Претражи Живе Речи Утехе

"Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. " "Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни тијелом својим, у шта ћете се одјенути." Кад дође време за проповед на Литургији и ако је овај Јеванђелски одељак/текст читан сваки пут ме ухвати страх и неописива туга како ће свештеник да протумачи/проповеда верницима који су дошли тог дана на службу Божију.... ...неколико пута био сам сведок где свештеник буквално каже ништа се ви не брините у животу за овоземаљске ставри само је битно да ви дођете у Цркву.... како рећи човеку који има децу, породицу, који мора да плати месечне рачуне, и рећи овом човеку: ма не брини ти ништа, или немој да се бринеш низашто... један свештеник у једној метрополи чак је рекао људи који не долазе у Цркву иду директ у пакао.... У већини случајева свештеници нису способни (незнају) на прави начин да проповедају/протумаче/поуче верне на Литургији кад се чита овај битни део текста.... човек увек мора да буде пажљив како ће и шта ће да каже а поготово кад проповеда на ову тему..... Замилите хипотетички, у апстракцији на пример да ЈА возим мерцедесов чип од 100 хиљада Евра, да имам 3 стана и 2 куће, и да препродајем плацеве, градим стамбене зграде и продајем станове...и тако још неки "ситни" бизнис... и да ја онда причам/кажем вама: Ма не сабирајте ви себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду,.....Ово би био велики проблем зато што ви (ти који читаш ово ниси) нисте глупи... иако ми вероватно неби рекли директно у очи: онда би барем помислили у себи чекај ти имаш то све и све то радиш а нама пирчаш причице..... Поздрав за све људе добре воље PS. Ако сте присуствовали на Литургији кад је читан ова одељек, какво је ваше искуство тј. шта се чули? како је свештеник тумачио/проповедао на ову тему?

Литија дуга 43 км у Београду 15. марта: "Не дамо светиње!" Литија поводом молитвене одбране Цркве и светиња у Црној Гори и на Косову и Метохији, биће одржана са благословом Патријарха српског Иринеја у недељу 15. марта 2020. у Београду, најавила је за Радио Слово љубве мати Злата, настојатељица Манастира Богородице Тројеручице под Авалом. Литија чија је маршута дуга 43 км кренуће из овог манастира у недељу, 15. марта, у 4 часа, затим ће верни народ учествовати у Светој Литургији у Храму Светог Василија Острошког на Бањици (9 ч), затим ће Литија наставити пут према Богословском факултету, одакле ће преко Панчевачког моста ићи према Борчи где ће се спојити са тамошњом Литијом (која креће из цркве Вазнесења - Водице), а завршиће се молебаном у цркви Преноса моштију Светог Николаја у Борчи. Литија ће имати пратњу, као и искусне представнике који ће повести народ маршутом дугом 43 км, о чему нам говори мати Злата, позивајући верни народ Београда да се придружи овом крсном ходу у знак подршке својој страдалној православној браћи. Извор: Радио Слово љубве

У Земуну је вечерас одржан и други протест (јутрос први) којим су родитељи изразили негодовање због одлуке Министра просвете да смени дугогогодишњег директора једне од најбољих и најстаријих основних школа у Србији. Савет родитеља је донео одлуку да се настава неће одвијати до даљег, а иако је школа у свим досадашњим инспецијским надзорима добијала највише оцене (о успесима ђака на натјецањима разноразним и да не говорим), Љуби Мосуровићу се "на душу" стављају неки тривијални пропусти... Заправо основни разлог је што је Љуба нестраначка личност (читај-није "напредњак") и што онда по тој методологији и није омогућено запошљавање "својих" кадрова у елитној београдској школи. Већ су током дана данашњег, председнику Савета родитеља и понеким члановима почели да се јављају душебрижници, а колико сам упознат, било је и готово отворених претњи... Видећемо шта ће се даље дешавати

Поводом увођења епископа Гриогорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке, прочитајте цео текст интервјуа који је дао за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после објаве да напушта ХерцеговинуМало је рећи да је одлука епископа захумско-херцеговачког да напусти Требиње и Мостар, и пресели се у Немачку, запрепастила многе.Данас је почело устоличење владике Григорија у трон архијереја Епархије франкфуртске и целе Немачке.По завршетку Сабора на ком је обанродована та одлука, владика Григорије је обилазио херцеговачка села и опроштајним беседама се поздрављао са народом.Одмах потом је дао ексклузивни интервјуу за Недељник, што је било његово прво појављивање у јавности после изненадног одласка у Франкфурт.Он је у том интервјуу говорио о разлозима одласка и дешавањима на Сабору, о свом односу са Александром Вучићем, о томе како је деведесетих организовао студентске протесте, како је изградио политичку независност Епархије захумско-херцеговачке, у каквом стању оставља ратом подељену Херцеговину, о књижевности, фудбалу...Прочитајте шта је све рекао непосредно по одлуци о пресељењу. Недавно сте изјавили да је немогуће спречити одлазак младих и да они одлазе у Западну Европу јер се тамо осећају безбедно, док вас овде још увек питају да ли ће бити рата. Зашто ви одлазите у Западну Европу?Одлазак у Немачку доживљавам као још једну мисију те, у извесном смислу, и изазов, а са свешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ. Веома је важно за сваког човека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промене нужне како бисмо се тргли и померили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли.Док сам био млађи, владика Атанасије ми је често говорио да треба да се чувам рутине, те да нема ничег опаснијег него кад човек почне обављати ствари рутински. Иако нема простора да ту мисао овде нашироко развијам, суштина је, чини ми се, јасна. У неким случајевима промена је нужна и због тога да бисмо себи поставили нове циљеве који нас неретко изнова мотивишу да пружимо онај максимум који је у нашој људској моћи. У сваком случају, у свету су таква померања становништва сасвим уобичајена појава, али због нашег историјског контекста на миграције се на овим просторима гледа сасвим другачије. У свему томе забринут треба да буде онај коме нико не долази или кога у широком луку људи намерници заобилазе, избегавају. Много је битно да све промене које живот поставља пред нас гледамо увек с позитивне стране те да настојимо да из себе, а и из нових околности извучемо - ако је могуће - какво добро.Није реткост да се нешто што нам на први поглед може изгледати недовољно добро у коначници може показати као крајње позитивно. Мислим да је увек у основи најважније то каква нам је намера, тј. да ли за нешто имамо лошу или добру вољу. Ја за почетак имам добру вољу да пођем у Немачку. Мој рођени деда Петар потпуно је мимо своје воље одведен као војник краљеве војске у ропство у Немачку. А ипак је увек говорио да је тамо научио пуно важних ствари које су му касније много помогле у животу. Дакле, из једне такве несрећне околности он је ипак извукао нешто добро и корисно за њега и његову породицу.И на крају, иако је само по себи разумљиво - јер је најважније - да кажем и то да и тај наш силни народ који се последњих година нашао у Немачкој такође потребује и заслужује нашу бригу и пажњу, јер је Црква за њих важна, и то не само као спона са отаџбином и један од кључних чинилаца очувања националног идентитета и свести. Она им је потребна у првом реду као оно што Црква изнад свега треба да буде: место молитве и обраћања Богу. Нема човека који нема ту духовну жеђ и потребу. Питање је само да ли ћемо људе пуштати на кладенац где могу пити воду живу или ћемо их одгонити мутећи воду на извору, тукући се око њега, не у славу Божју него ради својих личних интереса. По медијима се спекулише да је прелазак у Немачку дошао на вашу молбу. Да ли је то тачно и како га доживљавате?Када се, последњег дана саборског заседања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Немачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и седне на тамошњи епископски трон. Будући да до решења, ни после вишечасовне расправе, нисмо успели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој предлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији. Владичин предлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човјек.О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна - да се моли Богу и проповеда. То је била моја визија. Тако је за новог владику захумско-херцеговачког изабран монах Димитрије Рађеновић, пострижник и сабрат манастира Тврдош. Иако нисам имао прилику да ову аргументацију у детаље разлажем, видео сам већ након неколико изговорених реченица да у Сабору влада неко лепо надахнуће, које је врхунило у нечем заиста изненађујуће пријатном: Свети архијерејски сабор је, наиме, једногласно изабрао мене за Немачку, исто као и оца Димитрија за Херцеговину. И мени и њему је то уистину обавезујућа и дивна порука Цркве за наш даљи рад и живот.Дакле, није било ниједног гласа ни речи против. Ово би требало да буде порука и свим спекулантима који непрестано причају о великој подељености у Сабору. Разлика има, али непремостивих подела нема. Разлике су добре и чак неопходне. Али поделе нису добре и зато их треба превладавати, а не призивати их скупа с ђаволом који на томе једино и ради. Овај пример једногласног избора двају владика добар је пример тога како Сабор може бити јединствен. Како бисте оценили претходни Сабор?У одговору на претходно питање управо сам покушао дочарати своје главне утиске. Није новост за нас који смо у Цркви реч покојног владике Јована шабачког да је Сабор чудно и непредвидиво тело које сачињавају људи. Међутим, ми непрестано призивамо Духа Светога да дејствује, и он уистину, и поред свих наших људских слабости, чини чуда тиме што успева да утиче на наша мишљења и одлуке. На протеклом Сабору расправљало се о многим важним питањима, између осталог и о судбини КиМ. Иако је у почетку о овом питању било различитих мишљења и ставова, на крају смо дошли до потпуно усаглашеног става. Природно је да и Сабор, као и свако друго тело које сачињавају људи, буде поприште супротстављених мишљења и погледа, али најважније од свега је то да се та размимоилажења решавају мирно и у достојанственој атмосфери, те да из дискусија произлазе закључци који одражавају ставове свих чланова Сабора и, најважније од свега, да се допушта Богу да дејствује јер он не жели да нас спасава на силу, већ уз учешће наше добре и слободне воље.Да ли је СПЦ довољно укључена у дијалог о Косову?Најпре бих рекао да су за мене Црква и држава по много чему два различита простора. Свако има своје поља деловања. Оно где се сусрећу јесу људи и њихове душе, бића или личности. Ту се некако Црква и држава преплићу и заплићу. Немам утисак да СПЦ има претераног утицаја и моћи приликом доношења политичких одлука, али она нема ни такву претензију. Нема јасне информације колико се држава или државе интересују за мисију СПЦ тамо где она делује. Могу само да кажем то да, имајући у виду наше вишевековно искуство, кад год нису уважаване различите ингеренције Цркве и државе, него се једна уплитала у послове друге, то се никада није показало као добро. У то сам као у ретко шта сигуран и говорим и о једнима и о другима, тј. како о мешању Цркве у државну политику, тако и државе у црквену „политику".Што се тиче нашег става о Косову и Метохији - он је јасан, принципијелан и црквен и сав је усмерен на заштиту и опстанак људи, на очување људског достојанства које ми доживљавамо као највећи Божји дар. То је за нас светиња. Човек, правда, истина - нема и не може бити земаљске силе која је изнад тога. Ми се позивамо на општељудско право за свакога па и за нас Србе (јер и ми смо људи, за име Бога!). То што се некоме не свиђамо не даје му за право да над нама чини неправду. Да и не говорим о томе колико непримерено из хришћанског угла делује када се помињу бројеви и расправља о томе има ли нас тамо или нема. Све да нас је остало један или два - дужни смо да чувамо достојанство и право преосталих, а камоли кад нас има двеста хиљада. (Узгред, разлог што нас тамо нема више лежи у неправди, а не у правди.) Зато у саборском саопштењу и стоји да се право не може градити на неправди. Ми се као Црква ту залажемо за оно за шта се залаже сав цивилизовани свет. Наравно, иако се о томе мало говори, подједнако нам је стало и до права Албанаца и сваког човека на свету.Помало је непознат податак да сте ви као студент Православног богословског факултета били један од организатора студентских протеста 1992, и да је требало чак да држите говор на првом великом окупљању студената. Шта вам је најупечатљивије остало у сећању из тих дана?Држао сам много говора пре тог завршног с кога сам „побегао" у манастир Острог. Младалачки бунт и воља да се мења свет по мени је нешто толико важно да не проналазим праву реч којом бих то истакао у довољној мери. Не мислите ваљда да је случајно што се деца у једном тренутку своје младости побуне против својих родитеља. То није нимало случајно, то је, усудио бих се рећи, од Бога дато да би човек постао човеком, иначе би остао недоношче које никад није успело да се одвоји од мајчине сукње или очеве сигурне руке. Како човек може уопште одрасти без тог бунта?Без обзира на то што у свему томе увек постоје и неке „заблуде" и илузије, протести било које врсте су нужан део нашег сазревања и одрастања те би, уверен сам, стога било добро да млади људи чешће пролазе кроз такве етапе сазревања. На крају крајева, нужно је, између осталог, и кроз деловање омладине кориговати власт јер су власт и моћ највећа искушења данашњице. И увек је тако бивало, при чему мислим на сваку власт - и црквену и световну. Ја не видим напретка ни у Цркви а камоли у држави тамо где се нико не буни ни против чега. Помишљам понекад да је у таквим околностима завладало ништавило.Прошле године сте подржали протесте младих у Београду. Шта разликује ове данашње генерације у односу на вашу?Несумњиво је да су млади људи, без обзира на то којој генерацији припадали, веома важан чинилац у обликовању будућности. Уосталом, није тек тако настала изрека да на младима свет остаје. Људи који су на власти, ако имају имало разборитости и, надасве, ако имају визију, требало би да улажу у нашу омладину и да развијају њихове потенцијале који су разноврсни и којих има напретек. То у првом реду подразумева улагање у образовање, јер у темељу сваке просперитетне и здраве државе један од главних стубова чини управо напредан и добро организован образовни систем. Млади својом енергијом, ентузијазмом, неисквареношћу уистину свима нама могу и треба да буду коректив и зато и представљају једну обнављајућу енергију без које би се овај свет брзо урушио и угасио. На чело Епархије захумско-херцеговачке дошли сте 1999. године. Пре неколико година вратили сте њено седиште у Мостар, за који сте рекли да је слика и прилика Босне и Херцеговине и њене (не)функционалности. Да ли осећате да се нешто променило набоље од тада? Какав остављате Мостар а какво Требиње?Мој последњи задатак у Херцеговини тицао се изградње, тј. обнове у рату порушеног Храма Св. Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару. Мостар је био и остао моје Косово. Никада нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и сл. Увек сам ходао Мостаром као да шетам с хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с уметницима, трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свих других људи који у њему живе. Верујте, када би се неко трудио и хиљадама година - не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је својевремено био највећи православни храм на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња Храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити пре мог одласка из Захумско-херцеговачке епархије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак завршетка изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевински радови.Ово је још једна прилика да захвалим Богу и дивним људима који су нам помагали и још увек нам помажу! Када је реч о осталим градовима Епархије захумско-херцеговачке: Требиње је постало место сусрета и радости, Дубровник место помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући деловању наше епархије, добило, између осталог, болницу у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лече грађани из целе некадашње СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе, пуне народа.Недавно сте рекли да никада нисте били на истој страни с Александром Вучићем и Томиславом Николићем. Недавно сте се и видели у Мостару с председником Србије, какав однос имате са властодршцима у Србији? Како изгледају ваши сусрети?Наполеон Бонапарта својевремено је рекао да се не треба плашити оних који не мисле као ви и то вам кажу, већ да се треба плашити оних који не мисле као ви, а то неће или не смеју да вам кажу. Мислим да ова поука великог освајача и владара, који је завршио зна се како, није наодмет никоме од нас који на било који начин управљамо. Волео сам да понављам својим сарадницима: кад дође фаза да не смете да ми кажете оно што мислите да ми неће пријати, мењајте ме, макар силом! А врло лако дође час кад волимо да о себи слушамо само лепе речи. Иако је то пријатно, неописиво је опасно за човека на власти. Јер, засигурно, око њега ће све мање бити пријатеља, а све више ласкаваца који ће га одводити у пропаст.А какав је ваш однос с властима у Босни и Херцеговини? Мислите ли да ћете им, и једнима и другима, недостајати?То морате њих питати. Што се мене тиче, мислим да након овог искорака ка Немачкој немам више право да коментаришем тај однос. Управо је обележен 9. мај, имате ли утисак да српски народ има културу сећања над жртвама које је поднео, али и свест да је тада био на правој страни историје?Култура сећања је веома важна у контексту очувања сопственог националног и културног идентитета. Ако не памтимо прошлост, ако је добро не упознамо, веома тешко ћемо умети да изаберемо прави пут којим ћемо се упутити ка будућности. Нажалост, нашем народу није у довољној мери својствена култура сећања. Од светих отаца сам научио да је заборавност страст ума. Опака страст којој смо ми толико склони. Дан победе над нацизмом важан је датум у новијој историји света и на разумевању његовог правог смисла треба код нас још много да се ради, не само због нас самих већ и због истине о нама као народу коју треба да сведочимо пред целим светом.Митрополит Амфилохије нам је у једном интервјуу испричао како је, пошто се замонашио, планирао да оде на Свету Гору, али је одустао јер му је отац Јустин поручио: „Дођите овде, па како нама, тако и вама." Ко су били ваши духовни учитељи?У првом реду то је био владика Атанасије, уз кога сам духовно и личносно стасавао и кога сам наследио на трону херцеговачких епископа. Још чувам писмо са Свете Горе које сам написао владици Атанасију 1997, у коме му захваљујем на свему, али ипак молим за благослов да останем у Хиландару или неком другом светогорском манастиру. И док моје писмо није још ни кренуло ка Тврдошу, пристигла је његова одлука којом ме поставља за старешину Саборне цркве у Требињу. Послушао сам га и сада смо, ето, ту где јесмо.Којих разговора с умним људима се сећате и шта су најупечатљивије ствари које сте од њих научили?Много је било таквих сусрета, али за ову прилику присетио бих се разговора с једним светогорским старцем кога ћу се заувек радо сећати. Он ме је једном приликом узео за руку и радосно посаветовао: „Григорије, немој никада да изгубиш храброст и љубав!" На крају крајева, сваки човек с којим се сретнемо и разменимо реч оставља на нас утисак и има могућност да нас обликује као личности. То је процес који траје цели живот. Сваки тренутак је битан, али неки сусрети и догађаји, некад и само једна реч или мисао усмеравају наш живот. Јесте ли били изненађени успехом - тиражом и одјеком - ваше збирке прича „Преко прага"? Говори ли то да смо жељни судбина обичних људи?Не постоје „обични" и „необични" људи, сваки човек је универзум за себе и као такав достојан наше пажње и љубави, а истовремено поседује подједнако велики потенцијал да утиче на наше животе - било позитивно, било негативно. Ова књига настала је као израз једне веома снажне унутрашње потребе да се остави траг управо о таквим људима. Оног тренутка када је угледала светлост дана, почела је да живи свој, засебан живот, на који ја више не могу утицати, нити га мењати. У сваком случају, обрадујем се када чујем да су читаоци препознали суштину онога што сам хтео да им својим причама пренесем. Ко су, онда, били ваши књижевни учитељи?Било их је много, зависи од тога о ком периоду живота је реч. Било како било, увек се радо враћам Његошу, Кочићу, Андрићу и Селимовићу. Њихова имена су урезана златним словима у историју наше књижевности и културе, и не само њих. У последње време на мој живот и писање нарочито утичу и Андреј Тарковски, потом Дитрих Бонхефер, немачки теолог који је имао довољно снаге и храбрости да се супротстави Хитлеру, а ту је и храбри, слободоумни теолог Ханс Кинг, један од мени најдражих теолога. Како сам пишем кратке приче, радо их и читам, тако да сам недавно прочитао књигу „Седам добрих година" генијалног јеврејског писца Етгара Керета, која ме је одушевила. Често се, наравно, враћам и Старом и Новом завету, те светогорском старцу Силуану, који је оличење побожности и прави пример исконске православне духовности и мудрости. Волите фудбал. Да ли ћете у Немачкој имати с ким да терате лопте?Тамо, у Франкфурту, налази се један врхунски фудбалер из Требиња, Мијат Гаћиновић. С његовим оцем сам играо много пута, али ми смо већ остарели за прави фудбал. Спорт је, у мом случају, важан пре свега као једна врста повременог отклона од свакодневних брига и обавеза. У време када сам с владиком Атанасијем дошао у Херцеговину, овај спорт је имао важну улогу у нашем успостављању односа, комуникације с младим људима. Најпре смо им говорили о Богу и вери, а потом бисмо с њима играли фудбал, показујући им тиме да нисмо изнад њих, нити смо „недодирљиви", већ да сви заједно чинимо заједницу у којој нико није потчињен или мање вредан. То је деци и младим људима (али у подједнакој мери и одраслима) био позитиван сигнал и порука коју су с радошћу прихватали, мењајући слику о Цркви као једној крутој и строгој институцији с израженим хијерархијским поретком. линк View full Странице

Пише: др Александар Живковић Када смо недавно писали о убрзаном процесу бугаризације Православне цркве у Македонији, то је изазвало и скепсу дела наших читалаца, особито оних везаних за традицију македонског православља: Навели смо тада, да овај процес нема подршку саме Бугарске Патријаршије и Свјатејшег патријарха Неофита, који су свесни да би једнострано признање аутокефалности Православне цркве у Македонији, било схваћено у православном свету, како једино и може да буде схваћено, као грубо кршење канона. Али, рекли смо, и да у самом бугарском државном апарату, има много заступника актуелног евроамеричког курса о подели Македоније на софијску и тиранску "интересну сферу". Они су веома активни у прибављању подршке за потчињавање македонске бугарској цркви, у редовима саме јерархије МПЦ-ОА у расколу. Готово да не прође дан да неки бугарски портал или нека телевизија не пренесе "вапај" забринутих македонских црквених великодостојника да их Бугарска "усвоји". При томе већ дуже време предњачи игуман бигорског манастира Партеније, који исихазам схвата као свакодневно давање "километарских" интервјуа о Бугарима као најближим и најдоброжелатељнијим македонским суседима, односно, кад се разгрне та реторика, о томе да су Македонци заправо Бугари. Видети најновији такав учинак: http://religija.mk/arhimandrit-partenij-potrebno-e-istorisko-pomiruvanje-megju-makedoncite-i-bugarite/ Но, данас је потпуно "отворио карте" и Партенијев покровитељ и у медијима најутицајнији архијереј МПЦ-ОА, митрополит струмички у расколу г. Наум. Нашим читаоцима је већ познато да је он покушао да замути кристално јасну аргументацију стобијског епископа Давида (Нинова) о појму "мајке цркве" и стварним проблемима за добијање аутокефалности Македонске цркве. Тада је г. Наум изашао с тезом која не приличи ни неком полазнику семинарије да је "мајка-црква она која прва призна аутокефалност неке (у овом случају Македонске) цркве": Данас је, г. Наум потпуно отворено рекао за бугарску државну телевизију да је за њега Бугарска патријаршија "мајка- црква", односно, да БПЦ никако не сме да пропусти "историјски моменат" да постане мајка црква МПЦ-ОА признавајући јој аутокефалност... http://pogled.mk/митрополит-наум-струмички-бпц-има-ист/ Аргументација Наумова јесте политичка: пошто су побољшани односи Бугарске и Македоније, сада је отворен пут решавању црквеног питања; он чак жали што је свест код свештеника са обе стране бугарско-македонске границе спорије сазревала од свести политичара (!). Другим речима, овај "историјски момент" јесте и прилика да се као добије аутокефалија, истовремено да се сваки садржај аутокефалности испразни у национално-верском смислу и потпуно потчини интересима бугарске политике, односно оних светских центара моћи који управљају бугарском политиком. У сваком случају, ни православна браћа Македонци, ни православна браћа Бугари, нису заслужили такву наумовску фарсу и пулнота Православне Цркве Христове сигурно ће их заштити од ње. View full Странице

Новопронађено писмо архимандрита Софронија (Сахарова) архимандриту Адријану (Кирсанову), о црквеном јединству. Предлаже се пажњи читаоца, писмо старца Софронија (Сахарова) - ученика и сатајника преподобног Силуана Атонског и оснивача Јовано-Претечиног Манастира (Мелдон, грофство Ессекс, Енглеска), - са одговорима на питања старца Псковско-Печерске обитељи Адријана (Кирсанова), прозорљивца и молитвеника Написано 1991. године, ово писмо звучи веома актуелно и данас: у њему се говори о важности црквеног јединства. То је упозорење старца свима нама - и подсећање о најглавнијем. TOLLESHUNT KNIGHTS by Maldon, ESSEX CM98EZ од Архимандрита Софронија 27. април 1991 г. Христос Васкрсе! Оче Свети, Игумане Адријане, најдаргоценији нам у Христу брате и саслужитељу Престола Великог Бога и Спаситеља света. Напокон је до мене дошла Ваша Пасхална честитка (од 25-III). Журим да Вам без одлагања одговорим на 3 (три) Ваша питања. 1.) Најважнија тачка: Каквом црквеном покрету треба следовати? Умољавам Вашу Светињу да послуша мој глас, грешнога човека: Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Држите се чак до "исповедништва", да не кажем "мучеништва (тј. чак до смрти). Спасење је само у Њој. Сви други покрети, ма како благочестиви они били по њиховим спољашњим пројавама, - замка су вражија. Кроз њих ће доћи само раскол, ненавист, општа погибао. Пишем Вам још и са великом свесношћу моје одговорности пред Богом - и Црквом, искупљеном драгоценом Крвљу оваплоћеног Сина Божијег. Ма какви били неизбежни недостатци - Она, и само Она, наћи ће Свој верни пут. Тако је у своје време говорио Јован Златоусти; тако је говорио преподобни Серафим Саровски; тако мисле сви подвижници свих родова, који се истински боје да погреше. Држите се свим силама само Патријаршијске Цркве. Спасење је само у Њој. Сви други покрети - клопка су демонска. 2) Молити се за демонопоседнуте* - значи "крв проливати". Могуће је да Ви сада, после толико много страдања, већ немате сила. Зато, уколико је то могуће, отказујте се од тог подвига. Верујем, да Вас Господ неће напустити. 3) Пут у Јерусалим (опростите: ја сам већ више него 1/2, већ 3/4 слеп). Чини ми се, да уколико са Вама пођу људи, способни да Вам помажу у сваком тренутку, онда преузмите тај ризик. Знам да је сада у Израелу веома тешка атмосфера. Но, б.м. Руска мисија за Вас све може обезбедити. *** Сам ја, болујем од злоћудног тумора. Просто не знам, када ћу умрети. Сила је у мени сасвим мало. Дани и ноћи пролазе у борбама са боловима. Ја скоро све време проводим у постељи или у удобној фотељи. Давно не служим Литургију. Не владам мојим ногама. Не ходам сам. Не могу се окретати око Престола и томе слично, природно мом узрасту (ја сам се родио 1896 г.). Мени је све постало напорно. Веома ми помаже јеромонах Серафим. Он је Француз, но потпуно влада руским језиком. Он ће ускоро, ако Бог да, поћи за Русију и б.м. посетити Вашу обитељ. О мени ће бринути јерођакон Николај, којег Ви знате. Њега је мени послао Господ, за дане последње старости. Он је унук мог вољеног брата Николаја. Он Вам се са љубављу клања до земље. Опростите за овако лоше написано писмо. Но, умољавам Вас - ни за шта се не одвајајте од Патријаршијске Цркве. И другу Вашу духовну децу задржавајте само у њој (тј. Патријаршији). Предани вам с љубављу Христовом Архимандрит Софроније (Сахаров) • Старац Адријан се дуго година бавио мољењем и исцељивањем демонопоседнутих. Превео са руског игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић) http://www.pravoslavie.ru/104508.html View full Странице