Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'православној'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. На икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор такође простор Божијег царства, преображен и обожен. Православна икона није само илустрација неког догађаја или неке личности. Она је место сусрета и заједнице са светитељем Божијим као оним који је у јединству са Богом, те целивајући икону целивамо њега, а кроз њега Бога са којим је сједињен. Поред тога, икона је и богословље исказано особеним ликовним језиком. Начин на који икона представља ликове светитеља или свештене догађаје носи посебну поруку која се тако преноси вековима. Простор иконе је простор непролазног Божијег царства, у њему нема природне перспективе, већ такозване обрнуте која простор иконе отвара ка посматрачу. Светлост је слободна од природних оптичких закона, све је осветљено подједнако, ништа није неосветљено (осим демона), ништа није скривено, сви предмети се виде целовито, не заклањају једни друге, не прети им сенка или нестајање у дубини слике. Икона нам тако приближава свет преображен и сједињен са Богом – свет љубави Божије у коме је све прожето његовим нествореним енергијама симболизованим светлошћу. То је свет без тамних и скривених места која могу бити извор страха или стрепње, свет отворен ка бескрају. На исти начин, истим ликовним средствима, на икони се приказују и сцене страдања Господа Исуса Христа и хришћанских мученика. Дакле, и те представе, начином на који су насликане, показују да је њихов простор, такође простор Божијег царства, преображен и обожен. Како су онда на њима приказани историјски догађаји из живота Христа и хришћанских светитеља, посебно сцене страдања и мучења? Откуд такве представе у Божијем царству. Један могући одговор, с обзиром на начин на који се третира сећање у Литургији, јесте да су те представе заправо сећања на догађаје који су се догодили у историји, али сећања из Будућег царства. Како те представе нису натуралистичке, детаљне и прецизне, претпоставићемо да се ради о једном прочишћеном и преображеном сећању чији циљ није да нам дају један исцрпан опис онога што се догодило нити само да нас шокирају страхотама тих мучних догађаја, већ нешто сасвим друго. На икони Распећа Христовог, као и иконама мученика, влада необичан мир, нема агоније, нема крви и ужаса. Колорит је углавном ведар, интензиван. Чини се као да читава представа одише посебном лакоћом и неком скривеном радошћу. Лик онога који страда је озбиљан и смирен, нема никакве гримасе која би наговестила бол који преживљава. Нема пијетизма, нема јада и ужаса који жртва доживљава у сусрету са злом. Икона објављује истину о страшном догађају, али без помпе, патетике или претеривања који могу да изазову подозрење у истинитост описаног догађаја или у добронамерност саме представе. Икона чува достојанство жртве избегавајући да прикаже њено понижење и да експлицитно приказаним ужасима оживљава трауму. Она нам саопштава истину да жртва својим страдањем није понижена нити ју је само опхођење зла према њој учинило безвредном и ништавном. Онај који трпи страдање на икони је представљен као јак, стабилан и непомичан. Зло му суштински не може ништа. Зло није победник. Чак и ако му одузме живот, страдалник од Бога прима живот вечни и венац непролазне славе, па оно што изгледа као страшан губитак и пораз, претвара се у победу и неизрециви добитак. Зло настоји да личност унизи, поништи, сведе на ствар са којом се може радити шта ти је воља, да је убеди да није достојна живота. Икона је ту да поручи да зло није победник нити ће икад бити, да мученик није понижен и поништен, већ да је јак и диван тиме што је истрпео зло, а ако је пострадао до смрти да то није смрт већ улазак у вечност Божијег царства. Притом, жртва нигде на икони, па ни сам Господ Исус Христос, не ликује јер ће се о концу историје показати као победник. Жртва је увек озбиљна и немо и чврсто стоји, као прилепљена за догађај, показујући да је њена снага у томе што је била кадра „на страшном месту постојати“. Постојати и поднети своје страдање као нешто што је не може поразити макар страдала и до саме смрти. Икона не жели ништа сакрити. Сасвим је јасно ко је џелат, а ко жртва. Јасно је да се одиграо страшан сусрет између зла и невиности. Оно чега нема, што је уклоњено из представе, јесу тежина и гнусоба зла. Џелат је приказан на исти начин као и жртва, осветљен божанском светлошћу, без икакве гримасе или назнаке која би на њега указала као на злотвора, осим самог непријатељског покрета усмереног према жртви. На тај начин икона уклања нашу мржњу према злочинцу уздржавајући се од коначног суда који препушта Богу. Указујући да постоји једна виша правда, да постоји Бог као праведни судија који ће судити свакоме, избегава се жеља за осветом и враћањем зла за зло. Старац Вукашин Клепачки је свом мучитељу рекао: „Само ти синко ради свој посао.“ Те речи сажимају суштину иконографске представе страдања. Икона приказује џелата као онога који чини зло, али га истовремено посматра као створење Божије. Приказујући га без агресивне гримасе, као да не жели да га осуди у тренутку тог страшног догађаја јер тај тренутак није крај историје, а човеку до смрти остаје времена за покајање и вапај Богу за опроштење грехова. Џелат се не приказује у гнусоби злочина који чини, већ као да сам светитељ-мученик својом љубављу (Божијом љубављу) покрива огољеност његовог зла. Не жели да га осуди на пакао, него оставља суд Богу. Не оправдава зло, нити га негира, нити прикрива, већ једноставно личност онога који је зло учинио штити од сопственог суда. Светитељ на икони је свом мучитељу опростио. Што се нас осталих тиче, нисмо позвани да праштамо у туђе име, нити имамо права да праштамо оно што није нама учињено, али смо позвани да се уздржимо од коначне осуде личности (не и злочина), будући свесни да смо и сами пуни греха и склони сваком злу, и да је Бог тај који ће судити живима и мртвима. То нам говори да се ни у Будућем царству не очекује заборав учињеног зла, нити се скрива чињеница да је Божија творевина у злу лежала. Сећање је јасно, сведено на оно најбитније, али без отрова и ужаса које зло носи у себи. Тиме је наглашено да је силом Божијом зло у сећању побеђено и одстрањено. Писац Песме над песмама каже: „Љубав је јака као смрт“, а љубав Божија је јача од смрти. О томе сведочи, пре свега, Васкрсење Христово, а и сама икона као слика васкрслог света. У свакој иконографској представи страдања већ се назиру победа и васкрсење. И славећи и празнујући светог мученика, славимо Онога који га је прославио, Онога који је и сам претрпео страдање и смрт и васкрсао, Христа Господа који ће и нас васкрснути у последњи дан. Ирина Радосављевић Извор: Православље
  2. Доносимо реферат православног богослова Бернара ле Кароа на недавно одржаном научном скупу "Утицај Цариградске патријаршије на судбину Православља у Украјини" (Факултет политичких наука, Центар за руске студије, 17.10.2024). Редакција Поука благодари професору Чаславу Д. Копривици на уступљеном прилогу. Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:  прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5  прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.  обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677. View full Странице
  3. Од самог почетка, Црква није познавала други систем осим саборности. Касније, када су се организовале епархије, сваки проблем који се тиче једне епархије решавао је месни епископ, док су проблеми који су укључивали две или више епархија решавали саборно надлежни епископи. Што се тиче односа између поглавара и осталих епископа помесне Цркве, они су дефинисани познатим 34. апостолским каноном, потврђеним од стране Петошестог Васељенског сабора, који гласи: „Епископи сваког народа треба да знају Првога међу њима и да га сматрају главом, и ништа сувишно да не чине без његовог мишљења, него сваки нека чини само оно што се тиче његове епархије и њој подручних места. Али ни онај (Први епископ) нека не чини ништа без знања свију (осталих епископа)“. Видимо овде да је још у првим вековима искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима. Чак и ако је Црква на својим саборима у Цариграду и Халкидону одредила ранг патријаршијских катедра, и међу њима „првенство части цариградског епископа“ (1) , не треба заборавити принцип на који указује преподобни Јустин Ћелијски: „Црква је апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница – епископија. Међутим, остали, историјски настали, и зато променљиви, облици црквене организације Православне Цркве – митрополитски, архиепископски, патријаршијски, пентархијски, аутокефални, аутономни и други, ако их је било или ће их бити, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај у саборном систему Православне Цркве. Штавише, они могу бити и препрека правилном функционисању саборности, ако заклањају и потискују епископални карактер и структуру Цркве и Цркава. Нема сумње, у томе је управо главна разлика између православне и папске еклисиологије“ (2) . Управо зато што је папски тип власти неспојив са саборношћу, папа Римски Григорије Двојеслов (540–604) – на Западу познат као Григорије Велики – протестовао против онога што је сматрао папистичким претензијама са стране цариградског патријарха Св. Јована Посника, који је преузео титулу „васељенског патријарха“. За овог последњег, то је била једноставна титула патријарха царског града, али је у Риму то био схваћено као претензија на универзалну власт над целокупном Црквом. Св. папа Григорије Двојеслов пише: „Ако се један патријарх назове васељенским, одузима се титула патријарха осталима“ […] „Нека сви хришћани одбаце ову богохулну титулу, ову титулу која одузима свештенички част свим јерарсима чим је лудо узурпира један. Ако, дакле, неко узурпира у Цркви титулу која обухвата све вернике, онда ће, о, богохуљење, Васељенска Црква пасти са њим, јер себе назива васељенским!“ И додаје: „Нека буде далеко, далеко од сваке хришћанске душе воља да узурпира било шта што би, и најмање, умањило част његове браће! “ И закључује: „Кажем, без икаквог оклевања, да свако ко се назива васељенским епископом или жели ову титулу, јесте, због своје гордости, предводник Антихриста, јер на тај начин претендује да се уздигне изнад других“. Тако је, одувек, Црква водила борбу против појаве папизма у себи. Ако је то важило за папу римског док је био православан, онда је једнако важи и за садашњег Цариградског патријарха. Нажалост, управо нову теорију развила је Цариградска патријаршија од почетка ХХ века, са патријархом Мелетијем (Метаxакисом) (1871–1935), да би достигла врхунац код садашњег патријарха Вартоломеја (Архонтониса), који тобоже није више „први међу једнакима“ (primus inter pares), него „први без једнаких“ (primus sine paribus), према речима митрополита Цариградске Патријаршије у Америци Елпидофора (Ламбринијадиса). Тако је, одмах по доласку на Цариградски престо, патријарх Мелетије Метаxакис проширио своју јурисдикциону власт, као што је изложио румунски проф. Григорица: „1. марта 1922. године, Мелетије Метаxакис, изабран за васељенског патријарха, једнострано је одлучио патријаршијским томосом да (поново) стави под своју власт грчку дијаспору. Важно је напоменути да ова драстична промена, која је лишила Јеладску Цркву њених легитимних заједница у дијаспори, заправо није била ништа друго до покушај преживљавања Цариградске патријаршије… Тако је, убрзо затим, томосом од 24. марта 1922. године, Мелетије створио и епархију Тијатире за грчке православце Западне Европе. Штавише, позивајући се на 28. канон Халкидонског Сабора, тврдио је да Васељенска Патријаршија има апсолутну власт над целом православном дијаспором, због чега су цариградски патријарси почели себи да дозвољавају директне интервенције чак и у епархије које припадају другим аутокефалним Црквама (то је био случај у Чехословачкој, Пољској, Летонији, Естонији и Финској), или су тврдили да имају право да пастирски управљају свим верницима православне дијаспоре, без обзира на њихов етнички идентитет. У својим поступцима, патријарх Мелетије IV често је био подстакнут или помогнут од стране политичких власти земаља које су желеле да успоставе директну контролу над православном Црквом на својим територијама. Такав став је био у директној супротности са 28. каноном Халкидонског сабора, који врло јасно указује да се под власт ставља Цариградске патријаршије само епархије у Азији, Тракији и Понту“ (3) . На истој линији као и његови претходници и на истим основама претпостављене универзалне јурисдикције, садашњи патријарх Вартоломеј је 1996. године „поново активирао“ унутрашњу аутономију Естонске Цркве која је 1923. године била одвојена од Московске патријаршије и добила затим Томос о аутономији од Цариградске патријаршије, а потом се вратила под јурисдикцију Москве 1940. године. Ово „реактивирање“ довело је до постојања двеју паралелних Цркве на истој територији. које нису евхаристијски општиле и до раскола Естонске Цркве на етничкој основи. Ово је био први корак у правцу онога што данас доживљавамо. Фебруара 1996. године, Руска православна црква прекинула је евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом због њеног мешања у њену канонску територију у Естонији. Међутим, након неколико рунди преговора, 1996. године, две патријаршије су постигла компромис, признајући могућност привременог суживота двеју јурисдикција на естонској територији. Парохије су биле слободне да изаберу јурисдикцију којој ће припадати. Евхаристијско општење са Цариградском патријаршијом, које је Руска патријаршија прекинула, обновљено је одлуком на састанку Синода Руске православне Цркве од 16. маја 1996. године. Од 23. фебруара до 16. маја 1996. године, име васељенског патријарха Вартоломеја било је уклоњено из диптиха Московске патријаршије. Митрополит Иларион, бивши председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, објаснио је овај поступак на следећи начин: „Наша Црква је дуго година радије ћутала о овим тужним појавама прошлости, настојала је да љубав покрије грешке које су наша браћа направила, а притом се сећала свог дуга да не мења историјску истину и да чува верност светим канонима. Тако се понашала Руска Црква и деведесетих година, када је Цариград примио у Евхаристијско општење украјинске расколнике у САД и Канади и успоставио паралелну јурисдикцију у Естонији. Ради мира у Цркви, како бисмо избегли велики раскол светске православне породице, и тада смо нашли могућност да сачувамо канонско и литургијско општење са Цариградском Црквом, учинили смо максималнe уступке и сачували крајњу икономију. Но већ тада је било јасно да се не ради о појединачним непријатељским актима, већ о прикривеној изради нове еклисиологије, туђе православном предању“. Међутим, неслагања око ситуације Православне цркве у Естонији имала су далекосежне последице: Руска православна црква се повукла са свих међуправославних форума на којима је Цариградска патријаршија била представљена члановима своје аутономне Естонске Цркве, укључујући са „Мешовите међународне комисије за теолошки дијалог између Римокатоличке цркве и Православне цркве“ (од њеног заседања у Равени 8. октобра 2007. године). Ако је 1996. године и постигнут крхки modus vivendi у Естонији, ситуација се знатно погоршала када је Цариградска патријаршија, на захтев владе председника Порошенка, издала Томос о аутокефалности две расколничких украјинских групација – једној чији је предстојатељ, „митрополит“ Макарије Малетич добио своју хиротонију од „епископа“ који никада није био хиротонисан за епископа, и другој, „патријарх“ Филарет Денисенко, који је имао канонско рукоположење, али је био рашчињен од стране Московске Патриаршије, шта је у своје време признала Цариградска Патриаршија. Ове две групе састављају такозвану „Православну Цркву Украјине“ (ПЦУ) под управом „митрополита“ Епифанија (Думенкa). Последица овог поступка је добро позната: Московска патријаршија је 14. септембра 2018. прекинула општење са Цариградском патријаршијом. Размотримо сада кораке који су довели до овог процеса. Патријарх Вартоломеј је 1. септембра 2018. године изјавио: „Васељенска патријаршија је предузела иницијативу за решавање проблема у складу са овлашћењима која су јој додељена светим канонима и њеном јурисдикционом одговорношћу над Кијевском епархијом, након што је примила захтев украјинске Владе по овом питању, као и поновљене захтеве патријарха Кијевског Филарета“. 14. септембра исте године, Свети синод Руске православне цркве, након што је на ванредној седници разматрао „мере одмазде за именовање екзархā Цариградске патријаршије у Кијеву у оквиру одлуке о додељивању статуса аутокефалности Украјинској православној цркви“, донео је одлуку:  прекид помињања Патријарха Константинопољског Вартоломеја на богослужењима5  прекид саслуживања с јерарсима Цариградске патријаршије.  обустављање учешћа Руске православне цркве на свим Епископским скупштинама [у дијаспори, прим. Б. Л.], теолошким дијалозима, мултилатералним комисијама и другим структурама којима председавају или копредседавају представници Цариградске патријаршије. Упркос претњама које су угрожавале јединство православног света, Цариградска патријаршија је наставила свој пут признавања украјинских расколника. Због тога је патријарх Кирил написао патријарху Вартоломеју 31. децембра 2018. године: „У Вашем писму покушавате да преиспитате значење комплекса докумената [o подређености Кијевске Митрополије Московској патријаршији, прим. Б. Л.] које је 1686. године потписали Ваш претходник, патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. Није било неслагања између наших Цркава око садржаја ових историјских докумената стотинама година. А сада објављујете „укидањe“ Патријаршијске и Синодалне повеље, јер су се „спољни услови променили“. Ваше писмо садржи понављане тврдње о наводној ‘искључивој одговорности’ Цариградске Цркве за доделу аутокефалности ‘и разматрање жалби из других помесних Цркава, у складу са „духовним садржајем” 9. и 17. канона Халкидонског сабора. Међутим, Ваша интерпретација права којe тврдите да поседујете никада није добила општецрквено признање. Против Bашег разумевања апелационих права Цариградског Престола сведочи низ приговора ауторитативних коментатора црквеног права. На пример, истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: ‘Цариградски [Патријарх] је признат као судија не уопште над свим митрополитима, већ само над себи подређенима, јер ни митрополити Сирије, ни палестински, ни фенички, ни египатски не изводе се, осим добровољно, на његов суд, већ сиријскй подлежу пресуди Антиохијског Патријарха, палестинскй – Јерусалимског, а египатскима суди Александријски, дакле, они који их рукополажу и којима су подређени. Не признају такву привилегију за Вас и савремене помесне православне Цркве... Вековима је Руска Црква дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос изградњи светског Православља, за њену улогу у христијанизацији паганске Русије, за њену помоћ у развоју традиција монаштва и духовног образовања. Данас, наши верници, у Украјини и другим земљама, осећају горку разочараност због чињенице да историјска Mајка Црква не чује њихове гласове. Одступите сада од општења са расколницима, одбијте да учествујете у политичкој авантури њихове легализације. Тада ће вас истинска Украјинска православна Црква, коју предводи Његова Блаженство митрополит Кијевски Онуфрије и целе Украјине, благословити, а историја ће вас памтити међу светима Цариградког Престола који су, у најтежим политичким околностима, успели да не изгубе достојанство Цркве и да очувају њено јединство. Ако ипак будете поступили у складу са намером израженом у Вашем писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божјих Цркава, престаћете да будете Први у светском Православљу које броји стотине милиона верника, а патње које сте нанели православним Украјинцима пратиће вас на непристрасном Страшном суду Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас“. Упркос томе, 11. октобра 2019. године, Цариградска патријаршија је потврдила своју одлуку о додели аутокефалије Украјинској Цркви, и примању у црквено општење „у садашњем достојанству“, Филарета Денисенка и Макаријa Малетича, о поништавању Повељу 1686. године, којом је Кијевска митрополија пребачена под јурисдикцију Московске патријаршије, те о обнови своје ставропигије у Кијеву. Иако остале аутокефалне Цркве нису прекинуле општење са Цариградом, већина њих није признала „Православну Цркву Украјине“: Антиохија, Јерусалим, Грузија, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија, Пољска, Православна црква у Америци, Чешких земаља и Словачке, Македоније. Само три Цркве – све гркојезичне – званично су признале нови ентитет: Александријска патријаршија, Јеладска Црква и Кипарска Црква. Међутим, треба напоменути да су прве две то признале нелегално, без гласања својих епископа. Што се тиче Кипарске и посебно Јеладске Цркве, неки епископи признају „Православну Цркву Украјине“, а други не. Подела је наступила не само међу аутокефалним црквама, већ и унутар њих. У свом писму патријарху Теодору II (Хореваткису) Александријском, датираном 20. јула 2024. године, патријарх Вартоломеј износи читав списак невероватних оптужби против Руске Православне Цркве, између осталог, да је она „одавно променила аутентични црквени поредак [т.ј. поредак у јерархији помесних Цркава (таксис), прим. Б. Л.], Богослужење св. Отаца, црквене уметности иконографије и појања, архитектуру, литургијске одежде, црквене титуле, свете сасуде, традиције, све што је могло бити промењено...“. Треба на крају укратко поменути положај Македонске православне Цркве – Охридске архиепископије. Као што је познато, ова Црква је добила аутокефалност од своје Мајке Цркве, Српске православне Цркве, 5. јуна 2022. године. Иако је ушла у општење са Македонском црквом, Цариградска патријаршија сматра да јој само она,7 под одређеним условима, може доделити аутокефалност. 21. маја 2024. године, предстојатељ Македонске православне цркве – Охридске архиепископије, архиепископ Стефан, прокоментарисао је захтеве Цариградске патријаршије за добијање признања њене аутокефалност од Фанара, које је његова Црква сматрала неприхватљивим. Архиепископ Стефан је набројао три услова која је поставила Цариградска патријаршија за издавање томоса Македонској православној цркви: 1. одрицање Македонске цркве од свог званичног имена; 2. одустајање од јурисдикције над македонском дијаспором; 3. признавање Православне цркве Украјине. Архиепископ Стефан је нагласио да су ова три услова неприхватљива за Македонску православну Цркву. Можемо само поновити ову констатацију Светог Јустина: „Нама је познато из православног духовног искуства шта бива с онима који не примају ничији суд ни расуђивања. Шта се десило са старим Римом када је престао да слуша и да прима братске савете и судове од своје православне браће са Истока, то добро сви знамо. Борећи се само за своје првенство и част и власт над Црквама Божјим, он је отпао од Истине. Јер, по неумитним духовним законима, презрење љубави увек се кажњава лишавањем Истине, а тиме и части“ (4) . Преподобни о. Јустин каже још нешто, што ће бити наша закључна мисао: „Судбина Цркве више није и не може бити у рукама византијског цара и патријарха [...], чак ни у рукама ‘Пентархије’ или уско схваћених ‘Аутокефалија’. Црква се разрасла силом Божјом у низ Помесних Цркава Божјих са милионском паством [...] које никаква ‘суперцрква’ папског типа не може лишити њихове слободе у Господу (видети 8. канон Светог Трећег Васељенског Сабора), јер би то био напад на саму суштину Цркве [...] Вековна борба Православља против римског апсолутизма била је борба за ту и такву слободу Помесне Цркве [...] Зар данас да кренемо путем палог Рима, или неког ‘другог’ или ‘трећег’ њему сличног?“(5) Само аутентична православна еклисиологија, т.ј. саборност, избавиће нас од таквог погубног пута. НАПОМЕНЕ: 1 Канон 3 Другог Васељенског Сабора, id. стр. 87. 2 Преподобни Јустин Ћелијски, О првој предсаборској конференцији у Шамбезију. Сетве и Жетве, Београд, 2007, стр. 675. 3 Georgică Grigoriță, „L’autocéphalie dans l’Église orthodoxe les réalités ecclésiales du XXe siècle. Une analyse canonique“, стр. 543–580 https://books.openedition.org/efr/12443 4 „Сетве и жетве“, стр. 670. 5 О Првој предсаборској конференцији у Шамбезију, „Сетве и Жетве“, op. cit., стр. 677.
  4. Савремени свет се више бави својим покушајима да разуме људску психу. Ни у једном другом добу није било толико интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас је психологија постала делатност масовних читалаца и гледалаца. Часописи и играни филмови, ријалити телевизија и ток-шоу провоцирају и задовољавају потребу за психолошким знањем. Разговарају, коментаришу и предвиђају реакције, осећања, односе. Као резултат, разоткрива се људска свест и самосвест, што доводи до апсурдног егзибиционизма душе... Одједном, људи су добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, лично сам заинтересована и вољна да учествујем у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: за решавање конфликта, за побољшање климе у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефикасности. Један од мојих циљева је да научим комуникацијске вештине и тако олакшам комуникацију. Али упркос свом овом знању, упркос способности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошку анализу, људи се мање разумеју и још увек се осећају несхваћено. Агресивност, депресија, отуђеност су свакодневна реалност. Као да измиче још једно схватање, које савремено човечанство више него икада жели да постигне, и постаје једна од многих модерних химера... * * * Општа способност расуђивања је део људске рационалне природе. Разумевање, у принципу, није предмет наше расправе овде, већ само онај његов део који је везан за интеракцију међу људима и који чини комуникацију међу њима могућом – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научног знања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро разумели његова „правила“. Како саосећамо са особом која комуницира са нама? Речима које потврђују и показују емпатију, бригу и спремност да се помогне, и низом невербалних показатеља који имају суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја разумевања. Способност да их исправно дешифрујемо је вероватно генетска. Најинформативнији су изглед, изрази лица и држање тела. Шта значи разумети другог човека, његова искуства, мисли и осећања? Можемо одговорити на различите начине: - то значи сагледати проблеме са туђе тачке гледишта , сагледати свет њиховим очима ; - препознати јединственост других, њихову посебност; - прихватити њихов начин живљења ; – спознати њихове мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буди саосећање. То је изнад свега, покушај да исправно дешифрујете туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања учините прихватљивим у односу на своје, покушај да се накратко ставите на њихово место. Циљ је уклањање препрека за прихватање различитости. Од чега зависи адекватно разумевање? Према релативно новој психолошкој теорији, оно је уско повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи високог коефицијента ЕИ, имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруистички су и оптимистични. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Велики део проблема у комуникацији настаје зато што родитељи неадекватно реагују на потребе деце за блискошћу и подршком – конфликтне поруке, презаштићеност, ауторитарност или занемаривање. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и тумачења образаца. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања су друштвене неспособности и имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају, могу довести до дезинтеграције личности. при којој се акције и мишљења других људи често доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање је повезано са добром вољом, пријатељством и љубављу, а његово одсуство је сукоб, везаност, мржња. Осећај кад те неко загрли је једно од најзадовољнијих личних искустава. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неслагање такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најнепријатнијих и најболнијих психичких стања повезаних са тим је осећај да они који су нам блиски не желе или не могу да разумеју нашу тачку гледишта. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Међутим, често се појављују контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су то блиски људи који живе заједно или имају заједничке активности. Па, зашто нам понекад нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели, а други пут нам све речи на свету не могу помоћи? Шта се дешава? Да ли је наша перцепција бледа или нам је ум замагљен? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да разумемо свет других, психологија користи индивидуалне разлике као материјал за објашњење – темперамент, самопоштовање, ставове, искуства, итд. Ови концепти могу помоћи у разјашњавању конкретних случајева, али уопште не могу утврдити узрок проблема. Зато испитивање погрешне перцепције и интерпретације у комуникацијама треба да се одвија у оквиру психолошке теорије. * * * Даље, можемо покушати да пронађемо одговоре на питања везана за разумевање кроз православно учење о природи човека. Модел модерне психологије за човека је недовршен и донекле неусклађен, јер у њеном објашњавајућем апарату недостају појмови као што су грешност и страсти. Однос човека према Богу и духовном свету такође се не узима у обзир. Разумевање другог, као елемент опште способности човека да познаје свет, не може а да не буде оштећено падом, а исто тако не може а да не добије моћ исцељења кроз Спаситељево искупљење смрти. Светитељи су, по очишћењу од греха, добили дар натприродног виђења. Особа која би им дошла по помоћ или савет није морала ништа да објашњава, јер им је Бог дао управо оно знање које им је потребно да подрже и усмере људе за њихово добро. Међу богоугодницима који су живели у савремено доба, бројни су примери како овај дар разумевања, сличан видовитости, служи духовној користи, како се преко њега може окренути човеково срце на веру и покајање. О таквим чудима читамо у Јеванђељу, где је само једна реч Господња била довољна да промени животе непокајаних грешника. Духовно знање се не стиче учењем, већ борбом са страстима. Избегавање греха и стремљење ка врлини су једино могућа (и дозвољена) средства за стицање овог знања. Тек када човеков духовни аспект постане јасан, а то се дешава када види своје слабости, њега може да додирне душа другог човека. Покајање нам помаже да сагледамо своје страсти и људску природу уопште. А недостатак покајања и гордост воде ка осуди. Самољубље, љутња и себичност су страсти које нас подижу до једног нетолерантног критеријума. Они мењају нашу перцепцију и спречавају нас да постанемо приступачни нашим ближњима. И обрнуто, добронамерност и пре свега љубав нас приближавају њима. У Православљу психологија се не може разумети без стрпљења, саосећања и љубави. Тек када се потрудимо да стекнемо ове врлине, туђе мане и слабости неће изазивати у нама незадовољство и осуду, већ ћемо их прихватити, јер грех је духовна штета за коју можемо само да се молимо и због ње тугујемо. Зло нема своју суштину, оно је одсуство добра. Оно је способно да опонаша, користи знање о унутрашњем свету човека да би остварило своје циљеве, да би га приморало да направи избор или поступи на одређени начин, тј. да њиме манипулише. Разумевање које је дато светима служило је само на добро и било је усмерено на спасавање људи. Поштовање и признавање човекове слободе су неопходан елемент истинског разумевања, док су понижење, занемаривање, обезличавање знаци духовног насиља. Тешко је поверовати, али и у Православљу је могућа злоупотреба разумевања и он може деформисати концепте духовног живота и ментално уништити другу особу. Псеудоразумевање, које фатализује туђе слабости, оптужује неизлечиву грешност, улива осећај кривице, уништава отпор личности и доводи људе у духовне замке. То је упадање у најинтимнији простор душе, где само Бог и људска савест имају право да делују. Поверење и немоћ особе која се предала у руке овог узурпатора чини ову злоупотребу још монструознијом. Тако се постаје жртва „духовног“ злостављача. * * * Ако се вратимо на уводне редове, чини ми се, да нам само духовна перспектива може помоћи да објаснимо општи неспоразум у савременом свету. Људи све више нешто траже, а не налазе, јер је то човеку дато према степену његовог приближавања Богу и његовој удаљености од греха. Када се са неким не слажу, осим психолошких разлога – разлике у васпитању, темпераменту, уверењима, треба тражити и духовне разлоге – њихову себичност, завист или гордост. Ограничени смо, а самим тим је непотпун и наш увид у унутрашњи свет других. Стога, чак и ако учимо и развијамо своје комуникацијске вештине, што је само по себи сувопарно, ако оно што научимо не користимо с љубављу и попустљивошћу, ово знање може само да штети и нама и другима. У закључку можемо рећи да је разумевање једна од најважнијих људских способности. Иако нам је дато, може и треба да се развија. Међутим, процес учења и стицања знања није једноставан. Адекватна перцепција може се мерити само одвојеношћу од греха. Маргарита Бонева https://renetatrifonova.wordpress.com
  5. У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве. Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају. Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа. До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“. Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали. Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава. Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ. Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије. Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година. https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/
  6. Савремени свет чини све више у својим покушајима да упозна људску психу. Ни у једном другом добу није било тако огромног интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас психологија постаје занимање масовног читаоца и гледаоца. С једне стране, људи добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, са интересовањем и вољом учествују у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: да решавају конфликте, да побољшају климу у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефективности. Један од циљева постављених у њима је да се науче вештине комуникације и да комуникација буде што лакша. Али упркос овом знању, упркос могућности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошке анализе, људи све мање разумеју друге и све више се осећају несхваћено. Најближи односи су раздвојени противречностима и сукобима. Агресивност, депресивна стања, отуђеност су чињенице са којима се свакодневно суочавамо. Као да разумевање другог све више измиче модерном човечанству... * * * Општа способност разумевања је део човекове рационалне природе. Као ослањање на значења, слично је тумачењу. Али разумевање уопште није предмет нашег расуђивања овде, већ само оне његову стране која је везана за интеракцију међу људима и која омогућава комуникацију међу њима – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научних сазнања, разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро схватили његова „правила“. Како осећамо да нас је особа са којом комуницирамо разумела? Уз речи које то потврђују и показују саосећање и низ невербалних показатеља. Способност да се они исправно дешифрују вероватно је генетска и има суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја да смо схваћени. Не можемо их увек прецизно именовати, али они утичу на нас посебно када су у супротности са смислом реченог. Најинформативнији су поглед, израз лица и држање тела. Да би показали разумевање, требало би да одговарају општем значењу и емоционалној позадини разговора. Шта значи разумети другу особу, њена искуства, мисли и осећања, тј. хајде да схватимо? Можемо одговорити на различите начине: – сагледати проблем из угла другог, гледати на свет његовим очима; – препознати јединственост особе поред себе, препознати њену различитост; – доживети га онако како он себе доживљава; – сазнати његове стварне мотиве и мотиве. Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буде слагање. То је пре свега покушај да исправно дешифрујемо туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања преокренемо у своје, покушај да се бар на кратко поставимо на место другог. Зато највише постајемо веома блиски онима које волимо. Лако се идентификујемо са њима и нема препрека да прихватимо различитост јер је у љубави мање „претеће“. Од чега зависи адекватно разумевање? Уско је повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи са високим коефицијентом ЕИ имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруизам и оптимизам. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи. Способност правилног сагледавања и просуђивања друге особе, тј. за адекватно разумевање зависи како и у којој мери су се карактеристике ЕИ развијале у детињству кроз пример и односе у породици. Велики део проблема у комуникацији је због тога што родитељи неадекватно реагују на дечију потребу за блискошћу и подршком – конфликтним порукама, претераном заштитом, ауторитарношћу или занемаривањем. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и обрасце тумачења. Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања део су друштвене некомпетентности, имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају у даљем искуству особе, могу довести до дезинтеграције личности. Они су у корену агресивности, депресије и друштвене изолације, у коме се поступци и намере других људи најчешће доживљавају као непријатељски и злонамерни. У свакодневној свести разумевање се повезује са добронамерношћу, пријатељством и љубављу, а његово одсуство са сукобима, завишћу, мржњом. Осећај да те неко прихвата таквог какав јеси је међу највећим задовољавајућим личним искуствима. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неспоразум такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најтежих и најболнијих стања ума повезано је са осећањем да наши вољени не желе или не могу да разумеју наше гледиште. Осећамо мучну немоћ када ни ми не можемо да разумемо оне које волимо. На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења. Али превише је примера супротног. Често се јављају контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су људи блиски, живе заједно или имају заједничку активност. Па зашто се понекад осећамо као да нам нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели а други пут – ни све речи света нам не могу помоћи? Нешто се мења у односима и постајемо слепи за оно што смо само малопре тако јасно видели. Шта се дешава? Да ли наше перцепције бледе или нам се умови замагљују? Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да видимо свет других, психологија као материјал за објашњење користи индивидуалне разлике – темперамент, самопоштовање, ставове, вредности итд. Ови концепти могу помоћи да се разјасне конкретни случајеви, али не могу утврдити узроке проблема уопште. Маргарита Бонева https://hristianstvo.bg/разбирането-на-другия-в-съвременната/
  7. МОСКВА – Икона Света Тројица руског сликара Андреја Рубљова враћена је Руској православној цркви. Како се наводи у саопштењу РПЦ, одлуку о враћању иконе донео је председник Русије Владимир Путин након бројних захтева православних верника. Икона ће годину дана бити изложена у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, након чега ће бити однета у Тројичну лавру Светог Сергеја, наводи Тас. Рубљов је икону насликао у 15. веку и она је једна од најпознатијих ремек-дела руског иконописа за коју се верује да је руски сликар насликао баш за Тројичну лавру Светог Сергеја. Икона је премештена у Третјаковску галерију у Москви 1929. године да би била изложена на изложби. Међутим, изложба никада није одржана и икона се од тада чувала у тој московској галерији, преноси Танјуг.
  8. МОСКВА – Икона Света Тројица руског сликара Андреја Рубљова враћена је Руској православној цркви. Како се наводи у саопштењу РПЦ, одлуку о враћању иконе донео је председник Русије Владимир Путин након бројних захтева православних верника. Икона ће годину дана бити изложена у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, након чега ће бити однета у Тројичну лавру Светог Сергеја, наводи Тас. Рубљов је икону насликао у 15. веку и она је једна од најпознатијих ремек-дела руског иконописа за коју се верује да је руски сликар насликао баш за Тројичну лавру Светог Сергеја. Икона је премештена у Третјаковску галерију у Москви 1929. године да би била изложена на изложби. Међутим, изложба никада није одржана и икона се од тада чувала у тој московској галерији, преноси Танјуг. View full Странице
  9. 13 маја, српски православни верници из организације "Видовданско ходочашће" одржали су крстни ход кроз Београд. Њихов циљ је била молитвена подршка Украјинској православној цркви и привлачење пажње јавности на проблем терора који се спроводи над УПЦ, којој се насилно отимају цркве и светиње. Ходочасници су били у мајицама са сликом Почајевске иконе Богородице на грудима и амблемом акције на леђима "Не дамо Светиње УПЦ". Пропешачен је пут од храма Светог Саве на Врачару до испред манастира Ваведење. Молитвена поворка је на том путу симболично прошла поред амбасаде Украјине у Србији. На челу крстног хода ношен је крст, који је организација "Видовданско ходочашће" више пута носила са собом на ходочашћа на Косово, Јерусалим и Атос. Верници су у рукама носили иконописане реплике чудотворних српских икона. Током хода је непрестано читан Псалтир и певана химна "Богородице Дјево". Након завршетка хода, обављена је молитва Пресветој Богородици за утврђење украјинске браће и сестара у својој вери. Поред тога, ходочасници су прочитали изјаву о ситуацији са УПЦ. У њој су у име своје организације замолили епископе и свештенике Српске цркве да следе пример православних јерарха који су се јавно заузели за УПЦ, да јавно дигну своје гласове у заштиту Украјинске православне цркве. Такође, учесници хода су замолили професоре, студенате и богослове српских православних факултета и богословија да изразе своју јавну подршку Кијевској духовној Академији и Семинарији УПЦ. Организатор догађаја Хаџи-Милан Иванковић је нагласио да је крстни ход одржан под слоганом "Нећемо дати наше Светиње". "Кијево-Печерска и Почајевска Лавра су светиње за све православне, укључујући и православне Србе. Управо због тога, организација 'Видовданско ходочашће' је одлучила да свој 17. Крстни ход на Косово и даље на Атос посвети нашој браћи и сестрама из Украјине. Током 1100 км нашег ходочашћа ми ћемо се молити за нашу браћу и сестре из УПЦ да издрже сва гоњења и да чврсто остану у православној вери", - истакао је Иванковић. Како је приметио један од учесника крстног хода, активиста Срђан Крунић, у Србији са болом посматрају шта се догађа у Украјини. "Ми смо једна Црква. Зато су патње УПЦ и наше патње, а туга њене пастве је наша туга. Оно што се догађа у Украјини са УПЦ је директно кршење основних људских права, нарочито кршење права на слободу вере и савести. Вернике пребијају, сакате, гађају сузавцем. Отимају им храмове, парохијске домове и епископска седишта. Све се то чини да би се са уништењем канонског православље у Украјини отворио пут за нову унију, за одлучујућу промену религиозног менталитета народа. Надам се да ће и друге српске православне организације кренути нашим путем и организовати протесте против терора над УПЦ", - истакао је Крунић.
  10. Извор: Правблог.ср телеграм канал 13 маја, српски православни верници из организације "Видовданско ходочашће" одржали су крстни ход кроз Београд. Њихов циљ је била молитвена подршка Украјинској православној цркви и привлачење пажње јавности на проблем терора који се спроводи над УПЦ, којој се насилно отимају цркве и светиње. Ходочасници су били у мајицама са сликом Почајевске иконе Богородице на грудима и амблемом акције на леђима "Не дамо Светиње УПЦ". Пропешачен је пут од храма Светог Саве на Врачару до испред манастира Ваведење. Молитвена поворка је на том путу симболично прошла поред амбасаде Украјине у Србији. На челу крстног хода ношен је крст, који је организација "Видовданско ходочашће" више пута носила са собом на ходочашћа на Косово, Јерусалим и Атос. Верници су у рукама носили иконописане реплике чудотворних српских икона. Током хода је непрестано читан Псалтир и певана химна "Богородице Дјево". Након завршетка хода, обављена је молитва Пресветој Богородици за утврђење украјинске браће и сестара у својој вери. Поред тога, ходочасници су прочитали изјаву о ситуацији са УПЦ. У њој су у име своје организације замолили епископе и свештенике Српске цркве да следе пример православних јерарха који су се јавно заузели за УПЦ, да јавно дигну своје гласове у заштиту Украјинске православне цркве. Такође, учесници хода су замолили професоре, студенате и богослове српских православних факултета и богословија да изразе своју јавну подршку Кијевској духовној Академији и Семинарији УПЦ. Организатор догађаја Хаџи-Милан Иванковић је нагласио да је крстни ход одржан под слоганом "Нећемо дати наше Светиње". "Кијево-Печерска и Почајевска Лавра су светиње за све православне, укључујући и православне Србе. Управо због тога, организација 'Видовданско ходочашће' је одлучила да свој 17. Крстни ход на Косово и даље на Атос посвети нашој браћи и сестрама из Украјине. Током 1100 км нашег ходочашћа ми ћемо се молити за нашу браћу и сестре из УПЦ да издрже сва гоњења и да чврсто остану у православној вери", - истакао је Иванковић. Како је приметио један од учесника крстног хода, активиста Срђан Крунић, у Србији са болом посматрају шта се догађа у Украјини. "Ми смо једна Црква. Зато су патње УПЦ и наше патње, а туга њене пастве је наша туга. Оно што се догађа у Украјини са УПЦ је директно кршење основних људских права, нарочито кршење права на слободу вере и савести. Вернике пребијају, сакате, гађају сузавцем. Отимају им храмове, парохијске домове и епископска седишта. Све се то чини да би се са уништењем канонског православље у Украјини отворио пут за нову унију, за одлучујућу промену религиозног менталитета народа. Надам се да ће и друге српске православне организације кренути нашим путем и организовати протесте против терора над УПЦ", - истакао је Крунић. View full Странице
  11. Mанастир Раковица организује у недељу, 9. априла у 17 часова предавање др Бојана Цакића на тему „Православна породица и искушења нашег доба“. Сви сте добродошли. Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Један број мушкараца и жена предао је своје животе Христу и монаштву у протеклих неколико дана у епархијама Румунске православне цркве у земљи и иностранству, јавља новинска агенција Басилика. У Минхену је Његово високопреосвештенство Митрополит немачки и средњо- северноевропски Серафим одслужио први обред пострига за нови светогорски манастир Светог Силуана. Нова монахиња добила је име Јелисавета. У Сибију, две расофорне монахиње сестре Нектарија и Ксенија, пострижене су у схиму у суботу у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Нокриху од Његовог високопреосвештенства Митрополита Трансилваније Ларуентија. У Васлују, осам монаха расфора је пострижено у схиму у манастиру Бујорени од стране Његовог преосвештенства Епископа Хусија Игњатија. „Браћа која су примила дар анђеоске схиме позвана су да буду као анђели. Није једноставно”, рекао је Епископ Игњатије. „Врло је тешко бити монах, у правом смислу те речи. Али, милошћу Христовом, Његовим милосрђем према нашим слабостима, сви ћемо успети да будемо оно што Бог жели да будемо“, нагласио је архијереј. А у понедељак је Његово преосвештенство Епископ карансебешки Лукијан постригао расофорну монахињу Параскеву у манастиру Светог пророка Илије-Васиова у округу Караш-Северин. Укупно је протеклих дана пострижено 12 мушкараца и жена. https://mitropolija.com/2023/03/31/vise-monaskih-postriga-u-rumunskoj-pravoslavnoj-crkvi/
  13. Кад се говори о саборности, одмах имамо на уму начин на који црквени сабор треба сматрати евхаристијским догађајем. Већина сабора се бавила васпостављањем евхаристијског општења када је оно било прекинуто, питањем ко може или не може бити припуштен примању светих тајни, а већина сабора (ако не и сви) окончавани су саслужењем Литургије у којој су служили сви чланови сабора. Шта је циљ сваког сабора? Саборним разматрањем постићи заједнички ум. Ипак, овај заједнички ум није само збир убеђења различитих учесника. Када смо сабрани у сабору, ми грешници постајемо нешто више од онога што смо као изоловани појединци; а ово „нешто више“ је управо присуство сâмога Христа, који делује међу нама благодаћу Светога Духа. Као што је обећао наш Господ, „где су двојица или тројица сабрани у моје име, ту сам и Ја међу њима“ (Мт. 18,20). Овaј изваредни исказ наводи се у одредби сваког истинског сабора. Није ли значајно што је Параклит сишао на прве ученике у Јерусалиму, не када се сваки од њих молио одвојено, већ када су сви били заједно на једном месту (Дела апостолска 2,1)? Двојица или тројица, рекао је Христос. Истина је да нам Он долази и кад смо сами, када у трезвеном бдењу испитујемо унутарње светилиште свог срца и тамо откривамо његово стално присуство. Самоћа, која није исто што и усамљеност, заиста је саставни аспект нашег живота у Христу. Ипак, упркос дубокој вредности коју самоћа има, солидарност и заједништво – заједно са свим оним што подразумева словенски израз саборност – још су драгоценији. Црква није збирка самосталних монада, већ тело са многим удовима, органски међусобно зависним. Због тога, унутар Цркве једни другима кажемо: „Потребан си ми да бих био свој“. Због тога на сваком нивоу црквеног живота, а ништа мање на сваком сабору, чланови Цркве не кажу „ја“, него „ми“, не „мене“, него „нас“. „Јер угодно би Светоме Духу и нама“, рекли су ученици на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела апостолска 15,28). „Ми“ је пресудна саборска реч. Зацело нам пада у очи чињеница да се у молитви коју нам је завештао Христос (Мт 6,9-13) реч „нас“ јавља пет пута, реч „наш“ три пута, а реч „ми“ једном; али нигде у Молитви Господњој хришћанин не каже „ја“, „мој“ или „мене, мени“. Тако се и у Евхаристији – чину који гради Цркву – на епиклези или призиву Светога Духа каже Богу: „Још Ти приносимо ову словесну и бескрвну жртву, и молимо Те, и призивамо и преклињемо: ниспосли твога Духа Светога“. На исти начин, читајући Исусову молитву која ми је била сапутник последњих шездесет година, не волим да кажем „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“, већ пре „помилуј нас“. Не треба рећи да је уобичајенији облик „помилуј ме“ потпуно легитиман, али кад говоримо „нас“, истичемо да спасење, иако лично, никада није изоловано. Не заборавимо буквални смисао грчке именице синодос. Она настаје од син, „заједно“ и одос, „пут“ или „путовање“ – заједничко путовање. Синод је сабрање лица – првенствено епископа, али које такође укључује свештенике и лаике – који се налазе на заједничком поклоничком путовању, а који заједно путују истим путем. Ова идеја, која подразумева осећај кретања и испитивања, подсећа нас на то да синоди (сабори) нису статични, већ динамични, не понављају се, већ су откривењски. „Ево, све чиним новим“, објављује васкрсли Спаситељ (Отк 21,5). На сваком истинском црквеном сабору доживљавамо новост наше непроменљиве вере. Када размишљамо о саборности, замишљамо је у ширем обухватном смислу. Иако се у првом реду односи на одлуке већ одржаних сабора, било васељенских или помесних, њу такође треба схватити шире као својство које се протеже широм Цркве на свим нивоима, у епархији, парохији и у нашем личном живи. Отац Георгије Флоровски је говорио о потреби стицања „светоотачког ума“; можемо слично говорити и о потреби стицања „саборског ума“. Саборност подразумева оно што је названо „духовност заједништва“1, отвореност према другоме, спремност да се саслуша. Саборност не значи монолог него дијалог, не самодовољност већ размену, не солипсизам већ заједништво. Ми православни смо навикли да говоримо о себи као о саборној Цркви, као Цркви седам светих Сабора, али морамо с понизношћу и реалношћу признати да, иако у теорији потврђујемо саборнност, често смо је занемаривали у пракси. Тачно је да је од времена Васељенских сабора одржан низ сабора: Сабор у цркви Свете Софије 879-80.г.; паламитски сабори 14. века у Цариграду (1341, 1347, 1351); сабори 17. века, посебно овде у Јашију (1642) и у Јерусалиму (1672), који је потврдио тачно православно учење о Цркви и светим тајнама; цариградски сабор (1872) који је осудио етнофилетизам (нажалост, његовог учења се не држе у савременој православној дијаспори), а у новије време и велики московски сабор 1917-18.г. Саборима су присуствовали свештеници и лаици, као и епископи, али су трагично прекинути бољшевичком револуцијом, а у много чему били су исто тако радикални и иновативни као Други ватикански концил, а можде и више. Без обзира на све ове и друге саборе, не би ли требало да признамо да је Православљу често било тешко да делује саборно? Колико година припрема и одлагања је протекло пре него што се Свети и Велики сабор састао на Криту у 2016. години! У Римокатоличкој цркви је папа Јован XXIII, на запрепашћење готово свих, објавио 25. јануара 1959. г. да ће сазвати Концил; а за мање од четири године, 11. октобра 1962. године, Концил је почео с радом. Сматрам да то није начин на који се ствари дешавају у Православној цркви. Још 1902. године васељенски патријарх Јоаким III упутио је енциклику свима православним Црквама, позивајући на блискије везе и сарадњу, што је наишло на повољан пријем. Са своје стране је Руска црква одговорила 1903. године, истичући важност „посебних сабора православних архијереја“, састављених из представника свих патријаршија и аутокефалних Цркава, када би се лицем у лице и из „уста у уста“ саветовало о питањима од заједничког интересовања.2 Овде имамо семе које је на крају довело до Светог и Великог Сабрања 2016. године, али је прошло много времена пре него што је ово семе уродило плодом. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис сазвао је свеправославну конференцију у Цариграду, мада један број православних Цркава није могао да присуствује, и неколико одлука ове конференције довело је до великих подела, посебно због усвајања новог календара. После тога, 1930. г. међуправославна комисија састала се у манастиру Ватопеду на Светој Гори са задатком да се припреми оно што је названо „Просинод“, просабор, од којег се, пак, очекивало да ће са своје стране довести до сазива и одржавања пуног свеправославног сабора. Међутим, овај Просинод никада није био сазван, а још мање је остварен сâм предложени Свеправославни сабор.
  14. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве. View full Странице
  15. На позив Његовог Блаженства Aрхиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 23. маја 2022. године у канонску посету Македонској Православној Цркви - Охридској Архиепископији. Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и свештену пратњу, коју су чинили: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и изабрани шабачки Јеротеј, на Међународном аеродрому у Скопљу дочекали су Његово Високопреосвештенство Митрополит преспанско-пелагонијски г. Петар, Његово Преосвештенство Епископ хераклејски г. Климент и амбасадорка Републике Србије у Северној Македонији гђа Невена Јовановић. У послеподневним часовима, Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан примио је Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија са свештеном пратњом у својој резиденцији у Скопљу. Састанку је, поред наведених архијереја, присустовао и Високопреосвећени Митрополит дебарско-кичевски г. Тимотеј. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
  16. Са радошћу се одазивајући позиву Његовог Блаженства Архиепископа охридског и македонског г. Стефана, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са свештеном пратњом боравиће 23. и 24. маја 2022. године у канонској посети Македонској Православној Цркви – Охридској Архиепископији. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан служиће 24. маја 2022. године, на празник Светих Ћирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу, уз саслужење и архијереја две сестринске Цркве.
  17. Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости: -У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења. Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао. Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу. Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити. Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. После Епископа Митрополије аустрслијско – новозеландске Силуана (Мракића) и викара Патријарха Српског и старешине храма Светог Саве Епископа ремезијанског Стефана (Шарића), Српска Православна Црква је изабрала још једног свршеног ученика Цетињске Богословије Сава Бундалу као викара Патријарха Српског Порфирија са титулом марчански. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа марчанског г. Саве (Бундала), викара Патријарха српског Извор: Ин4с Фото: Цетињска богословија
  20. Обичај који је заступљен више од 2000 година у Православној цркви је да жене и девојке покривају марамама своје главе током богослужења, било да је у питању Литургија у цркви или је у питању породична молитва код куће.Који су библијски и светоотачки докази који иду у прилог овом обичају и зашто је то важно?У овом чланку осврнућемо се на покривање главе у Старом завету, у Новом завету, покривање главе у раном хришћанству, покривање главе на иконама и на покривање главе данас. На крају чланка налазе се линкови са додатним изворима из којих можете научити о хришћанском покривању главе. Покривање главе у Старом заветуВековима пре рођења Христа, покривање глава жена био је општеприхваћени обичај за Богоугодне људе. Није то био неки произвољан избор оних који су желели да буду свети. Пре ће бити да је то било реално очекивање од свих жена да прекрију своје главе.Када је Свети Дух надахнуо Мојсија да напише петокњижје Светог Писма, једноставно била је општеприхваћена пракса да жене покривају своје главе. У књизи Бројева, када се вршио један јединствен обред који је захтевао да главе не буду покривене, Свето Писмо указује на то да жена треба да открије главу:„Свештеник ће заступати жену пред Господом, откриј јој главу и дај јој у руке овај принос за сећање” (Бр 5,18).Наравно да овакав захтев не би имао никаквог смисла да женама глава ние била покривена.Чак и раније, у књизи Постања, читамо о Ревеки и њеном упознавању будућег мужа Исака:„Онда Ребека подиже очи своје и кад угледа Исака сиђе са камиле; јер упита слугу „Ко је тај човек који иде пољем нама у сусрет?“ Слуга рече „То је мој господар“. Потом она узе вео и покрише се.“ (Пост 20, 64-65)Њена побожна одлука треба да буде модел понашања за данашње жене. Она се није разметала својом физичком лепотом. Уместо тога, покрила се, показујући своју привлачност кроз спољашњи приказ скромности.Покривање женских глава може се наћи и у причи о Сузани. То је једна задивљујућа прича о лепој, чедној жени која је криво оптужена, а касније ју је одбранио од оптужби млади Данило. Сузана је носила вео који не само да је покривао њену главу, него и њено лице такође. У Светом Писму се не гледа благонаклоно на уклањање њеног вела:„Сада се показа Сузанина огромна љупкост и лепота. Али ти злобници наредише да јој се открије лице (јер беше покривено), да би бар они уживали у њеној лепоти. Тада њени пријатељи и сви њени познаници заплакаше“ (Прича о Сузани/ Дан 13, 31-33)У овом пасусу Светог Писма, чедни људи одобравају покривање главе жена и стављање вела, док небогобојажљиви људи траже да се то уклони. Покривање главе у Новом заветуПокривање глава жена је једна од многих сличнсти између Израиља и Цркве. Богобојажљиве жене покривале су своје главе хиљадама година пре доласка Христа. И када је рођена Новозаветна црква, богобојажљиве жене су наставиле са истим обичајем.У Првој посланици Коринћанима Светог апостола Павла, он подучава све да следе обичаје које су примили:„Зато вас сада преклињем, браћо, да ме се сетите у свим стварима и да се држите обичаја баш како сам их и ја вама предао“ (1Кор 11, 2)Покривање глава жеа је један свети обичај који је Црква усвојила, а апостол Павле говори о њему у неколико наредних пасуса. Он каже да се покривањем главе указује част, у богослужбеном смислу:„Сваки човек који се моли или пророкује покривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)„Сваки човек који се моли или пророкује откривене главе, обечашћује своју главу.“ (1Кор 11, 4)Порука је прилично јасна. Часно је за жену током богослужења бити покривене главе док је нечасно за мушкарца да му глава буде покривена. Због тога мушкарци скидају капе или шешире када се моле, чак и до данас.Не задовољавајући се да на то укаже само једном, апостол Павле то понавља и у неколико наредних стихова. Жене покривају своје главе, а мушкарци то не раде:„Мушкарац заиста не треба да покрива своју главу, јер је он слика славе Божије; а жена је слава мужевљева.“(1Кор 11, 7)„Жена треба да има симбол власти на својој глави, пред анђелима.“ (1Кор 11,10)Стари завет открива да је овај свети обичај од давнина, али он само даје наговештај из одређених разлога.Овде у Новом Завету, дати су нам разлози за овај обичај. У Првој посланици Коринћанима 11, стоји да се покривањем главе показује женска част. То је битно „због присуства анђела“.Анђели су присутни са нама када се молимо и када смо на богослужењу. Можда ми у позпуности не разумемо зашто је покривање главе важно пред анђелима, довољно је за нас да знамо да је овај разлог дат у Светом Писму. Ако Свето писмо каже да је покривање женске главе битно пред анђелима, онда је то нешто што треба озбиљно да схватимо. Покривање главе према раним Црквеним оцима Свети Јован Хризостом (407.г лета Господњег), у једној својој проповеди на Спасовдан, говорио је и о анђелима и о женском покривању:„Анђели су овде присутни... Отворите очи са вером и погледајте тај призор. Јер је овај мали простор пун анђела, много више него што има присутних у Цркви! ... Чујте Апостола који нас томе учи, када наређује женама да покривају своје главе велом због присуства анђела“ Ориген, још један истакнути учитељ ране Цркве, каже:„Анђели су усред овог сабрања... имамо овде двоструку Цркву, једну човечију, а другу анђеоску... А пошто су анђели присутни... жене су у обавези када се моле да покрију своје главе због присуства анђела. Они помажу свецима и радују се у Цркви.“Апостолски обичаји написани су у другом веку, а претпоставља се да је аутор Свети Иполит Римљански. Ова књига даје упутства оглашеним, укључујући и ово:„А нека све жене имају покривене главе непрозирним платном...“Свети Кирил Александријски, коментаришући Прву посланицу Коринћанима, пише:„Анђелима је јако тешко да поднесу ако се овај закон (покривања женских глава) запостави“.Покривање главе на иконаУ Православној Цркви иконе су визуелни водич кроз Веру, једна врста Хришћанске „сликовнице“. Иконе нас уче о животу, смрти и Христовом васкрснућу, о животу многих хришћана који су били много пре нас.Иконе нас такође уче о покривању главе.Практично свака икона на којој је нека православна жена приказује је са покривеном главом. Колико је мени познато, једини изузетак је Света Марија Египћанка, а она је једина светица која је живела усамљенички живот у пустињи, далеко од људи.Све светице су покривале своје главе а то је приказано и на иконама. Чак је и Богородица- најблагословенија жена на целом свету- приказана на иконама са покривеном главом.Да ли треба размишљати о бољем узору за жене? Покривање главе данасУ нашој цркви, од свих жена и девојака се тражи да покривају своје главе, да испоштују Божију заповест дату у Светом Писму, и због поштовања светих обичаја Православне цркве. Непосредно код улазних врата у цркви држимо једну корпу са марамама у случају да су их жене заборавиле код куће и да треба да их позајме за тај дан. Мараме се такође носе код куће, за време породичне молитве.Иако је поштовање Божијих упутстава само по себи награда, постоје и друге користи од тога такође. На пример: Покривањем главе жени се указује част. Као што апостол Павле истиче у Светом Писму да жена себи указује част тиме што покрива своју главу током молитве. Покривањем главе подстиче се понизност. Богобојажљиве жене долазе у цркву да се усредсреде на богослужење, а не да привлаче пажњу на себе. Девојка може доћи у искушење да покаже своју атрактивну фризуру. Када жена носи мараму, ово искушење се отклања. Она може да се усредсреди на молитву, уместо на своју косу.Покривањем главе штеди се на времену. У данашњој култури, долази се у искушење да се посвети доста времена и напора за прављење неке фризуре. Али марама је брзо и лако решење. Треба мање времена да се стави марама, него да се направи нека фризура. Мараме нам помажу да покажемо љубав и обзир према нашој браћи. Богобојажљиви људи долазе у цркву да се усредсреде на богослужење. Али расуте локне неке лепе жене могу им одвући пажњу. Покривањем своје косе, жена показује умереност и отклања беспотребну пажњу.Један водећи теолошки журнал недавно је објавио један чланак о покривању главе жене. Убрзо након тога, ауторка чланка постала је члан Православне цркве. У овом чланку, она лепо илуструје иконску сврху покривања главе:„Моје ношење мараме није само симбол или знак да се слажем са Његовом наредбом, већ да се на видљив начин, вољно подређујем тој наредби. Са подређивањем долази и благослов.“ (Криста Конорад)У једном издању Слушкиње, једна дама која се зове Јелисавета сведочи о ношењу мараме:„Дванаест година носим мараму све време. Сада схватам да је то било- и наставиће да буде- неопходно за ходочаснички пут и спасење моје душе. Суштина за мене- и за све већи број мојих сестара- остаје послушност. А са тим долази и сврха живота на једном праведном месту Божијег уређеног универзума, радујући се заједно са анђелима. Сада захвално кажем „Ја јесам!“ у присуству великог „ЈА ЈЕСАМ!“- у молитви и у цркви, окружена анђелима који славе Господа и Цара. Нека је слава Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова. Амин!“ Аутор: Отац Џозеф Глисон Са енглеског превела САЊА СИМИЋ ДЕ ГРАФ - преводилац сајта вјеронаука.нетИзвор:https://blog.obitel-minsk.com/2018/05/a-guide-to-womens-headcoverings-in.html извор
  21. Дан је Васкрсења! Слављем се просветлимо, једни друге загрлимо и рецимо браћо свима, па и онима који нас ненавиде! Васкрсењем опростимо све и тако велегласно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши! (Песма са васкршњег јутрења) Васкршња посланица Патријарха српског Порфирија и поруке архијерејâ СПЦ, о Васкрсу 2021. лета Господњег ВАСКРСНИ ПОНЕДЕЉАК: Патријарх Порфирије у Реснику: Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини Епископ Атанасије на Васкрсни понедељак: Када ми славимо свето Васкрсење Христово ми себе одевамо у ново рухо На Васкрсни понедељак Епископ шумадијски Јован богослужио у Станову Епископ Арсеније на Васкрсни понедељак служио у Лесковцу Епископ Херувим богослужио у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини ВАСКРС: Патријарх Порфирије: Опростимо све онима који нас мрзе Васкрсењем Христовим Патријарх Порфирије са бескућницима и болесним малишанима Митрополит Хризостом на Васкрс: Да нас Васкрсли Христос васкрсне из пандемије болести, страха и неизвјесности Пасхално јутрење и Васкршња Литургија у Саборном храму у Новом Саду Вечерње љубави у Саборном храму у Новом Саду Васкрс у Саборном храму у Краљеву, богослужио Епископ Јустин Празник Васкрсења Христовог у Карловцу, богослужио Владика Герасим Епископ Јоаникије на Васкрс богослужио у манастиру Ђурђеви Ступови Празник над празницима – Христос васкрсе – Диселдорф Епископ Фотије на Васкршњој Литургији: Наш народ васкрсава Васкршња Литургија у Манастиру Грачаница Епископ Сергије предводио Пасхално торжество у Рмњу Епископ нишки Арсеније служио Пасхално јутрење и Литургију у нишком Саборном храму Васкрс прослављен у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини Епископ Методије на Васкрс богослужио у подгоричком Храму Васкрсења Пасхални дани у Хиландару ВЕСТ У ИЗРАДИ... Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра. Драга једноверна браћо и сестре, У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву. Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела. Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин. Извор: Телевизија Храм
  23. Током вечерњег богослужења на празник Светог великомученика Пантелејмона, Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован је замонашио дипломираног теолога Стефана Бранковског. Новопострижени монах добио је име Еразмо по Светом Еразму Лихнидском. Наредног дана, на светој Литургији Владика је расофорног монаха Еразма рукоположио у ђаконски чин. Извор: Охридска Архиепископија
×
×
  • Креирај ново...