Претражи Живе Речи Утехе

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Патријарха руског Кирила и Епископа бањалучког Јефрема, честица моштију св. свештеномученика Платона Бањалучког, пренета је у Покровски храм Московске духовне академије, коју је давне 1901. године, успешно завршио управо овај Божији угодник. Свете мошти, заједно са иконом Свештеномученика Платона, у академски храм су, у недељу 05. новембра 2023. године, донели Преосвећена Господа Архијереји СПЦ, моравички г. Антоније и марчански г. Сава. У наставку је свету Литургију, уз саслужење српских Епископа, служио ректор МДА Преосвећени Епископ сергиево-посадски и дмитровски г. Кирил. Тим поводом, специјалну изјаву за Радио "Слово љубве" дао је јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у Москви, који је нагласио да је „доношење моштију св. свештеномученика Платона бањалучког у Русију у МДА и Тројице-Сергијеву лавру - велики благослов и живи израз љубави и братске заједнице са СПЦ“. Овакви догађаји су свима православнима сада потребни у овим смутним и ненормалним временима, мишљења је о. Игњатије, који изражава наду да ће обе Помесне Цркве, и Српска и Руска, више радити на живом присуству светиња међу верујућим народом. Изјава јеромонаха Игњатија (Шестакова): Делегација Српске православне цркве, предвођена Епископима моравичким г. Антонијем и марчанским г. Савом, посетила је у понедељак, 06. новембра 2023. године, Сретењску духовну академију и Сретењски манастир. У име древне московске обитељи, госте је дочекао намесник Сретењског манастира и ректор СДА игуман Јован (Лудишчев), у чијој пратњи је био и јеромонах Игњатије (Шестаков). Извор: Радио "Слово љубве"

Колико год да сам имао прилике да посећујем богаташке куће, понекад ради освештања, али чешће због причешћивања болесника и људи на умору, свуда затичем отприлике следећу слику: неадекватна, суманута раскош у поређењу са реалним људским потребама и скоро потпуна празнина. Што се каже, „дува промаја“. Врло често живи пар људи: стари родитељи, нека родбина која је доведена из провинције да се лечи или да умре. Притом се не зна где су сами домаћини, деца ових стараца. Или су у пословима или у јурњави. Најчешће у кући има двоје, максимум троје људи с послугом која је, наравно, у 90% случајева пореклом из централне Азије. Ако су домаћини присутни, најчешће је то једно (разведени су). Често су жене… или заокупљене послом или напуштене. Ређе обоје супружника и једно дете, претежно размажено. Наравно, има и другачијих примера, али не често. Још човек у таквим становима и кућама има утисак да то није дом-огњиште, да није гнездо, већ скупи хотел са пет звездица. Нема у њему топлине и темеља. Луксуз је прекомеран, а љубави има некако мало. Једва тиња. И још у скоро сваком већем граду у Русији постоје сопствене „Златне миље“, престижни крајеви и насеља, квартали у којима „живе“ најбогатији и најутицајнији људи. Посланици, јавни тужиоци, губернатори, велики бизнисмени, власт и капитал. И ова насеља се одликују неком чудном празнином. По правилу, уопште се не чују дечји гласови, практично се не види да се ту окупљају људи, да неко једноставно шета напољу. Кола долазе и одлазе. У овим насељима људи очигледно не разговарају преко ограде или кроз отворен прозор. И чак се не може рећи да неко ту живи. Понекад има дечјих или спортских игралишта као на разгледницама, на којима такође нема скоро никога. Има великих насеља у оближњем Подмосковљу где кад се човек вози колима има утисак да се креће неким дугачким ходником или тунелом – толико је све унаоколо стегнуто или затворено. Призор и осећај су прилично чудни. Унаоколо су ограде огромне висине, камера и богатство, али се заправо не види ни дашак живота. Можда и постоји тамо, иза ограде, али да ли је то живот? И опет, нашавши се иза ове ограде, човек затиче усамљене фигуре измучене од луксуза. Руси су увек живели у својим кућама, квалитетним, али наравно, скромнијим од онога што данас могу себи да дозволе и чему многи теже у свом необузданом безумљу. Ове куће су биле пуне људи и улице су биле пуне живота, дечјих игара, дружења, празника и односа. Данас наизглед има много богатства, а поред њега често нема живота. Мислим да речи из текста пророка Исаије који се чита за време Великог поста говори управо о томе: „Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде места и ви сами останете у земљи. Од Господа над војскама чух: Многе куће опустеће, у великим и лепијем неће бити никога…“ (Ис. 5, 8-9). https://mitropolija.com/2023/05/16/prazne-kuce/

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. https://pravoslavie.ru/108682.html

У име Оца, и Сина, и Светога Духа. Данас смо чули како је један законик приступио Христу искушавајући Га питањем: „Како да живим да бих имао живот вечни?“ А Господ га пита: „А шта је о томе написано у закону?“ и он одговара: „Воли Господа Бога твог свим срцем твојим, и свом душом твојом и свом снагом твојом, и свим разумом твојим, и свог ближњег као самог себе.“ И Спаситељ му каже: „Тако поступај и имаћеш живот вечни.“ А овај законик, желећи да се оправда, зато што његов живот очигледно није одговарао ономе што је читао у закону, лукаво упита Христа: „А ко је мој ближњи?“ И Господ му је на то испричао догађај – причу. Један човек је из Јерусалима ишао у Јерихон и пао је у руке разбојника. Напали су га, опљачкали, претукли скоро до смрти и једва живог оставили да лежи на путу. Поред је пролазио свештеник и није обратио пажњу на овог несрећника, ништа није учинио. Затим је пролазио левит, и то је био човек који је на посебан начин близак храму, служењу Богу. Пришао је, погледао овог несрећника и такође прошао поред њега. И пролазио је Самарићанин – јеретик, човек с којим Јевреји нису општили. У Јеванђељу има неколико места на којима се и Христос Сам среће са Самарићанима и већ из Јеванђеља знамо да су се Јевреји према њима односили с презиром као према издајницима вере, као према људима који су изопачили истинско богопоштовање. Самарићани су знали нешто о истинском Богу, али је код њих било много паганских примеса и Јевреји су их избегавали. Дакле, овај Самарићанин је угледао несрећника – а претучени је био Јеврејин – сажалио се на њега, очистио му је ране и превио их, ставио га је на свог магарца и однео у гостионицу. И у гостионици је служио овом несрећнику, а затим је требало да оде својим послом и дао је гостионичару новац и рекао да ће му, ако више потроши на лечење овог човека, касније надокнадити трошкове. И Господ пита законика: „Дакле, ко је био ближњи овог несрећника?“ и он Му одговара: „Онај који му је учинио добро.“ „Иди и ти поступај исто тако, па ћеш живети,“ – каже Господ (в.: Лк. 10: 25-37). У овој причи видимо разобличавајуће речи Господа о нама, савременим хришћанима. Истовремено видимо и ко је ближњи. Одједном схватамо да човек за којег се чини да је далек од Цркве може бити много вернији Христов следбеник од нас. Чини нам се да исправно живимо: постимо, обављамо молитвено правило, долазимо на исповест, дајемо неки прилог за храм – наш живот је уједначен и исправан. Али кад би било тако не би било толико много страдалника око нас. У Москви има много храмова и својствено нам је да се тиме поносимо. Али ми почињемо да се поносимо не само због ових храмова, него уопште. Наши преци су учинили много и ми се тиме веома поносимо и понекад тако гледамо на свет: „Постојимо ми, постоје они. Наравно, ми смо бољи!“ Бољи смо управо зато што су наши преци чинили такве подвиге, што имамо тако велику земљу, што смо сачували православну веру. Али да је заиста тако, не би било толико много напуштене деце и напуштених стараца који живе у апсолутно ужасним условима. Колико је пре револуције у Русији, у Москви, било различитих свратишта и добротворних установа! Руски богаташи су то увек имали добро на уму. И дан-данас у Москви постоје ове дивне зграде, само што их користе други људи у друге сврхе. Има чак и таквих зграда у којима постоје домаће цркве, али су то сад нечије канцеларије. А некада су људи којима је Господ слао богатство имали на уму шта је прави хришћански живот и ово богатство су трошили на то да би ближњи могли да науче да нешто раде, да би и сиромашни људи који се нађу у главном граду имали где да спавају. И нико ове људе није приморавао, никаква држава их никаквим порезима није наводила на то, просто им је њихова хришћанска савест говорила шта значи волети Бога и шта значи волети ближњег. Ако не волимо ближњег који је поред нас, не можемо да волимо Бога и сва наша спољашња побожност је исто такво фарисејско понашање које је било својствено оним људима који су све време искушавали Христа, који су знали закон Божји, али нису живели по њему. О чему нам још говори ова прича? О томе да свог ближњег треба да видимо и у човеку који можда уопште није црквен и који не зна ништа о Богу, али чије је срце отворено за милосрђе и љубав. Наравно, то не значи да пре свега треба да волимо неке даљње људе; пре свега треба да будемо хришћани и да волимо свог ближњег. А колико често хришћани мрзе хришћане! Други људи нас гледају и кажу: „Па какви сте ви хришћани? Не можете да живите међу собом у миру, а нас учите како да живимо.“ И тако се хули Христово име, хули се и Црква. А све зато што не налазимо у себи снаге и времена да послужимо свом ближњем, иако то у ствари није нимало тешко. Желимо да спознамо тајне спасења: читамо свете оце, трошимо много времена на усрдне молитве, копамо по својој души да бисмо је очистили у покајању. И исто као свештеник и левит из приче пролазимо поред свог ближњег – то је ужасно и страшно. То говори о томе да је спасење врло далеко од нас и да је наше хришћанско друштво болесно – тешко је болесно, али се надајмо да није смртоносно. Апостол данас каже: будите достојни звања у којем сте призвани. Будите јединствени у овој љубави према Богу. Само Бог треба да буде у вама и ви треба да живите у овом јединству љубави и вере (в.: Еф. 4: 1-6). Међутим, ово јединство је могуће само ако буде постојала права и делатна љубав према ближњем која је љубав према Богу Творцу. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Московски Сретењски манастир https://srpska.pravoslavie.ru/135854.html

Синодска Посланица РПЦ је израз подршке страдајућим епархијама СПЦ у Црној Гори, анализа дешавања и важна реч да ово што се дешава може довести до рата и крвопролића, рекао је за Радио Слово љубве јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира. Звучни запис разговора Зато, додао је, Патријарх Кирил и Свети Синод Руске Цркве шаљу поруку да би се политичари опаметили, да не гурају земљу и народ у братоубилачки рат, попут дешавања у Украјини. "Нажалост, ми видимо да политичари Црне Горе свесно дискриминишу СПЦ и то је велика бол за РПЦ, и наш Синод види у тим дешавањима и напад на Руску Цркву јер знамо да су народ и светиње СПЦ на територији Цркве Горе одувек били везани за Руску духовну традицију", подсетио је отац Игнатије. Извор: Радио Слово љубве / Ризница литургијског богословља и живота

Гости емисије ”Агапе” аутора Александра Гајшека били су уважени гости протојереј Андреј Ткачов и јеромонах Игњатије (Шестаков). У овој емисији, руски оци су у атмосфери хришћанске љубави испричали глеодацима одакле долазе поштовање и љубав према Србима и Србији, како су велики људи књиге и хришћанске мисли попут Гогоља, Достојевског и светог владике Николаја Велимировића утицали на њихове животе. Говорили су о тражењу и вери у Бога, о животу – чуду као таквом, о књижевности, али и о књигама издавачке куће ”Бернар” која је, међу осталим руским класицима, објавила и десет књига оца Андреја Ткачова. ПРВИ ДЕО:

После богослужења уследило је предавање јеромонаха Игњатија (Шестакова), сабрата Сретењског мушког манастира из Москве, на тему Васељенско поштовање Светог Саве, којег је у име братства храма поздравио и најавио презвитер Ђорђе Стојисављевић, војни свештеник Команде 1. бригаде Копнене војске. Надахнутим предавањем отац Игњатије је сведочио о најстаријим писаним и сликаним поменима и живом предању који су, у руском народу, неговали и сачували Светог Саву српског у живом памћењу. Убрзо после блаженог уснућа Светитеља Саве његов свештени култ је пренет у Русију, а писана реч Светитељева, нарочито Номоканон Светитеља Саве Српског, васпитала је многе генерације и обликовала канонску свест благочестивог народа Русије кроз дуги низ десетлећа. Знаменити Иван Васиљевић, познатији као Грозни је, као руски суверен, наредио да се направи илустровано житије Светог Саве, као и да се живопишу ликови светих Симеона, Саве и кнеза Лазара у централном храму московског Кремља, што је непобитно сведочанство о великом угледу Светога у руском народу. Вероватно је на Ивана Грозног, снажан утицај, још у детињству и раној младости, извршила његова бака по мајци, Српкиња, Ана Јакшић Глинска, која је преузела улогу у васпитању младог цара који је рано остао без родитеља. Предавач се осврнуо на јаке везе братских односа Србије и Русије у животним подухватима великомученика цара Николаја II Романова и његове многострадалне породице, истичући да је царска породица, изложбеним фотоматеријалима, већ дуже време у пропутовању српским крајевима, а ових дана и са нама у храму у коме се налазимо. Сасвим је извесно да су царев поход Србији и благослов Светог Саве, допринели да се на српском језику појави и неколико наслова популарног руског писца протопрезвитера Андреја Ткачова, који српском читаоцу нуди веома инспиративне одговоре и предлоге решења на актуелна животна питања и проблеме који муче савремено друштво. Једна иста светодуховска нит која Србима рађа Светог Саву а Русима Цара Николаја, чини да се Ткачов као писац обрео међу Србима, а моја незнатност живим присуством и речју, закључио је отац Игњатије. То је јасан показатељ да смо потребни једни другима и да смо дужни да чувамо тај дар. Предавању су присуствовали протопрезвитери Бранко Ћурчин, настојатељ Световазнесенског храма на Клиси и Стојан Билић, сабрат новосадског Светогеоргијевског, Саборног храма; презвитер Негослав Бељански, парох у Српском Милетићу; братија Светоархангелског манастира у Ковиљу: јеромонах Дионисије, јерођакон Јеротеј, монаси Дамаскин и Козма, уз свештенство и парохијане Светосавског храмаи благочестиви народ из других места. После вечерњег богослужења и предавања, које је одржано у продужетку, отац Бранислав Мркић, настојатељ Светосавског храма, срдачно је заблагодарио предавачу, свештеницима, монаштву и сабраном народу, што су својим доласком у великом броју, оправдали настојања домаћина да се, благословом Светога оца нашег Саве, саберемо у Господу и окренемо једни другима, схватајући да нам је у Дому Господњем, а то првенствено није рукотворено здање, него животворна атмосфера, свагда „добро бити“. Призивајући благослов Божји и молитвено заступништво Светитеља Саве на све окупљене, отац Бранислав је позвао присутне с напоменом, да и другима пренесу радосни позив и наредног дана дођу на свету Евхаристију, коју ће, благословом Његовог Преосвештенстав Епископа бачког др Иринеја, богослужити отац Игњатије. У шесту недељу по Пасхи, 13. маја 2018. године, новосадски Светосавски храмса његовим свештенством и вернимаимао је дивну прилику да саслужује оцу Игњатију Сретењском у божанственој Евхаристији коју је принео Господу. Началствујући је сабранима упутио спасоносну реч јеванђелске поуке, подсећајући да смо дужни да следимо пут Христове љубави и њоме развијамо свој духовни вид. На самој завршници свете Литургије, настојатељ храма, отац Бранислав Мркић је, пред мноштвом сабраног народа, бираним и изузетно надахнутим речима у име свих домаћина – свештенства и народа – поздравио драгог госта и уручио му златоткану икону Богомајке у знак благодарности што га ни далек пут и напоран труд нису спречили да нам дође и донесе благослов Свете Русије. Отац Игњатије је свесрдно заблагодарио на позиву и дару, а потом делио нафору и лично поздравио сваког ко му је пришао. Нека би дао Бог, као што је рекао отац Бранислав, да свако од нас, макар и малим трудовима, до последњег даха свог ревносно служи Васкрслом Христу и тако сложи мозаик сопственог спасења у Царству Божјем. Амин. Извор: Радио Беседа