Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православној'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.
  2. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве. View full Странице
  3. На позив Његовог Блаженства Aрхиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. маја 2022. године у канонску посету Македонској Православној Цркви - Охридској Архиепископији. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и свештену пратњу, коју су чинили: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски г. Петар, Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији гђа Невена Јовановић. У послеподневним часовима, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан примио је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом у својој резиденцији у Скопљу. Састанку је, поред наведених архијереја, присустовао и Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски г. Тимотеј. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  4. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
  5. Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости: -У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења. Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао. Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу. Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити. Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. После Епископа Митрополије аустрслијско – новозеландске Силуана (Мракића) и викара Патријарха Српског и старешине храма Светог Саве Епископа ремезијанског Стефана (Шарића), Српска Православна Црква је изабрала још једног свршеног ученика Цетињске Богословије Сава Бундалу као викара Патријарха Српског Порфирија са титулом марчански. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског Извор: Ин4с Фото: Цетињска богословија
  8. Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће.Који су библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно?У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе. Покривање главе у Старом заветуВековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе.Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу:„Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18).Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена.Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака:„Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65)Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности.Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела:„Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33)У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони. Покривање главе у Новом заветуПокривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем.У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили:„Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2)Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу:„Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)„Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас.Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде:„Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7)„Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10)Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога.Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“.Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо. Покривање главе према раним Црквеним оцима Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању:„Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже:„Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово:„А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише:„Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“.Покривање главе на иконаУ Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас.Иконе нас такође уче о покривању главе.Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи.Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом.Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? Покривање главе данасУ нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве.Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве. Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу.Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу.Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе:„Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад)У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме:„Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“ Аутор: Отац Џозеф Глисон Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нетИзвор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html извор
  9. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК: Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини ВАСКРС: Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења Пасхални дани у Хиландару ВЕСТ У ИЗРАДИ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра. Драга једноверна браћо и сестре, У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву. Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела. Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин. Извор: Телевизија Храм
  11. Током вечерњег богослужења на празник Светог великомученика Пантелејмона, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је замонашио дипломираног теолога Стефана Бранковског. Новопострижени монах добио је име Еразмо по Светом Еразму Лихнидском. Наредног дана, на светој Литургији Владика је расофорног монаха Еразма рукоположио у ђаконски чин. Извор: Охридска Архиепископија
  12. Завршен је други дан састанка Сталног Свештеног Синода Цркве Грчке, којим је председавао атински архиепсикоп Јероним. Стални Свештени Синод је информисан о писму васељенског патријарха Вартоломеја у вези са питањем заједничког поступања поводом различитих ставова око Светог Пичешћа и изразио је сагласност с гледиштем Васељенске патријаршије. Такође, поводом упражњавања током вирусног периода „технике јоге као начина суочавања са стресом“, а у контексту поштовања верске слободе загарантоване у нашој земљи, али и пастирске одговорности Цркве за избегавања стварања атмосфере религиозног синкретизма, Синод подсећа православне да је "јога" основно поглавље религије хиндуизма, а није "врста вежбања". Стога, Свештени Синод „још једном истиче да је ‘јога’ потпуно неспојива са нашом православном вером и да нема места у животу хришћана“. Синод обавештава православно свештенство о новој прозелитској активности неопротестантске организације „Јелински мисионарски савез“ и истиче да „православнима као члановима Цркве, једног јединог Христовог Тела, нису потребни различити неојеретички покрети, нити њихови различити проповедници из Грчке или изван ње, и да остану верни Еванђељу Исуса Христа, као што су их изворно проповедали свети еванђелисти и протумачили Свети Оци наше Цркве“. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)
  13. На празник Светих Кирила и Методија, у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Буково служена је света архијерејска Литургија. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су архимандрит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко. Лепоти богослужења допринело је певничко појање јеромонаха Еноха, архиђакона Илије и монаха Платона. У архипастирском обраћању Eпископ Иларион је нагласио да врло често нисмо свесни благодати рођења у православној земљи, у истинитој вери где нам је све дато пред очима. Тумачећи Јеванђеље о исцељењу слепорођеног, владика је истакао да је тај слепи од рођења био трезвенији, мудрији и благодарнији од свих књижевника и фарисеја који су провели живот тумачећи пророке али због озлобљености срца нису успели да препознају Христа Спаситеља, и приметио да и данас врло често не познајемо и не испуњавамо закон Божји у мери у којој је то нама спасоносно и корисно. Своју беседу владика је закључио речима Светог Никодима Архиепископа пећког – „Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо“. Извор: Епархија тимочка
  14. Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Искуство Цркве У току своје свештеничке службе пуно пута сам био у потресној ситуацији да причешћујем људе на самртној постељи. У питању је древна хришћанска пракса када се најсветији црквени богослужбени чин, Света тајна причешћа, врши на граници живота и смрти. У околностима извјесног умирања, вјерујући човјек жели да прими ове благодатне дарове, како би његов прелазак у ново и непознато био закриљен Божијом силом и близином. И видио сам, наџемаљску радост и олакшање, који су причешћене људе обузимали – упркос оном што је убрзо сљедовало. Нестајали су страх, патња, па и бол. Само, Богом дана смрт – није одступала! Био сам свједок и учесник причешћа болних. Како у моментима када је болест тек констатована, тако и током дуготрајног лијечења. И ту сам се увјерио у благотворну силу сједињења са Живим Богом. Неки болесници су, Божијом вољом, оздрављивали, видно осокољени овом духовном потпором, док су се други, из истих разлога, јуначки носили са тегобама, све до смрти. У оба случаја, Свето причешће, и освећење које оно носи, нијесу били нераскидиво везани за тјелесно оздрављење (јер га је негђе било а негђе не – а свуда су у питању били вјерујући људи ), али јесу за оснажење вјере и лако препуштање Божијој вољи. Долазак Христов на земљу; установљење Цркве и могућност хришћанског, црквеног живота јесу, на пуно мјеста, довели до растерећења од животних тегоба (па и болести) – али то никако није први и основни разлог постојања Цркве. Он је прије свега у нашој припреми за Будући вијек, за вјечност. ”Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег вијека” – кажемо у (Никео-цариградском) исповједању вјере, који читамо пред крштење, а и касније током сваке литургије у којој учествујемо. У том смислу, да би нам указао на будућу заједницу са Њим, и да би нас ослободио страха од земаљских стихија, Господ чини чуда. Црквена историја је препуна извјештаја о заустављању природних закона, па и о изљечењу најтежих болести. Али ни сами Господ Исус Христос није, током свог живота на земљи, исцијелио све болеснике, већ само неке, нарочито изабране. Нити је Црква, икада у својој историји, имала претензију да потпуно замијени болнице и љекаре. Црквени живот није, нити је икада био, превентива од (спрјечавање) Божије Воље, већ напротив – навикавање да живимо у сагласју са Њом. А ”ко ће, синко, Божију Вољу знати”, пита се наш најумнији православни архијереј, и једино што може назрети у погледу тога је да ”чаша жучи иште чашу меда”! Жалост и радост, здравље и болест – све су то мијене овога живота. А овај живот јесте пролазан. По ријечима поменутог мудраца и пророка, човјек ”види да за њега није земља”, а при том зна да – ”људска душа јесте бесамртна”. Једна од чувенијих јеванђелских порука гласи: ”Ко хоће живот свој да сачува – изгубиће га, а ко га изгуби Мене ради, он ће га сачувати” (Мт 8, 35). Она нас, између осталог, учи да не треба бити бескрајно преокупиран овим земаљским животом, односно – да има нешто важније од њега. Зато Његош брине што ”страх животу каља образ често”. Е сад, када је у питању људско здравље и појава болести, јеванђеље нас сигурно не учи да будемо немарни и да се не лијечимо, али нам јасно поручује да благодат вјечнога живота и Божије силе у овом свијету није, под обавезно, везана за исцјељења здравствених тегоба или продужење земаљскога вијека. Бар два разлога за поштовање здравствених прописа Све сам ово рекао, и сагледао баш из овог угла, како бих појаснио вјерујућим људима став из једног од недавних митрополијских саопштења да ”Свето причешће не представља магијску заштиту од вируса и других болести”! Овим се хтјело рећи да треба трезвено разликовати истину да се преко причешћа сигурно нико неће (и нико никад није) заразити ко са вјером приступи овој Светој тајни – од исто тако велике истине да причешће није замјена за лијек, ни од вируса нити од других болести! Причешћивањем се на надразуман начин сједињујемо са Господом и будућим Царством небеским. Излазимо, у том трену, из пролазности у вјечност. То је толико непојмљива сила, већа од сваке земаљске, да кроз њу често наступају бројна чуда, па и исцјељења – али само по Божијој вољи и Његовом избору и намјери, а не ”под обавезно” и по нашим очекивањима. Зато је у том истом саопштењу наглашено да би приступање причешћу као земаљској апотеци било равно ”кушању Господа”! Када, приликом причешћивања вјерника, свештеник каже – ”на здравље душе и тијела” – он тада изговара молитвену прозбу упућену Божијој вољи, а не ријечи магијске заштите. На бројне Свете људе, причаснике Светих тајни, Господ је попуштао болести и страдања од којих су, на концу, умирали. Ко се са вјером причешћује – гарантован му је вјечни, бесмртни живот – али није гарантовано, ама баш ништа, у вези са овим земаљским – осим духовног спокоја! Ето то је први (богословски) разлог зашто Црква позива на поштовање свих љекарских прописа у доба заразне епидемије. Други разлог је грађански, али ништа мање јеванђелски и хришћански од овог првог. А он се тиче чињенице да ми хришћани не живимо сами у овом свијету, него да су наши суграђани и комшије људи који имају другачија увјерења. А једнако су и они, као и ми, на удару епидемије. У том смислу смо додатно обавезни да поштујемо све државне прописе. Не можемо радити ”по своме” усред опште невоље. Пођеднака дисциплина свих грађана је истовремено и наша духовна обавеза. Зашто једна кашика? А зашто онда нијесмо одмах зауставили сва богослужења кад је констатована епидемија, и како можемо, усред свега, да причешћујемо једном кашичицом? Прије свега треба знати да се у Православној Цркви причешће овако вршило вјековима уназад, и прије ”корона-вируса”. Ова форма није мијењана, иако се Црква налазила на удару разних пошасти (куге, колере, грознице и сл.). Управо би Цркви првој било у интересу да ту нешто промијени у случају да је икада констатован проблем по том питању. Међутим, свакоме бива по његовој вјери. Споља гледано – овакав обред јесте један необичан вид ”конзумирања хране”, који – такав какав је – бива одбојан многим чистунцима. А поједини епидемиолози га се ужасавају. За вјерника, међутим, он има снажно унутрашње значење. То је посадашњење прошлости и будућности – у једном трену. Оприсутњење Господње Тајне Вечере (отуда: трпеза, јело и пиће, позив на гозбу) и предокушај Будућег Царства (отуда ”Благословено Царство” на почетку…). У оба смисла то је испуњење Господње молитве ”да сви буду Једно”. У православљу Света Трпеза није пука симболика, ни подсјећање, ни представа… него реално, истинско присуство Христа ”сада и овђе”. Ко тако вјерује – тако му и бива. Зато овђе, са хришћанског аспекта, није ријеч о томе ”да ли можемо да се заразимо преко кашичице” – јер, збиља, у историји Цркве то није био једини начин вршења ове тајне и могле би се разматрати и другачије варијанте да се она обави. Ријеч је, прије свега, о томе – ”да ли можемо, у том моменту док се причешћујемо, да се заразимо”? А тај моменат, и та намјера са којом приступамо – неспојиви су са заразом. Отуда, кад је наступио опрез због епидемије, нијесмо додатно позивали вјернике нити нарочито заказивали литургијске скупове – него смо препуштали да на причешће долазе само они који знају и који вјерују – о чему је ријеч. Чак смо наглашавали да они који сумњају и који се имало колебају – ”не долазе”. Знамо да се тренутак колебања и талас маловјерја може десити сваком од нас. Баш сваком. ”Ми који херувиме тајанствено изображавмо… сваку сада животну бригу оставимо” – каже централна литургијска пјесма. Не може се љубав препричати. Не може се вјера нацртати. Свето причешће није од овога свијета – па самим тим не може бити средство ширења заразе. Али може бити снажно духовно укрјепљење, па преко тока и узрок психо-физичке бодрости причасника. Ту смо, као црквени људи, виђели разлог да се литургијска богослужења не прекидају. Те су службе најсветији култ Цркве, а причасна чаша је – без претјеривања и сувишне симболике – реална, истинска Чаша Живота. Отуда би, наше, самоиницијативно одустајање од ње било равно одрицању од вјере. А баш нам сада треба вјере. При свему томе, у складу са принципима секуларности и лојалности држави и њеним законима, поштовали смо и поштоваћемо сваку мјеру донијету у сврху сузбијања зле епидемије. Зато користим и ову прилику да све још једном појасним. Да подсјетим браћу свештенике и остале хришћане – да имамо разлога, и пред Богом и пред људима, да се стрпимо, и да сачекамо дане кад ћемо пуноћу својих литургијских скупова обновити. Ова посљедња мјера о забрани грађанима (лаицима) да учествују у богослужењима – искључиво је привремена, и не постоји опција по којој она може потрајати дуже од овог прољећа. Исто тако да замолим остало грађанство, да се потруди, да разумије, да Црква – ако и јесте другачија од земаљске државе – она није против ње. Не знам за друге, али знам да ове државе не би било да није било овакве, горе описане, надразумне вјере. Односно, од нас не би остало ништа и не било ничега – да није било онога ”што бити не може”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Срце у Светом Писму и посебно у православној духовној традицији не означава емоције, већ пре свега најдубљи део човекове личности. Понегде се у духовној литератури срце (καρδία) поистовећује са умом (νοῦς). Погледајте код Јеротеја Влахоса у "Православној психотерапији" - http://www.zrak.ch/pravoslavna-psihoterapija/23-um-i-srce Грехови који се наводе у цитату заправо су последица деловања страсти, као неприродних покрета човекове воље и зато се каже да оно споља не би могло да духовно угрози човека да нема деловања страсти које су заразиле срце и ограничиле његову способност да опитује Бога, тј. учествује у божанским енергијама. Срце (ум) овладано страстима извор је сваког недела. Уместо ложнице у којој долази до сједињења човекове душе са Богом, ум који је под дејством страсти постаје аутономни центар човековог бића, наше лажно ја са којим се често у свом духовном слепилу и паду поистовећујемо. То је суштина духовне оболелости човека која људе држи у владавини греха и онемогућава да живе у Богу. Кроз Христа ми се обнављамо као нове личности и васпостављамо лепоту Божијег лика у нама која је изгубљена падом. То бива кроз евхаристијски живот, тј. живот у коме заједничаримо са Христом у Цркви - заједници љубави и тако се ослобађамо дејства страсти. Разуме се, потребан је подвиг, не зато што ми сами можемо да задобијемо заједницу са Богом, већ зато што Божији дар спасења можемо да прихватимо само слободном вољом која подразумева спремност да уложимо напор како бисмо се са пута који води у вечну смрт окренули путу вечног живота. Духовно исцељење срца се најчешће помиње као повратак ума у срце, кроз покајање (метаноју) промену ума, начина живота. Уместо да себе поистовећујемо са помислима и живимо под тиранијом побеснелог ума који у центар постојања ставља себе (наше пало ја, его), ми се молитвом враћамо у срце у кога се усељава Дух Свети. Разлог зашто се људи не могу ослободити од страсти јесте што живе под тиранијом палог ума и што своје (по)мисли прихватају као природно деловање ума, а не последицу деловања страсти. Просте мисли саме по себи нису зле, али ако бивају по деловању страсти (мржње, гнева, зависти) постају сложене мисли и усмеравају човека на грех. Заједница човека и жене у благословеном односу љубави (браку) не онечишћује човека нити умањује његову заједницу са Богом, штавише, благословена је од Бога. Али блуд, прељуба и сл. су последица деловања страсти похоте, а у крајњем смислу самољубља и гордости. Оне онечишћују човека и онеспособљавају га и за аутентичну љубав према Богу, али и за љубав према ближњима. Ови аномални покрети душе (страсти) који долазе из срца (ума) зараженим страстима нису природни човеку и долазе или од пале природе или од демона и када се спроведу у дело уводе човека у још дубље стање отуђености од Бога и ближњих. Прихватање страсти као природих својстава човекове природе је кључни проблем данашњег човека који управо у греху види крајње исходиште своје слободе. То је слобода без одговорности, која се своди на анархију и она онемогућава човеку да се реализује као личност у Христу. Зато је истински пут ка слободи коју једино имамо у Богу одрицање од палог човека, борба против страсти и греха (подвиг) у евхаристијском животу. Ово је јако важно јер аскетска борба против греха и страсти без заједничарења са Христом у Литургији, у Цркви постаје једна људска дисциплина, као у далекоисточним верским и философским системима, о чему је било речи у претходном одговору. Хришћанска аскетика је неодвојива и незамислива без заједничарења у Цркви, а оно бива пре и изнад свега у Светој Тајни Евхаристије. Пала човекова природа и ум који делује као аутономни центар палог човека утичу на нас да своју личност градимо као индивидуу. Хришћански појам личности је другачији јер човек је створен по лику Божијем и подразумева да ми не можемо наћи себе без заједнице са Богом и без заједнице са ближњима. Зато су љубав према Богу и љубав према ближњима две заповести на којима почива сав закон Божији. Без првог нема другог и без другог нема првога. Човек који себе своди на индивидуу другог види као нешто страно, одвојено, често као препреку и опасност или некога ко се може искористити. Зато у таквом односу према другима не може бити љубави и страсти само јачају човекову изолованост и од Бога и од ближњих. Када изгубимо себе (наше пало ја, наш его) тек онда можемо да нађемо себе у Христу, тек онда постајемо способни да истински волимо ближње. У противном наш живот је виртуелна стварност. Човек који себе остварује као личност у Христу се зато не боји смрти јер љубав и заједница са Богом и ближњима надживљује смрт тела и наставиће се у вечности након васкрсења свих. Међутим, човек који живи у оковима свог лажног ја, свог оболелог ума овладаност страстима и грехом у сталном је страху и ако се не преуми (не покаје) никад заправо неће ни почети истински да живи. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  16. Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља. „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам. Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“. „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“ Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом. „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве. Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета. Извор: spzh.news Превод са руског: Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља. „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам. Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“. „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“ Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом. „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве. Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета. Извор: spzh.news Превод са руског: Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Питање које чини наслов овог текста, иако носи парадоксални призвук, заслужује да буде размотрено, превасходно у циљу афирмације позитивног одговора. Данас се често чује приговор да теологија треба да се суочи са савременим изазовима, да изиђе из конзервативне окамењености и приступи проблемима савременог човјека и свијета на нов и креативан начин. Контра-питање би било: да ли је теологија кадра да се суочи са савременим проблемима уколико она није аутентична, укоријењена у Предање, и у живот Цркве, ако није опитна, светотајинска и црквена? Гледано са стране, богослужење и теологија могу да изгледају анахроно и конзервативно и тако ће и изгледати све док се опитно не проникне у њихов смисао, док се не доживе. Сљедствено томе, намеће се још једно питање: ко је и какав треба да буде (данашњи) теолог? Св. Григорије Богослов каже: „ако желиш да богословствујеш буди као Мојсије“, јер богословље није ученост, оно је боговиђење. Тројица светих богослова, Јован, Григорије и Симеон су понијели назив „богослов“ управо због харизматског, опитног и пророчког карактера њиховог богословља. Темељ богословља је Божије јављање и откривање човјеку. Богословље тумачи Откривење, каже Г. Флоровски. Управо у том моменту се најбоље уочава разлика између аутентичне и не-аутентичне, беживотне, суве академске теологије. То не значи да теолог не смије и не треба да буде образован и учен. Знамо да су Св. Оци били једни од најученијх људи свога доба. Међутим, њихова ученост је била у служби свједочења Онога Кога су видјели и чули (1Јн. 1-3). Уколико се, међутим, остане на учености и академизму, онда се не долази до теологије, остаје се у изолацији од стварности и живота. Не постоји суштински антагонизам између учености и теологије (између Цркве и Академије) али теологија иде даље од Академије, теологија је „боговиђење“. Као што је Мојсије, као парадигма богослова, провео на гори 40 дана и ноћи, разговарао с Богом, сазнао од Бога истине које је објавио свијету, тако је „потребно да богослов најприје постане црквени, светопредањски, литургијско-подвижнички човјек, да би и његово богословље било истинско свједочење о виђеноме и доживљеноме.“[1] Како примјећује Пол Рорем, Мојсијев узлазак на гору (богословља), његов пут ка Богу, када из себе оставља трубне гласове, огањ и сијање свјетлости (2Мој. 24,18), означава Мојсијев улазак у срце литургијске тајне. И само у литургијској тајни, тј. тајни сједињења са Богом теологија бива харизматска, просвећена и освећена. У супротном, она неће бити теологија него „брбљање“ (Св. Атанасије Велики). Суштински гледано, Бог је онај Који говори кроз богослове, а не обратно, што потврђују ријечи Апостола: Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове посљедње дане говорио је нама преко Сина, којега постави насљедником свега, кроз којега је и вијекове створио (Јевр. 1,1-2). Богословље упућује на Христа јер се у Његовој Личности све испуњује. Другим ријечима, бити богослов значи бити христоносан. Ако узмемо у обзир развој богословља код нас, сложићемо се да су два најистакнутија богослова прошлог вијека – Ава Јустин и Владика Николај Велимировић. И оно што чини срж њихове теологије јесте дубока укоријењеност у Предање, у литургијско-подвижнички живот Цркве. Остварени и освједочени духоносци, они богословствују у Цркви и кроз Цркву. Њихова тема је Богочовјек-Свечовјек, а њихово богословље је потврђено и освештано личним подвигом, недаћама, жртвом и страдањем и кроз све то познањем – Бога. На њиховом примјеру се потврђују ријечи да је “сваки богослов истовремено и светитељ“. (Ј. Мајендорф). Савремени теолошки дискурс у значајном свом дијелу је у раскораку са богословском традицијом из које су поникли великани попут Јустина и Николаја. Главна тачка у којој се то препознаје јесте недостатак подвижничке димензије у теологији. Молитва и пост су остављени манастирима, хришћанска етика је потпуно уступила своје мјесто “онтологији“, Христов позив да се нахране гладни, одјену наги и посјете болесни (Мт. 25,31-46) постаје непотребни изазов или у бољем случају нешто што није неопходно за спасење. Свето Писмо и Предање се тумаче “споља“, а заборавља се основна истина православне егзегезе да је Црква једини тумач Писма. Тражи се некакава “аутентичност“ у теологији која постаје ништа друго него протестантским духом напојен метод: “како ко хоће.“ Тако се многи данашњи теолози профилишу као “религијски философи“, теолошки “професионалци.“ Постоји пријетња да се православна теологија у својој транзицији од “вавилонског ропства“ ка “повратку Оцима“ контаминира протестантским духом либерализма и релативизма. Тако се светоотачки текстови често користе за афирмацију сопствених ставова. Геополитички моменат и политички коректан наратив који је доминантан у данашњем друштву рефлектује се и на теолошки дискурс. Постајемо „теолошки коректни“. Писмо и агиографска литература су демитологизовани и деконструисани, а управо то је оно што је протеклих деценија изражајно осликавало одступање западне теологије од Истине. Наглашава се потреба “осавремењења“ теологије при чему се ствара све већи јаз између теологије и живота. У чему је сврха дисертовања нпр. на тему исихазма а да се при томе не учини ни најмањи покушај да се опитно проникне у бескрајну тајну исихастичке молитве. Није без разлога Св. Григорије Богослов рекао: „ко су богослови-они који су прво очистили своју душу и тијело, или који су бар у процесу очишћења.“ Паламитско богословље је у 20. вијеку кроз дисертације поједних теолога враћено у средиште интересовања али је очито да се последњих година неки новији западни теолози показују као интересантнији и “животно“ важнији. Вјероватно најсвјежији примјер како један тенденциозни приступ у теологији може довести до драматичних посљедица по цјелукупан живот и устројство Цркве јесте украјинска црквена драма. Поједини теолози виде у еклисиологији Ј. Зизјуласа главно утемељење одлуке Фанара о признавању расколника у Украјини. Жан-Клод Ларше наводи примјер једног православног теолога у Америци који је у циљу оправдања свог противљења браку и оправдања хомосексуалности – смтрајући да свака личност треба да изрази слободу у односу на природни детерминизам – употријебио ни мање ни више него теолошки персонализам Ј. Зизијуласа.[2] Ово наводим као још један примјер докле може да одведе не-црквено и ван-црквено богословствовање. Потврђује се, дакле, да је теологија од суштинског значаја за живот Цркве. Теологија јесте критеријум распознавања онога што је истинито и спасоносно и што треба да буде предмет свједочења Цркве у свијету. Свијет коме свједочимо православну вјеру жели да чује од Цркве нешто што не може да чује од било које секуларистичке установе. Зато теологија као језик Цркве треба да буде освештана Црквом, да се не би утопила у секуларистички муљ релативизма и вриједности “овог свијета.“ Како примјећује Ј. Мајендорф, “у време Другог ватиканског концила (1965) Римокатоличка црква је била у илузији да ће се, секуларизацијом и утапањем у свет, најбоље приближити свету. То је, напротив, довело до дехришћанизације коју данас констатујемо, јер оно што људи очекују од Цркве, то је различитост и трансценденција, а не оно што срећу у свакодневном свету.“[3] Теологија је свевремена, јер је Црква свевремена. Такође, теологија Цркве не претендује да буде “у моди“ јер је она ријеч о Богочовјеку који је увијек “авангарда.“ Зато основна одлика једног православног теолога јесте да буде способан да изрази непромјењиви садржај православног предања и учења, кроз лично духовно искуство, а у складу са теолошким и уопште духовним потребама савремене му епохе. Истинска теологија није плод људског умовања, она бива само унутар Цркве и једино ако има Цркву за своје исходиште и критеријум, она ће бити кадра да одговори на проблеме свијета и човјека. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. Митрополит Српске Православне цркве у Црној Гори Амфилохије саопштио је у интервјуу за Радио Слободна Европа да намјера владајуће ДПС да у партијски програм за предстојећи конгрес уврсти и питање обнове аутокефалне црногорске православне цркве, показује незнање оних који креирају државну као и политику владајуће партије о томе шта је црква и колико она постоји на простору Црне Горе. “ДПС је на последњем састанку покренуо и питање тзв. обнове Митрополије црногорско-приморске, аутокефалне. То само показује да они који сада воде не само партију него и Црну Гору, да су незналице што је то црква”, рекао је за РСЕ митрополит Српске православне цркве у Црној Гори, Амфилохије, коментаришући најаву да ће владајућа Демократска партија социјалиста партијским програмом формализовати раније обећање предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да ће радити на обнови црногорске аутокефалне цркве. Ђукановићева порука Подсјетимо, Ђукановић је 8. јуна на партијској конференцији у Никшићу најавио да ће изградња црногорског друштва ићи путем који подразумијева, како је рекао Црногорску аутокефалну цркву. „На том путу ћемо свакако радити на снажењу црногорског идентитета, неке важне кораке смо на том плану већ остварили, остао је још један важан корак којим ћемо такође исправити тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека, а то је обнова црногорске аутокефалне цркве. Допадало се то некоме или не, на томе ћемо предано радити“, поручио је Ђукановић. Амфилохије је, за РСЕ полемисао и са званичним историјским тумачењем улоге и судбине цркве у Црној Гори: “Митрополија црногорска, зовите је како хоћете, она овдје без прекида постоји 800 година. И та прича да је она укинута 1920. године је потпуно бесмислена прича, лажљива прича, морам тако да се изразим. Она је само васпоставила свој однос са Пећком патријаршијом одлуком Светог синода Краљевине Црне Горе 1918. године, одлуком дакле црногорске Митрополије, црногорске цркве, како год се зове, јер митрополија значи црква. Дакле, том одлуком је она прва која је васпоставила јединство Пећке патријаршије 1918, прије Карловачке митрополије и прије србијанске митрополије, и оне босанске и буковинско далматинске, које су у то вријеме постојале. Оне су све касније пришле том јединству Пећке патријаршије. А она је остала иста она која је била, сво свештенство, монаштво, сав народ и црквена имовина – она је остала без прекида. Црква апсолутно ништа није промијенила, и говорити о обнови некакве црногорске цркве могу само људи који не знају што је то црква и који мисле да је црква партија. То је основни проблем дакле, и мени је веома жао што они који су сада на власти у Црној Гори тако нешто предузимају. Што то значи обнављају и што да обнављају? Да обнављају оно што је овдје без прекида осамсто година, цркву која је родила Црну Гору?” Питање имовине Амфилохије тврди да је црква на чијем је он челу, створила Црну Гору притом апострофирајући имовину што је суштински проблем у односима са државом Црном Гором: “Данас, васпостављајући Црна Гора своју независност, она се темељи на оној цркви и оној држави коју је црква створила, и цркви која је била државна вјера. Е сад, одузимати тој цркви имовину и храмове, и сматрати да она не постоји него је сад треба поново стварати, то је ван здраве људске логике.” Подсјетимо, црногорска Влада и Митрополија Српске православне цркве годинама се споре око статуса црквене имовине у Црној Гори. Након више покушаја да се то питање ријеши Влада је ове године изашла са предлогом закона коме се оштро успротивила Митрополија након чега је у читав конфликт укључена Венецијанска комисија, која је дала експертско мишљење. Након тога проблем са усвајањем закона је на неодређено одоложен. Црногорска Влада средином маја усвојила је Предлог закона о слободи вјероисповести којим је предвиђено да ће сви вјерски објекти који су били имовина државе Црне Горе пре губитка њене независности и припајања Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године, а који касније нису на одговарајући правни начин прешли у својину неке верске заједнице, бити препознати као државна имовина. „Међутим, ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине, држава ће то признати и поштовати. Тамо где таквих доказа нема, већ је реч о имовини коју је стварала и стицала држава Црна Гора и која представља културну баштину свих њених грађана, таква имовина биће уписана као културно благо, односно као државна својина Црне Горе“, саопштила је Влада. ‘Нема раскола у СПЦ’ На питање Радија Слободна Европа, да ли је поводом додјеле ордена пресједнику Србије Александру Вучићу од стране СПЦ коме се Амфилохије противио, дошло до раскола између њега и патријарха СПЦ Иринеја, Амфилохије тврди да раскола нема: “Нема раскола у СПЦ, и последњи догађаји су само потврда да је црква живи организам и да ми епископи нисмо чланови партије, него људи који свако мисли својом главом, и са свим поштовањем према нашем Синоду и патријарху који је недавно овдје био наш гост и примљен са много љубави. Један број наших епископа нису били за то да се господину Вучићу додјељује орден Св. Саве. Ја сам био смио кад смо били у Пећкој патријаршији, у то вријеме је било на стотине дјеце са Косова. Ја сам рекао да орден треба додијелити игуманији Пећке патријаршије и сестрама мученицама које су ту остале после свих гоњења и насиља и пријетњи… Орден свима мајкама на Косову које рађају дјецу, њима припада орден, то је наш став и ту се разликујемо можда од његове светости. Он човјек има право да тако схвата, али је и наше право да на свој начин сагледавамо савремена збивања”. Александру Вучићу, председнику Србије у уторак увече у Београду уручен је Орден Светог Саве првог реда. Свети архијерејски синод одликовао је Вучића, Милорада Додика, српског члана Председништва Босне и Херцеговине, као и патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иринеја, поводом јубилеја – осам векова аутокефалности Српске православне цркве. Орден Светог Саве првог степена Вучићу је уручио патријарх Иринеј. Извор: Портал Ин4с
  20. Уочи празника преноса моштију Светог Александра Невског, 11. септембра, митрополит Санкт-Петербуршки и Ладожшки Варсонуфије началствовао је бденијем у Свето-Тројицком храму Александро-Невске лавре. Митрополиту је саслуживао и Епископ рашко-призренски Теодосије који као изасланик Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја борави у вишедневној посети Руској православној Цркви. На богослужењу су били и остали чланови српске делегације: проректор Призренске Богословије јеромонах Исидор (Јагодић), директор Управе за вере Републике Србије Милета Радојевић и извршни директор за финансије компаније "Телеком Србија" Миленко Џелетовић. Директор Управе за вере Републике Србије је у име српске делегације предао на поклон Александро-Невској лаври копију Пресвете Богородице Пећке. Оргинална икона налази се у манастиру Пећка патријаршија на Косову и Метохији. "Патријарх Српски Иринеј благословио је да се уради копија чудотворне иконе Богородице Пећке, и она је сада овде као дар Српског народа Александро-Невској лаври и овом граду. Нека она до века сведочи о братској љубави у Христу српског и руског народа" - рекао је Милета Радојевић. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  21. Митрополит Иларион (Алфејев): „Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем“. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, бораве од 22. августа 2019. године на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Епископи су саслуживали Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Честитавши славу настојатељу манастира, Митрополиту псковском и порховском г. Тихону и братству свете обитељи, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије пожелео је срдачну добродошлицу гостима из Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква увек је била блиска са Руском Православном Црквом. Наши народи су једне вере и истога порекла. Ту блискост ми осећамо нарочито сада када је Руска Црква изложена преступима Константинопољске Патријаршије, која је повредила канонски простор наше Цркве у Украјини, насупрот црквеним канонима и целокупном канонском и историјском Предању. Ниједна помесна Православна Црква није признала тај бесправни чин патријарха цариградског. Српска Црква је одмах реаговала и подигла свој глас против таквог делања, и данас ми стојимо заједно насупрот безакоњу које се одвија, молећи се Пресветој Богородици да се оконча настала пометња у Православној Цркви. У току сваке свете Литургије узносимо посебне молитве за јединство Православне Цркве. Верујемо да наведени догађаји неће поколебати ни нашу – Руску Православну Цркву, ни читаву Православну Цркву у свету. Током историје Цркве било је цариградских патријараха који су били јеретици, било је оних који су били одступници од Православља, било је и оних који су били унијати, а Црква је као таква постојала, и као таква ће постојати. Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем. Сама чињеница да сте се ви, драга браћо и сестре, данас сабрали у тако великом броју, у Псковско-печерској Лаври, ради молитвеног прослављања Пресвете Богородице, јесте пројава видљивог сведочанства снаге наше вере. Савршивши свету Литургију сачинићемо опход око овог светог манастира, са молитвама, појањем и уз читање Јеванђељâ. Поћи ћемо тим путем пратећи Пресвету Богородицу, чија ће чудотворна икона бити ношена испред нас. Пожелео бих свима да, као што ћемо данас ходити око свете обитељи ове, следујући Пресвету Богородицу, тако и на свом животном путу следимо Бога, Пресвету Богородицу и свете угоднике Божје. Верујем да ће Мајка Божја увек штитити од сваког зла Својим светим омофором нашу свету Цркву, нашу вољену Отаџбину и све нас, навео је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. По завршетку Литургије одржана је литија око Псковско-печерског манастира, једног од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. Митрополит је још једампут поздравио епископе Српске Православне Цркве, који бораве у вишедневној посети Руској Цркви. Особито бих заблагодарио Вама, драги владико Иринеје! Ви сте један од веома значајних јерараха Српске Цркве. Ви сте водећи богослов. Ви сте човек који, у нашем времену, стражари над канонским црквеним Предањем. У духовној борби против оних који дејствују из таме овога света, ми се ослањамо на такве људе као што сте Ви, и благодаримо Вам на чврстом, доследном, смиреном и богословски утврђеном ставу који Ви изражавате – како у Српској Православној Цркви, међу грчким архијерејима – тако и на Међуправославним саветовањима. Нама је данас веома потребно такво сведочење. Желео бих да Вам, у своје лично име, у име Његове Светости Патријарха московског и све пуноће Руске Православне Цркве, изразим захвалност за такво чврсто канонско држање, нагласио је митрополит Иларион Алфејев. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  22. На дан када наша Света црква слави Светог Рафаила Банатског, 29. августа, а поводом Успења Пресвете Богородице, храмовне славе манастира Подмаине и имендана оца игумана ове свете обитељи, оца Рафаила (Бољевића), Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у овој светињи надомак Будве. Митрополит је у току службе у чин ђакона рукоположио Димитрија Игоревича Таланкина из Москве, кинорежисера и композитора, професора на Институту савремене умјетности у Москви. У архипастирском слову Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је поручио да је послије великог страдања и мучеништва Цркве православне, почевши од Русије па преко нас и шире, будућност читавога свијета у Православној цркви Божјој – изворној јеванђелској. Објаснио је да су се западни народи, умјесто да наставе да се клањају само Христу и Часноме крсту и да им мјерило свеукупног живота буде богочовјек Христос, вратили паганском поимању историје, и човјека претворили да буде мјерило историје и свих земаљских збивања. „Богочовјек је мјерило свега постојећег, и Бог и човјек заједно. Господ рођен од Свете Дјеве чије Успеније прослављамо је мјерило историје, свијета, творевине Божије, свега што се догађало, што се догађа и што ће се догађати до страшнога Суда и на земљи и на небу и на свим знаним и незнаним свјетовима!“ Владика је казао да је свако људско покољење призвано да пјева пјесму нову испуњену благом вијешћу о вјечној новој истини присутној у свим дјелима истинских и правих људи и Божијим дјелима на земљи. „Ево и ми данас пјевамо пјесму нову у славу Христа Бога нашега, настављамо пјесму Светих пророка и апостола, дивних свједока Христових кроз вјекове до наших времена.“ Нагласио је да кроз вјекове лик Христов исцељује безбројне душе и надахњује да иду за Њим и слушају Његову свету ријеч, као Свети мученик Диомид из трећег вијека и многи други које данас прослављамо: Свети Рафаило Банатски, Преподобни Јоаким Осоговски, Свети мученик Стамат, Свети Јевстатије Други Архиепископ српски, Преподобни Роман Синаит… Свети календар је препун тих дивних и чудесних ликова који су појали пјесму нову и који су својим животом и својом мученичком крвљу свједочили Господа. „Свети Рафаило Банатски Хиландарац је појао пјесму нову Христу Богу и посвједочио га својим подвигом у Светој Гори Атонској па је одатле дошао у Банат гдје је постао живи свједок живога Господа“, рекао је владика. Подсјетио је да се његове мошти чувају у Зрењанину а да се ових дана упокојила и наша мати Кристина, која је као и њен отац Стефан који је писао службу и акатист Светом Рафаилу, са благословом оца Јустина Ћелијскога, била надахнута овим Божијим угодником. Мати Кристина која је 30 година заједно са мати Олимпијадом, која се упокојила такође недавно, била у манастиру Ћелији Добрској, наставила је то живо свједочанство Светог Рафаила Банатскога Данас прослављамо и једног дивнога подвижника Светога Герасима Кефалонијскога, чије мошти су на острву Кефалонији гдје ја Митрополит Амфилохије имао благослов да прими свештенички чим прије 50 година. Говорећи о сили часнога крста који је из далеке Русије у којој је хиљаде крстова и манастира уништено за вријеме безбожног Совјетског Савеза, Митрополит је казао да је он дошао вјернима на поклоњење као живо свједочанство живога Господа: „Мученичка крв безбројних новомученика росијских која се крунише мученичком крвљу Цара Николаја Другога и царица Александре и њихове свете дјеце је сјеме за нове хришћане. Обнавља она бескрајну Русију и обнавља сав свијет, као што је то чинила и крв свих мученичка кроз вјекове. Обнавља се царска Русија и ево часни крст који је дошао и стигао овдје да и нас укријепи и да нам открије велику свету тајну да је све у историји Цркве Божје, у историји човјечанства и свијета, у знаку Крста Христовога, у знаку распећа, али и у знаку Христовог васкрсења.“ Митрополит Амфилохије је казао да оно што учествује у распећу Христовом оно васкрсава и обнавља се непрекидно, свједок томе је и овај свети храм: „Од 1838. године, када су Аустроугари приморали Митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновидца да напусти ову светињу, као и манастир Стањевиће, то су биле рушевине“, рекао је владика. Присјетио се дана када је дошао отац Сава који је почео обнову и себе уградио у ову светињу. То свето дјело наставила је братија, отац Бенедикт и сада отац Рафаило и храм је васкрсао. „Процвјетала је ова светиња и зато ми у њој пјевамо пјесму нову, пјесму стару, прастару, у славу Божију Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави“, бесједио је владика и додао да нам се Бог открио као смирен јагањац у Вителејемској пећини из које је засијала неугасива свјетлост Христовог лика и личности и сија и обасјава сав свијет. На крају Свете службе Божје владика Амфилохије је честитао празник и славу овој светој обитељи и ден ангела оцима Рафаилу, Јоакиму, Прохору, Јерасиму, Јевстатију и Роману. Позвао је све да цјеливају Часни крст који је стигао из Иркутска, далеког Сибира, како би донио благослов свих руских преподобних богоносних отаца, мученика и новомученика до Царских мученика Романових: „Велики благослов који је стигао преко овога Часнога крста сједињује Исток и Запад, Сјевер и Југ. За Часни крст нема граница јер он све границе пресјеца и освећује све који живе у земаљским границама: европским, азијским, афричким и американским. Нека би Господ молитвама Часнога крста и свих које данас прослављамо укријепио ову свету обитељ да би се и она обнављала и обнављала душе као што је и до сада чинила“, поручио је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након ломљење славског колача заједничарење у манастиру Подмаине је настављено уз трпезу братске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Празник Летње Пасхе, како се у Православној Цркви назива Успење Пресвете Богородице, торжествено је прослављен у свим богослужбеним местима Православне Охридске Архиепископије. Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован у навечерје празника служио је вечерњу службу у манастиру Успења Богородичног код Прилепа, док је на празникот, богослужио Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице код Скопља. Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски и местобљуститељ дебарско-кичевски г. Јоаким је богослужио у параклису посвећеном Успењу Преосвете Богородице у Охриду, док је Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и местобљуститељ битољски г. Марко богослужио у Успенском храму у Цириху, Швајцарска. Његово Преосвештенство Епископ стобијски и местобљуститељ струмички г. Давид је саслужувао на архијерејској Литургији у Богородичином храму у Сан Франциску, САД. Извор: Инфо служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...