног богословског Факултета Универзитета у Београду. Разговор је водио катихета Бранислав Илић, сарадник "Православља" - новина Српске Патријаршије. *Часни оче ђаконе, будући да се налазимо у пречистим данима Великога поста – свете Четрдесетнице, замолио бих Вас да нас упознате са настанком и развојем Великог поста? Велики пост је период од седам седмица који претходи Васкрсу, празнику над празницима и централној тачки читавог богослужбеног живота православних хришћана. Сачињен је од Свете Четрдесетнице и Велике седмице Страдања Господњих. Његов настанак везује се за древну хришћанску институцију катихумената, односно припремног периода, током кога је сваки верник пре свога крштења пролазио кроз програм упознавања са хришћанским учењем и животом. Катихуменат је остварио низ утицаја на хришћанско богослужење, те се и данас на Литургији могу чути молитве за катихумене (тј. оглашене према старом словенском преводу ове речи), иако је ова дисциплина практично ишчезла пре VII века. Један од обичаја који је формиран у раној Цркви био је и пост пре Свете Тајне Крштења. Приликом овог предкрштењског поста су постили како они који ће бити крштени у Васкршњој ноћи, тако и свештенослужитељи и читава Црква. Ранохришћански пост тежио је подражавању четрдесетодневног поста који је држао Спаситељ у пустињи после Јовановог крштења (Mт 4, 1-11; Mк 1, 12-13; Лк 4, 1-13). Основа карактеристика таквог поста јесте апсолутни прекид узимања хране ради потпуног предавања молитви, богомислију и созерцавању тајни Будућег века. Тако су хришћани, у складу са својим могућностима, држали апсолутни пост од јутра до вечери, или по снисхођењу до деветог часа (три сата поподне), када би прекидали са постом и узимали неопходну храну. У тим приликама тежило се ка што једноставнијој исхрани, о чему и данас има сведочанстава у различитим богослужбеним и дисциплинским књигама - типицима. Ипак, у историји Цркве постојале су и разлике у храни која је коришћена током прекидања поста у вечерњим сатима. У неким крајевима коришћени сви видови хране, док је у другим употребљавана само храна биљног порекла, припремљена без кувања, или кувана са маслиновим уљем и сличним масноћама биљног порекла. У пракси савремених хришћана апсолутни пост се прекида рано ујутру, али је храна која се користи врло скромна. Осим наведеног, пост је имао и неке друге имликације. Једна од веома важних за Цркву, о чему постоје сведочења код многих Светих отаца као и у богослужбеној химнографији, била је и милостиња. Наиме, храна од које су хришћани одустајали приликом поста била је даривана сиромашнима. Све наведено и за нас треба да је извор мотивације да наш пост буде израз љубави према Богу и ближњима, а не само личног аскетског усавршавања које може бити врло опасно без правилног настројења и руковођења. *Триодска химнографија период свете Четрдесетнице се назива духовним пролећем и временом свецелог препорода. Које су то богослужбене специфичности присутне у овим данима и која химнографска дела бисте посебно истакли? Богослужење Православне Цркве је величанствена школа православне побожности и живота. Посебно у периоду Великог поста оно представља праву ризницу црквеног предања, богословља и искуства. Једна од важних измена у богослужењу Четрдесетнице дешава се на нивоу богослужбених химни. Књига богослужбених химни Октоих, која се користи током читаве црквене године, замењује се књигом Триод, која се користи само током периода Великог поста. Мноштво светих црквених песника изузетног поетског талента, богословског дара и духовног искуства учествовало је у стварању химни које су за генерације хришћана представљале ризницу и извор правилног и духовно корисног доживљаја поста. Држање поста током Четрдесетнице без усклађености са богослужбеним ритмом Цркве је непотпуно искуство, а сам пост готово да је обесмишљен. Зато свако од нас треба да тежи да у току поста молитвено учествује у што већем броју заједничких богослужења, али и да појача свој лични молитвени живот. Основна карактеристика химни Триода јесте наглашена усредсређеност на тему покајања. Готово да не постоји ниједно богослужење у овом вишенедељном периоду које не добија специфичну „арому” умиљења и покајања. Период од понедељка до петка током Четрдесетнице руководи нас у нашем посту усмеравајући нас на тему наших сопствених промашаја и духовног исправљања. Посебно значајни су трипеснеци, кратки спевови који се користе на јутрењу, а који чине три песме од по неколико строфа, по чему је књига Триод и добила име. Тако у мноштву тропара и стихира који се налазе у Триоду црквени песници певају о темама везаним за сам пост, покајање и друге елементе црквеног искуства. У триодском периоду суботе су резервисане за молитве за упокојене. Црква нам у посту који је време исправљања нашег сопственог живота на пољу основних хришћанских заповести о љубави према Богу и ближњима, ставља до знања да су молитва и милостиња за умрле један од важнијих подвига на који су хришћани позвани. Као и недеље током остатка године, тако су и недеље Великог поста дани у које празнујемо Васкрсење Христово. Химне Триода које се поју у недеље Четрдесетнице су поетска тумачења светописамских одељака који се читају те дане, или пак певају о посебним споменима који се тих недеља славе. Из овог кратког описа садржине Триода видимо да је богослужбени ритам Цркве усмерен ка својеврсном програму богословског образовања и практичног васпитања верника на основу вишевековног аутентичног црквеног искуства наших Отаца. *Током прва четири дана Великог поста на Великом повечерју се пева Велики покајни канон Светог Андреја Критског. Можемо ли наведени канон назвати врхунцем великопосне поезије? Велики покајни канон Светог Андреја Критског представља прави бисер црквене поезије. Девет песама тог канона састоје се од 250 тропара, што га чини најобимнијим каноном у православном богослужењу. Због тога и носи назив ”Велики канон”. Најважнија његова карактеристика јесте велики број библијских мотива које песник користи. Сваки од тропара, односно строфа овог великог спева, представља поетско тумачење неког од мноштва примера покајања који су расути у књигама Светог Писма, како Старог, тако и Новог Завета. Свети Андреј виртуозним песничким поступком, свако од искустава греха и покајања са страница Библије чини нашим унутрашњим, личним искуством. Канон Андреја Критског је један од елемената богослужења Четрдесетнице коме се у нашој црквеној традицији посвећује велика пажња. Својом садржином и позицијом у црквеном богослужењу он такав третман и заслужује. Посебно је важно подсетити на то да читање или певање Великог канона прати и метанисање, тј. клањање до земље присутних. Богонадахнута педагогија Отаца Цркве тиме нас руководи у нашем личном подвигу покајања и исправљања. На тај начин Црква, с једне стране образује код хришћана правилан став о нашем духовном стању, а са друге нас учи да сопственим подвигом и исправљањем привлачимо благодат Божију која нас очишћује од греха и приближава нас смислу нашег живота и постојања. Покајање је тако у пракси за православне хришћане неодвојиво повезано са искуством близине Божије (Уп. Мт 4, 17). *Центар или срце великопосних богослужења чини Литургија пређеосвећених дарова. Часни ђаконе, дивна је прилика да наше читаоце упознате са структуром и значајем овог дивног богослужења? На богослужбено искуство верних током Четрдесетнице снажан печат оставља Литургија Пређеосвећених Дарова. Пређеосвећена Литургија је чин причешћа Телом и Крвљу Христовом који су принети и освећени на претходној недељној Литургији, и који се за ову прилику чувају на посебном месту у Храму. Наиме, на уобичајеној Литургији Свети Дарови - хлеб и вино се приносе и освећују, а потом и деле вернима у причешћу као истинско Тело и Крв Христова. Како се током радних дана Четрдесетнице не служи Литургија због неспојивости поста (као потпуног уздржања од хране) и покајног расположења Четрдесетнице са радосним и празничним карактером Свете Литургије, Црква је установила да се ради утехе и духовне подршке у подвигу поста служи Пређеосвећена Литургија на којој се верни могу причестити. У Пређеосвећеној служби данас се може учествовати једино током периода Великог поста и то: средом и петком, током прва три дана Велике или Страсне седмице, и на поједине спомене светих као што су Младенци и Обретење главе Светог Јована Крститеља, када падну на неки од радних дана Четрдесетнице. Пређеосвећена има специфичну покајну и утешну климу, и искуство је које се не може лако пренети речима. Сачињена је из два дела. Први део чини вечерње богослужење, док у другом делу оно прераста у специфични чин причешћивања и веома подсећа на Божанствену Литургију. Карактеристично је то што је приликом служења ове вечерње Литургије сасвим јасно очувано древно изворно предање хришћанског поста као одсуства узимања сваког вида хране или пића пре вечери. Управо је ово прави и једини разлог због кога се ова литургија изворно служи предвече или послеподне. Притом, свако узимање хране пре ове службе представља нарушавање самог смисла ове Литургије, због чега се нпр. до најновијих времена чува древно предање да се на Пређеосвећеној литургији не причешћују мала деца. Током више последњих векова усталила се пракса да се по снисхођењу Пређеосвећена Литургија служи ујутро. У сваком случају, искуство Великог поста неодвојиво је од служења ове службе, и свим Вашим поштованим читаоцима препоручујемо да, у складу са могућностима, покушају да организују своје време тако да барем некад присуствују овом драгоценом литургијском догађају. *Од свих предивних химни и молитава за време свете Четрдесетнице, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста, а реч је о молитви Светог Јефрема Сирина. Можете ли да нам изложите тумачење ове надасве познате молитве, која поред молитвеног дела обилује педагошко-катихетским садржајем у погледу позива да се одрекнемо греха и ништавила, а да пригрлимо врлине? Већ смо више пута указали на очигледну чињеницу да је богослужбени живот током Свете Четрдесетнице обогаћен многим величанственим елементима. Један од таквих је и Молитва Светог Јефрема Сирина, великог сиријског богослова, песника и подвижника који је живео у IV веку. Ова кратка молитва представља један згуснути поетични вапај који свако од верних појединачно упућује Богу са жељом да му дарује истинско покајање. Читање ове молитве увек је скопчано са поклонима до земље, који се у Цркви од најранијих времена практикују током дана поста. Велики или земни поклони, карактеристично носе назив метаније, који је грчког порекла и дословно значи промену ума – преумљење тј. покајање. Метанија, чин падања на колена и дотицања земље главом и потом устајања, слика је нашег пада у грех али и, уз помоћ Божије благодати, нашег устајања из пропадљивости, те нашег уздизања покајењем као бићâ створених за божански и вечни живот. Молитва Светог Јефрема је тематски подељена на три дела. У првом делу од Бога молимо да од нас удаљи нечистог духа који нам се приближава кроз различите грехе, промашаје који нас удаљују од онога што је Божији план за нас. Као греси одностно страсти, које нас удаљују од Бога, овде су наведени лењост, униније, властољубље и празнословље. Потом, у другом делу, молимо Бога да нам дарује Свога Духа који је Дух сваке врлине и добра, међу којима Свети Јефрем у молитви наглашава целомудреност, смиреноумље, дуготрпљење и љубав. Кулминација молитве је када, у трећем делу од Бога молимо да нам дарује сагледавања сопствене грешности и, коначно, неосуђивања ближњих. Црква је изабрала ову богонадахнуту и смислом напрегнуту молитву Светог Јефрема да прати наше земне поклоне и устајања, да би нам указала на то да је покајање дар Божији, а да су греси нечиста дела која нас чине подложнима демонском утицају. *Употреба Светога Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломонових. Да ли овај богослужбени детаљ указује да смо позвани да и у својим личним (келејним) молитвама усрдније читамо Свето Писмо? Читаво наше богослужење представља величанствену грађевину складно сачињену од равномерно и смислено распоређених елемената. Отачки литургијски геније заснован на вековном искуству Цркве конструисао је систем православног богослужења тако да се у њему може видети равнотежа између различитих елемената. Тако су литургиолози с правом приметили да у свом идеалном облику православно богослужење поседује равнотежу између: библијске поезије (псалми и библијске песме) и химни црквених писаца, између светописамских читања и светоотачких и других беседа, између певања и читања, хвале и прозбе и сл. Нажалост, различити узроци довели су до тога да „рај православног богослужења” за многе вернике остане недоступан. Ипак, поједини његови елементи, као што су то читање Псалтира и уопште Светог Писма доступни су сваком вернику. Потребно је само мало напора да се у нашу свакодневицу укључи читање неколико глава Светог Писма. Тиме Реч Божија бива саставни део наших живота, а наши животи и животи наших ближњих бивају руковођени Речју Божијом. Другим речима, парафразирајући химне из Триода, нека наша тела гладују, а наше душе се госте Речју Божијом и Светим Тајнама током Великог Поста. У овоме је корен хришћанског живота и сваке врлине. *Драги оче ђаконе, која би била Ваша великопосна порука? У духу свега што смо до сада рекли у вези са Светом Четрдесетницом, моја порука како за наше читаоце, тако и за мене самог, јесте да се молимо Богу да нам дарује истинско покајање и усклађивање нашег живљења са Његовом светом вољом. Уједно, на овом путу покајања којим се крећемо током читавог нашег живота, препустимо се руковођењу вековним искуством Цркве. Тада ћемо бити сигурни да наш труд није узалудан, јер је проверен од многих који су тим путем прошли пре нас. Зато је богослужење у свој својој свеукупности изузетан и неупитни дар црквене педагогије. Издвајајмо сваки свој слободан тренутак, а потрудимо се и да ослобађамо време свога живота, ради учествовања у тој благодатној школи црквеног живљења. Чак и онда када нисмо у могућности да присуствујемо богослужењима у храму из било ког разлога, постоје различите могућности да испратимо богослужбени ритам Цркве. То можемо чинити на многе начине: било молитвом помоћу бројаница, читањем Псалтира, молитава и химни из Часослова или Молитвеника, или самосталним ишчитавањем и промишљањем химни из данас доступних превода Триода на наш савремени језик. Како се уверавамо, савремено друштво нам у појединим аспектима свог развоја ту може много помоћи, на пример својим технолошким достигнућима. Наиме, данас нам је доступно много тога што није било доступно хришћанима пре нас, тако да време свога живота можемо осветити и слушањем преноса богослужења уживо или неког снимка појања или читања. Нека сваки чин љубави према Богу и ближњима око кога се трудимо буде освећен и облагодаћен на неки од ових или сличних црквених начина. Вама и Вашим читаоцима желим да пучину поста препловите у миру и да сви у радости дочекамо и празник над празницима - Свесветло Васкрсење Христово. Разговор водио: Катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије Фото: Маринко Лаушевић Извор: Православље
  21. Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши се као човек, сваку нашу муку претрпео и рану понео. Из уста онога који све прашта и све разуме долазе речи страшне, сурове, речи које казују да разумевању и праштању постоји граница, да је праштање истовремено и безгранично и да није безгранично и да разумевање све обухвата, али да постоји крај разумевању, то јест да Бог не може својим праштањем и разумевањем да поништи и обрише оно шта ми одабирамо у овом животу. Ако неко од нас не жели добровољно да прихвати живот и све оно што нас води у живот, Бог не може и неће на силу да га уведе у тај живот. Бог поштује оно што је створио. Божија је реч непомерива, непроменљива и Бога самог обавезује његово дело, као што и нас обавезују наша дела. Он је нас створио таквима да можемо и да га прихватимо и да га одбијемо, и овде он суди, опомиње страшним речима оне који га наизглед прихватају. То су најстрашнији људи, најстрашније судбине, они који су истовремено тако близу, а тако далеко. Он овде опомиње оне који су непосредне слуге храма, оне који су цео свој живот посветили вери и богослужењу, а ништа од те вере и богослужења није сишло у њихова срца, него се све задржавало споља. Данас се то односи на нас, свештенике и владике, ђаконе, црквене службенике, али у другом смислу речи, проширеном, односи се и на сваког хришћанина који има стаж верски, који је у Цркви годинама и живи ту, а одбија да заволи. Ево те страшне прве реченице: „Тешко вама, књижевници, фарисеји, лицемери што затварате Царство небеско пред људима јер ви не улазите, нити пуштате да уђу они који би хтели.“ На кога се данас ова реч односи? На оне међу нама који спречавају друге хришћане да живе активно верским животом. Како можемо да уђемо у Царство небеско? Тако што ћемо да закорачимо у простор Царства небескога, да живимо у времену Царства небескога и да радимо оно што се ради у Царству небеском. Који је простор Царства небеског? Царство небеско, иако се назива небеским, у ствари је Царство Божије, које ће сићи када Христос дође поново на земљу да суди свету, да све што је створио учини вечним и бесмртним, и све ће постати храм. Нови Београд, Париз, Мала Крсна, све ће то бити храм, један велики храм, и свуда ће бити богослужење. Како тамо да уђемо када то још није дошло? Можемо да уђемо тако што ћемо доћи у цркву на богослужење и – ту је већ почело. Ово камење, пластика, дрво могли су да заврше у коцкарници, у кафићу, на броду, али су дошли овде да заврше у овој светињи и показали су нам да је то судбина свега што постоји – да постане свето. Ево овде је почело Царство Божије! Време које овде проводимо не проводимо пред телевизором, у кафићу или спавајући; то показује да за нас није битан тај ритам обичног живота, већ да хоћемо да уђемо у нов, Божији ритам, ритам Царства Божијег, и ми ћемо се на крају причестити. Шта ће се радити у Царству Божијем? Замислите силне векове, замислите да живите милијарду година – шта да радите? Неће бити досадно јер ћемо се тамо стално причешћивати Богом, примаћемо Божију љубав и енергију, расти, узрастати, сазревати; бићемо сваког дана све мудрији, све бољи, све племенитији, све лепши, све узвишенији, све ближи Богу, све очишћенији. Узрастаћемо, како каже апостол Павле, „из славе у славу“. А како то? Тако што ћемо се хранити Божијим енергијама, Божијим дејством, Божијом љубављу. Како се ми сада хранимо? Гледањем, учествовањем, богослужењем. Данас се овде хранимо том енергијом у молитви, слушајући, али првенствено светим причешћем. У причешћу су Тело и Крв самога Христа Господа. Када се једу Тело и Крв Христова, ми се сједињујемо с њим, а тиме и са целом Светом Тројицом и сви узајамно, а онај који се причешћује живи животом Царства Божијег. Ко су књижевници и фарисеји лицемери који данас народу кажу не­, они који кажу да не смете да се причешћујете, да то није добро, како су то новаторске теологије и томе слично? Замислите једну праву мајку. Она своје дете сваког дана изљуби, мази га, пере, храни, воли, држи га у наручју, живи стално с њим – оно је центар света за ту мајку. Или, рецимо, млад брачни пар – свакога дана они се пољубе, воле се, упућени су једно на друго. Замислите да постоји мајка која каже: „Не, не, не! Дете треба да се пољуби четири пута годишње и мора се много припремати да би се оно пољубило.“ Или брачни пар који каже да се може пољубити четири пута годишње. Рекли бисте: „Чекајте! Ови нису нормални! То није у реду.“ Нормално је да мајка љуби дете сваког дана јер га воли. Љубав захтева сусрет, љубав захтева бављење. Млади супружници или стари супружници грле се, пазе се, негују се јер се воле, љубе се – то је то. А видите шта значи причешће. То је љубав према Христу. Онај који се причести долази у наручје Христово. Христос га загрли као дете, као женик наше душе нас загрли. Ако га неко воли, онда има потребу да стално буде с њим, а не четири пута годишње. Наравно, ни супружници не иду једно поред другог прљави, поцепани, не раде све и свашта на другим местима, него се труде да буду чисти и честити да би очували тај однос. Тако ни ми не можемо пред Христа да скочимо из блата греха: „Дођи ти, Господе, ево мене блатњавог!“ Постоје они који немају такву развијену љубав према Христу. Али имају сто један изговор. Тако су их имали и лицемери и фарисеји – те мора овако, те мора онако. Ништа од тога не важи. Важи само једно – да љубимо Господа Бога свог свим срцем својим и свом душом својом, да желимо да се с њим сјединимо и да му приступамо вапијући: „Господе опрости, Господе помилуј, Господе прими.“ Неко ће рећи: „Па ниси ти достојан да дођеш.“ Тачно. Ни дете није често „достојно“ мајчине љубави, и оно направи понеку глупост. Ако бисмо сада то мерили неким мерилом, мајка треба да га пољуби у понедељак, уторак и среду, а у четвртак и петак не треба пошто је направило глупост. А шта дете ради? Дете не каже: „Чекај, мајко, да се ја поправим, па ћу доћи код тебе“, него трчи код ње, плаче и говори: „Опрости, мама! Нећу више!“ И мајка га прими. И такав је Господ. Када направимо неки грех, нешто лоше, треба да кажемо: „Опрости, Господе“, и Господ ће нас примити. Ту је та безгранична љубав Божија за покајнике – ту нема границе. Постоје они који су са собом у Цркву донели и неке своје претходне манире и схватања, менталитет сведен само на људске оквире, а тим оквирима они желе све да измере и ограниче. То што је њихово срце уско, а њихова љубав мала – то је њихов проблем. Ви, народ Божији, имајте широко срце, волите Христа и постите све постове у години, сваку среду и петак, исповедајте се и онда се причешћујте на свакој Светој литургији. То су врата Царства Божијег. А они који су стали на та врата, па неће да уђу, нити друге пуштају да уђу, нека чују страшне речи Божије. Нека се покају и нека приме истину, и правду, и светињу и нека схвате где је срце Цркве – у Светој литургији. Срце наше вере јесте у причешћу. Када смо се крстили и када смо били миропомазани, у молитви миропомазања речено је: „Ти си му дао опроштај грехова, дај му сада дар часнога Тела и Крви Христа твога“. Дакле, смисао крштења и миропомазања јесте у причешћивању. То је врхунац духовног живота, ту су садржај и срце духовног живота, ту је наше место. Амин. Професор др Владимир Вукашиновић Profesor dr Vladimir Vukašinović: Okusite i vidite da je dobar Gospod - Čudo WWW.CUDO.RS Драга браћо и сестре, ево данас речи Божије, тешке речи Божије, речи Божијега суда из уста оваплоћене љубави, из уста онога који нас је толико заволео да је овде, родивши...
×
×
  • Креирај ново...