Претражи Живе Речи Утехе

Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. „Дођи иако не можеш”, и то је све. Без сувишних покрета, израза, љубав тражи баш оно што је немогуће и једино је тада права. Реално није њен домен, зато опет каже: „И тамо где никад ниси била/ Надао сам се да ћу те срести.” Једноставно, као што је лишено компликација све што је истинито, нижу се стихови нове, а опет препознатљиве поеме „Најнајнија” Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге. Елиптичност њених поетских исказа води у ширину, па се опет враћа оном месту искрености од којег се ништа не може сакрити, где свако пред собом види шта је право, а шта није. У стварности, у друштву, у срцу. „Ти си мени ја…” Ваша нова поема сачињена је од љубави. Како то да призивате ово осећање сада када га свуда има најмање? Не може се рећи да љубави нема ни онда кад је једва има. Чак се чини да је моћнија што је мања, а поготово невидљивија. Као у модерној науци. Зато сам био опрезан. У овој поеми одлучио сам се за микродозе. Биће довољан један стих дневно наште срца. Враћате ли се тиме и поеми „Вера Павладољска” и свему што ју је пратило? Све личи на разбијен мозаик чији комадићи припадају мојим давно написаним љубавним песмама. Као у некој врсти калеидоскопа, непрестано се растављају и састављају. Можете да се усредсредите на једну коцкицу, а можете и на цео мозаик. Може се читати појединачно и као целина, од почетка до краја. Постоји чак и једва скривена фабула. Враћате ли се себи више него пре? Да сам од себе одлазио – лакше бих одговорио на ваше питање. Међутим, немам обичај да напуштам себе. Можда ви нешто знате што ја не знам. Најбоље је да питамо Шерлока Холмса. Ако ико зна – он зна. Како сте дошли до насловне речи „најнајнија”? Први пут сам ту реч употребио у поеми „Учини ми љубав”, која почиње стихом „Учини ми љубав, душо најнајнија”. И одмах је била уочена као дотад нечувена. Тој речи је леп есеј посветио Драган Лакићевић. На тепању смо одрасли. Без тепања нема љубави. А чини се да је у наше време и тепање постало нека угрожена дисциплина. Ако кажете да ове искрене речи у наше време звуче наивно и превазиђено, а чак би онај ко их користи могао да заглави у Институту за ментално здравље, шта то онда говори о људима? У овим временима се не маше емоцијама. Велико јунаштво би било кад бих ове стихове читао на јавним местима, а да не будем хоспитализован. Они су више за личну употребу. Читају се унутрашњим гласом. Најбоље је да нико не чује. Светом влада мањина која има моћ и новац. Зашто је мржња јача од љубави, зашто увек страда позитивац који воли, као што је био Че Гевара, ваш литерарни јунак? Бесрамна лаж је да је мржња јача од љубави. Пропало је све што је мржња рађала и стварала с толико вере и проливене крви. И да по ко зна који пут поновимо: мржња је сама по себи лаж. Лаж је све што је с мржњом о било коме речено и о било коме написано. „А по Павлу и да планине помераш/ Ништа си ако и љубави немаш!” „Највећа љубав остаје без речи”, један је од ваших стихова. Да ли због тога белине допуњују ове сентенце и тиме стварају необичну форму књиге? Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. А шта све може стати на једну страницу једва можемо и да замислимо. Сваки стих и могући наслов, или почетак нове ненаписане песме. А сваки од тих стихова можда би се могао пронаћи и у мојим ранијим љубавним песмама. „Љубав није љубав ако може да прође.” Шта јесте љубав? Свака нова дефиниција би звучала отрцано. Љубав измиче дефиницијама. У томе је њена неодгонетљива тајна. Остаје само она једна дефиниција: Бог је љубав. И љубави има колико и Бога. „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави своје.” Како нас одређује оно што волимо? Кад би нас нешто коначно одредило, било би и касно. А то је најмање интересантно. Кад је било шта јасно и одређено, тиме је обично и завршено. Љубав је непредвидива. Несвесни део је најбитнији. А креација је права ако је несвесна. Некада су од оваквих речи настајала велика дела, и Његош је писао најлепше љубавне стихове. Навршено је 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену… Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве. Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема. Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа. Живот је, као и љубав, пун парадокса, као у стиху „Ако се не јавим, знаћеш где сам”. Има ли наде за нас овакве, за читав свет који је исти такав? Наде има и за нас, и за свет, чим се овакве књиге још штампају и овакви разговори воде. И у сваком следећем тренутку добијају друкчије значење и поруку. Надајмо се да ће у будућим, топлијим временима ове речи звучати као сведочење да нисмо живели без емоција у оскудним и хладним временима. Ваш шерлоковски качкет је и на корици ове књиге, међутим, по врућини носите шешир Моме Капора, а у вашој књизи пише: „Не умире се за умрлима.” У којим тренуцима осећате бесмртност живота? Баш у данима кад носим шешир Моме Капора, припаљујем цигарету упаљачем Душана Радовића, пребирам бројанице аве Јустина Поповића, пишем пенкалом Милована Ђиласа, седим испод слике „Сумрак Ловћена”, коју ми је даровао Петар Лубарда, котрљам лоптицу воска коју ми је пружио Атанасије Јевтић и окружен сам фотографијама Стевана Раичковића и Михиза, гледам Амфилохијеву икону и осећам бесмртност и љубав која се прелива на оба света… Како сте читали недавно објављене дневничке записе Милована Ђиласа? Ђилас ми је рекао да ће његов дневник бити моја аутобиографија, да сам му ја дао идеју да води дневник, али да сам то заборавио, што он такође напомиње. Уверио сам се да је записао сваку реч коју сам изговорио, а да ја то нисам знао. Срећом, тако је боље, да сам знао, све бих покварио. Овако је то испала једна поема о љубави и пријатељству. Оно што је у том дневнику најпотресније јесу странице посвећене његовој преминулој супрузи Штефанији, које сматрам најлепшом љубавном песмом на српском језику. Марина Вулићевић/Политика https://patmos.rs/2022/08/09/matija-beckovic-besramna-je-laz-da-je-mrznja-jaca-od-ljubavi/

У петак, 18. децембра 2020. године, када наша Црква прославља Светог Саву Освећеног, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Саслуживали су: протојереј Драган Брашанац, протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Василије Тешић. Звучни запис беседе Владика Јован је верницима својом надахнутом беседом протумачио прочитани јеванђељски одељак, објаснивши разлику између људског јарма, који ми на себе товаримо, и Христовог благог јарма који нам Спаситељ нуди: “У име Оца и Сина и Светога Духа. У овом кратком данашњем одељку Јеванђеља, браћо и сестре, чули смо како Господ Исус Христос каже да је Њему све Отац небески предао. Шта му је предао? Предао му је спасење рода људскога, сав суд, јер Отац више не суди никоме него суд даде Сину. Зашто? Зато што је Господ наш Исус Христос својим оваплоћењем, рођењем, страдањем и васкрсењем заиста наш Спаситељ; тражимо ли спасење ван Христа, нећемо га наћи. Тражимо ли браћо и сестре, утеху у нашем животу ван Христа, нећемо је наћи. Људи који неће себе да предају Христу, они онда траже духовнике по својој вољи и својој жељи и мисле да ће ти духовници да их приведу спасењу. Међутим, браћо и сестре, онај ко се искрено преда Богу, он се искрено преда и свом духовнику ако је тај духовник постављен од Цркве и Црквом постављен. Он се предаје, што каже наш народ, као што се предаје гвожђе ковачу. А да би ковач могао од гвожђа да обликује оно што жели, он мора то гвожђе да баци у ватру, да га загреје, да га омекша да би га могао савијати; хладно гвожђе ко је могао савити браћо и сестре, и да је могао пукло би. Е тако сваки човек који жели спасење он треба да омекша у односу на своју гордост, на своју сујету и да се заиста искрено, побожно преда Богу. У данашњем Јеванђељу видимо да Отац открива тајне и овог и оног света, а да Син открива Оца, чиме нам Господ говори о заједници, да ништа не бива без заједнице Оца, Сина у Духу Светоме. Тако и спасење ако хоћемо да нађемо ван заједнице, нећемо га наћи. Ако хоћемо да се одморимо и душом и телом, не можемо се одморити ако прво не приђемо Христу. И зато управо Христос каже: “Дођите сви који сте уморни, и ја ћу вас одморити”, и додаје: “узмите јарам мој на себе и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем и наћи ћете покој и мир у душама својим”. Ми некако заборављамо ову поруку Христову којом нас позива да му приђемо и да се одморимо. А од чега нас то Господ одмара? Првенствено од нашег греха, грех је тај који човека замара. А човек када заволи грех, он не примећује да га грех сабија све док га потпуно не потопи. А Господ нас зове, браћо и сестре, да ми управо приђемо к Њему, али Њему се не може прићи без смирења, вере, љубави, без жеље и воље да нас Господ помогне и спасе. Неће Господ да нас спасе ако ми то заиста не желимо. Али за све то потребан је наш труд и подвиг. Ако човек неко дело уради без труда, то дело није спасоносно. Господ хоће да нас растерети од нас самих, а мисли да га неко други товари неким бременом. Не можемо да носимо своја бремена без помоћи Божије, без милости Божије. Господ каже: “Јарам је мој благ и бреме је моје лако”, али наше бреме које стављамо на себе оно није лако. Из свога сажаљења Господ нам каже да узмемо Његов јарам. Он је толико сажаљив да је Његово сажаљење повезано са љубави Његовом према нама. Да се научимо Јеванђељу и да се потрудимо да живимо по Јеванђељу, то Господ жели од нас, да научимо шта је вера да бисмо могли живети по вери. Зато нас Господ позива да приђемо Њему, а кад бисмо заиста послушали Његове речи и пришли Њему, онда бисмо другачије живели, али нама је тешко да се одрекнемо себе. Између нашег и Христовог бремена је превелика разлика јер јарам светских људи јесте у томе што ти људи мисле све постићи својом снагом без Божије помоћи, а јарам Христов је стално наше поуздање у свемоћног Оца нашег небеског. Због тога је људски јарам суров и тежак, а Христов је благ, лак. Само ако желимо, Бог ће нам дати снаге, силе и моћи да то остваримо. Тако на пример, судити се, то је бреме светско, људско, а праштати то је бреме Божије. Судити се је бреме тешко, а измирити се је лако бреме Христово. Не можемо да се измиримо ни са Богом ни са људима док смирење не спустимо у себе. Светити се, то је тешко бреме људско, опростити је лако бреме Христово. Христово је бреме љубав, а несрећничко бреме је мржња. Христово је бреме истина, а ђаволско и људско неистина. И сад кад бисмо мало размишљали и упоређивали, све би нам било лакше. Христово бреме је братољубље, а људско самољубље. Да се помолимо Богу да прихватимо тај јарам и бреме Христово, а оно ће бити лако, ако ми прво збацимо са себе свој јарам и своје бреме које стално товаримо на себе. Нека нам Господ помогне да се трудимо да за бар за једну цртицу сваког дана поправимо. Треба да помогнемо себи да бисмо помогли другима. Бог ће бити нама милостив ако узмемо бреме и потешкоће другога, ако рану другога осетимо као своју рану. Није свеједно ако видимо да је човек потонуо у муљ, а ти и ја стојимо горе па кажемо пружи руку да те извучем; не можеш ме тако извући, него мораш и ти да сиђеш у тај муљ па заједно да излазимо из тог муља са вером да ће нас Господ спасити и да нас Господ неће оставити уколико ми не оставимо Бога. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да смо са неким у завади, да са неким нисмо у добрим односима. Да смо оптерећени мислима о њему . Да неког не волимо, па и кад није пред нашим очима да се њиме бавимо , и на јави и у сну. И зато није чудо што најнепосреднији наши ближњи, ближњи који су чланови наших породица међусобно не могу да комуницирају. Многи су већ рекли да је угрожена породица. Угрожена је заиста, браћо и сестре, зато што смо ми угрозили себе, свако од нас појединачно. Зато што нема Христа у срцу, нема Његову истину и заповест о Љубави у своме уму и пред својим очима. Како онда да не буде сукоба међу народима, међу државама? О, каква је, и авај каква је то трагедија браћо и сестре! Иста крв тече у свима нама, исти Бог нас је створио и позвао да будемо заједница – да сви једно буду – То нису случајне речи , изговорио их је нико други него наш Спаситељ Господ Исус Христос. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим – да ли ће нам бити опроштено ако не праштамо другима? Нека свако одговори за себе , нека свако у дубини свога бића нађе одговор на то кључно и најважније питање. Ако нам Господ не опрости нема нам спасења и Царства небеског, али нема ни мира и радости овде. А да ли ће нам опростити ако ми другима не опростимо? – Нека свако одговори себи . Зато браћо и сестре, данас, да знамо да смо сви одговорни једни за друге и да је свако сам себи највећи непријатељ. Јер живот видимо као нешто што почиње овде и сада, али продужује се у вечности. Да ли ћемо ми у тој вечности бити удостојени да сретнемо Христа ако смо једни против других? Сви смо одговорни једни за друге и нико нема изговора за зло, за мржњу, за нетрпељивост. Нико нема оправдања за то, ма колико спољашње околности понекад указивале да можда можемо бити у праву . Јер, линија која дели добро од зла није нити између народа, нити између држава, нити између партија, нити између било чега споља. Линија која дели добро од зла пролази кроз срце сваког од нас – ту се бије битка . И зато свако од нас има одговорност за добро и мир у свету – свако од нас понаособ и сви ми заједно . Највећи наш непријатељ јесу наше страсти, егоизам, мржња, самољубље, нетрпељивост према другима и зато треба да победимо себе. МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ: Највећи наш непријатељ јесу наш егоизам, мржња и самољубље VIDOVDAN.ORG Ко може мирно да спава? Ко може за себе да каже да нема слабости и греха? А највећи грех је одсуство радости. Одсуство радости показује да имамо немир, да

Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити. Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније. Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди. Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска. Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења. Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Подстакнути немилим дешавањима ових дана, а осјећајући одговорност пред стотинама хиљада грађана, користимо прилику да апелујемо на све људе, нарочито омладину да сачувамо достојанство и мир. Једино у миру можемо разговарати и градити будућност и своју и државе Црне Горе. Забрињава нас мржња која долази од појединаца, али у њој препознајемо неодговорно понашање оних који треба данас да буду најодговорнији у Црној Гори. Након изјава које допиру са највиших државних адреса, јасно је да су конфликт, мржња и сукоби последње оружје у њиховој борби против народа. Ако први човјек државе назове двије трећине својих грађана лудацима, ако савјетник премијеров јавно подржава забрану слободе кретања и мирног окупљања најављеног и одобреног од надлежних институција, ако посланици владајуће већине, по методу Сјеверне Кореје и диктаторских режима, врши притисак на професоре који треба дјецу да уче ономе што им не припада и за шта нису плаћени, ако огромну већину својих грађана, неријетко ти исти посланици зову „негаторима државе“, онда је јасно да одговорност за ове догађаје искључиво лежи у њиховим неодговорним изјавама и поступцима. Црква јавно осуђује свако насиље, ма од кога оно долазило и молимо се Богу да нам се не десе поново крвне освете које је Свети Петар мукотрпно лијечио и да се не повампирује братомржња и братоубилаштво започето у Другом свјетском рату. Ко распирује ту братомржњу и изазива нереде, тај је негатор и државе и будућности овог народа! А ми, заједно са вјерним народом, грађани смо одани и вјерни овој држави. Ми поштујемо како ову савремену Црну Гору, тако и, у исто вријеме, Црну Гору Петровића, Црнојевића, Зету Балшића и Немањића и Диоклију-Дукљу Војислављевића и Светог Јована Владимира. Јер, без неуважавања таквог насљеђа, ни савремена Црна Гора не може опстати. У том погледу, ове наше литије нису против државе. Напротив. Ове литије су прилика и позив да превазиђемо све негативне разлике и да се саберемо око Бога, светиња Божијих и наших заједничких светитеља. То је једини начин да зацијелимо старе ране и диобе, да се у Господу сви братски загрлимо. Ове литије су дјело Божије и у њима треба слушати ријеч Господњу. А Он нам говори „угледајте се на мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“. Нема тог човјека који има снагу и моћ да побиједи зло и мржњу, осим Господа Бога нашега. Наше поуздање није у нашу снагу, мудрост и храброст. Наше поуздање је у Господа, побједитеља гријеха, смрти и ђавола. Зато, драга дјецо, ако мислимо да сачувамо светиње, морамо сачувати добро у срцима нашим. Тако се и молимо Богу на нашим молебанима и литијама: ”да сачува све нас од мржње и злих дјела, и да усели у нас љубав несебичну по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши”. Ако желимо да будемо достојни светиња које бранимо, морамо да живимо по светињи. Часним и честитим животом, љубећи Бога и љубећи ближње своје. Молимо вас све и преклињемо именом Божијим, Светог оца нашег Саве, Светог Василија Острошког и Светог Петра Миротворца и Чудотворца, будимо мирни, достојанствени и молитвени у нашим литијама, као и до сада. У Богу је сва сила и снага и истина. Наше је да је слиједимо. Нећемо угодити Богу бакљама, скандирањима и барјацима. Тиме често само нарушавамо мир и достојанство наших литија, а самим тим чинимо дјело које није Богу угодно. У нашим литијама сам Гослод и светитељи са нама ходе. Томе су свједоци сви који у њима учествују. У литијама се понашамо исто као када идемо у Острошку светињу – носећи молитву, вјеру, љубав и наду да ће Господ услишити наше молитве. Зато у литијама носите иконе своје крсне славе или неког другог светитеља коме ћемо се у току литије молити. Мржњу, провокације и примитивизам, који су страни правом и истинском народу Божијем, остављамо онима који од тога живе и који се тиме хране. За њих се нашим молебанима молимо ”да им Бог подари покајање, просвијетли ум и срце и обасја душу светом љубављу”. Ми бранимо светињу, бранимо и Црну Гору, али молитвом, љепотом и лијепим васпитањем. Будимо људи коју ће историја памтити по примјеру чојства и јунаштва, а не, не дај Боже, по нечему другом. Позивамо власт да престане са понижавањем сопственог народа и да чује његов глас. Јер, заиста, овдје се показује истинитом древна римска пословица да је глас народа глас Божији. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Првог дана месеца јула, лета Господњег 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић и ђакон Александар Ђорђевић. За певницом су били оци: протонамесник Немања Младеновић, јереј Иван Антонијевић, и дечији хор нашег храма “Свети Сава”. На данашњи дан, наша света Црква прославља светог мученика Леонтија, који је пострадао за време цара Веспазијана у првом веку. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom01072019.mp3 Данашње Јеванђеље нам говори о љубави између људи, коју нам је Господ заповедио. “А ово вам кажем да љубите једни друге”. О љубави Христовој Преосвећени Владика је започео своју беседу. “Човек би требао на ту љубав Божију да одговори својом хришћанском љубављу. Зашто? Зато што, браћо и сестре, не може човек да каже да воли Бога, а да мрзи човека. Човек може да се наљути на човека, да се разгневи, али то је сасвим нешто друго од мржње. Мржња не упропашћава онога кога ми мрзимо, колико нас који ту мржњу шаљемо од себе. Заиста, човеку је потребно да на Божију љубав одговори човечанском љубављу. Љубав не сме да буде себична, него она која воли свакога човека без обзира какав је тај човек. Ако волимо човека и онога ко зло чини, ми ћемо бити растерећени, а кад види и тај непријатељ да га волимо, он ће казати: ја овом човеку стално чиним зло, а он мени узвраћа љубављу, па ћемо у таквим ситуацијама сачувати и себе од мржње, а тиме и тог човека који нама зло чини”. Преосвећени се у наставку беседе дотакао питања мржње и порекла њеног: “Онај ко мрзи Бога он мрзи све оно што је божанско, а такав мрзи човека Божијега. Дакле, мржња је велико зло, и у стању је да измени човеков разум, да га доведе у такво стање, да човек и када чини зло, он је убеђен да чини добро. Како настаје зло у човеку? Зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када ми почнемо да се гневимо, гнев тада рађа љутњу. Када се љутимо, то рађа вику, како каже један свети отац, почињемо да галамимо, а вика производи хулу. Тада почиње да човек говори погрдне речи. Зло никада не може родити добро, јер оно није пут ка добру. Зло се не гаси злом. Насупрот мржњи стоји љубав. Имамо Христа. Он је чинио све зарад човека, васкрсавао мртве, исцељивао болеснике. А како су му људи узвраћали? Злом, толико далеко да је човек дигао руку на Бога”. Владика је упоредио човеков живот са Христовим животом, страдањем и Васкрсењем, где је истакао да: “Човек васкрсава када престане да мрзи. Мржња човека у земљу сатире, а љубав га васкрсава. Зато Господ каже: Љубите и непријатеље своје. Е ту ми клецамо сви. Како да волимо онога кога мрзимо? Ту нас Господ опомиње да волимо своје непријатеље као што је и Он волео њих. Онај који је задобио љубав, задобио је Бога, а онај који је отуђен од љубави отуђен је од Бога. Само ако уистину волимо Бога, волећемо човека, јер је човек икона Божија”. Богољубље и човекољубље су неодвојиви: “Не може се доћи до Бога без човека, нити до човека без Бога. Зато Јеванђеље нам каже да је блажен човек који може сваког човека волети подједнако. Није то лако. Али може, ако човек жели, даје му моћ и окрепљује га. Онај ко воли Бога, најпре је заволео брата свога. Ко воли Бога а гњеви се на брата, личи на човека који трчи у сновима. Трчиш а не можеш да побегнеш јер си се везао а ниси побегао од сна. Да ли ми хришћани у потпуности волимо Бога и човека? Бог од нас не тражи ништа више да чинимо према Њему него што треба да чинимо према човеку”. На крају је Преосвећени закључио беседу речима: “Да се помолимо Богу да нам помогне да завлада љубав прво у нама, па да завлада љубав у породици, у селу, држави, цркви”. Извор: Епархија шумадијска

Сви знамо да се на Балкану границе никада не договарају, већ се цртају крвљу и милиони људи на просторима бивше Југославије и те како знају како то изгледа. Последице екстремних идеја које се заснивају на етнички чистим територијама добро познају и Срби и Албанци на Косову и Метохији, а да не говоримо о другима. Време је да се одговорно траже решења на основу међународног права које признају све чланице УН, ЕУ, ОЕБС-а итд. Изузеци лако постају правила и круг насиља се наставља. Дијалог између Београда и Приштине треба да допринесе пре свега успостављању владавине права, закона, међуетничке толеранције, права на повратак, права на имовину и пуном поштовању културне баштине која је важна како за поједине заједнице којима она припада, тако и за све остале и читав свет. Од Европе и осталих земаља света очекујемо управо да помогне да се остваре ти стандарди (на КиМ 19 година након рата) јер ће Балкан у противном остати фактор нестабилности, без обзира како се владајуће структуре ”договоре” званично или незванично. Једнострани и селективни приступи нажалост само су поспешили трагедију распада бивше Југославије са трагичним последицама које сви осећамо. о. Сава Јањић, ФБ