Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'старог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поштовани чланови форума, почећу да читам Свето Писмо у скорије време па ме занима шта се буквално тумачи а шта метафорички у Старом Завету? Када отворим књигу о историји Другог Светског рата, онда знам да све што је написано треба да се схвати буквално а не метафорички. Дакле, да ли је Стари Завет спој историје и метафоре или само историје и само метафоре? Како један обичан човек који први пут чита Стари Завет може да препозна историјску истинитост или пренесено значење у тексту. Поздрав.
  2. Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа. Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник
  3. Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета” Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД Свештеник Драган Станишић Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу. Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) . У књизи је истакнута древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма. Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод дословног тумачења, а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су праобраз Голготске жртве. Праобрази Крштења и Евхаристије су: прелазак преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др. Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци у смислу примјене дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона истинско богословље се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање на Литургији подстиче на врлину (стр. 64) . У истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа кроз вјекове, Митрополит је представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову. Касније, у деветнаестом вијеку, долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског, који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит закључује поглављем о двадесетом вијеку, гдје истиче улогу наших теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма. Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Пред овогодишњи сајам књига Удружење Иконос је објавило књигу Првих 4000 година - Историја Старог завета у 2 тома. Циљ књиге је да помогне читаоцима да лакше схвате историјску и географску позадину Старог завета. Књига је дело протестантског аутора Ричарда Роџерса и може се бесплатно наручити код издавача.
  5. Вечерњим богослужењем у храму Светог кнеза Лазара у Андрићграду у Вишеграду отпочело обележавање 77-годишњице страдања мученика код Старог Брода на Дрини. Началствовао је Преосвећени Епископ банатски г. Никанор у молитвеном присуству Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског г. Хризостома и Преосвећене господе Епископа британско-скандинавског Доситеја, будимљанско-никшићког Јоаникија и аустријско-швајцарског Андреја. После вечерње служен је парастос за жртвама усташког злочина над српским народом 22. марта 1942. године у Милошевићима и на Старом броду на Дрини. Извор: Инфо служба СПЦ
  6. Ријеч о Старом Завјету креће од чињенице да је оно дио Божијег Откривења, које је у цјелини натприродно, а дијели се на предањско и писано. Стари Завјет, као и Нови, распростире се на оба таква дијела. Међутим, Свето Предање је шири концепт етоса и живота Божијег народа у двије епохе, а Свето Писмо је динамично ограничени спектар Св. Списа. Када је ријеч о Светом Предању у Православној Цркви, његово становиште и ширину покушаћемо илустровати мишљу Николаја Велимировића, коју биљежи владика Атанасије Јевтић, а то је став да су „Светитељи живо Предање Цркве“[1]. Тај агиолошки и антрополошки приступ је најбољи илустратор ипостасности Савеза Бога са људима кроз домострој. У предговору превода житија Св. Серафима Саровског св. Николај описује његов доживљај благодати Светога Духа, свјетлости и радости усред снијега и зиме и додаје: „Ево, ово је суштина Православља“. Чувени њемачки теолог Харнак написао је књигу „О суштини хришћанства“. Прочиташ је сву, и опет не знаш шта је суштина хришћанства, а прочиташ ових неколико страница Светог Серафима, и видиш шта је суштина хришћанства. У том погледу питање инкорпорације књига Св. Писма Старог Завета у Православној Цркви проблем је стар колико и сама Црква. Као што је познато, основу канонских књига неопходних за богослужење и свакодневну употребу чинио је корпус „Писмо“ све до краја првог вијека. Њега је испунио и тумачио сам Господ Христос, а апостоли раширили све до нас, када данас у Цркви имамо једину праву ризницу чувања Св. Писма. Најбоље о Старом Завјету, у контексту испуњења у Новом, говори апостол Павле: „Тако нам Закон постаде васпитач за Христа“[2]. Овде, како примјећује Стергиу, апостол указује на закон као педагошки инструмент, све до доласка благодати када се установљава нов начин постојања. Ипак, то што је новозаветно испуњење рефлектовано, не само Писмом, не значи да „оно (Писмо) повезује Цркву и синагогу“[3]. О томе подробно пише Св. Јустин Философ и бори се против таквога мишљења, јер је Црква Нови Израил. Он сматра да Стари Завјет треба „формално одбацити са свим његовим тврђењима“[4], што се сматра антитезом првобитног јеврејског одбацивања Месије. Георгије Флоровски наглашава: „Нико не може да тврди да је истинити Мојсијев сљедбеник уколико не вјерује да је Исус Господ. Онај ко не препозна Исуса као Месију, као Помазаника Господњег, тај на страшан начин издаје сâм Стари Завјет“[5]. Тиме Флоровски само понавља становиште апостола и Св. Отаца да је Исус из Назарета спона два Савеза. У новозавјетном канону, који се закључује у шестом вијеку, разликује се историјски положај посланица у односу на Јеванђеља, њихова тематика такође. Многа истраживања библиста су утврдила да су посланице старије. У корист бржем формирању канона ишла је појава лажних учења (јереси). Писац најстаријег дјела новозаветног канона, Св. апостол Павле, у једној од посланица говори: „Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова, него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује... Но заслијепише помисли њихове; јер до данашњег дана то исто покривало у читању Старог Завјета остаје неоткривено, јер се оно у Христу укида.“[6] Овде видимо свједочанство о разликовању, још у првом веку, да се под Старим Завјетом подразумијевала збирка и канон списа старозавјетних, а под Новим Заветом апостол подразумева Нови Савез Бога са људима, јер се „стари у Христу укида“. У првим временима хришћанства појавила су се нека настојања да се Стари Завјет искључи из канона. Та учења предводили су гностици и маркионити. Проблем маркионита био је у томе што су одлучно одбацивали целокупно јудејско наслеђе и на тим основама саставили свој „избирљиви“ канон. Грешка је била очигледна, са несагледивим еклисиолошким последицама. Ништа мање негативно не дјелују ни гностици на овом пољу. Ипак, Црква у лику и дјелу Св. Отаца излази на крај са њима. Како су и говорили Оци јеретицима: „Ви не бисте ни имали Писмо, нити бисте се могли на њега позивати, да га Црква није сачувала и да она не сведочи да је то заиста жива и истинита Реч Божија“[7]. Атанасије Патролог рефлектује цјелокупно питање кад каже: „Не као да је Свето Писмо нека књига пала с неба, па би она сама требало нама да одлучује шта ћемо ми радити и како живјети. Јер да је Бог књигом рјешавао ствари, није требало ни да долази Христос, да живи са нама, да нас учи, страда и васкрсне... Зато је Христос Ипостасна Ријеч Божија и Дух Свети Утјешитељ уводи Цркву у сву истину Христових ријечи, дјела, науке, тајни...“[8] Стергиу наводи могућности да Црква буде оптужена за неразматрање других аспеката истраживања Старог Завјета: археолошко, културолошко, историјско и књижевно. Међутим, из поменутих разлога видимо да у одређеним историјским раздобљима, нарочито у првим вијековима гоњења, Црква остатак снаге преусмерава у другом правцу, а овим се питањима бави сходно приликама. Без Писма не би постојала теологија. Ранохришћанска заједница цјелокупно своје учење о Христовом Васкрсењу и другим истинама темељи на Старом Завјету. На акривичности светописамског језика, који је испуњење закона, пророка, типологије и др. у Христу, заснива се прво богословствовање. Сви древни писци често су наводили Стари Завјет; чак је и паганима вијест спасења проповиједана у контексту Старог Завјета. Флоровски наглашава: „Хришћанска порука није била напросто прокламација неких учења, него прије свега, порука о великим дјелима Божијим кроз вијекове“[9]. Хришћанство је нов смисао и начин постојања, оно је уједно испуњење и продужетак Старог Завјета, али и више од тога – оно се види искључиво у заједници - Цркви. Додаћемо и став више Отаца да је читав Стари Завјет „Протојеванђеље за Христа“. Видјели смо у ријечима апостола Павла најранија разликовања Старог и Новог Завјета[10]. У ком се контексту схвата један, а у ком други. Међутим, први пут о јудејском Писму, као Старом Завјету у литерарном смислу, говори се у списима Мелитона, епископа сардског. То нам биљежи црквени историчар Јевсевије (ЦИ IV, 26, 14). Дакле, код њега имамо потврду Старогс Завјета као канонске збирке списа, док се Нови Завјет први пут као збирка светих списа помиње „од стране једног антимонтанисте“ (око 192-193), што је такође забележио Јевсевије (ЦИ V, 16cc; уп. 16, 3: „еванђелске науке Новог Завета“). Довољно је кренути са изучавањем хришћанске теологије и наићи на нека од старозавјетних учења. Сваки покушај његовог избацивања био је осуђен на пропаст. „Сјенка будућих добара“, иако је сјенка, она је неодвојива од самих добара. Као што их је наговјештавала прије открића, тако данас та иста откривена добра прати као нераскидиви дио. На све то, овим редовима додајемо коцкицу у мозаику, ипак неопходну за схватање премостивости биполаритета, која се по ап. Павлу Христом (Црквом) укида: „Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде“ (2Кор 5, 17). Извор: Српска Православна Црква
  7. То уништење старог човека и рађање новог човека, није се најпре извршило у ономе ко се крштава, већ у Христу, мртвом и васкрслом. “Крштење, пише Свети Кирило, није само очишћење од греха и благодат усиновљења, већ је оно исто тако уподобљавање страдању Христовом“. Ту поново наилазимо на три равни: Адам, Христос, крштавани, као што смо досад често сретали. Али овде уподобљавање смрти и васкрсењу Христовом добија апсолутно прворазредну важност. Ту чињеницу је прво на многобројним местима развио Свети Павле, а за Свете Оце 4. века она је реалност која означава погружавање и излазак из воде. Тако Свети Кирило пише: “Затим вас приводе до светог базена божанственог крштења, као што је Христос с крста био положен у већ раније припремљен гроб. Сваки од вас је био испитан у име Оца, и Сина и Светога Духа. Исповедили сте спасоносно исповедање и три пута сте били погружавани у воду и излазили из ње, означавајући тиме на сликовит начин Христово тридневно погребење. Тим чином, умрли сте и родили сте се, а спаситељна вода била је за вас истовремено и гроб и мајчина утроба“. Одломак из: Жан Данијелу, Свето Писмо и Литургија Извор: Епархија жичка
  8. У недељу, 4. новембра 2018. године, у оквиру Разговора о вери у конаку Капеле Свете Петке, одржано је прво у низу од три предавања на тему "Свет Старог Завета" на којима ће предавачи Стеван Јовановић, Велибор Мартиновић и Вук Јовановић покушати да скицирају свет у којем се одвијају најзначајнији старозаветни догађаји. Сагледавањем одређених археолошких периода, од палеолита до средње бронзе, и указивањем на њихове одлике, лакше и прецизније ће моћи да се сагледа веродостојност старозаветних догађаја и начин настанка библијског наратива. View full Странице
  9. Све, ил` ништа! - максимализам и минимализам у тумачењу Старог завета- Велибор Мартиновић Да ли су и колико су (неки) старозаветни догађаји реални? Како нам археологија помаже да досегнемо поруку библијске приче? Дотакли смо се приче о Авраму, Содоми и Гомори, Изласку, освајању Ханана идр.
  10. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 20. маја, Велибор Мартиновић, вероучитељ, одржао је предавање на тему "Све, ил' ништа! – максимализам и минимализам у тумачењу Старог завета". Видео запис предавања преузели смо са званичне интернет странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке. View full Странице
  11. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/
  12. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  13. Владика и Теодосије и градоначелник Булатовић чисте гробна места, Фото: Јужна Србија Старо гробље у Нишу, обрасло растињем, лоцирано практично у ширем центру града, већ деценијама нема своју основну функцију. Зарасло растиње на гробовима, Фото: Јужна Србија "Годинама постоје разне иницијативе да се овај "Некрополис-музеј" претвори у меморијални комплес, јер су ту сахрањени многи великани из Ниша и околине, али због нерешених имовинско правних односа и недостатка средстава, тај процес би могао да траје јако дуго", рекао је данас градоначелник Булатовић и додао да се Град Ниш радо одазавао позиву владике Теодосија, да се данас крене са оним основним чишћењем и одржавањем запуштених делова Старог гробља. Драко Булатовић и владика Теодосије, Фото: Јужна Србија "Акција у којој поред радника ЈКП "Медиана" учествију и свешетници Епархије нишке, трајаће неколико дана, а на крају ће се гробна места поново освештати", изјавио је владика Теодосије, који је и сам узео учешће у сређивању зараслог растиња. Владика Теодосије, Фото: Јужна Србија Град ће у наредном периоди изнаћи трајно решење за одржавање овог прелепог простора, који носи сведочење о пореклу града, изјавио је Булатовић. Свештеници пред почетак акције, Фото: Јужна Србија Инфо Акцију је подржала и ГО Палилула, на чијој се територији налази комплекс Старо гробље. Извор текста и фотографијâ http://www.juznasrbija.info/vesti/nesvakidasnja-slika-vladika-teodosije-i-gradonacelnik-nisau-akciji-ciscenja-starog-groblja.html#.WP704F7hkoA.facebook
  14. Епископ рашко-призренски и админстратор Еперхије нишке Господин Теодосије и градоначелник Ниша Дарко Булатовић, на иницијативу Епархије нишке у сарадњи са ЈКП "Медиана", ораганизовали су данас на Побусани понедељак, акцију чишћења Старог гробља у Нишу. Владика и Теодосије и градоначелник Булатовић чисте гробна места, Фото: Јужна Србија Старо гробље у Нишу, обрасло растињем, лоцирано практично у ширем центру града, већ деценијама нема своју основну функцију. Зарасло растиње на гробовима, Фото: Јужна Србија "Годинама постоје разне иницијативе да се овај "Некрополис-музеј" претвори у меморијални комплес, јер су ту сахрањени многи великани из Ниша и околине, али због нерешених имовинско правних односа и недостатка средстава, тај процес би могао да траје јако дуго", рекао је данас градоначелник Булатовић и додао да се Град Ниш радо одазавао позиву владике Теодосија, да се данас крене са оним основним чишћењем и одржавањем запуштених делова Старог гробља. Драко Булатовић и владика Теодосије, Фото: Јужна Србија "Акција у којој поред радника ЈКП "Медиана" учествију и свешетници Епархије нишке, трајаће неколико дана, а на крају ће се гробна места поново освештати", изјавио је владика Теодосије, који је и сам узео учешће у сређивању зараслог растиња. Владика Теодосије, Фото: Јужна Србија Град ће у наредном периоди изнаћи трајно решење за одржавање овог прелепог простора, који носи сведочење о пореклу града, изјавио је Булатовић. Свештеници пред почетак акције, Фото: Јужна Србија Инфо Акцију је подржала и ГО Палилула, на чијој се територији налази комплекс Старо гробље. Извор текста и фотографијâ http://www.juznasrbija.info/vesti/nesvakidasnja-slika-vladika-teodosije-i-gradonacelnik-nisau-akciji-ciscenja-starog-groblja.html#.WP704F7hkoA.facebook View full Странице
×
×
  • Креирај ново...