Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'протопрезвитер-ставрофор'.
-
У уторак, 2/15. фебруара 2022. године, када света Црква прославља празник Сретења Господњег, литургијским сабрањем у Светођурђевском храму у Сомбору је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени парох, уз саслужење свештеног братства Светођурђевског храма. После прочитаног јеванђелског зачала, прота Миливој је беседио о празнику. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Протопрезвитер-ставрофор Бранко Топаловић 30. година у служби Богу и роду
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У београдском Саборном Светоархангелском храму свечано прослављен празник Света Три Јерарха и 30. годишњица свештеног служења протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића. У суботу 12. фебруара 2022. године, када се богослужбено прослављају три велика светила Цркве Христове – Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске; Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, архиепископи Цариградски, евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму, началствовао је протопрезвитер- ставрофор Бранко Топаловић, архијерејски намесник београдски други, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Петра Лукића, настојатеља београдског Саборног храма; протопрезвитера- ставрофора Вајка Спасојевића, умировљеног пароха Оксфорског; и протопрезвитера Славише Поповића, пароха при београдском Саборном храму. Благољепију овог празничког сабрања допринело је саслуживање протођакона Дамјана Божића, сабрата београдског Саборног храма. У славу Божју, а у част Света Три Јерарха, на литургијске прозбе једним устима и једним срцем одговарао је мушки београдски октет, под уметничким руководством Радивоја Спасојевића. Празнично сабрање под сводовима велелепног београдског Саборног храма употпуњено је литургијском прославом значајног јубилеја – 30-годишњице свештено-пастирске службе протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића. Свака прослава јубилеја у Цркви Христовој има благодарствени карактер, јер је то прилика да се опет и опет узнесе благодарствена молитва Господу за сва доброчинства и дела љубави. Тридесетогодишње пастирско дело проте Бранка сведочи о његовом преданом служењу и љубави према богослужењу, јер је стављајући се у службу Богу и роду заорао дубоку пастирску бразду богомудро делајући у Винограду Господњем. * * * Кратак животопис протопрезвитера-ставрофора Бранка Топаловића, архијерејског намесника београдског другог Рођен је 7. септембра 1966. године, у Зеници. Основну школу и ниже музичко образовање завршио је у месту рођења, у периоду од 1973. до 1981. године, када уписује Богословију Светога Саве у Београду. Дипломирао је 1986. године, а по одслужењу војног рока уписује се на Факултет Светога Саве у Либертивилу, САД. На Богословском факултету дипломирао је 1991. године. Рукоположен је у чин ђакона 1992. године, у Епархији канадској, у граду Торонту, а дужност секретара Епархијског управног одбора је вршио до 1995. године. Исте године рукоположен је у чин свештеника и постављен при храму Сабора Српских Светитеља у Торонту, Канада. Године 1998, прелази у Београд и бива постављен на прву парохију при храму Светог Архангела Михаила у Београду. Са супругом Драганом има четворо деце. Извор: Телевизија Храм -
Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протопрезвитер-ставорофор др Милош Весин, парох чикашки и ленсишки. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, прота Милош је говорио о значају Божића као празнику љубави Божје према васколиком роду људском. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Чедоморство је велики грех из сваке перспективе Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Божићни пост је подсетник да се догађај Рождества Христова свакодневно понавља у нашем животу Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). О овој великој тајни неба и земље, историје и вечности, у новом издању емисије "Врлинослов" говорио је прота Милош Весин, наглашавајући да је рождество Христово пројава и најделотворнији доказ Божије љубави. Цитирајући владику Рада - великог Његоша који је дао највеличанственији опис Божића, "Само собом ноћас је весело", прота Милош је указао да Божићна радост не зависи од нас, нити ми можемо на било који начин утицати на њу, већ она једноставно јесте радост сама по себи. Бог нам дарива радост кроз Сина свог Јединородног, који се пре времена рађа од Оца, а у времену се рађа од Богодјеве Пресвете Богородице, рекао је парох чикашки и ленсишки. Свака Божићна стихира и Божићна песма јесте својеврсна порука, а једна од тих песама садржи речи Апостола Павла "О дубино богатства и премудрости, разума Божијег", данас је празник тог богатства мудрости и разума Божијег, празник Божјег промислима о свима нама. Бог је дошао међу нас, не само да је дошао међу нас, већ и постао један од нас да би доказао да саучествује са нашим животима. Божић би требало да буде дан одмора, не у смислу не чињења, него нашег празновања те свести да је Бог дошао из љубави. Сви наши дани у години би требало да просијавају и божићном и васкршњом радошћу, закључио је прота Милош Весин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ на таласима Радио-Светигоре, у Недељу пред Богојављење, у недељу 16. јануара 2022. године. Звучни запис разговора На почетку емисије отац Слободан је тумачио зачало из светог Јеванђеља на Недељу пред Богојављење, која претходи великим празицима наше свете Цркве: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану, о којима је говорио у наставку. “Богојављење је сведочанство постојања Бога Љубави и позив човеку да учествује у животу Свете Тројице“-казао је отац Слободан осврћући се и на наш однос према богојављенској водици. “Не правимо идола од Богојављенске водице јер је то погрешан однос према тој Божијој твари“- казао је отац Слободан. Архијерејски намесник никшићки отац Слободан каже да смо ми хришћани призвани на дубље постојање и да смо велики једино у заједници са Богом Који нам даје снагу да превазиђемо своје слабости и мане. Извор: Радио Светигора
-
- свештеника":
- "питајте
- (и још 8 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: О младости
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Доносимо поуку о младости, протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића, архијерејског намесника никшићког. „Младост носи тражење, постављање питања. Шта сам, ко сам, због чега сам ту, који је смисао мог живота? И ја сам у Православљу, у Цркви управо нашао не само одговоре на то него да и Православље носи са собом та питања. Носи питања и носи и одговоре. Шта је живот, шта је човјек, ко је Бог, да ли постоји Бог, да ли постоји нешто? Младост не воли да буде укалупљена, да има неке шаблоне. То младост не воли. И ја то нисам волео у младости. А то не воли ни Православље. Та укалупљеност, та нека херметичка затвореност. Јер Православље је излазак - Пасха. И то је оно што управо Православље нуди младом човјеку. Нуди му излазак. Иако тај млади човјек носи бунт. И улица носи са собом бунт. Против тих учмалости, једномислија, него тражи суштину, тражи да искаже свој став. И управо сам и ја, и многи људи, нашао испуњење слободе у Цркви.“ Извор: Ризница литургијског богословља и живота-
- слободан
- протопрезвитер-ставрофор
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Љубав и вјечност су наше назначење
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
У 25. недјељу по Духовима, 12. децембра 2021. света Литургија служена је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење протојереја Данила Зиројевића и ђакона Косте Дојића. Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио началствујући о. Слободан Јокић, тумачећи данашње свето Јеванђеље, које говори о неком човјеку, кога су разбојници на путу напали, изубијали и оставили га полумртвог. „У овом човјеку можемо видјети себе, рањене, полумртве и остављене поред пута кад нас живот и оно што живот доноси, а још ми кад додамо својим гријехом и нечињењем, обори, па паднемо и не можемо да устанемо. Ови разбојници су гријеси које чинимо, који нас рањавају, изобличавају, обарају да не можемо да устанемо. Онда наилази човјек и прође поред нас, наилази други човјек, па и он прође поред нас, али онда долази богочовјек Христос, Он стане, подигне нас, обрише наше ране, наше муке, однесе нас у гостионицу и каже: Побрините се за њега, а ја ћу то надомјестити“, бесједио је отац Слободан. Та гостионица је, по његовим ријечима, слика Цркве у коју нас Христос води. „Води нас овдје, у Цркву, гдје су, већ, они које је Христос исцијелио, и доводи нам човјека, доводи нас да се побринемо, јер се Он, већ, побринуо за нас. С друге стране, у овој причи можемо бити и они који пролазе поред човјека, који је као и ми некад, био рањен и који је пао, па прођемо и не станемо као што, нажалост, пролазимо једни поред других и не препознајемо се, не станемо. Пролази човјек поред човјека и не види у њему брата и сестру своју“. „То није бити хришћанин, него је бити хришћанин стати и помоћи. Иди и чини тако! Господ каже да је вјера без дјела мртва вјера. Нема ту вјечног живота, нема ни овог живота, нећемо бити људи, нећемо бити онакви какве нас је Господ створио и призвао да будемо. Морамо да станемо, да помогнемо, јер само тада можемо рећи да љубимо брата свога и Бога свога. Ако не љубимо брата свога лажа смо, каже апостол, ако не љубимо брата свога то није истина и није испуњење“, указао је свештеник Јокић, поручивши да је зато Христос постао богочовјек, Бог и човјек. Позвао је вјерни народ да се учимо да чистији уђемо у радост рођења Христовог, те тајне над тајнама када је Бог постао човјек, да би нас уздигао да и ми будемо једно са Богом, једна душа, једно тијело, тијело Његово - Црква Божја. „Ми смо једно, не само кад се овдје окупимо недјељом, него сваки дан и сваки трен. Морамо да будемо једно са другима да би били једно са Господом и онда ћемо испунити закон Божји, бићемо истинске, праве слуге Божје и кад изађемо одавде рећи ће они, који се још нијесу исцијелили: Ово је хришћанин, ово је човјек Божји, њега ћу да послушам, он ће ми дати исцјељење. Довешћемо га у Цркву Божју, гдје је вјечно исцјељење, вјечни живот, вјечна заједница са Господом нашим“. „Љубав и вјечност то је наше назначење, то треба да нас руководи да би испунили закон Божји. Да завршимо ову причу као што је завршава Јеванђеље: Иди, па и ти чини тако. Да идемо, браћо и сестре, и да чинимо тако сваком човјеку, да не гледамо ко је ко, за кога и од кога је, да ли је бијел или црн, да ли ради ово или оно, је ли богат или сиромашан, образован или необразован, то није битно. Битно је да је човјек и да треба нашу помоћ. Као што смо ми лежали беспомоћни, па нас је Христос подигао. Идимо и чинимо тако у све дане живота нашег“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка -
Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију. ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће. Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70). Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године. Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године. Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче. Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције. Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла? Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања. Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима. То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела. Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч? Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије. Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“ Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе. Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо. Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима. Извор: Инфо-служба СПЦ-
- високо
- вукашиновић:
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен (1938-2021)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
У дан када наша света Црква прославља молитвени спомен на Светог свештеномученика Климента, 8. децембра 2021. године, упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Стеван Мрђен, умировљени парох земунски и дугогодишњи духовник при параклису Преподобне мати Параскеве при Геронтолошком Центру Бежанијска Коса. Новопрестављени прота Стеван је рођен 20. марта 1938. године у Дрнишу, од оца Душана и мајке Ане (рођене Субота). Након завршене Основне школе, 1957. године завршио је Богословију Светог Саве у Београду. Рукоположен је за ђакона 25. децембра 1960. године у Скрадину, а за презвитера 1. јануара 1961. године у Дрнишу. Од 1961. до 1971. године био је парох у Жагровићу, Оћестову, Пађенима, Плавну и Отону, а од 1971. до 1995. године у Жагровићу и Книну. Био је задужен за изградњу (поновном подизању) храма Покрова Пресвете Богородице у Книну (1964-1971), а учестовао је у изградњи или обнови 35 црквених објеката. Од 1995. до 1998. године био је парох при храму Свете Тројице у Земуну, а од 1998. до 2005. године при храму Светог цара Лазара у Земун Пољу. Од 2005. године био је духовник у Геронтолошком Центру Бежанијска Коса, и свештенослужитељ при параклису Преподобне мати Параскеве. У браку са супругом Милицом (рођеном Бјеговић), има синове Бранка и Војислава и унучад Луку, Филипа и Милицу. Вечан ти спомен, достоблажени оче Стеване! -
У уторак, 3/16. новембра 2021. године, на празник Обновљења храма светог великомученика Георгија – Ђурђиц, у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору, светом Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, умировљени свештеник, уз саслужење протојереја Срђана Перића, протојереја Александра Лазића, протонамесника Бранислава Шијачића и презвитера Александра Шарчанског. После свете Литургије освештани су славски дарови, које је припремила госпођа Љиљана Кнежевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Може бити да је Мојсије
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Ауторски текст протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, архијерејеског намесника подгоричко-колашинског, у спомен на годишњицу упокојења митрополита Амфилохија. 30. октобра 2021.г.. Рођен је крај ријеке…. Може бити Нила, може бити Мораче… и крај толико браће и сестара, баш он одређен да предводи народ у велико дјело. Одрастао и стасао далеко од својих… Може бити на царском двору или на Синају, а може бити у Београду или на Светој Гори… али само зато да би се својима вратио. Имао је тајни договор са Богом да иде до краја, без престанка и оклијевања… и упркос противљењу цара… може бити египатског фараона, може бити маршала Броза… дошао је на чело народа. Браћа га најприје нијесу прихватала за вођу. Ко тебе постави да нам будеш вођа? Питали су… може бити Израиљци, а може лако бити – Црногорци… али он је знао шта му је Бог обећао, и на какво путовање га је спремио. Пео се често на највеће врхове и тамо развијао своје богомислије…. Може бити на Хориву, може бити на Ловћену… Ту је слушао Божији глас. Имао је умијеће да организује народ и да свакога упосли по даровима које је Творац расподјелио међу људе. Да их поређа у колону… може бити према Црвеном мору и Земљи обећаној, а може бити према ослобођењу од наметнутог једноумља…. Његово вођење народа од ропства ка слободи трајало је …. Може бити 40, а може бити 30 година… Пут ка Земљи обећаној био је пун искушења… највише оних који су изазивали заваду међу браћом. Свако мало, народ коме је он био на челу – гунђао је у стилу ”Што си нас изводио”? ”Гдје ћеш са нама”? – а он је знао да моли, да савјетује, али и да подвикне. Његова ријеч је знала бити баш тешка, али увјек изговорена са пастирском бригом да народ не залута и да не скрене са пута…. Може бити оног пустињског, а може бити оног кроз Црну Гору… Народ је окупио око закона…. Може бити око онога који му је Бог дао на Синају, а може ето бити и против оног закона ког су људи смислили да би прогнали Бога Носио је са собом, а пред народом… ћивот са моштима… може бити праведног Јосифа, а може бити баш моштима Светог Василија Острошког Имао је и скинију…. Шатор у ком се састајао са Богом… ког је ширио … може бити на путу од Египта до Ханана, а може бити на путу од Берана до Боке, и од Улциња до Жабљака… И успио је. Вођен Божијом руком довео је народ до слободе. Крај народног пута био је уједно и крај његовог земаљског живота. Господ му је обећао да ће га довести до краја, али да га неће увести у Земљу обећану. За њега је припремио мјесто починка и вјечне радости, а народу је на чело поставио новог, млађег вођу… његовог ученика…. Може бити Исуса Навина, а може бити Јоаникија. Он је са собом носио Божији штап… симбол чудесне моћи… који је опет, чинио чуда само у његовим рукама… јер ”у рукама Мандушића Вука” види се моћ Божијег дара… Чули смо да је умро, али за његову смрт не знамо… Може бити да је још жив, иако га не видимо. Није до њега што га не видимо, него до нас – што не видимо… Јер, може бити да је Мојсије… а можда је то наш…. Митрополит Амфилохије! Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић: Глас народа је глас Божији
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве -
Након свечаног отварања шестог Фестивала хришћанске културе, благословом предстојатеља Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки произнео је надахнуту световасилијевску беседу. На самом почетку свог слова прота Слободан заблагодарио је Господу који је све сабране удостојио световасилијевског сабрања у Зајечару, те благодарност упутио и Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону: Драги владико упућујемо вам захвалност што сте нас позвали да из Никшића, из града Светог Василија и из храма Светог Василија, дођемо овде да поделимо ову радост са вама и са првим човеком овога града. Захваљујемо и Банету Илићу који је идејни творац нашег гостовања и чија је идеја изашла на Ваше одобравање, истакао је отац Слободан у уводном делу свог излагања. Свети Василије већ три ипо столећа сведочи да Бог ходи овом планетом, зато можемо рећи да је острошки светитељ после Светог Саве највеће достигнуће српскога народа, нагласио је архијерејски намесник никшићки, и додао: безгранична љубав према Христу и према сваком Божјем створењу на овој планети, учинила је Светог Василија тако великим и значајним. Говорећи о љубави Светог Василија и чудима која он благодаћу Божјом твори, прота Слободан је подсетио да острошки светитељ љубављу својом милије све оне који му са вером и љубављу приступају. Светитељи су богоносци и христоносци, за њих непријатељи не постоје, постоје само пријатељи. Не признају никакве границе, сем границе између добра и зла, истине и лажи, код њих је све саборно, поучио је никшићки прота Слободан. Ту код Светог Василија, мисли, жеље, осећања претворе се у молитву, у вапај целог бића за Богом, у молитву без речи, али која је дубока, искрена и све казује. Нека вас молитве и благослов Светог Василија Острошког прате у сваком добром делу, и нека Свети Василије духовно руководи овим и свим вашим будућим сабрањима и делима, навео је на крају своје световасилијевске беседе протопрезвитер-ставрофор мр Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
- животу
- хришћанском
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић: Свакодневни живот хришћана
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 20 јула предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Слободан Јокић на тему ”Свакодневни живот хришћана.” Извор: Острог ТВ студио -
Нека знања – заправо, већина вриједних знања – не долазе из дара предвиђања већ из историјског искуства као казивања о конкретно живљеном животу. Зато реченица „знао сам ко да ће Свети архијерејски сабор изабрати Владику Јоаникија за митрополита црногорско-приморског“ не говори ништа о мојој моћи предвиђања. Немам је. Не говори ништа ни о (црквено) обавјештајним подацима и тајним сазнањима. Немам их нити желим да их имам нити им вјерујем. Безврједни су. Ништа не говоре осим о ономе који их сакупља: полуинформације свједоче получовјека кога не интересује знање вјекова, већ половична истина, како би рекао патр. Павле, гора од сваке лажи. Не, нисам ни мислио на локал-расистичко убјеђење нас динарских Срба свих фела да неко „наш“ мора бити на „тако високо мјесто“. Није Владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка: нема данас у Српској Цркви ниједног Митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље. Више свједока ми казује како св. Патријарх Павле није волио брзину у саборским одлукама: „ако је тај човјек свет, моли му се, а ако није, не жури да га упишеш у календар, не може то тако. „Није то прича о располагању временом у времену када оно располаже људима. То је став човјека који гледа вијековима у оно што се њему догађа. То је Сабор. Сабори, иначе, нису догађаји мирног карактера, гдје стари ђедови у мантијама читају досадне документе и жваћу свагда исте слогове. Не: сјећамо ли се само прасабора, оног Апостолског, из 55.г. „послије не мале распре“. Знамо ли за онај детаљ из житија св. Николаја о ћалаушки Арију? Стварни познаваоци црквене историје знају какве је све драме било на васељенским саборима. За неке од њих, попут Халкидонског сабора, данас знамо да су их водили ни по чему епохални богослови, али су њихове одредбе вјере и етоса данас наш идентитет: не само оно што вјерујемо, него ко јесмо. И зато имам повјерење у Сабор. Знам да ти људи памте вијекове. Да знају оно што ми не знамо не као људи, не као надљуди, већ као Сабор. Јер, велики су и свети и Павле и Атанасије и Амфилохије, али је мудрост тог Сабора знала да ће бити боље да Павле буде Патријарх српски, Атанасије епископ херцеговачки, Амфилохије митрополит црногорски. Замијени им мјеста: то не би било то, пут кроз она времена. Не би се ове српске земље наш, тај српски свѣт, та васељеница наша дивна, од сурдуличких до пребиловачких мученика и од Коштане преко Луче микрокозма до Пилипенде онако просвијетила. Требало је тако. Сабор је то, памтивјековни ум и срце Србиново. Београдски сабор. Београд: та престоница наша, тај вјечити кривац и метафора свега што нам се стављало на плећа. Град који се и сам бори за душу јер када волиш без потребе да ти се врати, срце отвараш и за ране. Колико је само неповјерења и мржње доживио протеклих дана? Јесте: сви бисмо вољели да је штошта у њему боље. Али та ендемска есенцијална кривица Срба коју је сваки наш непријатељ смјестио у Београд чини га именом више него мјестом, другим именом народа коме је престоница. Јер један народ чини народом заједнички доживљај историје, географије и смисла у њима. Није једна конверзија из Србина (некад и преко надСрбина) у неСрбина започела саморазумљивом ‘кривицом’ и ‘агресијом’ Београда. Крив је Београд: он заиста тако зароби нас динарске Србе да углавном остајемо у њему омађијани његовим улицама и људима. Ето, упркос многим бојазнима, није нам заробио Владику Јоаникија, ни када бијаше избор Главе Српске Цркве, није га отео ни данас. Београд је за племенита човјека град најплеменитијих људи и нашег Сабора. За оне баждарене на ситне мјере, нано-ума и нано-срца, стварност несавладива и зато увијек крива. Јесте, понекад је и Мегалополис сами. Али чак и у њему таквом, Сабор ове јасеновачке Цркве чини да све има смисла и да га свједочи. Онима који су до јуче узнемирено прихватали демонску мисао из кулоара другофамилијашке продукције о злом Београду од кога ће да нас бране крипто-усташе, поред заједничке нам радости што гледамо високог Србина из Бањана на престолу св. Петра, предстоји да се запитају јесмо ли исти народ. Ако више вјерујете њиховим Vijestima него својим архијерејима. Али пролазни је час то био. Сада је тренутак радости. А ти… „весели се српски роде!“ Извор: Ин4с
-
- протопрезвитер-ставрофор
- дарко
- (и још 9 )
-
„Благо оном ко се не саблазни о мене“, рекао је Спаситељ у Јеванђељу. За неконвенционалну и у свему оригиналну личност нешег великог оца и учитеља, владике Атанасија, можемо, сљедујући овим Христовим ријечима, устврдити: да су заиста блажени они, који су испод грубе, робусне спољашности овог ваљевског Херцеговца, препознали Боголиког родитеља и Христоносца… Речи су протопрезвитера-ставрофора Дражена Тупањанина, које је изговорио на светој заупокојеној Литургији у требињском Саборном храму.
-
- протопрезвитер-ставрофор
- дражен
- (и још 15 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Гојкo Перовић: Недеља о блудном сину
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
- протопрезвитер-ставрофор
- гојкo
- (и још 4 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић: Страхови (само нека) умиру
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
„Страхови млади умиру Причу сам крају привео Још онда када сам и њих надживео“ (г. Балашевић) Са Цетиња бијах кренуо на један догађај који се већ унапријед могао назвати историјским. На избор и устоличење новог српског патријарха (оне институције која је брижни пријатељ, историјски врсник и старији брат наших зетских митрополита). Ипак, нијесам (ни у најружнијим сновима) сањао да ћу учествовати и у испраћају сопственог (никад упознатог) пријатеља, врсника (свих наших одрастања) и старијег брата, пјесника Ђорђа Балашевића. Пјесника кога је исти тај, нови српски патријарх, г. Порфирије испратио са ријечима „Наш Ђоле“. Овим је мени, попу са Цетиња, утолико лакше да нацртам како и зашто најдубљим личним емоцијама спајам овај велики црквени догађај са овом великом генерацијском тугом. Истога дана, јутро је свануло у београдској Саборној цркви (гдје су у претходном вијеку, између осталих, столовали српски патријарси — Варнава Росић из Пљеваља, Гаврило Дожић из Мораче и ”онај свети” патријарх Павле) и обасјало својим зрацима гробове Вука Караџића и Доситеја Обрадовића. Обасјало бијелу пану Његове Светости патријарха СПЦ и лица бројних вјерујућих људи. У друштву својих синова (које сам — како рече један мудри умјетник —током њиховог васпитавања настојао што ближе упознати са Балашевићевим умјетничким опусом, као са параметром људскости) запутио сам се ка Милетићевом споменику гдје су Новосађани већ палили свијеће. Али — гдје да нађем свијеће у то доба? Касно сам стигао а цркве бјеху закључане. Замислите, поп без свијећа, кренуо — што би рекли Цетињани „на покајање“ какво је ријетко видјети, и какво се неће поновити! Ипак, свуда има Перовића, па и у Новом Саду. А међу њима један искусан и спретан који ми је на новосадски трг донио свежањ свијећа из Јерусалима. Онај чувени свежањ на коме за Васкрс гори благодатни огањ. То вјерници већином чувају у својим домовима као светињу на којој, из поштовања, више и не пале молитвени пламен. Погледах старину презимењака погледом који пита ‘Ове свијеће да упалим’? Он ћутке одговори одобравајућим климањем главе. Запитао сам се, хоће ли бити непримјерено да тамо међу другим свијећама горе баш ове? Да ли Балашевићу, који није истицао своју конфесионалност ни цркевност, приличи овај празнични свежањ свијећа? Да ми не замјери? Да ми Господ не замјери (знао је Покојник да напише и каже свашта „мимо канона“)? Али брзо ми се сва та питања учинише сувишним. Најприје се сјетих „Богојављенске ноћи“, па „Протине кћери“, затим „матере која се брзо прекрстила“, „Бадње вечери“, „свијеће за Светог Јована“, „Рождества“ (из пјесме „Не волим јануар“…) „вина из Раванице“ и оне по сто пута препричане крсне славе код Балашевића (коју су славили и у вријеме комунизма јер „нису знали да се не сме“). А потом рекох себи: „Е нећеш попе ноћас исповједати Балашевића колики је вјерник, него упали те свијеће Божијем човјеку“! То што су му се у једној пјесми „попови“ римовали са „топовима“ нека иде „Богу на истину“, а ја бих му радо и то примио на своју душу као израз захвалности за онолику љепоту којом је обасуо дјетињства свих нас, и пубертете, и „прве љубави“ и сазнања да „Неко то од горе види све“, и уосталом све оно што стаје у простор од ”додира свиле” до „бездана“ наших живота. А када коначно дођох на мјесто помена и молитве, угледах најразличитије свијеће и кандила, посвете и украсе, и наравно — плишане зечеве! За огањ који је распалио у душама свих нас који говоримо једним језиком, нека гори благодатни огањ захвалности, и нека, нипошто, ови преостали дани наших живота, послије Балашевића, на овом свијету не буду „тужни трећи чин“. Јер Балашевић се само сакрио од свијета, а својој Музи рекао „ако ме траже ти слажи да сам одавно мртав“. Е па сад, Ђоле — немој! Знамо те и знамо се… Многи људи су се ових дана огласили поводом Балашевићевог одласка, а мени је најупечатљивија била порука Влада Георгијева који „не зна шта се каже кад оде Ђорђе Балашевић“?! Тако је. У његовим пјесмама смрт је просто била граматички неисправна, па је онда тек његова „смрт“ потпуно неувјерљива информација. А још медији данас свашта пишу, па — није лако повјеровати у тако нестварну вијест. Знам пуно људи који воле да ствари поједноставе и да великог Умјетника назову издајником јер је „пјевао њиховима“ а није „нашима“, и јер није ствари назвао онако како их већина назива. Заборављају да је овај човјек испјевао једну од најпотреснијих молитава „Само да рата не буде“, и да је тешко од таквог Пророка тражити да плива башу свим водама „у дане гадне, кад вода падне“. Уосталом, да се вратим српском патријарху, Пјесниковом комшији, ковиљском монаху, Свјетјејшем Порфирију који је, као Србин „са дна каце“ на устоличењу у Београду поручио како је Хрватска његова „друга отаџбина“. То је учинило да се са ове туге (за Ђ. Балашевићем) и са ове радости (због новог патријарха) вратим у осокољен у своју отаџбину Црну Гору. У „салаш Светог Василија“, како је пјевао Ђорђе. Можда је дошло, или ускоро долази вријеме, када ћемо наше међусобне страхове надживјети како каже „Ратник паорског срца“, и када ћемо, самим тим, сазријети и причу (наших подјела и наше међусобне мржње) привести крају. Дужни смо, овој земљи, овим улицама оставити простор за „неке нове клинце“ који се неће гледати кроз онај „нишан“ што пита „дал сам од њиних, ил баш и нисам“. Величанствени и ненадмашни мајсторе, Господине и учитељу Ђорђе Балашевићу Нека твојој души вјечно прија и тај небески „салаш Светог Василија...“ Извор: Вијести-
- протопрезвитер-ставрофор
- гојко
- (и још 5 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Радован Биговић - Свети Сава homo universalis
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала. Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”. Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду. Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије. Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту. Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама. За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе. Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ! Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се! Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа. Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи. Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и? У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу. Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: О Уставном суду – поново!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Уставни суд се поново помиње у контексту усвајања Закона о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Неспорно, Уставни суд је важан државни орган чије су надлежности регулисане Уставом Црне Горе и Законом о Уставном суду. То је све лијепо, али само уколико се уставне и законске одредбе правилно, неселективно и благовремено примјењују. На жалост, у Уставном суду постоје бројни проблеми и са њима је јавност, мање или више, упозната. Ријетки су правници који су професионално узнемирени због тога што је Уставни суд скоро годину незаконито функционисао. Нисам видио да је неко поставио питање посљедица и судбине одлука Уставног суда које је потписивала незаконита и непостојећа ”предсједавајућа судија”. И, шта ћемо са сједницама тог органа на којима су доношене одлуке под челништвом незаконито изабране и законски непостојеће ”предсједавајуће судије”? Навешћу само један примјер који је везан за Закон о слободи вјероисповијести и поступање Уставног суда под ”предсједавајућом” палицом законски непостојеће ”предсједавајуће судије” Уставног суда. Наиме, адвокатска канцеларија Радић из Београда је, одмах након ступања на снагу дискриминаторног и неуставног Закона о слободи вјероисповијести, Уставном суду поднијела иницијативу за оцјену уставности више спорних законских одредби (У-I бр. 1/20). Иницијатива је, због разлога које је навела Адвокатска канцеларија Радић, званично повучена 10. фебруара 2020. године и о томе постоји доказ са писарнице Уставног суда. И поред тога што је иницијатива повучена из процедуре, Уставни суд је 7. октобра 2020. године донио решење којим је повучена иницијатива, дакле процесно непостојећа иницијатива у том тренутку, ”одбачена”. Да ли неко у овој држави или било гдје у свијету може да замисли суд који одлучује о иницијалном поднеску странке који је повучен и који за суд не постоји? Само ово је довољно да се сагледа трагично стање у Уставном суду. На жалост, образложење ”решења” је скандалозно. Иако је одредбом из члана 150 став 1 Устава Црне Горе изричито прописано да ”свако може дати иницијативу за покретање поступка за оцјену уставности и законитости”, Уставни суд, мимо Устава, сматра и одлучује да је то неотуђиво уставно право ”резервисано искључиво за физичка лица која су држављани Црне Горе”. И тако се право сваког грађанина без обзира да ли има држављанство Црне Горе, противно Уставу и здравом разуму, неуставном одлуком Уставног суда своди само на неког, селективно и дискриминаторно, одабраног!?! Апсурдима овдје није крај када је Уставни суд у питању. И Патријаршија српска је у јануару 2020. године поднијела двије иницијативе за оцјену уставности спорних одредби Закона о слободи вјероисповијести (У-I бр. 4/20 и У-I бр. 5/20). Свети Архијерејски Синод је својим актом бр. 76 од 30. јануара 2020. године званично 31. јануара повукао обје иницијативе пред Уставним судом. Наравно, Уставни суд о томе није одлучивао, што је исправно, а да ли ће и када ће – не знамо! На овим примјерима се виде не само двоструки аршини него и неуставно и незаконито поступање Уставног суда у истим случајевима. И ово свједочи у прилог исправности наше одлуке да не подносимо иницијативу Уставном суду након ступања на снагу закона са неуставним и дискриминаторним одредбама. Дужан сам да нагласим да се изречене критике не односе на појединачног судију Уставног суда уколико је гласао против предложене одлуке. Али, скандалозна одлука је донијета већином гласова судија Уставног суда. И умјесто да се стручна јавност на стручан и одговоран начин бавила овим озбиљним проблемима у вези уставно-правне заштите, један дио идеолошки оријентисаних правника се упорно бавио питањем да ли ће и када ће Митрополија поднијети Уставном суду своју иницијативу. Ради недобронамјерних критичара, врло јасно указујем да се само бавим случајевима које сам навео и јавно су доступни, као и судски утврђеном незаконитошћу избора ”предсједавајуће судије” Уставног суда. Ових дана се поново покреће питање нових иницијатива Уставном суду и то о Закону о измјенама и допунама Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Свакоме, наравно, а не само некоме, стоји и та могућност на располагању, али прво треба сачекати да закон ступи на снагу, па текст иницијативе. Громопуцатељне најаве о подношењу иницијативе против законских одредби које нису ни ступиле на снагу за правнике не значе ништа! Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
- (и још 4 )
-
Протојереј-ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки је, на почетку емисије “Питајте свештеника“, тумачио Свето Јеванђеље на тридесету другу недјељу по Духовима, недјељу пред Богојављење, и говорио о предстојећим дивним празницима: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану. Звучни запис емисије Одговарајући на питања слушалаца о покајању отац Слободан каже да је покајање свједочанство наше борбе да будемо бољи. “Покајањем своје срце празнимо од свега лошег, отопљавајући га као символ чистог и правог живота. Човјек има могућност, по ријечима аве Јустина, да буде мали бог по благодати“- каже отац Слободан. Отац Слободан је говорио и о односима у браку рекавши, између осталог, да је Света тајна брака тајна љубави у којој двоје постају једно. “Смисао брака је безрезервна љубав гдје не постоји моје и твоје већ је све заједничко. Брак је тајна јер носи са собом димензију вјечности. Круне које стављамо на вјенчању су круне за Цратво небеско, што нам говори да се брачне везе се не кидају ни у вјечности“- рекао је отац Слободан. Извор: Радио Светигора
-
- протопрезвитер-ставрофор
- слободан-бобан
- (и још 10 )
-
Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
-
- протопрезвитер-ставрофор
- гојко
- (и још 8 )
-
Протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић: Добри пастири нису побегли од вука короне
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Са позивима на поштовање епидемиолошких мера, које су се у Црквама шаролико поштовале свештеници и у време Короне обављају своју мисију која подразумева пре свега да су стално међу људима, молитвом, служењем, пастирском речју. Иако се свештеничка служба у времену ковида 19 одвија у донекле измењеним околностима, она је у суштини увек иста каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић старешина Цркве свете Петке на Калемегдану. – Свештеници су попут здравствених радника и других помагалачких професија у оваквим тешким временима са удвострученом ревношћу и одговорношћу обављају своју дужност. Она на првом месту подразумева молитву за здравље и болесне за лекаре и медицинске раднике, у крајњој линији за сав свет погођен овом пошашћу. Речи утехе и охрабрење спремност да се чују емоције страха и стрепње понекад безнађа и панике и помогне њихово превладавање вером, надом и љубављу – све то такође спада у свештеничку службу и данас је потребније него у другим, назовимо их уобичајеним временима. СПЦ има на територији града Београда има организоване институције за помоћ невољницима разних врта и профила. Међу њима се истичу „Човекољубље“ – добротворна фондација, Верско добротворно старатељство, чија је најпознатија али не и једина активност народна кухиња и Православно – пастирско саветодавни центар. Подразумева се да су у њима посебно активни београдски свештеници. Просветна активност такође се одвија на свим нивоима: од основне школе до факултета као и на различитим факултетима не са Универзитета у Београду – напомиње наш саговорник иначе професор на Православном богословском факултету. Не чуди стога што како каже број свештених лица која су оболела од ковида није мали. – И то није ствар само са нашом средином у Италији је рецимо након лекара највећи број жртава међу свештеницима. Код нас су пожртвовано служећи свом народу, своје животе положили неки од највиших црквених великодостојника на челу са блаженопочивишим патријархом Иринејем. Треба јасно рећи: они нису само жртве короне, него су жртвовали своје животе да би помогли у време короне. Ту спремност да се у тренуцима кризе неодступно остаје уз свој народ, Христос је истакао као основну одлику правих пастира. Због тога добри пастири српскога народа, и то не само они који су се разболели и умрли него и они који су оздравили или ризиковали да се разболе, када су видели да се вук короне приближава нису оставили своје словесно стадо и побегли (било у „теолошке“ изговоре и доскочице било у до сада небивалу евхаристијску апстиненцију), него су до краја остали верни највишим идеалима своје службе, каже протојереј – ставрофор Владимир Вукашиновић. Медијска извештавања о оболевању од Ковида 19 у српској цркви неретко су пратиле полемике о причешћивању истом кашичицом. И у самој српској цркви било је различитих гласова о томе како се треба причешћивати у време пандемије, а ван ње било је било је чак и оних који су сматрали причешће извором заразе. – Чини ми се да се та целокупна полемика у крајњој линији може свести на питање: да ли црквени живот доприноси ширењу ковида 19. Неодговорни, неупућени па и злонамерни учесници те полемике су покушали да гурну у страну много важније питање: на који начин црквени живот доприноси спречавању ширења поменутог вируса. Овом приликом нећу улазити у верске димензије овог питања – о њима је уосталом много тога речено у књизи епископа бачког Иринеја „Свето причешће – лек бесмртности“. Међутим желим да истакнем да су бројне медицинске студије показале да религиозност и активни верски живот позитивно утичу на функционисање имуног система и не само по питању смањивања анксиозности и страха који га нарушавају него и на другим нивоима што додатно смањује ризик од ове и сваке друге заразе. По себи се разуме да овде није реч о апсолутном спречавању заразе (то уосталом не гарантују ни маске , дистанца па ни вакцина), него о смањивању шансе да до ње дође. Због тога је суштински важно да се живот цркве саображен зравственим мерама неометано одвија и у оваквим временима превентивно због народа чијој психофичкој добробити црква и на овај начин доприноси. Извор: Чудо-
- протопрезвитер-ставрофор
- владимир
-
(и још 7 )
Таговано са:
-
Протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић: Какофонија Анете Спаић
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Друштво
Насиље политике над правом не представља новину у тоталитарним режимима, али ни у државама у транзицији. Посљедице политичког насиља над правом су увијек озбиљне и сложене. А најгоре је када у политичком насиљу над правом учествују правници као посљедња линија одбране насиља. Они су, заправо, задужени да барјаче, лармају и баратају фразама како би у процесу оправдања и легализовања политичког насиља над правом додатно контаминирали јавност. У тој улози се нашла и проф. др Анета Спаић, деканица државног Правног факултета у Подгорици, чланица Тужилачког савјета и, сада већ бившег, експертског тима Владе Црне Горе за дијалог о Закону о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. У какофонији око измјена и допуна Закона о слободи вјероисповијести некако највише звечи наступ Анете Спаић због тога што је ријеч о професорици права, првој личности Правног факултета и чланици разних тијела и савјета које је формирао претходни режим. Њене породичне везе са бившим режимом овдје нећу помињати. Спаићева је покушала да увјери црногорску јавност да ”према црногорском праву, не постоји ниједан разлог за хитност измјена” Закона о слободи вјероисповијести. Посебно јој је засметала ”нетранспарентна процедура” којој је циљ ”легализација систематских незаконитих уписа објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Спаићева, иначе доктор правних наука на тему ”Остваривање униформности у примјени права међународне продаје робе”, позвала се на одредбу из члана 151 Пословника Скупштине којом су прописани услови за усвајање закона по скраћеном поступку. Она сматра да није испуњен ниједан прописани услов и да је зато ”хитност процедуре у потпуности неоправдана”. А свако, осим Спаићеве и бившег режима коме је припадала, види да је неопходно да се закон, у складу са пословничком одредбом, усагласи са европским правом и међународним уговорима и конвенцијама. Исту процедуру, прописану скупштинским Пословником, предлагала је крајем јула бивша Влада и њен експертски тим, чија је чаница била и Спаићева. Наравно, том приликом се није оглашавала у јавности, иако се у пословничком смислу радило о истој ситуацији. Тако смо дошли до апсурда да јој хитност смета децембру, а није јој сметала у јулу 2020. године. Професорица права је црногорско право свела на један члан Пословника Скупштине на који се аматерски позвала. Сво право у Црној Гори за њу у овом случају почиње и завршава се у једном пословничком члану. Ту је уденута и наводна ”нетранспарентност процедуре”, иако се Пословником Скупштине не уређује питање транспарентности поступања Владе у припреми закона. Наравно, у јулу 2020. године јој није сметала ”нетранспарентност” процедуре Владе, чији је била експерт, али јој смета у децембру и то од Владе чији није експерт. Доказана нетранспарентност Владе јој није сметала ни од 2015. године када је тајновито и противправно утврђен Нацрт закона. На жалост, Спаићева није упозната са одредбом из чл. 52 Закона о државној управи којом је прописана могућност да надлежно Министарство не организује јавну расправу у припреми закона када су у питању ”мање измјене којим се битно друкчије не уређује неко питање”. Уз то законско право, Министарство једино има обавезу да наведе и образложи разлоге који су га опредијелили да не организује јавну расправу током припреме закона. Спаићева се није потрудила да се, прије јавног иступа, упозна са садржајем образложења које је свима доступно јавности преко званичне интернет странице Скупштине Црне Горе. Закључујем да њу образложење Предлога закона и не интересује, јер њен јавни наступ нема везе са правом. Ипак, добро је што Спаићева није изнијела ниједну примједбу или критику у погледу норми које се налазе у Предлогу закона. Намеће ми се, сам по себи, закључак да она није ни прочитала Предлог закона, јер није прочитала ни образложење које се, у овој фази законодавног поступка, објављује уз Предлог закона. У најприземнијем пропагандистичком наступу, недостојног универзитетске наставнице, Спаићева се ”чуди” зашто Црква за годину дана није поднијела иницијативу Уставном суду за оцјену уставности закона којим је разбуктана Црна Гора и којим су повријеђена не само вјерска осјећања огромне већине грађана него и њихово неотуђиво право на слободу вјероисповијести. Одговор је једноставан: шта се Спаићеве тиче да ли ће и када ће Црква поднијети иницијативу Уставном суду, који је колико до јуче обитавао у незаконитом стању, што је и утврђено судском одлуком. Мене чуди амбиција професорице права да грађанима забрани употребу израза неуставност, јер је појам уставности дилетантнски покушала да сведе искључиво на одлуку Уставног суда. Не вјерујем да би се тако бунила да смо лагали јавност да су све законске норме у складу са Уставом. Не бих овдје елаборирао да је уставност и принцип у праву, али и идеал коме се тежи у једној држави. Умјесто да се као професорица права радује што важна правна питања интересују јавност, Спаићева би изгледа појам неуставности инквизиторски смјестила у партијски списак забрањених израза у Црној Гори. Иако ниједан упис својинских права Цркве није у прописаном поступку проглашен за незаконит, Спаићева се из улоге тужиоца брзински пребацила у улогу судије, па је ”пресудила” да се ради о ”систематски незаконитим уписима објеката културно-историјске баштине Црне Горе”. Па, како су незаконити, и то систематски незаконити, ако надлежни органи нису поништили ниједно решење о упису као незаконито? И како је то забрањено помињати неуставност мимо Уставног суда, а није забрањено помињање законитисти мимо надлежних државних органа? Као млада Гојковица, Спаићева вапије и у Бога се нада да ће предсједник Скупштине Алекса Бечић ”одбранити Пословник институције коју представља”. Ако сам добро схватио, а мислим да јесам, Спаићева очекује да ће предсједник Скупштине одбранити скупштински пословник и достојанство Скупштине тако што неће дозволити да посланици Скупштине поступају и одлучују у складу са чл. 151 Пословника. Спаићева се, позивајући Бечића да крши Пословник и ”одбрани” ничим угрожену Скупштину, није, потрудила да од себе и својих недостојних јавних иступа заштити Правни факултет на чијем је челу и струку којој припада. Једини морални чин након ове пуцибруке професорице права јесте оставка на чланство у Тужилачком савјету и деканице Правног факултета. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- протопрезвитер-ставрофор
- велибор
-
(и још 4 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.