Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'заповест'.
Found 7 results
-
Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило говорио је о Јеванђељу у коме „Спаситељ Исус Христос сажима све заповести и све прописе Старог завета“ кроз заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњем. – Овде видимо једну дивну ствар, наиме, да иако су обе заповести вредне, ипак Спаситељ Исус Христос, као и речи Светог писма иначе, у Старом завету, даје предност љубави Божијој у односу на љубав ближњег и износи у доказе, сличан, али не и идентичан однос човека према Богу и према ближњем, рекао је Његово блаженство господин Данило. – На пример, само у односу на Бога каже заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом памети својом“. Не говори и да љуби ближњега свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, него само као самога себе. Зашто ово давање приоритета и диференцијација? Постоји, наравно, одговор, наиме, да је само та свеукупна љубав човека према Богу, свим срцем, свом душом и свим умом, љубав освештавајућа и спасоносна. Љубав је та која се одазива на човеково сједињење са Богом, што значи његово спасење и његово освећење. Ако човек не воли Бога свим срцем, то значи да део срца није освећен ако Га не воли свим срцем. Ако Га не воли свом душом, то значи да део његове воље није освећен, објаснио је Његово блаженство. – А ако Га не воли свим својим умом, то значи да део његовог размишљања није освешћен, већ део срца остаје зло срце, део воље остаје зла-воља, а део ума остаје у лутајуће мишљење – изгубљени ум, непросвећени и неосвећени ум. Ово појашњење је веома важно, јер Бог воли човека свом својом љубављу – Он је прво волео човека, од кога га је створио – и жели да и љубав човека према Њему буде потпуна, нагласио је Патријарх румунски. https://mitropolija.com/2024/02/06/patrijarh-danilo-hristos-sazima-sve-zapovesti-i-sve-propise-starog-zaveta-u-zapovest-o-ljubavi/?fbclid=IwAR1leUFmp7caOOMyYpgPe1E1dOoLeTbxqSjFDfJ5ITqhQkgDF9HZ0TBxmEA
-
Заповест о молитви је најсвеобухватнија од свих заповести; она обухвата читав човеков духовни живот и њено испуњавање треба да постане непрекидно стање људске душе. Њу је исказао апостол Павле у две речи: Молите се непрестано (1 Сол. 5, 17). Друге заповести представљају или одређена дејства, која се извршавају у одређено време, или осећања, која не могу бити непрекидна и непроменљива. Чак је и код подвижника љубав према Богу била замењена периодима охладнелости. Тај духовни пламен је час јако горео у њиховим срцима, а час се промисаоно скривао у дубинама и тајнама њиховог духа.Људска душа је по својој природи једноставна, али се после греховног пада нарушило јединство њених снага, које су прешле у стање болесне разједињености, тако да се често супротстављају једна другој. У молитви наступа сједињење тих снага, буђење духа и обраћење ка Богу тога што је Христос назвао “оком срца”. Благодат повезује грехе и страсти, али они настављају да живе и делују у човековој души, чак и у време када му се чини да се на крилима благодати уздигао изнад грехова и да већ у потпуности припада Богу. Он треба само накратко да изгуби благодат, и тада страсти, као пробуђене животиње, поново почињу да кидају својим ноктима његово срце. Молитва је светлост за душу. Kада нестане светлости, човек се погружава у таму, губећи осећај за вечност и престајући да види самога себе. Бог тада за њега више није Живи Бог, Kога он осећа целим својим бићем, већ апстрактно-разумска идеја, која личи на хладну и далеку светлост звезда. Молитва је за нас постала нека спољашња обавеза, коју испуњавамо у одређено време, трудећи се да умањимо њено трајање или да је у потпуности избегнемо. Међутим, молитве које је прописала Црква су неопходне, и представљају средство за задобијање непрекидне молитве. У животу древних хришћана молитва је била стожер, на који су се низале њихове друге добродетељи, које нас и до дан-данас задивљују својом величанственошћу. Молитва је за њих била непрекидно текући подземни извор, који је невидљиво прожимао њихова дела, мисли и осећања. Молитва је за њих била тај небески огањ, чији одблесци понекад озарују и нас, када читамо дела подвижника и светитеља. И зато су изреке аскета, сабране у патерицима, једноставне и кратке, али задивљујуће снажне, и чини се да личе на саме старце одевене у старе хитоне, који задивљујуће делују на људска срца. Човечанство се све више удаљава од Бога. Некада је било могуће поделити свет на хришћански и пагански. Данас хришћански свет пре личи на огромну пустињу, у којој су само ретко неким чудом сачуване малобројне оазе и местимично се испод камена и песка пробија кржљава трава. Једина сила која може да се супротстави живом песку те уништавајуће пустиње је молитва. Свет је престао да разуме молитву. Он је или одбацује (најчешће се позивајући на велики број неопходних спољашњих ствари) или гледа на њу као на медитацију – средство за постизање одређеног психолошког настројења, изједначавајући је са аутохипнозом или самосугестијом. И то је веома страшно, јер је свет изгубивши молитву, изгубио Бога … У духовном животу је најопаснији компромис. Kомпромис постепено прави од човека фарисеја, који има два лица и две воље. Управо због компромиса са духом овога света наша душа постаје тежа и молитва слаби. Дух овога света привезује човека ка земљи са стотинама нити. Архимандрит Рафаил (Kарелин) manastir-lepavina.org
-
У недељу 25. по Духовима и Оданије Ваведења, 8. децембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Покрова Пресвете Богородице у Белановици, Архијерејско намесништво качерско. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник качерски и парох љишки протојереј Светолик Марковић, парох трнавски протојереј Милан Тодорић, парох белановички протонамесник Слободан Алексић, парох моравачки јереј Миодраг Марковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Слободан Пејовић. Појали су протопсалт Иван Трајковић, вероучитељ Александар Велимировић, вероучитељ Синиша Јовановић и студент Богословског факултета Марко Алексић. Учесници литургијског сабрања били су пензионисани парох белановички протојереј Ратко Радојичић и пензионисани парох горњемилановачки протојереј Чедомир Дамњановић. Хладно децембарско јутро, обасјано сунцем окупило је пред храмом у Белановици верни народ качерски и ученике Основне школе “Сестре Павловић“ да са радошћу дочекају Епископа у својој варошици. Својим доласком Епископ је украсио оно што нам ови дани поста као весници доносе, а то је предстојећи празник Рождества Христовог. Са радошћу у срцима и срећом на лицима присутних произнесена је молитва и бескрвна жртва у белановичком храму. Верни народ је приступио Светој чаши да из руку свога Архипастира прими Божанске тајне. Епископ се обратио сабраном народу са речима подсећања на дане поста у којима се налазимо, као и то да су пост и молитва крила која нас воде ка Богу. Указао је и да је сам Господ Исус Христос постио и крв своју пролио за нас, тиме нам давши заповести о правцу нашег живота. Говорио је да је човеков највећи циљ да задобије Царство небеско. Потом се Епископ осврнуо на данашње Јеванђеље које говори о милостивом самарјанину и указао на милост коју другима треба да дарујемо. Увек треба да имамо Божју заповест пред собом да љубимо ближњег свога као самога себе. Проблем данашњице је управо отуђеност човека према својим комшијама, родитељима, пријатељима и другима. Јавља се мањак љубави међу људима. Владика нас је подсетио на потребу свакодневне молитве и читања Светога Писма, да је за то потребно издвојити дневно барем пола сата. Ако имамо времена да свакога дана гледамо телевизију по два, три или четири сата, ваљда можемо одвојити и пола сата за Господа. Такође, указао је да морамо својим делима сведочити Господа Исуса Христа, јер смо ми сведоци Његови, а не само да говоримо празне приче. Не можемо тражити од других да држе оно што ми сами не држимо. О томе нам посебно сведочи апостол Павле позивајући нас на сведочење Христа у свету. Након Свете Литургије, сабрање је настављено у парохијској сали за богатом трпезом љубави коју су припремили чланови црквеног одбора, старешина цркве и верници из Белановице. За време ручка старешина цркве протонамесник Слободан Алексић је изговорио поздравно слово захваливши Епископу на канонској посети и служењу. Уз звук звона свештенство и верни народ испратили су свога Владику у нади да ће у скорије време поново доћи у Белановицу. Извор: Епархија жичка
-
Протојереј Андреј Ткачов: Заповест о раду је свеобухватна!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Одучавајући човека од сувишне бриге Христос је као пример наводио птице небеске: оне не сеју и не жању, не сакупљају у житнице, али их Отац Небески храни (в. Мт. 6: 26). Може се учинити да је то проповед о безбрижности. Они људи који су посматрали живот пернатих птица рећи ће нам да није тако. Трагање за храном, савијање гнезда, храњење младунаца, бекство од грабљивица, прелетање у топле крајеве – све то птичји живот чини и пуним брига и тешким. Не ради се о безбрижности, већ о свакодневној зависности од Бога. Птица ни на који начин не може да обезбеди себи будућност. Она нема ни пензију, ни друге социјалне гаранције. Она не може да изнајмљује савијена гнезда и да живи од камате. Не може да замрзне црвиће у фрижидеру. Птице раде свакодневно и само је у томе залог за то што их Бог храни. Човек такође треба да буде активан целог живота. Рајска заповест да се „обрађује и чува“ говори о томе да Господ није створио сибарита, већ активно биће. Ако, на пример, због сажаљења на научимо дете да ради (јер ће се, наводно, нарадити кад порасте), ова услуга ће личити на „услугу“ коју су кинески цареви чинили својим кћеркама. Да би истакли њихову племенитост чврсто су им завијали стопала, тако да су девојчице расле као наказе које нису могле да ходају. Затим су их цео живот носили на рукама и у носиљкама стављајући другима до знања да због свог порекла ништа не морају да раде, чак ни да ходају по земљи. И наша деца ризикују да стекну непоправљиву душевну наказност ако од малих година не буду намештала свој кревет, стављала судове у судоперу после јела, спремала играчке на своје место и тако даље. Заповест о раду је свеобухватна. Она се односи на све, укључујући и оне који су рођени у богатој породици и којима имају све што им је потребно. Човек који се роди у таквој породици не треба да ради да би се прехранио, него да би остао човек, као и због тога да би осећао самилост према онима који савијају кичму ради парчета хлеба. Познати филантроп из XIX века доктор Ф. Гааз, који је осећао самилост према прогнаним затвореницима и желећи да искуси како је у њиховој кожи намерно је прелазио огромна растојања у неуднобој одећи. Осетивши њихов бол као свој покушавао је да издејствује ублажавање судбине несрећника. Паметан милионер ће натерати сина да у току лета ради као поштар или да разноси пицу. И у том случају ће милионер бити сигурнији у то да кад одрасте син неће протраћити, него умножити наследство. Тако је, на пример, отац легендарног кијевског губернатора, свог сина пре него што му је оставио огромну уштеђевину, до тридесет година држао на ситним канцеларијским дужностима. Рачуница се оправдала, Фундуклеј-млађи је умножио очев капитал и трошио га је изузетно мудро и човекољубиво. * * * Постоји једна прича о неком краљу који је доживео бродолом заједно са женом и кћерком. Талас их је избацио на обалу у непознатој земљи. Тамо су, не знајући занат, почели да напасају туђе овце водећи живот сиромаха. Међутим, десило се да је краљ ове земље почео да тражи младу за свог сина. Изасланици су обишли краљевство, видели су све девојке и изабрали сиротицу заслепљујуће лепоте, пастиреву кћерку. Принц јој је понудио руку и срце, али је девојчин отац поставио ултиматум: нећу ти дати кћерку, принче, док не научиш неки занат. Принц је негодовао, али се повиновао вољи будућег таста. Научио је да плете асуре. Исплео је два комада, па је опет дошао да проси девојку. – Колико кошта једна асура? – упитао је пастир. – Два гроша, – одговорио је принц. – За колико времена си их исплео? – За један дан. „Четири гроша дневно…“ – помисли старац. – Добро. Узми моју кћерку. – Хвала, оче. Али ми сад објасни шта ће ти све то? Па ја сам принц. Треба да управљам земљом, а не да плетем асуре. – Ех, синко, – одговори пастир. – И ја сам био краљ. Али да сам бар знао да плетем асуре после губитка царства моја породица би живела макар мало боље. Ова прича се због своје универзалности може причати на часовима техничког образовања, историје, етике или на ваннаставним активностима. Сви јеврејски младићи који су желели да се посвете изучавању закона морали су да науче неки занат. Управо тако је апостол Павле научио свој занат (да прави шаторе), захваљујући чему га ништа није спречавало да благовести: хранио се трудом својих руку и никоме није давао повода да га прекори за користољубивост. Неколико година је живео у Арабији хранећи се својим занатом, који је толико потребан у свакој бедуинској породици. О томе у Писму има само неколико речи: ...Отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск (Гал. 1: 17). Иза ових штурих речи крију се године аскетског живота, молитава, и изучавања Писма. „Речи закона немој претварати ни у златни венац, ни у лопату,“ – говорили су вероучитељи. Односно, немој претварати Божанско Писмо ни у начин да се прославиш, ни у средство да зарадиш. Ове речи су актуелне и у наше време. Епоха доноси својеврсну социјалну наруџбину. Друштву су потребни свештеници-лекари и свештеници-педагози, како ради дубљег продирања клира у живот света, тако и ради веће независности свештеника од прилога народа за службе и требе. * * * Кад би човек био потомак мајмуна никад не би јео хлеб. Не само зато што се не би сетио. Просто не би имао разлога да тако тешко и напорно ради како би се најео. Било би му брже и лакше да бере оно што виси на дрвету и да копа оно што расте из земље. Хлеб је храна на коју је човек највише навикао, а истовремено је храна која се најтеже прави. Цео људски живот је смеса тешког и укусног, тешког и лепог. Огроман труд се крије иза светлости обичне електричне сијалице или иза млаза воде са чесме. Треба да ценимо овај труд, а најбољи начин јесте да сами радимо. Лако је исфлекати оно што је мама опрала. Оно што је човек сам опрао и испеглао чува брижљивије и нерадо прља. Извор: Православие.ру-
- протојереј
- андреј
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
У манастиру Подластва у Грбљу, у постојбини Великомученика Цара Лазара, Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије служио је данас, на Видовдан, Свету архијерејску литургију и парастос уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске и вјерног народа. У току Литургије Свету тајну миропомазања и крштења примио је мали Лазар Магуд, коме је кумовао Зоран Донковић, и Данијела Селаков, којој је крштена кума била Данијела Вуксић. После прочитаних одјељака из Апостола и Јеванђеља, сабраном народу, ријечима пастирске бесједе обратио се владика Методије, који је говорио о значају и смислу жртве косовских јунака. Владика је казао не постоји веће заповијести под капом небеском у коју се сливају све Божанске и Христове ријечи и заповијести, од заповијести о љубави, да слободном вољом љубимо Бога и ближњега свога. „Данашњи празник Видовдан и мучеништво Светог кнеза великомученика Лазара и оних који су ишли с њим и положили живот свој за крст часни и слободу златну није ништа друго него, као најљепши цвијет људскога поштења, опредјељење за слободу и опредјељење за љубав.“ Нагласио је да нама, хришћанима, неки могу да се наругајују због Лазаревог( и нашега) опредјељења да је земаљско замалена царство а небеско увијек и довијека, и да се запитају како овоземаљско, видљиво, опипљиво и реално мијењамо за нешто што је невидљиво и ирационално, неопипљиво, Небеско, фиктивно. „Они би били у праву да није Христос дошао у овај свијет и да није овдје на земљи Његова Црква која говори да је управо то Небеско, највидљивије и најопипљивије, најреалније, једино вјечно и непролазно, док све земаљско долази и пролази. Човјек пролазан, опредјељењем за непролазно и вјечно постаје непролазан и вјечан. Није пострадао Свети кнез Лазар са својим ратницима и војницима да би стекао неку награду или што није волио земаљско, него зато што се опредјелио за оно што је најдивнији израз људске личности и најљепши цвијет људскога поштења, а то је слобода.“ Ако нијесмо слободни не можемо ни љубити, рекао је Преосвећени Епископ Методије и објаснио да бити слободан значи не дозволити да будемо поробљени гријехом и слобода нема цијене: „Ако је цијена и смрт за слободу, онда нека буде и смрт, јер у тој смрти нећемо изгубити слободу. Неће умријети слобода у тој смрти. Једино опредјељење за добро и уклањање од зла ће нас сачувати у слободи.“ Подсјећајући да је једина истинска слобода, слобода од гријеха, владика Методије је казао да је гријех тиме гријех што мрзи безгрешнога, и смрт што мрзи бесмртнога. „Сви они који се заљубе у гријех, мрзе безгрешнога и сви који се заљубе у смрт, мрзе бесмртнога“, рекао владика диоклијски и подсјетио на ријечи Господње: Који Мене гонише и вас ће гонити, који љубе гријех гониће оне који љубе Мене безгрешнога, који љубе смрт гониће вас који љубите Мене бесмртнога. „Једино што Господ Христос од нас тражи јесте да душе наше, као што су сви ови наши храмови окренути ка Истоку, буду увијек и стално окренути ка добру, да све наше ријечи буду добре, да се наше жеље и чежње, буду жеље и чежње за добром и да свако наше дјело буде добро дјело. Да нас Господ, сведобри и свеблаги, удостоји да се уклонимо од зла, да идемо и чезнемо за добрим и тиме будемо и ми јунаци Косовског боја и сљедбеници Цара Лазара на славу Његову а на наше спасење“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. После Литургије одслужен је парастос за пострадале Грбљане, Кртољане, Маињане, Будване, из Понора, Маина и Паштровића, и све пострадале у Косовској битки до данашњих дана. Након парастоса полагања вијенаца на спомен обиљежје, владика Методије је честитао празник и поручио да не смијемо никада више дозволити да се на олтар било које врсте идеје и идеологије принесе оно што је најдрагоценије а то је људски живот, поготово братски: „Сви ови помени и опјела и данашњи дан да нам буду опомена, да се увијек опредјелимо за добро, а никада за зло ни по коју цијену, јер ћемо једино тако бити Светолазаревски, Световасилијевски и Светопетровићевски потомци и њихови насљедници.“ Прослава Видовдана у манастиру Подластва у Грбљу је настављена уз трпезу љубави и богат културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.