Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јесте'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС
  2. "Ово вам заповедам", говори Господ, "да љубите једни друге", јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим својим срцем, свим умом својим, свом душом својом, свом снагом својом, онда ће човек волети не само Бога, него ће волети свакога човека на земљи. И само тада, и једино тада, имаће снаге да буде истински и прави човек - човек љубави Божије. Без те љубави Божије човек је потпуно немоћан, очајно немоћан, да се одупре свим нападима зла које га окружује или које је у нама. Целу беседу можете послушати на: Архимандрит Петар ( Драгојловић): У Љубави Христовој јесте све! - Čudo WWW.CUDO.RS „Ово вам заповедам“, говори Господ, „да љубите једни друге“, јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим...
  3. Специјално за Поуке Фотографије: 1. Митрополит запорошки и мелитопољски Г. Лука 2.3. Саслужења са Свјатејшим патријархом српским Г. Порфиријем Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана. View full Странице
  4. Ваше Високопреосвештенство, Христос воскресе! На почетку, желели бисмо да Вам захвалимо што сте у тешко доба за Вашу паству и Вас лично, одвојили време и за наше читаоце. Верници Српске Православне Цркве Вас виде као доброг пастира који полаже живот свој за овце своје (уп. Јн. 10:11). Многе Ваше проповеди и јавна обраћања одзвањају у нашим срцима. Започевши разговор радосним поздравом, не можемо да Вас не питамо о Вашој иницијативи да се на дан Светог Саве Српског узнесу у храмовима Запорошке епархије молитве за Србе Косова и Метохије. Како се родила та идеја? Воистину Воскресе! Срдачно благодарим на топлим речима, казаним на моју адресу уз високу оцену мог скромног труда. Идеја да се на дан Светог Саве Српског произносе молитве у храмовима Запорошке епархије за Србе Косова и Метохије настала је након тога што су наша браћа Срби из Банатске епархије пружили помоћ за набављање Божићних дарова запорошкој деци. Сваке године, већ током десетину лета, наша епархија на Рождество Христово организује торжества за децу. Сваки учесник, а то су хиљаде деце, добија слатки дар. У овој години код нас није било могућности да спроведемо свечаности због војног стања, а нисмо имали због финансијских тешкоћа ни за дарове малишанима. Али, на Божић се догодило чудо – позвао ме је мој друг из Србије и пружио је одређену помоћ! После уручења дарова деци (а то су деца избеглице, из малоимућних и потребитих породица) мене су упитали – како ми можемо да заблагодаримо за толику радост? Одговорио сам – ми можемо да узвратимо само на један начин – молитвом, подржавши нашу браћу Србе. Више пута сам посећивао српску земљу и знам, где год бих се нашао - или у Србији, или у Црној Гори - људи подједнако и стално говоре о Косову и Метохији. Људи певају песме о историјском срцу своје Домовине, о једној земљи, о једном народу, о једној вери. У општењу са својом сабраћом, архијерејима Српске Цркве, слушао сам те исте речи и разумео да је то бол сваког православног Србина. Својевремено, владика Амфилохије ми је поклонио књигу „Летопис новог косовског распећа“. Упознавши ужасе које су преживели православни хришћани Србије, осетио сам и лично велику бол. У вези с тим донели смо решење да се помолимо за Србе да бисмо разделили њихова бремена, иако физички невидљиво, али духовно видљиво, подржавамо нашу браћу свим срцем. Они су прихватили мој бол као свој, схватили су како преживљавам: Како да нарушим традицију Божићног празника и ништа не поклоним деци? И онда је дошла неочекивана и тиме двоструко драгоценија помоћ. Резултат је био да смо добили божићне дарове за неколико хиљада деце и то ме је лично тронуло. И како би могли да изразимо благодарност? Само усрдном молитвом наших срца. Реците, молим Вас, како је Ваша паства у историјски славном граду Запорожју обележила Васкрсење Христово ове године? Ове године код нас су практично била забрањена ноћна богослужења, у вези с тим што је уведен полицијски час, а постојала је опасност од стрељачке ватре или бомбардовања. Допуштено је било служити само у два храма у граду. Служио сам ноћу у Покровској архијерејској цркви Запорожја. На служби је присуствовало више од двеста људи: храм су затворили у поноћ, а дозволили су да се изађе тек у пет ујутру. Највећи део људи се причестио. Служба је завршена у 4.30, верници су потом заједно пили чај, разговарали једни с другима. Многи су приметили, да је то, на свој начин, било торжествено. Не знам како је у Србији, но у нас на Пасху има доста верника који стално улазе и излазе са службе и не понашају се богоугодно у цркви. А ове године сабрали су се само они који су хтели да се помоле тихо, мирно, спокојно и дубоко. Нажалост, Пасхална ноћ помрачена је тим што је у предграђу Запорожја у време бомбардовања потпуно разрушен један храм. Слава Богу, људи нису пострадали, зато што у њему није било ноћне службе. Уз слушање Светог Јеванђеља, те ноћи смо слушали и експлозије. Почетком ове године из поузданог извора саопштено је да су од 2014. године, уз помоћ државних и локалних власти, расколници отели око 700 храмова канонске Украјинске православне цркве. Неке епархије су потпуно остале без храмова. Многи архијереји, њихови клирици и мирјани, страдају подобно првим хришћанима. Кулминацију тог терора представља атак на Свету Кијевско-Печерску Лавру и њено братство. Како хришћанским трпљењем одолети толиким искушењима? Да ли је то могуће при таквом нивоу притиска и гоњења? И какве су могућности заштите УПЦ у овом сложеном времену? Хтео бих да приметим да сви ти захвати храмова нису почели тек 2014. године. Корен садашњег зла јесте формирање псеудоправославне структуре, на чијем је челу некадашњи митрополит УПЦ, Филарет Денисенко. Он је најпре покренуо раскол, а онда и заузимање наших цркава. Основни део „јерархије“ садашње структуре која је добила „томос“ од цариградског патријарха, потиче од Филарета. Говоримо директно – Денисенко је преплавио земљу са тим безблагодатним „архијерејима“ и „свештеницима“. И, као што знамо, јабука не пада далеко од јабуке. При томе, човек који не желећи вером и истином да служи Богу, али предано загледан у леђа властима и познавајући комунистичку конјуктуру Совјетског Савеза, стално прати „одакле ветар дува“. Томе је он научио своје следбенике – не служити Богу, прикривати своја дела „лепим речима“ о Њему, клањати се свакој власти, поштовати њене указе, а њене опоненте – уништавати. Тако се они понашају и данас. Отпали од Цркве, ништа не стварају, осим једнога – отимања храмова од верника како би их одвојили од приступа Светим Тајнама. То одавно није питање политике или идеологије, већ најстрашнијег гоњења вере. Врхунац црквеног разбојништва десио се у време председника Петра Порошенка, који је постао један од главних лобиста „ПЦУ“. Већ тада се пројавила једна карактеристична црта присталица Епифанија Думенка. Заузимајући неку цркву, они, једноставно, нису хтели у њу да иду. За њих је било важно постићи политички резултат, а пре свега, искоренити присуство наше Цркве у неком региону. О томе, да у заузетим храмовима поново самостално служе, нико и не размишља. Како су постали отети храмови пусти, тако су и до данашњег дана пусти. Када је 2019. године изабран нови председник ситуација се нешто успокојила, да би се опет вратила на пређашње и то у тежем виду. Постало је далеко горе. На фону огољено пропагандистичке кампање медија на нашу Цркву, настао је нови талас отимања храмова, применом оружја, бојних отрова, пребијањем верника и наношењем тешких телесних повреда. На нашу земљу пролила се крв молитвених људи. Из Јеванђеља по Матеју ми знамо: „Што је човјеку немогуће, Богу је могуће“ (Мт 19:26). Ми имамо најјаче оружије против свог тог сатанизма – нашу молитву. Само кроз молитву можемо да одолимо искушењима, истрпимо понижења од безбожника, сачувамо унутрашњи мир. Данас ја нарочито препоручујем да се више читају и изучавају опити новомученика. Управо онако како су они подносили терор у годинама совјетског гоњења. Веома ме је окрепио и пример Јасеновачких светих. Позивам људе да се чешће причешћују, исповедају, опште једни с другима, обједињују око општих интереса. Слава Богу, савремена средства веза дозвољавају да се формирају Viber/Telegram групе парохијана, а то је могућност да се постојано комуницира и да подржавамо једни друге. На срећу, још није дошло до праксе совјетског времена. Када би ноћу дошла полицијска кола („врана“), људе су хватали, затварали, а затим слали у концлогоре или убијали. То се оправдавало исфабрикованим кривичним делима, која су се заснивала на лажним или просто измишљеним „фактима“. У том периоду судски систем није имао ни најмањи степен слободе, није било могуће одбранити се. Тим не мање, фактички ми се већ налазимо на путу ка томе. Да образложим ову тезу могу да наведем конкретне примере, кућно затварање појединих архијереја, увођење санкција другима, лишавање држављанства трећих. Све се то правда тзв. антидржавном делатношћу наших архијереја. И знате, тога је већ било у нашој историји. На пример, неколико векова раније Пољаци, контролишући велики део земље савремене Украјине, третитирали су православне архијереје и свештенике као „шпијуне“ Отоманске империје.Зато, што је, као што је познато, Цариградска патријаршија после пада Византије постала поданик османске државе. Већ имамо и случај линча. Ради се о пребијању епископа Ивано-Франковског Никите. Он је просто ходао по улици, изненада су се поред њега зауставила кола из којих је искочио млад човек и неколико пута ударио архијереја по лицу (видеозапис о томе постоји на интернету). При томе, није толико застрашујућето што је владика подвргнут жестоком нападу, већ што полиција није хтела да задржи преступника. А, као што је познато, безакоње ствара још теже преступе. У вези тога поставља се потпуно закономерно питање - а шта да, при таквом понашању силника, очекујемо сутра? Наношење рана или чак убиство епископа? Мислим да је врхунац гоњења Цркве тек пред нама. И да би га преживели нужно је да се постојано обраћамо Богу, окрепљујући своју душу, старајаћи се да кроз живот идемо са Христом. Није мање важно да сачувамо наше јединство. Наравно, то не замењује рад у правном пољу. Но, ми видимо да судови доносе незаконита решења. Зашто, шта их је „свезало“? Људи у тогама такође су застрашени, они не представљају истински независну грану власти. Данас код нас на челу свега је не закон, већ право силе и топуза. Зато смо, као што сам већ рекао, ми дужни да се молимо једни за друге, да нас Господ укрепи и огради од напада непријатеља рода људског. А такође, не гледајући ни на шта, обраћати се међународним организацијама и посебно Помесним православним црквама, а оне ће истину пренети својим владама и својим народима. Нарочито би веома озбиљну подршку УПЦ представљале визите у Украјину Предстојатеља Помесних цркава. То није некакав изазов власти, већ најбоље, директно сведочанство подршке од наше браће, која би одушевила и укрепила верујуће у Украјини у њиховом молитвеном труду и подвижништву на благо наше Цркве. Опростите на овом питању, али потребно га је поставити, да би објективно оцењивали ситуацију у религиозној сфери Украјине. Да ли су верници Украјинске православне цркве отимали храмове од неког другог, наносили штетету имовини, нападали представнике других конфесија? Или се сличне ствари дешавају само у односу на УПЦ? Реците нам, молим Вас, о највише вапијућим случајевима нарушавања права Ваше Цркве? О таквим случајевима ја не знам. Од 1991. године нисам чуо да је неки храм захваћен од верника УПЦ. Напротив, било је много прелазака из „УПЦ КП“ и „УАПЦ“ у канонску Цркву. Људи су временом почели да осећају одсуство благодатности у таквим структурама, које су се отцепиле од УПЦ. Душа је по природи хришћанска и тежи Богу! Зато су се, не желећи да пребивају у безблагодатном стању, многе општине мирно враћале у лоно Украјинске Православне Цркве. Постојали су случајеви, да човек који је у расколу примио „сан“, временом освешћује погубност свог положаја, прилази нама, каје се, и ми смо такве рукополагали. Значи, прелазака у наше редове је било, али то нису били насилни захвати или последице било каквих манипулација. Радило се о добровољним решењима реалних чланова религиозних општина. Данас се дешава све супротно. Непријатељи Цркве, као слуге оца лажи, преузели су оружје обмане. Они поистовећују територијалну и религиозну општину. И људи – далеки од УПЦ – од атеиста до представника других религија – одређују судбину наших парохија. Схема је сама по себи проста. У почетку се одређени насељени пункт сериозно обради идеолошки, што у принципу није тешко с обзиром како медији годинама оцрњују УПЦ. Затим представници месних власти уз подршку представника „ПЦУ“ и, врло често, унијата, сазивају све житеље на скуп о „одређивању статуса“ наше парохије. Некада аутобусима доводе присталице „ПЦУ“ из других градова и села, да би се повећао број оних који захтевају „прелазак у ПЦУ“. По правилу, сталне парохијане на та сабрања не пуштају. Онда се спроводи „гласање о преводу“ храма УПЦ у јурисдикцију расколника. После тога, отимачи и чиновнци издају документе „новим сопственицима“. Ако нека општина жели да заштити свој храм, своје светиње и права, примењују се прави јуриши на цркве, са најгрубљом силом до проливања крви. Користе се и машине за разваљивање капија и црквених врата, оружје, сузавац и слична средства. За све то време полиција се не меша. Још једном бих подцртао – у свему томе учествују иноверци, атеисти и други потпуно одаљени од храма људи, који мисле да су њихова дејства оправдана преовлађујућим у држави политичким и идеолошким наративима. Пребројати сва слична безакоња нема смисла. Они су сва чудовишна и дешавају се у многим регионима, све гори од горег. На срећу, наша епархија још се није суочила са таквим ужасом. А сам проблем није толико само у одузимању храмова. То је тек врх леденог брега. Данас се у парламенту налазе пројекти закона усмерени на то да нас лише сваке могућности заштите храмова и општина. Више од тога, припремљен је читав низ законодавних иницијатива с циљем да се потпуно забрани делатност Украјинске Православне Цркве и национализује њена имовина. Паралелно у земљи се попут таласа проглашавају незаконите забране делатности УПЦ на нивоу одређених области и градова. Нашу Цркву лишавају права на земљиште на коме су саграђени храмови. Још један вапијући момент – намерно рушење цркава. Тако је у Лавову и Ивано-Франкову специјална техника срушила храмове, само зато што су припадали УПЦ. Под утицајем клеветничких медија дешавају се и подметања пожара у црквама. Можда ви знате – једно скрнављење нас је посебно запањило. То се не може назвати дрскошћу, ради се о самом сатанизму. У априлу 2019. године у селу Курозвани, Ровенске области, присталице тзв. „ПЦУ“ у почетку су истерали наше парохијане из храма, а када су се они почели да моле у приватној кући, и тамо су поломили врата и просули по улици Свете Дарове. Само представите – Свете Дарове који су се чували на Престолу, бачени су на улицу. Нешто слично десило се недавно у Кијевској области. Након што су „рајдери“ заузели Покровски храм УПЦ у селу Требухов, изругивали су се Светом Јеванђељу. При томе је ужасно и то што људи који управљају нападима на Цркву Христову, масовно привлаче дечаке и младиће у у своје акције. Фактички они их васпитавају у борбеном безбожништву. Како ће се то одразити на будућност наше земље, страшно ми је и да помислим. У овом историјском моменту пројављује се крепко ношење Крста духовенства и верујућих Украјинске православне цркве. Како каже наш највећи песник, Владика Његош: „Крст носити вама је суђено“. Ипак, да ли међу духовенством и верујућима има одрицања од вере и од канонског поредка из страха пред властима. Колико ми добијамо информације постоје настојања да се разруши УПЦ изнутра. На пример, говори се о недавној иницијативи прикупљања потписа од свештеника УПЦ са захтевом да се пређе под директну управу Цариградског патријархата? Данас се ми и даље радујемо Пасхи Христовој, но ја бих хтео да нас вратим не много назад, у Страсну седмицу и да се опоменемо Јуде. Између 12 апостола, који су били с Богом, видели Његова чудеса, слушали Његове речи, поуке, настављање, Његова пророчанства о свом страдању, опет се нашао један издајник. И међу нама су такође такви људи. Знамо двојицу епископа који су пребегли у структуру, која је добила фанарски „томос“. На жалост,, њихов пример су спремни да следе и неки свештеници. При томе у уском кругом они заснивају своје наступајуће издајство на политичким тезама. Мени се чини да у том стремљењу има много чега од материјалне заинтересованости до жеље да се направи „пи-ар“ од осетљиве теме. Клирици наше епархије долазе код мене и говоре како им предлажу „златна брда и долине“ за прелазак у „ПЦУ“. Говоре им, ми ћемо вас све обезбедити, живећете као миш у сиру, само признајте власт Думенка над собом. Али, има свештеника који не желе да прекину везе са УПЦ, али просипају грозне клевете на епископе Цркве, своју сабраћу. Заиграли су се са политичким структурама заинтересованим за „религиозни преврат“ и испуњавају, нечија, наређења. Ако пратите текстове, коментаре тих клирика, обратите пажњу на њихову лексику. Она уопште не одговара изражавању верујућих људи. Сва је напуњена злобом и жучју. Истински свештеник води људе ка Христу, они своје приврженике ка сопственој персони., играју на политичке осећаје, посебно младих људи. Некада су они имали благодат свештенства, али су је изгубили, почевши да творе безакоња. Сада су слични „аниматорима публике“. Чини им се да управљају масом, а заправо су таоци. Ти свештеници говоре само оно што хоће да чују садашњи гонитељи Цркве. Надати се да ће се здружити са својима, да њихова улога Јуде неће бити заборављена. Као ни њихови напори за унутрашњи раздор у УПЦ. Треба да јасно разумемо да нису сви тврди у вери и својим убеђењима. Слично је било, јесте и биће. То, што се данас дешава јесте природни процес прочишћавања Цркве. Гоњење јесте својеврсни апсорбент који упија токсине из црквеног организма. Само тако се кристализује Црква и од ње отпадају они који су јој пришли из неких личних интереса. Мени је један свештеник некада казао:“ Мислио сам да ћу управљати људима, да ће они мене слушати и да је то све; а ту је потребно још пуно, пуно тога радити“. Зато је не жалим, напротив, сматрам да да је врло добро када се дешава очишћење, детоксикација црквеног организма. У своје време Преосвећени епископ Бачки Иринеј поменуо је свој разговор с патријархом Цариградским Вартоломејем, у коме га је упозорио да ће његово мешање у украјинске послове довести до раскола, страшнијег од оног из 1054. године. Знамо да се то, нажалост, десило услед превласти међународне политике над канонима Цркве. Ипак, већина Помесних цркава подржава Украјинску православну цркву. Недавно је и Свјатејши патријарх Порфирије са Синодом СПЦ јасно указао на циљеве који се желе постићи гоњењем Украјинске православне цркве. Колико таква саопштења представљају помоћ Украјинској православној цркви? И како Ви данас, након неколико година, оцењујете решења главе Фанара о Украјинис тачке гледишта унутрашњих црквених процеса у Вашој земљи, а, такође, и последице тих решења за светско Православље? Мени је веома драг владика Иринеј Бачки, мој сабрат у Христу. Увек поклањам пуну пажњу његовим речима и старам се да се руководим његовим саветима. Када сам једампут рекао: „Владико, могу ли Вас назвати својим другом?“ – одговорио је:“Растужио бих се када бисте ми тако рекли. Ми нисмо другови, ми смо браћа!“ Он је старији од мене по узрасту, а на духовном плану у поређењу с њим ја сам младић, и због тога веома поштујем његово мнење. Још у 2017. години, када смо се упознали, он је предсказивао развој црквених догађаја које ми сада видимо. Дејства Вартоломеја, очигледно, воде ка веома озбиљним последицама. Видимо да је уместо „мира“ како он непрекидно говори, глава Фанара донео у Украјину ново, још дубље, црквено раздељење. Због његове „отачке бриге“ данас отимају наше храмове, а његова „духовна чеда“ из „ПЦУ“ малтретирају, пребијају и понижавају истините православне вернике. Уместо да смо се сабрали и заједно проучили украјинско црквено питање и донели његово исправно решење, главни фанароит учинио је све супротно. Користећи сатански метод „завади па владај“ нанео је озбиљну рану саборности и јединству све пуноће Цркве. Због тога по односу према светском Православљу, Вартоломеј јесте разрушитељ. Хајде да говоримо директно. Његово деловање усмерено је на уништење истинске Православне Цркве и саздање „симулакрума“ свесветског Православља, који би било лако повести на обједињење са католицима. Као што знамо из историје Цркве, највише јересијерарха било је на цариградској катедри. И овај човек ради све да би попунио својим именом списак одступника од Православне вере. Али да пређемо на пријатнију и важну тему. Са Свјатејшим патријархом Порфиријем такође сам се упознао 2017. године.Упознали смо се код патријарха Иринеја. Тада је владика Порфирије био митрополит загребачки. Веома сам дирнут што наши сусрети увек пролазе у духу хришћанске љубави и узајамне подршке. То је сведочанство онога што је писао апостол Павле: „стада ли један уд, страдају с њим сви удови; слави ли један уд, с њим се радују сви удови“ (1-Кор. 12:26). Баш због тога је обраћање Предстојатеља Српске Цркве било драгоцено за нас. Још и тако силно, испуњено дубоким уживљавањем у наш положај и бригом за нашу Цркву! А да не говорим о молитвама које се постојано узносе у СПЦ за православне хришћане у Украјини. Сећам се недавних догађаја повезаних са Свјатогорском лавром Знате да се дуго времена она налазила под ватром, на линији фронта. Било је тешко зготовити и најпростији оброк, а да насељеника се никако није могло доћи. Касније сам успео да дођем до њих и један члан братства ми је рекао:“Владико, тако сам Вам благодаран!“ Одговорио сам: „Због чега? Па, ништа нисам могао да помогнем.“ Да, али Ви нас нисте заборављали у својим молитвама, рече ми калуђер. Хоћу да кажем, за нас је то не мање важно. Сматрам да се позиција Синода СПЦ пројављује као глас све Цркве, да сведочи о нашем јединству, о томе да су наша браћа са нама у овом за УПЦ сложеном моменту. Шта се још може урадити? Из опита Цркве знамо да сваки озбиљан црквени проблем се не решава једнолично, или по неком првенству, већ саборно. Зато „украјинска криза“ може да се реши само помоћу Помесних цркава, које нису пале у раскол.Таква је била намера Аманског сусрета, али, нажалост, тај формат сарадње није се продужио. Али код нас говоре: испод положеног камена вода не тече. Значи, потребно је продужити напоре за организацију новог сусрета или формирања допунских преговарачких форми. На крају крајева, веома је важно да Помесне цркве одржавају постојани контакт и имају могућност да у живом општењу разматрају сва питања од значаја за пуноћу Православља. У каквом виду то може да се оствари – на нивоу представника поглавара, ауторитетних епископа или експерата – нека решавају Предстојатељи и њихови Синоди. Али, мислим, да је један такав формат, животно нужан. У овом контексту треба поменути још једну народну мудрост – вода камен расточи! Због тога је најзначајније – не предавати се, тражити могућности и шансе. Да, и нема у нас другога пута. Ако не буде дана канонска оцена деструктивним дејствима Фанара, светско Православље ће све дубље и дубље тонути у глобални (страшнији од онога из 1054. године) раскол. Сећамо се да је поглавар „ПЦУ“ у своје време рекао да кључеви уједињења његове религиозне организације са украјинским гркокатолицицима (УГКЦ) леже у Риму и Цариграду. Сведочи ли то да ће се временом „ПЦУ“ слити са грко-католицима у једну целину? Постаје ли Украјина место на коме Ватикан и Фанар понављају формирање нове уније? И може ли се рећи да је завршни циљ уништења УПЦ покатоличавање Украјине? Погледајте сами: лобисти пројекта „ПЦУ“ не скривају своје планове. У првом реду то је укључење у католички свет. Управо су унијати издејствовали обраћање глави Фанара с позивом да се дарује томос. И њима блиски депутати стоје иза целог низа законских пројеката усмерених на слабљење, па и ликвидацију, УПЦ. А данас, поглавар украјинских гркокатолика захтева од руководства земље да забрани нашу Цркву, јер, наводно, радимо против украјинске државе. Зашто је то потребно Ватикану и УГКЦ? Рачунају ако буде уништена УПЦ, онда ће „ПЦУ“ бити лакше утопљена у постојећу украјинску унијатску структуру. Да је то сценарио, сведочи разговор поглавара УГКЦ Шевчука са екс-амбасадорком САД Мари Јованович. Тада је унијатски поглавар, оснивање „ПЦУ“ представио тек као прву етапу. Друга етапа је дијалог унијата и Думенка о успостављању њиховог јединства. Као што видимо, „ПЦУ“ не оповргава овакве планове. Више од тога, стране су разрадиле агенду сарадње, одобравају заједничка служења, активно сарађују у сфери образовања и припреме кадрова. Шевчук и Думенко више не говоре само о преласку на нови календар, унијати су о томе одлуку већ донели и прелазе на њега од септембра ове године, а Думенко је најавио да ће током лета донети сличну одлуку. Реч је наравно о григоријанском календару, што указује на спремност „ПЦУ“ и УГКЦ да празнују Васкрс када и Католичка црква. У целини, ја посматрам ту активност кроз призму стратегијског приближавања Ватикана и Цариградске патријаршије. 22. априла 2023. године у француском листу Le Figaro објављена је заједничка публикација грчког митрополита Француске Димитрија (Плумиса) и римокатоличког бискупа Матје Ружа. У њој су разматране перспективе васпостављања јединства између Римске цркве и православних. Тако аутори примећују да би заједничко слављење Васкрса могло да почне 2025. године (на 1700-ту годишњицу Првог васељенског сабора), док би потпуно уједињење могло да се оствари на хиљадугодишњицу раскола – 2054. године. У том контексту хтео бих да напоменем једну важну публикацију Телеграм-канала „Правблог“, која нас упућује у етапе тог процеса. Ту је указано, да је успостављање нове уније планирано у следећем поретку: 1. Утврђивање власти Цариградске цркве и њеног поглавара у целом православном свету. Тиме се једнолично папство приближава православнима. 2. Одржавање Критског сабора, који је ојачао претензије Фанара на власт. Уз то донет је документ „Односи Православне цркве са осталим хришћанским светом“, чиме су широм отворена врата екуменистичком покрету. 3. Завршетак рада мешовите комисије о улози папства у Првом миленијуму, чиме је оправдана власт папе у „целој цркви“. 4. Календарска реформа: саглашавање са католицима о једном датуму празновања Васкрса. 5. Успостављање евхарристијског општења. Представник Цариградског патријархата архиепископ Јов (Геча) још је 2016. написао програмски чланак у коме је тврдио да између Православне Цркве и католика нема раскола већ само „прекида евхаристијског општења“. 6. Пуно обједињење и признавање првенства Римског престола. У светлости тога, мене не чуди ни присуство представника Католичке цркве на „интронизацији“ Думенка, ни Епифанијева посета Ватикану, ни његове изјаве о томе да кључеви обједињења унијата и православних у Украјини леже у Риму и Цариграду. Мислим да је данас у току потпуна чистка канонског Православља на украјинској земљи, како би Украјина постала католичка држава. Драги Владико, наши верници с љубављу памте Ваше служење код моштију Светог Владике Николаја у манастиру Лелић 2017. године, посету митрополиту Амфилохију на Цетињу 2020. године и, посебно, Ваше недавно служење у мученичком Јасеновцу. Какве су Ваше успомене и утисци из српских земаља? Успомене о Српској Православној Цркви и њеним верним чедима мени су особито драге. Желим да кажем да од 2017. године, сваке године посећујем канонске пределе Српске Православне Цркве. Имам у виду и Србију, и Црну Гору. Ево, ви сте поменули Лелић. Додајем да сам 2018. служио и у Ћелијама преподобног Јустина. Сећам се владике Милутина, Царство му Небеско, и с каквом су љубављу мене сретали и примали! А још ме је са Србијом упознао рођак мог протођакона који је живописао храм мушког манастира у Ковиљу. Он нам је открио лепоту и уникалност српске земље! Заволео сам вашу Домовину, своју српску сабраћу, архијереје, народ српски. Видим, како се они моле, колико сте сви ви искрени, како је дубоко у вашим срцима саздано скровиште наше заједничке вере. При томе, памтим и то како не могу спокојно да идем по земљи Јасеновца. Из мене просто крећу сузе из очију, ја чак не могу да представим себи сав тај ужас који су искусили људи који су сачували верност Богу. И данас, када идем по парохијама, носим честице моштију јасеновачких мученика, које ми је благословио владика Јован, и причам нашем народу о њиховим страдањима и о томе како су тврдо стајали у вери. Говорим то да бисмо им се обраћали као образцу чврстине, постојаности, исповедништва, како би они нама помогли својим молитвама да истрајемо у овим недаћама које има УПЦ. Некада, будући још младићем, у разговору са својим духовником изразио сам бунт јер ми се учинило да је заузео хладнији став према мени. Он се мало насмешио и рекао: „Драги мој, знај једно – ти си увек у мом срцу“. Тачно тако ја могу да кажем да је Србија увек у мом срцу. И мислим да ће годинама тај осећај постајати све јачи и јачи. У прошлој години Господ ме је удостојио да саслужујем Свјатејшем патријарху Порфирију и сонму архијереја. Осетио сам ту топлину, ту љубав, то братство, који у овом свету свима нама толико недостају .Видео сам људе без зависти, без икакве гордости, људе који су обилно ширили љубав око себе. Тај утисак греје моју душу до ових дана.
  5. Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања. То је једна јако лоша дефиниција поста. Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте. Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима. То је тек део онога шта је пост. Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим. Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили. Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама. Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром. Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе. Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста! https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ
  7. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  8. У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У недељу пред Богојављење, 3/16. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. После прочитаног одељка из Јеванђеља, Епископ мохачки Дамаскин је у беседи поучио верни народ и подсетио да нас недеља пред Богојављење, као и недеља пред Божић, припрема за прославу великог празника који следи. Осврнувши се на личност светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Преосвећени владика Дамаскин је, поред осталог, рекао: „Оно што видимо у појави светога Јована Крститеља јесте, пре свега, послушање вољи Божјој, а са друге стране видимо његово смирење кроз речи када он каже: Долази за мном јачи од мене, пред ким ја нисам достојан сагнути се и одрешити ремена на обући Његовој. Иако га је народ много поштовао, он је имао такво смирење и скромност у срцу своме да је управо и рекао ове речи. То нам говори какви и ми треба да будемо – управо такви какав је био и свети Јован Крститељ; да се не преузносимо пред другим људима и да не мислимо да смо бољи од другога човека него да смиравамо себе пред Богом и пред другим људима, као што је то чинио и велики Пророк и Претеча, свети Јован Крститељ. Зато, драга браћо и сестре, апостол Павле у Посланици Тимотеју каже: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах, да би добио венац правде. Такав рат и такву трку водио је и свети Јован Крститељ. Са великом вером и поверењем и поуздањем у вољу Божју такав рат је ратовао и свети апостол Павле. Такав рат треба да водимо и ми у овоме нашем животу, нарочито сада у ово време ових великих искушења везаних за ову пандемију вируса. Свако наше дело јесте сведочење наше вере. Као што је свети Јован Крститељ сведочио своју веру на реци Јордану, тако и ми сведочимо нашу веру и нашим речима и нашим делима и нашим мислима.” Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка
  12. У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине. Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића. Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког. ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи. Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије. Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  13. Протосинђел Петар (Богдановић): Наш највећи проблем јесте проблем смрти Сведоци смо да искуство нашег живота наилази на један проблем, а тај проблем јесте проблем раздвајања једних од других, који ми називамо СМРТ. Време и простор тако функционишу у овоме свету да смо ми раздвојени од наших предака, да смо раздвојени једни од других, да нас удаљује раздаљина, простор, да нас удаљује време једне од других. Али Господ нам је зато дао Свету Литургију, која сабира све у једно а Литургија је икона будућег Царства Божијег, када ћемо сви бити заједно окупљени, и сви бити заједно са Господом и кад нас ништа неће удаљавати једне од других. Као што се ми браћо и сестре причешћујемо овде на Литургији, овде и сада у манастиру Туману, и сви широм православнога света који се причешћују, причешћујемо се сви од једнога Христа. Дакле укидамо на неки начин раздаљину и ту подељеност. Сви ми примамо једног истог Господа у себе иако се налазимо у више храмова у различито време. Значи, све нас Господ обједињује. Наш највећи проблем јесте проблем смрти јер нас смртност на један трагичан начин удаљује од наших ближњих. Зато и данашњи дан јесте дан када се Црква посебно сећа упокојених. Али упокојени јесу такође део живе Цркве, јер у Господу нема те подељености, нема те временске раздвојености. Онај који је у сећању Божијем, тај је и жив. И зато је браћо и сестре јако битно да се ми сећамо наших ближњих. То није само освежавање неких наших емоција, него то је тежња дубинска да ми оприсутнимо њих поново ту. Наравно, ми људи, ту силу немамо, али Бог има ту силу. Дух Свети који се излива на нас на Литургији, Он укида те раздаљине и та раздвајања, укида време и простор и Он управо чини, овде присутним све оне упокојене, које ми помињемо у нади на Васкрсење и живот вечни. Ту су са нама и Светитељи Божији иако су раздвојени од нас временски. Ту је мајка Божија, ту су све оне иконе које на Литургији постају живе и сведоче о реалном присуству Господа међу нама. Ми њих не можемо на материјалан начин да осетимо и видимо, али они су ту Духом Светим. То је наша вера и ми знамо да је тако, а у Царству Божијем ће се то остварити на један пунији начин, где ћемо сви опет бити заједно. То је зато, браћо и сестре, јер смо ми слободне личности и ми не поистовећујемо наш живот само са нашим биолошким трајањем. Ми желимо да живимо вечно. Ми желимо да будемо апсолутно слободни. То је оно божанско у нама, божанска тежња. И смрт нас раздваја, грех нас разваја, наша пропадљивост нам не дозвољава да се тежње нашег духа ка вечности остваре и да се наш дух вине. Међутим, ми осећамо да је то оно што је најбитније – живот вечни и љубав која нема границе. Али, као слободне личности ми можемо да се определимо за такав начин живота и можемо са Богом, који је такође слободна личност, да успоставимо однос заједнице и љубави и зато треба да бирамо увек Господа. Бирамо га управо када долазимо на Литургију. То је избор наше воље да се определимо за Господа, да се причешћујемо, јер на тај начин ми исказујемо нашу љубав и жељу да будемо заједно са Господом. Управо ту видимо истинитост речи које смо чули у Јеванђељу када Господ каже - И онима који мисле да нешто имају, узеће им се оно што уствари немају. То је оно, када ми бирамо браћо и сестре, у овом животу, да се поуздамо у некакве пропадљиве ствари. Заборавимо на вечност, заборавимо на Бога, заборавимо на смрт као непријатеља који стално вреба и који је стално присутан међу нама. Имамо можда мало новца, имамо неку сигурност, имамо неки свој ушушкан кутак, и одмах ми у својим очима некако порастемо, мислимо да смо недодирљиви, да смо необориви, заборавимо на суштински проблем смрти и везујемо се за пропадљиве ствари. Мислимо да нам то може продужити живот у векове. Мислимо да је то поуздање. То је тренутно. Јер кад дође смрт и оно што смо имали, више га немамо, одузима се од нас: и то благо и та земља и то имање и све што смо стекли. Моћ, било каква пројава моћи, силе, нечега што смо мислили да имамо у својим рукама – губимо. А чули смо у Светом Јеванђељу, и то је наша вера, да ако верујемо у Господа, да и ако умремо – живи смо. То је истинско поуздање, истински темељ на коме треба зидати – вера у Господа. Зато да се не плашимо да дамо свој живот Господу, да се не плашимо да страдамо за друге, да се не плашимо да волимо друге без обзира што они некад буду лоши према нама, да се не плашимо да праштамо, јер неће нâс други оштетити у крајњој мери, као што то ми можемо да оштетимо себе, ако се затворимо у своју себичност. Ако дамо срце своје Господу, чак и ако умремо, живи смо. То сведочи Света Литургија, то сведочи наша вера, то сведочи Господ Бог наш. И зато се сећамо наших упокојених јер они који су уснули у нади на живот вечни, у нади на Васкрсење, у нади на Господа, који су положили свој живот у нади на Господа, они заиста бораве у сећању Божијем. А кога се Бог сећа, тај је вечно жив и тога ће у дан Другог и Страшног доласка Христовог васкрснути и даровати му живот вечни. Тако да, увек кад се нађемо на раскрсници, када нас наша логика овосветска и земаљска тера да се заштитимо од другога, са друге стране имамо Господа који нас упућује на друге, више вредности. Немој да се уплашимо ако нас Црква учи да постимо, та нећемо умрети од глади! Ако нас Црква учи да опростимо, нећемо ми изгубити, чак и ако тај непријатељ жели да нас убије. Ако смо са Господом, не може нам душу убити. Увек бирајмо да чинимо дела Господња, увек бирајмо љубав колико год да је некад тешка. Љубав у овоме веку јесте крсна. Љубав носи страдања. Ако хоћемо истински да будимо пријатељи, истински да будемо добри родитељи, добра деца, верна чеда Цркве морамо да страдамо за другога. Нема праве љубави без жртве. То да знамо. Не плашимо се жртве, јер жртва у име Господње јесте жртва која нас узводи у живот вечни.
  14. Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 2. августа 2020. године, на Илиндан, светом архијерејском Литургијом у храму Светог пророка Илије у Миријеву. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј-ставрофор Драган Предић, војни свештеник Стеван Стевановић и протођакон Дамјан Божић. Поводом храмовне славе додељене су грамате благодарности за несебичну љубав и материјалну помоћ миријевској цркви заслужним парохијанима: г. Драгиши Вукашиновићу, г. Златану Јанковићу и гђи Слађани Шћекић, која је била домаћин славског сабрања. Прослави су молитвено присуствовали директор Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и директор Седме београдске гимназије г. Мирослав Маркићевић. Након Свете Литургије уследила је Литија око храма. Литија се зауставила испред новоподигнуте чесме у порти цркве коју је Патријарх Иринеј освештао. По повратку литије испред храма уследило је читање Светог Јеванђеља, те је Патријарх Иринеј са свештенством, верним народом и домаћинима славе пресекао славски колач. На крају, Његова Светост Патријарх Иринеј је упутио речи поуке и утехе свештенству и верном народу о величини дела св. Пророка Илије, који је „живећи у времену случном нашем, позивао народ на покајање и моралну обнову“. Време у коме је живео Пророк Илија јесте време велико духовног пада Израиљског народа. Стање сличном нашем данашњем, то је време када се име Божије није поштовало, када се вера није уважавала у народу. У таквом времену Господ шаље своме народу једног великог Пророка који је изобличавао народ због његових грехова и, који се није устручавао да ни једном цару да каже страшне опомињуће рећи, рекао је Патријарх Иринеј у беседи. У молитвеном разговору између Пророка и Господа видимо да је Господ многомилостив и да из љубави чека да се Његов народ покаје и поврати од греха. Чак и онда када Господ шаље различите невоље на свој народ, као што је суша, Он то чини нерадо и из љубави да поврати народ од греха, а о томе јасно можемо читати управо у Библији где се говори о светом Пророку Илији, поручио је Патријарх Иринеј, закључујући да је Пророк Илија чудесно завршио свој живот, исто као што је и га је чудесно живео. А Нови завет нас учи да ће Пророк Илија поново доћи пред други долазак Христов. Извор: Радио Слово љубве
  16. Крајем 2019. године у издању Храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављена је књига дипл. теол. Славише Тубина Јесте и биће – црквени аспекти Крсне славе у уредништву презвитера Бранислава Кличковића. Књига се бави можда и најбитнијим идентитетским питањем српског народа и православног етоса, али са црквеног становишта, што је врло битно јер се о Крсној слави до ове књиге у српској јавности шаролико писало, па су се методолошки мешале етнолошке, социолошке и црквене претпоставке, тако да је на крају таквих истраживања закључак морао да буде сагледаван са више становишта. Ова књига искључиво говори о црквеном аспекту историјско-богословског феномена Крсне славе. Подељена је у три дела. Први део – Историјско-теолошка генеза – бави се библијским и предањским коренима Крсне славе, са истицањем четири темеља за генезу овог феномена јединственог за српски народ. На крају првог дела књиге, аутор се бави улогом Светог Саве у обликовању обреда Крсне славе, али и каснијим поменима Славе у светосавском наслеђу. У другом делу књиге – Литургијска симболика славских елемената – аутор анализира саставне елементе обреда из литургијско-литургичке перспективе, а посебно потпоглавље посвећује односу Крсне славе и Евхаристије. У трећем делу – Прослава славе – Славиша Тубин анализира појам славског завета, затим објашњава сам славски дан као освећење времена, улогу домаћина Славе у односу на молитву и трпезу. У овом делу књиге, аутор се посебно бави улогом пароха и парохијана – свечара, кроз објашњење обреда и обичаја резања славског колача. На крају књиге, аутор доноси и делове старих здравица у српском народу, али у контексту библијског, а не етнолошког. На крају књиге налази се и потпоглавље Укратко о богослужбеној символици славског обреда и обеда, где је одговорено на двадесет и седам питања које је аутор чуо и сакупио у својој парохији. То овој књизи даје многоструки значај, јер је та практична поука као закључак отворила могућност да се ово истраживање настави. Књигу препоручујемо верницима, парохијанима, катихетама, ђацима и студентима, а посебно свештеницима који су – можда већ и – чули за многа питања својих парохијана, на која у овој књизи могу да нађу одговор. Ова релација аутор-читалац даје овој књизи мултидисциплинарни оквир, али у богословском миљеу, а са друге стране је и поучна, јер су многе хипотезе у овој књизи проистекле из практичних питања која су се наметнула у животу Цркве. Књигу можете набавити у продавници Храма Светог Саве на Врачару или наручити преко броја телефона: 064-9508872. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 30. маја, на празник Светог апостола Андроника и Јуније, Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, гдје су синоћ враћене мошти Светог Арсенија Сремца, након што је у претходна два дана походио вјерни народ у Подгорици и Кучима. На Светој архијересјкој литургији су саслуживали протосинђел Сергије, намјесник острошки, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, протојереј Илија Зекановић, парох Комана, Бандића, Загарача и Загреде, отац Пеђа Катанић, јерођакон Роман и ћакон Иван Црногорчевић, уз молитвено учешће сестринства ове свете обитељи и вјерног народа. Митрополит је у чин чтеца произвео Недјељка Кнежевића а у току Литургије је крштена нова слушкиња Божија Арсенија чиј је кум био владика Амфилохије. Након прочитаног јеванђелског зачала, подсјетивши на Христове ријечи “Ја сам с вама у све дане до свршетка вијека и свијета”, Високопреосвећни Митрополит је казао да су то ријечи онога који је сјединио небо и земљу, Бога и човјека, и испунио домострој спасења па је земљу онебесио и обесмртио. “Небеса је уселио у људску природу, самога себе као Сина Божијега јединороднога, да би човјек од смртнога бића, пролазнога, постао бесмртно, непролазно биће, да би задобио дар усавршавања у мјеру раста висине самога Христа”, казао је владика. Даље је објаснио да је Христова мјера безмјерна и да је усавршавање у Христу безмјерни и безгранични напредак и усавршавање те да нема границе и да је тако и са човјеком и људском природом, која се вазноси на небеса и сједи са десне стране Бога и Оца. “Онај који је у Христу је у Богу Оцу, и онај који иде за Христом иде јединим истинским и правим путем који открива и дарује живот и вјечну истину. То је оно што нам открива и дарује Господ, то је оно што добија своју поноћу у овом празнику кога прослављамо у Светом Вазнесењу Христовом”, бесједио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Митрополит је подсјетио да се Господ вазнео на небеса, претходно родивши се од Духа Светога и Пресвете Дјеве, поживевши заједно са нама, преобразивши се на Гори таворској и тим преображењем откривши Духа Светога животворнога, свјетлост вјечну и њоме обдаривши човјека, пострадавши ради нас и нашега спасења. “Узео је крст на себе и послије тога васкрсао из мртвих, да би се јављао светим ученицима 40 дана и да би послије тога јављања пред њима вазнео се на небеса, потврдивши да ће Он остати заједно са њима до краја свијета и вијека, тиме што ће ми послати Духа Светога животворнога који ће их водити у сваку истину. И то је оно што примамо у Светој тајни крштења. Од мајке рођење је рођење за пролазни живот, а рођење Духом Светим и водом у Тајни крштења то ново рођење је рођење за вјечност и непролазност, за бесмртност.” Честитајући крштење својој куми Арсенији, Архиепископ цетињски је нагласио да је она примила тај дар новога вјечнога рођења овдје поред ћивота Светог Арсенија. Добивши то име, како је казао, она је добила и благослов Светог Арсенија чудотворца, чувара ове светиње и душе нашега народа, наследника Светога Саве, који својим живим присуством овдје потврђује то јединство без прекида Цркве Божје у Христу. То јединство и силу јединственога Господа Оца и Сина и Духа Светога је, како је објаснио, примила и Арсенија у Светој тајни крштења и миропомазања, примивши печат дара Духа Светога животворнога. “Онога Духа којим је рођен сам Господ и кога је Господ обећао својим ученицима, Цркви својој, и којега је подарио на Духовдан – Тројичиндан, а који је дошао по Његовом обећању послије Његовог вазнесења. Тако да ево још једна душа је пришла том Божјем дару и вјечном и непролазном Царству Божијем, примила квасац у себе бесмртнога вјечнога живота, новога рођења Духом Божјим и водом”, рекао је владика. Заблогадаривши Господу који даровима вјечнога живота дарује човјека, Митрополит је истакао да је Господ обдарио људску природу тим даром вјечним вазневши је на небеса тиме што је сам сишао са небеса и вазнео човјека и људску природу. Обдарио је човјека вјечним и непролазним, бесмртним животом, у заједници својој – Цркви, која је тијело Његово, “подаривши том тијелу душу а та душа Цркве Божије и оних који се крштавају јесте управо Дух Свети животворни”. “Зато се и поклањамо Богу нашем и кршатавамо у име Оца и Сина и Духа Светога. И трудимо се да живимо овај кратки земаљски живот у Оцу и Сину и Духу Светоме примајући Њега и Његове Свете божанске дарове, испуњавајући Његове заповијести, ходећи за Њим заједно са светим пророцима и апостолима, светим Божјим људима, који су кроз вјекове служили Господу”, рекао је Митрополит Амфилохије. Међу те свете људе спадају и Свети отац Арсеније, Свети апостол Андроник и Света Јунија, које данас прослављамо, као и сви свети у којима је диван Господ и у којима почива силом свога Духа животворнога, призивајући све људе и све земаљске народе у то вјечно и непролазно Царство своје. “Зато читамо ово Јеванђеље гдје је Господи попевши се на Гору открио својим ученицима и рекао да иду и да крштавају све земаљске народе, све људе у име Оца и Сина и Духа Светога, и да их уче да испуњавају све оно што им је заповиједио. И тако се наставља то дјело Божије, дјело Цркве Божије, Христово дјело, кроз вјекове и овдје код нас и широм свијета и међу свим земаљским народима”, казао је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин началствовао је Светом Литургијом Пређеосвећених дарова у Храму Покрова Пресвете Богородице на празник Светог Прокопија Декаполита. Приликом Литургије свештенство првог и другог архијерејског намесништва ваљевског приступило је Светој тајни исповести, коју су обавили архимандрити Михаило (Биковић) и Данило (Јокић), старешине манастира Јовања и Плужац. Поучно литургијско слово о љубави, другом имену за Бога, произнео је протонамесник Александар Вучај, парох друге обреновачке парохије. Реч љубав је за православне хришћане и презвитере Цркве Христове много више од речи. Љубав је Бог – надсуштаствена Тројица, Христос Логос, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој, али и ван ње. Христолика и духоносна љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част скупо плаћена Христовом крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника. Као таква јесте залог и талант, који ће нам Господ тражити у дану своме, беседио је протонамесник Александар Вучај. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да бисмо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом. Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос. Аршин сваке наше речи, дела и живота, јесте љубав и то распета. Љубав која не тражи своје. Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. То је љубав која води у васкрсењски живот, развејава таму, људски очај и безнађе, отвара очи пред лицем Христовим и води у радост вечности – део је сјајне проповеди протонамесника Александра Вучаја. Обраћајући се са братском љубављу свештенству из Ваљева, у коме је и сам некада службовао, отац Александар Вучај истакао је да не смеју дозволити да „губе људе у бесмислу светске стихије“, будући да их служба обавезује да „лове људе у мреже љубави, божанског живота и човекољубља“. Јер, нагласио је он, сваки човек је микрокосмос, икона Божја гладна и жедна љубави, а свештеници су призвани да својим јеванђељским животом, трудољубљем и жртвом, сваког човека приведу за трпезу Господњу да се у Духу Светом зарадује и загрли победитеља смрти, Господа Христа. Посебан осврт, својеврстан вапај, отац Александар Вучај учинио је на велики проблем нашег друштва – масовни одлазак младих људи из земље, позвавши браћу свештенике да проповедају „да се не живи само о хлебу, већ и од сваке речи која излази из уста Божјих“. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, које су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава! Проповедајте им живога Христа као смисао живота. Молите се за њих или бар од оних неумољивих тражите реч да тамо далеко неће заборавити ко су, своју веру и свој идентитет – поручио је протонамесник Александар Вучај. У завршници проповеди, протонамесник Вучај је подсетио на страдање наше Цркве у земљама региона, истакавши колоне верника у Црној Гори, који бране светиње упркос некада лошим временским условима, као изливе љубави Божје и благодати. Из највећих страдања ницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светога. Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји, закључио је отац Александар Вучај. По завршетку исповести, у парохијском дому Покровске цркве Епископ Милутин одржао је братски састанак са свештеницима. Извор: Радио Источник
  19. Свему свештенству, свештеномонаштву, монаштву и благоверном народу Богомспасаване Митрополије аустралијско-новозеландске Драга ми у Богомладенцу Христу духовна децо по благодати Епископства, МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ! Сабрани у овој Божићној ноћи као некада мудраци у пећини витлејемској, поклањамо се Богомладенцу Христу, и заједно са анђелима кличемо „слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ (Лк. 2, 14). Поклањамо се Богомладенцу Христу, узносећи благодарност Богу за неизмерну милост Његову, за Дар који примисмо - да прогледамо Богом у овоме свету. Јављање оваплоћеног Бога у свету јесте централни и највећи догађај, најзначајнија прекретница у историји рода људског, у животу човека и света. Бог се међу људима настањује на најнепосреднији начин, разапиње Свој шатор међу нама, јавља се као Емануил, како Свето Писмо богонадахнуто благовести. У овом Новозаветном јављању, Бог се јавља људима на један до тада незамислив начин. Он се рађа као младенац, дакле, постаје човек, у свему подобан нама осим греху, и проговара нама људским језиком, а не језиком посредника. Заправо, Христово рођење, ма колико против њега бунтовао огреховљени разум људски, јесте одговор на најиманентнију потребу рода људског; јесте реализација човековог дубинског вапаја за јављањем Бога на земљи; Бога кога би могли видети, опипати и чути; Бога који би нас загрлио и разумео. Желећи да нагласи величину јављања Бога у телу, преподобни Јустин Ћелијски благовести да само Бог који зна како је бити човек може да суди човеку! Ове, рекло би се, веома смеле речи Аве Јустина, заправо озвучују дубинску мисао и осећај рањеног човека, његовог вишемиленијумског упереног погледа према Небесима. Због тога, Богочовек Христос, по речима истог Светитеља, јесте основна Истина Православља, зато што су се Христом, и у Христу, решила сва питања које муче и гризу дух људски. Ово нам сведочи искуство Цркве, у којој су силом Христовом многи нашли утеху и исцељење, потпуни преображај и обожење. У јеку разних изазова, који се приметно из године у годину повећавају, јер се умножило безакоње у свету (Мт. 24,12), треба да поставимо себи питање какав би изгледао овај свет да га није обасјала светлост Витлејема? Како би се могло живети у свету без светлости Витлејемске? Без светлости Таворске? Без светлости васкрсења Христовог? У свету који све више личи на пакао него на Божји врт. Суочени са кризом у друштву и свету, са свакодневним изазовима, са суровим ватреним стихијама које су задесиле Аустралију, треба свој поглед, особито као Црква, да молитвено уперимо ка Небу, ка Богомладенцу Христу. Свети Оци нас уче да када странствује (лута) човек, када се налази у беспоретку као домаћин творевине, онда и саму творевину уводи у беспоредак, и она по Светом Владици Николају се затим човеку немилосрдно свети. Због тога треба да се трудимо да у нама заживи Христов човек, Богочовек, лик Новога Адама, да би се природа, коју Бог предаде човеку на старање, препознавши у нама свога домаћина, укротила. Молимо се и ове Бадње вечери за нашу браћу и сестре на распетом Косову и Метохији. Нека Богомладенац подари утеху и снагу нашем народу да опстану на овој најсветијој земљи српској. Потресени догађањима у Светонемањићкој Црној Гори, посматрајући систематске нападе који се спроводе према Светосавској Цркви, позивамо наше свештенство и све наше верне да се сви заједно усрдно молимо за нашу браћу у Црној Гори, да не посустану у одбрани вековних Светиња. Сведоци смо систематског и организованог напада који се спроводи против Цркве Христове широм света са жељом да се Црква ослаби. Да се Њена светлост, која обасјава путеве човечије смањи, да би Њен глас, као глас пророчког упозорења – глас савести, утихнуо. Због тога вас, драга духовна децо, као Архипастир позивам, да будемо на стражи, да се чувамо лажних „пророка“ (Мт. 7,15), који имају само „изглед побожности, а силе њезине су се одрекли“ (2 Тим. 3,5). Једна је Света Православна Црква, Саборна и Апостолска, и у Њеном окриљу једна и недељива Светосавска Црква. Будимо у љубави и миру једни са другима. Мирбожимо се и овога Божића опрашатајући једни другима увреде. Пођимо стопама наших Светих Предака! Потрудимо се да наши домови, као домаће цркве, а пре свега наше Црквене општине, буду духовне оазе, места препорођаја, духовног узрастања и снажења. Много је важно да нашој деци дамо пример, да их васпитамо и водимо путем Христовог Јеванђеља. Поздрављам целокупни Светосавски род наш Српски у Аустралији и Новом Зеланду, особито нашу драгу децу и омладину. Нека нас све и овога Божића Богомладенац Христос озари Својом љубављу, дарујући нам све што нам је потребно за наше спасење. Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! + С И Л У А Н ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
  20. На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу. Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Поводом манастирске славе, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Манастиру Пресвете Богородице у Сићеву у четвртак, 4. децембра 2019. године, на дан празника Ваведења Пресвете Богородице. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су протојереји-ставрофори Радован Петровић, Милан Николић и Ранђел Денић и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верницима а велики број њих се и причестио Светим Тајнама. Након заамвоне молитве, освећени су славски дарови и преломљен славски колач, да би након тога Његово Преосвештенство упутио речи архипастирске поуке, истакавши да "прослављајући данас овај празник, који је на самом почетку великог божићнога поста, припремамо се тако и за дочек великог празника Рођења Господа нашега Исуса Христа, јер управо данашњи празник јесте почетак нашега спасења..." Извор: Епархија нишка
  22. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, служио је данас, у недељу 01. децембра 2019. године, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји – ставрофори Владимир Вукашиновић, Божа Бакајлић, Милојко Топаловић, Бранко Топаловић и Петар Лукић, протојереј Воја Костић, протођакони Бранислав Перчевић и Дамјан Божић и ђакони Петар Бакајлић, Никола Мицаковић и новорукоположени ђакон Милојко Топаловић. Звучни запис беседе У току Свете Литургије Свјатјејши је у чин ђакона рукоположио ипођакона Милојка Топаловића. Том приликом исповедно писмо је прочитао протојереј – ставрофор Петар Лукић, духовник новорукоположеног ђакона и старешина Саборне цркве у Београду. На крају Свете Литургије Његова Светост Патријарх Иринеј одржао је надахнуту беседу у којој је поучио свештенство и верни народ. Патријарх Иринеј је рекао да смо данас у Светом Јеванђељу чули две приче, прву о исцељењу Јаирове ћерке и другу о исцељењу крвоточиве жене, која је уз то била и незнабошкиња. Али она је поверовала у Христа слушајући само приче о њему. И веровала је да само ако се додирне Његових хаљина може се исцелити. Том приликом, рекао је Патријарх, Христос није желео да њена велика вера остане непозната. Зато је и питао ко Га се дотаче. Кроз оба ова догађаја можемо видети да је суштина нашег бића у вери. „То је сила Божија у нама“ истакао је Патирјарх Иринеј и додао да нам оба ова читања показују да најпре треба да имамо веру и наду у Господа Христа. „Али та вера да не буде празна и везана за неке друге телесне и земаљске потребе. Јер Господ нас не лечи само телесно, већ нам је у причешћу дао самога Себе. Тиме Он постаје једно са нама и ми са Њим. И зато треба да се припремимо за тај сусрет са Господом“ Извор: Радио Слово љубве
  23. У недељу по Воздвижењу Часног и Животворног Крста Господњег и петнаесту по Духовима, свештенство и верни народ бајинобаштанске вароши имали су част и духовну радост, да дочекају свога Архипастира Епископа жичког Господина Јустина. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ жички Јустин уз саслужење протојереја Милинка Лукића, архијерејског намесника рачанског, протосинђела Германа (Авакумовића), игумана Манастира Раче, протојереја Раденка Глигића, протојереја Горана Милинковића, протојереја Владимира Васиљевића, старешине храма, протојереја-ставрофора Тодора Томића, протођакона Александра Грујовића и ђакона Немање Матејића. Данашње евхаристијско сабрање је улепшано благољепијем протопсалта Ивана Трајковића и чланова Етно групе „Аманет“ из Београда. Владика се у надахнутој беседи обратио свештенству и сабраном народу, поучавајући да овде имамо прилику да чујемо Свето Писмо, да чујемо шта нам Господ Бог говори, и да сазнамо шта треба да чинимо овде на земљи, да бисмо искусили сладости Раја. Будући да знамо да су Адам и Ева преступили заповест, грех је ушао у њих и тако су осетили смрт. У наставку беседе, Владика је говорио о домостроју људског спасења, који је за све нас учинио Син Божији. Крштењем је избрисан прародитељски грех, али ми смо слободна бића и као такви бирамо хоћемо ли живети са Богом или без Њега. Данашње Јевађеље нас учи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме Крст свој и за мном пође“. Узимање Крста, јесте служење другоме и држање заповести Божијих. Ако не будемо држали заповести Господње, бићемо само симпатизери Његови, али нећемо имати истинску заједницу са Њим. Овај живот нам је поверен да се подвизавамо у њему, да се подигнемо један педаљ од земаљскога, да се чувамо и боримо против греха. На крају беседе, Епископ је истакао да десет Божијих заповести, које је Бог дао Мојсију, Христос је преточио у две, а то су љубав према Богу и љубав према ближњима. Објашњавајући шта је љубав, Преосвећени Владика је дао добар и поучан пример који гласи да дете, ако би се одвојило од своје мајке, која га воли, доји, не би могло да живи, јер нема везу са мајком. Без љубави нема ни живота. Зато смо ми као хришћани дужни да имамо љубав и према Богу и према ближњима, а имаћемо, ако се потрудимо да не осуђујемо, да се не радујемо паду наших ближњих, већ да им увек помажемо. По завршетку Свете Литургије, Епископ је на основу молбе Црквене општине Бајина Башта, уручио грамате: Добровољном ватрогасном друштву Бајина Башта, господину Милану Трифуновићу, господину Славку Ђоковићу и господину Сретену Тошићу, за њихов несебични труд и љубав око изградње Храма Светог Саве. Литургијско славље настављено је у порти храма уз трпезу љубави. Извор: Епархија жичка
  24. Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, говорио је на Међународном форуму новинара ангажованих при црквеним медијима, одржаном 6. септембра 2019. године у Будимпешти. Поздравивши учеснике симпосиона уприличеног у главном граду Мађарске, Митрополит волоколамски је истакао да је служба медијског делатника важан део мисије Цркве у савременом друштву. Верник који ради у црквеним медијима позван је да буде проповедник Исуса Христа и Његове еванђелске науке. Задатак новинара на пољу делања при црквеним медијима јесте – бити сведок Еванђеља. Да би могао искрено и часно да говори о животним питањима која се тичу сваког човека, медијски делатник при црквеним медијима и сâм мора да буде частан. Штавише, он је призван да у свој професионални рад утка хришћанске моралне идеале. Немогуће је искрено писати о породичним вредностима, многодетности, љубави и жртви супружника, уколико је сâм аутор далеко од тога да те вредности оличава у свом животу. Пажња савременог човека прелази из сфере традиционалних медија у сферу интернет технологијâ. Такав развој медијâ доноси нове мисионарске могућности. Црква настоји да те сфере медија активно користи како би на што квалитетнији и бољи начин ширила и проповедала Реч Божју и чувала традиционалне хришћанске вредности. Није тајна да се у информационим ратовима увек користе лажи. И данас се информациони рат води против хришћанства, води се како против саме вере тако и против Цркава и њихових представника. Шта је оружје новинара у таквом рату? Не усвајати недобронамерне поступке појединих световних медијских установа. Из историје хришћанства и новије историје ми можемо да наведемо многе примере хришћанске одважности људи који су одбијали да чине било шта противно Божјим заповестима. Такви примери требало би да буду нама надахнуће и да нам покажу да нисмо сами, већ да је Христос увек са нама, поручио је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  25. У 10. недељу по Духовима, 25. августа 2019. године, када наша света Црква слави св. мученике Фотија и Аникиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Ратари код Смедеревске Паланке. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј - ставрофор Велибор Ранђић, протојереј – ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Дејан Бркић, протонамесник Мирољуб Станковић, јереј Саша Миленковић, протођакон Иван Гашић, ђакон Владимир Степановић и многобројни народ Ратара и околине, као и деца из локалне основне школе са вероучитељем Милошем Старчевићем. Литургију је увеличало појање хора “Светог Симеона Богопримца” из Смедеревске Паланке. Владика је у својој богонадахнутој беседи, након прочитаног јеванђељског зачала, подсетио да се у датој причи ради о ђавоиманом дечаку кога мучи ђаво, а узрок те муке у овом случају био је грех. Да не мора увек тако да буде, Епископ је подсетио причом из Јеванђеља о исцељењу слепорођеног . Још је Владика објаснио шта је то грех рекавши следеће: “Грех је злоупотреба човекове благодатне слободе. Лек против сваке злоупотребе је Богочовек Господ наш Исус Христос. Задобијање благодати Божије јесте циљ сваког човека, а вера, пост и молитва су само средства за остварење тог циља”. Подсетио је Владика још и на речи светог апостола Павла: “Све могу у Христу који ми моћ даје”. “Када је човек у греху он је немоћан, а са Христом је свемоћан. Господ поставља праву “дијагнозу” овој болести, а то је невера. Зато Господ и прекорева и ученике и народ речима: “О роде неверни”. Тек тада се отварају очи оца болесног дечака и он тада вапајно говори Господу: “Верујем Господе, помози моме неверју”. Зато смо дужни да преиспитамо чистоту своје вере, јер неверство одводи у странпутицу и на многе погрешне путеве који воде у пропаст. Бог жели да се сви људи спасу, али без нашег слободног пристанка ни Бог нам не може помоћи. Да се помолимо да нам Бог да вере и да ми помогнемо другима да би и Бог нама помогао”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...