Претражи Живе Речи Утехе

Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој? Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога. Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета? С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. С друге стране, неки непотребни притисак овде може прилично да се умеша и претвори сан у родитељски план. На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно. Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду. Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно. Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим. Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите. Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи? Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. Тинејџер је особа која се активно мења током времена. И план који смо направили за њега са 13 година можда неће бити погодан за њега са 14 година. Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. Деца често желе да постану блогери У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре. Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“ Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна. Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно. Деца су толико пуна емотивног набоја због полагања пријемних испита да постају анксиозни. Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“. Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано. породични психолог Матвеј Берхин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://www-pravmir-ru

Човек се обраћа Богу и почиње да разговара с Њим, и ми то можемо да назовемо молитвом. А потом се обраћа другим људима, да би им испричао о Богу, како би и сам боље схватио садржај своје вере – и ми то можемо да назовемо богословљем. Он притом користи људски језик, јер ангелски не зна, и то је природно и правилно. Поред тога, човек не може непрекидно да се налази у стању светости, озарења, пламене молитве. Њему су потребне и туђе, «позајмљене» речи – као оријентири. Оне не замењују сопствено искуство, али му помажу да се отвори, одржи – као што нам и туђи стихови о љубави помажу да схватимо и изразимо нашу соптвену љубав. Због тога је богословље просто неопходно. Без њега, као и без црквене молитве «туђим речима», верујући човек прелако постаје плен сопствене маште и туђе непоузданости. Јереси, то јест нетачне представе о Богу, заиста постоје, и да би се пришло к Истини, треба знати разликовати је од лажи. Речи о Богу треба да постану икона, која нас води ка Богу. Али бива и другачије: оне постају идол. Човек теше од речи, као раније из дрвета или камена, неки лик Бога – по сопственом укусу, разуму и умећу – а потом почиње ревносно да му се поклања, па чак и да му приноси људске жртве. Како се то дешава? Бог је – Другачији. Свако назначење које Му дајемо, било оно чак и најтачније, и даље остаје непотпуно и нетачно. Називајући Га љубљеним или праведним, ми обично пројектујемо на Њега наше представе о љубави или праведности, и потом расуђујемо управо о њима. Постоји предање о древном богослову, који је шетао обалом мора, размишљајући о Богу, и од‌једном је угледао дечака, који је пресипао воду у малу рупу. «Шта радиш?» - упитао је богослов. «Хоћу да преспем море у ову рупу!» - одговорио је дечак. Богослов се насмејао. Тада му је дечак рекао: «А зар ти не радиш то исто покушавајући да сместиш Бога у сосптвени ум?». Богословски појмови се могу условно поделити на две групе. Једна представља потпуно конкретне ствари, доступне осећајној перцепцији, као например: смрт и Васкрсење. Уколико говоримо, да је Христос умро и васкрсао, то ће различито звучати на разним језицима, али ће се смисао у потпуности поклапати. Али у богословљу постоје идеје, које чак и носиоци једног језика различито схватају, као например: светост, страх Божији или праведност. Христос је умро и васкрсао «ради нас људи и нашега спасења». То је чињеница. Али богослови обично дискутују о другом: ко, како и коме је принео искупитељну жртву на Голготи, или када, како и у ком смислу хлеб и вино постају на Евхаристији Христово Тело и Крв. А то су већ сложени појмови, које разни људи схватају на разне начине, и немогуће је наћи такву формулацију, коју би сви схватали истоветно. А шта уколико нам још предстоји да те речи преводимо и на други језик, јер се чак и добро познате ствари и појаве из околног света различито описују код разних народа. У руском језику има много речи за опис разне врсте снега и леда, као и са њима повезаним зимским временом: поледица, мраз, иње, снежна кора, вејавица, мећава, снежни смет, низински ветар. У енглеском језику таквих речи има мање, а у неким афричким језицима све то се описује само једним заједничким изразом «бела зима». Зато, например, ескими различито називају снег, који лежи на земљи, и снег, који пада с неба, као што ми разликујемо «бару» од «кише». То је потпуно логично, уколико се сетимо какву улогу има снег у животу тог народа. Било које речи и појмови се могу правилно схватити само у систему. Уколико Африканцу који није упознат са нашом климом, покушате да објасните разлику између вејавице и низинског ветра, поледице и смета, он једноставно ништа неће разумети. А када се ради о духовним стварима, онда је ризик неразумевања много већи. На пример, знамо за монофизитску и монофелитску јерес, које су изопачивале учење Цркве о Христу, умањујући пуноћу Његове људске природе. Те јереси су релано постојале и биле одбачене од стране Цркве. Али када ми данас зовемо некога монофизитима (например, Сиријце или Армене), треба да се уверимо да је то заиста јерес, а не разлика у терминима. Тако су православни Грци говорили да у Христу постоје две природе, Божанска и људска, и две воље (фелима), пошто свакој природи – Божанској и људској – неизбежно одговара сопствена воља. Али неки Сиријци су, напротив, инсистирали на томе да у Христу постоји само једна воља (цевјана), због тога што Он поседује једну Личност. Може се рећи, да су обе стране на свој начин биле у праву, пошто грчка фелима није у потпуности исто што и сиријска цевјана (у грчком језику тој речи пре одговара реч гноми). С друге стране, када су Грци инсистирали на томе да је у Христу једна ипостас, пошто је Његова Личност јединствена, онда су Сиријци говорили, да Он има две кноме, пошто је Он Бог и човек истовремено. Тој сиријској речи пре одговара грчка реч фисис «природа», а на руски се ти термини чак не могу ни превести, те морамо да позајмљујемо речи «ипостас» и «кнома». Дакле, уколико те термине тумачимо одвојено од целог комплекса богословских представа, неће бити ништа друго сем празних полемика. Једна воља или две? Једна ипостас или две? Упитајте већину наших редовних парохијана и видећете да ће им бити тешко да одговоре. Па чак и неким свештеницима нажалост такође ... И што је карактеристично, чак и уколико науче све те премудрости, тешко да ће због тога бити ближе Богу. Али, можда се треба обратити Библији, како би се нашла јасна и једнозначна тумачења, која омогућавају да се разреше недоумице. Размотримо, например реч «ипостас» (ипостасис). У грчком преводу Старог Завета она се среће 23 пута, и нигде нема терминолошко значење, ево на пример: ...када је земља отворила уста своја и сред свог Израиља прогутала их и породице њихове, и шаторе њихове, и сву имовину њихову, коју су имали ... (Друг. 11:6). Вратите се, кћери моје, дођите, јер сам ја већ стара да се удајем. А када бих и рекла: «још имам наде...» (Рут 1:12). Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред Тобом (Пс. 38:6). Пропадам у дубоком глибу, где нема дна (дословно «нема ипостаси», Пс. 68:3). У Новом Завету се ова реч среће свега пет пута: ...да се, ако дођу са мном Маћедонци и нађу вас неприготовљене, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали...(2 Кор. 9:4). А што говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале (2 Кор.11:17). (Христос) ...будући сјајност славе и обличје бића Његова ...(Јевр. 1:3). Јер постасмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити (дословно «почетак ипостаси») до краја тврдо одржимо...(Јевр. 3:14). Вјера је пак тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо (Јевр. 11:1). Другим речима, у Библији та реч означава нешто чврсто, реално, постојеће, али се никада не поклапа са богословским термином «ипостас», који је пре узет из грчке филозофије, него из Библије. Чак се и цитат из Јевр.1:3 веома разликује од савременог богословског језика. Ствар је пре свега у томе, да Свето Писмо подразумева да се са човеком не говори богословским формулама, већ у причама и метафорама. Христос није писао катехизисе, већ је слушаоцима говорио о виноградарима, рибарима и овцама; Он није говорио о Триипостасном и Јединосушном Божанству, већ о Себи и о Оцу; Он се није обраћао уобичајеном аудиторијуму, већ конкретном, живом човеку у његовој конкретној ситуацији. И више од тога, чак су и најбогатије богословским формулама библијске књиге – Посланица апостола Павла – написане на том истом принципу. Павле се обраћа конкретним људима и говори о њиховим веома конкретним проблемима. Зато богослови последњих векова често извлаче његове речи из контекста, ређају их у њима погодном редоследу и граде неко «учење Св.апостола Павла о тој и тој ствари», и у њиховим рукама су буквално концепти лекција прочитаних из апостола на богословском факултету. К.С. Луис је наводио диван пример из стиха Филипљанима 2:12-13: «Тако, љубазни моји ...градите своје спасење са страхом и дрхтањем, јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно». Ако се узме први део овог стиха, произилази да се човек спасава сам, својим снагама (крајње пелагијанство), а уколико се истргне други део произилази да је – човек само играчка у Божијим рукама, Који Сам одлучује да ли ће га спасти или не (крајњи августинизам). Тако настаје простор интерпретација и разуме се разне богословске школе освајају тај простор на разне начине. Због тога у хришћанству и постоји велики број разних конфесија и богословских школа: сви признају Библију за узвишени ауторитет, али је сви тумаче на разне начине. Метафоре и приче наводе човека на усрдније и искуственије прихватање идеја, често га уче потпуније и боље него богословски трактати, који су усмерени искључиво на његов разум. Њима, обично недостаје прецизност и зато су им и потребни трактати, и богословске формуле. Просто не сме се једно прихватати за друго. Разликовати формулу од метафоре такође није увек једноствано. У време Реформације католици и протестанти су се спорили око тога да ли треба метафорички разумети Спаситељеве речи «Ово је Тело Моје». А на путу из Јерусалима у Јерихон показаће вам натпис, гордећи се тиме, што се налази тачно на месту крчме, у коју је милосрдни Самарјанин довео путника који је упао у руке разбојника, иако већина читалаца Библије схвата историју као причу. Да ли постоји излаз из тог субјективизма? Наравно да постоји и за њега се зна одавно: црквено Предање. У једном те истом Јеванђељу од Јована Христос говори ствари које изгледају противуречно: «Ја и Отац смо једно» (10:30) и «Отац Мој је већи од Мене» (14:28). Једна од ових изјава се може разумети само кроз призму оног другог. Према црквеном Предању најважније је следеће: «Ја и Отац смо једно»; друга изјава не укида прву, већ говори о добровољном потчињавању Сина Оцу, о томе како се Он унизио у оваплоћењу. Постоји разуме се и друга дискусија. У старо време су Аријанци а у наше дане Јеховини сведоци инсистирали на томе, да Христос уопште није био једнак Богу, због чега треба изабрати изјаву «Отац Мој је већи од Мене». Где је критеријум избора? Уколико тумачимо Библију само у оквиру саме Библије, онда њега нема: може се тумачити и овако и онако. Али постоји колективни опит читања тог истог текста од стране заједнице верника, која је и изградила оно што данас називамо црквеним Предањем. Како је писао о.Георгије Флоровски, «догматски спорови у Цркви се нису водили по питању садржаја вере. У извесном смислу је било спорова о речима, - тражили су и ковали «богоприличне» изразе за потпуни и истоветни опит који се још није учврстио у разумске одежде». То јест опит је постојао од вајкада, а «разумске одежде» су биране по потреби. Узмимо још један небиблијски богословски термин: јединосушни (јединопостојећи). Он није постојао у Цркви пре аријанских спорова, али је постојала вера у јединство Оца и Сина. Многим редовним верницима православних цркава такође није у потпуности јасна разлика између тих термина, и може се рећи да је њихово богословско образовање остало на «до-никејском» нивоу. Јерес настаје онда када настане супротстављање јединосушности сличносушности, како је то код Аријанаца. Само по себи правилно понављање правилних речи још ништа не значи, исто као што ништа не значи ни одсуство тих речи. Чак штавише, нешто о Аријанцима. Имао сам прилике да недавно видим буклет Јеховиних сведока. На корицама је била следећа слика: двојица беспрекорно обучених људи су разговарали негде на улици са трећим човеком. Они су држали у рукама отворену Библију, и један од њих је показивао прстом на неко место у тексту. И већ није уопште важно које место је показивао. Где почиње секташво, јерес? Управо тамо, где се из комплетног текста Светог Писма истрагава неки одређени број цитата, којима се уз одређену умешност, може доказати уопште све што пожелите. Али ... да ли и ми често користимо Библију? Овај зборник цитата и прича се узима са полице само онда када треба нечим да поткрепимо своју сопствену тачку гледишта. Човек не може или не жели да обухвати погледом целу слику, не жели да се учи, већ пре хоће другога да учи – и ево зборника цитата на готово ... А потом долази други човек, цитира други део и почиње спор. Прочитао сам например један, да искупљење које је извршено на Голготи треба разумети овако: Бог-Син је вратио Богу-Оцу дуг, изједначавајући се са грешним човеком. Други се збунио непотпуношћу и приземношћу те метафоре (а то је наравно метафора), и рекао: то уопште није тако, због чега Богу треба платити откуп, као бандиту, ако је Бог Љубав! И почео је да понавља потпуно истиниту формулацију «Бог је Љубав» тако често и тако страсно, да се други човек такође на свој начин збунио: извините, а чему онда Голгота? Зар ми одбацујемо то да је Христова Крв проливена за наше грехе? Јер и то је – правилна формулација ... Али ту нису најважније формулације. Оне су важне и потребне, али се превише лако претварају у идоле. И тада се наша «православност» своди на борбу за правилне речи ван правилног контекста – и још тачније, на борбу против неправилних (неуобичајених, непознатих, подозривих) речи ради ... није увек јасно, ради чега. Човек узима потпуно правилну фразу (например, «Бог је Љубав», или «ви сте позвани на слободу», или «свако ко призове Име Господње, спашће се»), и уместо да кроз тај цитат иде ка Истини скривеној у њој, поклања се самом цитату, гради једнострано богословље, примитивно, као звук шаманског тимпана. Он смешта Бога у своје сопствене представе о љубави, или слободи, или спасењу. Бог тада изгледа као мали домаћи богић, који пристојно стоји на камину. Свако бира свог идола на основу свог карактера, васпитања, навика. А све сувишно се одбацује. Сличан богословски систем су имали Јудеји у време доласка Спаситеља. Они су имали потпуно јасне и конкретне представе о Месији, при чему су они у потпуности били тачни: очекивало се да ће Месија спасти Израиљ и учврстити Своје царство. Али управо су им те представе и сметале да угледају Месију, када је Он заиста дошао ... Он није био тачно онакав каквим су Га очекивали, и то Му нису могли опростити. Погледајмо, због чега је Христос обично укоравао људе, које је сретао на Свом земаљском путу. То уопште није било за личне грехе, како се могло очекивати ... Наравно, у то време су навикли да грех називају грехом, и например пустити жену ухваћену у прељуби је било могуће само у том друштву, где су сличан грех заиста кажњавали смрћу. У нашем друштву, које је преживело сексуалну револуцију и које је убеђено у свеопште право на блуд, Христос би тој жени вероватно рекао нешто много суровије од «иди и више не греши». Али Христос у Јеванђељу највеће прекоре и најстрожија разобличавања упућује управо онима, који Га утискују у свој богословски систем. Ученицима није било тако тешко да после свих чуда признају Исуса за Месију, већ је много тежа била следећа лекција: Месија ће превазићи њихова очекивања. Они су желели да што пре свргну власт странаца и грешника, седну с десне и леве Његове стране, претворе у пепео непослушне Самарјане и што је најважније да ни у ком случају не допусте погибију свог Учитеља. Зар су желели нешто лоше? Не, наравно. Јуда није ради тридесет златника учинио тако страшну издају – да је желео он је могао негде другде да добије и више новца. А ради чега онда? Многи сматрају да се Јуда или разочарао у Учитеља, који никако није желео да свргне Римљане, или је желео да на тај начин испровоцира његов отворен конфликт с властима: погледајмо, како ће се Он понашати у тој ситуацији. Месија је требало да одговара Јудиним очекивањима ... Чак је и осталим ученицима пут ка Истини остао до времена заклоњен тим шаблонима. Наравно, није дозвољено правити од Христа «борца са системом», слично анархистима. Он је Сам на крају крајева рекао: «Ја нисам дошао да нарушим, већ да испуним» - потврдивши самим тим неопходност и исправност Закона. Он уопште није лош, када њиме замењују Живот, када живу људску душу стављају на суд строго одређених правила. Чак и црквена проповед некад звучи, како је рекао један мој познаник, «као да ми желимо да предајемо Богу лекцију из филозофије». Не, Он то од нас уопште не очекује. Дакле, уколико се у речима онога који говори «Бог је Љубав» не осећа љубав, уколико онај који заступа слободу не тежи да се ослободи од страсти – онда он у најбољем случају говори сујетно, а у најгорем – идолопоклонствује. Боље је рећи само «добро јутро!», али тако да се у тим речима чује ехо Божанске Љубави и људске слободе. Овде треба направити важну ограду. Уколико ме је неко схватио тако да је боље живети без икаквог богословља, јер је тобоже «Бог код свакога у души», и није важно како Га зовемо: Пресветом Тројицом, Ваалом или Кетцаљкоатлем – онда ме није схватио потпуно. Онда се свеједно може рећи својој жени: ти си у мојој души, и није важно у чијој постељи ћу провести ноћ. Не описује се случајно многобоштво у Библији као тежак блуд. Коме није важно да зна Име, томе није важна ни Личност. Богословље нам је потпуно неопходно, тим пре што оно само одређује своје границе. Сетимо се за православну традицију најважније разлике између Божије суштине и енергије. Код нас се та подела повезује са именом Св.Григорија Паламе, док је у јудаизму чак штавише о сличном говорио Мајмонид. Божија суштина није позната, и она је неизмерно изнад свих наших категорија и представа. Бог нам чак у Свом Откровењу даје да сазнамо о Њему оно што нам је потребно да знамо – а никако све. Ту је извор апофатичког богословља, које тврди да Бог не постоји. А о енергијама, то јест Божијем пројављивању у овом свету, које је потпуно доступно људском опажају, говори катафатичко богословље. У суштини, када кажемо «Бог је Љубав», ми говоримо о енергији: «Бог ме љуби и очекује од мене да Му узвратим љубав». Те речи су сваког секунда нашег живота призив, на који ми у овом или оном степену одговарамо – или не одговарамо. Богословље је веома потребна ствар, али не за Њега, већ за нас – како ми не бисмо сишли са пута, који води ка Њему. Андреј Десницки извор

Свака људска мисао, свака људска реч је – енергија, сила. Ако је ова тврдња тачна у погледу људске мисли и речи, утолико је тачнија када се односи на реч Божију, на Христову реч. Зато, када слушамо миомирисну, тиху, сладосну Христову јеванђелску реч: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети…, или: Ово вам заповедам: да љубите једни друге… или: научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, не треба да заборавимо да ова кротка Христова реч јесте она иста недокучива и безгранична сила која је из таме небића на светлост живота извела све постојеће, све бескрајне светове, сву у својој разноврсности непрегледну творевину, словесну и бесловесну. Реч Христова, заоденута у смирену, чулима доступну форму људске тварне речи, која се може чак и графички фиксирати, у својој дубини и основи јесте енергија Великог Свемогућег Светворца Бога. За њу треба рећи исто оно што је у Светом Писму речено за самог Бога, тј. да је она „огањ који спаљује“, и да се земнородни ка њој мора приближити с највећим поштовањем и страхом (Јев.12,28-29). Реч је Твоја веома чиста (Пс. 118,140) говори псалмопојац. Христова реч је најтајанственија реч. Она је недоступна и недокучива и највећим умовима, а у исто време је тако једноставна и јасна да је приступачна и разумљива чак и деци. Христова реч нам је тако схватљива, природна, тако дубоко сродна нашем људском срцу, па ипак несумњиво бескрајно надмашује моћи створених бића. Она је Божанствена, недокучива, натприродна, и како каже апостол Павле, није од човека и по човеку (Гал.1,11-12). Упућена слободном човеку, реч Христова је кротка и ненасилна, а опет поседује безграничан, апсолутни ауторитет, сасвим различит од оног људског, будући да је реч једног и јединственог Владике свег бића. Небо и земља ће проћи, говори Христос, али моје речи неће проћи. Ако се прими са дубоком вером, реч Христова води човека у вечни живот. На том путу следбеник Христов срешће много тога што је необично и непознато ономе који не следи Христа. Све што човек може доживети и сазнати у свом бићу – откриће му се на овом узвишеном путу. Светлост Христове речи сеже до крајњих граница тамног бездана, откривајући праву природу многих привида истине који у тмини привлаче човека ка себи. Реч Христова је огањ који испитује све што је у човеку и уопште у бићу света, јер, како сведочи апостол Павле: нема твари скривене пред Њим(Јев.4,13). Реч Христова је дух и живот вечни, пунота љубави и радост небеса. Реч Христова је нестворена Божанствена светлост… Она се не обраћа плитком, логичком разуму, него дубоком срцу човековом, и онај ко заузврат, да би достојно примио ову Божанствену светлост и постао једно са њом, отвори срце своје до самога дна – постаје богоподобан. Христова реч преточена у живот чини човека богом. Свети Софроније (Сахаров) (из књиге Старац Силуан) извор

Плач је често знак да је детету потребна утеха, међутим, родитељи често греше ућуткујући га. Ево које фразе би радије требало да користите како бисте смирили своје малишане… Шта ако сваки пут када наши малишани заплачу или имају напад беса, они заправо раде нешто врло корисно? Ми не ценимо увек када наша деца заплачу, а оно што она заправо раде јесте да користе свој урођени систем за опоравак организма. Kада смо повређени, емотивно или физички, уместо да држимо то у себи, ми се празнимо кроз плач, смех или рад. На тај начин се тело ослобађа ружног осећаја. Међутим, већина људи не плаче, с обзиром да им је вероватно у детињству много пута речено “Не плачи”, али немојте чинити исту грешку са својом децом, јер имајте на уму – њихов систем за опоравак је још увек нетакнут. Ево неколико ствари које можете рећи свом детету, уместо чувеног “не плачи”… Охрабрујуће фразе: 1. Овде сам 2. Видим колико си узнемирен 3. Жао ми је душо, знам да је тешко 4. Бићу уз тебе док си узнемирен 5. Не идем нигде 6. Безбедан си 7. Не постоји ништа прече од тога да сада будем са тобом 8. Жао ми је што си изгубио свог меду/што је твој друг то рекао/што си испустио сладолед 9. Слушам те душо Фразе које враћају на срж проблема, како би се он уклонио или умањио: 10. Заиста си желео…ту играчку/сладолед/да тата остане код куће/да идеш у парк 11. Хајде да још једном погледамо то што те боли… Kолено/прст/стопало… 12. Фразе које их подсећају на ведрију страну ситуације: 13. Добићеш чоколаду ускоро 14. Знам да ћеш схватити све ово 15. Мама ће доћи касније 16. Сигурна сам да ћеш све ово заборавити ускоро 17. Неће овако бити заувек Фразе које треба да избегавате: 18. Видим да си љут (дефинисање осећања) 19. Хоћемо да идемо да видимо шта ради тата (одвлачити им пажњу од осећања) 20. Знам да хоћеш сладолед, идемо да га купимо (поправљање ситуације) 21. Добио си сладолед јуче (давање разлога) 22. Kакав је то грозан звук који правиш (чинити да се осећају још горе тако што их посрамљујете и ућуткујете) 23. Ако не престанеш, одмах идемо кући (Награђивање или кажњавање) Извор: Yumama

По мом мишљењу, то су, наравно, почетни стихови молитве Господње. Наиме, две речи: „Оче наш“. А о њима посебно желим да говорим током једног од најтежих периода у нашој историји и црквеној историји посебно. Оче наш... Зашто су ове речи драгоцене? Јер их је рекао сам Господ наш Исус Христос. Не пророк, не апостол, већ сам Бог. Подсетимо се светог Јеванђеља: „И када се он мољаше Богу на једном мјесту па престаде, рече му неки од ученика његових: Господе, научи нас молити се, као што и Јован научи ученике своје. А он им рече: Када се молите говорите: и на земљи као на небу. Хљеб наш насушни дај нам сваки дан; И опрости нам гријехе наше, јер и ми опраштамо свакоме дужнику својему; и не уведи нас у искушење; него нас избави од злога.“ (Лк. 11:1-4). Имајте на уму да је ученик директно питао Христа како да се правилно моли? А Спаситељ му је директно одговорио и дао му текст молитве из уста Божијих. Требало би да будемо испуњени светим страхопоштовањем! Какво је велико благо ова молитва! Небески дар! Небески хлеб! Пут ка спасењу! Срце радосно и побожно дрхти од овог океана милости Господње. И ево почетка ове молитве. Да тако кажем, потпуна, коренита и вечна промена у духовном животу. Долази доба Новог завета. У паганском свету богови су доживљавани као недостижна бића, громовници. Треба их се бојати. Морате им се поклонити. Њима су приношене људске жртве. И ево дође Онај Који рече да је Бог ваш Небески Отац. И Он вас воли као своју децу. И брине се о вама као да сте Његова деца. И још једном ову мисао Спаситељ понови светој равноапостолној Марији Магдалени, а преко ње, у стилу светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, целом човечанству: „..иди браћи мојој и кажи им: Узлазим Оцу мојему и Оцу вашему, и Богу мојему и Богу вашему.“ (Јован 20,17). Недавно сам био у храму. Дошао сам да се помолим између служби. Упалио сам свеће, целивао иконе и мошти. Када сам се окренуо да кренем ка излазу, на зиду наспрам олтара видео сам икону од које ми је срце закуцало од радости. Иконописац је приказао десницу Божију пуну беба. А ове бебе смо ви и ја. Не будите тужни и немојте се обесхрабрити. Бог нас све носи у свом наручју ка једном једином циљу: ка спасењу, у Царство Небеско. Наш Отац нас никада неће оставити. Главно је да Га не напустимо и да останемо у крилу Православне Цркве, која је Рука Божија. Не будите тужни! Наш Отац нас све носи у свом наручју кроз овај тежак живот. протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Негде дубоко у себи тражио си и пронашао истину о свом животу, о својим изборима, и направио самокритику без изговора. Надам се да ћеш увидети своје мане и грешке, јер тек тада ћеш почети са покајањем, исправљањем, исцељењем. Ако си искрен према себи, неће ти бити тешко да кажеш „Боже, буди милостив мени грешном“. Стани смерно пред Свемилостивим Богом и тражи милост са сломљеним срцем и надом. Велика је врлина признати да си несавршен. Велика је врлина оставити свој „его“, своје „достојанство“ и „сломити“ се у тајни Исповести. Јер, то показује да те не занима „добро име“, већ да постанеш Христов. И свако је Христов који, упркос својим гресима и грешкама, прихвата своју таму, болести, хирове и тако се испуњава светлошћу и радошћу са Извора Светлости и Радости. Падови се могу наставити, али то не значи да се покајање и тражење Божје милости не могу наставити. Шта год да си урадио, шта год да си живео, немој бити разочаран. Цариник ти показује пут покајања и смирења. И ако он може да се оправда пред Господом кроз своје сломљено срце, сигурно можеш и ти. *** Много пута тражимо реч наде и утехе. И обично, слушајући речи које нас позивају да не осудимо друге, већ себе, вероватно замеримо... речи нам делују грубо. Навикли смо да нас малтретирају. Желимо да стално слушамо нешто ће нас утешити, а не шта ће нас пробудити. Зато лако прихватамо речи које амнестирају наше грехе и страсти, а не речи истине, праве љубави. Јер, права љубав се не налази у утешним и умирујућим речима, већ пре свега у речима које ће нас подстаћи да уђемо „у себе“. Запамтите да је реч наде - реч покајања. Јер нада се рађа у нама када уђемо у процес покајања. Кајемо се, и зато се надамо… и надамо се, зато се кајемо. архимандрит Павлос Пападопулос приредила: Ј.Г. извор

протојереј Златко Ангелески Православни хришћанин својом смрћу не престаје да буде члан Цркве. Смрћу хришћанин прелази из једног дела Цркве у други. Он одлази из Цркве земаљске у небеску. Али и земаљска и небеска Црква представљају једну једину Христову Цркву, Његово Тело, стуб и тврђаву Истине. Дакле, као што се Црква за време њиховог земаљског живота старала о својој деци, дајући им, као најнежнија мајка, пуноћу благодати и благослова кроз Свете Тајне и молитве, тако их не оставља и не заборавља чак ни у часу смрти, а ни после тога. За Цркву, као и за Самог Господа, „нема мртвих“, јер је наш Бог „Бог живих а не мртвих“. У тренуцима пред смрт Црква се труди да молитвама, исповешћу и причешћем своју децу што боље припреми за долазак пред лице Божије и прелазак у живот вечни, а после смрти не раскида везу љубави према њима, већ је наставља кроз постхумне молитве: погреб, парастос и помен. Помен је један од заупокојених чинова Православне Цркве, који се служи у одређене дане и време за покој душа наших упокојених сродника и пријатеља. Реч парастос је грчког порекла и значи: некога подржати, за некога се залагати, јер се кроз ову службу Црква, својим молитвама, залаже и заузима пред Богом за своје упокојене чланове. Парастоси, као и други погребни обреди, заправо представљају посебне чинове које је Црква установила у знак сећања на покојнике и садрже посебне молитве за њих. Пракса Цркве да брине о својим упокојеним члановима заснива се, с једне стране, на догматским разлозима, а с друге стране, на наслеђу некадашњих претхришћанских религија. Пре свега, сам појам Цркве као заједнице светих, коју чине не само живи (по људском схватању), већ и њени упокојени чланови, као и вера у загробни и будући живот, у опште васкрсење и суд, као неопходну последицу имали су приношење молитава за „благословени покој душа“ умрлих у Христу. Такође, међу старим Јеврејима, као и међу паганима, још у време настанка хришћанства постојали су посебни обреди и чинови у част и сећање на покојнике, који су, без сумње, иако спољашњи и формални, ипак допринели наставку најстаријих обичаја у вези са погребом, јер они не само да нису били у супротности са правом вером, него су у хришћанству добили ново значење. Та сличност у постхумним обичајима обично се налази у књигама Старог завета, где се наводи да је Јуда Макабејац, у складу са учењем о васкрсењу мртвих, послао у Јерусалим оно што је било потребно да се принесе као жртва за оне који су умрли у ратовима. Код пагана је, пак, постојао обичај да се храна доноси на гробове мртвих, јер су веровали да и мртви тамо једу са својим пријатељима. Распрострањен, пак, међу хришћанима, иако по свом изгледу личи на овај пагански обичај, ипак добија сасвим друго значење. Код хришћана се брига за покој душа покојника нарочито показала у милостињи и делима љубави. О вредности оваквих дела и молитава за упокојене говоре најстарији хришћански списи, као и многи свети оци и учитељи Цркве. Дакле, када неко од наших рођака премине, онда је потребно одржати парастос 3., 9., и 40. дана након смрти, као и шестомесечне и годишње помене. Општи помен, који се обавља за све „преминуле очеве и претке“, обавља се на задушнице – дане посвећене упокојеним, а посебно суботом. Сви ови парастоси у хришћанству су добили дубоко духовно значење. Дакле, помен трећег дана симболизује тродневни боравак Христа у гробу, а обавља се у част Свете Тројице, што је сама суштина наше вере. Помен деветог дана врши се у част девет анђелских чинова, који треба да буду ослонац нашој души пре доношења посебног суда. У 40. дан служимо парастос, јер тог дана душа очекује суд од праведног Судије, који се изриче на посебном суду Божијем, у ишчекивању општег васкрсења мртвих и општег суда, када ће сви примити награду или казну, према томе како су свој земаљски живот завршили. Годишњи парастос се не обавља на дан телесног рођења, већ на дан истинског рођења за живот вечни, односно на дан упокојења. Посебно треба истаћи да живи чланови породице и рођаци често греше у свом односу према покојнику. Помен је, пре свега, молитва за упокојене, па треба да се обавља када је његов ред, а не када то одговара живима. Ово се посебно односи на помен од 40 дана, који треба да се обави тачно 40. дан после упокојења, рачунајући дан упокојења пре вечерње службе као први дан, а ако је умрло после вечерње, онда следећег дана. сматра се првим даном. Одлагање овог помена због присуства сродника из далеких места, или на нерадни дан, потпуно је неоправдано и погрешно по учењу Цркве. Годишњи и полугодишњи помен се могу померити за дан раније или касније, али 40-дневни помен не сме да се помери ни за један дан, због великог значаја за душу покојника. Такође је потребно знати да помен треба да се врши у суботу (осим помена 40. дана, који се одржава тачно на дан), јер је субота дан посвећен мртвима, а не недеља, јер је недеља дан васкрсења и дана Христове победе над смрћу. Осим тога, превише сујеверних и неутемељених обичаја примећујемо када се неко од наших ближњих упокоји. Прекривање телевизора и огледала у покојниковом дому крпама, стављање новца и хране у ковчег, одвезивање пертли и кидање дугмади са одеће, стављање камена и хлеба на сто по изласку из куће СУ ПОТПУНО НЕПРИКЛАДНЕ СТВАРИ И ПРАВОСЛАВНИМ ХРИШЋАНИМА НЕ ПРИСТАЈЕ ДА ИХ ВРШЕ. Када се служи помен у цркви или на гробљу, кувано жито (симбол васкрсења), црно вино (симбол Христове победе над смрћу), просфора, свеће за присутне, морају бити припремљени за оне за које се служи парастос, а име се бележи одмах по његовој смрти. Када се опело служи на гробљу, сви присутни, заједно са свештеником, треба да буду окренути ка истоку, као што је положај покојника, а не да стоје окренути према западу. На гроб треба ставити све што је потребно за парастос. Послуживање треба да буде скромно, не луксузно и у беспотребном расипању новца. Лепо је и хришћански у те дане однети храну сиромашнима, болеснима и беднима, јер давање „за душу“ тек тада има прави хришћански смисао. За упокојене су наше молитве најважније, а милостиња ће имати смисла и користи за упокојене када буде учињена у складу са учењем Цркве, а не по савременим токовима, који су често супротни духу и традицији Православља. https://liturgija.mk

Страхопоштовање је уважавање, дубоко поштовање према светиње, укључујући и свештени чин. Али колико често га виђамо ових дана? Преподобни Никон Оптински каже: „Све се мора чинити са страхопоштовањем. Монах мора имати и тих глас и скроман корак. Неопходно је не само чинити, већ и говорити са страхом Божијим, разматрајући сваку реч пре него што је изговорите”. Није ли тачно да сада ретко виђамо такво стање духа? Чак и међу неким свештеницима. Какав „тихи глас”, какав „скроман корак”? Страст за митинзима је захватила многе. Сада је, напротив, важно бити гласан, имати широк корак, стално учествовати у некој врсти борбе. И, што је најкарактеристичније, мора се стално прекоревати архијереји и њихове сабраће да се „боре за истину“ не онако како би то неки рушилаци желели. Да бисмо сазнали колико је духован овај или онај проповедник, нема потребе чак ни за софистицирану теолошку анализу. Само треба да погледате његов говор. Уосталом, није потребно бити доктор теологије да би се разумело: псовке, љути груби говори, вулгарни изрази никада нису знак духовности. Ово је отсутство страхопоштовања. Наравно, из црквене историје познајемо пророке и свете јуродиве Христа ради, који су у својој узвишеној смелости могли да сагореју глаголом инертна срца људи заглибљених у овоземаљској сујети. Али за такву смелост човек мора имати унутрашњу непристрасност, буквално бити светац. Видимо ли ово код поборника? Авај. Али и међу обичним православним хришћанима усађује се идеја да је срамота бити духовна личност, живети са страхопоштовањем, у послушности свештенству, да су сада важнији одређени световни циљеви. Међутим, свети Јефрем Сирин каже: „Не стиди се да држиш страхопоштовање у смиреном срцу, јер они који те кваре неће ти користити у дан невоље. И ова света реч подвижника упућена је свима нама. На крају крајева, дошао је „дан потребе“. Црква, онаква каква је била прогањана, остаје прогоњена и никакве изјаве и „исправни“ говори, посебно никакви напади на епископе и свештенство, јој не помажу, већ су, напротив, саставни део прогона, уништења Цркве. Исти преподобни Јефрем истиче: „Страхопоштовање производи мирно стање, а мирно стање рађа бестрасност. То је оно што свима сада толико недостаје: страхопоштовање, мирно стање и бестрасност. Бестрасност није равнодушност. Ово је високо стање ума и душе, када нас никакве емоције не могу обуздати, када срце и ум чисти од страсти чују тихи глас Божији и следе га. То нам је сада потребно, а не револуције или уступци свету. Други нама временски ближи преподобни, свети Игњатије (Брјанчанинов), ову идеју изражава на овај начин: „У Цркви Божијој мора се чувати свако страхопоштовање и поредак, како у славу Божију тако и за своју духовну корист“. И зато, останимо у страхопоштовању, оставимо бар за време поста, сву светску политичку суjету и усмеримо своје мисли ка јединој потреби – спасењу душа наших. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-nekoliko-rechi-o-strahoposhtovanju

Не вичи на мене, само ми се приближи. Двоје љубавника разговарају једно с другим једноставно, лепо, слатко, готово шапатом. То исто ради и мајка, држи новорођенче у наручју, мирно разговара са њим, речи су јој као миловање, као песма. Када се људи удаље једни од других, ово стање се губи. Вичемо једни другима да нас други чује. Мислимо да ћемо виком бити саслушани. Наравно, не желимо само да нас чују, већ да буде по нашем! Код супружника вика почиње када се један одмакне од другог. Почињу да се удаљавају и тако се између њих ствара срчана дистанца. Они мисле да је викање решење и да ће тако једни разумети друге. Али вапаји нису решење, већ једноставно резултат неуспеха да живимо заједно, са обостраним прихватањем, да живимо заједно. Раздор доноси вику, а дистанцирање доноси пораст гласа (и напетости и нерава уопште). Исто се дешава и у односу родитеља и деце. Помирење је изгубљено и тако почиње вика. Тихи и нежни глас родитеља према деци мења се у вриску, строгу вику, нервозне и оштре забране. Правог разумевања нема, због чега се јављају ситуације „војничког типа”, које показују да више не постоји осећај блискости, већ однос „власт-подређеност”. Ово се може догодити у било којој врсти односа. Решење за проблем комуникације међу нама долази када стекнемо понизност. Скроман човек може да се слаже са свима. Свакако је потребан двосмерни напор да ујединимо наша срца; не кривимо другог што се удаљио, престанимо да галамимо да нас чује; учинимо први корак ка њему, приђимо му са снисходљивошћу. Тада ни ми ни друга особа не бисмо морали да вичемо. Удаљавање од другог доводи до вике и туче. Међутим, када су нам срца близу, онда и ако постоје несугласице, о њима се разговара мирно и трезвено. Тако долази решење: окончање неслагања. Нажалост, много пута покушавамо да решимо своје несугласице виком, псовком и речима које повређују другу особу. Да ли је могуће разумети другог кога псујемо, повређујемо и вичемо на њега? Међутим, наша себичност нам не дозвољава да размишљамо логично, држи нас оковане за бес који долази од нашег самооправдања, од негативних мисли које имамо о другом. Овим својим понашањем грешимо према себи и према другима. Није питање ко ће гласније викати да се чује, тако не долази до мира, већ овековечује нашу жељу за ратом и губи сваку наду у опрост. Није поента да се правдамо, да „понижавамо“ другог доказујемо да смо у праву, већ да другом поново приђемо са понизношћу и жељом за опроштењем. Наш плач доказује да смо далеко, али истовремено показује да смо одојчад у духовном погледу. Сетите се како сте разговарали са својим супружником када сте се први пут срели, када су вам се срца спојила, сетите се како сте разговарали са својим дететом, пријатељем, када је постојало поштовање међу вама, и покушајте да вратите ово стање. Негде скрећемо. Одступамо и вичемо, говоримо грубо, обраћамо се саговорнику увредљивим речима, јер у нама још увек постоји „его“, који стално тражи повод да експлодира да би се афирмисао без поштовања другог. Наша непопустљивост ствара ограде које нас спречавају да се заиста приближимо другоме, спречавају нас да их разумемо, спречавају нас да их слушамо. Викање неће магично престати. Оно ће престати када се поново откријемо, када нам срце буде боље, а то ће се десити када престанемо да размишљамо толико о себи, када се понизимо и приђемо једни другима а да не постанемо арогантни. Онда чак и ако говоримо шапатом, чућемо се. Тада ће и наше ћутање говорити другоме јер ће међу нама бити заједништва. Све истините речи "Волим те!", шапуталe су се. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2021/11/29/всички-истинни-думи-обичам-те-са-би/

Синаксар Стихови: Не помињи Речи Божија сагрешења умрлих; Твоје добро милосрђе мртви не објављују; Овога дана је спомен свих од века људи који су у вери умрли, а празник су установили свети оци да се служи, а из следећег разлога: Бројни су људи на даљини претрпели насилну смрт, било на мору или непроходним планинама, стрминама и провалијама, при разним несрећама (катастрофама). Неки су пак од глади или од пожара, у мразу и леду, у ратовима и другим начинима смрт претрпели. Неки као убожјаци и немоћни нису имали опело ни читање псалама и химни као што приличи, па су зато божествени оци покренути својим човекољубљем установили чинити спомен свима овима у нашој саборној православној Цркви. Тако су оци примили од светих апостола да и у случајевима када по прописима Цркве нису имали заупокојене службе да се сада овим заједничким поменом и они спомену. Сматра се да овим што се ради њих чини примају велику корист. Пре свега да се по овоме обрасцу у црквама Божијим чини спомен за душе упокојених. Са друге стране, пошто је Еванђеље о другом доласку Христовом одређено да се сутра чита, приличи душама умрлих чинити спомен. Да бисмо умолили страшнога Судију који никога не оправдава учини своју убичајену милост ка њима и да их удостоји обећане рајске хране. Пошто свети оци желе у следећу недељу обележити изгнање Адама из раја то ова субота дође као неки увод. А после свега овим сада предахом да би одатле као почетка кренули. Најпосле, пошто све нас који живимо чека испитивање од неизбежног судије, хоће тиме људе да покарају и за пост припреме. Суботом увек чинимо помен упокојенима, јер је и код Јевреја субота дан покоја тј. мировања. За све који су се упокојили чинимо молитве у дан упокојења, а поред тога одређено је да се то чини и сваке суботе. Ове пак суботе тако чинимо саборни и свеукупни помен, молећи се за сваког православног. Божествени оци су знали да служење помена за уснуле, милостиње и службе чине упокојенима велико олакшање и то како чинећи за поједине упокојене тако и заједничким поменима. Зато одредише да се ово чини у цркви, јер се каже да су тако примили од самих светих апостола. Тако вели и Дионисије Ареопагит, да бива корист души од тих помена. Тако кажу и многи други оци. На пример, из повести Светог Макарија који је суву лобању Јелина безбожника нашао идући путем и питао је: да ли имају икада у аду осећај утехе? Лобања му је одговорила: Имамо велико олакшање када се молиш оче за уснуле. Овај отац је то много чинио и молио се Богу, желећи да сазна ако од тога бива икаква корист раније уснулима. Па и Григорије Беседовник спасао је цара Трајана молитвом, а беше чуо од Бога да се никада за безбожнике не моли. Кажу да је тако и богомрског Теофила и царицу Теодору молитвама светих људи и исповедника од мучења избавио и спасао. И Григорије Богослов је сматра за добро даривање за умрле у надгробној речи своме брату Кесарију. Велики Златоусти у спису Филипљанима овако вели: Помислимо упокојенима корист, дајмо им велику помоћ, милостињама и приносима, јер то њима велико олакшање доноси и стичу изузетну корист. Није се ово без разлога узаконило и предало Цркви Божијој од свемудрих ученика да у светим тајнама чини свештеник помен уснулима у вери. И даље: овим твојим делом постаћеш санаследник са потомцима и сродницима и твоје име ће бити записано код Судије, зато немој да презреш помињање сиромашних, јер сам ја и њихов јемац. И Атанасије Велики каже: Да је неко и на ваздуху узнет и у правој вери скончао не ускраћуј му кандило и свеће, него призивајући Христа Бога, то му на гробу запали, јер то је угодно Богу и Бог ће много узвратити ономе ко то приноси. Ако ли грешник умре, разреши га од његових греха, а ако ли праведник умре нека се дају прилози за њега. Ако можда умре неки странац или убог па нема ко да се о томе постара, али Бог као праведан и човекољубив узвратиће и таквоме због његовог сиромаштва једнаку милост, као што обично чини. Ко чини приносе за такве и сам добија учешће у награди Божијој, јер показује љубав ради спасења ближњега. Јер онај који другог помазује миром, као што је одређено и као што је предано, и самог себе замириши Ко ово не испуњава, биће свакако осуђен када буде други долазак Христа. Онолико колико чиниш за умрле имаћеш и сам користи, као што кажу и божествени оци: Ако неко и најмање добро учини биће уврштен међу вечно живе. Ако и има неко много греха против целомудрија, но Божије човекољубље је веће од свега, као што нам говори и свето Писмо. Његово мерило и за добро и за гнусно дело је једнако, али је човекољубље изнад. Ако ли зла дела мало и претегну опет ће превагнути Божија доброта. Нека се зна да се тамо сви међу собом знају, мада се и никада нису упознали (као што вели божествени Златоусти пишући у својој повести о богатоме и Лазару), али не на неки телесни начин. Тамо су сви истог узраста и упознаће се сви од постања света гледајући очима душевним као што и Богослов у надгробној речи Кесарију говори: Тада ћу, браћо најдража, угледати Кесарија светлог као што ми се и много пута у сну јављао. Атанасије Велики мада не говори овим речима кнезу Антиоху, али у слову о умрлима каже: Чак и пре свеопштег васкрсења даде се умрлим светима да познају један другог и да се заједно веселе, а грешници се тога лишавају. Светима и мученицима даје се да надгледају шта чинимо и да нас посећују. Тада ће сви познати једни друге када се буду открила скривена дела свију. Нека се зна да и сада у неким посебним местима бораве душе светих, а одвојено пак душе грешника. Први се са надом радују, а други се пате у исчекивању. Ни свети још нису примили сва обећана добра, јер како каже божански апостол: Бог је нешто најбоље припремио нама и да не наследе то без нас. Треба знати и то да они који падну у провалију или у огањ или у море или настрадају приликом разних катастрофа или од хладноће или глада, да то бива по наредби Божијој. То су Божије судбе и то се догађа једно по вољи или попуштењу Божијем, а друго ради претње и уцеломудрења другима. Он све зна и све познаје и по Његовом промислу и по Његовој вољи се све догађа, као што вели Свето Еванђеље у причи о птицама. Бог је одредио време трајања човечанства и унутар толиког времена, сем неких заједничких случајева смрти, одредио је толико различитих начина смрти да се претрпи: неко да се удави, неко да умре у старости, неко у младости. Мада је на почетку била другачија заповест Божија, Бог који зна од почетка живот сваког појединца. Он својим промислом скраћује време живота човека и одређује начин смрти. Василије Велики каже: И ако си намењен за живот, али земља јеси и у земљу ћеш и отићи. Апостол пише Коринћанима, (зач.149.)па каже: Пошто се недостојно причешћују због тога су многи слаби и болесни и уснули су многи то јест умиру многи. И Давид каже (Пс.103. и 38.): Да не изведеш мене у половину мојих дана и поставио си меру мојим данима. А Соломон вели: Сине, поштуј оца твога и матер да дуго поживиш. И наставља даље: да не умреш пре времена. И у Књизи о Јову (Јов.42) Бог говори Елифазу: Истребио бих вас, али нећу због Јова слуге мога какав се показује, због њега нећу ограничити живот. Ако неко каже: Као границу живота подразумевамо вољу Божију, оно што одлучи све на корист устројава и како Бог хоће тако бива по његовом промислу и начин и време смрти. Граница свачијег живота је, како каже Атанасије Велики, воља и промисао Божији. Овом речју и дубином твојих судби Христе људе исцељујеш. А када се описује смрт Василија Великог говори наводећи: Велимо да је воља Божија граница живота живима и одређење живота умрлима. Ако ли је то одређено са животом, зашто се онда молимо Богу и за лекаре и за децу? Треба знати ово: да се крштена дојенчад наслађују рајске хране, а некрштени и безбожници нити добијају ту храну нити геенску. Када душа излази из тела не мари низашта овосветско, него се брине за оно што је тек очекује. Неки овако тумаче помене душама: Трећине чинимо јер се у трећи дан мења изглед умрлога. Деветину чинимо јер се тада распада тело, а остаје још само срце. Четрдесетницу дајемо јер тада и срце пропада. И приликом зачећа човека тако бива: У трећи дан почиње рад срца, у девети се формира тело а у четрдесети човек добија коначни облик. Ето, из тога разлога чинимо душама помен. Владико Христе, настани међу твоје праведне душе упокојених и помилуј и нас, као једини бесмртан. Амин! (Из Посног Триода на српском језику, у преводу епископа Лукијана) https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему. Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је. Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај. Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа. Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси. Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима: И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи. Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све. Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ... Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега. То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“. Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће. Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази. Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу. архимандрит Андреј Конанос https://pravoslavie.ru/99087.html

Хтели сте знати значење оних седам речи, што их је Господ изрекао са Крста. Зар нису јасне? Прва реч: Оче, опрости им јер не знају шта чине. Овим речима Господ је прво показао милост Своју према убицама Својим чија Га злоба није остављала ни у крсним мукама. А друго, прогласио је са врха Голготске стене једну доказану но никада утувљену истину, на име: да злотвори никад не знају шта чине. Убијајући праведника уствари себе убијају док праведника прослављају. Газећи Божји закон они не виде жрвањ, који се невидљиво спушта на њих да их самеље. Ругајући се Богу они не виде како се њихова лица претварају у скотске њушке. Опијени злом они никад не знају шта чине Друга реч: Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају Ова реч упућена је покајаном разбојнику на крсту. Милост је Божја неисказано велика. Господ врши своју мисију и на Крсту. До последњег даха Он спасава оне који покажу и најмање воље да се спасу. Трећа реч: Жено, ето ти сина. Тако рече Господ Својој Светој Матери, која стајаше под крстом душе распете. А Јовану апостолу рече: ето ти мајке. Ове речи показују синовску бригу, коју свако дугује родитељима. Гле, Онај који је дао људима заповест: Поштуј оца својега и матер своју, сам испуњава Своју заповест до последњег часа. Четврта реч: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио? Ове речи исказују колико немоћ природе људске толико и видовитост. Јер човек страда. Но, има ту једна тајна испод бола човечјега. Гле, једино ове речи могле су да разбију јерес, која је у доцнијим временима потресала цркву, а која је неправилно учила, да је Божанство страдало на крсту. Међутим вечни Син Божји зато се и ваплотио као човек, да би као човек телом и душом могао у даном тренутку пострадати за људе и умрети за људе. Јер да је Божанство у Христу страдало, значи да је Божанство у Христу и умрло. А то се не да никако ни замислити. Удубите се што јаче у ове велике и страшне речи: Боже, Боже мој, зашто си ме оставио? Пета реч: Жедан Сам. Крв Му се излила. Отуда жеђ. Сунце са запада већ Га је ударало у лице, и удружено са другим мукама пекло Га страшно. Природно да је жедан. Но, о Господе, да ли си заиста жедан воде или љубави? Да ли си жедан као човек или као Бог,или и једно и друго? Ево легионар римски додаје Ти сунђер умочен у сирће. Једна капља милости, коју си осетио од људи за три сата висења на Крсту! То римски војник ублажава грех Пилатов - гpеx римскога царства - према Теби, ма и сирћетом. Зато ћеш ти разорити римско царство, али ћеш на његово место ново сазидати. Шеста реч: Оче, у руке Твоје предајем дух Мој. То Син предаје дух Свој у руке Оцу Своме. Да се зна, да је од Оца дошао а не самовласно, како су Га Јевреји оптуживали. Но још су ове речи изговорене и зато, да би чули и разумели будисти, питагорејци, окултисти и сви они философи који баснослове о сељењу душа умрлих људи у друге људе, или у животиње, или у биљке, или у звезде и минерале. Одбаците све ове фантазије па погледајте, куда одлази дух умрлог праведника: Оче, у руке Твоје предајем дух Мој! Седма реч: Сврши се. То не значи: сврши се живот. Не, него сврши се мисија искупљења и спасења рода људског. Сврши се, и запечати се крвљу и смрћу на земљи, божанско дело јединог истинитог Месије људи. Сврши се мука, а живот тек настаје. Сврши се трагедија, али не и драма. На реду је последњи, величанствени чин: Победа смрти, Васкрс, Слава. Амин. Владика Николај Велимировић https://www.facebook.com/Господ-Исус-Христос-109588167388193

-Наш Патријарх је нападнут због изјаве поводом почетка Божићног поста где је позвао свој народ да се не туче по улицама. Шта ће друго да каже српски патријарх кад види своју духовну децу да се туку песницама, моткама и каменицама и једни другима разбијају главе, него да са очинским болом у души позове све који то чине да се не бију него да чувају једни друге. Није ми јасно коме сметају благе речи Његове Светости: Свако је свакоме потребан, не можемо једни без других, а онда позива на мир и двоједну љубав према Богу и према ближњем, што значи (на љубав) према сваком човеку. Ако некоме сметају овде наведене Патријархове јеванђелске и очинске речи, онда тај треба да се забрине за своје духовно стање и здравље. Овим речима Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, за Новости, коментарише увреде на рачун првојерарха Српске Православне Цркве, које су у јавности и на друштвеним мрежама износиле поједине присталице протеста у Србији. Сличне увреде доживљавао је и патријарх Иринеј, па и патријарх Павле. Како то оцењујете? - Из садашњих напада на патријарха види се да га појединци нису разумели или нису хтели да га разумеју да је он све верне позвао на пут слободе: да превазиђемо себичност и искључивост и да се свако научи пружати право и простор другоме "да изражавајући своју слободу и своје дарове и способности, на миран, цивилизован и демократски начин допринесе добру по свим питањима од општег значаја како за садашњост, тако и за будућност народа и државе". Он овим речима заступа најширу слободу личности, свакога ко жели да се бори за добро свог народа и уједно назначује на који начин се то добро може постићи. Упозорава да се моткама и каменицама не може постићи ништа добро, као што је давно рекао наш народ - да зло добра донети неће. Онима који су пре тридесет година насред Теразија извређали патријарха Павла требало је доста времена да се за то покају, а овима који сада неосновано прозивају патријарха Порфирија требаће времена да схвате ширину његове мисли и дубину његове бриге и љубави за поверени му народ. Тензије нису ништа мање ни у Црној Гори... - Уверен сам да су заваде у Црној Гори произведене на вештачки начин. Оне су опасне, али су и решиве. Многима су добро дошле поделе у нашем народу и дуго се на њима радило и споља и изнутра. Природно је да нам треба времена да их превазиђемо, да се братски разумемо и измиримо. Сигуран сам да је то искрена жеља код свих без обзира на то ко је сада на којој страни. Немиле сцене поновиле су се на Цетињу и после вашег устоличења. Као да се поједини не мире са тим што сте сели на трон Светог Петра Цетињског? - Радо помињем оне свечане тренутке када смо дубоко осећали јединство целе православне Црне Горе која је предвођена нашим патријархом Порфиријем устоличавала свог митрополита. Ту свечаност није могло да поквари ни паљење гума, ни прављење хаоса на Цетињу. За тај хаос није криво већинско, традиционално и честито Цетиње, него појединци из врхушке бившег режима. И овом приликом као и много пута досад показало се да кроз Цркву, њено христолико заједништво живи Његошева Црна Гора и да је снажи благослов Светог Петра Цетињског и Светог Василија Острошког. Често се од тзв. грађанских снага и у Србији и у Црној Гори чује да се Српска Православна Црква меша у државна питања. Има ли ту истине? - У свим цивилизованим земљама са хришћанском већином пожељно је да Црква буде активни чинилац друштва. Она као баштиник вековног духовног искуства, предања и знања увек може и треба да помогне широј друштвеној заједници у разрешењу суштинских животних питања која се тичу смисла живота. Што се тиче оних који нас блате и оптужују за све и свашта, па и да се бавимо страначком политиком, мени је жао што су пали из веронауке и што су се својевољно и заслужено, надам се привремено, до њиховог покајања, нашли изван окриља Цркве. Једном сте рекли да ће доћи дан када ћемо "на својим раменима изнети камење на Ловћен и вратити Његошеву капелу". Колико је тај дан близу? - Верујем да ће се то догодити зато што је повратак капеле на Ловћен испуњење Његошевог аманета да његове кости почину у цркви дуг и обавеза целе Црне Горе према њеном највећем генију. Рушење капеле је био налог са врха комунистичких власти које су се у том злочину поистоветиле са некадашњом аустроугарском окупационом силом која је срушила Његошеву капелу 1916. године.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 15. новембра 2021. године, на дванаесту годишњицу од упокојења Патријарха српског Павла, свету архијерејску Литургију у манастиру Раковици. Саслуживао је Преосвећени Епископ марчански г. Сава са свештенством Архиепископије београдско-карловачке. На крају свете Литургије, пре него што је служио помен на гробу блажене успомене патријарха Павла, Његова Светост г. Порфирије је беседио о великом архијереју Српске Православне Цркве: Браћо и сестре, сабрали смо се да служимо парастос, да извршимо спомен на блажене успомене патријарха Павла. Данас је тачно дванаест година откако га је Господ призвао у своје наручје. Данас је његова успомена, сећање на њега, веома живо међу нама православним Србима, али не само међу оним Србима који иду у цркву и који се Богу моле, него и међу осталим Србима и свим грађанима ове земље који немају баш неку непосредну тесну личну везу са Црквом. Сећање на блаженопочившег патријарха Павла је живо и међу свим православним хришћанима, а опет и не само међу њима, него и међу многим људима који су имали прилике да се са њим сусрећу, да дођу у контакт, да га чују. Данас, дакле, не само да се сећамо његовог лика, него су његове речи итекако живе и актуелне у нашој Цркви и у нашем народу. Његове речи су актуелне по својој снази, по својој истинитости, актуелне по истим оним изазовима и проблемима са којима се суочава сваки појединац, али и читава заједница и сав народ. Актуелне су због тога што речи које је блаженопочивши патријарх Павле изговарао нису биле домишљања људска, нису била обична празна људска философија испуњена таштином и гордошћу, него су његове речи, са једне стране, биле скопчане са његовим животом, тј. он није једно говорио, а друго чинио. Оно што је осећао, оно у шта је веровао - то је говорио, али исто тако оно што је говорио било је део његовог живота и део његовог личног искуства. Са друге стране, његове речи нису биле само његове, него су биле речи Јеванђеља, речи Цркве, речи апостола Христових, речи самог Господа. Из тога разлога не само да је живо сећање на блаженопочившег патријарха српског Павла, него је он итекако жив и актуелан и данас са нама и међу нама, јер је жив у Господу, јер је Господ наш жив и Он је тај који даје живот свакоме од нас без изузетка. Сваки човек је посебан и непоновљив и свако од нас иако дели једну јединствену природу људску у њој на свој посебан начин и својим печатом учествује и њу на свој посебан начин и својим посебним печатом изражава. Свако има одређене дарове, тј, свако има способност, могућност и капацитет да расте у Господу, да се развија, да иде путем обожења. Нема ниједног дара који, како сама реч дар каже, није позитиван. Међутим, ма какав дар био и ма како га ми умножили, ма колико ми били способни и вешти, само смирењем које је супротно гордости и таштини - оној гордости која је извела човека из раја и сурвала га у овај свет таме, мржње, ужаса, страдања, свет смрти и пролазности – смирењем које јесте темељ, оквир и сигурност да сваки дар када га умножавамо и смирењем обуздавамо и усмеравамо, када растемо, сваки дар нас онда води у благословене просторе истинске заједнице са Богом и истинске заједнице са ближњим, заједнице љубави са Богом и са ближњим. Без смирења и наизглед спољашња врлина постаје наш камен спотицања, постаје пут који нас води у пропаст. Отуда Господ понекад дозвољава страдање. Дозвољава понеко искушење да не бисмо помислили како смо ми својом памећу, својим способностима и трудом искључиво и само ми заслужни за оно што јесмо и што имамо. Смирење је врлина, особина која је красила све светитеље Божје. И онда када су се истицали - и очигледно били врлински људи - од других због смирења и у смирењу, светитељи Божји су одбацивали сваку врсту похвале, бежали од сјаја и славе овога света, знајући да је слава и снага другде, унутра, у нама, у срцу, где онда када живимо у складу са заповестима Божјим то срце и читаво наше биће постаје најсветлији храм Духа Светога. Испуњен благодаћу Духа Светога, осветљен и просветљен том благодаћу, човек је способан да дубински разуме и поима све тајне овога света, да прими тајну Бога, да живи с њом у заједници, да разуме тајну твари, света, порекло и циљ свега што постоји, да разуме себе и тајну човека, да спозна себе спознавајући просветљен благодаћу Божјом Бога и да упозна, спозна и свет. Дакле, смирење је дакле, браћо и сестре, та со која не дозвољава да се квалитет који смо добили од Бога не уквари, не обљутави, да не само буде сачуван, него да се разраста и умножава у слави Божјој и у пуноћи и лепоти живота овде, живота земаљског који је истовремено предокус живота вечног. Сви се сећамо величанствене сахране пре дванаест година блаженопочившег патријарха Павла. Никакве рекламе није било, никакав маркетинг није био употребљен, нико никог није позивао, а камоли вршио притисак, да дође најпре у Саборни храм, а онда у величанственој поворци, у литији, у испраћају од Саборног храма до храма Светог Саве. Безброј људи је својим присуством показало љубав, веру и поверење у сведочење Христа које је чинио блаженопочивши патријарх Павле и као Епископ рашко-призренски, а потом и као Патријарх српски у тешким временима, временим која спадају међу најтежа времена кроз коју је пролазио наш народ. У тим временима Господ је изабрао блаженопочившег патријарха Павла да буде на челу наше Цркве. И то мноштво народа заиста одражава ону изреку латинску: Глас народа, глас Божји - глас Божји, глас народа. Потпуно спонтано народ је пројавио свој однос према покојном патријарху Павлу, али кроз то пројављујући и свој однос према Цркви својој, свој однос према Богу, показујући да Богу Цркву нашу треба да води смирење, јер заиста много је врлина које су красила блаженопочившег патријарха,Павла. И сам сам имао, не само радост, него истински благослов да будем монах у манастиру Дечанима по његовом благослову, да његовом руком у манастиру Свете Тројице у Мушутишту будем рукоположен за ђакона, да његовим благословом потом будем послан на студије у Грчку и тако даље и тако редом. Имао сам и лично прилику, као и многи међу нама овде присутни, најпре свештеници и монаси, а и ви, браћо и сестре, да упознамо блаженопочившег патријарха Павла. Бројне су врлине заиста красиле његову личност, али оно што је на окупу држало те врлине, оно што га је чинило да подвиг који је започео и заврши и доведе до циља, јесте управо смирење, јесте скромност. Наравно да ми и многи међу нама могу имати своје представе о томе какав треба да буде свештеник или епископ или поглавар Цркве; да буде чврсте руке, да буде добар организатор, да има велика научна, теолошка, богословска знања и тако редом. Међутим, Црква Христова јесмо сви ми, то је народ Божји. И у случају патријарха Павла Црква је показала шта је потребно свима нама, а то је мир, то је скромност, то је смирење. Нека би Господ дао, браћо и сестре, Царство Небеско блаженопочившем патријарху Павлу, а сигуран сам, и знам да сте и ви сигурни, да у наручју Божјем он итекако има своје место у друштву, у заједници са Светим Савом и свим потоњим поглаварима наше Цркве, Српске Православне Цркве. И не само то, сигуран сам да се он моли за свој народ и да његова молитва има снагу да допире до Бога и да Бог баш због скромности и смирења којим је живео патријарх Павле, због тога што није једно говорио, а друго творио, због тога што је био сведок Христов, сигуран сам да Господ чује његову молитву и да испуњава оно што он тражи за свој народ. Нека њему Господ и нашим скромним молитвама учврсти позицију и близину Божју, а нека и ми његовим молитвама имамо снаге да без обзира на то ко смо и шта смо, каква знања и иметке и позиције имамо у друштву, у својој породици, да имамо пре свега смирење. Смирење значи свест о томе да смо слабашни и немоћни и да све што имамо јесте дар Божји на овај или онај начин, као и да све што имамо принети Господу јесу наше слабости, наш грех, али да у исто време верујемо и знамо да је бесконачна и бескрајна љубав Божја и да само онда када му смирено приступамо заједно са свима светима растемо у Христу и постајемо учесници Царства Божјег како овде на земљи, кроз Цркву Христову, кроз свету Литургију, уопште кроз светотајински живот, али исто тако још већма у пуноћи, у Царству Божјем у којем се слави Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Нека је вечни спомен патријарху Павлу. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У петак, 2. јула 2021. године, у порти Светојовановског храма у Бачкој Паланци, у оквиру духовних свечаности Од Видовдана до Ивањдана, протојереј Јован Милановић, ректор Карловачке богословије, одржао је предавање на тему „Свети Јован Претеча, проповедник Речи Божје”. Звучни запис предавања Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе, представља мајско-јунски број са централном темом посвећеном библијским женама које су ватрено, стамено и непоколебиво сведочиле Христа. Жене Мироноснице, Рута, Марија и Марта су само неке од жена о којима се пише у новом броју, који је обогаћен и стандардним рубрикама са медицинском, социјалном и књижевном тематиком. Бранислав најављује да ће наредни број „Православног мисионара“ бити посвећен богомољачком покрету који је важно упориште имао у ваљевским крајевима. Извор: Радио Источник

У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Налазимо се у претпразничним данима када је потребно молитви посветити више времена него обично. Одлика великих празника јесу дани претпразништва и попразништва кроз које богослужбено и у унутарњем смислу припремамо себе за велики празник из домостроја нашега спасења, а у овом случају за празник Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа. Време прослављања великих празника који нам предстоје потребује нашу будност и спремност да васцелим својим бићем учествујемо у њима, најпре учествујући у светим богослужењима, али и трудећи се да умножимо своје личне молитве и добра дела. Будући да су наше емисије усмерене ка конкретној мисији која свој темељ и круну налазе у Светотајинском животу Цркве, вођеним хришћанским етосом и саображавајући ток наших емисија са богослужбеним животом, одлучили смо да у току празничних дана у јануару месецу изоставимо емисије средом од 20ч, указујући тако да су у овом периоду саборна и лична молитва изнад сваке приче. Емисије средом од 20ч биће настављене 3. фебруара 2021. године. Поштовани гледаоци, празнични дани који су пред нама подразумевају да наша прича утихне како бисмо погружени у молитви целим бићем узнели славу Оваплоћеном Логосу Господу нашем Исусу Христу. Вођени речима Херувимске песме да "сваку животну бригу оставимо", оставимо и ми на тренутак сваку причу и људско умовање, и у молитвеној радости и расположењу величајмо Господа нашег, речима ангелске песме: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! (Лк. 2, 14) У претпразничној радости, редакција емисије "Живе речи интервјуи"

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ настављен је путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Поменути свештеник који је парох при Храму Васкрсења Христовог и духовник у КПЗ за малолетнике у Ваљеву, у првој „online“ трибини, снимљеној крајем октобра месеца, говорио је на тему „Светитељи и савремени свет“, односно поучавао је верујуће ко су светитељи, зашто су они нама потребни, зашто их славимо, како им се молимо, као и зашто су неки од њих заштитници наших домова. Како да славимо крсно име у време ове пошасти и како да нађемо меру између страха и панике и превише опуштеног понашања и става, појаснио је свештеник Дејан у првој трибини оваког типа. „Задржали смо традицију, а одрекли смо се суштине“, истакао је саговорник, саветујући нас да је прави тренутак да се вратимо Литургији, покајању и светом причешћу. Након оца Дејана који је говорио о крсним славама, гост друге трибине, снимљене половином новембра месеца, био је протонамесник Бранко Чолић, парох Покровске цркве, који је говорио о болести, разјашњавајући при том да ли је болест последица човековог пада и греха, или је то посета или пак благослов Божји. Како да страх, панику, заменимо љубављу и истинском бригом за човека, отац Бранко каже: „Да не гледамо у сваког човека као у извор заразе… Да се манемо гордости и зависти, двојице рођене браће, који нас заслепљују… А то можемо уз молитву, пост и покајање“. Саговорник закључује да болест није разлог да човек ропће на Бога, те да пример старца Порфирија Кавсокаливита који је имао многе болести и који је увек говорио да је добро иако га је цело тело болело, показује колику благодат човек може да носи у себи. „Градимо Божји лик у себи, гајимо боголикост“. После оца Дејана који је говорио о крсним славама и оца Бранка Чолића који је пажњу посветио болести, протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског и парох Храма Васкрсења Христовог, у трећој „онлајн“ трибини, снимљеној крајем новембра, говорио је о страху и слободи – о два основна стања људске душе. Отац Филип каже да је важно да сваки човек има одговорност јер он је и пророк и проповедник речи Божје. „Своје страхове морамо загрлити слободом“, истиче саговорник који додаје да у испуњавању закона Божјег слободом Христовом побеђујемо сваки грех. „Црква има задатак да осмишљава живот у одређеном тренутку“, наглашава отац Филип који закључује да мудрост и безазленост срца не искључују једно друго и најбоље је када су заједно. Никола Савић, мастер социолог, психолошки саветник, запослен у КПЗ за малолетнике у Ваљеву и волонтер при Духовно-саветодавном центру „Свети Јустин Ћелијски“, на четвртој трибини пажњу је посветио превазилажењу страхова, насталих и афирмисаних у време актуелне пандемије корона вируса. „Ми можемо да се љутимо на живот, али тако само назадујемо“, истиче он и додаје да је важно да се свако од нас покрене, да открије своје потиснуте и заборављене таленте и дарове, да кад год је у прилици да борави у природи, да вежба, да покреће свој ум на лепе ствари. Сваки разговор најављује уредник трибина јереј Дејан Трипковић, на крају истог гледаоци и слушаоци уживају у песмама групе „Нектарија“, а разговоре је водила Марина Марић, новинар-водитељ радија „Источник“. Трибине које ће се снимати и реализовати на овакав начин докле год буде неповољна здравствена ситуација и докле буду била забрањена јавна окупљања, могу се погледати на јутјуб каналима ТВ „Марш“ и Храма Васкрсења Христовог, док се могу слушати на интернет страници радија „Источник“ radioistocnik.info. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска

У навечерје празника Преподобног Данила Столпника, у среду 23. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и прво издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су протопрезвитер Славиша Божић, Архијерејски намесник за средњу Аустрију и сабрат храма Васкрсења Христова у Бечу, и Ина Пламенац, теолог из Бара. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Господ је тако уредио да у мом животу ништа није било случајно, посебно јер сам надахнуће и пример налазио у личности своје баке игуманије Февроније, овим речима почео је своје казивање протопрезвитер Славиша Божић који је у уводном делу емисије говорио о свом животном путу. Ово је била прилика да прота истакне своје сроднике који су, поред мати Февроније, цео свој живот посветили служби Богу и роду. Отац Славиша се са радошћу присетио проте Славка Божића, умировљеног пароха београдског, свештеника који је оставио велики траг не само у његовом бићу од најмлађег узраста, већ и у срцима многих верника које је он духовно руководио као изузетан пастир словеснога стада. Била је ово прилика да се у оквиру наше емисије сетимо и нашег драгог протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника новина Српске Патријаршије "Православље" и "Теолошких погледа". Замолили смо проту Славишу да нас упозна са особеностима црквеног живота у Бечу. У нашем храму имамо богат богослужбени живот који се савршава према устаљеном правилу, а при нашем храму имамо и две песнице. Једну предводи проф. Обрад Симулов, која негује народно црквено појање, а другу певницу предводи протиница Јелена Смиљанић која негује византијско појање. Поред тога при нашем храму имамо веронауку за одрасле што је од изузетног значаја, истакао је Архијерејски намесник за средњу Аустрију. Потребно је благодарити Господу на свему, па чак и на овој пандемији. Јеванђеље нас на неколико место подсећа колико је важно да на свему узносимо благодарност Богу, јер као слободна бића имамо дар и прилику да свој живот сместимо у категорије вечности, поучио нас је отац Славиша указујући на важност узношења благодарења Господу. Наша гошћа Ина Пламенац је говорила о вези између теологије и уметности: Веза између теологије и уметности сагледана је превасхоно у слободи која је дарована свакоме човеку, јер када се човек ослободи он стиче могућност да на најлепши могући начин искаже своју креативност. Храм Свете Тројице на Румији је освештана 2005. године, пре тачно петнаест година. Чудесна румијска литија је култ који се дуго негује и никада се није прекидао, што само указује да је народ то препознао као посебан благослов и искуство које нас преображава, истакла је Ина Пламенац у свом осврту на значај светиње на Румији. Да искушења рађају и нешто добро потврђује и позната Фејсбук група "Не дамо светиње" о којој је говорила наша Ина која је и један од модератора наведене групе која нема само информативни, већ и катихетски карактер. Бити модератор групе "Не дамо светиње" може бити сагледан и у катихетском смислу јер имамо одговорност према свим људима, а посебно одговорност да нико не изађе из групе и дијалога са неком горчином, нагласила је Ина Пламенац. Митрополит Амфилохије је нама био и отац и учитељ и пример који смо следили. Њему је свако могао да приђе и обрати му се, дословно свако ко потребује савет и било који вид помоћи. Сусрет са митрополитом Амфилохијем је определио наш животни пут, закључила је Ина Пламенац присећајући се лика и дела блаженопочившег митрополита Амфилохија. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У навечерје празника Преподобног Јована Дамаскина, у среду 16. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесето издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору. На нашу радост уметничка гошћа била је наша драга Даница Крстић, извођач традиционалне и народне музике. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Даница Крстић: Певање и молитва су увек у дивном сагласју У уводном делу наше овонедељне емисије протонамесник Радоје Мијовић је казивао о житију Преподобног Јована Дамаскина и његовом неизмерном значају за Цркву Христову, особито када је реч о црквеном песништву које је овај угодник Божји по надахнућу Духа Светога саставио. Говорећи о значају црквеног песништва отац Радоје је истакао да је дивна химнографија оквир целокупног богослужења. Богослужење је жила куцавица целокупног хришћанског живота, зато је важно да богослужење поимамо као живи живот, а сама чар и лепота богослужења је у химнама и песмама које једним устима и једним срцем узносимо Богу. Проузносећи химне Богу ми њима дајемо свој лични печат, јер се сви наши дарови обједињују и наши гласови су тада у молитвеном сагласју, истакао је отац Радоје. Ослањајући се на причу о молитвено-катихетском значају богослужења, отац Радоје је у нашој емисији представио своју литургијску заједницу која се око свога Господа сабира у храму Светог Великомученика Георгија у Бору. Као настојатељ наведеног храма наш гост је са поносом истакао живост црквеног живота у окриљу Светогеоргијевског храма, ону живост која се пројављује и кроз дечји црквени хор Милица. Са великом радошћу наш отац Радоје је казивао о светињи која је недавно саграђена у непосредној близини Бора као дивна монашка насеобина. Градња скита је формално почела 2008. г. када је започета градња параклиса-брвнаре посвећене Светим новомученицима јасеновачки и Светом кнезу Лазару. Након тога, 2010. г. приступило се уређењу садашњег конака, када је изграђен и Псалтирник посвећен Цару Давиду. Након две године озидани су параклиси Светој Параскеви и Светом Цару Урошу а исте године је подигнут и поклонички дрвени крст који је висок 3 метра. Благословом Епископа тимочког г. Илариона 2015. г. кренуло се са зидањем цркве-ротонде посвећење Светом Петру Цетињском, истих димензија којих је била ловћенска капела (срушена од безбожника 1972). Ротонда је завршена и иконописана 2019. г. Јула 2020. г. скит насељавају монаси Сава и Матеј. У скиту се налази и минијатурна копија пећине апокалипсе са острва Патмос а ктитори су г. Драган Цветковић и ипођакон Владимир Балабан. Својим гостовањем нашу емисију је посебно украсила наша дивна Даница Крстић која је у свом уводном излагању говорила о односу народне музике и црквеног појања. Музика чини велики део црквеног живота јер је она средство које нас у сагласју са молитвом уздиже ка Богу. Литургијска музика у човеку буди посебне молитвене емоције и подстиче човека да се препусти усрднијој молитви, нагласила је Даница Крстић. После породичног васпитања веронаука је прави темељ који нас подсећа да спознамо себе и на правилан начин промишљамо о животу. Одлазак на Литургију са вероучитељем је за нас био прави ужитак и истинска радост јер ништа није било присиљено и из морања, већ је све бивало у љубави и слободи, присетила се Даница благословених дана када је са пуно љубави пратила и учествовала у раду Православног катихизиса - верске наставе. Говорећи о аутентичности живота Даница је указала да живимо у времену великих искушења и губитка свести о правим и истинским вредностима. Према њеним речима занимање или служба коју имамо не би смела да нас спута и чини нам сметњу да будемо и останемо природни људи и носиоци личне ноте свога живота. Људи не схватају да се ја својим послом и неговањем наше богате традиције бавим из љубави, а не ради неке личне користи. Трудим се да будем то што јесам, а ова емисија и наш разговор је дивна прилика да пошаљемо поруку: будимо природни и радујмо се животу, речи су наше Данице Крстић. Након благодарности и поздравних речи наше драге Данице Крстић која је свима пожелела срећне и радошћу испуњене предстојеће празнике, отац Радоје је на њему својствен начин упутио надахнуту пастирску поруку: Не заборавимо на речи Светог Апостола Павла да је "вера основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Када смо вођени и руковођени тим речима, биће нам много лакше да пребродимо сва искушења, па и ово ново савремено искушење које је Бог допустио, али кроз које вером газимо и надамо се да ће и из овога узаћи нешто добро, поучио је протонамесник Радоје Мијовић. Катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру. Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара. Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене. На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Василљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора часописа „Православни мисионар“ задужен за медије, представља новембарско-децембарски број посвећен Марти и Марију, по узору на познату јеванђељску причу. „Свако од нас се може пронаћи у Марти и Марији. Обе су биле међу мироносницама и симболишу два доживљаја реалности. Сми ми јесмо у исто време и Марта и Марија“, каже Бранислав који препоручује све текстове Мисионара, међу којима су и разговор са Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким Кирилом, као и текст протонамесника Александра Јевтића „Саборност литургијске заједнице“. Саговорник најављује премијерно да ће наредном јануарско-фебруарском броју бити обрађена тема „Сећајте се својих старешина“, у којој ће посебно место наћи почивши Архијереји СПЦ: Епископ ваљевски Милутин, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Патријарх српски Иринеј. Извор: Радио Источник

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота