Претражи Живе Речи Утехе

С архиепископом Јованом Белгородским разговарала Марија Городова. Владико ако је могуће да данас поразговарамо о Дану Свете Тројице. Реците нам молим вас како је људима откривена Троједина Суштина Бога? - Библија почиње речима: «Берешит бера елогим (множина од речи «елоах»), и ако се то тално преведе са старојеврејскг онда то гласи овако: «У почетку створи Бог...», глагол «створи» је у једнини, а даље реч «Бог» - у множини. Потом у следећем стиху «Постање» говори о томе да када је «земља била без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом», тада се «Дух Божији дизао над водом» (Пост. 1, 2). У оригиналу овде стоји «мерихипет» - глагол који не само да означава «уздизање», већ има и смисао «оживотворавао», то јест још у самом почетку стварања, када су постојали само небо и земља, Дух Божији је већ постојао и призвао у живот ту безобличну масу. Он је већ деловао. Блажени Августин је говорио да се Нови Завет скрива у Старом, а Стари Завет се открива у Новом. Библија је књига која је написана једном руком – Божијом, И листови те књиге су листови људске историје. И ето због чега не остављамо Стари Завет већ чувамо све што нам је у њему дато. И све то што је у Старом Завету речено као наговештај, све то нам се открива у Новом Завету већ јавно, у Божијим дејствима, која су очигледна. Празник Свете Тројице има у својој основи старозаветни догађај, који се десио са Авраамом. Као што је речено у књизи “Постања”: “Авраам И Сара бејаху стари И временити” (Пост. 18, 11), када им се јавио “Господ у равници Мамријској” (Пост. 18, 1). Даље следе речи: Авраам је “подигао очи своје, и погледао, и три мужа стајаше наспрам њега» (Пост. 18, 12). Тако се Господ јавио Аврааму. Он је «дочекао та три мужа», припремио им трпезу – на многим иконама је поред насликане Тројице приказано и како Авраам и Сара постављају сто, и тада су Они упитали Авраама: «Где је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатром» (Пост. 18, 9). И даље читамо: «А један између њих рече (речи «један између њих» су у тексту издвојена подвлачећи то да се Господ јавио у три лица): до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина» (Пост. 18, 10). Зато се насмеја Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела сад ли ће ми доћи радост?» (Пост. 18, 12). «Тада рече Господ Аврааму: што се смије Сара ...Има ли што тешко Господу?» (Пост. 18, 14). И заиста, Авраам и Сара су у одређено време добили сина Исаака од кога је потом, како је то Бог и обећао Аврааму, настао велики народ, и најважније, управо у Исааковом потомству рођен је Исус Христос. Вероватно то јављање Свете Тројице Аврааму, сусрет са Њом поред Мамријског храста поставили су почетак традиције да се на празник Тројице цркве и станови украшавају гранчицама младог дрвећа и покошеном травом? - Наравно. Чак штавише, тај Мамријвки храст постоји и дан-данас, налази се на територији православног манастира у Палестини, и веома га поштују људи три религије – Јевреји, муслимани и хришћани. Али јединство Бога у Три Лица, то јест Бога Оца, Бога Сина и Бога Светога Духа, било је јавно и свој пуноћи откривено човеку већ у Новом Завету. И празник Тројице, који се слави педесетог дана после Васкрса (одатле још један назив «Педесетница») када се подсећамо на то да нам се у овом свету јавила пуноћа све Три Творчеве Ипостаси. Да у нашим претходним разговорима смо разговарали о томе да је Бог створио човека, о томе како је дошло до греховног пада, и да је грех постао та провалија која је одвојила човека од Бога. И Бог је обећао да ће послати у свет Онога, Ко ће премостити ту провалију. То обећање је испуњено Христовим Рођењем, када је људима био послат Бог Син, потом је уследила Његова проповед свету, Он је узео на Себе грех света и био распет, а потом је наступило Васкрсење Христа из мртвих, и четрдесети дан после Васкрса Његово Вазнесење на Небо. После Васкрсења Христос се четрдесет дана јављао Својим ученицима, укрепљивао њихову веру, а затим их окупљао све заједно, благосиљао и на њихове очи «док их је благосиљао, почео да се удаљава од њих и узноси на небо» (Лк. 24, 51). Али Он је још раније обећао Својим ученицима да ће им послати «Утешитеља» ради тога да не скрену са показаног им пута. «А када дође Утешитељ Кога ћу вам послати од Оца, Дух истине Који од Оца излази, Он ће сведочити за Мене» (Јн. 15, 26). И када тај Утешитељ, «Дух Истине», како Га назива Христос, силази на земљу, свету се пројављује сва Божија пуноћа, сва Три Лица Тројице се откривају људима. Тако се откровење о Божијој суштини, које је најпре било дато у Старом Завету, када су се три ангела, три мужа јавила Аврааму, открива нама у Новом Завету силаском Светога Духа на апостоле. Како се то десило? - Књига Дела светих Апостола нам говори о томе како су се педесетог дана после Јеврејске Пасхе, а десет дана после Христовог Вазнесења, Његови ученици окупили заједно. Било их је поново дванаест јер су уместо Јуде изабрали Матију. И како је речено на дан Педесетнице – старозаветног празника, који се обележавао у част тога што је Мојсије педесетог дана после изласка Израиља из Египатског ропства добио заповести од Бога – у Јерусалиму се окупило много народа. Ту је било «од сваког народа под небом» (Дела 2, 5). И када су апостоли с Маријом, Мајком Исусовом, били у соби, онда је како је речено «ођеданпут настаде хука с неба ...И напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другијем језицима, као што им Дух даваше те говораху» (Дела 2, 4). И при силаску Духа Светога на апостоле они добијају посебне дарове – дар да разговарају на разним језицима, дар исцељивања и дар да проповедају од делима Божјим. Када су од‌једном апостоли проговорили на «другим језицима» и чак и на наречјима оних који су се тог дана окупили у Јерусалиму, то не само да је просто задивило све, неко је смејући се говорио да су се «напили слатког вина» (Дела 2, 13). Али управо тај дан сматрамо даном рођења Васељенске Цркве зато што је управо од тог момента почела апостолска проповед «о великим делима Божијим» (Дела 2, 11) међу разним народима – сваки апостол је жребом добио свој удео и почео своје апостолско служење. Апостол на грчком значи «посланик», и од тог дана почиње историја Хришћанске Цркве. Апостоли су поседовали силу која им је била дата као дар Духа Светога. На дан када славимо Тројицу, добили су и дар за проповед Речи Божије. И то није била привилегија, већ служење и мучеништво. - Да, сви апостоли, сем апостола Јована, који је умро природном смрћу, завршили су свој живот трагично, сваки од њих је својом смрћу посведочио верност Христу. Например, апостол Петар је био распет на крсту, и како је познато он сам је замолио да га разапуну наглавацке. То је учинио због тога што је сматрао да је недостојан да буде распет као Христос – јер Га се три пута одрекао и цео живот се тога сећао. То је и зачуђујуће: сви они су пре сусрета са Христом били обични људи. То су рибари, а међу њима је био скупљач пореза. И од‌једном таква чврстина у вери, таква сила духа. И више од тога, када су Христу судили, распели Га, они су били сметени, сломљени, и окусили су и безверје. Шта се десило? Да ли им је Свети Дух Који је сишао на њих на Педесетницу дао такву снагу? - Није све тако праволинијски. Али зар Христос Својом силом није могао одмах да их учини верним и јаким? Али то би тада вероватно било насилно. - Потпуно тачно. Био је у току процес припреме, апостоли су требало да се очисте да би примили светлост. Јер људи нису бесконачни, ми смо као сасуди који могу нешто у себе да приме само уколико су очишћени. И Христос их је непрекидно «чистио» и припремао за примање Светога Духа. То јест, ту нема пасивности – Свети Дух је сишао на тебе и ти се преобразио? - Не, то је синергија – узајамно кретање једног према другом. Да наравно под дејством Светог Духа апостоли су постали другачији. Али како се ми уопште мењамо? Заиста апостоли су били обични људи, али погледајте шта им говори Христос када их спрема на искушења: «А кад вас предаду, не брините се како ћете или шта ћете говорити јер ће вам се у онај час дати шта ћете казати» (Мт. 10, 19-20). Тако је и било. Јер је веома важно ставити своју вољу на располагање томе како би у теби деловао Свети Дух. Ми често сматрамо дејствима неке спољашње напоре, али најтежи је тај унутрашњи рад, важно је знати веровати Богу, потчинити своју вољу Светом Духу и дати Му да делује кроз тебе. А за то треба избацити све мрачно из себе, и примити Светог Духа. И даље Христос каже да уколико сте се предали Светом Духу онда знајте да ни длака с ваше главе неће пасти без Божије воље. А како ми у обичном животу можемо да се предамо Божијој вољи? - Као у тешким животним тренуцима, када пред човеком стоји избор и он не зна како да поступи, верујући не тражи своју вољу већ вољу Божију – моли се или заказује молебан, учествује у Тајнама Цркве, или иде код духовника покушавајући да је распозна. Јер често нам се шаљу искушења, и ако их издржимо уз Божију помоћ, после њих нам бива добро, али ако док пролазимо кроз њих ропћемо на Бога и очајавамо, тиме онда одбацујемо Божију вољу. И распознати зашто и како треба да поступимо у овом или оном случају могуће је само уколико се руководимо следећим принципом: треба бити спреман за примање Светог Духа, постати онај кроз кога би Он дејствовао. Вероватно је то компликовано због тога што захтева од човека не само веру већ и одлучност у њој. - То је заиста веома компликовано, због тога што човекова најактивнија позиција почиње од тога што одлучује да следи Божију вољу, и то није пасивност, већ баш супротно, унутрашња активност. Јер када се човек одлучи да иде ка Светлости, онда на путу ка Њој обавезно лежи тама. Већ смо помињали речи апостола Јована да «свет у злу лежи» и сагласно томе свет диктира правила понашања сваком човеку. Човек постаје обавезан свету ја бих чак рекао «увезан» светом као кучином. И чим човек одлучи да не слуша то што му свет говори већ оно што му Господ говори, од тог тренутка се од њега захтева напор. Али чим га је човек учинио, чим се показао спремним да прими Божију вољу, многе препреке се саме уклањају. Погледајте само каквом искушењу вере је Бог подвргао Авраама. Када је Исаак, дугоочекивани син Авраама одрастао, «Рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исаака ...и спали га на жртву тамо на брду гд‌је ћу ти казати» (Пост. 22, 2). И шта ради Авраам? Он је спреман да испуни вољу Божију. Може се дуго расуђивати, због чега? И заиста, ако размотрите ситуацију према законима нашег света, то ће изгледати сурово: Авраам устаје рано ујутру, узима сина са собом и иде тамо где му је Бог показао. И даље: «И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исааку син у својему а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно» (Пост. 22, 2). Исаак пита оца: «Ето огња и дрва а где је јагње за жртву?». И погледајте шта Авраам одговара: «Бог ће се синко постарати за јагње себи на жртву» (Пост. 22, 8) – он се у потпуности предаје Божијој вољи. И Исаак се предаје Божијој вољи. Јер ако замислите да када се Исаак родио од Адама, овоме је било 99 година, и разумљиво је да је Исаак у потпуности могао да изађе на крај са оцем, али је речено: «И иђаху обојица заједно» (Пост. 22, 8). То је та вера у Бога, у то да је Он, упркос свим природним законима, дао њему са Саром сина и обећао да ће од њега настати велики народ, Он ће га и подићи. И шта се десило? Када је Авраам већ «измахнуо руком својом и узе нож да закоље сина својега» (Пост. 22, 10). Анђео Господњи га је зауставио, Авраам је «подигао очи своје» и угледао овна који се заплео у чести роговима и он га «спали на жртву место сина својега» (Пост. 22, 13). То је било искушење Авраамове вере, и да би га савладао Авраам је требало пре свега да одбаци стереотипне погледе овога света. То је задивљујући пример непоколебљивости вере, преданости Богу и спремности да се прихвати Његова воља. Владико, а да ли обичан човек бива подвргнут таквим искушењима? - Сваки по мери свог дара, јер вера је – такође дар. А некоме је дато више, а некоме мање. Али речено је коме је много дато од њега ће се много и тражити. Треба само чути глас Божији и примити га као Божију вољу – за то су потребни унутрашњи напори, али то и јесте максимална стваралачка активност, коју човек може да пројави у овом свету. То јест живот је – стваралаштво, сопствено креирање. - Да, стремљење човека према свом Првообразу, непрекидно стремљење ка испуњавању Божије воље – то и јесте истинска клица у човеку када може себе да реализује као Божји Лик и Подобије. И овде је умесно сетити се јеванђелских речи: «Дух дише где хоће» (Јн. 3, 8). Оне говоре о томе да нико не може да присвоји себи искључиво право на поседовање пуноће дарова Светога Духа. Ми се не спасавамо својим заслугама већ Божијом Благодаћу, и Дух Божији Сам за Себе бира оне који могу да Га следе. Али то нису обавезно људи из рафинисане, посвећене средине. Дешава се да наркоман или пијаница задобију кроз покајање такву веру да постају Христови проповедници. Или сетимо се како је Савле који је у почетку био гонитељ хришћанства, постао апостол Павле и потом пострадао за веру. И ту је сва ствар у томе, да у овом свету сем човекових спољашњих обавеза према свету, постоји и таква ствар као духовна призваност. Способност човека да распозна Божији глас, да учини корак Њему у сусрет и прими у себе Светог Духа. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=612

Интервју са о. Димитријем Шишкином - „Ако неко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“... Оче Димитрије, шта значи „одрећи се себе“? Уосталом, свако од нас није бестелесан дух, већ жив човек са својим околностима и потребама. Зар да уопште не мислимо на себе?.. Да се не бринемо о себи? Да ли је хришћанин позван да буде апсолутно несебичан, или несебичност треба да има разумне границе које узимају у обзир снаге и могућности човека? – Наравно, постоји лична мера самоодрицања. Постоји и љубомора ван разума: човек, понесен надахнућем, чију природу не може увек правилно да разуме, јури у живот који не може дуго да живи – и на крају се сломи. Зашто му се ово дешава? Јер сви су људи различити, и свакоме је дата сопствена мера могућности и способности. Али у сваком случају, сви морамо да се сетимо нашег заједничког позива ка савршенству и светости („Будите савршени, као што је савршен Отац ваш који је на небесима“ (Матеј 5:48)). Шта то значи? То значи да, без обзира на нашу личну меру самоодрицања, морамо искрено и понизно признати себи да можемо и треба да учинимо више. Ова мисао нам је важна као подстицај како не бисмо остали на ловорикама и не бисмо замишљали да смо све „постигли“. Уопште, важно је правилно разумети шта тачно значи самопожртвовање у православној традицији. Одрећи се себе, како кажу свети оци, значи погинути за свет који лежи у злу, разапети своје тело са страстима и пожудама. Саможртвовање значи одрицање од греха да би служили Богу и другима. То је, наравно, тешко, и самим људским силама то је потпуно немогуће, али то је пут који нам је Христос заповедио и нема другог. Одрећи се себе значи у свему и свагда тражити не корист, него Царство Божије и његову правду, односно живети, мислити, говорити и поступати како је Христос заповедио. – Шта значи узети крст? – Носити крст, по једнодушном мишљењу светих отаца, значи добровољно и резигнирано подносити туге и патње. Али ко хоће да пати?! Напротив, сви ми по закону тела желимо мир, удобност, благостање... и некако „нехотично“ или „природно“ тражимо задовољење својих страсти и пожуда. Против тога смо позвани да се наоружавамо! Ово је суштина хришћанских туга: не у томе да се те туге некако посебно измишљају за себе, него у уздржавању од страсти, одбацивању свега грешног и присиљавању себе на стварање добра. Овакво понашање и овакав начин живота често се не слажу са општеприхваћеним концептима и правилима која се „природно“ развијају на основу интереса људске природе оштећене грехом. Отуда долази противречност између тела и духа, закона живота и Божанског. Први служи задовољавању телесног човека, а други духовним потребама. У човеку се боре ове две енергије, два правца, а од њега, од његовог избора и смера воље, умногоме зависи шта ће преовладати у његовом животу – дух или тело. Одрећи се себе не значи уопште не размишљати о себи, значи мислити исправно, односно у светлу Јеванђеља. И не само о себи у овом светлу, већ и о свету око нас, и о људима. И овде је важно запамтити да је заповест о љубави према ближњем и даље друга заповест, а не прва (уп. Мт. 22,38–39). Прва и главна заповест је о љубави према Богу. Ово је важно знати, јер се у секуларном друштву концепт самоодрицања, пре свега, повезује са служењем ближњему, са жељом да се „живи за друге“. Али чињеница је да се, „живећи за друге“ и као савршени алтруиста и филантроп, може, штавише, бити жестоки атеиста, и не само да пропадне за вечност, већ и не учини ништа истински добро за друге. Јер без Божијег благослова, ниједно добро дело није суштински добро, већ представља само привид доброте и брзо пропада, претвара се у бесмислену прашину. – Сетимо се и других Христових речи које је Он изговорио богатом младићу: „Иди, продај све што имаш и дај сиромасима, и имаћеш благо на небу“ (Мк. 10, 21). Како схватити ове речи: као одређени максимум, који је особа изабрао слободно и није обавезан за све (онда бирање нежније опције - рецимо, помагање истим просјацима а да им не дате сву своју имовину није за осуду) или као категорички захтев за све који желе да следе Христа? – Господ сваког од нас позива ка савршенству и светости. И морамо јасно разумети у чему се састоји идеал овог савршенства и ове светости – потпуна несебичност. Да, поклањање свега и служење Богу и људима је идеал хришћанског живота. Мало ко је способан за тако екстремну несебичност, а то је такође објективна реалност. Али треба да се сетимо висине свог позива, макар само да не бисмо сањали о себи. Иначе, управо се то десило са овим младићем, који је у страшној самообмани пришао Господу, замишљајући да је испунио заповест о љубави према ближњем. И тако Господ, са својственим смирењем и кротошћу, враћа младића на земљу: позива га да прода имање, подели новац сиромасима и пође за Њим. Господ као да говори: како можеш сматрати да си испунио заповест о љубави према ближњему ако си богат, а около је толико сиромашних и страдалника? Ако не можете да дате своје имање, онда барем признајте своју слабост, и не будите арогантни и не замишљајте себе савршеним. Младић је отишао тужан, али то не значи да га је Господ одбацио или осудио. Само га је понизио, а туга младости је спасоносна и корисна. То је оно што Свети Оци називају тугом за Богом. – Из ваших речи произилази да се не треба смиривати и мислити да чинимо довољно – чак и ако споља водимо сасвим узоран живот православног хришћанина. Али шта да радите са овом анксиозношћу ако још увек немате довољно снаге за више? – Да, понављам: колико год да радимо, од нас се тражи више. Али ово разумевање нам је дато не зато да бисмо полудели, не да бисмо пали у малодушност, већ да бисмо јасно спознали своју „инклузивност“, по речи Господњој: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити. “ (Лука 17:10). Тако да чинимо добро које можемо чинити, не ослањајући се на своја дела, већ, схватајући себе као неплаћене дужнике Богу. Ако искрено покушамо да одредимо „довољну меру“ сопственог пожртвовања, убрзо ћемо схватити да је нема и да, када строго преиспитамо сопствене животе, још нисмо почели да чинимо ништа истински добро. А та свест је управо веома важна за наш духовни живот. Јер без тога нема спасења. Свети Симеон Нови Богослов каже: ако заиста желимо да препознамо своју слабост и дођемо у смирено стање духа, морамо озбиљно себи поставити за циљ испуњавање заповести Христових у свако време и сваки час. И тада ћемо експериментално схватити колико мало заиста можемо да урадимо. Али биће то поштено; из ове свести ће се родити исправна представа о нама самима и права, жива молитва Богу, без Којега заиста не можемо „ништа“. – Често се сећам речи Сергеја Јосифовича Фудеља: „Нашу духовну немоћ, наравно, напола замишљамо да бисмо оправдали своје нечињење. Још увек можемо нешто да урадимо, али то заиста не желимо." – Генерално, ово је занимљиво и важно питање – зашто нужно желимо да оправдамо своју слабост? Зашто треба да убеђујемо себе да радимо праву ствар и да радимо добро када нам очигледно не иде? Вероватно зато што желимо да се осећамо смирено и самопоуздано, желимо да живимо чисте савести. Али мир савести се не постиже самозадовољством, већ трудом на Христовом пољу - са скромном свешћу о својој неадекватности и љубазним самопрекором. Не треба се плашити овог смирења и скрушености срца и бежати – то је добар осећај. Друга ствар је да не треба бити лењ, наравно, што је свима нама у овом или оном степену заједничко. Ову идеју јасно изражавају свети оци речима, на пример: „Бог суди покајању не по мери труда, него по мери смирења, праћеног плачем, скрушеношћу и гнушањем од греха“ (Откр. Јован Климакус). Или ево још једног: „Понизност чини многе грехе опроштеним и без јуначких дела. Напротив, без смирења дела су бескорисна, а и много зла нам припремају“ (пречасни Исак Сирин). Или чак овако: „Боља је слаба савест него сујетна врлина“ (Отаџбина, саставио св. Игњатије (Брианчанинов)). – Много је искрених, добродушних хришћана, али само неколицина светих. Али сваки хришћанин је позван на светост ( Мт. 5, 48). Дакле, сами смо криви што нисмо свети?.. И то треба да осећамо?.. Да ли нам треба ово осећање? – Па, што се тиче тога да постоји само неколико светаца, ово је спорно. У апостолско време сви верни (тј. хришћани) називани су светима. Возглас пред Причешће: „Светиње светима“ – управо о томе је реч. Друга ствар је да се не треба сматрати свецима, јер смо заправо грешници. Али ако се покајемо, онда се причешћујемо Божанском благодаћу. Одатле потиче хришћанска идеја о себи као о светом, изабраном народу („ви сте изабрани род, краљевско свештенство, свети народ, народ узет у наследство...“ (1. Петрова 2:9). )): ми нисмо изабрани по својим умишљеним заслугама, него по милости Божијој, која нас не оставља да пропаднемо, него чисти и освећује сваког грешника који се каје. Да ли треба да се осећамо кривим што не постајемо оно што смо позвани да будемо пред Богом? Наравно да треба! Али ово осећање треба да буде смерно, а не гордо, јер смерна свест о кривици не оптерећује и не мучи човека, него чува душу у добром стању скрушености и непрекидне наде у Бога. Док „самокритика” често долази управо из поноса, из неспремности да се помири са својом несавршеношћу, да се то истински схвати и прихвати. Понос не може да толерише свест о сопственом понижењу, па зато човек пати. А ово није понизност, већ супротно осећање. Иначе, Свети Игњатије (Брјанчанинов) дели верне, оне који су се удостојили Царства Небеског, на свете и спасене. Ову идеју је вероватно добио од Светог Симеона Новог Богослова, који говори о истој ствари. И ово је блиско ономе о чему говоримо. По нашем савременом схватању, свети су они који су са посебном ревношћу и самоодрицањем радили на њиви Христовој, а остали су у категорији оних који се спасавају или се кају. Зато се држимо овог спасоносног пута, сећајући се да смо и ми позвани на светост и да је Бог - Бог покајника. – Треба ли се „одрицати“ у овом смислу: да жртвујемо све што нам је драго, оно за шта живимо – рад, стваралаштво, професионална самореализација – зарад својих најмилијих, ако им је потребна наша помоћ, ако су, на пример, озбиљно болесни или беспомоћни? „Узети крст” и „одрећи се себе” нису исте ствари, зар не? – Прво, о дилеми „креативног испуњења” и бриге о најмилијима. Константин Паустовски има причу - "Телеграм" - о несебичној, љубазној жени која се остварила на креативном пољу, али је истовремено оставила мајку без бриге, па се, "уморна", није опростила од ње током њене умируће болести и чак је закаснила на сахрану. Као и сваки велики писац, Паустовски не нуди директне одговоре и једноставна решења, али је познато да је управо ова прича оставила толико дубок утисак на глумицу Марлен Дитрих да је јавно клекнула на сцени пред Паустовским. Ова глумица је достигла невероватне висине у креативној реализацији, али је на крају свог живота схватила да постоји нешто више, тихо, али најважније, што заслужује нашу пажњу. Међутим, у стварности ретко постоји потреба за одлучним прекидом, потпуним одрицањем од уобичајеног начина живота зарад служења ближњем. У ствари, обично постоји много могућности за комбиновање једног и другог, много могућих компромиса. Али дешава се, наравно, да је потребно неко време значајно ограничити опсег својих уобичајених активности и хобија - да бисте више времена посветили патњи. Шта можете: ово је време нашег тестирања, време непосредног испуњења заповести о самоодрицању. Али и овде је важно да се не изолујете у свом „страдању“, односно да се предате служењу ближњему са радошћу у Господу, са вером и љубављу, а не са скривеном раздраженошћу, малодушношћу и чежњом за својим "упропашћеним" личним животом. Такав „самопрегор“ мало користи и ономе о коме се брине и ономе ко се брине, јер доводи до супротног резултата: раздражености, нервирања, свађе, поремећаја духовног живота. Зато би било погрешно рећи да треба да заборавимо на таленте којима нас је Господ обдарио и да се потпуно посветимо служењу ближњима. Сама ова дилема је нетачна. Хришћански идеал је да користимо све таленте који су нам дати да служимо Богу и ближњима. Користите их разумно, наравно. Тада се откривају у свој својој пуноћи, тада доносе добар и обилан плод. - А кад те твоји најмилији не пуштају у храм... а ти је то преко потребно? Ово се такође дешава. И врло је тешко подвући црту: када, у ствари, не можете одбити вољену особу, морате јој посветити ово време - а када можете, морате му рећи: не, извини, Ја сам верник, не могу да живим без цркве. – И о томе Господ говори више пута у Јеванђељу, и то са категоричком строгошћу: „Ко воли оца или матер више од мене, није Мене достојан; и ко љуби сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37). Овде је, наравно, потребно и расуђивање и савет, али је и само подсећање на ово важно да не бисмо заборавили на циљ самоодрицања – јединство и сагласност са Богом. – „Одрекни се себе“, „узми крст“ – овде се ради и о резигнацији, о понизном прихватању сопствене ситуације . Али шта ако не можете да се помирите са оним што се дешава?.. А шта значи помирити се? Да ли то значи нечињење, нетражење начина да се ситуација ублажи? – Заправо, „сваки савршени дар је одозго“ (Јак. 1, 17), односно морамо тражити смирење. Али улагање напора да се не подлегне гунђању и незадовољству, третирење околности као прилици за стицање понизности, у људској је моћи, и то се мора покушати испунити. А остало је дело Промисла Божијег. Наравно, човек може и треба да се понаша интелигентно, да покуша да реши своје тешке ситуације и пронађе праве одговоре на питања. То је стваралачки позив човека. Али да бисте то урадили, заиста морате да се молите свим срцем, тражећи од Господа просветљење . Осим тога, неопходно је расуђивање и савет искусних духовних људи: на крају крајева, читава разноликост свакодневних ситуација не може се сместити у „шему“ бројних рестриктивних правила. А јеванђелске заповести и даље нису законска упутства, већ инспиративни позив човеку да се придружи Духу Христовом, научи да живи и делује у складу са Њим. А то претпоставља тешкоћу избора, понекад и грешке, али главна ствар је искрена жеља да се буде у складу са Богом, да се живи на божански начин. У ту сврху дато нам је Свето Писмо, Предање Цркве, упутства светих отаца; најзад, и сам Господ, Духом Светим, упућује и води ка спасењу сваког човека који искрено тражи спасење. Само треба бити пажљив према свом животу и искрен у жељи да се понашаш у љубави према Богу и према људима. – Како можете научити да се разумно бринете о себи? Или не треба ни да размишљате о томе, него да узмете крст и идете за Њим? – Разумна брига о себи је управо оно што значи одрећи се себе, односно свог телесног, пропадајућег себе. Одбаците то, узмите крст и следите Христа. Ово је најисправнија брига о себи. И ми ходимо са самопожртвовањем, носећи крст, следећи Христа кроз све кратко време нашег земаљског живота. Зато нам је и дат. https://www.pravoslavie.ru

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је 13. априла 2022. године у Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљеву у Паштровићима, уз саслужење архимандрита Хризостома (Нешића), протојереја Петра Церовића и јерођакона Сионија (Зорића), бележи Радосав Рајо Војиновић а преноси Митрополија црногорско-приморска. У архипастирској беседи Владика је рекао да је стари обичај био да се житије Свете Марије Египћанке чита одмах на почетку Часнога поста, и то у целини, а говорећи о овој Божијој угодници, подсетио да се она у пустињи подвизавала много деценија (звучни запис на крају вести). Митрополит Јоаникије је нагласио да спасења има за свакога ко хоће да се каје и да иде Божјим путем. “И то не само да ће му Бог опростити гријехе него ће га удостојити и великих дарова. Света Марија Египћанка је у томе заиста свијетли примјер. Њен примјер свијетли у току овога Часнога поста свима нама хришћанима који се трудимо да се удостојимо да ходимо заједно са Христом горе у Јерусалим, како је Он то рекао, на Његово крсно страдање, добровољно страдање ради нас и нашега спасења да прођемо драму страдања Христових”, поручио је Митрополит Јоаникије. У наставку, благодарећи радију "Светигора" Митрополије црногорско-приморске, можете чути ову беседу у целини. Извор: Митрополија црногорско-приморска Беседа Митрополита Јоаникија:

У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм

У 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године, на празник Светих Козме и Дамјана, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у Вазнесењској Цркви у Београду. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Светог Јеванђеља, Епископ Јеротеј се обратио верном народу надахнутом беседом у којој је истакао: "Бог воли човек, чак и када човек иде против Њега, јер Бог нема непријатеља, за Њега су сви пријатељи. Он воли све људе и хоће да им помогне. И због тога када човек неће добровољно да ради на себи, да буде врлински, да буде добар, онда му Бог шаље разноразна искушења, како би омекшало то његово отврдло срце и постало обрадиво, тако да то семе може да падне и да се прими, да проклија, и род донесе." У наставку Епископ Јеротеј је закључио: "Треба да се трудимо да испуњавамо заповести Божије, да вршимо врлине, а да бежимо од страсти, да бисмо и ми постали као они људи чија срца су обрадива земља и које после дају плодове." Извор: Телевизија Храм

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ

Трезвено отачко мнење вековима је различите колективне и појединачне трагедије (болести, ратове, заразе) објашњавало као прилику за покајање. Тиме су последовали Спаситељу Христу и Светом Јовану Крститељу који су новозаветну проповед почели позивом: „Покајте се!“ Увек чувајући достојанство лика Божијег у човеку, разликујући грех и грешника. Данас као да је потребна изузетна храброст да се људи позову на покајање. Грех је кроз различите пропаганде, јавне и скривене, стекао такав легитимитет и имунитет да је постало непожељно и примитивно га прозивати. Против њега се лек не тражи. Многи су пристали на то, уплашили се етикете. Пандемија вируса корона или ковид-19, којом је човечанство углавном изненађено у 2020. години, отворила је очи за многе друштвене аномалије. Поставила је питања на која су многи давали одговоре. Оно што је било приметно на нашим просторима, то је као да нас је пандемија пробудила из дебелог зимског сна. Сенку нисмо стигли да видимо, јер је убрзо уследила изолација. Она је многе одвојила од пролећног сунца, али и од радости грејања лицем ближњих својих. За врлину је проглашена „дистанца“, као начин да ближњег заштитимо од себе. И себе од њега. Необична врлина за савременог човека који је годинама уназад упућиван на емпатију, комуникативност и солидарност, иако свестан да га неке невидљиве силе глобалног света све више отуђују. Говоре, а не творе. Није ни чудо што су многи били потпуно збуњени и дезоријентисани. Поклонивши се телевизору и електронским медијима, као каквом новом божанству, многи су заборавили да позову некога од ближњих да питају да ли им је потребна помоћ. Како рече једна честита старија парохијанка: Као да је неко све ово смислио да нас још више удаљи једне од других. Многи преко 65 година, одвојени од деце која су отишла по свету „трбухом за крухом“ или за нечим другим, остали су усамљени у вишеспратницама данима. Неки од њих у проблему да дођу до хлеба и млека. Уплашивши се за себе, многи су заборавили на ближње. Док су пси и мачке имали могућност да се шетају, да врше нужду по парковима, да њихови власници међусобно разговарају и не држе дистанцу, деца су била по три дана затворена у станове. Без могућности да присуствују недељним богослужењима, да се играју. Без осврта на психо-социјалне последице оваквог стања за њихов формативни ментални развој, нико их се није сетио. Вратили су се у паркове где их је сачекао измет од животиња које су биле привелегованије од њих. Док је извор богословља, који извире из Свете Литургије као поља са закопаним бесценим Бисером, затрпаван аргументима о ризичности, теолошка дебата као да је оживела. Наравно, путем електронских медија и друштвених мрежа. То је било једино тренутно могуће решење. Оно што се наметнуло као утисак је да су многе вредне теме и ставови изнети. Почело се отворено говорити, као да је неко до сада бранио да се то чини. Уместо стручног теолошког симпосиона тј. више њих, који су могли бити тематизовани годинама уназад, као припрема за савремене изазове који на Цркву Христову насрћу деценијама, као да је тек сада настао неспоразум. Осетило се да је недостатак искреног унутарцрквеног дијалога, као последицу донео да свако умује по своме. Многи као да су потискивану потребу да се огласе сада ослободили. Зато је било тешко да се пажљиво саслуша саговорник, тј. брат. Као да нисмо део истог Тела Цркве. Подсетило је то на речи презвитера Александра Шмемана који је присуствовао многим екуменским сусретима, и са болом констатовао да је имао утисак да ту свако говори за себе, без жеље да га други чује. И тако обострано. У томе је трагедија наша којом су се други у време пандемије наслађивали. Док су поједине новинарске екипе, попут старих удбашких обавештајаца, уходиле свештенство и народ, перећи им камере у очи, унутар теолошки разговори су демонстрирали друштвену одговорност да кажу своје мишљење. Тиме се пред нас кристално јасно поставио дугогодишњи проблем одвојености Цркве и теологије. Са једне стране су појединци који себе представљају као глас Цркве и ућуткују свакога ко би се позвао на било које предањско утемељење за промишљање стварности – теологију. Као да је теологија непријатељ, а не служба изградње Цркве. Са друге стране су они који сматрају да теологија може и без Цркве. Трезвеност је у дефициту. Љубав, такође. А пуна су нам уста речи о љубави према ближњима и даљнима. Док Јеванђеље поручује да ће нас свет по љубави међусобној познати да смо ученици Христови. Сваке године у свету око 800.000 људи изврши самоубиство. Депресија ће ускоро постати најмасовнија болест на свету. Питање смисла, о коме је В. Франкл говорио да је увек испред нас, вапи за одговором. Соматске болести, многе као последица психичких оболења, харају светом. Трансцендентно, о коме је К. Г. Јунг говорио као неопходности за здрав баланс свесног и несвесног, у свету и код нас прогони се отворено, али и перфидно. Тиме се имунитет, како физички тако и духовни, опасно угрожава. Да ли имамо лек за јачање имунитета? Он не мора искључивати медицинске лекове, али не сме дозволити да буде проглашен опасним и превазиђеним. Светотајински живот Цркве који нуди лек бесмртности и теолошка проповед као „делатност будућег века“ аутентични су саборци за Живот човека и света. То не смемо подразумевати, већ неговати као најлепше цвеће у врту Божијем. Само тако, вера у нама преживеће актуелни и све долазеће вирусе. Протонамесник Александар Р. Јевтић, Храм Светог Саве, Краљево Жички благовесник, октобар-децембар 2020. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У навечерје празника свете великомученице Марине, 29. Јула 2020. Лета Господњег благословом Архиепископа цетињског, Митрополита црногорско-приморског и игумана острошког Г. Амфилохија, емитовано је уживо из Горњег манастира Острога пето издање емисије "Живе речи" која се благословом Његовог Преосвештенства Епископа крушавачког Г. Давида реализује у оквиру пројекта и портала Живе речи. Гости пете емисије били су протосинђел Сергије (Рекић), намесник острошке светиње; протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки, са којима је разговарао катихета Бранислав Илић. Музички део емисије ангелским гласом употпунила је млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Ова јединствена емисија која је реализована у окриљу кивота Светог и богоносног оца нашег Василија Острошког, почела служењем акатиста великом острошком чудотворцу који су на платоу испред Горњег Острога служили протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки и јерођакон Роман, сабрат острошки, уз милозвучно појање Бранке Зечевић и острошких појаца. Свети Василије је био старатељ око Цркве и светиње Божије, чувар и проповедник праве вере, крсто-васкрсне вере којом је као човек и светац Божји узрастао, руководећи своју паству ка радости Царства небеског, истакао је отац Драгослав у беседи после акатиста. Након две музичке композиције које је извела наша гошћа, на самом почетку разговора отац Сергије је изнео основне детаље о историјату острошке светиње уз посебан нагласак да је све у овој небоземној светињи стављено у службу Литургије и непрестаног узношења молитвеног вапаја и славопоја Господу који је диван у светима својим, а најдивнији у Светом Василију. Вођени примером из житија светог Василија Острошког, да је он као дечак Стојан са великом побожношћу приступао светом храму гледајући у богослужењу истинско васпитање, отац Сергије је поучио о правилном приступању моштима. Сусрет са светитељем и његовим моштима увек је нов и непоновљив, зато је важно да са побожношћу приступамо светињи носећи у срцу своме молитву, истакао је намесник острошке светиње. Надовезујући се на тему приступања моштима, отац Драгослав је са гледаоцима поделио своја искуства са дежурства крај кивота. Према речима пароха паштровско-тудоровићког ово је посебна духовна школа крај кивота, човек доживљава нову спознају васцеле творевине и увек нова и непоновљива духовна искуства. Отац Сергије је у наставку говорио на тему чуда и чудотворства поучивши све да Господ од нас не тражи веру у чуда, већ чудо од вере. У духу ове изузетне теме отац је изнео неколико личних сведочанстава о исцељењима која су се благодаћу Божјом и љубављу светог Василија догодила у острошкој обитељи. Литије су велики благослов Божији и чудо светог Василија, јасно се осети да литије у одбрану светиња руководи свети Василије као пастир и верни молитвеник пред Господом, нагласио је отац Сергије. Пред крај емисије отац Сергије је одговарао на питања која су поставили наши гледаоци Раде Булајић, управник Архива и Ризнице манастира Острог; Јулијана Поповић, професор биологије из Подгорице, као и Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену. Јерођакон Роман је милозвучни појањем величанија светом Василију острошком крунисао део емисије који смо посветили разговору са оцима Сергијем и Драгославом. Емисија је закључена премијерним извођењем песме "Светиње". Пре извођења ове предивне песме Бранка Зечевић је поделила са гледаоцима како се пројавила њена љубав према појању. Према сведочанству ове младе и успешне уметнице појање је јединствени израз служења Богу и народу. Нашој сестри Бранки желимо пуно успеха у даљем раду! Редакција портала и Живе речи ТВ, посебну благодарност упућује Острог ТВ студију, на челу са нашим братом и пријатељем Радисавом-Рајом Јеврићем, на директном преносу из острошке светиње и на целокупној техничкој подршци у погледу овог издања емисије "Живе речи". Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Живе речи

На дан када славимо рођендан Цркве Божије, силазак Светог Духа на Апостоле, Његово Преосвештенствo Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Старом храму у Краљеву. Епископ је служио уз саслужење архимандрита Дамјана (Цветковића), секретара ЕУО-а, архијерејског заменика протојереја-ставрофора Љубинка Костића, архијерејског намесника жичког протојереја-ставрофора Ненада Илића, старешине Светотројичног храма протојереја-ставрофора Јована Ђорема, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоја Санда, протонамесника Марка Петровића, војног свештеника јереја Владимира Благојевића, протонамесника Мирољуба Попадића, јереја Владимира Јовановића, протођаконâ Александра Грујовића и Милутина Балтића. Уз мноштво благоверних Краљевчана био је и градоначелник Краљева г. Предраг Терзић са својим сарадницима, припадници Војске и Полиције, представници многих предузећа и културно-уметничких друштава, као и многи други. Да радост празника буде већа, потрудио се и хор “Свети Архиђакон Стефан“ из Краљева. Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља уследила је беседа Владике Јустина, у којој је нагласио да се на данашњи дан извршио домострој Спасења. Господ је ниспослао Духа Светога, у виду огњених језика на своје ученике, апостоле. Данас нас је Дух Свети сабрао у овај храм, да и ми примимо Духа Светога, да се обучемо у силу са висине, јер сви ми смо приликом крштења и миропомазања примили Духа Божијег. У овоме свету је тешко опстати и бити човек. Повремено се удаљимо од Господа Бога. Данас је дан када иштемо Духа Утешитеља, Духа Истине, Духа Мудрости, да нас подржи, да нас оснажи, да нам да оружје духовно кроз Свете Тајне у Цркви Божијој. Оно је опробано. Користили су га светитељи Божији и њиме задобили светост, спасли се. Свако ко се спасао од греха, смрти и ђавола, тамо је где су свети, а ако смо тамо где су свети, онда смо и ми свети. Велика је тајна побожности, велику тајну Господ крије у Цркви Својој и свако ко хоће да проникне у ту тајну мора да буде њен судеоник. То се може само у Цркви где обитава Истинити Бог, Који је Глава Цркве. У Цркви Дух Свети чини све оно што нам је на корист, за спасење наше – поручио је Владика. Током Литургије Епископ Јустин одликовао је јереја Мирољуба Попадића чином протонамесника, а ђакона Милутина Балтића чином протођакона. Након ломљења славског колача уследила је трпеза љубави. Братство Храма Свете Тројице у Краљеву даривало је крст блаженопочившег Патријарха Павла г. Обраду Лазовићу за сав несебичан труд, који је током година учинио и још чини у Старом храму у Краљеву. Извор: Епархија жичка

“Црква Божија је непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни. Она је сама по себи тијело Христово а они који су на власти у Црној Гори, покушавају да оно што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, присвоје, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: Не дамо светиње”, оцијенио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Звучни запис беседе Владика је служио данас, у Недељу Светих отаца Првог васељенског сабора, Свету архијерејску литургију у Цркви Вазнесења у Винићима под Острогом гдје су донијете мошти Светог Арсенија Сремца на поклоњење и укријепљење вјерном народу овога краја. Литургијску бесједу владика Амфилохије је почео свједочењем Христових апостола да је наша вјера заснована, како каже Свети апостол и јеванђелиста Јован, “на оно што видјесмо, што чусмо, што опипасмо, што додирнусмо рукама својим, ријеч живота, то вам свједочимо”. Апостолско свједочење потврђује и Јеванђеље које описује да је Господ послије васкрсења дошао међу апостоле и рекао “Мир вам”. Пошто су се апостоли уплашили, Господ им каже да се не плаше него да повјерују јер се оно што су говорили пророци испунило и догодило, да не буду невјерни него вјерни. И апостоли потресени, испуњени страха и радости, поклонише се Господу који им обећа да ће послати Духа Светога који од Оца исходи да их утврди и притом се Господ вазнесе на небеса. “То је наша вјера хришћанска, оно што је суштина Цркве Христове, њене вјере која се свједочи кроз вјекове. Први свједоци те вјере су били Свети апостоли који су заједно са Њим ходили, слушали Његову ријеч. Дакле, они су свједоци живога Христа од Дјеве рођенога и Духа Светога, јединосушнога Оцу кроз кога је све постало што је постало, који је ради нас и нашега спасења разапет и био погребен и васкрсао из мртвих и вазнио се на небеса и који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја”, бесједио је владика. На тој вјери и истини видљивој и опипаној, од свједока живих је, како је нагласио, саграђена Црква Христова, једна света саборна и апостолска коју и ми исповиједамо данас на свакој литургији. “И живи свједоци Њега васкрслога и вазнесенога на небеса су сви хришћани кроз вјекове, нарочито свети Божији људи”, додао је Архиепископ цетињски. Како је казао у име Христово и великих догађања из Његовог живота подигнути су широм свијета величанствени храмови који су посвећени не само онима који су били Његови свједоци, него и Њему, Његовом рођењ, васкрсењу и вазнесењу. Један такав је и овај мали храм у Винићима који је живо свједочанство Христовог вазнесења овдје са нама, нашим прецима и будућим покољењима. “И тако широм васељене то свједочење о Њему је потврђено милионима оних који се крстили у име Оца и Сина и Духа Светога који су се сараспели Њему, који су васкрсли и васкрсавају и задобијају тај квасац вјечнога живота бесмртнога, очекујући Његов Други долазак. И ми који смо данас овдје сабрани, такође смо се свједоци Њега распетога и васкрслога и вазнесенога на небеса заједно са овим светим храмом и Светом литургијом.” Појаснио је да Света литургија свједочи све оно што се догађало са Христосом до данас, свједочи Његово крштење, распеће и Његово васкрсење и вазнесење, и она је наставак Тајне вечере на којој је Господ установио Тајну причешћа. “И наставља Црква Божја ту Тајну вечеру до ове Литургије и до литургија које су обављаају широм свијета. Наставља се Тајна вечера Христова и увијек изнова нови свједоци Њега распетога, васкрслога и вазнесенога на свим земаљски меридијанима”, рекао је владика. Господ је својим вазнесењем прославио нашу људску природу и, како је истакао, својим рођењем људску природу од смртне претворио у бесмртну, од пролазне у непролазну, и тако се људска природа вазнела на небеса. “Сјединио је небеса и земљу Господ својим богочовјечанским чином и дјелом, и човјека учинио бесмртним, вјечним бићем и показао да човјек се рађа овдје не за смрт и ништавило и пролазност, него за бесмртност и за вјечност, вјечни и непролазни живот. Велики Божији дар и велико Божије чудо које се наставља кроз вјекове до Другога Његовога доласка. Зато се ми поклањамо Њему и прослављамо све оне кроз које се Он прославио, свете Божје људе у свим земаљским народима па и у нашем народу”, казао је на крају архипастирске поуке Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Литургије владика Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач и поручио да је Црква Божија непобједива и неуништива јер је њена душа, срце, Дух Свети животворни а она је само по себи тијело Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Истакао је да су безбројни они који су кроз вјекове цјеливали Господа и у које се Он уселио а да међу њима посебно мјесто заузима Свети Арсеније архиепископ који је гоњен и прогоњен те се на њему остварило оно што је Христос рекао ако Мене гоне и вас ће прогонити. Подсјетивши на сва његова страдања и чудотворан пут његових моштију, Митрополит црногорско-приморски је казао да је Свети Арсеније дошао овдје да нас благослови и утврди у вјери у живога Бога, да својом љубављу, и до смрти и у смрти и послије смрти, у нама утврди љубав према живоме Богу и једних према другима. “Ту вјечну љубав, боголику, христолику, богочовјечну, небеску љубав на коју нас је призвао Господ својим рођењем од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и својим распећем, васкрсењем и вазнесењем. Нашу људску природу од смртне преобразивши у бесмртну, подаривши нам тај квасац вјечнога живота кога примамо у Тајни светога причешћа Тијелом и Крвљу Господњом.” Нагласио је да је Свети Арсеније са нама да и овај град духовно обнови, морално препороди, и да посвједочи и онима који су се отуђили од Бога и Цркве Божије, који су у наша времена убијали Његове насљеднике, свештенике, свештеномонахе, мученике наших времена на челу са свештеномучеником Јоаникијем (Липовцем), који су Бога прославили. “Ту је присутан заједно са њима и са Момишићким мученицима, што је велики Божији дар за овај град. Ништа значајније није могло да се догоди за просвећење овога народа и града од тог мучеништва”, казао је Митрополит. Коментаришући намјеру црногорске власти да отимају светиње, због чега се народ с правом побунио, жртвујући се и пјевајући: “Не дамо светиње”, Његово високопреосвештенство се помолио да они који су на власти престану да прогоне Цркву и да се врате светињи Божијој – Цркви Божијој, која овдје постоји вјековима, да се врате љубави према Богу и правој истинској љубави једни према другима: “Да не приклањају главу ономе што је пролазно и ништавно, земаљском богатству, коме се приклањају управо зато што су се родили у једном времену и одрасли у једној идеологији која је обоготворила човјека без Бога, коме је дах у носу, и обоготворила земаљска добра, па су и они остали једино везани за та земаљска добра и то и такво обоготворење.” Владика је оцијенио да они немајући разума и мудрости покушавају да и оно што је небеско, што је Божије, што је Богу принијето на дар и народу Божијем, да и то присвоје себи, погазе и оскрнаве, као што су то радили и њихови претходници. “У Црној Гори 50-60 година су били оскрнављени наши храмови, многи порушени, претворени у штале. Порушена је и светиња на Ловћену која је била у грбу Црне Горе. Замислите ви ту Црну Гору и власт црногорску која пљује на свој грб, гази га и руши, уништава! И то наставља да ради покушавајући и друге светиње да присвоји! Коме да их даје и шта са њима да уради!” Високопреосвећени је поручио да су те светиње које покушавају да отму Христове, светиње народа Божијег који овдје живи, светиње ове Црне Горе, али оне крштене, миропомазане Црне Горе, која је ходила путем Светога Јована Владимира. “Те Црне Горе се одричући и стварајући неку нову Црну Гору, непостојећу у историји, газећи Бога и људску љубав, браћу своју, они хоће да отимају светиње. Дај Боже и њима да Бог подари разума молитвама Светог Арсенија, Вукашина из Клепаца и свих других који су Христа посвједочили и њему се прињели на дар”, закључио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Мошти Светога Арсенија, насљедника Светога Саве, у манастиру Вазнесења ће остати до вечерње службе која ће бити служена у 17 часова, наконе чега ће бити враћене у манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

НИ НЕПРИЈАТЕЉУ НЕ БИХ ПРЕПОРУЧИО ДА ПОКУША ДА ПРЕВАРИ ПРАВОСЛАВНЕ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ. Био сам у Подгорици на Светосимеоновској литији. Утисак је јединствен и непоновљив. Заједно са десетинама хиљада људи, из једне душе и једног гласа смо Бога молили - Светог Саву, Светог Симеона Мироточивог и све свете Немањиће призивали, ходали поносно улицама Подгорице, певали о нашој мајци Црној Гори, Боки, Светом Василију Острошком, Карађорђевићима и Петровићима, Опленцу и Ловћену, Дечанима и Жичи. Певали смо о светом Кнезу Лазару и Косовским мученицима, али и о бесмртницима за Кошара и Мојковца. Бори се народ за своје светиње, не да их. Бори се за свој идентитет православни и српски, за своје ћирилично писмо, за свог Његоша, Марка Миљанова, за Црњанског и Андрића. Бори се за егзистенцију сопствене деце. Зна народ да није једини циљ отети црквену имовину. Прави циљ је поделити и разорити Светосавску Цркву. Зато се над лицима људи, жена, деце, стараца поносно виоре стотине и стотине тробојки. Неке су везане са крсташ барјацима символизујући вечно народно, духовно и црквено јединство Зете и Рашке, Боке и Шумадије, Херцеговине и Срема, свих наших земаља и крајева. Малициозни и злонамерни кажу да тај наш народ није црквен, да је масовношћу изненадио и свештенство у Црној Гори и политичке главаре, а ја баш мислим да су тамошњи православни Срби изразили суштинску црквеност, хришћанску љубав, пожртвовање и озбиљност. Они никога не искуљчују, без обзира на националност и политичко опредељење. Све позивају и прихватају у заједницу братства и љубави, јер је њихово опредељење да борећи се за себе, своје достојанство и идентитет бране слободу и достојанство других.. Не мало браће Хрвата, муслимана и Црногораца се одазвало. Чини ми се најважнија је озбиљност нашег народа у Републици Црној Гори. Они знају ко су, шта хоће, а шта неће ни по коју цену и припремили су се да ту цену, ако треба и плате. Стога ни непријатељу не бих препоручио да их заводи за Голеш планину и да покуша да их превари. Њихова вера, одлучност и љубав надахњују и охрабрују и мене као човека, хришћанина и епископа. Митрополит загребачко-љубљански +Порфирије Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Његова светост Патријарх српски г. Иринеј оценио је да је позадина црногорског закона о слободи вероисповести да се истребе Срби из Црне Горе, као са Косова и Метохије. Патријарх Иринеј је најоштрије осудио изјаву црногорског министра одбране Предрага Бошковића који је рекао да је Закон о слободи вероисповијести искориштен да би се против Црне Горе повео крсташки рат. „Ту нема коментара, они то стално причају. Заклањају оно што им је намера – да ослабе Цркву, да ослабе народ и да се ослободе Срба, као и Албанци са Косова. Позадина закона је да се истребе Срби из Црне Горе“, рекао је Патријарх за Курир. Патријарх је поручио да ће српски народ наставити да се бори, да излази на литије и изразио наду да ће Уставни суд имати разумевања. Бошковић је односе са Србијом оценио као најлошије од обнове црногорске независности, те навео да протестне литије „немају никакве везе са законом, већ је намјера да се Црна Гора представи као српска држава којој би се поништила независност изгласана на референдуму 2006. године“. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. фебруара, у Недјељу о митару и фарисеју, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У току Литургије крштена је и миропомазана нова слушкиња Божија Јована, коју је Митрополит благословио и пожелио да се угледа на Светог Јована Крститеља и Светога Јована Златоустога, и да је Бог благослови да цијели живот проведе у страху Божијем, вјери и љубави и да задобије вјечно и непролазно Царство Божије. Високопреосвећени Митрополит Амфилохије своју архипастирску бесједу почео је ријечима Светога апостола Павла: Сви који хоће да живе у Христу Исусу, биће гоњени, која се и на њему остварила као и на свим осталим Христовим ученицима. „Сви су били гоњени и прогоњени, управо зато што су свједочили Христа распетога и васкрслога“, бесједио је владика и подсјетио да су сви апостоли за Христа пострадали, само се природном смрћу упокојио Свети Јован Богослов. У знаку тога распећа за Христа, али и живљења за Христом, је и Света тајна крштења коју је данас на диван празник Преноса моштију Светог Јована Златоуста, примила мала Јована сараспета са Христом у Светој тајни крштења, погружена, гдје умире стари и рађа се нови човјек саздан по лику и подобију Божијем, казао је, између осталог, Митрополит и додао: „Онај који се крштава сараспиње се са Христом, и умире заједно са Њима да би задобио дар вјечнога и непролазнога живота Христовим васкрсењем и Христом васкрслим.“ Казао је да је рођење од мајке рођење за овај пролазни живот, а рођење у Тајни крштења рођење Духом Светим животворним за вјечни и непролазни. Нагласио је да се душа оног који се крштава испуњава Духом који је Дух вјечнога Оца од кога исходи, коме се заједно са Оцем и Сином поклањамо, а којим дише све што дише и живи све што живи. „Тај Свети Дух се уселио у новокрштену Јовану и она је од смртнога постала бесмртно, вјечно биће, рођена Духом животворним вјечним за непролазни и вјечни живот. Два су рођења: тјелесно од мајке и духовно од Духа Светога и воде у Тајни крштења. Кроз задобијања печата дара Духа Светога запечаћује се новокрштени печатом дара Духа Светога животворнога и Дух Свети је онај који га испуњује, води, руководи и узводи у вјечни и непролазни божански живот.“ Архиепископ цетињски је истакао да је један од таквих дивних Христових ученика, великих светитеља и просветитеља и страдалника, Свети Јован Златоуст чију Литургију служимо сваког празника и недјеље. Подсјетио је да данас празнујемо пренос његових чесних моштију из јерменског села Комана, гдје је као изгнаник умро, назад у Цариград гдје је раније као патријарх управљао Црквом. Наиме, тридесет година од упокојења Светог Јована Златоустог, његов ученик Прокл замолио је тадашњег цара Теодосија млађег да се Златоустове мошти пренесу у Цариград. Прича се да се ковчег с моштима није дао покренути с мјеста све док цар није написао писмо Златоусту, молећи га за опроштај и за себе и за своју мајку Евдоксију, која је протјерала светитеља. Народ Цариграда је радосно дочекао мошти светитеља, а многи болесници који се дохватише ковчега, оздравише. „Дивни Божији угодник, велики мудрац, највећи бесједник у историји Цркве Божије. Нашега владику Николаја су по њему називали Златоусти, јер је био изузетно обдарен од Бога, а надахнут Светим Јованом Златоустим, те је оставио дивне бесједе о Христу Господу, Мајци Божијој и Цркви Божијој“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Цетињском манастиру. Вјерни који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето причешће. Извор: Митрополија црногорско-приморска

А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање. За такве нема закона. (Гал, 5. 22-23) Звучни запис беседе Његово Преосвештенство, Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеородрому. У понедељак, двадесет и други по Духовима, наша света Црква прославља преподобну Анастасију Римљанку, преподобног Аврамија Затворника, и преподобног Аврамија Ростовског. Преподобна Анастасија беше пострадала као мученица за време цара Декија, док је преподобни Аврамије Затворник мирно уснуо у Господу крајем четвртог века у својој седамдесетој години. Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: г-дин Јован Прокин, професор у богословији, Милан Јеличић, Илија Арсенијевић, Марко Станишић. У данашњем Јеванђељу по Матеју, Господ Христос се обраћа неверним Јудејима и говори им да је: “Све мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити” (Мт. 11, 27-28). Тумачећи овај одељак Светога Писма, Преосвећени Владика је говорио о односу правилног размишљања и молитве. Да би се разумеле ове речи Божанске, треба да Бог да Духа Светога човеку. “Све што је Господ рекао ученицима односи се на читав свет, а посебно на хришћане. Господ је данас рекао: “Све је мени предао Отац мој, и зато нико не зна Сина до Оца, нити Оца ко зна до Сина и ако хоће Син коме да открије”. Зашто то каже Господ? Јевреји и многи други народи сумњали су да је Господ Христос Син Божији. Он тиме хоће да каже да је Он рођени Син Оца. И баш зато што је рођени од Оца, и Њему припада све оно што му Отац даје. Шта је Бог Отац дао Сину? Све. На првом месту дао му је да суди живима и мртвима. Поента и порука Јеванђеља је да овде видимо да Бог Отац открива тајне неба и земље, тајне и овога и онога света, а Син открива Оца. И зато што је Господ, Бог Отац дао Богу Сину, и зато Христос каже: “Ходите сви који сте уморни и натоварени и обремењени и ја ћу вас одморити”. Овде Господ више мисли на јеврејски народ, иако је Христос дошао ради Израиљског народа, зато што су они били оптерећени и уморни Законом, и држали се само Закона. А тај Закон није био довољан да спасе. Зато онај који се држао само Закона, био је роб и греху и Закону”. Владика је истакао погубност греха за човеков живот: “Грех је тај који заиста смара и замара човека. Грех га оптерећује. Ако узмемо у односу на наш свакодневни живот, ако носимо цео дан џакове, ми ћемо бити уморни. Али од тога можемо сести и лећи мало. Ко је уморан од греха? Онај који се саживео са грехом. Њему је све уморно, јер је оптеретио и срце и ум, и своје биће. Вера му је ослабила, а савест му се помрачила. Зато Господ говори: “Дођите који сте натоварени и уморни”. Хоће Бог да нас одмори од нас самих. Ми смо сами себи највеће оптерећење, како каже Свети Владика Николај: “Господе, спаси мене од себе самога”. Човек треба да буде свестан свога греха, оно што кажу свети оци: “да нас грех заболи”, браћо и сестре. Све док нас грех не заболи нећемо га осетити, као што не осећамо органе док нас не заболе. Тражимо лека, а тај Лек је Господ Исус Христос. Он је наш највећи Лекар. Неки свети оци кажу да Господ свакоме од нас каже: куда идеш, коме идеш, зашто? Дођи к мени, Ја сам тај Лекар Који ће те исцелити. Нико нас не може утешити као Бог, јер нам нико не може опростити грех осим Бога. Зато нас Господ позива и каже: „Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен и наћи ћете покој души својој”. Заиста док се човек не покаје његова душа није у миру. Зато што је душа боголика и богочежњива. Наша душа вапије Богу иако смо је ми обзидали зидом нашега тела. Господ не тражи од нас да ми занемаримо своје тело, али треба свему да дајемо коме колико треба... Шта је то јарам Христов? Зашто се волови стављају у јарам? Да би им јарам држао правац. Да не скрену са пута, да се не отисну, и онај и кола и онај који је на колима. Кад каже: „Узмите јарам мој”, Господ мисли на смирење и кротост, који су нам неопходни да бисмо живели хришћанским животом. Најбољи пример смирења је Господ. У смирењу се узе живот Његов. Мучили га и приковали за Крст, а Он у смирењу”. На крају је Преосвећени закључио своје обраћање вернима следећим речима: “Да Господ није страдао ми не би били избављени браћо и сестре. Да Господ није страдао и васкрсао, за нас би била затворена врата Раја, не би нам било спасења. Шта је та кротост? То је да кротак човек у било каквим невољама, не ропће на Бога ни на другога. Кротак је човек онај који се измири са сваким човеком. То “опрости” је толико велико да када каже Богу и човеку “опрости” онда он највише личи на Бога. Да се помолимо Господу да нам дода смирења и кротости, да нам дода да знамо да се молимо. Да нам Господ дода да знамо да верујемо. Зато треба да проверавамо и своју веру и своју молитву. Ваља се браћо и сестре испуњавати и слушати Јеванђеље, и Јеванђеље претворити у живот. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, митрополит црногорско-приморски је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. "Признајем да нисам способан да употребим благу реч, некад из мене избије Динарац и човек, али знам која је мера људског понашања", рекао је једном приликом митрополит Амфилохије. Рођен као Ристо Радовић у близини Манастира Мораче, говорио је - васпитаван сам уз гусле и приповедања о чојству и јунаштву. Kада је из Баната дошао на Цетиње 1990. године, причао је - тада је мало ко овде знао ко је Свети Петар Цетињски, а сви су у кућама имали слике Јосипа Броза. Kада су га 2000-их видели као новог патријарха српског, рекао је - неће ме се Црногорци тако лако ратосиљати. Kада је Мило Ђукановић ове године најавио да ће радити на обнови аутокефалне црногорске цркве, Амфилохије је поручио - то је први пут у историји да атеиста хоће да прави цркву. У разговору за РТС митрополит црногорско-приморски Амфилохије говорио је о иницијативи врха црногорске државе и Закону о слободи вероисповести, о Милу Ђукановићу, Момиру Булатовићу, Слободану Милошевићу, Зорану Ђинђићу, Александру Вучићу, о своје три деценије на Цетињу. Извор: РТС

Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто. Међутим, уколико прихватимо теистичко (и њему блиска полазишта) и сходно томе у човечије биће укључимо и духовну компоненту, схватићемо да је немогуће да заменимо човека машином, ван улажења у било какве даље етичке импликације таквог покушаја. Духовна компонента бића у теистичком, а поготово хришћанском виђењу света, је сама по себи неограничена и није подложна смештању у ограничене категорије класичног математичко-логичког и уопште дискурзивног начина размишљања. Погледајмо на конкректном примеру како се прихватање једног од наведених ставова одражава на ову проблематику. У књизи која је повод овог уваженог скупа се наводи смела прогноза водећег британског футуролога Ијана Пирсена, да ће у наредних 30 година смрт бити побеђена тиме што ће садржај људског мозга бити пренет у меморију рачунара. Ако разматрамо критички, приметићемо да се ова футуристичка изјава суштински заснива на рационалистичким поставкама које нису ништа инвентивније од оне коју је још вековима раније поставио Рене Декарт (који је центар људског бића такође поставио у мозак) и да се очигледно ослања на материјалистичко виђење човека (сводећи га на функције мозга и ништа више). Са том изјавом се сигурно неће сложити припадници Бергсонове философије који ће истаћи чињеницу да се интуиција не може сместити у рачунарски алгоритам, ван улажења у даље расправе, док ће егзистенцијали на овакве прогнозе једноставно одмахнути руком. А тек би православни хришћани имали шта да критикују код таквог приступа, крајње површног у свом свођењу човека на само један део једне компоненте (материјалне) његовога бића. Технологија свакако помаже човеку у отклањању неких материјалних ограничења и проширује његове могућности и функције, што није спорно, осим у случајевима који повлаче друштвено-етичке дилеме. А међу основне етичке дилеме спада и питање у којој мери ће технологија потиснути човека на маргину, колико ће њен развој утицати на друштвене односе и да ли ће довести до трансформације особина људскости? На ово се питање не може дати прецизан одговор уколико не размотримо проблематику става према технологији као таквој. У овом погледу постоје четири различита доктринарна приступа. Најчешће присутан став је да технологија сама по себи нема инхерентно постављене циљеве (вредносна неутралност технологије), те да њен развој зависи и у потпуној је контроли самог човека (непостојање аутономије технологије). То је тзв. инструментални приступ који данас заступа прогресивистичка школа мишљења. Иако делује веома логично, овај приступ је ипак површан. Ко би могао да каже да је, рецимо, технологија оружја за масовно уништење живе силе нешто вредносно неутрално? То је апсолутно немогуће јер је сам концепт оружја за масовно уништење такав да је јасан по свом почетном вредносном усмерењу и инхерентно постављеном циљу. Може се тај циљ правдати националном безбедношћу, стратегијом нукеларног одвраћања и сличним разлозима који покушавају да пронађу „добру“ употребу, али истина остаје: нуклеарно оружје се не може посматрати као вредносно неутрално. Управо указујући на ове граничне проблеме, инструментални приступ је темељно прокритиковао Мартин Хајдегер средином прошлог века, са својом онтолошком критиком технологије. Нажалост, желећи да до краја оповргне површност инструменталне тезе, Хајдегер је отишао у другу крајност и постао зачетник правца који заступа апсолутну вредносну опредељеност технологије и њену аутономност у погледу испуњења циљева који су јој иманентни. Ову врсту технолошког песимизма многи класификују као технолошки детерминизам, али истински детерминистички приступ се појавио знатно раније, као што је то одлично у својој класификацији различитих технолошких приступа показао Ендрју Финберг, и карактеристичан је за класични марксизам који (иако држи до вредносне неутралности технологије) у складу са својим погледом на развој друштва и друштвених односа фактички заступа тезу о аутономном развоју технологије. Таква теза, међутим, није достојна слободног, а поготово мислећег човека, који не жели да капитулира пред ставом да је неслободан када је реч о усмеравању технолошког развоја. Остаје да размотримо и четврту теорију која је, чини нам се, најближа правом путу, а то је критичка теорија технологије. Она полази од тога да технологија није аутономна у свом развоју, што ће рећи да човек итекако има могућност одређивања алтернативног циља. Тиме се јасно указује на слободу усмеравања технолошког развоја од стране човека. Са друге стране, овај приступ полази од тога да технологија није вредносно неутрална, односно да у себи има постављену вредносну матрицу у смислу циљева који су јој инхерентни, с обзиром да не постоји технологија сама по себи, већ само примењена, имплементирана технологија. Чини нам се да би овај приступ био прихватљив поготово уколико га проширимо додатном тезом о „слабо“ и „јако“ концептуално везаним технолошким решењима. О чему је реч? Примера ради, нож би био рудиментарно и слабо концептуално везано технолошко решење, што ће рећи да у том случају можемо говорити о постојању широке могућности усмеравања циља и употребе у на различите начине. Међутим, у случајевима сложених и концептуално јако везаних решења већ постоји страховито изражена почетна вредносна матрица у смислу инхерентно постављеног циља, чиме је сужен опсег његовог преусмеравања. Поред наведеног примера оружја за масовно уништење, такав је пример са системима тоталног надзора становништва – чињеница да је у питању концепт који носи суштински гледано тоталитарни карактер имплицира јаку почетну вредносну усмереност тог технолошког решења, ма колико се оно уводило зарад безбедности и сличних разлога. Мада и у овако чврсто везаним технолошким концептима постоји могућност накнадног преусмеравања инхерентно постављених циљева, то је знатно теже него код слабо концептуално везаних решења. То је разлог да у погледу технологије увек детаљно испитујемо њихову концептуалну страну, процењујемо из етичког аспекта њену вредносну матрицу и задржимо здрав критички став према њеној имплементацији уколико она нарушава темељна цивилизацијска начела. И да закључимо: машине не могу нити ће заменити човека, ма колико да узнапредују у својој сложености и ма колико футуролози износили невероватна предвиђања – човекова духовна компонента је несместива у било шта ограничено, па макар то био и најсавременији супер-компјутер. Са друге стране, колико ће технологија успети да у свом наметљивом ходу истисне људскост и уништи здраве међуљудске односе, па чак и само друштво као такво, зависиће од степена критичке свести према њеном развоју, испитивању концептуалне стране технолошких решења и напору ка активном усмеравању технолошких циљева. А на развијању те критичке свести у нашем друштву заједно треба да раде припадници академских институција са једне стране и аутентичне духовне институције попут Цркве са друге. Извор: ЦЕПИС

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је у интервјуу за ТВ Нови, да ће се Тројичиндански сабор одржати како би исцијелио отимачину и располућеност друштва. Он је додао да је запањен изјавама предсједника Мила Ђукановића. Амфилохије сматра да црногорска власт покушава да убије појам љубави на Тројичиндански празник. –Тај сабор и постоји да све подсјети како отимање није добро и да ту нема разума. Он није ништа друго него манифестација призивања љубави према богу и подстицај за нас који смо на земљи, на љубав на исцељење од мржње, на исцјељење од безбожништва, рекао је он. Он је поновио да „атеистичка власт жели да одузима црквену имовину“. –Можда планира да је поклони некој својој секти коју сама ствара. Гдје је било у историји да се то ради и то је први пут. Комунисти су имали толико памети па нијесу стварали своје цркве. Ови њихови насљедници хоће цркве да стварају, појаснио је он. Митрополит Амфилохије наглашава да је изненађен изјавама предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. –Сретали смо се у Храму васкрсења, сретали смо се са љубављу и зато сам запањен због његових изјава, рекао је он. Извор: Митрополија црногорско-приморска