Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'коју'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Коју бисте песму радо поделили и са којим чланом форума ? :smiley: Е, за почетак, са братом nikolastojanoviccuprija ( а и са осталом браћом, наравно :smiley: ) би поделио ову ствар. И написаћу за сваки случај назив песме изнад спота да се не дај Боже не деси опет да се спотови измешају па да брука испадне 0104_cheesy
  2. Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja
  3. ...шта сте то купили себи у скорије време и тако сами себе обрадовали....? ...ја, по обичају књигу.....она ме увек обрадује....
  4. Џејк Мартин је навео разлоге зашто Запад не прихвата и има анимозитет према српском тенисеру, али и где у томе греше "Новак Ђоковић је можда најбољи свих времена, али зашто га навијачи не воле", наслов је текста на сајту "Амерчки магазин", који је објавио католички свештеник и асистент на филмским студијама на Универзитету "Лојола Меримаунт" у Лос Анђелесу, Џејк Мартин. Аутор текста, који и ради на овом порталу који се, пре свега, бави погледима на свет из перспективе језуитске верзије католичке вере и културе, прича о томе зашто "западни свет" не да не може да прихвати српског тенисера и чињеницу да је својим спортским резултатима показао да је најбољи свих времена, већ да у ствари негује и неку врсту мржње и анимозитета према њему. У уводу текста осврнуо се на Новаково освајање Ролан Гароса и рекордне 23. Гренд слем титуле, чиме је постао најтрофејнији тенисер свих времена, те како то није имало толико велики одјек у западним медијима и љубитељима тениса у том делу света. - Ђоковићева непопуларност на Западу је дубока. Његова прича је пуна разних инцидената, на и ван терена, због којих би би се и најпрекаљенији стручњак за односе са јавношћу згрозио - написао је Мартин на почетку, да би потом подсетио на Новаков пробој на велику сцену играњем финала на УС опену 2007. године против Роџера Федерера. Подсетио је како је тада њујоршка публика била одушевљена харизматичним Београђанином у чијим имитацијама су уживали, а његова прича о одрастању током ратова 1990-их на Балкану им "цепала срца". Али то се врло брзо променило за 180 степени. Почели су да им сметају његови изливи емоција на терену, медицински тајм-аути и предаје када губи, вриштање на скупљаче лоптица. - Списак Ђоковићевих катастрофа у јавним наступима је дугачак, да будемо прецизни тачно 89, према јутјуберу који је сакупио свеобухватну монтажу његових прекршаја. Али на крају дана, презир јавности према Ђоковићу своди се на 2 кључна фактора: "Прича о вакцинацији" и "Прича о Федалу" - наводи аутор текста и потом разлаже ова два узрока, које сматра да су изазвали нетрпељивост западне јавности према њему. - Ђоковић је изазвао велику пометњу у јавности када је одбио да се вакцинише против вируса Ковид-19, одлуке која се претворила у глобални спектакл пред Аустралијан опен, у јануару 2022, кулминирајући тиме што је Србина Влада депортовала из земље након десетодневне драме. Ђоковићево одбијање да се вакцинише не само да је нарушило његову слику у јавности, већ је и омело његову потрагу да постане највећи играч свих времена. Мартин потом наводи да није помогло ни то што је Ђоковић тврдио да он нема никакве везе са "антиваксерским покретом". - Ђоковић је више пута рекао да његово одбијање вакцинације нема никакве везе са покретом „анти-вакс“. Уместо тога, он тврди да то има везе са његовом бригом о томе шта он, као елитни спортиста, ставља у своје тело. Заиста, Ђоковићева исхрана и фитнес режим су добро документовани и толико су екстремни да би чак и његовог пријатеља Тома Брејдија натерали да обеси главу. Ипак, још већи разлог од тога зашто Запад не може да прихвати Новака, јесте што је нарушио идеал тениског ривалства између Федерера и Надала, омиљеног пара тениске публике која сматра да је то било златно доба тениса, док се није појавио Србин. - Роџер и Рафа заједно су створили оно што многи сматрају златним добом тениса, које у суштини представља то време од када је Федерер први пут узео трофеј Вимблдона 2003. до... па, можда када се Надал пензионише крајем 2024. Федал, а тиме и Златно доба тениса, достигли су свој врхунац негде око 2008, можда током финала Вимблдона те године, где је Надал добио епску битку, 9-7 у петом сету. Федерер, Швајцарац, својом класичном техником и џентлменским декором, пронашао је свог савршеног противника у мишићавом, са сујеверним тиковима и тешким топспином Надалу. Све што Федерер ради на терену изгледа лако; све што Надал ради изгледа исцрпљујуће. Наизглед пријатељи ван терена, они су сан публицисте. Kод Федала је све нетакнуто, префињено, без оштрих ивица; само немојте се превише приближавати или постављати превише питања и уништити идиличну ауру која је тако пажљиво креирана - пише аутор. Али онда се појавио Ђоковић. - Требало је да одвлачи пажњу, да Федал не би постао превише самозадовољан, превише досадан. Требало је да буде изазивач и, да, можда чак и да победи понекад, као на Аустралијан опену 2008. Али није требало да побеђује баш. Изненада, Федал је постао "Велика тројка" (и на кратко са успоном Британца Ендија Мареја, "Велика четворка"). Kада је Ђоковић савладао Федерера на његовом "домаћем терену" у финалу Вимблдона 2019. у недвојбено бољем мечу и од финала између Федерера и Надала 2008. године, постало је јасно да је „Федал“ можда сан публициста, али Србин је био камено хладна истина. - Ђоковић се не само приближавао изједначењу са Рафом и Роџером, већ је почео да их и надмашује. Ђоковићева 2021. се показала као једна од највећих година у историји спорта, јер је дошао на само један меч од освајања календарског Гренд слема, достигнућа које су постигла само још двојица мушкараца — од којих је један, Род Лејвер, успео. то двапут. Било је то достигнуће коме се ни Федерер ни Надал никада нису приближили, а легитимисало је Ђоковићеве тврдње да је, ако не и ГОАТ, свакако на путу - навео је Мартин. Потом се осврће и на оно што би могао овогодишњи Вимблдон да потврди. - Kако Вимблдон почиње ове недеље, вероватно највидљивији глобални тренутак у тенису током године, спорт се налази у јединственој "непријатној ситуацији" да има свог можда најбољег играча, на прагу свог највећег тренутка, а свет спреман да одговори колективним слегањем рамена. Што је штета, јер је Ђоковић, упркос свим својим прошлим грешкама и катастрофама у односима с јавношћу, јединствен за савременог професионалног спортисту: он није производ фирме за односе с јавношћу или тима за брендирање. Он је антитеза "Федала". - Он је по свему одан отац, муж и побожни српски православни хришћанин. Kао тенисер, он је најближе техничком савршенству које је игра икада видела; његов рад ногу, покрети, држање, "читање игре" су без премца. Што је још важније, из менталне перспективе он тачно зна шта мора да ради на терену у сваком тренутку. И изгледа да нико не ужива у притиску више од њега. Хвалоспеви настављају да се ређају. - Он је феномен који се дешава једном у животу, који је имао несрећу да игра у исто време са још два феномена, од којих су обојица имали предност одрастања у западној Европи, припремани за славу и све њене пратец́е изазове од самог почетка. Ђоковић је, напротив, рођен у источној Европи у време рата. Мартин се онда враћа на принципе којих се Новак чврсто држи и то што одбија да подилази било коме зарад добре слике у јавности о себи. - Ђоковић је човек с манама, што је доказао у много прилика, али који спортиста није?! Чини се да је његов злочин његово одбијање да „игра игру“ — игру ван терена, то јест, коју западни медији толико воле. Његово одбијање да буде било шта друго осим онога што јесте, нажалост, умањује његове успехе на терену. Живи по својим принципима, за које је више пута јавно признао да потичу из његове хришћанске вере. И док се многи не слажу увек са свим његовим ставовима, укључујући и вашег драгог аутора, постоји нешто за дивљење у његовом одбијању да одустане од својих уверења. - Можда се не слажете са његовим ставом о вакцинацији, али у свету спорта који је толико заокупљен дискурсом који окружује рекорде и ко је ГОАТ, чињеница да је био спреман да жртвује професионална достигнућа и своје спортско наслеђе зарад својих уверења је чудновато вредно дивљења. На крају аутор текста закључује. - Више пута се подсећам — што је изненађујуће често за католичког свештеника од 40 и нешто година — да већина људи није обожаватељ Ђоковића. Схватам. Пошто сам одрастао 1980-их као обожаватељ Џона Мекинроа, видео сам помешане емоције које су његови темпераментни испади изазивали у јавности. Па ипак, чини се да је код Ђоковића мало оних са „помешаним” емоцијама. Једноставно постоји "невољење"... - Можда је Новака Ђоковића тешко волети; он то свакако не олакшава. Ипак, зато што је он задивљујући спортиста, отац пун љубави и саосећајни хуманитарац, не могу а да не будем његов навијач. Он је потпуно човек, и у добру и у злу и не могу а да се не дивим томе. https://www.telegraf.rs/sport/tenis/3710309-katolicki-svestenik-napisao-tekst-o-novaku-djokovicu
  5. Где год живиш, изађи предвече, у време када Сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и Месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе. Живиш поред језера ? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу. Живиш поред мора ? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум. Дух је на водама. Вољом Свемогућег, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се и даље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша ? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег ? Свака пахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет. Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си ? Зашто ? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Отац Андреј Филипс https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  6. Сваки човек, чак и морално најузвишенији, није без недостатака и греховних склоности, тако да нико не може избећи њихово испољавање у овом или оном облику: било кроз особине карактера, било кроз неумеће пажљивог живљења, било на неки други начин. Ова испољавања људских слабости често погађају слабе стране других људи, болно делују на њих и раздражују их. Непријатељ рода људског користи ту раздраженост против праведника и подиже на њега читаву буру гоњења. Господ допушта да се та бура разбесни и праведников дух као да гори у пламену страдања и чисти се од својих греховних немоћи. У патњи се људска душа дубље усредсређује на саму себе, ближе се привија уз Господа и просвећује се Господом. Путем молитве она често почиње да сагледава своје особине, боље схвата пут који је прошла и почиње јасно сагледавати да је сама дала повод за невоље које су је снашле. А када праведник у самоме себи сагледа узрок патњи које су га снашле, он постаје свестан и своје кривице, јер није умео да сачува слабога брата. Из свести о сопственој кривици рађа се и оправдавање непријатеља, сједињено са молитвом за њега. Kад човек све то схвати, његова душа се испуњава свепраштањем и благодатним миром. Тако је искуство стечено, и од тога тренутка праведникова душа се труди да убудуће буде пажљивија, да има више разумевања за туђа страдања, да буде чвршћа, чистија и непоколебљивија у своме светом стремљењу ка Христу. Тада престаје и патња, чаша страдања се уклања, јер је такав цовек већ пострадао са Христом, већ се распео са Њим, јер је распео своје тело са његовим страстима и похотама. Такав човек је већ постао сличан Апостолу који је рекао: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 19-20). И код таквог човека борба, наравно, не престаје до смрти, али морални преокрет у њему је већ извршен. И само после тога човек може постати изабрано оруђе Промисла Божјег у делу спасења људи, јер је постао способан за чисто, савршено и непоколебљиво служење. Анђео уклања чашу страдања и на таквог слугу Божјег изливају се дарови благодати Божје. Такав пут неизбезно чека свакога. Разлика је само у степену и времену. Што је већи удео Господ некоме даровао, и што више и дуже такав човек треба да послужи ближњему, то су суровија његова искушења, то му се раније у животу даје да испије чашу страдања кроз коју се чисти. Архим. Сергије http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/casastradanja.html
  7. Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост. Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости. Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку. Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла. Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима. Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело. Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности. Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак. Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља. Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави. Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je
  8. Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег. Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства. Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. Извор: Телевизија Храм
  9. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Е људи, одгледах занимљив видео. Шта ви мислите на ову тему?
  12. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  13. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  14. У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.
  16. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Овде именујте тему која постоји на форуму а коју никада нећете да погледате. ПУТИН ТРАЖИ ИСТРАГУ О АМЕРИЧКОМ СЛЕТАЊУ НА МЕСЕЦ
  18. Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.
  19. Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
  20. Ко ће све имати приступ подациме из електронских дневника, обданишта, болница? Посебно је занимљив пројекат еектронских дневника као и то где су ти подаци похрањени и коме ће бити доступни. Није ли сулудо да приватне компаније и западне службе знају све о нашој деци? Које оцене имају? Када су добили укор? Да ли су и какви таленти? Од чега болују и сл.? Па комјутераши...
  21. Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.
  22. У разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником радија Светигора, причали смо о све учесталијим нападима на Српску православну цркву и Митрополита Амфилохија, који су ескалирали усљед одржавања литија, али и у посљедње вријеме – када је Света Тајна Причешћа доведена у питање од стране богоборачких режимских кругова. *Имате ли утисак да неки медији користе борбу против епидемије корона-вируса за борбу против Цркве? Највеће светиње Православне Цркве називају се ”глибавим”, хришћани се називају ”лизачима кашика”, а свештеници, међу првима – митрополит, изложени малтене псовкама и највулгарнијем вријеђању. У праву сте. Постоји скуп медија који има јединствену уређивачку политику, а која је на жалост вулгарно антиправославна, па и шире од тога, врло неморална, непристојна и антицивилизацијска. Који је стварни разлог за овакву, примитивну кампању против Цркве? Све је, у нашем црквеном животу, саображено мјерама које је држава увела, па чак и оно што нијесмо сматрали неопходним. Просто, учинили смо све што је било у нашој моћи, у циљу постизања друштвеног консензуса и одбране друштва од епидемије и њених посљедица. Обуставили смо сва црквена окупљања – и то у тренутку кад је то држава прописала (ни прије ни послије тога ), чак смо и молитве у храмовима (за које сматрамо да су баш сада потребне) свели на онај облик који укључује само свештенике. Активно смо се укључили у помагање најугроженијима, што смо, уосталом, и до сада радили, јер је то у природи црквеног живота. И поред великог броја литургијских богослужења широм Црне Горе, која су се збила и у првим ”блажим” фазама државних мјера већ проглашене епидемије – немамо ни један једини случај сумње да се на тим народним сабрањима ико заразио, од свих евидентираних обољелих у Црној Гори! Епидемија се сад користи као ”маска” да то раде због наводне забринутости за здравље грађана, не хајући о менталном, културолошком и прије свега моралном загађењу друштва којег они производе. Невезано од вјерских осјећања, ваљда је природно и патриотски познавати оно што је изложено у црногорским музејима, а то су управо путир, кашичица, антиминс као свједоци историје, традиције и културе овог народа: Зато јe несхватљиво да неки који се заклињу овој држави, њеној историји и култури , не чине тo како приличи пa показују несхватљиво незнање и непознавање културе и традиције сопствене државе. *Па који су онда разлози овог напада на Цркву, ако је све тако како Ви кажете? Најкраће – на сцени је патолошка, неразумљива и неконтролисана мржња појединих чинилаца друштвеног живота, од политичара до представника медија према Цркви, православљу у цјелини, нарочито када је у питању православна Црква и њени вјерници у Црној Гори. Не постоји разумно објашњење за појавне облике и ниво мржње са којим смо суочени од стране одређених, врло гласних појединаца. А кад не постоје видљиви и разуму схватљиви разлози, ми у Цркви одавно знамо стварно име и суштину такве појаве, али ћу овдје остати у сфери ”секуларног” исказа. Јасно је да су величанствене литије, непревазиђене и неупоредиве по духу и броју са било чим што се десило у последње вријеме на овим просторима изазвале много фрустрација и ”унутрашњег сагоријевања” код појединаца, па су једва дочекали ванредне мјере Владе како би се макар накратко ослободили за њих неподношљивог притиска слика и атмосфере тог, заправо најљепшег лица Црне Горе. Колико је све то изобличено и далеко од црногорског традиционалног морала, говоре нам тонови којима се пренијела вијест о болести и смрти блаженог спомена епископа ваљевског г. Милутина! Прије свега – ни једна црквена вијест се није у тој мјери приказала, колико та да је ето – и свештеник заражен! А да не говоримо о сатанистичком ликовању у неким текстовима. *Је ли у питању неко идеолошко настојање да се Црква ”криминализује” пред враћање у редовно стање, пред ново окретање питању односа Цркве и државе? Ето, у тим и таквим околностима, про-режимски медији су једва дочекали да на Цркву свале све могуће (измишљене) кривице. У том смислу се слажем са Вама, да ово јесте обављање прљавих послова, пред повратак у редовно стање. Oвако непросвећена и анти-демократска средина (која НИКАДА на демократским изборима није промијенила власт) има неку очараност ванредним стањима, и као да јој погодује једнопартизам са елементима насиља према неистомишљеницима. Овдје не говорим о потребама ванредних мјера у вријеме пандемије, што нико разуман не доводи у питање, него о једној несвакидашњој здушности и одсусутву сваког критичког мишљења у околностима које наликују диктатури. Тако лако се налазе ”мете” и ”дежурни кривци” који ”раде против државе”. Заиста чуди да црногорска Влада, која непрекидно позива грађане на повјерење и послушност није учинила оно што су њихове колеге у свим државама у којима је православна вјера доминантна, а то је договор са представницима Цркве. Не мислим да Црква треба да прописује мјере заштите, али се тиме показује поштовање најстарије институције у Црној Гори која сабира стотине хиљада вјерника и којој грађани највише вјерују. Влада је, међутим, показала да ни у овом важном и драматичном тренутку нема простора за било какав разговор и договор. Е ту видим нешто што наликује оној пропаганди из времена литија. Ни тада се није могло доћи до ријечи о фалинкама закона, колико су нас поједини медији засипали констатацијама да је свака критика закона, уствари – атак на државу. И на јутрошњој прес конферецији ИЈЗ било је новинарско питање којим се додатно врши притисак на здравствене раднике да како знају и умију пронађу везу заражених са богослужењима у Цркви, што ме не би чудило да се у одређеним медијима и појави наредних дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...