Концепт хришћанске љубави у доба необуздане еротике и пансексуализма

У доба, које карактерише необуздана еротика и пансексуализам, заиста је веома тешко говорити о концепту хришћанске љубави.

У доба у коме се дискурс жртвовања сматра превазиђеном романсом и које је себичност и самоправедност свело на начин живота, како је могуће говорити о концепту понизности, који је неопходан услов хришћанске љубави?

Па ипак, љубав, коју велики Апостол народа Павле тако лепо велича у 13. глави свог 1. писма Коринћанима, у такозваној „химни љубави“, јесте А и Ш хришћанске вере и живота. Не љубав као апстрактна идеја, не љубав као пуко људско осећање, већ љубав оваплоћена и распета, сам Богочовек Исус Христос, без чијег учешћа је сваки појам љубави лажан и илузоран.

Еванђелист Јован Богослов нас у својој Првој саборној посланици подсећа да је „Бог љубав“ (1. Јованова 4:16).

Света Тројица у коју верујемо, једини истинити Бог, није безлично биће, већ је заједница личности, заједница љубави. Он је створио свет и човека из крајње љубави и из љубави влада и одржава универзум.

Он је толико заволео свет и човека да је хтео да Његов Јединородни Син уђе у коначну историју света, преузме људску природу и буде разапет за грехе људи. „Јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јован 3:16). Анархични и предвечни Син и Реч Божија, вођен крајњим снисхођењем, испражњен је од своје божанске славе и узима обличје слуге; Он се унижава до те мере да прихвата да претрпи срамну смрт на крсту “за нас људе и за дан спасења“.

У овим условима постаје разумљиво шта за нас представља хришћанска заповест љубави, коју сви црквени Оци и Учитељи сматрају за венац врлина. Хришћанска љубав је пре свега подражавање бескрајне љубави Тројичног Бога и подражавање љубави оваплоћеног Сина и Речи Божије.

Божија љубав је љубав без краја, без граница. И хришћанска љубав, да би била права хришћанска, такође мора постати бесконачна и безгранична. То не може бити права љубав ако је усмерена само на оне који нас воле или на оне од којих очекујемо узвраћање. Не може бити права љубав, ако је ограничена на нашу породицу, на наше пријатеље и познанике, на нашу друштвену групу, на нашу нацију. Истинска хришћанска љубав упућена је свима без разлике, пријатељима и непријатељима, сиромашнима и богатима, јакима и слабима.

Зато нам Господ у Својој Беседи на гори налаже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе... као што сте рођени као синови Оца свог који је на небесима“ (Матеј 5. :44-45). По светом Исаку Сирину, хришћанска љубав је упућена чак и демонима. Доста је примера Светих наше Цркве, који су се молили Свеблагом Богу и за архиђавола, макар знали да он није прихватљив за спасење.

Љубав Богочовека Исуса Христа је пожртвована љубав. А хришћанска љубав, да би била права хришћанска, мора бити праћена нашим одрицањем од сваке страсти и сваког греха, да би у нама било места за стицање божанске благодати. То мора бити праћено и одсецањем наше воље, како бисмо Божју вољу могли да спроведемо у дело у свом животу.

Истинска хришћанска љубав значи и спремност на жртву. Жртвовање нашег доброг провода и удобности, жртвовање наших разних жеља, жртвовање наше себичности и сопствене воље, жртвовање чак и сопственог живота, ако се то у неком тренутку од нас тражи. Без ове спремности на жртву не можемо истински волети своје ближње, па ни Бога, наравно. Јер, љубав, када „тражи саму себе“, она није хришћанска, већ љубав према овоме свету.

За човека који жели да живи светски, ова љубав је неисплатива, јер поништава све чињенице удобног и пријатног живота. Али за човека, за кога се живот не завршава биолошком смрћу, за човека који „очекује васкрсење мртвих и живот будућег века“, ова љубав је једини пут, који са сигурношћу води у живот вечни.

о. Михаил Воскос

https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/i-ennoia-tis-christianikis-agapis-se-mia-epochi-akratoy-erotismoy-kai-pansexoyalismoy/#